Novine novosadske broj 14

BESPLATNI NEDELJNIK

Istraživanje

Kulturno

Koliko smo zaduženi?

Umetnost sa periferije

Novosađani više ne kupuju na veresiju, a kredita se plaše kao zmije, pokazalo istraživanje agencije „Door2Door“ za Novine novosadske

Muhamed Eljsani, pesnik, hip-hoper, muzičar... Pesmama oslikava život

Novine novosadske Roma u Novom Sadu

Četvrtak, 28. jun 2012.

Tema broja Deca prepuštena ulici Više stotina mališana koji žive i rade na novosadskim ulicama potpuno nezaštićeni i bez ikakve šanse u životu...

Intervju

Ištvan Pastor, novi predsednik Skupštine Vojvodine

NS šorom

Na plus 40 rade punom parom

Radnici na novosadskim ulicama, u pekarama, autobusima, nemaju luksuz da „naprave pauzu“ i predahnu na tropskim vrućinama

NS info

Novosadski je čuvati fotelju

Nadležni u vojvođanskoj prestonici već godinama uspešno izbegavaju odgovornost za tragične događaje i probleme

Jedna od nas

Jefimija Medić

stjuardesa u „penziji“

Novosađanka koja je obletela svet i napisala knjigu o svojim doživljajima, a ljubav je vratila kući

“Odgovaram samo građanima i svojoj savesti” Reportaža

Novine novosadske na velikoj vojvođanskoj regati

Dani kada je Dunav stvarno lep i plav

Broj 14

Iz SVA lazi četvrKOG tka

Novine novosadske

Sadržaj

Četvrtak, 28. jun 2012.

Reč urednika

Aleksandar Vukovac

Štrand – mirno mesto za odmor...

Novosadski alarmni sistem Tema broja 6 sistem nemoćan u zbrinjavanju malih prosjaka NS info 8 exit vs. “VODOVOD” - borba za kamp, borba za vodu 10 Nadležni (su)više puta “zaobišli” odgovornost

Lifestyle 21 Kupovina iz druge ruke NS ŠOROM 22 Uprkos upozorenjima, u Novom sadu se radi i na plus 40

12 U gradu godišnje nestane više od 1000 biciklova A VI, KAKO STE? 16 Koliko ste zaduženi?

kulturno 26 muha blekstazi - pesnik, hip-hoper, humanista, zidar, otac petoro dece

Jedan od nas 18 jefimija medić - Stjuardesa u “penziji”

vodimo vas 29 Počeo INFANT

direktor novina

Fotografije

Štampa

Petra Zdjelarić

Aleksandar Kamasi

Color Print d.o.o., Novi Sad,

Glavni i odgovorni

Telefon redakcije

Mileve Simić 27 tel: +381 21 6417 333

urednik

+381 21 310 15 21

IZLAZI SVAKOG ČETVRTKA

Aleksandar Vukovac

Mejl redakcije

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Redakcija

redakcija@novinenovosadske.rs

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

Tomislav Lovreković, Duško

Osnivač i izdavač

ISSN 2217 – 7388

Domanović, Ivana Kupek i saradnici

Maxim&Co, Novi Sad, Bul. M. Pupina 9

COBISS.SR – ID 267768071

U pomenutom naslovu oni koji su krajem osamdesetih i početkom devedesetih bili klinci, prepoznaće citat Elmera Daveža iz crtaća sa Duškom Dugouškom, koji, doduše ne ide da se odmara na Štrand, nego u Nacionalni park Jelouston, ali poenta je tu. Elmer se, dakle, lepo spakuje, krene da dane dušom, taman se namesti u hladovini šume i onda se pojavi Duško i potpuno mu pokarabasi planove.

Novosađani koji su na Štrandu našli svoje „mirno mesto za odmor“ proteklih dana su imali mnogo mučniju scenu od onih koje je bucku iz crtanog filma priredio dugouhi zec. Došli su na gradsku plažu, uživali u svežem vazduhu i begu sa vrelog gradskog betona, a onda su stolice počele da lete, centralni plato se pretvorio u bojno polje na kojem su sevali noževi i palice, u rukama razjarenih mladića kojima je tog dana više bilo do obračuna nego do kupanja. Čitateljka koja nam se javila, a koja je prisustvovala masovnoj tuči na Štrandu, rekla nam je da je među arsenalom videla čak i jednu mačetu. Razumljivo, gde ćeš na Dunav bez mačete. Policija je stigla dovoljno brzo da mladić iz Veternika kojeg je tuklo desetak suparnika ostane „samo“ na prelomima kostiju lica i zaradi neplaćeno odsustvo u Kliničkom centru Vojvodine. Neću ulaziti u motive tuče, niti u mozak onih koji u sred bela dana, na plaži na koju dolaze roditelji s decom i penzioneri, potežu hladno oružje i jure jedni druge s namerom da povrede. Ovog puta osvrnuću se na sistem (doduše, nije da ni o sistemu ne pišemo često, al’ ajde). Kada se sve stišalo, pokušali smo da saznamo kako je moguće da se palice, noževi i ostali huliganski asesoar uopšte prošvercuje na zvanično gradsko kupalište (kojim neko upravlja i gde se ulaz plaća) i dobili odgovor da obezbeđenje nema čak pravo ni da detaljno pretresa posetioce plaže. Okej, a ko onda brine za bezbednost hiljada Novosađana koji svakodnevno dolaze na Štrand? Rečju – niko.

Odnosno, malo ko. Policija je tu, kad baš zagusti, obezbeđenje Štranda nema ingerencije, a zakon, koji se ovde sasvim lepo sprovodi, to sve omogućava. I onda neko krivi klince koji se tuku? Ili obezbeđenje kojem su ruke vezane? Ili policiju ako stigne koji minut kasnije? Pa naravno, neće valjda nadležni da budu krivi, oni su ionako uvek „protiv nasilja“. Oni ionako ovih dana imaju pametnija posla.

+381 21 4750 800

Novine novosadske

3

Pregled nedelje Aktuelno Bezbednost ispod svakog nivoa

policajaca i gde je bila patrola dok su letele stolice i sevale pesnice, Rašeta je istakla da „Zelenilo nije adresa za to pitanje“.

Štrandaroši između dve vatre

Zar i na Štrandu treba da nas čuvaju?!

N

eka nam Bog bude u pomoći, jer obezbeđenje i policija sigurno neće – ovo je misao koja bi, bez bilo kakvih problema, mogla da prostruji kroz glave desetinama hiljada Novosađana koji svakog dana rashlađenje traže na najvećoj gradskoj plaži.

Brutalnu potvrdu ove teze dobili smo prošlog petka, kada su Štrandom letele stolice i sevale metalne šipke u masovnoj tuči dve navijačke grupe, a naočigled preplašenih posetilaca.

Takvom epilogu kumovala je činjenica da čitavo kupalište „čuva“ samo jedna patrola policije, dok obezbeđenje Štranda nema prava da prekida tuče, privodi ili udaljava posetioce. Čak ni redovan pretres gostiju nije u skladu sa zakonskim regulativama! Dakle, „prevedeno na srpski“, sprečavanje huligana da na Štrand da unesu noževe, boksere i ostatak ličnog arsenala smatra se kršenjem zakona, a ukoliko dođe do incidenata, radnicima obezbeđenja ostaje samo da okrenu policiju, prekrste ruke i sačekaju epilog u hladovini, eskivirajući pritom leteći inventar kojim se razrešavaju dileme oko prave boje dresova.

4

Novine novosadske

Slovo zakona – obezbeđenje je za ukras Prema tome, očigledno je da je bezbednost posetilaca prepuštena slučaju, jer su redarima ruke vezane zakonom, a MUP-u nedovoljnim brojem ljudi, što nam je potvrdila i Nataša Rašeta, direktorka Gradskog zelenila, u čijoj se nadležnosti nalazi Štrand. Ona je istakla da se još uvek ispituje kako su „huliganski rekviziti“ prošli kontrolu na ulaznoj kapiji Štranda, ali da je odgovornost obezbeđenja minimalna. – Prema informacijama koje imam, naši radnici su tog dana oduzeli dosta alkohola koji su posetioci pokušali da prokrijumčare. Međutim, šipke koje su upotrebljene u tuči su, koliko sam čula, na rasklapanje i veoma ih je teško naći i pri detaljnom pretresu, koji nam zakon ne dozvoljava.

Takođe, naši radnici nemaju prava da se mešaju u incidente, pa su mogućnosti reakcije poprilično ograničene – kaže Rašeta za Novine novosadske.

Ona je takođe istakla da Zelenilo ima “lepu saradnju” sa MUP-om, kao i da tokom letnjeg perioda ovu plažu redovno obezbeđuje patrola policije. Na pitanje zašto na Štrandu nema više

Međutim, za one koji se sa tropskim vrućinama najbolje bore pokraj Dunava, nisu jedina opasnost „navijači“ koji ljubav prema klubu šire pesnicama.

Pored obale, ni sama voda nije pošteđena uticaja viška testosterona, pa se neretko dešava da kroz plićak, onako „iz fazona“ prošparta gliser sejući paniku među kupačima. Istina, neodgovorni vozači nisu još uvek počeli da pune stranice crne hronike, ali imajući u vidu da ni njima nema ko da stane na put, čini se da ni takav ishod nije isključen.

Ako je za utehu radnicima obezbeđenja Štranda, oni nisu jedini koji postoje „reda radi“ – društvo im pravi i novosadsko Odeljenje rečne policije koje ne može da deluje jer nema čamce! Dakle, da ponovo „prevedemo na srpski“ – spasiocima ostaje da ljubazno zamole bahate vozače da izbegavaju kupačku zonu, obezbeđenju da prekrsti ruke, uhvati hladovinu i pozove policiju, a policiji da konstatuje da se saobraćaj na Dunavu ne može regulisati sa obale. Kupačima, pak, da se prekrste i zaplivaju. Član Gradskog veća za saobraćaj Siniša Bubnjević, govoreći o ovom problemu, raspršio je i poslednju nadu „Štrandaroša“ – za razliku od većine drugih opština, novosadska komunalna policija nema ingerencije da kontroliše vodenu površinu. Istina, vršilac dužnosti načelnika novosadske policije Stevan Krstić izjavio je da se vode pregovori sa graničnom policijom, kako bi grad konačno dobio čamac.

Kad ranci i peškiri „dobiju noge“ Tu, dakako, nije kraj problema za posetioce Štranda. Jer, dok na plaži beže od huligana, a u plićaku od glisera, može se desiti da u međuvremenu ostanu bez ranca, garderobe, pa čak i peškira. Praksa da telefoni, novčanici i druga imovina na Štrandu „dobijaju noge“ nije od juče, a da li se i kako ove sezone bori poput mangupske verzije „Štrandarine“ nismo uspeli da saznamo, pošto je telefon Ivana Nožinića, portparola Gradskog zelenile danima nedostupan, a čovek zadužen za odnose s javnošću u ovom gradskom preduzeću nam ne odgovara ni na mejlove. Ipak, da dežurni kleptomani nisu promenili lokaciju, a jedna patrola policije još uvek nije našla način da sačuva desetine hiljada sugrađana, potvrđuje i mail koji je Zoran I., ozlojođeni Novosađanin poslao našoj redakciji, pitajući se da li će se uskoro osim ulaznice, na kapijama Štranda potpisivati i dokument u kojem potvrđuje da ulazi na sopstvenu odgovornost.

Tomislav Lovreković

Četvrtak, 28. jun 2012.

Slabo ide kažnjavanje zbog “kapljanja”

Komunalci u borbi sa klimama T

okom protekle nedelje Komunalna policija je dobila više desetina pritužbi Novosađana zbog klima uređaja sa kojih voda kaplje jer nije dobro sprovedeno njeno oticanje. Međutim, komunalci su dosada izrekli svega tri mandatne kazne zbog toga. Glavni komunalni inspektor Nebojša Radovanac kaže za Novine novosadske da su dve kazne završile i na prekršajnom sudu, dok su Novosađani u najvećem broju slučajeva poslušali upozorenja Komunalne policiji i počeli kondenzovanu vodu da sakupljaju, odnosno sprovode na pravilan način. Radovanac je i ovog puta, apelovao na sugrađane da klima uređaje postavljaju tako da se voda iz njih ne razliva svuda.

– Važno je da Novosađani znaju da su u obavezi da prilikom instaliranja klima uređaja obezbede

Lepo priznanje FTN drugi u državi

da se voda odvodi na takav način da nije moguće njeno razlivanje na druge površine. U suprotnom, ako ne postupe na navedeni način, Komunalna policija ima osnov da izrekne mandatnu kaznu na licu mesta u iznosu od pet hiljada dinara za fizičko lice i odgovorno lice u pravnom licu, odnosno 20 hiljada dinara za pravno lice i preduzetnika, a ukoliko ne dođe do plaćanja kazne u roku od osam dana, pokreće se prekršajni postupak, objašnjava Radovanac. On ističe da Odluka o uređenju Grada iz 2010. godine predviđa da se klima uređaji mogu postavljati na spoljnim delovima zgrada (na fasadi i sl.), na mestu koje je za to određeno projektom izgradnje ili rekonstrukcije objekta, koji je sastavni deo građevinske dozvole.

