Библиотека Немушти језик Књига трећа
Немања Митровић
ПОД ГАРОМ ЗВЕЗДА
Београд, 2013
ВИЛИН КОЊАНИК
унак пада покошен месечевим српом. Сан га мучи призорима пред којима не може да затвори очи. Душа је вила с крилима вилиног коњица и душом ноћне лептирице. У десној руци њише фењер, барем стопут већи од ње, као да носи црквицу из чијих се прозора пролива светло. Лептирица је умакла из фењера и окачила га о зенит, о теме, да обасја мрак. Шуште и пуцкетају згужване мапе. Кроз поцепани папир пропадају погашени крици, погажене речи. Из земље израња коњ црњи од земље. Грлећи ногама коњски трбух, бокаст као барка која поскакује у олуји, јунак јури кроз шуму где дан и ноћ владају ноћ и 7
Немања Митровић
сан. Месечевим зраком пробада риса са главом сове. Уместо победничког пева певца испушта дубоки совин уздах, да се не пробуди. Спасао је нерођену принцезу језивог жртвовања па кроз шуму граби према двору да је зачне с њеном мајком, краљицом свог срца. Гони га чопор мајмуна. Једним рукама се држе за коњске гриве а другим их голицају по трбусима и гоне у трк и запењен, гневан смех. Топот копита буди стражаре као куцање на капију. Спуштају мост, јунак ујахује у тврђаву и врата се дижу пред разјареним гониоцима у црним бундама од рођеног крзна, навученим преко дивљих лица, до закрвављених очију. Док мајмуни бесно лају под бедемом, под склопљеним капцима двора и дворана свиће сан. Краљица рађа бледу принцезицу седе косе и репа, сивих очију и суве њушкице. Ђаволасти анђелчићи затежу лукове од ђавољих рогова, заљубљене осмејке. Са пакленом детињом писком лете око јунака, краљице и мајушне, још слепе принцезе паперјастог крзна. Немилице одапињу жарке жаоке у 8
Под гаром звезда
јунаково лудо храбро и лудо заљубљено срце. Песма му љуби усне испод стубова живих капитела, круна пуних воћа, свитаца, још незрелих планета и звезда везаних за гране пупчаним петељкама. Месец прелеће двор. Тако је близу да јунак јасно види како колона мумифицираних заметака, погрбљених на грбама седих камила, са задимљеним лулама у безубим устима, колом без почетка и краја кружи месечевим снежним морем, ободом кратера. Море снега затворено је са свих страна кружним венцем ледене планине пуне кристалног цвећа и прозирних стена. Чудесне животиње у свечаном белом крзну спавају зимским сном праведника и чекају пролеће. За месецом се ваља олуја која носи смрзнуте лађе убране с мора, тешке од блага. Снежна пена таласа ко лавина коси градове насељене животињама из заборављених прича. Јунак сања да се буди. Сања да облачи тело, навлачи руке и ноге, узима главу из крила, као шлем, и ставља је на рамена. Очни капци му падају, тежи од визира. Са треском 9
Немања Митровић
пада звоник претурен претешким звоном. У забезекнутим огледалима и разрогаченим прозорима двора диме се звезде. Листају свећњаци. У травњаку се жуте лисичарке као догореле воштанице. Јунак скида рукавицу сличну сребрном пехару. Пружа руку да убере једну печурку и види да то није печурка него уво. Сигурно је чуло звекет рукавица јер се хитро завукло у земљу. Сироти јунак се буди у колиби, у ритама, са мачком под главом и бувом под мишком. Напољу се бели ноћ. Небо је празна звездана венчаница. Слаб сјај младог месеца тиња морем пахуља. Кроз срчу краљичиног огледала клијају виле са стакластим крилима вилиних коњица. Извлаче се из кртих и лепљивих мразних постељица. Прхнув крилцима, постају звезде. Пахуље су зидови разорених саћа, гробно тесних ћелија у којима су дозреле вилинске ларве. Из пене мирног мора расте краљица, блеђа од клице. Кукавни јунак додирује буцмасту руку, меку као виме или хоботница. Шака јој се расцветава и меки прсти муњевито му 10
Под гаром звезда
лижу шаку и обливају подлактицу. Љуби га уснама љутим од жеђи, испија га пијавицама. Цвеће израња из снега и вришти у ноћ. Сове обезглављене сном падају у бездан између крила. Смрт с осмехом хода светом и сеје празном руком.
