Novine novosadske broj 10 by Novine novosadske

BESPLATNI NEDELJNIK

Istraživanje

Kulturno

Svi volimo lepe i čiste ulice, ali kad ih neko drugi čisti umesto nas. Najveći broj Novosađana vodi računa o tome gde baca smeće. Ali tu je i onaj manji broj...

Život je bratstvo i jedinstvo komedije i tragedije. Svaki bol traži da prestane i tek onda počinje bezbolno vrijeme, označeno kao radost

Koliko vodite računa o okolini?

Zijah Sokolović za NNS:

Novine novosadske Četvrtak, 31. maj 2012.

tema broja

Nove ljude čekaju dugovi

Broj 10

Iz SVA lazi četvrKOG tka

Izbori prošli

Javna preduzeća u Novom Sadu zadužena, pojedina do guše, čekaju nova rukovodstva

NS info

Upozorenje u poštanskom sandučetu

Pretnje mladom bračnom paru koji je zbog greške lekara izgubio bebu

novosadskim šorom

Sportski penzioneri u Limanskom parku

Do poslednje boće Jedan od nas

Miroslav Krstonošić

Arhitekta, u osamdesetoj vozi rolere, igra hokej, projektuje zgrade i konstruiše “mercedesa”...

Sledi podela plena

Novine novosadske

Sadržaj

Četvrtak, 31. maj 2012. Reč urednika

Aleksandar Vukovac

U vakuumu sopstvenih glasova

M Novosadski proleteri proslavili Dan mladosti u Ulici Pariske komune Tema broja 6 milijarde - mera za dugove gradskih preduzeća

Jedan od nas 18 Miroslav krstonošić - arhitekta, reli vozač, hokejaš... osamdesetogodišnjak

KOLUMNA 7 Robert čoban, predsednik kompanije “color press group” Pakao izneverenih očekivanja

NOVOSADSKIM šorom 22 Boćaroši iz Limanskog parka Reportaža 24 Partizanska ulica, berza rada na otvorenom

politika 8 stranke u novom sadu počele pregovore za buduću vlast NS INFO 10 U gradskom parlamentu trećina žena

kulturno 26 Intervju - Zijah Sokolović, kralj monodrame

A VI, KAKO STE? 16 Koliko vodite računa o okolini?

Zabavno 30 Pregled nedelje u slikama

direktor novina

Fotografije

Štampa

Petra Zdjelarić

Aleksandar Kamasi

Color Print d.o.o., Novi Sad,

Glavni i odgovorni

Telefon redakcije

Mileve Simić 27 tel: +381 21 6417 333

urednik

+381 21 310 15 21

IZLAZI SVAKOG ČETVRTKA

Aleksandar Vukovac

Mejl redakcije

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Redakcija

redakcija@novinenovosadske.rs

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

Tomislav Lovreković, Biljana Gavrić,

Osnivač i izdavač

ISSN 2217 – 7388

Ivana Kupek i saradnici

Maxim&Co, Novi Sad, Bul. M. Pupina 9

COBISS.SR – ID 267768071

+381 21 4750 800

i građani, mi smo svoje odradili. A i nije malo, dati glas za ideje u koje više ne znaš da li veruješ i ljude u koje dobrano sumnjaš. Iskoristili smo svoje građansko pravo (pa i oni što su iskoristili pravo da nacrtaju Betmena na listiću), a sad su na redu oni, da iskoriste naše glasove na najbolji mogući način, za sebe ili za nas, to ćemo tek da vidimo, kampanja je prošla. Znamo ko je pobedio, mada nekako deluje kao da su svi pobedili. Čuli smo sve, a još ne znamo ništa. Ne znamo ko će biti na funkciji, osim “izabranog predsednika” kako ga mediji zovu ovih dana. Ne znamo da li se dogovaraju i ko od koga zavisi. U Novom Sadu se, posle izbora, čekalo da se dogovori republička vlada, pa da centrale iz Beograda namignu gde treba i da se dogovara ko će da vodi grad. Pa se onda čekalo na drugi krug izbora, da eventualno budući predsednik namigne, a sad verovatno više ni naši gradski političari ne znaju šta čekaju, odnosno ko sad treba da namigne da bismo mi dobili gradonačelnika, Gradsko veće, novi gradski parlament... A mi ćemo dotle da radimo svoje poslove, pričamo o politici kao da ništa drugo na ovom svetu ne zavređuje veću pažnju, da plaćamo račune (ne d’o Bog da nas i naše troškove neko treba da čeka) i nadamo se bar delu života iz predizbornih obećanja. I da li je problem kad se čeka? Nije, kad znaš šta čekaš. I da li je problem kad se buniš što čekaš? Nije, kad znaš da ima ko da te čuje. I da li je problem što pojma nemamo kad ćemo dobiti republičku vladu, pokrajinsku vladu, gradsku vladu...? Nije, kad znaš da će sve te vlade nešto da urade. A da li mi išta od toga znamo? Ne, nažalost ne znamo. Ostajemo, kao i svaki prethodni put, zatrpani u vakuumu sopstvenih glasova, koji su odredili kuda ćemo dalje, iako to nećemo znati dok se neko dobrano ne iznamiguje, dok se sve lepo ne utanači, dogovori, pa makar prošlo i tri meseca da se sve konstituiše, formira, podeli, raspodeli, da se zasedne u fotelje pa onda zasuču rukavi, pa da krene da se radi. Sve to mora što pre da se odradi, pa makar i potrajalo, jer, kako neko reče u kampanji – Srbija ne može da čeka. Ili može?

Novine novosadske

Pregled nedelje Aktuelno Čistoća kasnila sa platama 11 dana

Jednodnevni štrajk zasuo smećem Novi Sad

adnici Javnog komunalnog preduzeća “Čistoća” iz Novog Sada štrajkovali su prošle nedelje jer su im plate kasnile 11 dana. Štrajk je praktično bio jednodnevni, jer je rukovodstvo tog preduzeća odmah sutradan uplatilo na račune zaposlenih zakasnelu zaradu. Ipak, i taj jedan dan uticao je na to da ulice Novog Sada budu preplavljene smećem, čemu je doprineo i jak vetar koji je toga dana duvao. Gnevni Novosađani kojima je smetala ova činjenica, ali i činjenica da radnicima kasni 11 dana plata, pa da već stupaju u štrajk, mnoge je nagnala na to da se zapitaju da li su zaposleni u ’’Čistoći’’, ispoštovali minimum procesa rada koji nalaže štrajk u javnim preduzećima. Predsednik sindikalne organizacije u tom preduzeću, Momčilo Arsenijević, rekao je tada da je do obustave rada došlo spontano. – Radnici su

odbili da odu na posao iako smo im rekli da kršimo zakonske obaveze o minimumu rada. Podržali smo ih, jer je činjenica da plate kasne i da račun je blokiran. Osim zarađenog, radnici traže da im se objasni kako je došlo do blokade, iako građani plaćaju račune – izjavio je Arsenijević. Prema rečima direktora Čistoće Dalibora Novakovića, do blokade je došlo jer preduzeće na čijem je čelu potražuje 750 miliona, a duguje 250 miliona dinara. – Kada bismo uspeli sve da naplatimo, imali bismo više nego dovoljno. Već su upućene tužbe za oko 400 miliona dinara, ali postupci dugo traju. Osim toga, isplatili smo 100 miliona dinara za odštete građanima koje su ujeli psi. Da bismo izašli iz problema potrebna nam je podrška grada – zaključio je Novaković. I. Kupek

uvede čuvarska služba i na taj način spreči, ne samo krađa, nego i skrnavljenje svetinje hrama i groblja. Ovu inicijativu su podržale sve tradicionalne Crkve i verske zajednice u Novom Sadu, jer je i na grobljima drugih konfesija bilo sličnih događaja. I tada je novosadska crkvena opština javno osudila te nemile događaje i

tražila od nadležnih lokalnih vlasti da konačno reše problem čuvanja starih novosadskih grobalja, piše u saopštenju. Do zaključenja ovog broja, nismo uspeli da saznamo da li su uhapšeni počinioci ovog krivičnog dela. I. Kupek

Opljačkana Almaška kapela

Pokrali sve što im je dopalo šaka

epoznati počinioci opljačkali su proteklog vikenda hram Svetih Apostola Petra i Pavla na Almaškom groblju u Novom Sadu. Kako su saopštili nadležni iz Eparhije Bačke, posle izvršenog uviđaja, inspektori novosadske Policijske uprave su utvrdili da je pljačku izvršilo više osoba i da su tom prilikom ukradene crkvene sasude (dva kompleta za svetu evharistiju), dva srebrna prestona svećnjaka, petohlebnica i oko 4.000 dinara. Razbojnici su izvršili premetačinu čitavog hrama i zvonika, a prilikom

Novine novosadske

provale oštetili su ulazna vrata. Lopovi su pokušali da odnesu i oluke, ali shvativši da nisu bakarni odustali su od svoje namere. Ipak, to ih nije sprečilo da načine veliku materijalnu štetu. Ovo je još jedna u nizu provala u Almašku kapelu i do sada policija nikada nije otkrila počinioce niti je Almaškoj kapeli nadoknađena šteta, navodi se u saopštenju i podseća da je pre nekoliko godina, uprava hrama Svetih apostola Petra i Pavla pokrenula inicijativu kod nadležnih gradskih organa da se na svim starim novosadskim grobljima

Četvrtak, 31. maj 2012.

Pretnje i pozivi na dogovor više ne pomažu

ovosadski “Vodovod” protekle nedelje počeo je da se “obračunava” sa najvećim dužnicima. Kako je saopšteno, oko 40 privrednih subjekata, institucija i javnih preduzeća duguje za vodu više od 240 miliona dinara. – Osim “Neimara” i Spensa, svi najveći dužnici su sa “Vodovodom” postigli neku vrstu dogovora, uplatili deo dugovanja i predali menice. Ako se reprogram ne bude poštovao, menice će biti aktivirane, a dužnici koji ne budu poštovali sporazume biće isključeni sa mreže – ističe šef Službe za odnose s javnošću u ovom preduzeću Davor Santrač. Krajnji rok za isplatu nagomilanih računa za vodu bio je 11. maj, ali tada niko nije odgovarao na opomene, dok “Vodovod” nije najavio rigorozne mere i počeo sa isključenjima. Među najzaduženijima su hoteli “Sajam” i “Park”, Predškolska ustanova

Vodovod počeo da zavrće slavine “Radosno detinjstvo” i brojne druge kompanije i javne ustanove. Kako saznajemo u Kontakt-centru “Vodovoda”, proteklih dana su ih pozivali vlasnici privatnih kafića i drugih ugostiteljskih objekata, upravo povodom najavljivanih isključenja uz pitanje: “Zašto oni moraju da plaćaju komunalije kada ih ‘veći igrači’ ne plaćaju?”. – Nemamo prava da pravimo razliku među korisnicima i nećemo je ni praviti. Svi treba da imaju jednak tretman – kratko je prokomentarisao pitanja ugostitelja Davor Santrač. Do zaključenja ovog broja, nismo uspeli da dobijemo informaciju da li su pretnje “Vodovoda” urodile plodom, ali da su one bile ozbiljne pokazuje i činjenica da je novosadska građevinska firma “Neimar”, bila prva koja je isključena sa vodovodne mreže zbog neizmirenih dugovanja. I. Kupek

Sedam miliona za Rimske šančeve

Agro – biotehnološki centar za celu Srbiju

ovosadski Institut za ratarstvo i povrtarstvo je iz projekta Evropske unije dobio sedam miliona evra da na Rimskim Šančevima napravi centralni agro-biotehnološki centar Republike Srbije. – Institut je prepoznat kao institucija koja treba da na svojim plećima nosi razvoj nauke i struke u domenu agrara u Republici Srbiji, rekao je na Danu polja strnih žita direktor Instituta Borislav Kobiljski, koji očekuje da će se u realizaciju ovog projekta ući do kraja godine. Kobiljski je sa ponosom istakao da je Institut prošle godine vratio pet odsto tržišnog učešća koje je ranije izgubio, kao i da se ove godine, sa novom genetikom, planira dalji rast tržišnog učešća. Prema njegovim rečima, izvoz Instituta, kada su strna žita u pitanju, je povećan za više od deset odsto. – Zato je sasvim izvesno da je tekuća godina najbolja izvozna godina Instituta u njegovoj istoriji kada je u pitanju prolećni izvoz, naveo je Kobiljski. U novoizgrađenom doradnom centru je ove godine urađeno pakovanje kukuruza. U završnoj fazi će se u doradnom centru realizovati dorada svega što se radi u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo. U kombinaciji

urbanizam Utičite na razvoj vašeg naselja Zavod za urbanizam pozvao je meštane Veternika, Futoga i Čeneja da svoje ideje o razvoju naselja, putem inicijative, dostave nadležnim Mesnim zajednicama. U tom preduzeću su ocenili da je pre izrade Planova generalne regulacije za ta naselja potrebno uspostaviti novi vid komunikacije sa građanima, te da sakupljanje inicijativa i predloga počne pre same izrade plana, a da se nastavi tokom javnog uvida. U Zavodu ujedno apeluju na građane, koji nemaju uknjižene objekte i parcele, da dostave geodetski snimak sa tačnim položajem objekta na parceli i grafičku predstavu tzv. “internih parcelacija” koji razgraničavaju međusobno ugovorene promene na parcelama. Ovo je potrebno da bi se prikupio što veći broj informacija o promenama nastalim na terenu, kako bi urbanistički planovi odgovorili na potrebe građana poštujući strukovne norme i prostorna ograničenja.

podrška lgbt osobama “Orman je za stvari” Grupa za podršku mladim LGBT osobama “Izađi” iz Novog Sada, počela je realizaciju projekta “Orman je za stvari”, sa ciljem pružanja podrške mladim LGBT osobama koje planiraju da prihvate sopstvenu seksualnost. Projekat se odnosi i na pružanje podrške roditeljima mladih osoba, jer su oni podjednako važan faktor u procesu “izlaženja” (coming out), navodi se u saopštenju. “Coming out” je proces spoznaje i prihvatanja sopstvene seksualnosti. Više informacija može se dobiti na adresi www.comingout.org.rs, na kojem se nalaze i lične priče mladih koji su prošli kroz ovaj proces. Projekat se realizuje uz podršku Balkanskog fonda za lokalne inicijative (BCIF). Grupa “Izađi” je organizacija koja se aktivno od 2010. godine bavi podrškom, osnaživanjem i direktnim radom sa mladim LGBT osobama, kao i njihovim bliskim prijateljima i porodicama. Terminom LGBT određuju se gej, lezbijske, biseksualne i transseksualne osobe.

sa novim skladištem, kapaciteta 6.000 tona, koje će biti završeno u roku od 60 dana, Institut će dobiti mogućnost da na Rimskim Šančevima uskladišti 15.000 tona semena i da drži svoju budućnosti i svoju sudbinu, u potpunosti, u svojim rukama, tvrde nadležni iz te ustanove. I. Kupek

Novine novosadske

Tema broja

Milijarde – mera za dugove gradskih

Tužiš me, tužim te –

a svi dugujemo pare građana Nakon što se u političkoj šahovskoj partiji skupi nova skupštinska većina, a potom „na ravne časti“ razdele gradski resori, stara anegdota kaže da će u javna preduzeća, zajedno sa novim direktorima, ruku pod ruku ući revizori i stolari – prvi da vide šta su „bivši“ ostavili, a drugi da naprave radni prostor za „zaslužne aktiviste“ koji će kante sa lepkom i plakate zameniti foteljom, odelom i radnom knjižicom. Ustaljena praksa da se prilikom konkursa za radon mesto u javnom sektoru, u fasciklu pored, ako ne i pre biografije “udene” podatak o broju podeljenih flajera i fotokopije skupljenih sigurnih glasova u prethodnoj kampanji, ali i nedomaćinsko poslovanje, stavljanje partijskog ispred interesa firme i dugovi nasleđeni iz prošlog perioda rezultovali su time da dobar deo novosadskih javnih preduzeća ispred naziva ima nepopularan epitet “gubitaša”.

