Moji uzori - Danko Stojić

На предњој страни корица: Сцена из италијанског филма МАЛИ ГРЕХ Салватореа Самперија (Улоге: Лаура Антонели & Алесандро Момо).

МОЈИ УЗОРИ Приредио

Данко Стојић

Београд, 2015

УЗ ОВАЈ ИЗБОР

Године 2000. објављен је “Еротски летопис”, моја прва прозна књига; у новом веку уследио је већи број мојих књига с еротском тематиком. Књиге су прихваћене онако како су се појављивале и с те стране ја као писац не осећам да ми је ишта ускраћено. Петнаест година након “Еротског летописа” осетио сам потребу да направим неку врсту антологије одломака из књига својих књижевних узора. Пошто ова књига има интимни карактер, узорима сам придружио и моје приче, интервјуе те критичке осврте мојих књига; то не би требало да се схвати као нешто претенциозно. То што имам потребу да пишем еротску прозу није ништа ван онога што су ми моји узори пружили и утицали на мене, пре свега што се тиче лапидарности и економичности књижевног израза. И данас еротска проза изазива одређене отпоре, ја сам то искусио, али заиста ни у чему нисам онемогућен. Хтео бих да се захвалим свима који су ме подржавали и утицали на мој углед у јавности: издавачима, критици, часописним уредницима, а пре свега читаоцима, који су ме заиста одлично прихватали. Данко Стојић 5

КРЕАТИВНИ РЕФЛЕКСИ Данко Стојић, мајстор кратке прозе о љубави и неостварености

Данко Стојић је необична и јединствена појава у новој српској књижевности. Магистар је филмологије, књижевни критичар и успешни писац кратке, еротиком проткане прозе. У већини својих прозних књига Данко Стојић се бави покушајима остварења потпуног емоционалног односа, који се због најразноврснијих фактора не остварује. Данко Стојић на мало простора казује веома много. Због тога га можемо сматрати мајстором кратке прозе о љубави и неостварености. А. П.: Који су Ваши књижевни узори, ако их уопште имате? ДАНКО СТОЈИЋ: Одвајкада сам тежио концизном, лапидарном и занимљивом књижевном изразу. Постмодернизам ме није привлачио, иако је генерација писаца мојих година која се афирмисала и прославила пре моје појаве на књижевној сцени своју поетику базирала на постмодерни. Није могао да ме привуче карверовски минимализам, али сам зато себе нашао у питкој прози Ерскина Колдвела и Чарлса Буковског, док је на моју прву књигу Еротски летопис директно утицао Женски Декамерон Јулије Вознесенске.

7

Писац чије савршенство бих желео да досегнем је Алберто Моравија. Стално читам и стално неко утиче на мене, али не бих желео да постанем ничији епигон. Писцу није довољно само да пише. Он мора да култивише лични израз читањем врхунских страних и домаћих писаца. А. П.: Како сте се одлучили за кратку форму приче? ДАНКО СТОЈИЋ: Ја сам писац тзв. „кратког даха”. Афекти који ме гоне на писање необично су јаки, али брзо прегоре, да би се убрзо поново упалили и прегорели и тако до у недоглед. Жао ми је што нисам у стању да напишем роман, али кратка прича је такође легитимни књижевни род. А. П.: Какву паралелу можете повући између Вашег рада као режисера на телевизији и писца кратке прозе? Какав је утицај једног медија на други? ДАНКО СТОЈИЋ: Ова питања би боље обрадила компаративна анализа од стране неког врсног теоретичара. Што се мене тиче, могао бих да кажем да је режија суштински утицала на прозу, јер писање добија на тензији и занимљивости, оно постаје синематично. Филмски и ТВ ритам се претаче у приче и као да им даје неко богатство. А. П.: Колико је личног искуства уткано у Вашу прозу? ДАНКО СТОЈИЋ: Писац мора да има богато животно искуство уколико жели да буде успешан код читалаца. Уколико је уметник, он мора све оно што је доживео а што је вредно прозе да стилизује и богати, 8

да буде уверљив, да не буде буквалан нити да се држи фактографије. Мора да има смисла за ликове и збивања, мора да има развијену машту и мора да учини да му читалац верује. Писац мора бити осећајан, понекад и да потресе и раздрма читаоца како би на њега деловао. А. П.: Коју своју књигу највише волите? ДАНКО СТОЈИЋ: Сласт и смрт. Писао сам је еротизовано, надахнуто, страствено. Али то би требало да констатује читалац а не ја. А. П.: Тема многих Ваших прича је успостављања емотивног односа који најчешће бива осујећен. Мислите ли да се и у стварном животу не може успоставити прави емоционални однос? ДАНКО СТОЈИЋ: На ово питање би могао да одговори неки клинички психолог, а ја се доста бавим психологијом. То варира од личности до личности, од једног пара до другог, од породице до породице. У сваком емотивном односу има неспоразума, сукоба и горчине. Многи емотивни односи брзо пукну, али имате и хармоничних бракова. Можда су то ,,Потемкинова села”. На ово питање се не може дати једнодимензионалан одговор. Иако ја пишем о осујећеним емоционалним односима, као писац и личност се не осећам осујећеним. А. П.: С обзиром на пет објављених књига у току прошле године, стиче се утисак да пишете брзо и лако. Да ли је то заиста тако? ДАНКО СТОЈИЋ: Потпуно сте у праву, али није увек лако доћи до истинске инспирације нити је брзо 9

и лако писање рецепт за свакога и у свакој прилици. Иначе, волим што пишем брзо и лако и што сам стално као у некој благој тензији. Поред књижевног рада, не могу да замислим јутро без два-три приватна мејла. А. П.: Када радите на новој књизи, да ли имате већ разрађену концепцију и ситуације, или се препуштате креативној инспирацији? ДАНКО СТОЈИЋ: Концепцију имам, али се ликови и ситуације спонтано развијају, зависно од моје маште, мојих креативних рефлекса и афеката. Да би писац могао тако да пише мора имати огромно предзнање, а у мом случају су то биле студије филмске режије на београдском Факултету драмских уметности и цео мој живот који је поодавно ушао у другу половину. Александар Пирожков

10

Данило Николић КРАЉИЦА ЗАБАВЕ (одломак)

... Двоје младих љубе се на клупи у парку, па једна жустра жена у годинама виче да би сви чули: „Фуј! Срамота!” Мој пријатељ, брат доктора Поповића, застаје, чека да се дама удаљи, па каже, осмехнут: „Тако је то увек, и у свему: најжешће осуђујемо оно што бисмо најрадије чинили. А чинили смо, богме, и горе ствари. Ти знаш мој случај с Мињом?” „Не.“ „Готово инцест, драги мој... Више се не сећам како се открило да смо неки далеки род. Тек, за време ферија, обрео сам се код њих, да летујем. Њена мајка и мој отац имали су заједничког прадеду. А он две ћерке. После се то разгранавало, па смо Миња и ја били као неки брат и сестра. Она мени од тетке, ја њој од ујака. Или тако некако. Углавном, насмејала се кад сам је, у драматичном тренутку, на то упозорио. Била је у праву. Та првобитна крв давно се расплинула. Провео сам две сјајне недеље код њих. Миња, с неком тмулом маглом у очима, стално ме некуд вукла, нешто показивала, негде се завлачила, нечему дивила. Али мој филм, који одавно гледам са стране и с вели19