11
РАЗОЧАРАНИ ПРИНЦ
ринц бере звезде и сеје дукате по згаришту. Седа на дину сличну насуканом жалу и чека да му никне рајски врт. Шиљци првих пупољака извирују из пепела, блистајући на месечини. Али, то нису цветови него шлемови. Уместо рајског врта, из пустиње засејане дукатима расте војска оклопника, ако није само војска празних оклопа. Оклопи пуни мрака израњају из пепела изломљеним покретима шкорпиона и немо прате принца као сенке без броја. Војска стаје пред црним градом од надгробних плоча и споменика. Принц катапултима убацује оклопе преко бедема и осваја град. Одмах напушта опусто15
Немања Митровић
шену тврђаву и полази у потрагу за новим подвигом. Исцрпљен од трагања за златним градом својих снова, леже на починак. Буди га звекет. Оклопи устају као један, разбацани по пољу које се олујном брзином претвара у бојно поље. Земља се трза и тресе. Златни град, камени брод натоварен благом, плови према њима и оре море прашине. Преостаје само једно, да се бежи. Принц се окреће и види да му с друге стране броди у сусрет спаљени, црни град. Још мало и самлеће га зидине градова као млински точкови. Оклоп му је отежао и омекшао. Кроз визир гледа у визире немих и искежених мртвачких глава. Сместа се катапултира. Успева да шчепа заставу на врху неког торња. Низ копље силази до крова и улази у златни град пре него што је стигао да га смрви. Зачудо, не осећа ни најмањи дрхтај под ногама. Пустиња иза зидине не помера се с места, нити било шта друго показује да се град креће. Црни град нестаје у сенци златног. Принц је запањен јер схвата да је пао право на кров свог двора. У магно16
Под гаром звезда
вењу је надмудрио самог себе и неопажено освојио сопствену тврђаву. Разоружан и помирен истовременом победом и поразом, пита се чему још, осим одбрани од непријатеља, служе бедеми у чијој сенци чами његов град. Зар га не чувају од родне, неродне пустиње, од ветра који с ње диже тешке облаке, и од сјајноцрног звезданог неба чија га лакоћа и пространство испуњавају тегобом и тескобом? Црне градске зидине заклањају рађање и залазак сунца, као што црни зидови заклањају од принчевог погледа његово рођено рођење и смрт. Ако га и заштите од непријатеља, зидине га неће заштитити од времена, старења и смрти. Вероватно ће га наџивети и постати му споменик. Растужен том мишљу, пита се зар није било доста јада на земљи. Поред свих неизбежних животних невоља, глади и болести, старости и смртности, зар није могло да прође без његових подвига? Скида оклоп, али не осећа олакшање. Тишти га моћан стисак сопствених мишића, њихов тежак, туђ загрљај. Мора да се ослободи тог 17
Немања Митровић
зверског тела и његових зверских успомена и навика! Покорава се постом. Мишићи копне, а живци се опуштају и принц, очију и усана склопљених од туге, осматра своју прошлост. Поражен је својим некадашњим јунаштвом. Постао је жртва сопствених победа. И још га нешто притиска, као некада оклоп и оно брдо мишића, гробне земље која је ископала толике гробове. Притиска га град, његове тескобне улице и мрачне зидине под којима чучи у рупи, у гробу. Излази у пустињу на којој лешкари небо. Осврће се и има шта да види. У ствари, нема више шта да види јер му је пустињска олуја иза пета зачас прогутала град. Путем наилази на кости и рушевине. Пусти путеви воде у беспуће. Промукло пиште напукле куле, фруле над понорима кроз које орлови тону као мртво јесење лишће. Крваво небо лежи на зубатим планинским врховима, а иза њих се облизује залазеће сунце. Кланцима претвореним у кланице још лију крв и лелеци. Курјаци се дозивају и одјеци њихових гласова одбијају се од 18
Под гаром звезда
ниског, слеђеног месеца. Запевање курјака не буди петлове, јер су петлови поједени. Царује девица зима. Нема хране, ни огрева. У спаљеним селима горе грозница, бол и глад. Гори рајски врт у пакленом пламену који је помео освојене градове. У пределима лепим до суза прождиру се божја створења. Леден ветар распирује ватру. Укрштају се пахуље и варнице. У маглу се улива дим.