Novine novosadske

amo delić alarmantne situacije pokazuju zvanični podaci iz Toplane, čiji je budžet kraći za preko 100 miliona dinara jer većina novosadskih direktora svakog prvog u mesecu „zagubi“ uplatnicu za usluge grejanja – za čelnu poziciju na tabeli dužnika utrkuju se Spens, kome je ostalo da plati preko 60 miliona dinara za usluge Toplane i JKP Stan, prema kojem potraživanja iznose 33 miliona dinara, a u „crvenoj zoni“ su još i „Poslovni prostor“ koji je Toplani ostao kratak za 9 miliona, kao i „Lisje“ sa 4 miliona neisplaćenih računa. Naspram ovih suma, dug Zavoda za izgradnju grada od 400 hiljada dinara, odnosno „Čistoće“ od 367 hiljada i JKP „Puta“ od 240 hiljada deluju zanemarljivo, dok su među „najrevnosnijim neplatišama“ svoju poziciju našli Javno gradsko saobraćajno preduzeće i „Zelenilo“ sa po tričavih hiljadu evra dugovanja . U vrzinom kolu, koje funkcioniše po sistemu ne plaćaš ti meni – ne plaćam ja njima, svoje mesto je doduše našla i sama Toplana, čija je uprava u proteklih par godina imala nekoliko poziva iz Srbijagasa sa pitanjem „kad će uplata?“. Toplana je, kada su u pitanju kaznene mere, prethodnih godina bila prinuđena da preti, a povremeno i da te pretnje sprovodi u delo – bez grejanja je u jednom momentu ostala Crkvena opština, ali su u „sekularnoj“ Srbiji radijatori u tim objektima ubzro proradili, a na tapet Toplane su stigle i političke partije, kao i zgrada

Spensa, ali je problem rešen reprogramom duga i kompenzacijama u vidu karata za bazen i klizalište.

Kad poštar “kampuje” u kancelariji direktora Iako u kompletnom javno-komunalnom sektoru, pokazuju brojke, ne cvetaju ruže kada je finansijski saldo u pitanju, novosadski poštari su opomene i tužbe čini se najčešće iz torbe vadili u kancelariji direktora SPC Vojvodina. Spens se u protekle četiri godine češće provlačio po crnim listama drugih preduzeća nego po novinskim najavima koncerata i sportskih dešavanja, pa su se “s one strane” stola, sve sa opomenama u ruci šepurili menadžeri Toplane, Elektrovojvodine, pa i Čistoće. Ovo preduzeće se, dakle, nekoliko puta našlo razapeto između mogućnosti i obaveza, pa su pojedine kolege šeretski primetile kako se Spens već vratio u zloglasne devedesete jer će ostati bez struje i vode. Međutim, sad već izvesno, odlazeći direktor Spensa Boris Barjaktarović kaže za Novine novosadske da za nezahvalnu finansijsku situaciju nije kriv on, već stanje koje je zatekao, ali i “situacija na tržištu i nedovoljna podrška gradskih struktura”. -Ukupan dug koji imamo, na nivou je onog iz 2008. , kao i potraživanja koja imamo. Verovatno bi neke stvari bile bolje, da nas redovnije plaćaju, ali mnogi pokušavaju, možda i uspevaju da potegnu političke i druge veze kako bi izbegli tu obavezu, dok su sudovi spori i tromi, pa procesi

preduzeća Procena duga – oko 6 milijardi

Dok Toplana nije krila listu dužnika, neka druga preduzeća nisu bila voljna da redakciju Novina novosadskih i javnost obaveste o tome, možda, tvrdiće zli jezici, i zato što njihove kolege u foteljama drugih preduzeća u fiokama imaju isto tako diskriminušeće podatke o njihovom poslovanju. Uprkos činjenici da niko od zvaničnika nije sabrao sume koje spadaju u kategoriju „dugovanja“, nezvanična je procena da ukupna potraživanja prema novosadskim javnim preduzećima premašuju 6 milijardi dinara, što je iznos ravan celokupnom budžetu neke od manjih vojvođanskih opština.

Četvrtak, 31. maj 2012. naplati svoja potraživanja, kao i da ta firma duguje oko 250 miliona dinara ukupno. Par dana nakon te izjave, u Čistoći je “buknuo” generalni štrajk, jer je uprava osim drugim preduzećima, ostala dužna i svojim radnicima. Ta afera je sređenja isplatom zaostalih plata, premda je situaciju u firmi, kada su u pitanju desetine zaposlenih koji su u to preduzeće stigli preko studentskih zadruga, najbolje okarakterisala izjava jedne radnice da platu dobija – sporadično! Pored Spensa i Čistoće, neretko se u ovom kontekstu spominjao i Stan, koji je od prošle vlasti nasledio oko 500 miliona duga, uključujući tu i neplaćene poreze i doprinose, a do danas je uspeo da izmiri polovinu te sume, što ne zadovoljava apetite radnika koji tvrde da imaju najmanje plate u gradu iako rade u preduzećumonopolisti!

Tužim te, tužiš me – pa ko koga... traju godinama – kaže Barjaktarović za naš list i dodaje da Spens dobavljačima trenutno duguje oko 150 miliona, ali i da potražuje oko 240 miliona. -Imali smo koncerata koliko Novi Sad nije video u poslednjih deset godina, najviše poseta na bazenu i klizalištu od samog početka rada Spensa, završili smo projekat bazena koji se vuče 22 godine. Ipak, valja znati da su subvencije grada za komunalne troškove 2008. iznosili oko 80 miliona, a danas su 20 miliona manje, dok visina računa zbog ekonomske situacije raste. To je deo odgovora na pitanje odakle dugovi – kaže Barjaktarović.

Monopolisti, a dužni? Dok je Barjaktarović bio voljan da izloži detalje iz poslovanja firme, dajući nam na uvid i zvanične dokumente sa memorandumom Spensa koji pokazuju da je, kako kaže “u vreme najveće krize dug mirovao, što je svojevrsan uspeh”, njegov kolega i po stranci i po fotelji, Dalibor Novaković, prvi čovek Gradske čistoće, nije se javio na telefon kako bi nam objasnio kako može doći do blokade računa monopolističkog preduzeća. On je svojevremeno, međutim, izjavio da je do blokade došlo jer Čistoća ne može da

Odmah po prebrojavanju glasova, gradski političari prešaltali su se izbornih analiza, na analizu poslovnih bilansa preduzeća – dok je prvi proces rezultovao likovanjem ili lamentiranjem, drugi je izrodio – opomene i tužbe. Upravo tako se odlazeći direktor “Čistoće” naprasno setio da mnogi nisu baš redovno plaćali odnošenje smeća, a prvi na toj listi, ponovo je Spens sa 23 miliona duga, kojeg prati “Zelenilo” sa 14 miliona i “Radosno detinjstvo” sa 10 miliona duga. Javno preduzeće “Vodovod i kanalizacija” nije poimence navelo ko koliko duguje, jer kako je to pojasnio Davor Santrač, portparol tog preduzeća “to nije poslovna praksa i krši se sa etikom koje se menadžment drži”. Ipak, Vodovod je objasnio da i na računu tog preduzeća nedostaje blizu 200 miliona dinara, što je, slikovito prikazano, dovoljno da se izgradi kanalizacija u Kaću, investiciju koju tamošnji meštani čekaju već decenijama. Na “spisku za odstrel” Vodovoda našli su se Spens, Čistoća, upravna zgrada Radosnog detinjstva i policijski centar za obuku žandarmerije, a neizvesno je hoće li ova preduzeća izbeći “suve slavine”.

Tomislav Lovreković

Robert Čoban, predsednik kompanije “Color press group” +Kolumna

Pakao izneverenih očekivanja Novi Sad će za nekoliko godina postati najopasnije mesto za život u Srbiji. Ovu, naoko neobičnu prognozu, izneo sam mnogim sadašnjim, bivšim i budućim liderima grada i nisam uveren da su me najbolje shvatili. Između dva popisa (od 2002. do 2011.) Novi Sad je narastao za čak 20% – sa 300.000 na 360.000 stanovnika, što je apsolutni rekord u zemlji. Desetine hiljada ljudi došle su iz ostalih delova Vojvodine, Semberije, Mačve, južne Srbije... privučene pričama o „boljem životu“ u „kulturnoj i civilizovanoj prestonici Vojvodine“. Svakodnevno gledaju priloge o tome kako pokrajinski funkcioneri otvaraju fabrike i nova radna mesta, prošetaju se gradom, vide – sve je naoko lepo, sveže okrečeno i upeglano, verovatno najlepši centar grada u regionu, kej na kakvom bi mu pozavideo i Cirih, široki bulevari, uređeni parkovi... Idemo tamo! U zlatnim godinama pre krize kupili su stan na kredit, zasnovali porodicu. Oni drugi došli su da studiraju, tata im je, možda, kupio i stan od novca iz neke od retkih uspešnih privatizacija poput one apatinske ili aranđelovačke... Pošto industrije nema, stara je u privatizaciji gotovo potpuno uništena – a nova nije stvorena, čitav grad živi od budžetskih izvora i svega nekoliko uspešnih privatnih firmi. I da, i od nešto narko-novca od dilera iz dinarskih krajeva, koji su pokupovali ovde stanove i čija deca, takođe, ovde idu u vrtiće i više ne govore ijekavicu kao oni sami. Desetine hiljada njih čeka u ovakvom gradu „bolji život“ koji im je obećan u tv-prilozima i urbanim legendama o „divnom Novom Sadu“, koje se još uvek šire celim regionom. Očajna, njihova deca uzimaju ciglu u ruku i razbijaju izlog „Nike“ prodavnice, uzimaju patike, jer im je savremeni kapitalizam objasnio da nisu ljudsko biće ako ne nose obuću pomenutog brenda. U takvom gradu inspektor za 200 i električar za 100 evra puštaju u promet lokale u kojima svake četiri godine gore deca. Pripadništvo strankama na vlasti je apsolutni conditio sine qua non za bilo kakav posao ili napredovanje u službi, u javnim, ali i velikom broju privatih firmi, korupcionaški naslonjenih na vlast. U takvom Novom Sadu već sada je procenat krivičnih dela po glavi stanovnika jedan od najvećih u Srbiji: ubistva, pljačke, požari, silovanja... Za pet godina, ako se ništa ne promeni, a ni na jednoj strani ne vidim ni najmanju naznaku da razmišljaju o tome, Novi Sad, koji u svesti celog regiona postoji kao „bajkoviti grad na Dunavu“, sa mirnim i pitomim stanovnicima i lepim devojkama, postaće mesto nepodnošljivo za život.

Novine novosadske

Politika

Stranke u Novom Sadu počele pregovore

Socijalisti dobijaju URS-ova preduzeća Po svim postizbornim pokazateljima, gradsku vlast će u Novom Sadu formirati Demokratska stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine i koalicija oko SPS-a, uz podršku pojedinih sitnijih “igrača”. Međutim, raspodela funkcija će u ovom mandatu biti poprilično izmenjena, pre svega zahvaljujući daleko boljem rezultatu LSV nego na prošlim izborima, činjenici da URS nije prešao cenzus, a da se na velika vrata u gradsku vlast vraćaju socijalisti. Pregovori su počeli, a dokle će trajati, najverovatnije će zavisiti od brzine sklapanja republičke vlade. 8

Novine novosadske

olitički analitičari, čije su izjave proteklih dana najtraženije u srpskim medijima, prognoziraju da će lokalne skupštine i gradska vlast da se konstituišu kada se konačno kreiraju republički i pokrajinski organi. Dakle, kad se dogovore oni “odozgo”, onda novosadski političari uglavnom dobijaju zeleno svetlo za finiš mukotrpnog izbornog ciklusa. A, kako je Blic ovih dana pisao, nezvanični pregovori o formiranju vlasti su uveliko u toku. Javna preduzeća su podeljena, kao i pojedini resori u gradskoj vlasti, a pojedina pitanja i dalje se ne zatvaraju.

Socijalistima Spens, Dom zdravlja, Radosno detinjstvo... Borislav Samardžić, direktor novosadske Predškolske ustanove, kako nezvanično saznajemo, i ovog puta je izrazio želju da bude imenovan za budućeg šefa policije u vojvođanskoj prestonici. Međutim, kako se sada priča, želja će mu ostati neostvarena, pa će ostati u fotelji “Radosnog detinjstva”, a njegovom SPS-u će pripasti i Spens (dosad takođe pod upravom URS), “Put”, Dom zdravlja Novi Sad, kao i gradski resor za privredu (u prethodnom mandatu član Gradskog veća za privredu je bio Marko Narančić iz G17+, koji je devet meseci mandata proveo u vojsci). Tvrdnju da su socijalisti u novom mandatu naslednici Ujedinjenih regiona Srbije potkrepljuje još jedna opcija. Naime, G17+ je u prošlom sazivu dao i mesto zamenika gradonačelnika. Prvo je tu funkciju obavljao Saša Igić, koji je izašao iz stranke i formirao Grupu građana “NS Blok”, a zatim i

Ove nedelje ćemo se sastati sa LSV-om i razgovarati o nastavku saradnje Igor Pavličić

Zoran Mandić, koji je bio zamenik Igoru Pavličiću do kraja aktuelnog mandata. Sada je na toj poziciji viđen prvi na listi socijalista u gradu – Siniša Sević. U vreme pisanja ovog teksta Sević je, međutim, bio nedostupan za komentar na ovu temu. Prethodno, izjavio je samo da su pregovori startovali laganim tempom. – Neposredno nakon drugog kruga izbora sastao sam se jednom sa Igorom Pavličićem i započeli smo pregovore koji idu u dobrom smeru. Složili smo se da imamo zajednički strateški interes u razvoju grada, ali nije bilo reči o preuzimanju odgovornosti, ni u Gradskom veću, kao ni u preduzećima – kratko je prokomentarisao Sević.

Ko ide, a ko ostaje? Liga socijaldemokrata Vojvodine, u koaliciji sa Srpskim pokretom obnove, sa preko 16 odsto osvojenih glasova ojačala je svoje pozicije u gradu, ali, po rečima njihove portparolke Aleksandre Jerkov, DS ih još nije pozvao na zvanične pregovore. – Novi Sad će verovatno biti predmet nekog šireg dogovora na republičkom i pokrajinskom nivou, s obzirom na to da se radi o glavnom gradu Vojvodine, ali to ne znači da mi ne možemo da sednemo i da se dogovorimo o načinu na koji želimo da naš grad funkcioniše u budućnosti. Mi smo spremni sve i da pregovori budu danas – podvlači Jerkovka. Ona još smatra

e za buduću vlast

Četvrtak, 31. maj 2012. (GSP), Branko Bjelajac (Vodovod) i Vladimir Jelić iz Srpskog pokreta obnove (Toplana). SPO će, prema nezvaničnim saznanjima, zadržati i mesto člana Gradskog veća zaduženog za obrazovanje. Takođe, pozicije se neće menjati ni u Parking servisu, Informatici i Lisju, gde će demokrate zadržati postojeće kadrove.