I. Kupek

GSP najavio letnji red vožnje

Uvodi se linija 18

P

rvog dana jula, na gradskim i prigradskim linijama prevoza biće uveden letnji red vožnje, koji su u Gradskom saobraćajnom preduzeću od milošte nazvali “Leto 2012”. Uz korekcije polazaka, najznačajnije novine u letnjem redu vožnje su skraćenje linije broj 5 i uvođenje linije 18, te zamena zglobnih autobusa solo vozilima

na liniji 4. Izmena na trasi linije broj 5 Temerinski put – Avijatičarsko naselje uspostavljena je Rešenjem Gradske uprave za saobraćaj i puteve. Trasa “petice” od 1. jula ići će od okretnice na Temerinskom putu, Temerinskim putem, potom Temerinskom ulicom i Bulevarom Mihajla Pupina do Trga neznanog junaka (DTD). U suprotnom pravcu, autobusi će saobraćati istom maršrutom. Umesto dosadašnjeg naziva Temerinski put – Avijatičarsko naselje, ova linija imaće naziv Temerinski put – Centar – Trg neznanog junaka. Autobusi broj 18 imaće naziv Centar – Avijatičarsko naselje, a saobraćaće od Terminala u Šafarikovoj ulici, Uspenskom ulicom, Jevrejskom, Bulevarom oslobođenja, Ulicom Novosadskog sajma, Hajduk Veljkovom ulicom, Rumenačkom i Avijatičarskom ulicom do okretnice. Linija 18 delom trase se poklapa sa linijom 14, pa će imati zajedničko početno stajalište u Šafarikovoj ulici, ali će polasci biti raspoređeni tako da se međusobno ne poklapaju.

Za vreme letnjih meseci na liniji 4 saobraćaće solo vozila, pošto je praćenjem broja putnika utvrđeno da nema potrebe za zglobnim autobusima. Linija 6A neće saobraćati za vreme raspusta, a u odnosu na prošlo leto na liniji 2 broj autobusa biće povećan za jedan.

I. Kupek

Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu po kvalitetu je drugi u zemlji, a bolju uslugu studentima od njega pruža samo Fakultet organizacionih nauka u Beogradu, pokazalo je prvo rangiranje visokoškolskih ustanova u Srbiji koje je uradila nevladina organizacija “Iserbia”. Takođe, FTN je poneo i priznanje u kategoriji fakulteta koji ima najbolji odnos prema studentima i najbolju infrastukturu u zemlji. Istraživanje, u kojem je učestvovalo blizu 3.000 studenata, pokazalo je međutim da se među dvadeset najboljih fakulteta u Srbiji nalaze svega tri pod ingerencijom novosadskog Univerziteta, dok je u top 50 ušlo tek osam novosadskih fakulteta. Pored FTN-a, solidno su rangirani i Prirodno matematički fakultet koji se nalazi na 15. mestu, Filozofski fakultet koji je rangiran kao 19., kao i Tehnološki fakultet koji je zauzeo 21. poziciju.

Cinema city Reditelji kritikuju festival Asocijacija filmskih reditelja Srbije (AFRS) najoštrije je osudila izostavljanje filmova “Dr Rej i đavoli” Dinka Tucakovića i “Crna Zorica” Hristine Hadžiharalabus i Radoslava Pavkovića iz nacionalne selekcije ovogodišnjeg festivala “Cinema city” u Novom Sadu.

- Smatramo da je nedopustivo da se u okviru nacionalne selekcije koja predstavlja godišnju produkciju filmova u Republici Srbiji izostave dva filma, od ukupno 11 proizvedenih između dva festivala, bez jasnog kriterijuma u selekciji i bez javnog isticanja ko je zapravo selektor koji je tu odluku doneo- navedeno je u saopštenju AFRS-a dostavljenom medijima. Portparol Sinema sitija Maja Cvetković objasnila je međutim da ovi filmovi nisu uvršteni u festival zbog smanjenog broja programa.

Novine novosadske

5

Tema broja

Sistem nemoćan u zbrinjavanju malih

Niko ne kažnjava roditelje koji eksploatišu decu Novi Sad, kao i, nažalost, ostatak Srbije, nije ni blizu rešavanja problema prosjačenja, a prema procenama na ulicama glavnog grada Vojvodine živi i “radi” i do 500 dece. Najnovija inicijativa Ekumenske humanitarne organizacije, Centra za socijalni rad i Grada da im se obezbedi zdravstvena zaštita je dobra vest, ali je problem toliko ozbiljan, da je ovo samo mali korak ka rešavanju ogromnog problema, koji deluje nerešivo.

6

Novine novosadske

Osmogodišnji S.M. iz Novog Sada nedavno je završio drugi razred, iako, kako nam kaže, u školu „ne stiže” da ode svakog dana. Razlog za to je što najveći deo svog vremena provede na ulici, tražeći novac od prolaznika. – Uglavnom sve dam mami i tati, a ponekad, kad skupim dosta, kupim nešto i sebi, da mama i tata ne znaju – kaže ovaj mališan, dok upravo obilazi stolove jedne novosadske bašte.

Na pitanje gde su mu roditelji odgovara da su kod kuće, te da je sav teret preživljavanja uglavnom na njemu i dvema starijim sestrama, od kojih jedna ima devet, a druga deset godina. Iz kuće, kako nam kaže, izlazi ranim jutrom, a vraća se neretko po mrklom mraku, bez obzira na to kakvo je vreme napolju. Najčešće obilazi kafiće i restorane, ukoliko mu konobari dopuste, a ponekad i „uparkirava” automobile, odakle ga stariji uglavnom oteraju. Ne želi da nam kaže koliko dnevno uspeva da zaradi, ali ipak uplašeno dodaje da se „tata naljuti” ako kući ne donese dovoljno novca...

Njima niko nije pružio šansu S. M. je tek jedan od nekoliko stotina novosadskih mališana koji su od najranijeg detinjstva prinuđeni da se bave prosjačenjem. U bazi Svratišta za decu ulice trenutno je upisano 224 dece kojoj je ulica radno mesto, a katkad i dom. Ipak, pretpostavlja se da je taj broj daleko veći, te da na novosadskim ulicama ima i do 500 dece, od kojih se najveći deo bavi nekim oblikom prosjačenja. Ono što posebno zabrinjava je to da je sistem, nažalost, uglavnom nemoćan kad je reč o dugoročnom zbrinjavanju pomenute dece, te njihovom sklanjanju sa ulice.

Prema rečima direktora Centra za socijalni rad u Novom Sadu, Gojka Vujinovića, dečije prosjačenje je problem ne samo na nivou grada, već i na nivou čitave države, koja bi pomenutom decom morala mnogo ozbiljnije da se pozabavi.

– Priča se već godinama ne rešava sistemskim putem, već isključivo preko projekata. Proces lišavanja roditeljskog prava onih koji decu puštaju ili primoravaju da prose nije nimalo lak ni brz, a

prosjaka

Četvrtak, 28. jun 2012.

Prostitutke od desete godine

ponekad može trajati i mesecima. Mi sarađujemo sa Svratištem za decu ulice, koje nam povremeno šalje svoje štićenike, kada se proceni da je dete zanemarivano, ili da je žrtva trgovine. Ali mi toj deci uglavnom ne možemo dugoročno da pomognemo.

Postojeći kapaciteti, nažalost, nisu dovoljni za njihovo trajno zbrinjavanje – kaže Vujinović i dodaje da rešavanje problema najpre kreće od policije, s obzirom na to da prosjačenje predstavlja remećenje javnog reda i mira. No, i policija je, bar kada je o deci reč, uglavnom nemoćna. – Deca do 14 godina su prekršajno i krivično neodgovorna, što znači da mogu biti kažnjeni samo roditelji, ukoliko ih primoravaju na prosjačenje, mada je to vrlo teško dokazati, ponekad i zbog toga što se sama deca plaše da protiv roditelja svedoče. Takođe, kada je reč o roditeljima, često na ulici viđamo majke s malom decom kako prose.

Njima se ne može izreći zatvorska kazna, već samo novčana, a one, naravno, nisu u stanju da tu kaznu plate, tako da se na kraju opet vraćaju na ulicu, zajedno sa decom – kaže nam komandir Policijske ispostave „Stari grad” Predrag Veličković.

Supervizorka u Svratištu za decu ulice Anita Jakšić takođe kaže da je sistem nemoćan kada je reč o dugoročnom zbrinjavanju pomenute dece.

– Većina te dece se bavi prošnjom, na koju ih primoravaju uglavnom roditelji, a nije redak slučaj ni da se devojčice već od svoje desete godine bave prostitucijom, takođe na nagovor roditelja. Mnogi od njih svakodnevno trpe neki oblik nasilja, često u Svratište dolaze sa povredama. Ipak, deca često ne žele da priznaju da ih roditelji zlostavljaju ili da ih primoravaju na prošnju, uglavnom iz straha – kaže Anita Jakšić. Relativno veliki broj dece ulice, prema njenim rečima, upisan je u osnovnu školu, ali je i ovde najčešće reč tek o formalnosti zbog ostvarivanja prava na dečiji dodatak. Mnoga od pomenute dece, usled celodnevnog rada na ulici, u školu gotovo nikad ne odu, čime se nastavlja praksa koja se već „tradicionalno” prenosi s generacije na generaciju.

Naime, istraživanje o deci ulice, koje je, krajem prošle godine, sprovela Ekumenska humanitarna organizacija, pokazalo je da 70 odsto očeva i čak 96 odsto majki dece koja prose na ulici nemaju završenu osnovnu školu. Ljudi iz Svratišta, kaže Jakšićeva, trude se da ovu praksu promene, ali ne uspevaju uvek u tome.

– Neka od te dece nemaju čak ni sat po kom bi se organizovala, tako da mi šaljemo po njih svoje volontere, kako bi ih na vreme odveli u školu. Ima dece koja shvate neophodnost školovanja i zaista se potrude, jedan dečak je prošle godine završio razred sa svim peticama. Nažalost, ta deca su na razne načine diskriminisana, ne samo kod kuće ili na ulici, već i u školama, od strane druge dece, a neretko i od strane samog nastavnog osoblja, što je alarmantno i nedopustivo. Dešavalo se da smo čak morali da „pripretimo” direktoru da ćemo pozvati medije, kako bi se njihov odnos prema ovoj deci promenio – kaže Jakšićeva.

Roditeljska trgovina

– Ponekad postoje indicije da imamo organizovanu dečju prošnju, što se već podvodi pod trgovinu ljudima. Prošle godine smo u Novom Sadu imali jednu grupu dece iz Šapca, koju su svakodnevno dovozili kombijem, pa bi ih nakon celog dana prosjačenja vraćali u njihov grad. Uostalom, i to kad roditelji pošalju svoju decu na ulicu i primoraju ih da prose, takođe se, na neki način, može posmatrati trgovinom ljudima – kaže Predrag Veličković.

Život nedostojan čoveka Najčešći oblici diskriminacije s kojom se deca ulice susreću su da im se obraćaju pogrdnim imenima, da ih psuju, prete im, gađaju ih kamenicama, tuku ih, ili im kažu da su prljava. Deca obuhvaćena pomenutim istraživanjem neretko su izjavljivala da ih nastavnik premešta da sede sami u klupi, bez ikakvog objašnjenja, ili da, katkad, ne dođu u školu jer gradski autobus „samo prođe” pokraj njih. Uprkos narečenoj „nemoći” sistema, svi naši sagovornici se slažu u oceni da bi isti sistem mogao biti daleko fleksibilniji i organizovaniji, te da bi se dugoročnom i sistemskom politikom veliki deo „problematične” dece mogao ukloniti sa ulica. Time bi se, ocenjuju oni, u dogledno vreme mogla prekinuti praksa prenošenja prosjačenja „s kolena na koleno”, a mnogi mališani koji svoj dan provode po kontejnerima i na ulicama, sa ispruženom rukom, mogli bi postati daleko odgovorniji članovi društva no što su to njihovi roditelji. I srećniji, dakako. No, u gradu u kom je predizborno otvaranje „velelepnih” kućica za dojilje daleko bitnije od „postizborne” budućnosti onih čija se imena ne nalaze na izbornim listama, deca su, svakako, najmanji problem.

Duško Domanović foto: Jelena Ivanović

Majke sa trinaest godina

Istraživanje Ekumenske humanitarne organizacije pokazalo je da veliki broj dece ulice izuzetno rano stupa u seksualne odnose, u proseku sa 12, a neretko i sa manje od deset godina. Tokom razgovora sa decom, samo dve devojčice su izjavile da su imale odnose, ali su istovremeno dobijeni i podaci koji vele da su tri devojke bile trudne i već rodile dete. Najmlađa majka, od devojčica obuhvaćenih istraživanjem, imala je samo trinaest godina.

Novine novosadske

7

Gradski

Exit vs. “Vodovod” – Borba za kamp, borba

Ko je ovde “gladan”, a ko bi mogao da bude žedan?

Prošlu nedelju u Novom Sadu obeležio je, između ostalog, medijski sukob između „Vodovoda“ i Festivala Exit.

Tema već postaje ofucana (kao i sve teme koje se iz godine u godine ne rešavaju) – gde će desetak hiljada mladih festivaldžija da otkampuju drugi vikend jula i da li će Novosađani posle toga morati da se prešaltaju na flaširanu vodu.

I jedni i drugi se pozivaju na određene činjenice, a naše pitanje je – čije su činjenice jače?