19
КРИСТАЛНА ПЕЋИНА
уда блуди завејаним пољем. Милује га олуја, покрива га смет. Мрзне се и гори у грозници. Леде му се сузе у очима и срж у костима. Дрхти ко пламичак. Његов двор има само једну мрачну дворану пуну свећа. Свеће су превисоко да било шта обасјају, предалеко да их угаси. Сав свој век сања, јер то не може бити стварно, да није ту где је него тамо негде. Склопљених очију види како се црно ноћно небо претвара у црну земљу, а звезде у кристале. Тело постаје окно златног рудника из којег ће зора ископати сунце. У руднику живе патуљци. Мали су да се не би сагињали под ниским и мокрим небом од земље. Руке 23
Немања Митровић
су им дуге, а ноге кратке од чупања и тегљења стена па личе на мајмуне. Луда врлуда кроз мрак за човечуљцима који истовремено иду усправни и ходају четвороношке. Патуљци му шапатом причају о страшном змају. Змај од зоре до заласка лети изнад подземног неба и бљује огањ на земљу. Патуљци се плаше сунца, па никад не излазе из рудника. Они су сунчеви робови. Дубоко му се клањају и клоне га се у мрачним окнима. Дан и ноћ, за које се у руднику не зна, копају благо за змаја. Луда се наглас пита шта ће благо неком тако силном, а патуљци му углас објашњавају да змај не чува благо него њих јер би их благо искварило. Змај није ни дружељубив, ни частољубив! Живи повучено у црној звезданој пећини као монах у ћелији. Његов пламени осмех подневом цвета у зениту, савршено заокружен у небесни ореол, а срце му пеку паклена врела лаве. На заласку се улива у земљу кроз вулканска гротла. Кроз њих извире у зору и расте као ужарена кап крви. Вулкани су казани у којима злато24
Под гаром звезда
крило сунце крчка људске и зверске страсти патуљака и других патуљастих створења. Кад га погубе, патуљци ће да изиђу на светло дана и да порасту. Али, откуд им светло, ако погубе сунце? Само прво да се роде, да се ослободе из тамнице змајеве утробе, из гроба пуног блага, из ноћи палих, смрзнутих звезда. Под окриљем мрака, патуљци се искрадају из рођених зеница као мрави. Тумарају својим дугим, неосветљеним погледима, исцрпљеним рудничким окнима. Нејасно се сећају времена кад су били мали. Ствар још нејаснијом чини то што су и дан-данас мали као деца. И мањи него деца. Бледи и погрбљени од главатости, личе на остареле заметке. Копају кроз своје главе, све дубље, ка драгуљу сећања, кроз године потонуле у заборав мрачнији од подземне ноћи пуне драгуља сјајнијих од звезда. Хумови дана изгорелих у ноћ дижу се иза патуљака, у недоглед се нижу црне планине исцрпљених рудника. Безвремено и бесмртно детињство, земаљски рај недоступан памћењу, прогутао је пожар зора 25
Немања Митровић
прохујалих далеко од њихових очију. Сунце хладно и с висине гледа на патње патуљака. Патуљци се претварају у камење, а кристали у њихове очи. Луда види да га те очи виде и буди се. Из подземља износи златни грумен. То није злато на његовом длану него прва мрва сунца на другом крају земље. Сунце расте на обзорју као лудара после кише. Гора расте небу под орлове. Луда се пење уз планину чији снежни врхови расту из облака, градећи седи небески свет над оним још зеленим, земаљским. Оставља шуме и поља младости. Тешком ногом стуба ступа у ледену пустињу старости. Беле се под звездама небеска и планинска капа. Луда лута кроз завејану пустош лишену покрета, облика и боја, кроз аветињско царство између земље и неба. За разлику од кристала који цветају под земљом, летећи ледени цветови су кратковечни. Пахуље су водени цветови међу кристалима. Њиховом паду на земљу претходи лутање какво прође и семе разних биљака. Личе на бледе, седе авети разнобојних дра26
Под гаром звезда
гуља. Ветар витла небом та крхка сновиђења подземног драгог камења, непомичног у бистром сну тврђем од камена. Звездано небо је кристална пећина. Луда се уз бритке литице загледа у бездан. Ноћ без дана и ноћи разјапила је чељуст и искезила звезде.