Pavličić: Slede pregovori sa LSV

i da Ligi, spram broja osvojenih glasova, pripada mesto gradonačelnika, ali da pitanje ko će biti na toj funkciji ostaje otvoreno. – Pitanje je šta znači insistirati na tome. Ako je pitanje da li ćemo se oko toga sporiti i ostaviti mogućnost da vlast u Novom Sadu formira Srpska napredna stranka, onda ne. Nećemo se tako neodgovorno ponašati – zaključuje kandidatkinja LSV za prvu fotelju grada. Ipak, po gorepomenutom izvoru, Liga je od Demokratske stranke tražila da ukoliko ne dobije mesto gradonačelnika, preuzme Zavod za izgradnju grada, na čijem je čelu trenutno Mira Dejanović (kadar DS-a). Plan je, naime, kako je Blic preneo, da Aleksandar Jevtić, višegodišnji direktor “Urbanizma”, bude postavljen na mesto direktora ZIG-a, a njihovi direktori koji ostaju na istim pozicijama trebalo bi da budu i Branislav Bogaroški

Predsednik Gradskog odbora DS i aktuelni gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić očekuje da ostane na istoj funkciji i trenutno potvrđuje samo razgovore sa socijalistima. – Sa SPSom smo razgovarali na nivou principa, bez razgovora o podeli resora i preduzeća. Ove nedelje ćemo se sastati sa LSV-om i razgovarati o nastavku saradnje – kratak je Pavličić. Ranije, predstavnici Demokratske stranke su najavljivali da su spremni da socijalistima prepuste preduzeća koja je ranije vodio URS, pomenute Spens i Čistoću, ali i Turističku organizaciju Novog Sada, na čijem je čelu Jadranka BeljanBalaban, nekadašnja pokrajinska sekretarka i neuspešni kandidat za gradonačelnika Sremskih Karlovaca na potonjim izborima. Kako je u medijima komentarisao politički analitičar Tomislav Žigmanov, formiranje vladajuće koalicije u Novom Sadu sačekaće završetak pregovora u Beogradu i konačni dogovor oko formiranja republičke i pokrajinske vlade. – Javna preduzeća su za stranke značajnija od mesta u gradskom veću i ne očekujem da će se tu menjati princip feudalne podele. Preduzeća su snažan resurs za sufinansiranje stranka, ali i nameštanje stranačakih prvaka. Zbog toga mislim da će na pregovaračkom stolu biti samo pozicije koje je do sada držao URS,

Složili smo se sa DS da imamo zajednički strateški interes u razvoju grada, ali nije bilo reči o preuzimanju odgovornosti, ni u Gradskom veću, kao ni u preduzećima Siniša Sević

pod uslovom da članovi te grupacije ne promene dres – zaključuje Žigmanov i smatra da će biti promena u Gradskom veću.

Još nema ni predsednika Skupštine grada U novom sazivu Skupštine grada Demokratska stranka imati najviše, odnosno 18 odbornika. Srpska napredna stranka i Liga socijaldemokrata Vojvodine će imati po 15, Socijalistička partija Srbije sedam, Romska demokratska stranka šest, a DSS, SRS i Dveri po pet odbornika. Savez vojvođanskih Mađara i lista “Nijedan od ponuđenih odgovora” imaće po jednog predstavnika u gradskom parlamentu. O mestu budućeg predsednika gradskog parlamenta još uvek se nije razgovaralo. Aleksandar Vukovac Foto: A. Kamasi

Romima Čistoća Predstavnici Romske demokratske stranke, bar ako je suditi po javnim nastupima njihovog predstavnika Bele Kurine proteklih dana, progutavši cenzus popravila je svoje apetite, pa tako iz te stranke za manjinsku podršku traže upravljanje “Čistoćom” i Gradskim zelenilom. Kako smo saznali, ovo prvo preduzeće im je već opredeljeno, što i nije bilo toliko teško zamisliti, budući da je dosad Čistoćom upravljao URS. Što se Zelenila tiče, tu će zahtev RDS teško da prođe, budući da je u Zelenilu na čelu Demokratska stranka, a “svoje” je uvek teže dati nego “tuđe”, posebno kad je “tuđe” ispod cenzusa. Ipak, Romska partija neće biti uskraćena ni za mesto u Gradskom veću, a Blicov dobro obavešteni izvor kaže da će im biti prepušteno mesto člana Gradskog veća zaduženog za socijalnu politiku.

Novine novosadske

NS i nfo

najbolji izvor gradskih informacija

Ko su budući novosadski odbornici?

U gradskom parlamentu trećina žena Muškarac, fakultetski obrazovan, zagazio u 42. godinu života, živi u novosadskom “krugu dvojke”. Ovo nije oglas iz rubrike “lični kontakti”, već profil budućeg odbornika u novosadskoj skupštini. Među 78 odbornika koji će u naredne četiri godine zastupati interese Novosađana, o interesima prigradskih naselja iz “prve ruke” brinuće svega 19 odsto novog saziva gradskog parlamenta, pokazala je naša analiza izbornih lista. Matematika, između ostalog, ukazuje i da će se poslanici sa najviše poštovanja i uviđajnosti, prvenstveno zbog godina, obraćati članovima poslaničkog kluba koalicije okupljene oko Socijalističke partije Srbije, koja će sa prosekom godina od 47,42 nositi status najstarije u ovom sazivu - nasuprot njima, višak poleta ili manjak iskustva, zavisno od ugla gledanja, može se očekivati od odbornika Dveri čija je prosečna starost svega 32,4 godine. Među 78 odabranih ima svega pet onih koji još uvek nisu započeli radnu karijeru (6,41 %) i samo jedan koji je svoj radni staž okončao (1,28 %). Od onih koji će grejati gradske poslaničke klupe, njih

15 je proslavilo pedeseti rođendan, a svega šest odbornika nije otpevalo “prođe leto trideseto”. Najmlađi poslanik u novom sazivu biće Nenad Vezmar iz Lige socijaldemokrata Vojvodine sa 24 godine, dok će epitet najstarijeg, u skladu sa prosekom poslaničkog kluba, poneti Tihomir Nikolić iz SPS, sa 69 godina života iza sebe.

Na dvoje pantalona – jedna suknja Tačno 32 odsto gradske skupštine činiće žene, a najviše ih ima na listi Demokratske stranke (7) koju u stopi prati Liga socijaldemokrata Vojvodina

sa šest pripadnica nežnijeg pola. Ovoga puta, neće se dogoditi da niti jedan poslanički klub bude isključivo muški. Dok je princip rodna ravnopravnosti koliko-toliko ispoštovan, čini se da se isto ne može reći i za teritorijalnu “ravnopravnost” - grad,grad,grad,grad, prigradsko naselje, slikovit je prikaz “rasporeda sedenja” u novosadskom parlamentu. Po broju predstavnika “periferije” prednjači Petrovaradin sa 6, odnosno Sremska Kamenica sa 3 odbornika, dok su brojna prigradska naselja potpuno ostala bez predstavnika. Oko imena koja će sa izbornih lista biti prepisana u skupštinsku dokumentaciju

izostala su i egzotična zanimanja, a među 78 onih koji će brinuti o gradu ovoga puta nema niti jedne domaćice. Među većinom fakultetski obrazovanim kadrom, oči stručnom spremom “bodu” jedino Negovan Mitković, 46-godišnji magacioner iz Rumenke i dva kuvara, od kojih je jedan 34-godišnji Boris Jovičić, nosilac liste Romske demokratske stranke. Tomislav Lovreković

Liga i SVM “ruše” rodni šablon Većina partija odredila je nosioca izborne liste po tradicionalnom balkanskom principu “muškarac vodi, žena prati”, a tu praksu ignorisali su jedino Liga socijaldemokrata Vojvodine, gde je “prva među jednakima” Aleksandra Jerkov, a isti primer je sledio i Savez vojvođanskih Mađara čiji će jedini predstavnik u gradskom parlamentu biti Lenka Erdelj.

IN Radio traži voditelja! Jedna od najslušanijih novosadskih radio stanica, IN Radio, raspisao je konkurs za voditelja. Kako poručuju iz ove medijske kuće, pozvani su mladi, komunikativni, pozitivni, veseli ljudi, koji poznaju svet i zbivanja u njemu i znaju da ih približe svakom pojedincu. – IN Radio je radio stanica koja najširoj publici pruža niz dobro osmišljenih medijskih proizvoda. Slušaocima prezentuje ekskluzivne šou programe. Postanite deo našeg tima, učestvujte u kreiranju

Novine novosadske

snova, učinite nešto dobro za sebe! – stoji u pozivu ove novosadske stanice zainteresovanim budućim voditeljima. Uslovi koje kandidati treba da ispunjavaju su: prethodno radno iskustvo na radiju, poznavanje rada na računaru (MS Office), poznavanje rada u programu “Jazzler”, usmerenost ka rezultatima i aktivan pristup radnim zadacima, izražena komunikativnost, timski rad, snalažljivost, inovativnost, odgovornost. Zauzvrat se nudi: opuštena radna atmosfera i mogućnost odlične zarade, u skladu sa

postignutim rezultatima. Ukoliko dobro poznajete lokalne prilike i svetske trendove, poštujete najviše profesionalne i etičke standarde, Vi ste osoba koja treba IN Radiju, a traže se dva kandidata. Biografiju je potrebno poslati mejlom, na adresu marketing@ inradio.org, do 10. juna, a samo izabrani kandidati će biti pozvani na informativni razgovor.

Četvrtak, 31. maj 2012.

Branislav Spasojević: Ne odustajemo

Anonimno pismo porodici Spasojević

Sa problemima da dođe do konačne istine šta se dogodilo sa njegovim detetom i teškoćama na koje nailazi, Branislav Spasojević kaže da uspeva da izađe na kraj. Kako naglašava, “neće odustajati od svoje borbe”. – Imam puno energije i volje. Želim da istrajem u ovome do kraja zbog mog deteta, ali i drugih ljudi i njihove dece. Najposle, nadamo se da ćemo i mi jednom ponovo otići u to porodilište – decidan je Spasojević.

Podrška ili pretnja roditeljima koji su izgubili bebu?

orodica Spasojević iz Novog Sada, već osam meseci na sudu pokušava da dokaže da im je beba umrla lekarskom greškom u novosadskom porodilištu „Betanija“, a njihove muke su prethodnih dana kulminirale, kada im je u poštansko sanduče stiglo im je anonimno pismo “podrške”, u kojem nepoznata osoba saoseća sa njima, ali ih upozorava da su krenuli u opasnu borbu sa moćnim ljudima.

Podrška ili pretnja? „Krenuli ste u opasnu borbu sa opasnim ljudima koji mogu da utiču na tok i ishod suđenja. Budite spremni na tešku bitku jer u novosadskom sudu vlada samo kriminal i korupcija“, deo je poruke anonimnog pisma koji je porodici Spasojević stigao na kućnu adresu. Branislav Spasojević otac bebe koja je, prema njegovim rečima, umrla greškom četiri lekara kaže za Novosadske novine da to pismo oslikava trenutno stanje u našem sudstvu i pravosuđu. - Ne bih se bavio detaljima pisma, samo se plašim da je to što je napisano istina i predstavlja mi problem da istrajem i dokažem istinu. Istinu, šta se desilo mom detetu i što smo ga izgubili, jer je dete bilo potpuno zdravo - vidno uzrujan objašnjava Spasojević. Autor pisma, između ostalog, opominje na šta su sve spremni lekari i “koliko

daleko mogu da idu u nelegitimnim radnjama jer se zna ko koga zastupa, ko sudi i presuđuje, a ko koga ne može da zastupa, da se ne bi sukobio sa kolegom radi nekog drugog spora”, iz kojih se, kako se navodi u pismu, izvlači materijalna korist na štetu nesrećnih ljudi.

Budakov: Uradili smo sve što je traženo Načelnik Klinike za ginekologiju i akušerstvo Dragan Budakov nije želeo da komentariše anonimno pismo, ali je u izjavi za Novosadske rekao da je ta klinika uradila sve što je od nje naloženo. –Urađen je unutrašnji nadzor , bila je zdravstvena inspekcija koja je pregledala istoriju bolesti i urađen je spoljašnji nadzor. Nakon toga je sudsko-medicinski odbor oformio tročlanu komisiju koja je ponovila kontrolu celog slučaja i na osnovu toga dala izveštaj sudsko medicinskom odboru – objašnjava načelnik Betanije i jedan od četvoro tuženih lekara. Unutrašnji nadzor je pokazao da nema lekarske greške i to je jedini zvanični dokument koji su porodica Spasojević i njihov pravni zastupnik Dragan Gojković dobili. Međutim, Branislav Spasojević postavlja pitanje zašto ni posle osam meseci nije dobio izveštaj sudsko medicinskog odbora, iako je zakonski rok mesec dana. – Dobili smo izveštaj u kom se govori da

lekarske greške nije bilo. Mi smo dete izgubili. Ako nije bilo greške, gde je moje dete? Kako neko može da pošalje takav izveštaj? Čekamo punih osam meseci nalaz sudsko-medicinskog odbora. Toliko je sve odmaklo, osam meseci stoji u mestu. Bez obzira na sve, verujem u tužilaštvo. Verujem da će posao uraditi maksimalno profesionalno, ali nešto mora da se promeni – sa željom da sazna pravu istinu o smrti svog deteta, naglašava Spasojević.

Izveštaj kom se gubi trag

nisu dužni da informišu o tome – objašnjava za naš list Dragan Budakov. U Ministarstvu zdravlja su nam potvrdili da je spoljašnji izveštaj gotov i da se on poklapa sa rezultatima unutrašnjeg nadzora sprovedenog u Betaniji, odnosno, u njemu piše da lekarske greške u slučaju smrti dečaka Branislava i Sanje Spasojević nije bilo. U ministarstvu takođe navode da je taj izveštaj poslat svima, a da treći, odnosno izveštaj sudsko-medicinskog odbora, ni oni nisu dobili. Naime, kako kažu, ta komisija je nazavistan organ sudstva i nema veze sa ministarstvom. A do te komisije, do zaključenja ovog broja, nismo uspeli da dođemo. U Višem tužilaštvu u Novom Sadu do zaključenja ovog broja nismo uspeli da dobijemo informaciju da li su svi nalazi, uključujući i izveštaj sudskomedicinskog odbora dostavljeni tužilaštvu, ali nam je advokat porodice Spasojević potvrdio da u tužilaštvo sporni izveštaj još uvek nije stigao. Biljana Gavrić foto: A. Kamasi

Kada smo pokušali da saznamo gde je izveštaj sudsko medicinskog odbora i mi smo upali u “začarani krug”. Naime, u Betaniji kažu da oni nemaju uvid u taj dokument, kao ni u spoljašnji nadzor koji je obavilo Ministarstvo zdravlja. – Mi smo naše uradili, a ministarstvo zdravlja kada je završilo spoljašnji nadzor i komisija sudsko-medicinskog odbora, koja je obavila ponovnu kontrolu svoje izveštaje šalju u tužilaštvo. Nas

Novine novosadske

NS info

Novosadski saobraćaj kao iz Marfijevog

Ipak su bliži Karlovci

nego Novo naselje Od Ulice Mileve Marić, dela Novog naselja koji slovi za jednu od najdaljih tački na marginama Novog Sada, do centra grada, najbržim putem ima nešto više od pet kilometara. S druge strane, od centra Novog Sada do centra Sremskih Karlovaca ima oko 11 kilometara, ali, kako se uverila ekipa Novina novosadskih, do Karlovaca se, iako su duplo dalje, iz Starog grada stiže duplo brže nego do najdaljeg dela Novog naselja. Saobraćajna gužva je prva stvar koja nervira svakog realnog vozača, a posebno ide na živce onima koji se, najčešće zbog prirode posla, “ne vade iz auta”. Tako vojvođanska prestonica, za koju slovi da je grad pitomog mentaliteta, uz “špic” koji sada traje tokom celog dana, slobodan parking, koji je

Taksisti: Kudikamo lakše

Kako bismo svoju “teoriju ispitanu u praksi”, potvrdili i pravim iskustvima iz prakse, porazgovarali smo i sa par linijskih taksista, koji voze ljude u prigradska naselja, ali su, zbog “prirode posla” (čitaj: dozvola za linijski rad), želeli da ostanu anonimni. – Ja sam ranije radio u gradu, ali sam odskora na liniji za Sremske Karlovce. Tamo kupim ljude po adresama i na adrese ih vozim, ali ne mari. Daleko je lakše provozati se kroz selo, nego se gužvati po gradu. Napravim određeni broj tura dnevno, uzmem dnevnicu i ne boli me glava. Mnogo mi više prija ovaj “autobuski taksi” – kaže Milan, jedan od vozača u poznatom novosadskom taksi udruženju. Ni futoški taksisti se ne žale na “uslove puta”. – Kreneš iz Novog Sada u Futog i staneš na svega par mesta ako baš nisi “pun”. Odradim turu i više zaradim nego na nekoliko gradskih vožnji, a od gradske vožnje ludim i kad privatno negde idem, kamoli da moram da radim – jasan je Zdravko G., taksista na liniji Futog – Novi Sad.