8

Novine novosadske

U jednom od „predegzitnih“ tekstova naglasili smo da ovo možda nije „tema broj 1“ u Novom Sadu, ali smo dodali i jednu opservaciju – ako se izvorište vode Petrovaradinska ada zagadi (snabdeva grad vodom, nemamo drugu opciju, nalazi se na lokaciji Exit kampa), ostaće na „top listi“ tema dugo vremena. Ali, hajde da ne ocenjujemo, nego da pogledamo činjenice.

- Za organizovanje kampa na ovoj lokaciji postojao je i usmeni dogovor sa rukovodstvom „Vodovoda“.

- Ispitivanja vode na izvorištu pre, tokom trajanja i posle održavanja Exit vilidža pokazala su da organizovanje kampa nije ni na koji način uticalo na kvalitet vode na izvorištu.

- U neposrednoj blizini postoji godinama divlja plaža i naselje od tridesetak objekata bez priključka za kanalizaciju.

Vodovod: - Ratno ostrvo i Petrovaradinska ada su izvorišta koja predstavljaju jedine prave zalihe vode za preko 350 hiljada stanovinka glavnog grada Vojvodine.

- U razvijenim evropskim zemljama u krugu od 20 kilometara od izvorišta zabranjene su sve aktivnosti, pa i okupljanja ljudi, nema ni poljoprivredne proizvodnje, zbog opasnosti od zagađenja.

- Zagađenja podzemnih voda spadaju u red najtežih u prirodi. Njihov oporavak je kompleksan i skup, a pritom je pitanje da li uopšte mogu da se saniraju.

- Ukoliko se Petrovaradinska ada zagadi na bilo koji način, u Novom Sadu će biti uvedene restrikcije vode.

- Prve moguće zalihe vode za Novi Sad nalaze se na više od 60 kilometara od grada i o njihovom eksploatisanju je iluzorno pričati.

Exit: - Na istom mestu je i prošle godine organizovan kamp festivala, uz poštovanje najviših higijenskih standarda i dodatnih uslova koje je propisao pokrajinski sekretarijat za zdravlje.

Iznete činjenice daju prostor za nova pitanja. Na primer, da li to što dosad Exitov kamp nije ugrozio izvorište znači da ne postoji mogućnost da ga u narednom periodu ugrozi? Da li je pravi argument za pravdanje postavljanja kampa to što je u blizini nelegalno naselje Dunavac? Ako je tako, da li to znači da možemo da napravimo divlju deponiju tik uz drugu divlju deponiju i da naglas pitamo: „Zašto

za vodu

Četvrtak, 28. jun 2012. ade, doduše iz 2009. godine. Ali, ako vam ne odgovara da kamp stoji na izvorištu, kako ste onda pre tri godine dali saglasnost???

Politika? Ma joook...

vam toliko smeta naša deponija, kad ova druga ionako već dugo zagađuje životnu sredinu?“. Da li je naše zagađenje opasnije od njihovog??? Da ne bude da je samo Exit „krivac“ za ovakvu situaciju, postavljamo pitanje i „Vodovodu“. Zašto su postizani „usmeni dogovori“ i zašto ste dozvolili da proteklih godina kamp stoji na izvorištu? Festival je, s punim pravom, medijima poslao i saglasnost „Vodovoda“ da se kamp održi na Oficircu, kod Petrovaradinske

Anketa Branko Vukašin, konobar Normalno bi bilo da ako već postoji problem s izvorištem, da onda i Exit promeni lokaciju kampa. U redu je i festival i sve ostalo, ali ne treba ugrožavati prava građana zbog nečijeg inata.

S jedne strane, po medijima se konstantno provlači „uticaj politike“ na organizovanje našeg najvećeg festivala. „Neimenovani izvori“ pričaju o tome kako Exit nije platio prostor kasarne na Trandžamentu, pa zato tamo više nema kampa, o tome kako se sa visokih političkih pozicija rešavaju „škakljiva pitanja“, kako je festival potpuno politički obojen.

S druge strane, Exit je, u reagovanju na najavu „Vodovoda“ da će isključiti bunare tokom trajanja kampa i tako uzrokovati restrikcije vode u gradu, saopštio da se „festival pokušava uvući u političke sukobe i intrige“. Opet pitanje – kakve političke sukobe i intrige? Osim ako je sukob to što desetak hiljada ljudi lumpuje iznad dragocenih izvora vode, a intriga to što Elaborat o zaštiti izvorišta (stoji već godinu dana u pokrajinskoj administraciji, prim. aut.) jasno kaže da je “svaka aktivnost unutar zona zaštite, bilo privremena ili trajna – rizik. Ili je reč “rizik” postala precenjena kod nas? I na kraju, da li je uopšte normalno da se politika meša u ovakva pitanja. Definitivno jeste, ali se onda tu postavlja pitanje odgovornosti političara, odnosno funkcionera. Odnosno, ako se nekim slučajem desi da se izvori vode kontaminiraju – ko će, imenom i prezimenom, da bude kriv što će Novosađani da piju flaširanu vodu?

“Sulude pretnje i neodgovorne ucene” Tako je Exit okvalifikovao poruke iz “Vodovoda” da ove godine ipak neće dati saglasnost za postavljanje kampa na Oficircu. Zbog te narečene “suludosti i neodgovornosti”, uprava festivala je u oštroj protestnoj noti poručila da “neće dopustiti

da Novosađani trpe” i da će pronaći neko drugo, “sigurno lošije rešenje za smeštaj hiljada ljudi iz celog sveta”. Ta najava, da “Novosađani trpe” nije baš pojašnjena. Zar su Novosađani gosti Exit kampa? Ili ipak trpe pomenute “hiljade ljudi iz celog sveta”? Doduše, argument za “trpnu radnju” dat je donekle u pretpostavci da će se loša lokacija kampišta sigurno loše odraziti na posetu festivalu sledeće godine. Ali ako je tako, kako je onda poseta bila odlična u prethodnoj deceniji, dok kamp nije bio na Petrovaradinskoj adi? Naravno, postoji još jedna opcija – da je Exit ipak shvatio koliko je opasno organizovati bilo šta na izvorištu vode, te da “nedozvoljavanje da Novosađani trpe” zapravo znači da će se u festivalu potruditi da urade sve da do zagađenja ne dođe...

Verovatno je ovo tekst sa najviše upitnika u celom broju Novina novosadskih, ali dok svi ti upitnici ne dobiju tačku, sukob iz naslova se nastavlja.

I dok Exit preti čak i neodržavanjem festivala, a “Vodovod” isključenjima vode, kamp će, po svim najavama, ponovo biti na prošlogodišnjoj lokaciji, a nama preostaje da se nadamo da se prognoze o zagađenju ipak neće ostvariti, da će bunari pregrmeti još jedan jul, pa ćemo sledeće godine opet da se “zabavljamo” ovom temom.

Osim, naravno, ukoliko pokrajina ipak ne usvoji Elaborat koji propisuje temeljnu zaštitu izvorišta najvrednijeg resursa na planeti, ukoliko u Exitu ipak ne pronađu drugu pogodnu lokaciju za smeštaj gostiju pod šatorima, ukoliko umesto međusobnih pretnji i prozivki ne počne međusobni dijalog.

Aleksandar Vukovac foto: Aleksandar Kamasi

Novosađani vole Exit, i vodu...

Miloš Kocevski. student Ako je situacija takva da je gradski vodovod, koji je i inače ugrožen, sada zbog Exita dodatno ugrožen, neka pomere kamp na neko drugo mesto. Nije fer prema građanima Novog Sada.

Branka Stojić, domaćica

Mislim da nije to toliko strašno, jer ne verujem da se izvorište baš toliko zagađuje.

Prevelika se prašina diže oko ove teme.

Jelena Saša, penzioner Ako ne budu višesatne restrikcije to bismo podneli nekako, ako se najavi na vreme. Ali ako su višesatne to nije u redu i treba sprečiti da toga dođe.

Jovana Jerkov, učenica Nema gde da se premesti kamp čini mi se, jedino da se obezbedi izvorište od zagađenja dodatno, a opet nije u redu ni ako građani ne budu imali vode. U svakom slučaju treba naći rešenje.

Stevan Šarić, radnik Pa postoji toliko mesta i ne znam što su iz Exita zapeli za to mesto, ako je tu već izvorište, i ako je ugroženo, a po svemu sudeći jeste, nek nađu drugu lokaciju za kamp.

Novine novosadske

9

NS i nfo

najbolji izvor gradskih informacija

Nadležni (su)više puta “zaobišli” odgovornost

Novosadski je čuvati fotelju N

akon tragedije na Pasuljanskim livadama u kojoj su dva kadeta izgubila život, srpska javnost, a zajedno sa njom i novosadski intelektualci i predstavnici civilnog sektora postavili su pitanje da li ministar odbrane Dragan Šutanovac treba da podnese ostavku i zašto je još uvek nije kovertirao. Bez namere da branimo (ili napadamo) aktuelnog ministra, podsećamo, međutim, da je i u “srpskoj Atini” proteklih godina bilo pregršt razloga da brojni funkcioneri

posegnu za ovim moralnim činom, ali….

U požaru u kafiću “Laundž” 17. februara 2008. godine život je izgubilo osmoro mladih ljudih. Četiri godine kasnije, osim direktnih vinovnika, niko od predstavnika nadležnih inspekcija i čelnika MUP-a nije pozvan na odgovornost zbog ove tragedije, a tadašnja gradonačelnica Maja Gojković, kao i drugi nosioci gradske vlasti nisu našli za shodno da pronađu deo krivice u jednom od najtužnijih dana moderne novosadske istorije i podnesu ostavku. Bilo je,

doduše, privođenja nadležnih u inspekciji, ali je ubrzo posle tog saslušanja prestala svaka priča o tome. Jedno vreme je odjekivao eho novinarskih pitanja, koje i danas poneko postavi na temu odgovornosti inspektora koji su pustili izgoreli kafić da radi bez ispunjavanja propisa, ali se i taj odjek utišao. Kod jednog drugog kobnog požara, na videlo je isplivala činjenica da niko u inspekciji nije smenjen već godinama...

Paraćinka Jelena Matić poginula je 14. jula 2008. u kampu Egzita, kada je

Pomoć mladima

Udruženje za pomoć zavisnicima ”Raskršće” pokrenulo je akciju pod nazivom ”Prevencija na ulici”, koja će se održavati do 13. jula svakog četvrtka i petka od 17 do 21 sat u Katoličkoj porti, a cilj je da se mladi edukuju o opasnosti droge.

10

Novine novosadske

grana Topole pala na nju. Ponovo su izostale smene i ostavke inspektora, načelnika inspekcije, direktora javnih preduzeća čiji je posao bio da tragediju spreče i gradskih čelnika.

Mora se priznati, bilo je sporadičnih kazni, ali epilog tog slučaja nije doneo otkaze, niti neku drugu sankciju, slične jačine.

U martu 2010. godine Bojana Bokorov, radiolog na Institutu za onkologiju Vojvodine dokumentima je argumentovala i prijavila optužbe za trgovinu listama čekanja prilikom

Četvrtak, 28. jun 2012. zračenja na toj instituciji. Afera “liste smrti” još uvek nije dobila sudski epilog, ali je u međuvremenu ministar zdravlja u neformalnom razgovoru poručio doktorki Bokorov da “pazi šta priča, jer može biti podneta i krivična prijava protiv nje”.

Direktor Instituta Dušan Jovanović i načelnik klinike Marko Erak nisu ni pomislili na mogućnost ostavke, a doktorka Bokorov je zbog svog istupa prokazana na Institutu.

Krajem aprila 2011. godine Novosađanka Dušanka Kondić preminula je u hodniku Doma zdravlja, jer su pre toga lekari u

Urgentnom centru odbili da je prime pošto nije imala uput, iako joj on po zakonu nije obavezan za lečenje. Praksa vraćena hroničnih i hitnih slučajeva u Kliničkom centru Vojvodine prekinuta je posle ovog slučaja, ali ne samo da direktor KCV Dragan Drašković i vinovnici ovog događaja nisu odgovarali ni moralno ni zakonski, već su danima demantovali da se ovaj slučaj uopšte dogodio, dok nisu popustili pod pritiskom javnosti.

Novosađanku Milicu Ždero, koja je bila u desetom mesecu trudnoće, uprkos njenom insistiranju da bude

hospitalizovana, lekari Betanije vraćali su kući pet puta, da bi šesti put konstatovali smrt bebe. Sličnu sudbinu, nešto ranije, doživela je i porodica Spasojević koja je pravdu potražila i na sudu. U izjavama vršioca dužnosti direktora Betanije Dragana Budakova “ostavka” je bila zabranjena reč. Spasojevići su rešili da se na sudu bore za pravdu, kako bi pomogli drugim roditeljima koji mogu da dođu u sličnu situaciju, a onda su, nedavno, u poštanskom sandučetu našli pismo “podrške” i upozorenje anonimnih sugrađana, da su se uhvatili u koštac sa “opasnim ljudima”.

I na koncu, ponovo tragedija. Prvog aprila ove godine, Novi Sad je doživeo tužni de ja vue: šestoro mladih ljudi stradalo je u diskoteci ”Kontrast”, koja je radila uz aminovanje istih onih koji su blagoslov za rad dali i “Laundžu”.

Pored vlasnika, kao žrtveno jagnje odgovornosti gladnoj javnosti serviran je električar, a ponovo su izostale smene i ostavke inspektora, policijskih funkcionera, gradskih, pokrajinskih, republičkih funkcionera.