27
МЕСЕЧЕВ ВРТ
тарац шири руке и песнице му цветају. Баца семе у ветар. Шума га гута муњевитим скоком. Крошње крију звезде. Мрак је у очима. Усред ока зјапи црни отвор бунара, понора. Прилази му свећа, руменог лица под златном косом гаравих врхова. Сва се топи. Топла, мокра и мека, дави се у сузама. Крвари, распорена пламичком, и рађа ђаволе, але. Але лете за звездама, палацајући пламеним језицима које пали жеђ за пламеном. Крила су им олујни облаци с костима од муња. Муње цветају, ко багрем, звездама. Старац трне у чаури од пепела. Сове се мрште над палим спомеником. У кљуновима издишу 31
Немања Митровић
уздаси, тужбалице. Чекају да од гмизаве гусенице постане лепршави лептир. Из чауре се извлачи младић леп ко анђео, али грбав. Тетура под теретом грбе која пуца на пола. Расклапа се перјани пупољак. Младић узлеће са неземаљском лакоћом, просто отреса земљу са крила. Искри ускрс, ноћ бела као јагње. Анђео слеће на месец. Снег му хлади ноге још отекле од дугог земаљског пута. Не топи се под ногама јер то и није снег него пепео. Анђео оплакује спаљени свет. Сузе клијају и гмижу по пепелу. Из пустиње расте врт. Анђео дубоким уздахом диже прах и пепео са месеца. Лепршају лептири и лишће. Уљешуре лебде уз литице. Завлаче главурде у пећине и грабе ушаре и орлушине. Високо над њима, орке и делфини прождиру ласте. Анђео окреће леђа суровим литицама које окружују рајски врт и загледа се у меку, податну долину, где крда безубих плавих китова мирно плове и пасу мирисне облаке полена. Мало даље, у рајској шуми царује ноћ. Шума је ризница пуна живог накита, буба - брошева, 32
Под гаром звезда
стонога - чешљева и змија - огрлица. Одсечене руке разбојника змијски гмижу кроз благо, шаке шире чељусти и слепо, незасито грабе плен. Капље звонко падају у локве, а прстићи даждевњака, мајушни као прсти заметака, спотичу се о жице цитре. Цветају звезде, семенке и јаја.
33
СТРАШИЛО И ПЛАСТ
ењер чкиљи над капијом, а дим црњи од ноћи кипи на небо, гарави и гаси звездице. Мрак парају петлов крик и сунчев зрак. Фењер бледи у бледом светлу зоре, а затим догорева јер је пламен искапио уље. Диже се сунце. За сунцем се диже ветар. Облеће око пласта и страшила па их шапатом, промукао од лутања леденим висинама, позива да се тркају с њим. Накострешени пласт се скида с коца, а ускрсло страшило кида с крста. Јуре низ поље, да им ветар позавиди, и у трку млатарају рукама. Пласт, здепасти сељак, витла вилама ко јарац роговима. Страшило носи косу која блиста ко месечев срп. Слама му пуцкета 37
Немања Митровић
у прстима, шушка у глави и просипа се у трку из дроњавог одела. Одмичу низ поље мокро од росе. Одмиче и дан. Сунце одскаче и поље плаве таласи јаре. Пласт одједном стаје и хвата страшило за рукав, сличан рукаву богаља. Чупка мало сламе из раздрљене, раздеране кошуље и пита га откуд му то, да није баш из пласта, па је упоређује са својом сламом. Није, његова слама је златножута и блистава, а страшилова сива, седа од ветра, кише и сунца. Пласт је дебели газда који у гуњу од сламе увек стоји у заветрини пред кућом, скривен од ћудљивог неба, а страшило је танко ко колац и по поцепаном оделу се одмах види да је скитница, скитница која ваздан стоји распета у пољу, подаље од куће и пута. Ко зоља зуји подне. Сунце је осињак окачен о зенит. Сенке се крију под круне дрвећа из којих ветар отреса сањиве мачке. Страшило и пласт престижу ветар и грабе преко сеоског гробља. Мрсе се мирирси цвећа и свећа. Да је ветар стигао на гробље пре страшила и пласта, погасио би свеће и не би 38
Под гаром звезда
се све тако црно завршило. Пламен једне свеће пали страшило. Пласт га пробада вилама и гаси ране крваве од жара. Страшило неустрашиво коси запаљену траву и пламене језике који се паклено успаљено увијају око пласта. Посечени пожар се већ изнемогло вуче и крвари по земљи, али у зао час стиже ветар.