Novine novosadske

u širem centru grada postao misaona imenica i poplavu motorizovanih ljudi koji nekako uspevaju da prenebregnu astronomske cene goriva, postaje saobraćajna divljina.

Kao “Top gear” :) Tokom jedne žučne rasprave u redakciji Novina novosadskih, rasprave u kojoj su svi bili na “istoj strani” i žestili se na haos u saobraćaju, došli smo do zaključka koji smo čuli i mnogo puta ranije, da je žiteljima pojedinih prigradskih naselja mnogo lakše da dođu u Novi Sad, negoli samim Novosađanima (misli se na ljude koji žive u naseljima nešto udaljenijim od strogog centra, prim. aut.). Tako smo rešili da izvedemo mali eksperiment i uverimo se da li je tačna teorija mnogih, odnosno – da li se brže dolazi u centar iz Sremskih Karlovaca, ili sa Novog naselja? Ove dve lokacije smo uzeli za primer, zbog dobre proporcije u dužini trase kojom se ide. Naime, prema mapama koje smo pronašli na Internetu, dužina puta između Ulice Mileve Marić i ugla Jevrejske ulice i Bulevara Mihajla Pupina (kod Srpskog narodnog pozorišta) iznosi 5,2 kilometra, a idealno vreme koje je računarski izračunato za dolazak iz jedne tačke u drugu je šest minuta. S druge strane, ako je polazna tačka pomenuti ugao kod SNP-a, a cilj centralni trg u Karlovcima, dužina puta je 11,1 kilometara, a potrebno vreme duplo duže – 12 minuta. To kaže računar.

Aha. Praksa, po svemu sudeći, svakodnevno demantuje računare. Krenuli smo od ugla Ulice Mileve Marić i Bulevara kneza Miloša. Već prvi semafor nije nam bio naklonjen, pa smo posle kraćeg čekanja, prestrojavanja u “traku bez kamiona” i izbegavanja “kontakta” sa plavim “pežoom” koji je vozila jedna gospođa s telefonom na uhu, stigli do drugog semafora, nije teško pogoditi koje je boje bio svetlosni signal. Futoški put nije bio krcat vozilima, štaviše, lagano smo krstarili maksimalno dozvoljenom brzinom, od semafora do semafora, po ko zna koji put se učvršćujući u ubeđenju da Novi Sad ima samo “crveni talas”, zelenog ni od korova. Futoški put se utopio u Futošku ulicu, a nama je nekoliko puta “uleteo” jedan nervozni taksista, kojem je valjda njegova traka bila suviše tesna, a i kasno je shvatio da se kod Jodne banje farba asfalt te da mora da se vrati “u traku iz koje je doš’o”. Jevrejska, poslovično prepuna sveta koji pretrčava i gde je dozvoljeno i gde nije, ovog puta (utorak oko 13 sati) bez policije na punktu “Pekara Klas”, pa se par kombija raširilo sa sve četiri upaljena žmigavca i žustro opstruisalo ionako “naježene” vozače koji hitaju ka centru. Novosadski deo puta završen je kod Podzemnog prolaza, odmah posle skretanja kod “Norka”, štoperica je pokazala vreme od 14 minuta, daleko od idealno proračunatih i gorepomenutih 6, za istih onih 5,2 kilometra sa mape.

A onda “kraći” deo trase Budući da u gradu nije bila izrazito jaka saobraćajna gužva, vreme od 14 minuta i nije tako loše, ispada po našem malom testu. Nastavak puta za svega šezdesetak sekundi odveo nas je do Varadinskog mosta, a onda je sve nekako postalo lakše. Da li što je sremački deo ravniji od onog bačkog, ili što je Petrovaradin manje zakrčen

zakona

Četvrtak, 31. maj 2012.

@NoviSad

Ko o čemu, tviteraši o politici

kolima, tek iz ovog naselja smo se izvukli za svega četiri minuta. Opet dozvoljenom brzinom, kliznuli smo niz Puckaroš i uputili se ka Sremskim Karlovcima. Na Trgu patrijarha Brankovića, kod kružnog toka u centru Karlovaca, bili smo za 9 minuta posle polaska od Podzemnog prolaza u centru Novog Sada. Da podsetimo, mapa kaže – 11,1 kilometara. Dakle, duplo duža kilometraža pređena je za pet minuta kraće vreme – teorija potvrđena. Naš mali test je pokazao još nešto – zapadnjačka filozofija života po kojoj bogati stranci napuštaju gradsku vrevu i sele se u mirnije krajeve čak i po cenu dužeg putovanja na posao, ne da se prima u slučaju Karlovčana, nego je i isplativa. Doduše, ako se ide automobilom. Ako se računa gradski prevoz, onda je Novonaseljčanima daleko povoljnije da dođu do centra grada, ipak, još uvek nisu druga opština. Mada, u odnosu na to koliko su “udaljeni”, ponekad deluje kao i da jesu. Aleksandar Vukovac foto: Aleksandar Kamasi

ako je prošla nedelja protekla u znaku Evrovizije i Željka Joksimovića, koji je iz Bakua poneo treće mesto, godišnjica Titove smrti, Đokovićevo finale s Nadalom i niz kulturnih dešavanja u našem gradu, tviteraši su i prethodnih dana najviše bili obuzeti komentarisanjem rezultata drugog kruga izbora i spekulacijama oko formiranja buduće vlade. Prenosimo samo neke kritike, potencijalne formule i stavove poznatih i nepoznatih na jednoj od najuticajnijih društvenih mreža. A ima i ponešto apolitično... Jelena Karleuša @karleusastar Može li predsednik republike da bude neko ko je kupio fakultetsku diplomu i čiji su partneri ljudi sa poternica? A? Alo!? ‘bem ti državu! Slobodan Milošević @sloba_milosevic „Karleuša besna zbog pobede Tomislava Nikolića“. Čudno da se lopata i grobar ne slažu... Slobodan Milošević @sloba_milosevic Dačić: „Ne znam ko će biti predsednik, ali znam ko će biti premijer“. Pa javi onda Tadiću, vidiš da se čovek muči... Branka Bežanov @escape021 Neka zagovornici ideje Vlade DS-SNS-SPS probaju kolač od šlaga, govana i lisnatog testa i jave mi koji ukus i miris dominira :) Nenad Čanak @XXL Tulip Tito je 35 godina čestitao desetinama ljudi SVOJ rođendan i onda umro i svi plakali. Ajde neka to danas neko proba? Milan Đukić @MilanLiman Toma će postati Vesna Pešić, a Vesna polako postaje Toma iz strateških razloga, nadam se da je neće iskopirati ako ode u Meksiko.

Isidora Bjelica @isidorabjelica Sve partije će činiti vlast, a narod koji ih plaća opoziciju...Vrh!!!!

Robert Čoban @robert_coban Tvit dana: „Od kako je Tomislav Nikolić postao Predsednik, mi sunca ne videsmo !“ :)

Boris Barjaktarović @bbarjaktar Nešto razmišljam- a da raspišu konkurs za premijera..?

Boris Barjaktarović @bbarjaktar Kad neko od „organa“ izgovori „imamo dobre zakone, al se ne primenjuju“ dođe mi da spakujem porodicu i da tražim azil... Vlado Georgijev @VladoGeorgijev Twitovao bih ja o seksu mnogo puta, ali ne mogu da čitam prepiske “novinara” u sutrašnjim izdanjima dnevnih “novina” Ivan Tasovac @IvanTasovac Evrovizija je završena i opet se možemo u potpunosti mobilisati i posvetiti Exitu i Guči, do konačnog poboljšanja imidža Srbije u svetu. Jovan Stojanović Cope @Cope021 Kaže deda ima unuku za udaju. Ja rekoh, nije to níšta imam ja Yuga da prodam. Jovan Stojanović Cope @Cope021 Seoski turizam. Dva dana ti je super, treći dan ukapiraš kako se na selu teško živi. I onda pobegneš kući... Sledeće nedelje stižu novi tvitovi, a vi čitajte Novine novosadske.

Biljana Gavrić

Novine novosadske

Intervju

Andrija Gerić, legenda srpske odbojke u

Kandidovaću se za mesto gradonačelnika! Jedan od naših najboljih odbojkaša u protekle dve decenije, rođeni Novosađanin, Andrija Gerić, na kraju prošle sezone i pred kraj uspešne karijere, vratio se u svoj grad. Najveće pojačanje Vojvodine u opuštenom razgovoru za Novine novosadske priča o sportu, porodici, fakultetu, pa i politici. Na pitanje zašto je odlučio da se vrati u Novi Sad, Gerić daje jednostavne, ali životne razloge. – Mislio sam prošle godine da ću ostati da igram u Turskoj, ali se tamo zakomplikovala situacija oko kvota za strance. U međuvremenu sam došao u Novi Sad kako bih bio sa porodicom, pa sam počeo lagane treninge sa ekipom Vojvodine i održao formu. Tada mi je kvrcnulo u glavi – bio sam kući, u svom gradu, u svom klubu, pored svoje supruge i dece. Dogovorio sam se sa Vasom (Mijićem, prim.aut) da počnem sezonu, pa da vidimo šta ćemo i kako ćemo – počinje priču Andrija Gerić.

Novine novosadske

NNS – I pored ponuda iz inostranstva, odlučio si da ostaneš ovde? AG – Vidite, imam 35 godina i uspešnu karijeru iza sebe. Ekonomski daleko primamljivije ponude iz Nemačke, Francuske ili Turske koje sam dobijao mi ništa ne bi spektakularno promenile u životu. Kada sam na tas stavio sa jedne strane novac, prestiž i svoj ego, a sa druge porodicu, prevagnulo je ono što me zaista usrećuje.

prvom timu, u koji je već ušao Vasa Mijić, pa sam tako i njemu bio pomoćno osoblje (smeh). Sada, ja sam taj koji je stariji, i cele sezone sam pokušavao da pomognem svojim saigračima, jer osećam da oni mene gledaju na sličan način kako sam ja gledao pokojnog Žareta, i da im dam savete, a imam šta da im kažem jer sam u odbojci prošao maltene sve.

NNS – Kako si se snašao u ekipi gde si od pojedinih igrača duplo stariji? AG – Ekipa je sastavljena od igrača koji imaju od 16 do 23 godine, to su moja deca i moji prijatelji. Oni su mislili kako ću ja tu da zezam, da ne dolazim na treninge, da se ponašam kao neki superstar. Ispalo je da sam im postao drugar, postali smo nerazdvojni, zajedno smo i izlazili u grad. Mislim da je kompaktnost ekipe na svim poljima jedan od preduslova za dobre rezultate, i smatram da se u situacijama kada je razlika u godinama velika treba najviše truditi da svi budemo na okupu. Igrački, svoju energiju sam ove godine uložio upravo u njihov razvoj i savete koje su meni davali stariji igrači kada sam ja bio klinac.

NNS – Kvalitet klupske odbojke je od perioda tvojih početaka dosta pao. Šta vidiš kao razlog za to? AG – Pre svega, mislim da je to zbog činjenice da smo tada imali nepisano pravilo da igrači ne odlaze iz domaćeg prvenstva do svoje 25. ili 26. godine života, kada dostižu sportski zenit. Imali smo i tad izuzetke, poput braće Grbić ili Žarka Petrovića, ali je velika većina ostajala u domaćim klubovima mnogo duže. Sada, situacija je takva da igrači čim napune 18-19 godina idu u inostranstvo, jer finansijske uslove koje im pruža sa jedne strane Srbija i sa druge, na primer, Italija ili Japan ne treba ni porediti. Tako imate jednog Marka Podraščanina, koji ima 25 godina, a koji se u Italiju otisnuo još pre pet godina. Ali, to ne mogu da poprave ni Savez ni klubovi, to je u direktnom odnosu sa opštim stanjem u državi.

NNS – Ti si danas uzor mnogima. Ko je bio tvoj Andrija Gerić kada si počinjao? AG – Kada sam ja bio osamnaestogodišnji klinja, u ekipu je došao legendarni Žarko Petrović, koji je tada imao 34 godine. Ja sam tih godina skupljao lopte

NNS – Kakvi su ti planovi za budućnost? AG – Moja želja za narednu godinu je da igram, jer osećam da mogu. Svi pravi sportisti su u duši deca koja vole da se igraju, a ja sam tokom čitave karijere odbojku shvatao upravo tako. Ja to radim jer mi

rodnom gradu

Četvrtak, 31. maj 2012. NNS – Malo ljudi zna da je u tvom prvom indeksu stoji „fizika“ AG – Moji roditelji su u to vreme mislili da se ja sa sportom samo zezam, tako da je upisivanje fakulteta bilo nešto što se nije dovodilo u pitanje. Tako sam i upisao Prirodno-matematički fakultet, ali sam na kraju ipak morao da prekinem školovanje, jer zaista nisam mogao da izbalansiram sve obaveze. Studiranje je išlo dosta dobro, imao sam lepe ocene, ali sam na predavanja išao u pauzama između dva treninga, i u jednom trenutku shvatio da ću da “puknem” i na sportskom i na akademskom planu. Ali, astrofizika je ostala nauka koja ne prestaje da me fascinira. NNS – Prave ljubavi zovu se Tamara, Sofija i Lea? AG – Sa Tamarom sam počeo da se zabavljam još u srednjoj školi. Nakon toga, ja sam zbog odbojke otišao u inostranstvo, a ona je ovde upisala fakultet. Teško nam je padala razdvojenost, ona je živela na relaciji Novi Sad – pa prst na globus gde ja igram, ali smo do danas ostali zajedno. Praktično, tek od ove godine vodimo pravi zajednički život i svima je lakše – ne samo nama, već i deci. Starija kćerka je zbog moje odbojke morala da menja zabavišta u Srbiji, Grčkoj i Italiji, što ju je, naravno, zbunjivalo. Sada je sve super, jer smo kući, a deci je veoma bitno da imaju osećaj da negde pripadaju, a ne da landaraju po svetu.

je lepo, i igraću dok mi je lepo i dok fizički mogu da izdržim. Nakon toga, planiram da se posvetim psihologiji, koja je moja nova velika ljubav.