ке удаљености, почиње у пустом и пространом пољу са спрженом травом. Био је жесток август. Мозак дословно кључа. Крв брекће у венама. Враћали смо стадо оваца које њен отац беше дао на испашу неком наполичару код Дечана. Острижене до румене коже, овце су патиле од врућине више од нас двоје. Покушавале су да се подвуку једна испод друге, саплитале се, потрчавале. Миња је само отхукивала. Хватала је руб широке сукње и махала ритмично, да се расхлади. Откривала се толико да сам окретао главу. Најзад, раскопчала је блузу и хладила се као крилима. Лице јој је пламтело, глава горела. Мене врућина толико не убија. Уз то, моја мушка предност била је у томе што сам могао да скинем кошуљу, да идем го до појаса, и нисам горео од неке друге ватре. Као она. Једва је говорила: – Ето, да смо кренули раније, већ бисмо били код куће. Ово се не може издржати. И овце ће скапати. Хајдемо лево, до реке, па ћемо предвече кући, кад зађе сунце. Тамо има и шуме. И одмах поче да скреће стадо улево, према бреговима и некој ниској шуми у даљини. Овце, кад стигосмо после пола сата хода, појурише у хлад, у шумицу, која и није била тако ниска, не видећи реку, не осећајући воду. Остависмо их, одосмо до обронка, спустисмо се на обалу и седосмо на мрко камење обрасло лишајем. Наместисмо се тако да нам набрекле ноге буду у води до колена. То нас освежи, смири.

20

Миња, велика причалица, поскочица, беше заћутала. Нити говораше, нити ме гледаше. Нешто се, сад знам, рвало у њој. Онда рече: – Ја се морам окупати.

– Како?

– Шта како?! Окупај се и ти. Имаш гаћице.

– А ти?

– Исто. Полудех од зноја и врелине. Купала бих се и гола, па? Одмах извуче ноге из воде, измаче се неколико корака, скиде и сукњу и блузу. Остаде у гаћицама и прслуку. Ја неодлучно одох до једног дрвета, наслоних се и скидох панталоне. Остадох у белим гаћама и с плетеном капом на глави. Она ме сачека, па поче да гази све дубље. Била је старија од мене две године и већ сасвим обликована. Изванредно. Можда и због тога што је сваког дана пешачила до школе и назад по три километра и доносила воду с извора на старински начин, у бурилу, на леђима: тако се некад носило и жито до воденице. Да се због тридесет-четрдесет кила не би презали коњи или волови. Ја сам пак још био штркљаст, недовршен. Ни она није знала да плива. Кад јој вода дође до браде, она се окрену, пружи руке и рече: – Држи ме! Примакох се, не подижући много стопала од дна, прихватих је. Она се примаче, грчевито ме држећи левом руком, десном поче да ме хлади по врату и раменима. Мокрим дланом.

21

Затим се одмакосмо, ка обали, где је плиће, до стомака.

– Сад ти мене.

– Како?

– Стави ми руку на врат, испод косе. Учиних то. Онда она поче да захвата по мало воде у длан и да ме хлади по лицу, грудном кошу, леђима. Мало застаде, после, па то исто поче да ради по стомаку, куковима, кичми, све док јој рука, случајно, не склизну у воду, поред мојих гаћица.

– А ти?

– Шта?

– Ти мене... Послушах. Хладне дланове ставих на њено лице, па око грла, испод косе на ушима, око груди, и све даље и све ниже, по грудима, до бокова.

– Свуда! Горим... Склопљених очију, поче да ме моли. Али ја одустадох. Изађох из воде и седох на оно камење. Дође и она. Седе, стави руке на очи. После оде, дотера овце, да се напоје, па их врати у хлад. И врати се на камен поред мене. Ћутали смо дуго, не гледајући се, док не осетих да се она покрену. Погледах. Она беше прикупила ноге, колена до браде, и тако их стегла рукама да се чуло крцкање зглобова. Окрену главу, искрену лице к мени, засветле на нарочит начин очима и рече: – Хајде да плешемо?

– Шта?!

22

– Да плешемо. Као у гимназији, на игранкама. Ја, сасвим блесаво: – Како ћемо без музике?

– Ја ћу певушити. Устаде, нагло опет, и опет ме узе за руку, повуче ка песку у шуми, на пропланак. Неко је ту пресејавао песак из сувог рукавца и угњечио траву. Стадосмо једно уз друго. Наместисмо се за плес. Све по правилима: узех је око голог струка, испружих леву руку, она је прихвати десном. Леву ми стави за врат. Присећала се песме, у том положају, подижући очи к лишћу и небу. Па се предомисли, узе и она мене око струка, припи се уз мене и поче да певуши, затворених уста, кроз нос. И тако, једно уз друго, сред огромне празнине осушеног, спрженог поља, почесмо да се крећемо у месту, да се њишемо, не одвајајући ни колена. Пекло ме њено лице, приљубљено уз моје, пржила ме њена коса, жегле дојке. Мислио сам да ће ми се зуби раздробити од стезања, а она распасти од грознице која је тресла...

23

Алберто Моравија РИМЉАНКА (одломак) Превод: Марија Илић Агапов

I Кад ми је било шеснаест година, била сам права лепотица. Овал мога лица био је савршен, иако нешто ужи у доњем делу, очи бадемасте, велике и благе, нос прав и у истој линији са челом, уста велика с лепим, црвеним и меснатим уснама, а кад сам се смејала, видели су се моји правилни и ванредно бели зуби. Мајка је говорила да личим на неку мадону. Ја сам запазила да личим на филмску глумицу која је тада била у моди и почела сам да се чешљам као и она. Мајка је говорила да је моје лице лепо, али да је моје тело сто пута лепше; тело, као што је моје, говорила је, не постоји у читавом Риму. Тада нисам обраћала пажњу на моје тело. Изгледало ми је као да се сва лепота састоји у лицу, али данас могу да кажем да је мајка имала право. Ноге су ми биле праве и чврсте, бокови округли, леђа дуга, уска у струку, а широка у раменима. Трбух, као и увек, имала сам доста јак, пупак се скоро није ни видео, толико је упао у месо. Мајка је говорила да је то једна лепота више, јер да трбух мора бити 24

испупчен, а не раван, као што је то сада модерно. И груди сам имала јаке; тако чврсте и високе да су лепо стајале саме, без икаквог прслучића. Кад сам се жалила да су ми груди сувише развијене, мајка је говорила да су изванредно лепе, и да данас груди код других жена баш ништа не вреде. Нага, на што су ми касније обратили пажњу, била сам висока и пуна, грађена попут статуе, али сам у хаљини изгледала као нека мала девојчица, и нико није могао ни да замисли да сам тако грађена. То је зависило, како ми је рекао сликар коме сам почела да позирам, од општих сразмера појединих делова тела.