39
ДОЛИНА СУЗА
тарица још памти да тамо далеко, где танани сунчеви зраци пробадају тврда и дебела стабла прастарог дрвећа, лежи долина суза. Гази преко гора и понора, а сунце јој љуби очи и пије сузе. Стиже у напуштени град, ограђен са свих страна високим бедемима. Сазидан је од хридина изглоданих бесним таласима. Насред града клечи нахерени храм од неотесаних стена. Уместо капије и прозора зјапе црне рупчаге, улази у пећине. Старицу збуњује величина стена уграђених у горостасне бедеме. Сигурно су џинови подигли град. Можда је био само колиба. Храм је онда био трпеза, а градска капија и висока кула 43
Немања Митровић
стражара над њом огњиште и димњак. Старица пали ватру на огњишту и леже уз њу на починак, под димњак пун разиграних варница и ледених звездица. Буди се иза друмова и гробова, иза муња и громова, иза облачноплавих планина, у неком граду сличном гробљу дивова. Напуштеност наглашава сличност града са гробљем, али се не ради о гробљу него о граду. Истина, пошто је напуштен, ипак је и гробље, гроб умрлог града. Вероватно је био престоница уметника. Није се живело у кућама него у вртоглаво високим споменицима. Можда се разлог за необичан изглед града уопште није крио у уметничким или каквим другим духовним побудама његових градитеља. Вероватније је да је тај облик, који је старицу подсетио на гробље дивова, плашио и одбијао дивљаке из околних шума. Вишеструко виши од светионика, споменици су сигурно деловали застрашујуће кад би се у унутрашњости запалиле ватре, а божански зраци севнули из очију камених дивова. Ко се у таквом тренутку не би 44
Под гаром звезда
осетио онако како се осетила старица, мањи од маковог зрна? Као семе у ветру. Старица наставља пут, далеко од путева. Кршевитим козјим и змијским стазама силази према пустој долини пуној суза. И пада пред море, на колена. Слуша шапат седог лишћа. Умива се сунчевим зрацима, тананим као нити паучине провучене кроз маслинова стабла пуна рупа.