To be continued?

Tomislav Lovreković

Novine novosadske

11

NS info

U gradu godišnje nestane više od hiljadu

Krađa bicikala je unosan posao i u Novom Sadu, a nezvanična statistika govori da u toku godine nestane oko hiljadu dvotočkaša, čija ukupna vrednost premašuje 200 hiljada evra.

Ono što vlasnike najviše pogađa jeste činjenica da kada policija i pronađe ukradeni bicikl, njih niko ne obaveštava, a ukoliko sami pronađu svoj bicikl, sledi dug proces dokazivanja vlasništva.

Krađa bicikala – unosan posao koji niko ne sprečava Kultura korišćenja bicikala u našem gradu je u porastu, ali je još nedovoljno iskorišćen taj potencijal, kažu u Biciklističkom savezu Vojvodine. Krađa bicikala funkcioniše prema tržišnom principu ponude i potražnje, uostalom kao i sve u svetu. Ukoliko bi se Novosađani uzdržali od kupovine kradenih dvotočkaša i lopovluka bi bilo manje. S druge strane, postoje načini da se uvede red u ovu oblast, kao što su to učinile neke zemlje u Evropskoj uniji, recimo uvodeći jedinstveni registar, ili čipovanjem bicikala.

Posao od 200 hiljada evra Ako se uzme da je prosečna vrednost jednog bicikla oko 20 hiljada dinara i to se pomnoži sa oko 1.000 ukradenih dvotočkaša na godišnjem nivou, dobijemo cifru od gotovo 200 hiljada evra štete. Iako se uglavnom kradu bicikli manje vrednosti, nestaju i oni daleko skuplji, u koje su vlasnici uložili i po

Jedan bicikl vredi oko 20 hiljada dinara, ukrade se oko 1.000 komada godišnje, prevedeno u novce – šteta je oko 200 hiljada evra nekoliko stotina evra. A, maltene svaki Novosađanin, barem jednom u životu, ostao je bez svog bicikla.

Međutim, ono što dodatno izaziva ogorčenost, jeste činjenica da, čak i kada na ulici prepoznate sopstveni bicikl, možete da učinite vrlo malo toga. – Meni se dogodilo da sam prepoznala svoj bicikl na ulici, koji mi je ukraden pre nekoliko meseci. Kulturno sam

zamolila muškarca kojeg sam zaustavila da sačeka dok pozovem policiju, jer sam nestanak i opis bicikla uredno prijavila. Iako je u prvi mah čovek pristao da sačeka, dok je patrola došla, on je odlučio da nema vremena da čeka i uz psovke je samo otišao – objašnjava za Novine novosadske Jadranka Bjelica, generalna sekretarka Biciklističkog saveza Vojvodine.

Ona dodaje da u takvim situacijama, građani praktično nemaju nikakve mogućnosti da ostvare svoja prava. Jedino mogu fizički da zadrže osobu koja je ukrala, ili kupila njihov ukradeni bicikl, ali tada ulazimo u jednu potpuno drugačiju kategoriju, pa se može desiti da se i protiv vas podnese prijava za nasilje.

Loš zakon na štetu građana S druge strane, u policiji kažu da nemaju preciznu evidenciju o broju ukradenih bicikala, ali ne sumnjaju da ta cifra na godišnjem nivou iznosi

Odeš pa biraš

Iako to zvanično niko ne priznaje, i dalje se primenjuje sistem kao pre 20 godina.

Kada prijavite nestanak bicikla i odete u policiju, oni vas odvedu u dvorište i kažu „biraj koji je tvoj!“ Statistika je pokazala da veoma mali broj vlasnika ikada pronađe svoj ukradeni bicikl.

12

Novine novosadske

dvotočkaša najmanje hiljadu komada. Ipak, zbog, po mnogima lošeg zakona, većina lopova se izvuče, čak i kada ih uhvate na delu. S druge strane, u policiji podržavaju pokretanje eventualnog pilot projekta, odnosno registrovanje svih bicikala u Novom Sadu. – Zbog propusta pravosuđa, ili samog zakona, izvršioci sitnih krađa, koje podrazumevaju krađu imovine u vrednosti do 15.000 dinara, skoro nikada ne odgovaraju. Većina prestupnika su višestruki povratnici, koji od toga žive – kaže za Novine novosadske Predrag Veličković, komandir Policijske ispostave „Stari Grad“. Veličković dodaje da se deo ukradenih bicikala ipak pronađe, ali i vlasnici sami ne prijavljuju svaku krađu, pre svega zato što sumnjaju da će njihova imovina, u ovom slučaju bicikl, ikada biti pronađen.

Čipovanje bicikala U Biciklističkom savezu Vojvodine predlažu pilot projekat čipovanja ili registrovanja svih bicikala na teritoriji Novog Sada. Takav projekat postoji u nekim zemljama Evropske unije. – Trebalo bi da podvučemo crtu. Stanje je takvo kakvo je, ali hajde da trenutni vlasnici registruju svoje “ljubimce” i na taj način osiguraju mogućnost da, ukoliko im bicikl nestane, mogu barem da se nadaju da će lako dokazati vlasništvo – kaže Jadranka Bjelica. Iako su ljubitelji bicikala u Novom Sadu postali već iskusni, nije na odmet dati i koji savet. U policiji savetuju da bicikle uvek ostavljate na osvetljenom mestu, po mogućnosti u blizini neke od gradskih kamera. Pored toga, postoji nekoliko mesta u gradu, takozvanih biciklparkirališta, koje često obilaze radnici „Parking servisa“. Ipak sve ovo nije dovoljno, ukoliko ne podignemo svest Novosađana, odgovorimo ih od kupovine ukradenih stvari i ne napravimo registar svih gradskih dvotočkaša. Do tada, najbolja zaštita je parkiranje na terasi stana, ili u dvorištu firme za koju radite.

Ivan Jolić foto: Jelena Ivanović

Četvrtak, 28. jun 2012.

@NoviSad Poluživa Twitter scena

U

poslednje vreme Twitter scena u Srbiji okuplja sve više “pokojnika”. Mnogima je, izgleda, postalo interesantno da preko ove društvene mreže oživljavaju različite ličnosti i pokušajima da ih oponašaju traže svoj deo Tviter-zabave.

Zato smo ove nedelje odlučili da deo našeg tviteraškog pregleda nedelje posvetimo upravo takvim profilima. Tako prenosimo neke od zanimljivih izjava Josipa Broza Tita, Slobodana Miloševića, Petra Petrovića Njegoša, pa i Pokojne Mileve, koja nije poznata istorijska ličnost, ali je na srpskom Twitter nebu itekako znana. Naravno, imamo i “žive” tvitove, pa sami prosudite koji su vam zanimljiviji.

Josip Broz @JosipBTito Dakle, stvari na Euru2012 stoje ovako: U jednom polufinalu igraju dvije sile osovine, a u drugom njihovi kolaboratori. Saveznici poispadali.

Pokojna Mileva @Pokojna Mileva Ako je sudeći po filmskom programu TV Pink, Nikola Kojo nikad nije imao više od 12 godina.

Pokojna Mileva @Pokojna Mileva Slobu ste sahranili pod lipom, a Dačić će se sahraniti pod Palmom.

Ako me razumete..

Slobodan Milošević @sloba_milosevic Od Zvonka Bogdana i Milića Vukašinovića bi mogla da se naprave dva čoveka koji se normalno zovu.

Slobodan Milošević @sloba_milosevic Šutanovac: “Alo? Eksplozija?

Nemam pojm- čekaj! Ama, ne te pločice, te su za kupatilo! Alo! Ja? Ostavku?! Ne čujem od mešalice!”

Slobodan Milošević @sloba_milosevic Pitanje za ljude kojima smeta što Nikolić ne zna engleski - da li biste više voleli da stranci razumeju šta govori?

Slobodan Milošević @sloba_milosevic Tadić saopštio da još nema konačnu odluku o formiranju vlade jer je Dodikov telefon zauzet.

Petar Petrović Njegoš @VladikaNjegos DS: Ni sa kim nećemo razgovarati o prodaji #Kosova! Osim ako nije ozbiljan kupac.

Dušan Bulić @DukiBulic Šta radi srednjoškolac slušajući prestolonaslednika Aleksandra?

Sprema po novom ispit iz srpskog jezika.

Amitz Dunliker @Amitz Dunliker Takvo je vreme poslednjih godina, ili je vrelo ili kišovito, kao da niko više ne pita ljude kakvi bi dani trebalo da budu.

Ivan Tasovac @IvanTasovac Političke partije ne pregovaraju nego nas zajebavaju. Spremaju se za letovanja, a usput ćaskaju o novoj Vladi i daju izjave za medije.

Ivan Tasovac @IvanTasovac Verujem u obećanu departizaciju. I puno hvala ovim čikama u belom, što mi pomažu oko oblačenja ove moderne košulje što se šnira na leđima.

Milan Đukić @MilanLiman Proganja me dosadna komarica, više puta sam je promašio, onda pustim da me ujede i napije mi se krvi, e sad i ti imaš holesterol drugarice.

Milan Đukić @MilanLiman Vladajuća većina ti je uvek kao bus iznenađenja, važno je da krene, nikad ne znaš ko će ući, ko izaći i gde će da završi.

Sledeće nedelje stižu novi tvitovi, a vi čitajte Novine novosadske.

Miodrag Sovilj

Novine novosadske

13

Intervju

Ištvan Pastor – Prvi među „jednakima“

Boriću se za Vojvodinu, nadam se da neću biti sam!

Nešto manje od dva meseca nakon izbora, Vojvodina je dobila predsednika Skupštine – u naredne četiri godine pokrajinski parlament će predvoditi Ištvan Pastor, lider Saveza vojvođanskih Mađara. U eksluzivnom intervjuu za Novine novosadske, Pastor otkriva prioritete u ovom mandatu, ali i priča o formiranju Vlade, saradnji sa SPS-om i borbi za što širu autonomiju Vojvodine na kojoj će, kaže, nastaviti da radi.

14

Novine novosadske

NNS – Koji su prioriteti koje postavljate pred novi saziv vojvođanske Skupštine?

IP – Osnovna ideja i zamisao iza koje stojim jeste da skupština u ovom sazivu radi tako da se poboljša njen rejting u javnom mnjenju, da budemo prepoznatljivi po inicijativama, prisutnosti i našem radu i rezultatima. Kada to kažem, ne mislim isključivo na sednice i poslaničke klupe, već i na 15 odgovarajućih radnih tela koja postoje. Iskreno želim skupštinu čiji će predsednik i potpredsednik udovoljavati svim valjanim inicijativama, gde se neće praviti razlike na osnovu toga od koga i odakle dolaze predlozi, skupštinu koja će na svako pitanje imati odgovor i koja će biti voljna da se odazove svakom pozivu. Kada pričamo o funkciji predsednika, smatram da bi u fokusu aktivnosti trebalo biti ono što je bilo i do sada, a tu prvenstveno mislim na međunarodnu i regionalnu saradnju. Nemojmo zaboraviti da je predsednik skupštine istovremeno i predsednik Odbora za evropske integracije, što je bitan i nezaobilazan segment rada i delovanja. Posebno bih akcentovao saradnju sa regionima u okruženju, kao i prekograničnu saradnju i kooperaciju na brojnim konkursima. Dakako, posebnu pažnju zaslužuje i pitanje lične i materijalne sigurnosti građana Vojvodine, o kojem ću takođe imati prilike da brinem kao predsednik Odbora za bezbednost.

NNS – Pretpostavljamo da će u fokusu aktivnosti skupštine biti i autonomija Vojvodine?

IP – Naravno, pred nama je popunjavanje pravnoustavnog okvira oko dalje realizacije autonomije Vojvodine. Dosta procesa još uvek nije okončano i dosta stvari još uvek čeka, a tu pre svega mislim na finansiranje autonomne pokrajine Vojvodine. Sa druge strane, imamo i određena pitanja ustavnosti i zakonitosti, a ja sam ubeđen da će se ti problemi razrešiti brzo i povoljno po građane Vojvodine.

NNS – Znači li to da ćemo konačno dobiti i zakon o finansiranju Vojvodine?

Kada sam polagao zakletvu, rekao sam i jednu rečenicu koja upućuje da moram čuvati interese autonomne pokrajine Vojvodine u granicama ustavnosti i zakonitosti. Ja sam se za interese Vojvodine zalagao i ranije ispred Saveza vojvođanskih Mađara i kada je u pitanju „7 odsto“ i kada je u pitanju imovina i kada su u pitanju druge nadležnosti, a u toj borbi sam često bio poprilično usamljen. Na tim pitanjima nisam insistirao da bih otvarao sukobe i konfrontacije sa Beogradom, već zato što smatram da je reč o otvorenim i bitnim temama, od čijih rešenja direktno i nedvosmisleno zavisi život građana i građanki Vojvodine. Nastaviću da se borim za Vojvodinu najbolje što umem

Četvrtak, 28. jun 2012.

Nedopustivo je da poslanici, sa svega desetak radnih dana u toku jedne godine imaju natprosečna mesečna primanja

u mojoj moći da neke anomalije korigujem svojim ponašanjem i ličnim primerom, a maksimalno ću se zalagati da rad Skupštine ide u onom pravcu koji sam najavio i za koji se zalažem. Ovde moram istaći da sam se do sada, baš kao što ću i od sada, trudio da svaka moja reč, delo ili ideja isključivo odgovaraju mojoj savesti, a ne dnevnopolitičkim previranjima. Građanima Vojvodine mogu obećati da od ovog principa neću odstupiti.