25

Јулија Вознесенска ЖЕНСКИ ДЕКАМЕРОН (одломак) Превод: Вељка Марковић Кришковић

„Ја сам прву љубав доживела ни одвећ рано, ни сувише касно, већ у томе најпримеренијем узрасту када ми је било седамнаест година. Девети разред сам завршила са одличним успехом, па су ме, ето, моји родитељи, да бих се одморила пред тежак десети разред, послали да проведем цело лето у Сухумију, код наших даљих рођака Грузинаца. И да би на мене неко пазио, са мном је пошла и моја старија сестра од тетке, Нађењка, студенткиња медицине, такође ‘вечита одликашица’. Обе смо биле девојке из финих породица, академски грађани, шта ли? Поред учења бавиле смо се музиком, а и то не сувише, онако, за себе. Обе смо биле послушне кћери, па смо чак имале и кике, мада их је у оно време још ретко која од наших вршњакиња носила. Прво што смо Нађењка и ја у Сухумију урадиле било је да право са железничке станице одемо код фризера, одсечемо кике и направимо фризуре а ла ‘бубикопф’ . Дочепале смо се такозване слободе! Истина, много даље од тога нисмо отишле. Нисмо се могле одлучити ни да пођемо на игранку, нити да оде26

мо у биоскоп, јер смо се наслушале прича о томе како Грузинци отимају руске девојке. А током дана нас је на купање пратила тетка Етери, која нас је брижљиво чувала од склапања познанстава на плажи. Сухумијски дечаци су нас одмах приметили. Не знам како сада изгледам, после порођаја, али тада, са седамнаест година, верујте ми, била сам веома лепа. Ни моја сестра од тетке није за мном заостајала. И тако, када је увече цела породица седала на балкон да пије чај, а са њима, разуме се, и Нађењка и ја, поред наше куће је шетала горе-доле цела гомила дечака. Дрндали су на гитарама, певали, а понекад, ако за столом није било тетке Етери, као у шали, позивали би нас у шетњу. Нађењка и ја смо се мучиле, досађивале, али на позиве дечака не бисмо ни трепнуле. А то се нашој тетки веома допадало. Ми смо, пак, размишљале само о томе како да умакнемо њеној контроли. У томе нам је помогао срећан, тачније, несрећан случај. Једанпут је море због ветра било јако узбуркано. Већ ујутро смо пошле на плажу, али нам тетка Етери није допустила да се купамо. Нађењка се с тим помирила, али сам ја почела да је салећем: ‘Тетка, драга, допусти да макар једном запливамо, ту, близу! Па и ми смо одрасле поред мора, умемо да пливамо од самог рођења, као жабе!’ Напослетку се тетка умилостивила и пустила нас: ‘Али само у близини!’ Ама, каква ‘близина’! Зарониле смо испод првог таласа, а затим краулом ка пучини... Напливале смо се, нагњурале до миле воље, превртале се на та27

ласима, но, сада се требало вратити. А ми на обалу баш никако да изађемо! Чим стигнемо до ње, станемо на ноге, а талас нас одмах прекрије, занесе и право на камење! Тетка схвати у чему је ствар, па јурну ка мору. Трчи дуж обале, маше рукама, виче као квочка... Од тога нам је само горе, јер се теткина паника преноси и на нас. Погледам, кад Нађењки се уста већ искривила. ‘Хајде – кажем јој – запливајмо опет у дубину, да се мало одморимо, па ћемо опет натраг.’ Отпливале смо поново даље; пливамо, али без раније одважности. Одмарамо се на леђима, како бисмо прикупиле снагу за поновно излажење на обалу. Тада приметисмо да су тетки пришла два момка; она им нешто објашњава и показује на нас. Скинуше кошуље и панталоне и пожурише да нам притекну у помоћ. Објаснили су нам како треба излазити: испоставило се да треба загњурити испод таласа, а затим, у плићаку, одмах трком кренути ка обали, док нас талас није прекрио. Дочепале смо се обале држећи се за руке. Тетка захвали момцима, а мени и Нађењки тада и не би до тога. Чак их нисмо честито ни погледале. Два дана тетка нас није пуштала на плажу, за казну, а трећег се сажалила и повела нас. Чим смо се сместиле на песку, појавише се наши спасиоци и обратише директно њој: ‘Тетка Етери! Ако хоћете, ми ћемо чувати ваше девојке у мору!’ рече један. ‘И на копну!’ додаде други. Тетка их погледа подозриво, али пристаде: пустила нас да с њима пливамо! Ипак су то спасиоци! А касније нас је почела пуштати и у шетњу са њима.

28

Држала се само једног правила: могле смо одлазити у шетњу и на купање једино дању, с тим да нас они испрате и предају лично њој. Наравно, ми смо се брзо поделиле и заљубиле: Нађењка у Салву, а ја у Амирана. У прво време смо шетали заједно, а затим смо се почели одвајати, договарајући се где ћемо се касније наћи, како бисмо се заједно вратили кући. А нешто касније, Нађењка и ја смо се извештиле да се са прозора наше собе спуштамо преко дебеле винове лозе. Тетка није могла довољно да нас нахвали: ‘Моје девојчице се не шеткају по улицама као остале, већ лежу с кокошкама!’ И заиста, легале смо када и кокошке, али смо зато касније шетале све док се не огласе први петлови. У кућу бисмо се увлачиле тек када је свитало. У почетку смо се само држали за ручице и разговарали, шетајући се ноћу булеваром. Затим смо једанпут Амиран и ја седели на камењу покрај мора, кад ме је он одједанпут пољубио у образ. Ја сам од страха почела грчевито да плачем. Он је, јадник, корачао око мене, и није знао како да ме умири. Затим је ушао у море, у ципелама и панталонама, и рекао: ‘Докле год ти будеш лила те слане сузе, ја ћу пити слано море!’ И поче у шаке скупљати воду и пити је, пратећи то речима: ‘Ох, како је гадно! Ох, умрећу од тога, сигурно!’ Ја сам се уплашила и викнула: ‘Одмах да си престао! Не љутим се више...’ А он, препредењак, одговара: ‘Престаћу ако ти мене пољубиш.’