45
ЦРНО ОСТРВО
ибар се враћа из лова. Барка се труцка по калдрми таласа, по мокрим рибљим грбама, као кола по каменом планинском путу. Рибар не чује јецање галеба ни грцање таласа. Језик му ко јегуља немо провирује из отворених уста. Сунце залази и обалу плави сутон. Сенке пузе уз стене и маслине, веру се и лижу боје пуне сласти, као црнило које прати пожар. Белина сунчевог пламена исисава из ствари боје и завија их у црнину. Пада ноћ, веју погребни велови. Мрак раствара ствари које се у освит кристалишу. Рибар баца сидро и везује барку за битву сличну скамењеној гљиви. Опијен је таласима, земља му се 49
Немања Митровић
љуља под ногама. Пред вратима колибе се клања као да улази у храм. Усамљен је као грбави палац окренут против чете правих и витких прстију. Покрети су успорени, жедни снаге која оклева. Кад једно расположење потчини остала, човек се крњи у авет. Уморан је као да је проживео цео живот, и то неки погрешан, туђ. Један његов уздах је довољан да окужи ваздух у колиби. Постеља постаје мајчина утроба, а утроба барка у којој лебди на мирном мору посољеном звездама. Барка клизи по води црној од ноћи, глаткој од безветрице и искричавој од звезда као гранитна надгробна плоча. Одраз на површини воде личи на одраз призора на зеници, само што није смањен закривљеношћу ока него је остао у природној величини. Рибар помишља да море види звездано небо које се на њему разговетно огледа. Пристаје уз обалу црног острва. Мол је сазидан од гранитних споменика. Рибар сидром разбија одраз месечевог српа на води и везује барку за битву сличну скамењеном заметку. И немо га по50
Под гаром звезда
здравља наклоном заметка. Уз степениште од надгробних плоча стиже до града својих мртвих предака. Трг на врху града личи на палубу, а камени стуб забоден у срце трга на јарбол. На капителу сличном осматрачници пропиње се црни споменик очију боје зеница, боје бездана. Крунисан роговима, јаше на животињи која изгледа као мешанац магарца, јарца и зеца. Рибар дубоким наклоном одвраћа поглед од црних очију рогатог и репатог јахача. Склупчаном улицом обилази град. Грађен је као пуж. Пуст је али није напуштен. Никад нико ту није живео. О томе сведоче преуска врата, прениске таванице, приземни прозори, неједнаки степеници и стрми подови. У једној мрачној дворани, степениште стиже до таванице, али се пред њим уместо врата диже зид. Друга дворана закрчена је каменим балконима између којих се рибар провлачи да би стигао до врата. Слична угашеном камину, врата су пуна мрака који га упија помраченим зеницама његових склопљених очију. Не чује крике којима се дозива из 51
Немања Митровић
сна. Отвара очи мокре од росе слане као море и топле као крв. Зора скида са ствари црнину, вео по вео. Рибар види да од сна није остало ништа. Пропао је у земљу град који су преци подигли само за њега. Непознате боје из сна титрају му за очима и трну. Гледа петла који се протеже, забацује главу и зева као упецана риба. Ветровит дан пролеће у сећању на црно острво потонуло у заборав. За сунцем пада ноћ. Из њиве расту магарац, јарац и зец, упрегнути у лађу. Рогата лађа личи на сидро и срп. И на рало. Млади месец броди њивом и оре бразду сличну гробно мрком и мирном таласу. Рибар сања да крпи мреже месечевим зрацима. Његово чело је море изорано ветром. Сања да жање таласе месечевим српом. Не чује јецање ветра ни рику таласа. Уши су му пуне воде која је угасила пламен језика. Слуша мук мрачних морских дубина. Ћути као риба која је угризла реп да се не изгуби. Не може да га испљуне и заплива кроз речи. Рибље разрогачених очију тоне у сан. 52
РИБЉА ПЕСМА