NNS – Ove godine su i fakultet stigao da upišeš. Kako na tebe gledaju ostali studenti psihologije? AG – Gledaju me kao vanzemaljca. Najpre su mislili da sam tu jer želim da promovišem njihov smer ili šta već, ali kad sam počeo da im tražim skripte, potpuno su se našli u rebusu. Šta ja znam, neki kažu da je teže studirati kada si stariji, ali meni zaista ne pada teško – imam životno iskustvo koje mi pomaže da uvidim šta je bitno, a šta manje bitno, pa mi zasad zaista dobro ide. Reč je o pravcu psihologije koji nije dovoljno istražen u praksi, a video sam efekte koje dobri sportski psiholozi postižu u radu sa igračima, pogotovo dok sam bio u Italiji.

NNS – Kako gledaš na politički angažman tvojih nekadašnjih saigrača? AG – I Vasa Mijić, koji je podržao Demokratsku stranku i Vlada Batez, koji je član Srpske napredne stranke, imaju svoje razloge zbog čega su ušli u politiku, a na to imaju i pravo. Nevezano za političku opciju, meni je najbitnije kakav je ko čovek, a njih dvojica jesu dobri ljudi. Moje mišljenje je da je jedini način da nešto promeniš u sistemu delovanje unutar njega, i duboko verujem da je njihov angažman borba za sport. Pored toga, na visokim pozicijama u politici imamo ljude koji pojma nemaju šta je sport, a pitaju se o tome. Ljudi poput Mijića i Bateza su prošli sve u sportu i najbolje znaju šta je potrebno učiniti, nevezano ko pripada kojoj struji. NNS – Planiraš li ti neki upliv u politiku? AG – Da, ali jedino ukoliko vrate direktan izbor za gradonačelnika. Ne zbog politike, jer me ne zanima to, već Novi Sad, a smatram da mogu da doprinesem.

Bole me stvari koje ne valjaju u mom gradu. Svuda u svetu postoji korupcija, ali kod nas je to veoma javno, otvoreno i preko svake mere, i često sebe uhvatim u razmišljanju da bih mogao to časnije da radim od domaćih političara. U pitanju su mahinacije sa državnim parama, a to je novac svakog od nas i imam pravo da mi se nešto ne sviđa. Posao političara je da građani žive bolje, a ne da njima bude super, i treba napraviti mehanizme koji će stvari isterati na čistac. Ukoliko ostane ovakav način biranja čelnih ljudi grada, ne planiram da se bakćem sa tim, jer smatram da nema smisla. Ali, svakako, to je plan tek za koju godinu, jer želim najpre da završim formalni deo svog obrazovanja i da se dokažem na tom planu. Možda, za četiri-pet godina, videćemo... Miodrag Sovilj foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

A vi kako ste?

Pitamo Vas – Koliko vodite računa

Nije teško biti fin, ili ipak jeste? Iako Novi Sad važi za generalno čist grad, stvarna slika često zna da bude znatno drugačija. Među najvećim zagađivačima su, svakako, saobraćaj i fabrike, ali i nesavesni pojedinci koji čine četiri odsto Novosađana, po istraživanju koje je sprovela marketinkša agencija „Door2Door“ za Novine novosadske. Možda procenat statistički deluje zanemarljivo mali, međutim četiri odsto smeća na ulicama baš i nije zanemarljiv. Za pretežno čiste bulevare, ulice i šetališta u centru grada, osim radnika „Čistoće“ veliku zaslugu ima i onaj veći deo sugrađana (85 odsto) koji, šetajući gradom, svoje smeće odlaže u kantu za otpatke što im, kako su nam mnogi s ponosom rekli, nalažu vaspitanje i kultura.

Novine novosadske

Potreba za „zelenom“ edukacijom Evropske standarde u oblasti reciklaže teško dostižemo, ali polako i sigurno učimo i prihvatamo. Tako su nam se, pre par godina, pored standardnih kontejnera za smeće, na ulicama pojavili i posebni, predviđeni za plastičnu ambalažu. U početku nam je svima bilo teško da se naviknemo da razdvajamo smeće i da ga, potom, ubacujemo svako na svoju stranu, ali je vremenom velika većina sugrađana to počela da čini. Tako da 60 odsto njih redovno razdvaja plastičnu ambalažu od ostatka smeća i uredno je raspoređuje po kontejnerima, 27 odsto to ponekad

čini, dok samo 13 odsto i dalje nema naviku razdvajanja, već se vodi sistemom „sve u jednu kesu, pa na gomilu“. Svest o postojanju ekoloških proizvoda, kao i upotrebe istih, kod Novosađana je skoro nepostojeća. Ističući da nisu ni upoznati sa asortimanom ekoloških proizvoda, dodaju da bi im prvo bila potrebna edukacija o njima. Za postojanje ekoloških kesa znaju, i 70 odsto ispitanika nastoji da ih koristi kad god im se ukaže prilika, ali na njih, kako napominju, retko nailaze.

Da li Novi Sad dovoljno brine o ekologiji?

o okolini?

85%

Četvrtak, 31. maj 2012.

Gde bacate smeće dok šetate?

Čak 85 odsto Novosađana nije zainteresovano za sređivanje i čišćenje svog kraja Grad po meri Većina građana je zadovoljna čistoćom Novog Sada i 72 odsto njih smatra da postoje samo neki sitniji, ne tako strašni problemi. S druge strane, 28 odsto Novosađana smatra da nam je grad na ivici katastrofe, ali i pored toga, rezultati pokazuju da čak 85 procenata ljudi uopšte nije zainteresovano za bilo kakve akcije, okupljanja ili udruživanja zarad zajedničkog sređivanja makar sopstvenog kraja. Građani su najzadovoljniji, kako ističu, čistoćom užeg centra grada, dok se, po njihovom mišljenju, naselja na rubu grada najviše zapostavljaju.

Zagreva se svet, ali ne i Srbija U poslednjih nekoliko godina oformljene su razne vladine i nevladine organizacije za podizanje svesti građana o klimatskim promenama, koja je, kako je to pokazala i naša anketa, na veoma niskom nivou. Čak 86 odsto sugrađana o klimatskim promenama i globalnom zagrevanju čuje ponešto iz medija, ali tome ne pridaje veći značaj. Samo 14 odsto njih je dovoljno edukovano da shvati koliko je zapravo naša planeta ugrožena zagađivanjem štetnim gasovima i zainteresovano da pomogne ublažavanju klimatskih promena bilo kakvim doprinosom u borbi protiv globalnog zagrevanja. Bilo kako bilo, Novi Sad može biti znatno bolji, lepši i čistiji, što smatra 74 odsto Novosađana. Većina ispitanika smatra da uvek postoji mogućnost za više i bolje, samo vlast mora da poradi na tome u većoj meri. Samo devet odsto sugrađana je apsolutno zadovoljno čistoćom u Novom Sadu, dok 17 procenata nije uopšte zadovoljno situacijom, zbog

zanemarivanja naselja udaljenih od centra grada. Dok ne naučimo da svi zajedno moramo voditi računa o čistoći našeg grada i dalje će pojedini bacati smeće tamo gde ne treba. A jedino kada se takve navike promene, svi ćemo doprineti boljoj i lepšoj sredini jer, na kraju krajeva, mi smo ti koji živimo i koji ćemo i ubuduće živeti ovde. Miloš Turinski foto: Aleksandar Kamasi

4% Četiri odsto naših

sugrađana baca smeće i otpatke gde god stigne Dug put do sačuvane sredine

Svi volimo lepe i čiste ulice, ali kad ih neko drugi čisti umesto nas. O klimatskim promenama, reciklaži, kao i ekološkim proizvodima nismo baš obavešteni i nadležni bi trebalo da porade na tome. Naše je da vodimo računa, najviše što možemo i znamo. Za početak, bacajući smeće u kante i kontejnere, gde mu je i mesto, što čini 85 odsto sugrađana, a doći će i vreme kada ćemo plastične kese zameniti papirnim i kada ćemo razdvajati staklo od plastike, plastiku od papira. Ono što je sigurno je da u Novom Sadu volja građana postoji, ali ne i resursi za efikasnije ekološko očuvanje jedinog grada u kojem živimo i koji imamo.

Novine novosadske

Jedan od nas

Miroslav Krstonošić – Arhitekta, reli vozač,

Projektovao Novi Sad, a sada projektuje za

Mercedes

Prosečan novosadski osamdesetogodišnjak uglavnom ne ustaje iz kreveta bez štapa i šake lekova, sa mislima o prošlosti i večitim pitanjem “da li sam proživeo život”. Novosadski arhitekta Miroslav Krstonošić, iako je zagazio u devetu deceniju života, ovih problema nema, jer pored činjenice da je zdrav kao dren, pitanje koje zaokuplja um ovog Salajčanina je “šta bih mogao danas da uradim”. Krstonošić ne samo da još uvek radi, već i dalje ne prepušta mlađima primat jednog od najboljih novosadskih arhitekata – prošle godine je njegov patent kuće od specijalne pene koja može da izdrži zemljotres od 10 stepeni Rihterove skale izazvao veliku pažnju u razorenom Japanu, a njegovi futuristički projekti građevinske ekspanzije Novog Sada još uvek nisu došli na red. Međutim, svih ovih godina, njegova uspešna karijera kao da je bila samo fasada za ostale Krstonošićeve aktivnosti, koje nisu uključivale upotrebu lenjira i uglomera... 18

Novine novosadske

Bambusovim štapom do zlatne medalje - Sve je počelo u srednjoj školi, u vreme kada sam imao sreću da mi profesor, uzor i drugi otac bude legendarni Jaša Bakov, čovek koji je ceo život posvetio popularizaciji sporta, pre svega atletike. Tada je sport imao sasvim drugačiji pojam od današnjeg, bio je sponzorisan i popularisan kao ideal socijalne jednakosti i izgradnje jednog novog društva, daleko pravednijeg i boljeg od kapitalizma. Jašin način rada sa mladima predstavljao je izgradnju kompletnih ličnosti, fajtera koji žive zdrav život a ne prestaju da budu bećari. Prateći njega, počeo sam da treniram atletiku, izdavši pritom mnoge koji su mislili da ću se baviti tenisom kao moji otac i mati, otvara čika Mirko flašu vinjaka, otpočinjući svoju epopeju. Zaista, tenis je deo njegove genetike – majka mu se belim sportom bavila 20 godina, dok je otac bio član Dejvis kup reprezentacije Jugoslavije. Ipak, vođen drugačijom filozofijom, upisao je arhitekturu, ali sport nije zaboravio. U atletici je bio veoma uspešan – zlatno odličje u skoku s motkom ‘49. godine zasjalo je na njegovim grudima, a valja napomenuti da je mladi Krstonošić tada skakao sa bambusovim štapom. Ubrzo su počele da ga zanimaju druge stvari, pa je obuo klizaljke i

hokejaš... osamdesetogodišnjak

Četvrtak, 31. maj 2012.

Gradio po celoj Srbiji

U svojoj primarnoj karijeri, arhitekturi, Krstonošić je dobio mnogo priznanja. Radio je Veliku sportsku halu na Novosadskom sajmu, novosadsku Palatu pravde, dogradnju hotela “Park” i “Vojvodina”, zgradu “Univerzala” i “Interservisa” i još nekoliko desetina objekata. Na zidu mu stoji njegova vizija pešačkog mosta preko Dunava u Novom Sadu, koja bi sadržala i tramvajsku liniju koja bi grad povezivala sa Sremskim Karlovcima sa jedne, a Osijekom sa druge strane.

započeo hokejašku karijeru, a otklizao je i nekoliko maratona koji su se nekad održavali na zaleđenim rekama.

to “zaslužio” jer je maznuo džip sa klocni i odveo društvo na Plitvice da se napiju.

Nema čime se nije bavio

Po skidanju uniforme, vratio se moto trkama, na kojima je takođe ostvarivao značajne uspehe. Međutim, nemirni duh ga je terao dalje, pa je Krstonošić odmah nakon sedanja u svog prvog

Novosadski Flojd Krstonošića je benzinska era, koja je sa zakašnjenjem stigla u Srbiju, dočekala na biciklu. Tada je student arhitekture vozio planinske trke, a kako kaže, miris goriva ga je opio. – Bili smo fascinirani motociklima, a ja sam uživao u popravkama isto koliko i u samoj vožnji. Za nas je miris benzina bio ono što je sada heroin, toliko smo bili navučeni. Bilo je to nešto novo, brzo i potpuno u duhu naših godina, kaže deda Mirko. Sa motora ga je skinuo poziv za vojsku, preblizu Krstonošićeve četvrte ljubavi – aviona. – Jeste, proleteo sam avionom kroz hangar, smeje se naš sagovornik, prisećajući se prvih pilotskih dana. – Bila je to ludost, stvar koju mogu da smisle samo mladi besposleni momci prepuni života. Naime, jedne večeri, uz šalu, pala je opklada, koju je nekoliko nas prihvatilo kao da se radi o takmičenju u pljuvanju u dalj. Sutradan smo na vežbi na zagrebačkom aerodromu uzeli vojni avion i napravili akrobaciju, proteravši letelicu kroz hangar, prepričava Krstonošić, dodajući da je zbog toga po prvi put zaglavio vojni zatvor. Drugi put je, veli,

“spačeka”, sebi zacrtao – biće reli vozač. Krenuo je od najmanjih automobila, rashodovanih “folksvagena” i završio na moćnim “lančijama”. – Rađanje automobilizma u Jugoslaviji predstavljalo je način da neobuzdani momci poput mene svoje strasti ispune na trkama, a ne u saobraćaju. Iako nismo imali učitelje, budući da je taj sport bio

Novine novosadske

Jedan od nas

Miroslav Krstonošić

novina u našem društvu, negovali smo kulturu discipline prema vlastitom životu. Međutim, i pored toga, moram da priznam da sam od 43 automobila kojima sam upravljao, razbio bar 20, jer smo se brzoj vožnji učili preko filmova i revija, a vožnju polagali u vozilima koja nisu imali ni sirene, već trumbete, navodi Krstonošić. Sa “spačekom” je bio prvak države u više navrata, prvak Jugoslavije u Zimskom reliju, pobednik trke od Novog Sada do Kopra, i vicešampion države u nekoliko kategorija. Za današnje pojmove nejake mašine trpele su Mirkovu mladost, pa se tako obreo i na međunarodnim reli trkama u Monte Karlu, gde je tek iz trećeg puta uspeo da završi ovu zahtevnu deonicu. – Tada je sportski uspeh zavisio od vozača i mehaničara, a danas od tehnologije. U modernim automobilima imate navigaciju, elektroniku, kamere, a tada smo imali samo sebe. Da ne pričam kako smo popravljali kola usred trka i šta je tada značilo sleteti sa puta na reliju – to je trka snalažljivosti, znanja i izdržljivosti. Ipak, mene su skidali i sa krošnji smreke, a nekoliko puta i iz reka, smeje se nimalo naivnim situacijama Krstonošić, svestan da se nalaze u udobnoj prošlosti koju je preživeo.