29

Морала сам да попустим. А затим сам у то својски забраздила, па смо се љубили онолико колико је он то желео. Али баш ништа више од тога! Ах, девојке моје, какво је то дивно лето било... Амиран ме је водио у све скривене кутке које је од детињства знао. Скупљали смо орахе на брду, шкољке на морској обали, одлазили смо чамцем да ловимо скуше. И, како то бива, правили смо планове за будућност: он ће за годину дана завршити школу и доћи ће у Лењинград на даље школовање, а свакога лета враћаћемо се овамо, на море. Научио ме је тако да пливам да је свако узбуркано море за мене представљало право уживање. Превртала сам се на таласима као неки мали делфин. И сваким даном се све више развијала. Током лета морала сам да променим чак два прслука, јер су ми временом постајали тесни...

30

Данко Стојић

ВИОЛЕТА

Имао сам 18 година и желео да постанем сликар. Одлазио сам у популарну београдску припремну школу у Шуматовачкој улици, „Шуматовачка” су је и звали. Око мене гомила млађих и старијих који су причали о „везама” и немогућности да се продре на Академију. Једна групица се осамостаљивала и причала масне вицеве и интриге, церекајући се при том. Стајао сам по страни и био прилично усамљен. Једног дана у Шуматовачку је дошла нова ученица, такође жељна Академије. После извесног времена пришла ми је и почела да се осмехује, не обраћајући пажњу на ону интригантску групицу. Јована се у неким ситуацијама тобоже случајно припијала уз мене и ја сам осећао додир дојки, омањих али чврстих и заобљених. Да ли је то било случајно или не, питао сам се, а она је и те како знала да се осмехне и да ми буде наклоњена. Ускоро су из оне интригантске групе почели да ми добацују. Велибор, мужеван и маркантан младић који је у Шуматовачку долазио колима, е тај ме је мрзео и стално покушавао да ми напакости. Покушавао је он и да се наметне Јовани, али она га је избегавала.

87

Велибор и његова групица најмање су радили, а били најдрчнији и најбезобразнији, најнаметљивији и хвалили се везама. Једног дана завршио се час у Шуматовачкој и Јована и ја нашли смо се заједно. Ћутали смо. Јована ми је рекла да је сама и да је посетим. Био сам некако претерано озбиљан. Ушли смо у њену собу, препуну уметничког нереда. Сео сам на њен кревет. Она ми је донела послужење и села до мене. Потпуно сам се укрутио и удрвенео. Неколико пута се припила уз мене својим дивним дојчицама. Окренуо сам главу и замислио се. „Жељко”, рече Јована, „једног дана кад постанеш велики сликар, да ли ћеш ме препознати на улици?” Устала је и почела да спрема собу, а ја сам остао суморан и замишљен. *** Јована ми више није прилазила у Шуматовачкој. Радила је даље од мене. Био сам свестан тога да сам нешто пропустио и да нисам смео да будем тако дрвен... о томе сам прижељкивао и маштао, прилика се ето указала, она је хтела, а ја смотан... Онда сам видео Јовану како се кикоће и вата с Велибором. Затетурао сам се и само што нисам пао у несвест. „Како си велики уметниче!”, безобразно викну на мене Велибор.

88

„Жељко кад постане славан неће хтети да ми се јави на улици!”, добаци Јована осорно се церекајући, понашајући се тако како се никад није понашала. Па и неки из Велиборовог клана били су примљени. Међутим, мене није толико погодило то што ја нисам био примљен колико ме је згромио Велиборов незаслужени успех. Кад сам са огласне табле сазнао резултате и видео Велибора како се бахато радује и стиска Јовану, почело је да се љуља око мене, почео сам све јаче и јаче да се тетурам и касније су ми рекли да сам пао у несвест. Било ми је зло. Осећао сам се јадно, имао сам утисак да оно што цртам ничему не води, да сам бедник и да никад нећу постати уметник. Изгубио сам вољу за рад, почео да губим цртеже и да ређе долазим у Шуматовачку. Осећао сам умор и несвестицу. Гадио сам се хране иако ме је мати нуткала и дешавало ми се да ми позли у аутобусу. Једном сам долазио у Шуматовачку кад видех Велиборова кола, из којих изађоше он и Јована. ,,Де си велики уметниче!”, раздра се Велибор тако да га је цела Шуматовачка чула. Ја сам мрљавио вечерњи акт и добио рђаву коректуру од професора. Велибор и Јована су ми се слатко смејали док ме је професор критиковао. Други су бар ћутали. Изгубио сам вољу за животом и почео да размишљам о томе да ми је можда боље да изгубим живот кад нисам успешан као уметник нити као човек, исмевају ме...

89

*** Дошло је време пријемног испита. Са мном су конкурисали и Јована и Велибор. С муком сам радио цртеж угљеном и доживео да ја, који сам у прво време пуно радио и кога је један познати сликар похвалио, толико изгубим вољу и не положим тај фамозни испит, а да нерадни и безобразни Велибор буде примљен на Академију, као и Јована (она је бар радила). *** Пробудио сам се у болници. Болесници су деловали изгубљено и полако су корачали. Тек касније сам схватио да сам у душевној болници. Требало ми је времена да се опоравим. Рекли су ми да сам добио јаку ињекцију. Имао сам ту срећу да је са мном радио психијатар Попивода, који је такође желео да постане уметник када је имао 18 година. Конкурисао је на Академију, нису га примили, његов строги отац захтевао је медицину, доктор Попивода постао је веома поштовани лекар а сликарство није заборавио, стално је ишао у музеје и галерије, понекад би нешто насликао и пацијенте је стимулисао да сликају. Тако сам захваљујући доктору и ја пожелео да нешто мало цртам на одељењу. Доктор Попивода ми је једном пришао док сам цртао, само што ме није испрепадао. „Жељко”, обрати ми се доктор ,,ти си ми рекао да те је пре Шуматовачке хвалио онај познати сликар?”

90

,,Да докторе”, рекох потпуно збуњено, јер сам цртеж радио заиста без икаквих амбиција. ,,Е па”, рече доктор, ,,и ја те хвалим, ово је сасвим згодно и кад се опоравиш навали на Академију!” Држао је једну књигу у руци. „Прелистај ову Пикасову монографију.” Како сам почео да прелиставам књигу с репродукцијама у боји осетио сам велики уметнички апетит и уметничку снагу какву никад нисам имао. Пожелео сам да и ја једног дана урадим нешто велико попут Пабла Пикаса. Врзмала се ту једна болесница, Виолета, неколико година старија од мене. Она је или хистерично плакала или се хистерично смејала, често нисмо знали да направимо разлику. Медицинске сестре су је придржавале у тим ситуацијама и давале јој ињекције. Међутим, дешавале су се и ситуације када је Виолета бивала веома разложна и логична. Иначе је била незапослена медицинска сестра и знала је да буде пажљива према болесницима, као и да понекад помогне правим медицинским сестрама. Виолета је знала да дуго слуша болесника који је имао проблем. Поред мене се нашла такорећи кад сам дошао и веома пажљиво ме гледала и слушала. Једном ме је помиловала по глави када сам се случајно ударио. Тог дана кад ме је доктор Попивода похвалио, случајно сам срео Виолету у болничком ходнику, снажно је загрлио и СТРУЧНО пољубио у уста, што ми се иначе никада није десило.