NNS – Prilikom imenovanja na funkciju predsednika Skupštine, između ostalog ste istakli i da će poslanici morati da zarade svoju platu. Na šta ste konkretno mislili?

IP – Nedopustivo je da poslanici, sa svega desetak radnih dana u toku jedne godine imaju natprosečna mesečna primanja. Ovo, naravno, nije kritika na račun poslanika, ali jeste činjenica, a moja je iskrena želja i težnja da u ovom mandatu tu činjenicu korigujemo. Svojski ću se truditi da ceo saziv skupštine, na čelu sa mnom, krod rad i zalaganje pošteno zaradi svaki dinar koji nam sleduje.

Jedino preostalo pitanje jeste: ukoliko SPS napravi republičku vladu sa SNSom, da li socijalisti u Vojvodini treba da budu u opoziciji ili u vlasti?

i znam, ali se nadam da ovoga puta mogu da računam na širu podršku i da neću biti sam, kao što je to ranije bio slučaj.

NNS – Mogu li stranački apetiti i partijski interesi u novom mandatu biti ispred opštih, odnosno može li taj aspekt negativno uticati na rad pokrajinske Skupštine?

IP – Da se ne lažemo, toga će sigurno biti, kao što je i do sada bilo, jer je takav pristup prosto deo političkog života. Svestan sam činjenice da postoje stvari na koje ne mogu da utičem, ali i da sa mojim imenom ne počinje ništa novo, osim novog mandata. Međutim, trudiću se da učinim sve što je

NNS – Da li znate ko će vas naslediti na mestu pokrajinskog sekretara za privredu?

IP – Ne znam gotovo ništa, osim da je gotovo izvesno da tim sekretarijatom neće rukovoditi Savez vojvođanskih Mađara. Međutim, ukoliko mi dozvolite, moram primetiti da ovde personalno rešenje ne mora biti u prvom planu, odnosno da nije isključivo bitno ko će dobiti sekretarijat, nego šta će dobiti – kako će moći da dela i kolike će mogućnosti imati. Meni su, u prethodne četiri godine, ruke bile praktično vezane izuzetno skresanim budžetom, a takvi uslovi, potpuno su nam umanjili manevarski prostor za delovanje i akciju. Nadam se i iskreno verujem da slične okolnosti neće zadesiti i mog naslednika na ovoj funkciji, odnosno da će sekreteratijat dobiti onu

specifičnu težinu koja mu je nekada pripadala i koju, na kraju krajeva, i zaslužuje.

NNS – Možemo li uskoro očekivati da saznamo i sastav pokrajinske vlade?

IP – Posle korektnog prvog kruga pregovora u kojima su mnogi važni principi dogovoreni, usledilo je zatišje, a razgovori su trenutno u stend-baj fazi.

Do zastoja, međutim, nije došlo zbog nekih sukoba, već jer se čeka ishod pregovora u Beogradu i novi sastav republičke Vlade. Očekujem da ubrzo pošto saznamo tu odluku, usledi i drugi krug pregovora, u kome će se konačno definisati sve što je neophodno za formiranje vojvođanskih institucija vlasti.

NNS – Nije li ponižavajuće da sastav Vlade Vojvodine čeka i precrtava raspored u republičkoj Vladi?

IP – Može se i tako posmatrati situacija i svakako da u tom stavu ima logike, ali je izuzetno bitan epilog u Beogradu. Da plastično objasnim, ukoliko Socijalistička partija Srbije na republičkom nivou napravi vlast sa Srpskom naprednom strankom, da li onda ona treba da bude u opoziciji ili u našoj koaliciji u Vojvodini? To je, u suštini, i jedino pitanje na koje se čeka odgovor.

NNS – Čini se da veliki deo stranaka u koaliciji koja će, izvesno je, formirati Vladu Vojvodine nevoljno sarađuje sa SPS-om i da ne gleda blagonaklono na to partnerstvo. Kakav je vaš stav?

IP – Mislim da je to pitanje danas deplasirano, na kraju krajeva, mi smo partneri sa njima bili i u prethodne četiri godine, bez većih problema. Istina, suštinski problem prošlosti socijalista stoji i postoji i tih 20 godina se jednom mora razjasniti, ali je trenutno bitno danas i sutra, a juče će već doći na red. Činjenica je i da je pre četiri godine SPS, uz svesrdnu podršku evropskih snaga, potpuno opran i rehabilitovan.

NNS – Utisak je da je danas situacija drugačija nego pre četiri godine, pogotovo što su apetiti Socijalista znatno veći?

IP – Apetiti ne rastu zbog izbeljenosti, već zbog ubeđenosti i osećaja da ste u poziciji da pojedine zahteve postavite, javno izgovorite i ispunite.

Tomislav Lovreković

Novine novosadske

15

A vi kako ste?

Pitamo Vas – Koliko ste zaduženi?

Bolje i siroti, nego u minusu Nizak životni standard i sve praznija potrošačka korpa su odraz svakodnevnice koja nas okružuje.Da bi pregurali mesec Novosađani se hvataju za svoje kreditne kartice i čekove samo da bi stavili ponešto u frižider, izmirili dugove i komunalne obaveze.

Oni drugi, koji žive samo od onoga što im nakon plaćanja računa ostane i sami se čude svojim veštinama da preguraju period između dve plate, ili penzije. Pored nemogućnosti da se išta uštedi, prvi u mesecu se isčekuje kao praznik, jer tada počinje novi krug igre “Survivor – Novi Sad”.

16

Novine novosadske

Računi na prvom mestu Penzioneri već poslovično spadaju u najredovnije platiše. I pored pritužbi na izuzetno niske penzije, svima je prvo na listi obaveza izmiriti račune, i živeti od onoga što ostane, ako ostane... Uostalom, kako kažu, tu je i popust od 5 odsto na račun na struju ako

Uspevate li redovno da vraćate dugove?

se plati do 20. u mesecu, koji, koliko god da deluje zanemarljivo, i te kako znači. Prema istraživanju koje je sprovela marketinška agencija „Door2Door“ za Novine novosadske, samo 8 odsto građana Novog Sada ne uspeva da plati račune na vreme, dok ostali to čine redovno, do određenog datuma

Četvrtak, 28. jun 2012.

73%

Koliko često kupujete na odloženo plaćanje?

Dve trećine Novosađana ne uspe da uštedi ni dinar tokom meseca predviđenog za plaćanje ili sa malim zakašnjenjem.

Bitno je da se obaveze ne nagomilavaju, kako ne bi upadali u sve veće dugove iz kojih, kako navode, ne znaju kako bi ikada izašli. Penzioneri naravno nisu jedina grupa građana koja se žali na izuzetno niska primanja. Zaposleni Novosađani su takođe izuzetno nezadovoljni niskim i neredovnim platama, ali veći problem imaju oni koji posao nemaju, jer računi iz meseca u mesec pristižu, pauze nema, a treba ih izmiriti. Ukoliko porodica ima dva izvora primanja, izmirivanje obaveza je itekako lakše, reklo nam je 48 odsto ispitanih sugrađana, koji zahvaljujući i plati svog supružnika uspevaju da pokriju sve komunalne troškove. Oni sa jednim mesečnim primanjem to čine jedva (34%). Deo njih, kao i nezaposleni, komunalne troškove ne mogu da podmiruju u celosti, jer u suprotnom , kako kažu, ne bi im ništa ostalo ni za puko preživljavanje.

Veresija više ne postoji?

U vremenu kada se sve lošije živi, primanja su niska, a cene i troškovi u porastu iz meseca u mesec, naši sugrađani se sve više udaljavaju od bilo kakvog vida zaduživanja, i trude se da žive od onoga što imaju i što im ostane od plate do plate, odnosno od penzije do penzije. U tom smislu ne čudi podatak da niko od ispitanih građana ne kupuje više na veresiju, jer to im predstavlja samo novo zaduženje, koje se, pre ili kasnije, mora podmiriti. Neki građani su naveli da je kupovina na veresiju nekada davno bila moguća jer je bilo stabilnije vreme, kada su znali da će moći da izmire i taj dug. Sada, kažu, sve je nestabilno, pa tako i sutrašnjica i zbog straha od toga se ne usuđuju da stvaraju nove dugove. A među dugovanjima koje

Novosađani i dalje imaju i jedva čekaju da ih se „otarase“ su kreditna zaduženja. Naime, svaki treći stanovnik našeg grada isplaćuje mesečno ratu za kredit, a reč je najčešće o zaduživanju za kupovinu stana ili automobila. S druge strane je deo sugrađana koji više nikada ne žele da se upuste u priču sa podizanjem kredita, jer, kako navode, najsrećniji su bili kada su isplaćivali poslednje rate kredita koje su nekada imali. Međutim, priča sa kreditima se ne završava ovde. Kako u većini slučajeva plata nije dovoljna za jednomesečni život, koji obuhvata i račune, poneko dugovanje, ali najviše potrošačku korpu, građani neretko pribegavaju odloženom plaćanju. Kreditne kartice i čekove koristi 60 odsto sugrađana, napominjući doduše da to čine retko, jednom do dva puta mesečno, kada se ide u hipermarkete u kupovinu na veliko. Prema rečima anketiranih ljudi, kupovina na odloženo plaćanje im predstavlja veliko rasterećenje kućnog budžeta u datom momentu, iako će morati da plate pre ili kasnije, drugog izbora nemaju. Tada se, kako ističu, napune frižideri i zamrzivači najosnovnijim stvarima koje moraju da potraju bar do neke sledeće mogućnosti za provlačenjem kreditne kartice ili ispisivanjem novog čeka. Nasuprot tome 40 odsto sugrađana ili nema priliku da plaća na odloženo, ili to jednostavno ne žele, već se „stisnu“ koliko moraju

Ne uštedi se skoro ništa

Uz iovako nisku platu i nizak životni standard, pored svega za šta se sve novac mora izdvojiti, pravi uspeh je uštedeti koji dinar tokom meseca, što jako malo građana uspeva kako je pokazalo istraživanje.

Samo 6 odsto Novosađana uspe da uštedi preko 50 evra, zahvaljujući ili visokim primanjima, ili ukoliko u domaćinstvu postoje dve ili tri plate odnosno penziije.

Ipak, na žalost, najveći deo sugrađana od čak 73 odsto ne uspe ni dinar da ostavi sa strane, dodajući da im uvek čak i zafali izvesna svota do kraja meseca.

58%

Više od pola naših sugrađana prvo plati račune, a onda živi od onoga što im ostane i mogu i žive isključivog od onoga što imaju. Kada baš „zagusti“, a zaduživanje kod banaka nije opcija, za mnoge građane tu su prijatelji, od kojih čak 14 odsto redovno, a 26 odsto povremeno pozajmljuje novac.

Takva zaduženja se najredovnije vraćaju, pa tako 66 odsto naših sugrađana redovno izmiruje sve svoje dugove, pa i one prema banci, dok sa druge strane nije zanemarljiv ni procenat od 23 odsto, a to su građani koji nisu u mogućnosti da vrate dugove, ističući da “nemaju predstavu kada će uspeti da podmire sve što imaju”.

Iz minusa u minus Po istraživanju banaka, dozvoljeni minus je jedan od najpopularnijih kreditnih bankarskih proizvoda među klijentima banaka u Srbiji, uprkos tome što je najskuplji. Iako ga mnogi građani uzimaju za “ne daj Bože” većina Novosađana, skoro 60 odsto ga ne koristi, ili ga je “ugasila” posle određenog vremena korišćenja. U granicama, i to samo onda kad je najneophodnije, dozvoljeni minus koristi 36 odsto sugrađana, dok samo 6 odsto ističe da bukvalno žive od njega, a primanja im služe da dođu do pozitivne nule, kako bi nakon toga ponovo trošili ono što nemaju.

Miloš Turinski foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

17

Jedan od nas

Jefimija Medić, stjuardesa u “penziji”

Nebesko „konobarisanje“ zamenila za rodni grad San koji je bar jednom u životu sanjala svaka devojčica za Novosađanku Jefimiju Medić postao je stvarnost, prilično slučajno, baš onako kako se snovi uglavnom i ostvaruju.

Iako se školovala za arhitektu i, verovatno, već u glavi projektovala svoje nebodere, slučaj, sreća i želja učinili su da se iznad istih nebodera vine, do neba samog, te da zamišljenu kancelariju zameni avionskim trupom i uniformom stjuardese. Jefimijina priča, kako kaže za Novine novosadske, počinje u vreme kada su „naše devojke masovno odlazile u Ujedinjene Arapske Emirate da bi radile kao stjuardese, kada se na Petrovaradinskoj tvrđavi održavao muzički festival, kada su u Novom Sadu postojala dva bankomata“...

18

Novine novosadske

Četvrtak, 28. jun 2012.

Odlazak u drugi svet – Sve je pokrenuo jedan telefonski poziv. Priču o nekim devojkama koje su otišle za Ujedinjene Arapske Emirate da bi radile kao stjuardese prvi put sam čula u leto 2003. godine. Dubai tada nije imao planetarnu popularnost koju ima danas, za postojanje tog grada saznala sam samo godinu dana ranije, gledajući prezentaciju hotela „Burdž al Arab“, kome tada nisam mogla da zapamtim ime – priča Jefimija. Tek naslućena mogućnost putovanja, kaže naša sagovornica, probudila je u njoj „duh starog nomada“, koji je, ovog puta, pretio da se neće umiriti dok ne bude odeven u uniformu stjuardese.