евојчица се покрива морем. Склапа очи, шири шкрге и рони у сан. Лети под крилима таласа, мада тај лет више личи на гмизање. Вода је женствено мека, глатка и гипка. А жена нежним обликом и ликом мири мушке и дечје одлике. Мања и слабија од мушкарца, већа је и снажнија од детета. Кожа јој је детиње мека и глатка, готово без маља, и детиње јој звони глас. У њој дете сазрева и из ње се рађа. Девојчица је у води опуштена и испуњена, срећна и спокојна као дете у скровишту мајчине утробе. У мекој тврђави сазиданој од суза нема буке, а нема ни вртоглавице јер живим створењима није место на 55
Немања Митровић
копну него у мору. Да је густо као мед, кроз море не би могло да се рони, а да је ређе, све живо би тонуло као камење. Сунчево светло у плавој дубини није врело ни заслепљујуће него благо, слично месечини, и таман толико светлије од месечине да се све јасно види. Море је бистро, али јарко обасјану околину окружује модри зид непрозирне воде и девојчица топлим погледом који зебе обухвата малени дан склупчан у леденом загрљају ноћи. По дну, као одсјаји ватре, змијски вијугају сунчани потписи таласа. Дебела вода не испушта девојчицу из материнског загрљаја у којем је сан постао јава. Покрети су успорени у свечани плес. Жељу да запева не гуши околна тишина, него мир у који се радост прелива под водом, као што се на сувом распирује у узбуђење. Косица вијори као пламен пераја. Цветају шкрге. Девојчица лети над потонулим градом. Насред пустог трга ври ватра гушћа од меда. Пламени клобуци одвајају се од огњишта и образују мехуре сличне звездама или клобуцима медуза од меда. 56
Под гаром звезда
Обасјана тешким, полеглим пламеном, девојчица разгледа огњиште китњасто као фонтана. Уместо делфинима и нимфама који лију воду, фонтана је украшена змајевима који бљују ватру. То нису летећи гуштери са крилима слепих мишева, као сувоземни змајеви, него водоземци са пловним кожама међу прстима. За разлику од сувоземних змајева, чија сува, испуцала кожа, намрштене обрве и упали образи имају нешто старачко, морски змајеви разрогачених рибљих уста и очију имају нешто дечје. Сувоземне змајеве одликују мужјачка раскош, чврстина и квргавост, а ове морске красе женствена заобљеност, мекота и глаткост. Иако изгледају нежни, и имају пераја уместо крила, женствени и водено меки подводни змајеви бљују густу, лепљиву ватру коју вода не гаси, масну и рујну као крв, ни огањ ни магму, ни пламен ни лаву. Њихове округле очи деце која су остарила, а нису одрасла, мире смиреност и ужас, радозналост и равнодушност. Девојчица рони кроз мрачне дворане потонулог града 57
Немања Митровић
и открива да град није потонуо. Очигледно је подигнут под водом јер су врата положена, намењена водоравном кретању тела. Њихова ширина омогућује да слободно размахује рукама и ногама. Улази у пећину обасјану сјајем крупних, једрих звезда. Пећина је храм пун медуза сличних главатим, заспалим репатицама. Роје се и жаре кроз мрак светлеће аветињске невесте, празне и прозирне венчанице са замецима у клобуцима. Дланова склопљених пред лицем, замеци клече у молитви, неиспиљених очију под веловима слепих лица. Девојчица рони између румених, мирисних звездица склупчаних у сну. Греје се над бистрим облацима јаре која окружује заметке веловима и меким шлемовима аветињских медуза, лобањама од сна. Око сваког заметка кључа клобук од јаре, задихани мехур безбојног пламена, пламена боје воде. На грбавом, накострешеном поду храма кључају паклена огњишта која не стоје под димњацима већ над бунарима, над понорима. Свуд по дну пећине цветају студена врела. А румене 58
Под гаром звезда
звезде сном погнутих глава, загњурених међу скрштене ножице и руке, кувају се и кују на узбурканим жилама студени. Змијски се мрсе и уједају вреле и ледене струје. Море се грчи, згрбљено у мрачној утроби свете пећине. Девојчица склопљених очију и уста пева рибљу песму, а ђердан мехурића испада јој из одшкринутих шкрга и пада увис.
