Gradski
I danas postoje komšije koje se druže, pomažu i
Čika Rickova družina – proleteri iz Pariske Komune
U
gradu u kom se prve komšije neretko ne poznaju, niti jedan za drugog mare, te u kome se sve češće dešava da vatrogasci i policija pronalaze usamljene pokojnike kojima nedeljama niko na vrata nije pokucao, videti ljude koji se svakodnevno druže i jedni o drugima znaju bezmalo sve nije ni mala ni uobičajena stvar. Vesela družina penzionera i onih koji će to uskoro postati, stacionirana u jednom od kvartova Ulice Pariske komune, jedan je od retkih svetlih primera ljudskosti, sve češće izgubljene i zaturene po ćoškovima betonskih skalamerija.
22
Novine novosadske
Okupio ih badnjak, ne biraju praznike Sve je počelo 1993. godine, u vreme inflacije svega i svačega, kada je život valjalo ispuniti nečim što neće koliko sutra tek tako devalvirati. Grupa komšija sakupila se kako bi naložila
badnjak. Od tada, vele, slave sve što se slaviti može, ne birajući između verskih, državnih, komunističkih ili svetskih praznika, a u danima kad nikakvog kalendarskog povoda nema, povod se lako da pronaći, makar u činjenici da je Sunce izašlo, te da bi ga
I u dobru i u zlu
valjalo zaliti pivom, vinom, rakijom, ili ga u kotliću skrčkati. Poslednja u nizu proslava organizovana je za minuli 25. maj, nekadašnji Dan mladosti, a sada “rođendan” čika Ricka, negdanjeg tapetara i stožera ove družbe, pred čijom se garažom svakodnevno
A nije svaki dan za šalu rođen, niti su tu naši junaci da jedan drugom samo smicalice prave. Kad ustreba, svaki je tu za svakoga, da jedan drugom tugu rukom prijateljskom ublaže. Jednom godišnje, baš u ovo vreme, skupe se pred garažom, da koju “čašicu popričaju” i o Petikinom sinu, kog već tri godine u kvartu nema. – Budu tu i moji i njegovi drugari. Da se njega sete, a mene da uteše. Hvala im, veli Petika šapatom.