91

Припијен уз пуначке Виолетине дојке веома сам се узбудио, али сам јој хладнокрвно рекао да одемо у веце. У вецеу се Виолета скинула до пола, омогућила ми да сисам њене дојке, да их љубим и уживам у њима, а она ми је трљала укрућени уд док нисам свршио. Чули смо гласове медицинских сестара и били смо задовољни што смо барем толико откинули од љубави. Међутим, кад смо се растали, Виолету су опет ухватила њена манијакална стања па су медицинске сестре морале да је обуздавају. *** Сутрадан сам дуго тражио Виолету и распитивао се за њу, док ми медицинска сестра Милка није рекла да се Виолета распитивала за мене у полунесвесном стању. Милка је изгледа знала шта се десило, али ми није рекла. *** Пролазило је време и мени је било много боље. Опорављао сам се и у томе ми је много помагао доктор Попивода. *** Дошло је и време да идем кући. После те изгубљене године по драги пут сам конкурисао на Академију и био примљен. Пришла ми је Јована, студенткиња друге године, и рекла ми је да је Велибор престао да долази на 92

наставу, запустио Академију и почео да пије и да се дрогира, наравно не од скора. Јована је о Велибору говорила са непоштовањем и презиром. ,,Па што си се онда забављала са њим? Шта ли сте све радили...” „Нисам се ја са њим забављала него сам теби пркосила што ниси био пажљив према мени!”, рече ми Јована директно и отворено ме гледајући у очи. Ово друго, право забављање с Јованом донело ми је радости и самопоуздања, па су професори хвалили моје студентске актове, фигуре и мртву природу. Фуриозно сам радио на часовима и код куће, фуриозно волео Јовану. Нису могли да ме препознају. А опет, Виолету не могу да заборавим нити да прежалим. Ко зна где је она сад...

93

Данко Стојић ЈАСМИНКА

Како године и деценије пролазе, летовања на која сам ишао седамдесетих година прошлог века чине ми се као нешто најлепше у животу. Мени она данас делују рајски и бајколико. Разлог не треба посебно објашњавати. Лето, сунце... и многе разголићене лепотице. Нарочито радо, али и с болом, сећам се сексепилне студенткиње Јасминке, годину дана старије од мене. Е па зато што је била зрелија и успешно ловила моје погледе (а то прија), Јасминка је била склона да ме понижава. Радо је говорила: ,,Ти си преоптерећен сексом”. У жељи да ме изазива, Јасминка је свлачила грудњак, ја бих понешто видео и од гради, а онда би тражила да је мажем. Тако ми се два пута десило да сам свршио у гаће. Јасминка је својој цимерки Лели стално наглашавала да смо нас двоје само друг и другарица а да ће она већ наћи фрајера. Долазили су ту неки старији мушкарци, па би Јасминка и њих насанкала као и мене. Лела је била згодна, али веома мршава. Ту су се мувале две Крушевљанке с прекрасно извајаним гузовима. Наравно, било је и габора, али они нису битни за ову причу.

94

Лела се све време осећала запостављеном. С њом сам мало разговарао и ниједном јој се нисам удварао. Гледао сам Јасминкине облине и покушавао да дотакнем бар делић тела ове лепотице. *** Лела се одлучила на крунски потез. Кад је Јасминка отишла с једним типом, неугледна али у лицу лепа Лела предложила ми је да прошетамо „тамо где нема никога”. Пристао сам. Разговарали смо о многим темама, од политике, преко науке па до секса. Онда је Лела затражила да станемо. Откопчала је грудњак и рекла: „Погледај моје”. Иако су биле невелике, биле су веома лепе. „Пољуби их”. Био сам потпуно збуњен и скамењен. Ништа нисам урадио. „Шоњо. Презирем те.” Отишао сам у своју собу, сав очајан. Нисам више ишао у Јасминкино и Лелино друштво. Сад сам се приближио Крушевљанкама Данијели и Сузани. Оне су биле млађе, завршиле су тек први разред гимназије, и са њима сам се много слободније и неспутаније опходио него са старијим девојкама. Ове две су се слатко смејале мојим вицевима и очигледно су ме поштовале. Поред тога, играли смо се као деца, јурили се, зезали се, прскали, ватали... И кад је било најлепше, дошао је Данијелин отац колима из Крушевца. Могле су бар то да ми кажу.

95

*** Распалила је провала облака. Јасминка, Лела и ја депримирано смо седели у кафићу. Изненада, Лела ми рече: „Дођи у нашу собу”. ,,А шта ће он у нашој соби?” ,,А шта то тебе боли пичкин живац!?” Девојке само што се нису побиле. Јасминка повика: ,,Ја хоћу да сам комотна у мојој соби! Тамо је и мој новчаник!” Сад се узрујах: ,,А тако значи! Испада да сам ја лопов!” „Лопов си!”, заједљиво и обесно викну на мене Јасминка. *** Десетак година касније случајно сам сео поред Јасминке у једном београдском аутобусу. Сада је њена лепота била зрелија и префињенија. Али правила се да ме не познаје.

96

Данко Стојић ЗАВОДНИЦА

Тек дипломираном професору књижевности Слађани Сикимић указала се могућност да замењује оболелу колегиницу у једној београдској гимназији. Слађана је била строга према „штреберима”, нарочито кад би осетила улизивање, а једном приликом није хтела да прими „поклон”, комплет за маникирање ноктију. Знала је да жигоше кич у писменим радовима појединих ученица. Није трпела то да ученици не читају лектиру. *** Тог дана млада професорка је донела оцењене писмене радове. Тема је била Моја прва љубав. „Децо, нисам нарочито задовољна вашим радом. Много ту има цвећа, сунца и лептирића, а мало живота, мало ваше осећајности, рекла бих недовољно искуства и дара... Ипак, издвојио се један рад својом лепотом, искреношћу и осећајем за чулно, а то је текст Огњена Туцаковића о првом плесу с пријатељицом. Огњене, молини те прочитај одељењу твоје... прерано је рећи ремек-дело, али уколико овако наставиш написаћеш ти једног дана и ремек-дело.” Младић је устао, поцрвенео, почео да чита и потпуно се збунио. Занемео је.