– Celo leto sam provela pričajući o tome koliko bih želela da odletim. Kako se bližila jesen, polako sam zaboravljala na svoj letnji hir i koncentrisala se na realnost. Ali, jednog novembarskog popodneva me je pozvala prijateljica i, takoreći mi naredila, da se javim njenoj poznanici koja je u novinama videla oglas za avio-kompaniju. Tako je i bilo. Kako Marfi nalaže, devojka od koje sam dobila neophodne informacije za ovaj konkurs nije, nažalost, a možda i na sreću, prošla selekciju – kaže Jefimija, kojoj je upravo pomenuta selekcija, bar na kratko, iz korena izmenila život. U proleće sledeće godine, tek nedelju dana nakon što je diplomirala, otišla je u Dubai na godinu dana. Godina se pretvorila u dve, pa u tri, da bi posle četiri i po godine letenja po belosvetskim nebesima, napokon otišla u „penziju“.

No, pre narečenog „penzionisanja“, kako kaže, uspela je da „uštine“ život za jedan nezaboravan period, spakovavši u kofer svojih uspomena hiljade kilometara diljem planete, radeći ono o čemu je, koliko do juče, tek maštala.

Njujorku, menjate letove kako ne biste propustili britanske rasprodaje... Trenutak kada sve to postane deo vaše rutine dođe iznenada. Svejedno vam je da li je nedelja ili sreda, vaši slobodni dani nemaju nikakve veze sa vikendima. Na posao nekad idete u cik zore, a nekada se za radni dan spremate tek kada su ulična svetla popaljena. Let od osam sati posmatrate kao vreme za koje je potrebno uraditi toliko i toliko servisa, a ne kao premeštanje sa jedne tačke planete na drugu. Kao što nikada ne pomislite da bi vas mogao udariti automobil dok prelazite pešački prelaz idući na posao, tako nikada

Samoća

– Jedno od naličja posla stjuardese u velikoj avio-kompaniji je samoća u trenucima kada ne želite da budete sami. Besciljno lutate ulicama, ili ostajete u hotelu, boreći se sa sekundama, teškim kao olovo.

Sutradan se ponovo ukrcavate u avion, sa novom posadom, često jedni drugima pričate životne priče, na rastanku se pozdravljate, znajući da se možda nikada više nećete sresti, i ne marite mnogo za to.

Život na nebu i po svetskim metropolama – Kao što vam je danas normalno da svakog jutra ustajete i idete na posao, tako vam sutra može postati najobičnije da radnu nedelju započnete, recimo, u Keniji, a završite u Australiji. Hranu kupujete u supermarketima u Nemačkoj, suvenire na pijacama u Bangkoku, mjuzikl gledate u

Novine novosadske

19

Jedan od nas

ne pomislite da bi se vaš avion mogao srušiti – priča ova novosadska stjuardesa, koja je svoja letačka, ali i ona „prizemljena“ iskustva iz svih krajeva sveta nedavno sabrala i u knjizi „Let-Opisi“.

A posao stjuardese, kaže Jefimija, ne izgleda uvek kao u onom snu devojčica. Katkad ume biti prilično stresan i naporan. – Kada je let u sedam ujutru, vi verovatno nemate predstavu o tome da je već oko četiri kabinsko osoblje bilo lišeno sna. Ako putujete noću, sigurno vam nije ni na kraj pameti da su ti isti ljudi možda ceo protekli dan proveli u uzaludnim pokušajima da malo odspavaju.

Dok avion spokojno klizi u praskozorje, oni se lavovskim snagama bore sa snom. Duša im spava, nalivaju se kafom, oči su im krvave, usredsređeni su samo na jednu misao: ostati u budnom stanju.

Ko je preživeo rad u smenama, zna o čemu govorim – kaže Jefimija.

Kad zaspeš u Singapuru a budiš se u Australiji Uz konstantan nedostatak sna zbog pomenutog rada po smenama, ali i zbog čestog menjanja vremenskih zona, stjuardese, veli Jefimija, pate od još jednog nedostatka: nedostatka adrese.

Tačnije, jedina adresa je hotel. – Dešavalo se da radim nekoliko vezanih sektora, to jest, nekoliko povezanih letova, jedan dan spavam u Singapuru, sledeći u Melburnu, i tako ukrug. Naručujete nešto, stavljate na račun i upisujete broj sobe koja se nalazi na četrnaestom spratu u hotelu koji broji svega sedam spratova. Barmen se vraća, nešto ne štima. Prolazite kroz tunel umora, da biste napokon uspeli da dozovete u sećanje poslednji broj koji je stajao na vratima prostorije u koju ste odneli svoje kofere. Nekada se, pak, vraćate iz šetnje: zaboravili ste ključ i naprosto ne možete da se setite ni sprata, a kamoli broja svoje sobe.

Dolazite na recepciju, kazujete ime i prezime i saznajete svoju „adresu“ – kaže Jefimija. Strah od rušenja aviona, kako kaže, nikada nije imala, a turbulencije katkad čak dobro dođu, s obzirom na to da se tada putnici ne uslužuju, pa osoblje može malo odahnuti. A, kao i na svakom poslu s ljudima, i ovde se katkad dešavaju nepredviđene situacije, koje i stjuardesama umeju pričiniti neprijatnost. – Jedan putnik je otišao u toalet i obukao pidžamu, a kada se vraćao u kabinu, u rukama je držao svoje stvari. Ono što nije primetio je da su mu gaće ispale na pod kabine. Korišćene, naravno. Onda je usledila

20

Novine novosadske

Jefimija Medić

polemika oko toga ko će da mu vrati gaće. Na kraju ih je vratio muški kolega, pošto se pretpostavlja da on zna s muškim gaćama. Drugom prilikom, jedan putnik je na tacni za ručak zaboravio svoju protezu.

Možete da zamislite kakva je pometnja nastala među članovima posade, kada su shvatili da moraju navući rukavice i preturiti stotinak prljavih tacni u potrazi za nestalom veštačkom vilicom – priseća se Jefimija smešne strane letenja. No, ni stjuardese nemaju vazda posla samo s prljavim gaćama i protezama. Naprotiv. Ipak, čak i u njihovom poslu postoje premije koje i njih same iznenade. I to prilično prijatno.

– Na prvom letu koji je usledio nakon što sam svom menadžeru poslala pismo u kojem sam smogla hrabrosti da dam otkaz, bila je izvesna Šeika. Dama je bila jedna od ćerki iz vladajuće porodice i ujedno jedna od retkih predstavnica UAE na Olimpijadi. Bilo je vreme Ramazana.

Ako ne poste u tom periodu, muslimani imaju običaj da se oduže Alahu tako što će učiniti nešto za siromašnije. U ovom kontekstu, ti siromašniji smo, pretpostavljate, mi. Pred kraj leta, njena asistentkinja je pitala koliko naša posada broji članova. Kada je saznala, otišla je s torbom u toalet i, po izlasku, uručila šefu osamnaest koverti. U svakoj je bilo po hiljadu evra. Ne verujem da ću ikada u životu, ma šta radila, dobiti veću napojnicu – kaže ova „penzionisana“ stjuardesa.

Na kraju se ipak, vratiš kući A na ideju o penzionisanju došla je, kako kaže, nakon više od četiri godine letenja, te nakon što je bezmalo čitav svet prokrstarila uzduž i popreko.

U odluci da se „prizemlji“ pomogla joj je, veli, „starija koleginica“. – Dugo sam se lomila oko otkaza. S jedne strane, bezbrižan i lagodan život,

Kad Rusi nebom lete...

– Tokom letova za Moskvu, najviše se pila votka i, možda, suvi martini, ali je u principu ceo alkoholni asortiman nailazio na izuzetno dobar prijem kod putnika.

Ponekad bi se dešavalo da putnik sruči u sebe toliku količinu alkohola da ne može da izađe iz aviona. Za izvlačenje iz sedišta mu je ponekad potrebna pomoć prijatelja, a ponekad i kolica za nepokretne moraju da stupe na scenu.

a sa druge, radikalno menjanje vremenskih zona i neprospavane noći. U londonskoj hotelskoj sobi spremala sam se za let i letimično proveravala šta ima na televiziji. Počinje reklama agencije za traženje poslova, čiji je cilj podsticanje ljudi na to da sagledaju kada im je vreme za promene.

Na ekranu se pojavljuje smežurana stjuardesa od sedamdeset godina, koja još uvek živi mladalački san, putuje svetom, jedva gura kolica i nudi putnike kafom i čajem. Što se mene tiče, ona je presudila – priseća se Jefimija svoje odluke o prizemljenju, nakon čega se ponovo vratila Novom Sadu. U kom je, najzad, kako kaže, pronašla upravo ono što je možda na svim kontinentima i tražila. – Na kraju svega, posle svih putešestvija, vratila sam se kući i upoznala nekoga ko je odrastao u mom komšiluku, a koga nikada ranije nisam srela. Možda sam i ja, kao i Koeljov alhemičar, morala da prođem čitav svet da bih našla ćup zakopan u mom dvorištu. Ili bar volim da mislim da je tako.

Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi

Lifestyle Kupovina iz “druge ruke”

Četvrtak, 28. jun 2012.

Modiranje u second handu daleko jeftinije od butika Premda je do pre nekoliko godina postojala predrasuda o kupovini polovne garderobe u radnjama sa već korišćenom robom ili robom s fabričkom greškom, Novosađani u zadnje vreme pokazuju sve veće interesovanje za “Second Hand” šopove. Upravo to je razlog za otvaranje sve većeg broja ovako profilisanih prodavnica u gradu, jer se u njima, kažu prodavci i kupci, može naći sve od garderobe po vrlo povoljnim cenama, a stvari su pritom, ako se dobro proberu, neretko odličnog kvaliteta.

Od 400 dinara do 200 evra Bilo da traže unikatnu retro garderobu, žele da odeću poznatih robnih marki plate manje nego u buticima ili im jednostavno novčanik ne ostavlja drugi izbor, Novosađani bez imalo ustezanja redovno kupuju. Prodavci u second hand radnjama kažu da je stida sve manje, jer danas su, kako kaže jedan od trgovaca, “neke druge stvari veća sramota”. Radnje polovne odeće dele se prema kvalitetu, pa postoje i one gde svaki artikl košta do 400 dinara, kao i one gde je za pojedine odevne predmete potrebno izdvojiti i do 150, ili čak 200 evra. Novosađani kažu da rado dolaze u second hand radnje, a to praktikuju godinama, jer mogu da pazare odeću za višestruko manje novca nego u buticima, a pritom je često ova garderoba, iako polovna, daleko kvalitetnija od one u jeftinim kineskim radnjama. – Za oblačenje od glave do pete u proseku je dovoljno izdvojiti para koliko i za jedne firmirane pantalone u butiku. Ja sam ovde kupio sako, pantalone i majicu za svega 1.200 dinara. Međutim, ta garderoba je zanimljiva jer ima nekad daleko bolji kvalitet, pa i kroj, jer je često u pitanju i roba koja dolazi iz evorpskih zemalja a koja nije rabljena već je samo u pitanju neka sitna fabrička greška, često čak neprimetna nama “običnim smrtnicima” – objašnjava Aleksandar

Kovačević, kojeg smo zatekli u jednoj od novosadskih porodavnica polovne robe.

Među kupcima i “buržuji” Prema rečima prodavaca, u second hand radnje ulaze kupci sa jasnom idejom šta im je potrebno i koliko novca žele da potroše, a ima i onih sa dubljim džepom, koji traže određene stvari i unikatnu robu za koju su spremni da izdvoje i po nekoliko stotina evra.

– Poseta je odlična, a među kupcima su Novosađani svih generacija. Veliko interesovanje podjednako je i za elegantna odela, ali i za sezonske stvari poput sada aktuelne letnje garderobe, recimo majica i bermuda. Žene su češće kupci, jer one često kupuju i za svoje muževe – priča za Novine novosadske prodavačica Jelena Simin. – Nova roba nam stiže dva do tri puta nedeljno, a neke mušterije često u razgledanje dolaze svaki dan, ili čak i po dva puta dnevno – dodaje naša sagovornica. A, kada smo se malo podrobnije raspitali po radnjama polovne garderobe, čuli smo da među kupcima ima i novosadskih lekara, sudija i advokata, a neretko se mogu sresti i glumice Srpskog narodnog pozorišta, koje unikatnu odeću koju kupe u ovoj radnji nekad koriste i u predstavama.

S. Nikić foto: A. Kamasi

Novine novosadske

21

Gradski

Novosadskim šorom - Uprkos upozorenjima, u

Za novosadske “šljakere” vremenska prognoza ne važi Uprkos upozorenjima lekara da se, osim u slučaju nužde, ne izlazi napolje, uprkos preporukama nadležnih da se ne radi po ekstremnim vrućinama, u Novom Sadu ima onih koji sebi takav luksuz ne mogu da priušte. Novosađani koji radne dane provode na ulici, u užarenim kioscima ili na gradilištima najteže podnose letnje vrućine i temperature od oko 40 stepeni.