59
ЗВЕЗДАНИ ДАН
ртвац нетремице гледа црно небо бело од звезда. Рани ме сец је заметак. Погнута глава и увис савијен реп свијају савршени лук месечевог српа. Реп се из ноћи у ноћ смањује, а заметак расте, док око њега чврсне љуска пуног месеца. Са узвишења завејаног месечином, мртвац види како шума слична стаду замиче за оближњи брег. Траг одбегле шуме доводи га до језера око којег се дрвеће окупило као да ту одувек расте. Прилазећи једном дрвету, у крошњи голих грана препознаје дивовску главу без косе, коже, меса и костију, будну круну од накострешеног грања голих живаца. Дивовска глава, коју је 63
Немања Митровић
у мраку за тренутак побркао са дрветом, до рамена је укопана у земљу као да плива у њој. Рамена дива личе на корење дрвета, врат личи на стабло, а глава на крошњу. Сав бушан и паучинаст као цртеж, див подсећа на жалостан остатак људског тела, а заправо је његово живо срце, пламена крошња живаца. Дуж гранчица живаца цвеће цвета и светли као свеће. Из цветова испадају на земљу животиње које одмах устају и нестају у ноћи, отресајући у трку полен из крзна. Мртвац полази за животињама у мрак. Трчи бос по свиленом ћилиму исплетеном од сочне, некошене траве. То му изгледа лудо, али му се чини да влати нису плетене већ да саме тако расту, што га наводи на још луђу помисао да су разумне. Губи се и прелази границу којом је одувек одвајао биљке од животиња. Зна да се животиње крећу а биљке мирују. Али, док животиње мирују у јајима, семе биљака путује, ношено ветром. Лоза пузи као змија, а лишће се окреће према сунцу као што птичја крила грабе ваздух. Јаворово 64
Под гаром звезда
семе лети крилима вилиног коњица. Мртвац први пут јасно види како личе медузе и гљиве, бубе и семенке, семенке и јаја. Схвата да је могуће заменити дан за сан, али да се тиме ништа не мења. И ако се ноћу бди, а за видела спава, како то чине шишмиши и друге ноћне зверчице, опет се јава и сан смењују у истом ритму. Тај светло-тамни и топло-хладни ритам мајке земље једнако влада јавом и сном све њене дечице. Прво се буди тело. Само, без присуства духа, рукама тражи крило, плута у женској мекоти полусна, у загрљају мора меких, голих тела. Мртвац пролази кроз јазбине и уснуле звери, натраг у меку дворану пуну заметака. Као трудови расту с мокрих зидова пећине. Буди их месечина мртвачевог погледа и они муњевито сазревају. Развијају се из истоветних семенки у различите животиње, у псе, мачке и мишеве, мале као мишеви и крилате као слепи мишеви. Кроз сетну месечину мртвачевог облачног погледа веју подземне звездице, вију се душе, духови без даха, бесани снови, бес65
Немања Митровић
мртни небески полен земаљског семена. Ројеви семена репатог као пуноглавци, уливају се у јаја слична капљицама. Кад семенке уђу у њих, јаја разних животиња још изгледају исто и мртвац се пита како онда нерођена душа долази до одговарајућег тела. Као што се тело прво буди, па дух за њим, тако тело прво умире, па за њим дух. Једино душа не умире. Душа је неизмерно мала искра, много мања од звездице у зеници, и неуништива је. Вероватно је неуништива баш зато што је тако мала. Али, шта вреди душа без памћења? Како ће без присуства духа одабрати тело за следећи живот? А опет, шта вреде и чула и дух, кад се неоплођена јаја, па чак ни плодови различитих животиња у првим данима зрења, нимало не разликују? Дух бира хоће ли учинити ово или оно, а душа се никад не двоуми. И када би дух видео нешто као неразумно, душа би ипак учинила по свом, скована и прекаљена безбројним изборима које је дух већ направио. Слепа љубав непогрешиво налази одговарајући облик за нови живот. 66
Под гаром звезда
Непоколебљивост води душу даље, то јест ближе, љубав према Богу и Божја љубав је силом тежом од силе теже привлаче циљу. Вода кроз земљу цури до воде, а земља кроз воду тоне до дна, до земље.
67
Садржај
Вилин коњаник 7 Разочарани принц 15 Кристална пећина 23 Месечев врт 31 Страшило и пласт 37 Долина суза 43 Црно острво 49 Рибља песма 55 Звездани дан 63
Немања Митровић ПОД ГАРОМ ЗВЕЗДА Библиотека Немушти језик Књига трећа Издавачи Београдска издавачко-књижевна задруга Аутор За издаваче Оливер Кнежевић Немања Митровић Слике на корицама и илуминације Немања Митровић Штампа Каргановић доо – Београд Тираж 300 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-32 МИТРОВИЋ, Немања, 1960 Под гаром звезда / Немања Митровић. - Београд : Београдска издавачко-књижевна задруга : Н. Митровић, 2013 (Београд : Каргановић). - 67 стр. ; 17 cm. (Библиотека Немушти језик ; књ. 3) Тираж 300. ISBN 978-86-88951-20-3 COBISS.SR-ID 203455500