97

,,Па ја ћу да прочитам, твоја збуњеност је тако типична за твоје године.” Аринка добаци: „Професорка, могу ли ја!? Ја ћу да упишем глуму па ће Огњену требати глумица за јавне наступе!” Настаде општи смех у разреду; предњачило је девојачко неумерено и неукусно церекање, а младић само што се није расплакао. *** Колегиница је оздравила и Слађана је опет остала без посла. Размишљала је о удаји, али то није било тако лако остварљиво, иако је била лепа. Живела је у гарсоњери у коју је примала ученике којима је требала стручна помоћ. Родитељи су јој помагали колико су могли. Ишла је у биро рада, листала огласе и надала се послу. Једне вечери је отишла до Скадарлије. Волела је да поједе лепињу с гулашем. Пролазећи, махинално је видела познатог младића. Да, био је то Огњен, на кога је помало заборавила. Веома му се обрадовала. „Огњене, па то си ти! Здраво!” Ученик јој радосно одврати: „Професорка! Мислио сам да вас више никада нећу видети!” Обоје су били раздрагани до те мере да само што се нису чврсто загрлили и пољубили. Онда се Слађана смири и помало снужди... ,,Ти сигурно чекаш неку гимназијалку...”

98

Он се уозбиљи. „Професорка. ја немам девојку. Немам ни друштво.” Њене очи се зацаклише. „Онда би могао да дођеш код мене у посету, да ћаскамо о књижевности.” Огњен се поново уозбиљи. „Професорка, али ваш муж...” Слађана поче да се слатко смеје. „Немам ни ја мужа као што ти немаш девојку!” Огњен није могао да поверује у то да је његова привлачна професорка неудата. Сав се некако укочио, удрвенео и уплашио. Слађани је било веома стало до његовог друштва. Приметила је да њен бивши ученик има трему, па је настојала да буде дискретна, духовита и пријатна. *** Дошли су у њену гарсоњеру. „Професорка, колико имате књига...” Слађана направи тобоже озбиљан и театралан став. „Огњене, ја сам била твоја професорка, ја то више нисам. Молим те, ословљавај ме са Слађана и говори ми Ти.” „Али професор...” „Између нас двоје не постоји више никакав званичан однос. Ја сам за тебе Слађана и можеш да ме сматраш за личну пријатељицу.”

99

Девојка се срдачно насмеја, да би свог пријатеља некако охрабрила. Отишла је у купатило и пресвукла се. Била је одевена у диван деколтирани шлафрок. Имала је узбудљиве провидне светлозелене чарапе. „Слађана, читаш ли Књижевне новине?” „Волим Књижевне новине, волим и друге часописе, али сама нисам имала успеха с објављивањем. Знаш, Огњене, ја пишем лирику, али изгледа да нико од уредника то не цени. Послала сам неколико песама у Књижевни лист. Уредник ми није одговорио, ја се нисам усудила да питам... Била сам деморалисана, патила сам и више ништа нисам написала, а старе песме сам побацала! Огњене, не буди као ја! Буди храбар и одважан!” Онда му је његова пријатељица и домаћица направила сендвиче и послужила га хладном кока-колом. „Слађана, да ли би ми препоручила роман Лоренса Дарела Александријски квартет?” „Прочитала сам само први том и била веома разочарана. Сви ти ликови нису ми били јасно психолошки дефинисани. Као да је писац, градећи психолошки роман, омануо у карактеризацији и почео да прави неке арабеске... Узгред буди речено, да ли си читао Арабеске и гротеске Едгара Алана Поа?” ,,Ту књигу имам, али сам читао друге његове приче...” ,,Он је толико славан, а како је бедно живео, рђаво се оженио и прерано умро...” Слађана рашири ноге и подиже десну ногу.

100

„Него, Огњене, ниси коментарисао моје чарапе...” Он устаде и поче да гледа полице с књигама. „Слађана, да ли ће бити још оваквих посета? Радо бих од тебе позајмио неколико књига, врло сам пажљив при читању. Управо читам Кугу Албера Камија...” „Књига ће бити и посета ће бити. Него ја желим да ме често посећујеш, да излазимо у биоскоп и кафић...” Она му приђе, припи се уз њега и пољуби га у образ. Огњен је погледа. Слађана га пољуби у уста. Скиде шлафрок испод кога није било ништа. Били су на седмом небу, како се каже у херц-романима. Радосно су се смејали. Целу ноћ су пробдели. Неиспавани младић био је и даље радостан, али зрела девојка није делила његову радост, иако је она била подстрекач те и толике радости. ,,Ја сам девојка за удају и уместо да се удам ја водим љубав с клинцем. а обоје немамо редовне приходе... Бићу му једног дана баба, тражиће младу швалерку...” Сексолози овакво стање зову „посткоиталном кризом” или „посткоиталним нерасположењем”. Дошло је до преокрета у Слађанином односу према Огњену, можда исувише брзо. Младића је веома погодио кисео, тмуран и крајње депресиван израз лица његове (доскорашње) љубавнице. Она га непријатно погледа, толико непријатно да га је испунила крајњим песимизмом и горчином.

101

Ни у њему ни у њој више није било ни трунке радости. Занос је ишчилео. ,,Ми не можемо заједно”, рече му зрела девојка, постиђена што је спавала с учеником. ,,Ја нисам решила своју егзистенцију, а ти још увек идеш у гимназију. Где и како да живимо!? Ти си обично дете. Шта ће рећи твоји родитељи? Шта ће бити с твојим студијама?” *** Док је Огњен, испуњен очајем и поносом, ходао улицама Београда, Слађана је неутешно и очајно плакала, до крајности несрећна због свега што је рекла свом љубавнику.

102

Доротеа Пантелић ПОВРЕЂЕНИ ПОНОС Данко Стојић: Те ноћи у Београду Апостроф, Београд, 2004. По много чему слична претходним књигама прича Данка Стојића, нова књига је по нечему и различита. Слична је по томе што су предмет пажње аутора углавном љубав између мушкарца и жене, посебно оних млађих, али и старијих. Има ту и прича о браку двоје људи, и о њиховим породицама. Наравно, у свим причама је дат акценат на сензуалност и еротику. Посебно су истакнуте женске еротске стране, вероватно онако како их сам аутор доживљава, а вероватно и велики број других мушкараца. Могло би се рећи да је у претходним књигама психолошка страна личности била помало запостављена. То је оно што ову књигу чини другачијом од претходних. Данко Стојић у ову књигу уноси психолошку анализу својих личности, што је посебно случај у причи Повређени понос. Наиме, та прича је посвећена психологији Ивана, дечака и касније младића који је дете разведених родитеља. У првом плану је отац Тома, који је очигледно био доминантна личност у породици пре развода, а то је очигледно остао своме сину Ивану и после одласка од куће. У овој причи, која је и једна од најду107