Međutim, čini se da je najveća muka onima koji temperaturu dodatno “podgrevaju”, kao pekari, zidari na gradilištima koji se peku na nemilosti rasgoropađene zvezde, i onima koji su na ovoj žegi vezani za limene kante – poput kolportera, vozača i radnika koji upravljaju mašinama.

22

Novine novosadske

Mesi, mesi, neće ništa da ti fali Radno vreme koje počinje u pet ujutru, otpadanje s nogu na poslu i mizerija od plate, koja završi u novčaniku na kraju meseca, jasne su asocijacije na pekarski zanat. Vredni ljudi kojima možemo da zahvalimo za osnovnu životnu namirnicu nikad nisu bili primer za nekog ko ima “lagano” zanimanje (ima li takvog?), ali kad udari tropska vrelina, ovim proleterima je još teže. Gazde, obično, tetoše mušterije koje ostavljaju novac na kasi, a za radnike, koji pozadi mese hleb i savijaju perece, važi princip „lako ćemo“. U stvari, pre će biti, „ko ih šiša“.

– U pekari je leti pakleno raditi, ali šta ćemo, to nam je posao, od toga živimo. Gazde nam daju da napravimo pauzu i malo menjamo jedni druge, ali kada upekne napolju i podgreje ova peć unutra, nekada nam se stvarno magli pred očima.

Pijemo puno tečnosti, a često nemamo apetit jer nam se smuči ova vrućina. Teško je, neću reći ništa

drugo, đavolski teško. A rashladiti se ne možeš, ma budeš, momče moj, ko voda mokar – priča našem novinaru pekar Milan, koji taj posao radi već, evo, deceniju i po. Nešto je lakše njegovoj koleginici u susednoj pekari, koja letnju žegu provodi kraj kase, za pultom. I dok Novosađani koji ulaze misle na burek, ili neku drugu brašnastu dranguliju, radnica Svetlana Mijić samo na klimu misli i na dom, u hladovini. – Pekarima je najteže, nesumnjivo, ali nije lako ni za pultom, kad ovako upekne.

Hladimo se, pijemo vodu, ako ima klima, odlično, ali ni to ne valja, jer kupci su najbitniji, a ne mi. Takav je posao i nije ni drugima lako – kaže naša sagovornica. I ona, i kolega iz “pogona”, bili su raspoloženi za priču, ali na pomen fotoaparata “žacnuli” su se kao na ujed pčele. Pekari, izgleda, nemaju taj luksuz da stanu pred novinarski objektiv.

Kuvanje na pari – valjka U dvorištu koje deli stambene blokove zgrada koje pripadaju Bulevaru oslobođenja i Ulici

Novom Sadu se radi i na plus 40 Posao mora biti gotov kad je zacrtan, tako da odmora nema.

Flašica vode i teraj

Flašica glavu spasava

Rad u Gradskom saobraćajnom preduzeću ne dozvoljava luksuz koji imaju u drugim javnim preduzećima, a koji se ogleda u poštovanju „fantomske“ preporuke da se rad obustavlja u periodu od 11 do 16 sati. Vozačima i kontrolorima se, pored deljenja flašica sa hladnom vodom, izlazi u susret i reorganizacijom rada, pa se obezbeđuje i određeni broj rezervnih vozača koji zamenjuju vozače na linijama.

Zbog toga su napravljene rotacije, pa tokom svoje smene vozači dobijaju zamenu za po jedan krug, kako bi za to vreme mogli da se odmore i rashlade. Ali, nakon kraćih pauza, i ovi radnici, prvi na liniji odbrane normalnog funkcionisanja grada u vrelim letnjim danima, vraćaju se u buseve i razvoze Novosađane, koji i dalje psuju. A šta drugo da rade?

pomoći i „ne izlaziti iz kuće bez preke potrebe“.

– Kako je? Pa, toplo, druže. Počeli smo jutros u šest, a u valjku je i u to vreme bilo vrućina. Organizujemo se, radimo na smenu – tu smo nas trojica, pa se menjamo, niko ne provodi više od 2–3 sata u valjku.

Trudimo se da što češće pravimo kratke pauze, ali posao ne sme da trpi zbog toga – kaže Dejanović. On dodaje da su ih u četvrtak pustili kući u 12 sati, jer je žega bila neizdrživa. Narednih dana, međutim, taj luksuz nisu imali. – Ovo sve mora da bude gotovo kad je zacrtano, tako da danas nema odmora. Flašica vode i teraj – veselo odgovara oznojeni šljaker.

Kosančić Ivana, vredno se radi na poravnavanju rugla koje treba da evoluira u parking. Radnik „Parking servisa“ Dejan Dejanović, (ne jedan od onih koji pišu kazne i odnose nepropisno parkirana vozila), sedi u teškom valjku i poravnava šljunak.

Rok za završetak projekta se bliži, a poslodavac ne pita za vrućinu, koja se na termometru opasno bliži broju 40, u Celzijusima, pa smo, tako, Dejana zatekli na radnom mestu usred podneva, u vreme kada bi trebalo poslušati doktore iz Hitne

Četvrtak, 28. jun 2012.

U paklu gradskog autobusa Ukoliko o gorenavedenim zanimanjima možete da čitate sa izvesnom lagodnošću, prouzrokovanom činjenicom da, koliko god da je vaš posao težak, uvek ima gorih, Danteov scenario iz novosadskih autobusa pogađa mnogo širi krug ljudi. Doduše, kuvanje u znoju i telesnim “miomirisima” ne traje baš osam sati, ali ulazak naših reportera u uzavrelu „peticu“ izgledao je kao skok u ekspres lonac. Koristeći napredne tehnologije u našem istraživačkom poduhvatu (čitaj – termometar), zaključili smo da su za specijalitet „kuvani Novosađanin“ potrebni samo autobus i dvadesetak sapatnika. Preporučuje se da vreme za krčkanje bude što kraće, najduže dvadeset minuta. Živa na termometru bila je neumoljiva – 40 stepeni, nakon čega smo se zapitali kako je, zaboga, vozačima koji osam sati provode u ovim nehumanim uslovima? Portparolka Gradskog saobraćajnog preduzeća Snežana

Jaković kaže za Novine novosadske da je od 250 autobusa, sa koliko ova firma raspolaže u voznom parku, tek 31 autobus opremljen funkcionalnim klima-uređajima.

Ona dodaje da je svesna činjenice da je to više nego nedovoljno, ali objašnjava da preduzeće ima planove da tu situaciju poboljša u dogledno vreme. – Svesni smo da to nije dovoljno da za vreme velikih

Pijemo puno tečnosti, a često nemamo apetit jer nam se smuči ova vrućina.

Rashladiti se ne možeš, ma budeš, momče moj, ko voda mokar

vrućina građani imaju kvalitetan prevoz, kakav bismo mi hteli da imaju. Međutim, preduzeće nema sredstava da odjednom zameni celokupan vozni park, već se to čini postepeno, u skladu sa trenutnom finansijskom situacijom. Pri tom, svi novokupljeni autobusi imaju ugrađenu klimu, dok svi aktuelni tenderi za nabavku autobusa kao jednu od stavki imaju klimatizaciju, a tako će biti i ubuduće – kaže ona.

Situaciju pogoršava i činjenica da su u nekim autobusima pokvareni erkondišn uređaji, pa umesto hladnog, izduvavaju topao vazduh, a Novosađane koji „ubodu“ baš to vozilo jasno ćete raspoznati po glasnim psovkama, nekoliko sekundi po zatvaranju vrata autobusa.

Jakovićeva kaže da su sugrađani vrelinu u autobusima prihvatili, pa su i od žalbi digli ruke. – Verujemo da korisnici usluga gradskog prevoza uglavnom imaju razumevanja, jer u naše preduzeće ne stižu njihove žalbe. A kako vrućine pogađaju putnike i sve građane, tako otežavaju posao i vozačima JGSP-a, kojima nimalo nije lako da voze na ovim ekstremnim vremenskim uslovima – kaže Jakovićeva za NNS. Razume se, za prethodni period, propale tendere za kupovinu autobusa, neulaganje u vozni park, teško da bismo našli odgovorne, sve i da ovaj tekst odložimo za nekih pet godina, ili više (sarkazam, prim. aut.).

Miodrag Sovilj

Novine novosadske

23

Reportaža

Novine novosadske na Regati plovnim

Dobro je i more, za onog ko nema Dunav Regata 2012, koju ove godine po četvrti put zaredom organizjuje JVP “Vode Vojvodine”, okupila je oko tri stotine učesnika na 93 prijavljena broda, koji su u nedelju isplovili iz Novog Sada. Ekipa Novina novosadskih Regati se pridružila u drugoj etapi, na kanalu DTD u Bačkom Petrovcu, na plovidbi do Bača, dugoj tridesetak kilometara.

24

Novine novosadske

U Petrovac stižemo oko osam ujutru, dok se mornari već uveliko spremaju za isplovljavanje. Nakon doručka, oglašavaju se brodski motori i sirene, a nešto pre devet prvi brodovi već započinju svoju plovidbu. Među njima je i naša “Lara”, s kapetanom Nebojšom Arsićem iz Beograda, koja plovi tik uz komandni brod DTD1, zadužen za predvođenje ove brodske družine. Već nakon prva dva kilometra primećujemo da smo prilično usamljeni u plovidbi, a kapetan regate Dragan Apić, koji plovi paralelno s nama na DTD1, objašnjava nam razloge. Ubrzo nakon isplovljavanja, dva manja broda su na kratko zaustavila čitavu Regatu.

- Imamo dosta učesnika koji prvi put plove ovom deonicom kanala, a koji su do sada plovili samo Dunavom, Savom, Tisom, ili nekim drugim plovnim putem. Ovaj deo kanala inače nije predviđen za plovidbu, pa se mnogim brodovima trava umrsi u elisu. To se desilo i sada, zbog čega ni ostali brodovi ne mogu da prođu – objašnjava nam kapetan susednog broda koji uspešno manevriše između kanalskog bilja, a koga i “Lara” u stopu prati.

Uprkos tome što nije plovan, ili možda baš zahvaljujući tome, pomenuti deo Kanala je među najočuvanijim i najživopisnijim u Vojvodini. Dok plovimo, nadleću nas sive čaplje i rode, a visprene liske neretko “pretrčavaju” ispred brodova. Uz kanal, ušuškan u travi i trsci, nema naseljenih mesta, a jedini ljudi na obalama su čobani sa velikim stadima

ovaca i nezaobilaznim pulinima. Prisustvo čoveka se tek katkad da naslutiti i u kakvoj najlonskoj kesi ili plastičnoj flaši koje su “brižljivi” ribolovci za sobom ostavili, valjda da i oni daju autorski pečat ovom zelenom krajoliku. Krećemo se brzinom od oko osam kilometara na sat, a negde na pola puta lagano nas pristižu i ostali učesnici Regate, šarolika družina još šarolikijih imena: Mali Veseljak, Hogar Strašni, Panonski Delfin... Mornar sa DTD1, Duško – Dule Melih, nam dovikuje svoj utisak o narečenoj šarolikosti: - Nikad mi nisu bili jasni ljudi koji svoje brodove farbaju u žuto, narandžasto ili neku sličnu boju. Brod je plav, ili nije brod. Nije što sam Slovak, ali mora da bude plav – veli nam šaljivo ovaj mornar.

Posade brodova sačinjavaju uglavnom stariji ljudi, neretko penzioneri, katkad sa prijateljima, katkad sa svojim porodicama. Nedostatak mladih mornara se da osetiti već i iz same tišine u kojoj Regata plovi.

Razlog za pomenuti nedostatak je, kaže naš kapetan,

m putevima Vojvodine

Četvrtak, 28. jun 2012.

Prisustvo čoveka se tek katkad da naslutiti i u kakvoj najlonskoj kesi ili plastičnoj flaši koje su “brižljivi” ribolovci za sobom ostavili

prilično jednostavan: - Da biste imali svoj brod potrebno je ili dosta novca da ga kupite, ili dosta vremena da ga sami napravite. Ja sam svoj brod počeo da sklapam kad sam imao četrdeset pet, a završio sam ga skoro deset godina kasnije. To je, verujem, slučaj i sa brojnim drugim učesnicima Regate, zbog čega ovo i jeste svojevrsna “penzionerska zabava”. U svakom slučaju, ukoliko sledeće godine ne bude prijavljeno više mladih žena, dobro ću razmisliti da li ću učestvovati – kaže u šali Nebojša, i sam penzioner, dok se za nama, poput kakve stometarske šarene zmije, kanalom nečujno valja ostatak ekspedicije.

Oko jedan po podne, četiri sata nakon isplovljavanja, regata lagano ulazi u svoju drugu luku, Bač, okončavajući tako i drugu etapu na svojoj ovogodišnjoj plovidbi. Mornari privezuju brodove

za obalu, postavljaju šatore, kapetani mogu da odahnu, ne skrivajući zadovoljstvo što su oplovili još jedan korak zemaljske kugle, i to baš vojvođanskim kanalima.

- Plovidba kanalom je znatno drugačija i lepša nego plovidba Dunavom, mirnije je i živopisnije.