Pola moje generacije je pod zemljom ili na lekovima, a vidite, mi pijemo vinjaka i zezamo se. Nema zime za mene Rekonstruiše prvi mercedesov model Čika Mirko planira da svojoj automobilističkoj ljubavi posveti i omaž u vidu rekonstrukcije prvog ikad napravljenog automobila, “mercedesa” iz 1886. godine. Naime, ovaj arhitekta je svoju ideju izložio svom prijatelju inženjeru Veliboru Niševiću, pa su

Novine novosadske

dvojica penzionera lagano počela da prikupljaju delove “oca svih automobila”. Od Patentnog zavoda Nemačke dobili su svu potrebnu dokumentaciju, a od fabričkog muzeja čekaju ugovor o otkupu modela koji ne postoji u njihovoj kolekciji. Prema Krstonošićevim rečima, u pitanju je skupljanje i livenje delova koji se odavno više ne proizvode, što ponekad više podseća na sajdžijski rad nego na mehaničarski. – To je sve ručni rad, a motor izgleda, narodski rečeno, kao velika vršalica. Ali prikupiti delove, izliti šta nema, ošlajfovati, napraviti gume koje su jedva šire od biciklističkih, e, to je posao. Ukoliko sve prođe kako treba, svečano ćemo sesti u našu kreaciju, i trideset na sat je oterati u Štutgart, kaže Krstonošić, dodajući da će automobil ukrasiti simbolima svog grada.

Mogla bi i nova “mlada” da se nađe Privatno, ovaj arhitekta je pravi novosadski šmeker starog kova, koji je životnu mudrost izučio kombinacijom knjiga i sagovornika iz bircuza “Ribar”. Duh Jaše Bakova i dalje uhodi njegove misli, što ga, kako kaže, samo tera dalje. Ukoliko mu na pamet padne originalna ideja,

papir i olovka su uvek pri ruci, a realizacija počinje tog trenutka. Ljute ga političari i popovi, ali nedovoljno da ga poremete. Udovac je, dvaput se ženio, a kaže, mogao bi i treći put. – Znate kako, bih ja, ali teško je naći ženu razumno mlađu od mene koja može da izdrži moj tempo života, u polušali kaže Krstonošić. – Ne zavisim ni od koga, radiću dokle mogu, ili dok me ne oteraju u penziju. Svakodnevno vozim rolere na Keju, gledaju me deca, a mene baš briga. Vozim motor, i dalje uživam u tome. Triput nedeljno igram tenis sa svojim mlađim sparing partnerom, održavam kondiciju. Pre deset godina, znači već u osmoj deceniji sam osvojio prvo mesto na trci u ski slalomu. Vidite, ja zdravstvenih problema nemam – živim sportskim životom, ne pušim, pijem razumno, a i dalje uspešno radim svoj posao, kaže čika Mirko i dodaje: “Pola moje generacije je pod zemljom ili na lekovima, a vidite, mi pijemo vinjaka i zezamo se. Nema zime za mene, poručuje Krstonošić, od koga najbolje ideje izgleda, tek treba da očekujemo.

Miodrag Sovilj foto: Aleksandar Kamasi

Lifestyle Novi trend je onlajn šoping

Četvrtak, 31. maj 2012.

Kupovina lepote na Internetu Iako je u svetu aktuelna već godinama unazad, onlajn kupovina kod nas tek sada, čini se, uzima pravog maha. Sve je više sajtova za prodaju polovne odeće, obuće, nameštaja, ali i onih koji, u saradnji sa brendovima, proizvođačima i običnim poslodavcima gotovo svih vrsta usluga, razne proizvode na Internetu nude i do 80 odsto jeftinije. Istraživali smo da li pratimo trendove, zadovoljavamo svoje sitne hirove ili se, jednostavno, snalazimo kako možemo.

o pre dve godine, zbog nabavke malih suvenira, starih modela cipela, tehnike i knjiga, morali smo da zamaramo i glavu i stopala. Danas, međutim, potrebni su nam samo brz Internet i udobna stolica. Fotograf Jelena Ivanović već nekoliko godina aktivno pazari preko “neta”. Pošto je oprema sa kojom radi prilično skupa, najčešće kupuje tehniku iz Amerike, knjige i sitnice koje kod nas ne može da nađe. Često onlajn kupovinu iskoristi za jeftinu avionsku kartu. – Najisplativija mi je bila kupovina objektiva iz Amerike, jer me je izašao znatno jeftinije nego da sam ga kupila ovde. Jednom sam koristila sajt za licitacije

Limundo, ali ne zbog niže cene, već zato sto sam samo tamo mogla da nađem ploču koju sam tražila – kaže zadovoljno Jelena za Novine novosadske. Iako je ova vrsta prodaje u svetu prilično rasprostranjena, kod nas još uvek postoje predrasude o tome da će ostavljanje ličnih podataka biti zloupotrebljeno. Naša sagovornica tvrdi da taj problem nema, jer koristi karticu na kojoj uvek novca ima taman toliko da kupi predmet za koji se “zagrejala”.

Najviše se “pazare” kozmetički tretmani

Zeković takođe je korisnica onlajn kupovine. Ovakvom vidu trgovine daje prednost jer na to, kaže, gleda kao na svojevrsno “vraćanje u prošlost”. Preko Interneta nalazi knjige kojih u slobodnoj prodaji danas nema. – Ja volim knjige i često ih kupujem. Preko Interneta nalazim one kojih u Srbiji nema. Nedavno sam kupila knjigu nekog hrvatskog izdavača, koja je ukradena. Na njoj su pečati neke hrvatske biblioteke koji to potvrđuju. Ali, ja sam je uredno platila – ne osećajući grižu savesti priča nam Nada.

U neku ruku, danas imamo svet na dlanu, stvari koje licitiramo, namirnice koje nam danas stižu na kućnu adresu i mnoge druge usluge, ne upola, već i do 70 odsto jeftinije. Aleksandar Zec godinama stoji iza jednog od najpopularnijih onlajn šopova. Kaže da su najprodavanije upravo one ponude koje su najviše snižene. – Najtraženije su takozvane “beauty” ponude i frizerske usluge. Često se kupuju vaučeri za epilacije, koje su inače dosta skupe i nepristupačne. Sve vrste kozmetičkih usluga kod nas se mogu naći i do 80 odsto jeftinije – prepričava iskustva potrošača Zec. Novosađanka Nada

Kroz prizmu sve veće ekspanzije onlajn šopinga dolazimo i do pitanja da li smo dovoljno edukovani da svoje podatke, zarad sitnice koju prosto moramo da imamo, poklanjamo virtuelnom svetu? Goran Papović iz Nacionalne organizacije potrošača Srbije daje čitaocima Novina novosadskih osnovne savete za bezbednu kupovinu preko Interneta. – Prva stvar koju potrošači moraju da prekontrolišu jeste da li su ti sajtovi uopšte aktivni, da prekontrolišu adresu tog nekog, ko nudi prodaju preko Interneta. To je

Jeftino ne znači bezbedno

prvi korak koji moraju da naprave – savetuje Papović, koji je, kako sam ističe, mnogo puta “stao iza prevarenih potrošača”. Zanimljivo je da, istražujući temu Internet kupovine, nismo uspeli da nađemo nijednog protivnika ovih inovacija, iako upravo na Internetu ima dosta žalbi na račun “loše kupovine”. Stručnjaci savetuju da, dok se zakonski potpuno ne uredi ova oblast, ne kupujemo „mačke u džaku“. Ukoliko, pak, ne možemo odoleti “ljubavi na prvi pogled” kada je kupovina na Internetu u pitanju, onda je savet kupovina preko uplatnica, koja ne ostavlja prostor da “poklanjamo” lične podatke bilo kome sa druge strane ekrana.

Biljana Gavrić Foto: Aleksandar Kamasi

Niža cena, manja zarada, ali veća reklama

Klijenti onlajn sajtova koji nude popuste i otvorenu kupovinu uglavnom nemaju veliku dobit, ali, kako kažu, nikada ne treba potcenjivati dobru reklamu. Nije tu reč samo o privatnim delatnostima i uslugama, već se virtuelnom svetu sve više pridružuju i institucije poput gradskih kulturnih centara. Peđa Ivović iz Kulturnog centra Novog Sada nam kaže da prodaja jeftinijih karata nije njihov krajnji cilj. – Naše cene su ionako vrlo popularne i pristupačne, ali želimo da ljudima pružimo mogućnost da im budu dostupne sve naše aktivnosti i da vide na Internetu čime se sve bavimo – objašnjava Ivović.

Novine novosadske

Gradski

Novosadskim šorom - Boćaroši iz Limanskog

Kotrljaju godine i ne mare za ostatak sveta Pametna je starost mlađa od milion tupavih mladosti, vele oni koji su pametno ostarili. Tupava mladost se ne slaže, valjda zato što je tupava, kad je tupava. Kako god. A gde će starosti biti udobnije nego u penziji, toj najpoželjnijoj domovini za milione onih koji je nikada dosanjati neće? Kako je u penziji? Evo, kotrljamo nekako, kažu „boćaroši“ iz Limanskog parka. I sve im ravno. I u glavi, i na terenu. 22

Novine novosadske

Prolaze ljudi, prolaze vlade, prolaze predsednici (Bogu hvala), prolaze doba godišnja. A njihovo vreme se izvrndopečilo na travi, tu pod krošnjama raspojasanim, i ni na pamet mu ne pada da se nekud makne. A i kud bi, s tolikom penzijom? Neće valjda na pijacu, da mu luk račune pojede. – Gde bismo inače ubili vreme? Penzioneri, bez dinara u džepu. Ovde se i rekreiramo, i igramo, i družimo. Ja za bolji način da provedem dan ne znam. A sve i da znam, boćanje ne bih menjao ni za kakvu drugu zabavu – priča nam Živko Janičić, koji od početka nesrećnih

Boćanje, jedan od „najmisterioznijih“ sportova na planeti, po nekima je nastalo u Sparti, po drugima u Grčkoj, po trećima u Italiji, te Baskiji, valjda kako kome deda ispriča devedesetih srećno provodi dane svoje u pomenutoj „šumi“ novosadskoj, zajedno sa još tridesetak igrača, okupljenih u neformalnom boćarskom klubu „Limanski park“.

Misterija boćarske kugle Boćanje, jedan od „najmisterioznijih“ sportova na planeti, po nekima je nastalo u Sparti, po drugima u Grčkoj, po trećima u Italiji, te Baskiji, valjda kako kome deda ispriča. U Novi Sad je došlo s kolonistima iz Dalmacije, a ubrzo je postalo nezaobilazna rekreacija za stotine novosadskih penzionera,

među kojima su ovi limanski verovatno najbrojniji. Svakog dana, od pola tri pa do mraka mrklog, dok snage i živaca ima, kotrljaju se boće, da se bliže baloti priđe. Najbliže bacanje – jedan poen. Ko prvi do 21 stigne, njemu „pehar“. A pehar je, kažu, zlatniji od svakog zlatnog. Lako je biti najbolji tamo gde

NATO „učestvovao“ u gradnji terena Od početka boćarske tradicije u Limanskom parku, dugo se igralo na travi, bez obeleženog igrališta. Za sadašnji njegov oblik „zaslužne“ su NATO trupe, koje su onomad porušile Most slobode, te ga na metalne konstrukcije rastavili. Deo narečenih konstrukcija iskoristili su i naši boćaroši, pa od njih ogradu za teren napravili, a njegovu unutrašnjost finim peskom nasuli. Sad im, kažu, ne fali ništa. Osim vode. Da leti teren poprskaju, da ih prašina ne davi. I WC, malo sređeniji od ovog sadašnjeg, više za unuke, nego za njih. Za ostalo im, kažu, mindeđ.

parka

Četvrtak, 31. maj 2012. gde da izađemo, da nas ne gledaju u kući po ceo dan. Mene žena, kad vidi da je vreme za boćanje a ja sedim u stanu, nekad i sama podseti da treba da izađem – priča nam jedan od igrača, ne želeći da se imenom i prezimenom ženi zameri. Pa odlazi da svoju boću baci. Jer to je, ipak, najvažnije na svetu. I tako od ranog proleća do kasne jeseni. I do kasne starosti, ako takvo šta među boćarošima uopšte i postoji. Brzina im, vele, ne treba, a noge su tu tek da se na njima stajati može. Do poslednje boće, koja će se već sama od sebe nekud otkotrljati. No, ko još za nju mari?

Koji deda?

Uz sam teren za boćanje nalazi se dečije igralište, a na njemu, uglavnom, „boćaroški“ unuci i unuke, rastrčani po toboganima i klackalicama, dok se dede prepiru čija je boća baloti bliža i naizgled ih ne primećuju. Naizgled. Jerbo, vele boćaroši, kad otud dečiji glas vikne „deda!“, svi kao jedan poskaču, pa opšta uzbuna nastane, dok se ne utvrdi ko je deda za kojim je „potraga“ raspisana.

počeo da se bavi još ’85. godine, kada je iz Dnevnikove štamparije otišao u penziju. – Bilo je tu desetak ljudi, ne više, uglavnom doseljenika iz Dalmacije, koji su svakodnevno igrali, a ja sam im se usput pridružio. Malo-pomalo, priključivali su se i ovi ovdašnji, verovatno ne slutivši da će postati „zavisni“ od boćanja – priča Janko.

Dalmatinci i ostatak sveta ima i slabijih. U svetu gde su najbolji svi, kudikamo je teže. – Ovde koga god da pitaš, on će ti reći da je baš on najbolji. Mada, mi među sobom znamo ko se dosad najbolje pokazao i s kim je dobro u timu biti. Ali to se ne može baš svima objasniti. Iako su ovde pravila jasna, pa je lako i utvrditi ko zna, a ko ne zna. Ipak, bez obzira na pravila, desi se ponekad da se neko naljuti, čak i kad on sam meri rastojanje od balote. Mora čovek nešto da okrivi, ako mu ne ide kako treba – priča nam 74-godišnji Janko Grahovac, trenutno najstariji aktivni boćaroš, koji je ovim sportom

Zasluge „braći Dalmatincima“ ne osporava ni Jankov saigrač, bivši zubarski tehničar, Milan Basarić. – Toga u Novom Sadu ranije nije bilo. I ja sam Dalmatincima, kao i svi Novosađani koji se boćaju, duboko zahvalan što su nam doneli ovako divnu igru, koja nam omogućava da, makar dok smo ovde, imamo srećnu i bezbrižnu starost i što su nas međusobno zbližili. Ovde ima ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije, koje je uglavnom muka naterala da svoje domove napuste. Ovde su oni pronašli svoj dom, a mi novu zabavu i nove prijatelje. Možemo se deliti na ovakve i onakve, na dobre i loše igrače, na džangrizave i ćutljive, ali nikad na one „odavde“ i „odande“. Dovoljno smo stari i pametni da znamo da takve podele nikome dobro nisu donele, niti će doneti – priča Milan. A da boćanje, ipak, nije rezervisano isključivo za penzionere, svedoči četrdesetjednogodišnji „pionir“ Boro Bojbaša, turistički poslenik, slučajno među veterane „zalutao“. – Radim takav posao da sam u kontaktu sa mnogim ljudima, pa sam slučajno i ovde u ekipu upao. Malo-pomalo, počeo sam redovno da dolazim i shvatio da je boćanje mnogo više od razonode. To je jedan prelep sport, za koji se nadam da će jednog dana postati i olimpijski. Jako je

lepo, u vremenu u kom živimo, videti ljude koji se bave nečim što ih na tako neiskvaren način zbližava, ponekad ih čini i decom, ali ni takmičarski duh nikada ne izostaje – priča „pionir“ Boro.

Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi

Iz penzije u penziju

I ženama boćanje dobro dođe O takmičarskom duhu svedoči i situacija na samom terenu. Sudije nema, pravila su jasna, ali se s merenjem, koliko god „matematičko“ bilo, često ne mogu svi složiti. Jedini ulog je „prestiž“, a to, fakat, nije mala stvar. – Ne znam šta bi bilo da igramo u nešto, ali i ovako imamo dovoljnu motivaciju da damo sve od sebe. Velika je stvar pobediti. Znate kako kažu, sve i da se u govno igra, voli čovek da ga k’o nagradu osvoji – priča jedan od veterana, te moli da ne kažemo da je to baš on rekao, jerbo je, jel’te, penzioner, pa da se ne prostači pred decom. A ni pred ženama. Bez čijeg razumevanja ni njihove zabave ne bi bilo. – Žene nam nikad ne prigovaraju što ovde provodimo toliko vreme, iako nisam siguran da se u boćanje razumeju. Zapravo, mislim da im taman dobro dođe što imamo

Sedamdesetsedmogodišnji Mirko Vujić do pre godinu dana bio je više nego aktivan boćaroš. Onda su mu, veli, noge popustile, ustupio je mesto „ovima mlađima, ispod sedamdeset“, pa mu je udobnije na klupi, da navija za bivše saigrače, katkad i za bivše protivnike. – Navijam uvek za slabijeg. Inače, mi koji ne možemo više da se boćamo, igramo briškulu i trešetu, igre s kartama, takođe dalmatinske. Znači, kad penzioner iz boćanja ode u novu „penziju“, onda se posveti kartanju, tako nekako – priča deda Mirko.

Novine novosadske

Reportaža

Partizanska ulica, berza rada na otvorenom

Posla nema, al’ je bar bedno plaćen

Prema zvaničnim podacima, prosečna novosadska zarada iznosi nešto više od 50 hiljada dinara mesečno, što vojvođansku prestonicu čini prilično poželjnom za život. Makar na papiru. Nažalost, papir je od života daleko, a narečeni prosek slaba uteha za one koji, kako to pesnik reče, hleb svoj svakodnevni jedu uglavnom jednom sedmično. Ovo je priča o njima.

Partizanskoj ulici, na raskrsnici sa Ulicom Đorđa Zličića, već decenijama postoji neformalni „sajam zapošljavanja“, kojeg je, davnih godina, nekakav šaljivdžija krstio imenom „Albanska ambasada“. Razlog za ovakvo ime je, kažu oni s dužim pamćenjem, to što je nekada na tom mestu svakodnevno bila parkirana gomila dvokolica kojima su upravljali doseljenici s Kosova, nudivši svoje prevozničke usluge. Vremenom je pomenuta raskrsnica

izrasla u najveću novosadsku „berzu rada na otvorenom“, na kojoj su čak i najprobirljiviji mogli pronaći svoj način da nadnicu zarade. Nekad. Danas na ovom mestu ordinira tek dvadesetak muškaraca, ostavljenih na rubu egzistencije, bačenih u grotlo sveta koji ne razumeju, čekajući svoju šansu, čekajući svoje „zakonom zagarantovano pravo na rad“. A čekanje, katkad, i danima ume potrajati. – Na ovo mesto dolazim već trideset godina. Nekad sam svakog jutra nalazio posao, a radnika je bilo mnogo više nego danas. Moglo se

dobro i zaraditi. Sad prođe i po deset dana a da nam niko ne ponudi posao – priča pedesetogodišnji Novosađanin, koji, kako kaže, ne bi voleo da mu se ime po novinama spominje. Kao ni najveći deo njegovih kolega. Neke je, kažu, sramota da ih deca vide, neki su besni i na državu, i na bogove, i na predsednike, i na medije. Nekima „ni do čega nije“ jerbo su davno prestali da veruju da će im išta živote promeniti. A trude se, kažu, onako kako umeju.

Sat vremena 100 dinara Svakog jutra, na plus četrdeset ili minus dvadeset, jedan po jedan pristižu iz svih delova grada. Katkad pričaju, najčešće ćute, jer se već odavno pričati nema o čemu. Kad se,

„Šta bude, biće“

nekim čudom, parkira kakav auto, pa glava kroz prozor dovikne da traži nekog za utovar, istovar, selidbu, građevinu, kopanje kanala, oni prema njemu potrče, te se trude da prvi stignu. „Srećnici“ su malobrojni. Ostali nastavljaju da čekaju. A i oni koji dočekaju, vele, neretko zažale. – Postoji nekoliko ljudi koje znamo od ranije, pa onda znamo i s kim imamo posla. Ipak, najčešće nemam pojma kome ulazim u auto, pa mi niko ne može garantovati ni da će mi biti plaćeno ono što sam zaradio. Meni je prošlog meseca jedan ostao dužan deset dnevnica, rekao je da će mi doneti ovde. Još se nije pojavio – priča nam jedan od radnika. Retki poslovi koji im se nude, kako kaže, uglavnom su slabo plaćeni, iako su fizički izuzetno

Među „ambasadorima“ ima ljudi najrazličitijeg profila, kako onih bez zanimanja tako i fakultetski obrazovanih, poput dva pravnika, od kojih je, vele naši sagovornici, jedan bio čak i sudija „u nekom sudu u Zagrebu“. Najmlađi radnici su dečaci od dvadesetak godina, a najstariji ima 67. Mlađi će se, vele, nekako snaći. A veterani, neretko bez upisanog dana radnog staža, na pomen budućnosti, te na pitanje šta će kad se razbole i ostare, samo slegnu ramenima i kažu: „Šta bude, biće“.

Novine novosadske

Četvrtak, 31. maj 2012.

naporni. Dnevnica od hiljadu dinara postala je maltene san. Mnogo je češća praksa plaćanje na sat, koje katkad padne i na uvredljivih sto dinara. Trista dinara za metar iskopanog kanala je „mačka u džaku“ jer se nikad ne zna kroz kakvu zemlju će se kopati. – Svi bi oni da plate što manje, a da im što više uradimo. Zaista su retki poslodavci koji ponude realnu i poštenu platu. Mnogo više je onih drugih, koji misle da su velike gazde. Da mogu, terali bi nas da im za džabe radimo – priča još jedan „ambasador“ iz Partizanske. Trinaest godina je, kaže,

radio u jednoj dobrostojećoj firmi ovdašnjoj, dok firma nije prestala da postoji, a on završio na ulici. Bez zanimanja, već u poodmaklim godinama za rad, stalan posao nije uspeo da pronađe. Činjenica da je krajem devedesetih ovde došao iz Bosne i da nema čak ni srpsko državljanstvo sprečava ga da se prijavi na biro rada. Samo za papire mu, veli, valja dva meseca raditi. A ni od pomenutog biroa se, kaže, niko od drugova dosad nije ovajdio. O tome svedoči i njegov kolega, staklar po zanimanju. – Ovde sam od ‘93. Mislio sam da će trajati kratko, da prebrodim dok ne dobijem posao. Evo, već skoro 20 godina je prošlo, i ništa. Sve to vreme sam na birou, ali mi tamo nikad nisu ponudili posao. Ovde sam nekada mogao nešto zaraditi, ali od pre nekoliko godina je potpuno stalo. Uhvatim dnevnicu jednom, dvaput sedmično, i to je to. Za ostalo se nekako snalazim, a kako, ni sam ne znam – priča ovaj staklar. Kod kuće ima ženu i dvoje dece. Kao i najveći deo „stanara“ Partizanske. I svi istu muku muče. Katkad je međusobno podele, da im lakše bude. Uglavnom se dobro slažu, jedni drugima leđa čuvaju. U ekstremnim situacijama dođe do sitnijih čarki, a sasvim retko se desi da i „šaka sevne“, kad valja, po svaku cenu, prvi do parkiranog auta stići i porodici hleb za danas obezbediti. „Na sreću“, posla gotovo da i nema, pa se, vele, nemaju oko čega ljudski ni potući.

nisam on, da me ne pomešate“, kaže nam Dragan u šali. Po zanimanju je mašinbravar, u struci nikada nije radio, a poslednjih petnaest godina bio je zaposlen kao konobar. Ima ženu i dvoje dece. – Čuo sam da se ovde okupljaju ljudi i da se može dobiti neki posao, pa sam i ja došao. Ali su mi odmah rekli da sam došao u najgore vreme, to sam i sam brzo shvatio. Ponekad se šlepam uz ove starije i iskusnije, pa me oni uglave kad imaju slobodno mesto. Lepo su me primili. Valjda znaju da imam iste probleme kao i oni. Ovde ljudi uglavnom imaju porodice i ovi poslovi su im jedini način da kako-tako prežive. Ima, doduše, i nekoliko veseljaka koji žive sami, pa im je dovoljno i sat vremena da rade, da sebi zarade za dva piva ili za rakiju. Meni nije. Kao ni mnogima drugima. Pa moram da se krpim kako znam i umem. Malo ja zaradim ovde, malo zaradi žena, koja prodaje neke stvari na pijaci, pa nekako uspemo deci makar ono najosnovnije da pružimo. Pomagali su nam malo moji roditelji, dok su bili živi, sad nam, koliko mogu, pomognu njeni, koji su nam i stan ustupili, pa makar kiriju ne plaćamo – priča Dragan. I nada se da mu „diplomatska karijera u ambasadi“ neće doveka trajati. Da će ubrzo ostvariti svoj mali san i naći posao. U međuvremenu će, kaže, pokušati da na leto ode u Crnu Goru, da konobariše tokom sezone. Da nakrpi koji dinar, da zakrpi koju rupu. Ne bi li jednom došao dan kad život neće biti samo od zakrpa sašiven.

Život od zakrpa sašiven Povremeno im u društvo pristižu novajlije, koje je zla sudbina dosad zaobilazila. Jedan od njih je i četrdesettrogodišnji Dragan Amidžić, jedini koji je pristao da nam kaže svoje ime. „Jeste, k’o onaj što vozi avion, al’

A u Partizanskoj promiče kiša. U jedan sveže parkiran auto ulaze dvojica današnjih srećnika. Ostali se lagano raspoređuju pod nadstrešnicama, da se, makar, od hladne kiše sklone. Država u kojoj žive i poslodavci za

Glavati i dostojanstvo

– Ima mnogo onih koji nas svesno ponižavaju. Dođe neki glavati u džipu, pa ponudi 200 dinara za posao od 2.000. Valjda misli „moraju, nemaju kud“, pa mu se može da nas ucenjuje. Ponekad se desi da ljudi ne prihvate posao. Kad ti neko ponudi 500 dinara za deset sati teškog fizičkog rada, onda je to stvarno bezobrazno. Istina je da mi često nemamo kud, ali imamo makar tu mrvu ljudskog dostojanstva – priča Dragan Amidžić.

koje rade, vele, bolovanje ne priznaju. Ali priznaju da živimo u gradu s pomenutim prosekom od pedeset i kusur hiljada mesečno. Sreća, vele naši „ambasadori“, pa ima direktora i inih savetnika za maglu, da nam prosek platama svojim izvade. Da nas sirotinja pred svetom ne bruka.

Duško Domanović Foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

Kulturno

INTERVJU – Zijah Sokolović, kralj monodrame

Život je bratstvo i jedinstvo komedije i tragedije! Zijah Sokolović, nekrunisani kralj monodrame, jedan od najvećih živih, kako “ovdašnjih” tako i “tamošnjih” glumaca, nedavno je još jednim gostovanjem počastio „Fabriku” novosadskog Studentskog kulturnog centra, te oko dve stotine Novosađana koji su prisustvovali maestralnom izvođenju predstave “CABAres CABArei”, a Novine novosadske su iskoristile priliku da porazgovaraju sa ovim maestralnim glumcem. 26

Novine novosadske

Dvoipočasovni kabare, kroz koji se prolamaju salve smeha, ali kroz koji, isto tako, vrište svi užasi, tuge, orobljenosti i neostvarenosti malog čoveka, po sudu najvećeg dela publike mogao je potrajati i do zore, a da vremena niko ne bi ni svestan bio. Osim činjenice da je predstava u Novom Sadu izvedena po drugi put u relativno kratkom vremenskom periodu, računajući decembarsku izvedbu na “fabričkoj” Nedelji teatra, “CABAres CABArei” je do sada doživeo više od hiljadu uvek novih izvođenja u pozorištima diljem regiona i čitave Evrope. Njen autor i glavni protagonista, Zijah Sokolović, za Novine novosadske govori o paralelama između monodrame i životne usamljenosti, o bolestima savremenog sveta, o malom čoveku današnjice, ali i o “tajni” uspeha narečene predstave i praktičnoj nemogućnosti da se publika njome ikad zasiti. – Na Čehovljevog malog čovjeka sručila se sva fekalija politike, vjerskih honorarnih radnika, globalizacije globalnog nacionalizma i bankarskih

kamata, kao jedini teret koji on, kao samuelski nosač, nosi prema svojoj starosti. Dezorijentisani čovjek modernog doba, kome je GSM jedina veza sa svijetom, prolazi krizu srednjih godina, polako svjestan da nekulturno stari. E, “CABAres, CABArei”, kabaretski, kao povećalo ili guzna sonda, ulazi u njegov svijet, u njegovu glavu, osvjetljava nekom vrstom crnog humora njegov zagubljeni život. E, to čini ovaj kabare neprolaznim! – kaže Sokolović na početku.

NNS – U opisu “CABAres CABArei” stoji da je to životna komedija. Ipak, ta komedija obiluje teškim, mračnim, katkad tragičnim momentima. Šta za vas predstavlja ta “komedija zvana život”? ZS – “Životna komedija” je ravnoteža na apotekarskoj vagi koja vaga težinu tragičnosti. Valjda postoji u prirodi čovjeka želja da treba da izbjegne svoju tragičnost i da živi svoju komediju, samo komediju. To je nemoguće. Zato ljudi danas, kada idu u pozorište, tragično pitaju “da li će gledati komediju i nešto smiješno”, po mogućnosti jeftino, i da karta nije skupa, jer su negdje svjesni da ih je svakodnevna tragičnost popišala kao proljetni pljusak. Ali, ako razumjemo da je naš život bratstvo i jedinstvo tragedije i komedije, tek onda tragičnost možemo čuvati kao zjenicu oka svoga. Moj kabare “nudi” samo komediju, da bi se iz tog ugla bolje sagledala tragedija prolaznosti i starosti... Svaki bol traži da prestane i tek onda počinje bezbolno vrijeme, označeno kao radost.

Četvrtak, 31. maj 2012. NNS – Postoji li paralela između glumca koji je sam na sceni i malog, običnog čoveka, samog na onoj drugoj sceni, sceni života? ZS – Postoji paralela, a to je vrijeme između radosti i bola, komedije i tragedije. A čovjek je i malo tamo i malo ’vamo. Još ako zasjedne na paralelu?! Čudna je ta odluka da čovjek izađe iz grupe, iz ansambla, iz nekog protokola uobičajene i opšteprihvatljive forme glumačkog ponašanja i angažmana, i da uzme pozorište podruku, i na glavu, i sam krene svojim putem u svijet, i da sam živi od onoga što jeste i što mu ljudi, kao gledaoci, daju... Nekada, kada su glumci lutali svijetom, izbačeni iz građanskog društva, bili su snažnije i osebujnije ličnosti. Njihove strasti su bile plahovitije i reakcije snažnije. To bih htio da budem! Jer, jesam, na sreću, na neki način i izbačen iz tog seljačko-građanskog društva. A danas, većini, drugim glumcima, tijelo je dobro odnjegovano, duša slaba, interesi podijeljeni, a honorari ponižavajuće mali. A ako su još vjerski i politički bruto angažovani, tako samo potvrđuju svoju umjetničku anemiju ili brutalnu dvoličnost.

današnjici, dekoriranoj pomrčinom sve nepristojnijeg sunca”. U Beogradu, na Akademiji umjetnosti, na prvoj godini doktorskih studija predajem predmet Industrija javnih uloga. Ako pokušamo mozgom da razumijemo svaki oblik industrije kojem robujemo svaki dan, tek onda naše srce može da kuca svojim ritmom. Tek onda možemo da potražimo “kakvi smo kad smo normalni”. Biti normalan, to je idealizam.

