Својом новом поемом Павловић исписује омаж, песнички споменик Вуку, а истовремено, на једном другом нивоу, и сопствену књижевну ауто биографију, као и једну сновиту историју народа, и још много тога што је уткао у ове густе, пренапрегнуте стихове. На овај начин, постиже немогуће: освежење у сфери традиције, баш као и у постмодерном дискурсу који, отуђен од себе, настоји да се себи врати у вавилонској пометњи језичкој.