жих у књизи, описан је однос сина са оцем од детињства, преко периода развода, па затим њихова виђења после развода и на крају смрт оца Томе. Малом и младом Ивану је отац представљао важну особу у детињству и младости, не само због чињенице што му је отац, већ и због тога што је био позната и донекле моћна личност у јавном животу и што су му се многи дивили. Дуго му се дивио и Иван. Међутим, полако, како је време пролазило и како Тома није баш често виђао сина, нити је обраћао много пажње на њега, Иван је почео да схвата да је његов отац себичан, егоиста, и да у ствари баш и није идеална особа каквом га је Иван у почетку сматрао. Ту су присутне и многе љубавне авантуре оца Томе које су, мада многе од њих већ после брака са Ивановом мајком, ипак погађале то младо биће. Јер свако дете би желело да се његови мама и тата много воле, а не да се ту појављују неки други људи. Све ово, а посебно очева непажња су константно, мало по мало, повређивали понос Томиног сина. На крају, видеће читалац и сам кад прочита ову фину психолошку драму, како је Иван испратио свога оца Тому на други свет. Да ли можемо у будућности очекивати још оваквих прича са психолошком конотацијом од Данка Стојића показаће његове следеће књиге које радо очекујемо.

108

Душан Стојковић ЗДРАВА ЖИВОТНА ЕРОТИКА Данко Стојић: Смисао живота Београдска издавачко-књижевна задруга Београд, 2013. Пред нама је још једна еротска повест Данка Стојића. Наш писац је по њима постао препознатљив у актуелној српској прози. Нико их не пише тако упорно, тако самосвојно и тако добро као он. Постоји јасно препознатљив „модел” његових еротских прича. Оне, најпре, никада нису вулгарне и далеко су од сваке порнографије која и није тако ретка чак и у остварењима признатих и хваљених, не ретко сасвим прехваљених, наших писаца. Стојићеве приче, то је њихов заштитни стваралачки знак клоне се психологизације. Антипсихолошко доминантно у њима тежи је пут, онај којим се ређе иде. Писци су навикли да обуку одело квазипсихоаналитичара и, пишући своје приче са еротским набојем, покушавају да изнутра сагледају јунаке и добрано посаветују своје читаоце. Стојић се одлучује за специфичан рез. Његове приче су поприлично документарне, но и њихова документарност документарност је особеног типа. Позајмила је доста од оне које егзистира у документарним кратким филмовима који имају и наративну потку. Стога, 109

али не само стога, секвенце његових прича налик су на филмске кадрове. Његове приче (п)остају филмичне и оне би се лако могле оживотворити на филмском платну. Пуне су оштрих резова, колажирања,”сударања” написаног. И написане, оне творе, иако се сам писац томе противи, против писца дакле, неку врсту српског Декамерона. Онога у којем се готово све свело на Ерос. За разлику од Бокачовог, Стојићев Декамерон улични је Декамерон. У њему се јунаци као на траци мењају али се не сме сметнути са ума како постоји један стални јунак који све остале надгорњава. У питању је Љубав сама са свим препрекама и перипетијама. Наслов књиге о којој пишемо указује како она нипошто није случајна узгредица. Без љубави нема живота, односно, он потпуно лишен смисла остаје. У необичној уводној речи, насловљеној Прозне сродности, Стојић наводи кратке одломке из дела тројице савремених српских писаца Драгана Лакићевића, Владана Матијевића и Игора Маројевића, е да би разоткрио свој избор по сродности. Но, сваки писац и може, и треба, да реализује како то Стендал вели саму узвишену лаж, те је велико питање не поиграва ли се и писац о којем пишемо са нама читаоцима науман да нас улови у замку не бисмо ли га читали. Увод књиге, први параграф првог поглавља, прави је in media (t)res: „Нова година. Славија. Мећава. Спрема се дочек” (стр. 7). Та синтаксичка изломљеност, касније нешто ублажена, показује како бисмо повест морали читати као динамичку, разломљену, узвихорену, драмску, захукталу кубистичку сторију.

110

Стојић спада у оне прозне писце који морају да испричају причу. Он ову тка попут паука, непрестано убрзавајући радњу. Та убрзаност приближава и ово, као и ранија Стојићева остварења, футуристичкој књижевној техници која је своје извориште тражила, и налазила, у вртоглавој акцелеризацији. Јунаци који „носе” причу су: Рајко, средовечни писац и новинар, аутор три књиге поетске прозе, некадашњи његов пријатељ, неуспешни самоубица, Драгиша, сликарка Спасенија Груден и пропала глумица, проститутка Силва Марић. Стојић изузетно често радњу својих дела смешта у уметничке кругове. Уметници које он описује прави су маргиналци. Основни животни стил им је, животом изнуђена, опуштеност. Свака а оне су веома честе њихова побуна ломи се и поразом се окончава. И од живота они покушавају, готово увек неуспешно, да направе уметничко дело. Писац се ретроспекција не клони. Но, ове не заустављају, како би се очекивало, већ, напротив што је поприлично необично убрзавају радњу његовог дела. Ево једне секси-гноме: „Еротска зачикавања, игра топло-хладно, горко-слатко кроз фемкање особине су многих жена” (29). Песничка слика „Тај поглед подсећао је на неки унакажени портрет сликара експресионисте” (7) уводи у игру и експресионизам. Особене Стојићеве еротске повести и видим као плодотворно укрштање и пресецање кубистичких, футуристичких и експресионистичких елемената. Иако, на први поглед, оне де111

лују сасвим традиционално, то је варка. Много су модерније него што нам се чини. И не само због њихове питкости, читају се у то сам сасвим убеђен више него што су њихови читаоци спремни да признају.

112

Александар Пирожков ИРОНИЈА О СМИСЛУ ЖИВОТА Данко Стојић: Смисао живота Београдска издавачко-књижевна задруга Београд, 2013.

Прошло је нешто више од годину дана од када је познати београдски књижевник, филмски и књижевни критичар и редитељ, Данко Стојић (1958), објавио своју претходну еротску новелу Црвене женске гаћице. Сада нам је подарио своје ново дело Смисао живота. Стојић нам већ на самом почетку предочава у поднаслову да се ради о еротској повести, значи међужанру, нешто између приповетке и краћег романа. Неки критичари, као Душан Стојковић, сматрају да је баш Стојић творац те назови нове књижевне врсте, еротске повести, мада су сличне форме у српској књижевности стварали и Светозар Влајковић и Милисав Савић, али их нису називали тим именом. Треба напоменути да у овој причи еротике има знатно мање него у осталим Стојићевим причама. И та еротика се креће у неким веома благим, рекли бисмо чак и чедним, готово пубертетским оквирима.