NNS – Nedavno ste proglašeni ambasadorom dobre volje za toleranciju i nenasilje od strane UNDP-a. Šta podrazumeva to zvanje, šta za vas lično znači i verujete li da svojim delovanjem i svojim primerom možete doprineti da svet, makar neki delić njegov, bude “lepše mesto za život”? ZS – Biti ambasador znači da neko vidi “od tamo gore” šta sam radio i kako sam mislio. I da tako mogu i sutra učiniti da djeca pronađu ljepše mjesto za život. Ja sam jedini glumac, na stotine kilometara oko nas, koji je ambasador dobre volje! Projekat “The/Arto”, koji sam napravio u Austriji, psihologija i umjetnost kao pomoć djeci u njihovom odrastanju, gluma kao sredstvo moguće komunikacije koja poništava kompjuter i gluma kao pomoć u rješavanju složenih društvenih problema... “Reci drogi NE”, “Nasilje nema opravdanja”... Onda “The/Arto” i u Hrvatskoj, pa u Bosni, i stotine predstava kao lijek na kašičicu, da bi mladi ljudi zavoljeli pozorište i pomoću njega učili. Negdje i nekako sam vratio umjetnost pozorišta na ono mjesto odakle je protjerana. Samo kao glumac ja sam ovom zanimanju vratio moć koja se zagubila u tehnološkom razvoju. Rekli su, to može samo ambasador, i ja sam srećan. NNS – Bili ste i svedok i žrtva jednog ludila koje je na ovim prostorima krenulo devedesetih, ludila nacionalizma, šovinizma i ostalih, nimalo bezopasnih “izama”. Prepoznajete li sve to i danas?Verujete li da će sve to jednog dana uistinu postati prošlost, ne samo deklarativno, u političkim manifestima, već u svakodnevnom životu? ZS – Istorija se ponavlja. Doživljavamo ono što su vijekovima doživljavali drugi. Ludilo nacionalizma,

NNS – Kroz lik koji tumačite neretko govori gorčina, ozlojeđenost, isfrustriranost, nezadovoljstvo sobom, sreća provejava tek kao nešto prošlo, ili kao neka maglovita budućnost. Verujete li u mogućnost življenja jednog malog i srećnog života u svetu u kom je čovek odveć orobljen od strane jednog bezličnog sistema, za čiji račun, uglavnom, i sam živi? ZS – Vjerujem u svijet Don Kihota i Kolumba i Godoa! Ja sam idealista! I to jeste sramota, biti idealista, ali jesam! I u mom “CABAres, CABArei” “verbalne gadarije gotovo stječu filozofski kontekst, nedvosmisleno pokazujući tko smo i što smo u našoj

šovinizma, političke histeričnosti, je sredstvo za afirmaciju lične materijalne koristi i sredstvo restauracije nesrećnog djetinjstva kroz bolesnu ambiciju totalitarne vlasti.To je dio čovjekove filozofije razumijevanja kosmosa. To je dio čovjekove prirode. I borba protiv te prirode i razumijevanja je konstanta! Kada prestane ta borba, onda neće biti ni svijeta. Treba da razumijemo da je borba put do cilja na koji nećemo stići nikada. I u tom putu, na tom putu, krije se oblik koji se zove pobjeda ili sreća.

NNS – Imate li svoju domovinu? ZS – Naravno da imam. Moja domovina je Bosna, amputirana, silovana, posrana, ponižena, ali, ipak, domovina. I taj osjećaj domovine više je duhovne nego materijalne prirode, i on čovjeka čini kompletnijim. Čudan je taj strah od neimanja domovine. Kada nisi u njoj, sanjaš o njoj, a prezireš je kada si u njoj! NNS – Da li ste nekada bili prinuđeni, zbog ekonomske situacije, pre svega, da prihvatite ulogu koju biste u nekim drugim okolnostima odbili? ZS – Ha, ha... Ako mogu svoju glumu transformisati u neto honorar kojim mogu potkupiti realnost, vrlo rado. Jebem ja taj kapitalizam koji se može kupiti honorarom dobijenim iz umjetnosti! Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi

Vjerujem u svijet Don Kihota i Kolumba i Godoa! Ja sam idealista! I to jeste sramota, biti idealista, ali jesam Novine novosadske

Vodimo vas REPERTOAR POZORIŠTE Srpsko narodno pozorište: Četvrtak Scena Jovan Đorđević: Šampanjac i jagode........20.30h Scena Pera Dobrinović: Bunar....................................... 21h Subota Scena Jovan Đorđević: Mileva Ajnštajn......................20h Novosadsko pozorište: Petak Marat the Sad........................ 19h Pozorište mladih Četvrak Čarobnice iz ulice Bonžura....... .....................................................18h Petak Ja ili neko drugi......................18h

BIOSKOPI Arena Cineplex: Nedodirljivi..17.50, 20.10, 22.25 Pupijeva potraga..................11.15 Ljudi u crnom 3D...................17.40, 20.00, 22.20 Ljudi u crnom................15.00,17.15,19.30 Diktator.......15.00, 16.45, 18.30, 20.15, 22.00, Mračne senke.........18.00, 20.20, 22.40 Američka pita: ponovo na okupu.........................20.05, 22.15 Šešir profesora Koste Vujića......................................15.30 Mačak u čizmama.............14.30, 16.15 Legenda o Kung Fu Zeki 3D (sinhronizovano)................13.00 Kung Fu panda 2 (sinhronizovano)................13.20 Ogledalce, ogledalce.........13.05 Happy feet 2.........................13.15

IZLOŽBE Galerija Matice srpske: Izložba “Zbirka slika druga predsednika” (slike) Likovni salon: Dragan Šijacki – kasni radovi (slike) Mali likovni salon KCNS: Lea Vidaković – splendid isolation (video instalacija) Spomen-zbirka Pavla Beljanskog: Stalna postavka

Novine novosadske

Da idete da se provedete Pripreme za festival u toku

Lights, popcorn, Cinema City!

nternacionalni filmski festival Cinema City biće održan od 16. do 23. juna u Novom Sadu, a tokom osam dana, naša varoš će postati pravi pravcati grad – festival, koji će disati film i muziku. Filmski program predstaviće 14 selekcija domaće i strane produkcije, sa tri takmičarske selekcije i brojnim retrospektivama. Na pet “indoor” i četiri “outdoor” lokacije, Novosađani će moći da pogledaju preko 150 domaćih, internacionalnih i niskobudžetnih filmova, od kojih će više od stotinu

biti premijerno prikazani. Tako će lokacije poput bioskopa “Arena”, Katoličke porte, Dunavskog parka i Kulturnog centra Novog Sada postati za vreme Sinema sitija prave filmske Meke ovog dela sveta. Međunarodni petočlani žiri, kojeg će činiti eminentni strani i domaći filmski umetnici, producenti i filmski kritičari, ocenjivaće filmove iz selekcije internacionalnog, nezavisnog filma kao i iz selekcije nacionalnog filma. – Mreža od pet bioskopskih punktova, čiji je cilj celodnevno animiranje pažnje posetilaca

festivala, zajedno sa brojnim lokacijama na kojima će se održavati muzičko-zabavni program festivala, osmišljena je tako da u potpunosti intenzivira dinamiku života grada Novog Sada u navedenom periodu – navode organizatori i najavljuju da će, osim filmskog, na Petrovaradinskoj tvrđavi svakodnevno biti predstavljan i muzički deo programa. M. Sovilj

Uskoro Tamburica fest

I Novosađani će “spremati svog mrkova”

d ove godine Novosađani neće morati da idu skroz do Deronja kako bi uživali u dobrom jelu, još boljem vinu i najboljim tamburašima, jer će deo petog po redu Tamburica festa biti održan od 15. do 17. juna na Petrovaradinskoj tvrđavi. Na njemu će svoje umeće na tamburi i begešu predstaviti 13 orkestara

u takmičarskim programima, a organizatori su najavili i učešće hrvatske pevačice Jelene Rozge, “evrovizijskog” Željka Joksimovića i nezaobilaznog Zvonka Bogdana. Predsednik Organizacionog odbora ovog festivala Jovan Pejčić kaže za Novine novosadske da se ovim putem vojvođanska muzika „na velika vrata” vraća kući. – Prebacivanje dela festivala u Novi Sad predstavlja veliki povratak tamburaša na Tvrđavu, i to u svetskom stilu. Nastavljamo zajedničkim snagama da afirmišemo našu kulturnu tamburašku baštinu, a sve ljubitelje ove muzike pozivam da nam se pridruže i u Deronjama – kaže idejni tvorac Tamburica festa. Poslednjeg festivalskog dana, posle nastupa svih takmičarskih

orkestara, biće dodeljene i prestižne festivalske nagrade: za najbolji orkestar, za najbolji kafanski orkestar, za najboljeg primaša, najboljeg basprimaša i najboljeg vokalnog solistu. Posebna atrakcija biće “laloški uranak”, koji će predstavljati okupljanje ljubitelja tambure od rane zore, uz prigodno iće i piće. Organizatori navode da su posebno ponosni na činjenicu da na “Tamburici” nikad nije bilo incidenata, i da ovaj događaj uvek protiče u prijatnoj, vojvođanski idiličnoj atmosferi i druženju, i dodaju da ova manifestacija laloške kulture polako postaje veliko ime na bogatoj festivalskoj sceni Novog Sada i Vojvodine. M. Sovilj

Četvrtak, 31. maj 2012.

Kulminacija festivala u subotu

Mileva Ajnštajn zatvara Pozorje

snova, a sve to kroz priču koja mi kao autoru pruža neslućene mogućnosti interpretacije samog djela – priča Zurovac o baletu koji će novosadska publika gledati na zatvaranju Sterijinog pozorja.

Biće predstava i do Mileve

Najveći regionalni pozorišni festival, Sterijino pozorje, već danima drži novosadsku kulturnu scenu na najvišem mogućem nivou. Ovogodišnji, od jedne strane stručne javnosti osporavani program, mnogi su proglasili hrabrim iskorakom unapred, ka afirmaciji modernog, alternativnog teatra i ka otvaranju novih pozorišnih horizonata. Festival je počeo prošlog petka, predstavom Ateljea 212 “Otac na službenom putu”, a Srpsko narodno pozorište će ga zatvoriti na svoj način – baletom “Mileva Ajnštajn”, koji je na programu u subotu, poslednjeg dana festivala, u 20 sati. – Postoji važna kulturoistorijska veza između Novog Sada i sugrađanke Mileve Ajnštajn (Marić) tokom njenog života i nakon smrti. Kuća u kojoj je živela i povremeno navraćala (nakod

odlaska u svet), podseća nas da je naša sugrađanka; jedna ulica (na Novom naselju) njoj je na sećanje; jedna bista u krugu kampusa i jedna prestižna nagrada za izuzetne studente i studentkinje matematike i fizike, nose njeno ime (na Univerzitetu u Novom Sadu) kao vizija budućnosti. Nekoliko knjiga štampanih u prestižnim izdavačkim kućama u Novom Sadu (Matici srpskoj, Prometeju, Akademskoj knjizi) svedoče da živa reč o njoj kruži gradom – piše u svojoj recenziji lingvistkinja i bivša balerina Svenka Savić. Savićeva ističe suprugu Alberta Ajnštajna kao “jednu od nekoliko izuzetnih Novosađanki, s kraja prošlog veka, kojima se danas vraćamo”. – Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu neguje sećanje na sugrađanku; njoj u čast nastala je najpre drama (Vide Ognjenović), zatim opera (Aleksandre

Vrebalov), a sada i balet (Staše Zurovca). Tri pozorišne forme kojima se život naše sugrađanke seli u sferu duha, ostaju za jedno sećanje pokolenjima u kontinuitetu – naglašava Svenka Savić.

Pre izvođenja “Mileve Ajnštajn” biće poznate nagrađene predstave, glumci, reditelji, a pre poslednje predstave Pozorje će ugostiti još nekoliko vrlo zanimljivih naslova. Večeras se publici u Poslovnom centru NIS-a od 19 sati predstavlja rediteljka Selma Spahić, sa dramom “Hipermenzija”, a dva sata kasnije, u Srpskom narodnom pozorištu je na programu repriza predstave “Bunar”, u režiji Egona Savina. Od 22 sata, na Pozorju mladih u Kulturnom centru Novog Sada biće odigran Šekspirov “San letnje noći”, Fakulteta umetnosti Priština – Zvečan. Sutra od 18 sati, na Pozorju mladih će igrati “proveren” komad Maje Pelević “Ja ili neko drugi”, zatim će

Žena iznad mnogih Koreograf Staša Zurovac kaže da je već činjenica da je stvarao delo o prvoj ženi koja je stekla visoko obrazovanje u vreme kada je u Srbiji bilo 98 odsto nepismene ženske populacije, stvara ogroman naboj. - Unutar samog djela tražim zanimljivost aktualnosti gotovo arhetipski naglašenog ljudskog ponosa i prkosa društvenim i ostalim konvencijama, aktualnost pokušaja krađe ljudskog identiteta na osobnoj razini, te kroz percepciju likova vidim mogući materijal za istraživanje neostvarenih i ostvarenih

Novosadsko pozorište na svojim “daskama” od 19 sati prikazati predstavu “Marat the sade”, a terminu od 22 sata Akademija lepih umetnosti iz Beograda igra na Pozorju mladih predstavu “Udes Kadmovića svijeh”. . I. Kupek foto: A. Kamasi

Pozorište na prekretnici

Dramski pisac Nebojša Romčević otvorio je Sterijino pozorje proteklog vikenda besedom u kojoj je naglasio da se srpsko pozorište, kao i evropsko, nalazi na prekretnici i stalno je u potrazi za novim formama, definicijama i konceptima. – Strah od gubitka koraka sa vremenom, potonuća u konzervativno i dogmatsko svakako ima korene i u našoj kulturnoj istoriji kao i u kulturnoj istoriji svih malih naroda. Ali ono što nas je pozorište naučilo jeste da su oni koji su danas konzervativci juče bili preteče i avangarda, rekao je u besedi Romčević. Moto festivala ove godine je “Naši očevi” jer sve predstave govore o porodičnim odnosima, a u okviru pratećeg programa održava se i Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa, Pozorje mladih, izložbe, kao i Dani knjige.

Novine novosadske

Pregled nedelje Sunčani predah

Borba...

Čekajući Godoa

n Čampras diva

Igrarije...

A vi, šta kažete?

Novine novosadske

Četvrtak, 31. maj 2012.

Dokle će stićI?

Šminkanje...

Doterivanje...

Ističu rokovi?

A šta oni kažu?

Novine novosadske

Pregled nedelje Podnaslov rubrike

Novine novosadske