Када је дошла зима, вукови су се спремали да напусте своје станиште.
— Време је да кренемо даље. Људи су исувише близу — рече тата, вођа чопора.
Стари и болесни вукови су први кренули у колони, одређујући брзину којом ће се чопор кретати.
Иза њих иде неколико најјачих вукова који имају задатак да штите чопор. Воја је поносан на свог тату, који као вођа иде последњи, пратећи их и надгледајући околину.
Док су ходали шумом, Воју су заокупили нови мириси,
звуци и друге ситне животиње.
Заборавио је на чопор, на тату, на маму, на све око себе.
Тихо је одмицао, вучен мирисима, корак по корак, све даље.
Чопор му је полако нестајао из вида, али Воја то није приметио.
Kад је коначно подигао
Срце му је брзо куцало.
Ни тата, коме ништа није могло да промакне, овога пута није
приметио да га нема.
Воја је схватио да
НИЈЕ ЗНАО КАКО ДА СЕ ВРАТИ.