113

У некој врсти кратког предговора Стојић даје краће цитате тројице познатих српских писаца који су се бавили еротиком. Он сматра да нико од њих није утицао на његову прозу, али да извесне сличности постоје. Међутим, треба напоменути да књига Владана Матијевића Часови радости, у неку руку велича секс и све радости које он носи, док Стојићева проза у том погледу често има извесну примесу туге због нео стварсних односа и патњи које незадовољени Ерос може да узрокује, од душевннх, које резултирају поремећајем личности, до самоубиства. Уводна ситуација у којој дванаестогодишња девојчица бива ухваћена у кревету са старијим младићем је једина таква “јача сцена” у целој причи, али је она приказана без икаквих детаља и више служи информацији да ће та иста девојчица касније постати малолетна мајка. У тој сцени не оставља утисак, ни распамећеиа мајка, ни младић који се збуњено смеје, ни сама девојчица која се облачи. већ њено незграпно гажење по лутки са којом се још увек игра. То баш добро продрма сваког читаоца, јер се тако долази до сазнања да је то још увек недозрело дете, са потпуним нескладом незрсле психе и изузетно развијеног тела. Варирајући теме о љубави у уметничким круговима, о којима је и раније писао, Стојић нам сад приказује Рајка, неоствареног писца поетске прозе, који је и истовремено добар радио-новинар. Он живи 114

самачким животом и нема породицу. Дружи се са лознатом сликарком Спасенијом Груден, са којом повремено улази у пубертетске сексуалне играрије, али које не резултирају никаквим другам збивањима: ни сексуалним чином, ни љубављу. Појава Рајковог друга Драгише, буди код сликарке извссну наду да би са тим човеком, који није из уметничких кругова, могла да оствари љубавну везу. Међутим, Драгиша се носи са својим проблемима, јер се развео од жене, а за малолетну ћерку, која већ има дете, неће ни да чује. Ту смо већ на познатом Стојићевом терену неостварених односа, због којих многи јунаци његових прича дубоко пате. Сликарка Спасенија није баш да дубоко пати, али је у једном амбивалентном односу према Драгаши, где га истовремено и жели и презире. Ипак, ово двоје успостављају неки однос који резултира сексуалним спајањем, али је то спајање лоше и Спасенија остаје незадовољена. Поменути критичар Душан Стојковић сматра да код Стојића у многим ранијим причама нема психологије. Овде постоје извесни рудиментарни психолошки мотиви, као што је амбиваленција код Спасеније и грижа савести код Драгише који није задовољио жену; али је то, по нама, још увек недовољна психолошка мотивација која би изазвала покушај самоубиства. Са друге стране, Рајко своју потрагу за женом успешно завршава проналазећи неугледну дебељуцу 115

Весну, али која у себи има велики песнички таленат. Привидно, Рајко је задовољан. али... Направићемо сада преглед у духу Стојићевог наслова ове приче у чему је „смисао живота” ових главних јунака: Рајку је главни циљ да постанс познати писац; Драгиши је најважније да има сексуални однос са сликарком Спасенијом; Спасенији је, међутим, смисао да организује самосталну изложбу мушког акта; Станији, Драгишиној супрузи је смисао живота да поново окупи породицу; Весни, Рајковој љубавници је покретачки мотив да своје песме објави у књижевном часопису Савременик. Стојић је мајсторски уклопио крај ове приче, стварајући условни „happy end” где су сви остварили свој смисао живота. Међутим, то је пуна иронија, јер су сви тиме дубоко незадовољни. Рајко, иако му је проза објављена као радиодрама уз музику Љубице Марић на радију, делује незадовољно, јер мисли да ту емисију није чуо. Драгиша, иако је имао сексуални однос са Спасенијом, није је задовољио и због тога је чак покушао да се убије. Спасенија је направила изложбу мушког акта, али је отишла са те изложбе, а да није ником рекла ни реч.

116

Станија је привидно окупила породицу, али ју је Драгиша евидентно преварио. То нас подсећа на завршну сцену у филму Адријана Лајна, Фатална привлачност, у којој видимо „срећну” америчку породицу на фотографији, док је у стварности жена потпуно емотивно расута, а њен муж ју је преварио са другом, коју је и убио. Прави амерички сан или америчка мора? Код Стојића, пак, видимо да је једино Весна остварила свој, рекли бисмо, скромни „српски сан”. Песме су јој објављене у Савременику и још је стекла вереника, угледног радио новинара! Стојићева проза нема ни лиричности, ни метафора, ни описа и делује наизглед огољено, али увек задржава тај иронични приступ. Стојић је изабрао „пут којим се ређе иде” и храбро њим корача из књиге у књнгу. То би читаоци морали да цене. Александар Пирожков

117

САДРЖАЈ

Данко Стoјић УЗ ОВАЈ ИЗБОР Интервју КРЕАТИВНИ РЕФЛЕКСИ Интервју РАЗГРАНАТО СТАБЛО РАФИНИРАНЕ ЕРОТИКЕ Данило Николић КРАЉИЦА ЗАБАВЕ Алберто Моравија РИМЉАНКА Јулија Вознесенска ЖЕНСКИ ДЕКАМЕРОН Ерскин Колдвел ЛУЛЕН Ерскин Колдвел ЕПИЗОДА У ПАЛМЕТУ Милисав Савић СКАКАЧ Stephen Vizinczey ПОХВАЛА ЗРЕЛИМ ЖЕНАМА Миодраг Рацковић ЛОВАЦ НА ЖЕНЕ Бора Станковић НЕЧИСТА КРВ

5 7

11 19 24 26 31 35 58 70 75 81

Иво Андрић НА ДРИНИ ЋУПРИЈА Чарлс Буковски ЖЕНЕ Данко Стојић ВИОЛЕТА Данко Стојић ЈАСМИНКА Данко Стојић ЗАВОДНИЦА Радомир Мићуновић КРУПНЕ ТЕМЕ ЗА СИТНЕ САТЕ Доротеа Пантелић ПОВРЕЂЕНИ ПОНОС Душан Стојковић ЗДРАВА ЖИВОТНА ЕРОТИКА Александар Пирожков ИРОНИЈА О СМИСЛУ ЖИВОТА

84 86 88 95 98 104 108 110 114

Данко Стојић МОЈИ УЗОРИ Издавачи Београдска издавачко-књижевна задруга Аутор За издаваче Оливер Кнежевић Данко Стојић Уредник Оливер Кнежевић Штампа Каргановић доо – Београд Тираж 300 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-32(0.046.4)(082.2) 821.163.41.09-32 Стојић Д.(082) МОЈИ узори / приредио Данко Стојић. - Београд : Београдска издавачко-књижевна задруга : Д. Стојић, 2015 (Београд : Каргановић).

- 117 стр. ; 20 cm Тираж 300. - Стр. 5: Уз овај избор / Данко Стојић.

ISBN 978-86-88951-27-2 (БИКЗ) 1. Стојић, Данко, 1958 [приређивач, сакупљач] [издавач] [аутор додатног текста] a) Стојић, Данко (1958) - Проза COBISS.SR-ID 214067468