Uostalom, mogu da plovim kuda god želim, ali na ovu regatu se vraćam svake godine, što dovoljno govori o tome koliko sam njom zadovoljan. Inače se bavim privatnim poslom, pa često imam problema s naplatom. Zato mi dobro dođe da na ovakvim mestima zaboravim na probleme, pa da se bar kao čovek odmorim, ako već dužnicima ne mogu ništa – objašnjava svoj motiv za učešće u Regati Branislav Teofilović iz Vukovara, kapetan “Malog Veseljaka”, jedinog broda iz Hrvatske, koji Regati daje međunarodni karakter. A njegov novosadski kolega, Ratomir Apić, veliki deo profesionalne karijere posvetio je upravo izradi brodova, a na ovogodišnjoj regati učestvovao je sa brodom “Vrbak” koji je, takođe, svojim rukama napravio.

- Žena, deca i unuci su otišli na more, a ja sam odlučio da svoj odmor provedem na zanimljiviji način. Ja se uvek držim one vojvođanske, koja kaže “dobro je i more, za onog ko nema Dunav”.

Mi imamo i Dunav i ove predivne kanale, tako da nam more ni najmanje ne nedostaje – veli ovaj brodograditelj i mornar panonski. Svoja iskustva s Regate prepričava nam i jedan od brojnih Zemunaca, Voja Marjanović, član Nautičkog kluba “Zemun”, inače penzionisani pilot, koji je odlučio da vetrovito nebo zameni mirnim morem, ili bar kanalom.

- Učestvovao sam na brojnim regatama, ali mislim da je ova najbolje organizovana. Ovo je zaista jedinstvena prilika da se svi odmorimo, opustimo i da se družimo, uprkos sitnijim problemima, pre svega onima sa travom koja se upliće u elise. Ali, verujem da će plovidba biti mnogo udobnija kad stignemo do plovnog dela. U svakom slučaju, ne planiram da izostanem ni sa jedne naredne – kaže ovaj rođeni Sarajlija, kapetan broda “Ažbaha1”, što je,

kako veli, “bosanska verzija aždaje”.

Nakon dana odmora, pesme, kotlića, roštilja i ostalih „mornarština“, Regata sledećeg jutra nastavlja put.

Kroz Srpski Miletić, Sombor, Bezdan, Kljajićevo, Doroslovo i Bački Gračac, da bi posle jedanaest dana plovidbe ponovo uplovila u Novi Sad. Ekipa Novina novosadskih se, pak, iskrcava u Baču, ostavivši mornare da brode na miru, bez „špijuna“. Elem, srećan im put. I mirno more panonsko, naravno.

Duško Domanović Foto: Aleksandar Kamasi

Tradicionalna petrovačka salama Neposredno pre isplovljavanja iz Bačkog Petrovca, učesnici regate su za “simboličnih i promotivnih” 200 dinara pazarili od meštana-domaćina doručak, u programu najavljen kao “tradicionalni petrovački”, sa sve kulenom, sirom i inim vojvođanskim đakonijama. Kao i u svakoj reklami i predizbornoj kampanji, narečeni tradicionalni doručak, kad se odmota, volšebno se pretvarao u tradicionalnu kupljenu salamu, ušuškanu u kriške tradicionalnog kupovnog hleba, sa sve sokom “medonja” iz kakve tradicionalno-privatne sokare.

“Doručkovao bih, ali ljut mi kulen”, veli naš kapetan, odlučivši da doručak, ipak, preskoči.

Novine novosadske

25

Kulturno

Muha Blekstazi, pesnik, hip-hoper, humanista,

Prazan stomak svira note probušenog džepa Sagledavajući kulturnu scenu u Srbiji i krizu autora u svim oblastima, a koju mnogi povezuju sa ekonomskom krizom i teretom savremenog života, jedna naša književnica je rekla: “Nemojte zaboraviti da je umetnost nastajala i u holokaustu”.

I zaista, da li je preduslov za nešto kreativno, kvalitetno, za umetnost, savršen život i sjajni uslovi?

Nije. Da li je umetnik samo onaj ko se komercijalizuje i proslavi?

Nije. U potrazi za kulturom koja nema prizvuk popularnosti, za stvaralaštvom koje ne šminka svakodnevnicu, zalutali smo na Adice, kod novosadskog hip-hopera i pesnika Muhameda Eljsanija, publici poznatijem kao Muha Blekstazi.

26

Novine novosadske

Trošna kuća u Adicama, do koje vodi prašnjavi put. Iza crvene kapije sa koje se ljušti farba sedi žena okružena sa pet preslatkih kćerkica, koje zastaju u svojoj igri da vide ko to dolazi. “Je l’ tu Muha?”, pitamo uljudno, a nasmejano lice tridesetosmogodišnjeg tate, koji, brat-bratu, izgleda kao da nije prevalio ni dvadesetu se pomalja iza zavese koja kuću Eljsanijevih čuva od muva. Ulazimo u njihov više nego skromni dom, u kom nema luksuza, ali se vidi da je sa ljubavlju opremljen i sređen. Devojčice samosvesno i veselo uglas kažu da neće da se slikaju sa tajom za novine, ne zato što se stide nepoznatih gostiju sa fotoaparatima, već zato što – neće.

- Ja nisam reper, ja sebe želim da vidim kao pesnika – mikrofon sam uhvatio tek pre pet godina, a pesme pišem ceo život. Poezijom sam počeo da se bavim još kao klinac, kada sam hteo da se narugam sa drugarima i napravim zezanje, a kasnije sam pisao pesme za svoje prve ljubavi i devojčice koje su se sviđale mojim prijateljima. Za vreme vojnog roka u Podgorici sam zabavljao svoje sapatnike u uniformi pesmama o vojničkim mukama. Repom sam počeo da se bavim zbog specifičnosti tog muzičkog žanra i njegovim prožimanjem kroz poeziju – u hip-hopu od svake životne priče možeš ispevati pesmu”, započinje svoju priču Muhamed Eljsani, u muzičkim i socijalnim krugovima daleko poznatiji kao Muha Blekstazi.

Život pretočen u pesmu Njegova muzika bazirana je na teškim temama koje muče misli ovog novosadskog zidara i humanitarnog aktiviste, koji svoj život pretapa u pesmu. On kaže da mu inspiracija za pesmu ne treba, jer ga stomak stalno podseća na probleme kojima je okružen, pa kad god sedne za sto sa papirom i olovkom, teme same od sebe nekontrolisano naviru. Muha veli da za poeziju kojom se on bavi nikad nije bilo pogodnijeg trenutka, jer se sada živi gore nego ikad. – Kažu stariji da je bilo gore u godinama koje su usledile posle Drugog svetskog rata, ali smatram da su tada ljudi imali jedan ideal da će biti bolje, za koji su se borili, dok sada vlada potpuno beznađe. Nas

zidar, otac petoro dece Meni pesme znače kao opis mog života i života mojih sapatnika. Ne može Rom da peva o nečemu što nema

Četvrtak, 28. jun 2012. ranije 70 odsto Roma bavilo zidarstvom, a 30 odsto skupljanjem sekundarnih sirovina. Sada, kako god pogledam u nečije dvorište, vidim tricikle sa prikolicama za karton. Nema posla, nema para, gazda te ne isplati iako si rmbao kao magarac, a ti možeš samo da sedneš i plačeš. Šta da vam kažem, kada i neromsko stanovništvo počinje da se bavi poslovima koje su samo Cigani radili – sada penzioner ode sa kantom da baci smeće, a vrati se kući sa dve kese. Životni standard celokupnog društva je otišao dođavola, svima je gore, pa tako i Romima, kaže Muha za Novine novosadske. – Nije samo nama loše, čak bih se usudio da kažem i da su penzioneri ugroženija socijalna kategorija od nas. Pod broj jedan, Romi su na siromaštvo navikli, jer nam je uvek bilo teško, i nikad se nismo stideli najtežih poslova. Pod dva, stari su – ne mogu da se snalaze kao Romi, koji uvek nešto sa strane raduckaju. Ali, kako idu stvari, uskoro ćemo svi zajedno na kontejnere i na karton, sa gorčinom u ustima priča Muha.

“Ja sam gladan”

Predsedniče, druže, dok ti hranu služe Telohranitelji oko tebe kruže Dok ti grabiš kapom, tu i tamo šakom, Ja tu muke mučim sa praznim stomakom Nemam žute pare, creva prazno vare Iznad svoje glave gledam lešinare Mršav sam i jadan a ti mrtav ‘ladan Predsedniče, shvati, Ja sam gladan

Pišem, jer dođe mi da plačem

već 20 godina vode isti ljudi, a kao društvo samo padamo. Ovaj sistem je zaražen, a mene najviše boli što ne mogu ništa da uradim povodom toga, mogu samo da pevam o tome, objašnjava Muha razloge svoje crne poezije. A teme o kojima piše su upravo takve, prizemne, realne, pomalo bolne, jer nam svakodnevnicu ljudi kojima je sve u životu neizvesno, približava na plastičan način.

Komšiluk i “zli Cigani” Na Adicama živi ceo život, i seća se vremena kada je ovo naselje na periferiji Novog Sada imalo svega 500 kuća. U međuvremenu su se u njegov komšiluk naselili prognani iz ratova u bivšoj Jugoslaviji, pa tako sada komšiluk sa Romima dele izbeglice iz Bosne, Hrvatske i sa Kosova. Na Rome izbeglice, veli, niko ne gleda kao na sabraću iz ratnih patnji, već kao na “zle Cigane” koji kao da su krivi zato što su prognani zajedno sa Srbima i ostalima, ali kaže, nije samo njima teško. – U Novom Sadu se

Boli ga nepravda koju sistem nameće. Na svoju egzistenciju se ne žali i ne kuka nikom, već ga samo brine bezizlaznost situacije u kojoj njegove kćerkice treba da odrastaju. – Vidi, ja nemam para, ali živim nekako, hranim ovu moju decu. Radim u jednoj humanitarnoj organizaciji, namaknem koji dinar radeći svakodnevno na građevini, a ponekad radim i kao animator za decu. Moji prijatelji mi duguju para i para, ništa puno, po 500 dinara, jer kad im ne bih dao, ne bi imali za večeru. Ne pozajmljuju oni od mene jer ja imam puno novca, već zato što oni nemaju ništa. Kada vidim kako ljudi oko mene žive, dođe mi da plačem. Zato sednem i pišem, pravim muziku, priča Eljsani. A u gradu ga niko ne gleda kao pesnika, muzičara, intelektualca. I dalje ga gledaju sa podozrenjem i hvataju se za novčanike kada uđe u autobus, i to je breme koje ceo život nosi na svojoj koži, koja je nešto tamnije boje od većinskog stanovištva, u čemu se izjadao u pesmi „Crna ovca“. – Navikao sam već na to. Pa ja kad bih našao novčanik, ja bih ga vratio, isto mogu da tvrdim za većinu ljudi koje poznajem. Romi su pošten narod, ali te sirotinja natera na svašta.

Hiljade pesama – jedan album

ali on na to ni ne puca, već muziku shvata samo kao izduvni ventil. Njegove pesme su knjige za slušanje, koje bi se mogle koristiti u prosveti za razumevanje života Roma, naših komšija o kojima znamo tako malo. – Ja vidim te komercijalne repere koji pevaju o kolima, ženama, bogatstvu – svemu onome što zapravo nemaju. Na njihovim koncertima publika đuska i zeza se. To je OK, ali zamislite situaciju gde u nekoj diskoteci subotom uveče puste moju pesmu. Ljudi bi se rasplakali i otišli kućama. Zato na komercijalnost nikad nisam ni ciljao, jer meni moje pesme znače kao opis mog života i života mojih sapatnika. Ne može Rom da peva o nečemu što nema”, iskren je ovaj hip-hoper. Klinci iz komšiluka znaju čime se njihov Muha bavi, ali ne “kapiraju” o čemu on to peva. Kad porastu i kada ih život uhvati u mašinu, počnu da mu prilaze i diskutuju o stvarnoj politici, društvenom položaju, klasnom odnosu, svemu onome što ne postoji u medijskoj ponudi koja do Roma sa Adica stiže. Kaže, nastavlja da piše pesme, albuma će biti, ali pre toga, moraće da se pobrine šta će večeras njegova deca pojesti. Smrkava se.

Sava Nikić foto: Aleksandar Kamasi

Muha Blekstazi iza sebe ima svega jedan album, ali je do sada napisao hiljade pesama. Kaže da od repa može da živi svega troje-četvoro izvođača u Srbiji,

Novine novosadske

27

Vodimo vas repertoar

Da idete da se provedete Počelo Novosadsko dečije leto

Uživanje i zabava do kraja raspusta Pozorišta Srpsko narodno pozorište Završena sezona Pozorište mladih: Završena sezona Novosadsko pozorište: Završena sezona Bioskopi: Arena Cineplex: Loraks....................................14:00 Snežana i lovac...................16:00 19:45 22:10 Madagaskar 3: Najtraženiji u Evropi (sinhronizovano)..12:30 14:30 16:30 18:15 Lol....................18:20 20:20 22:15 Ljudi u crnom 3 3D...........15:00 22:10 Pirana 3D...................17:00 18:45 Smrt čoveka na Balaknu.................................20:30 Na tajnom zadatku............15:45 18:05 20:15 22:20 Pupijeva potraga (sinhronizovano)................13:15 Prometej 3D.............20:00 22:30 Diktator..........16:05 20:10 22:00 Izložbe: Galerija Matice srpske: Izložba “Srpska crkvena umetnost u Mađarskoj – srpski crkveni muzej Sentandreja” Završna izložba završne godine likovnog departmana Akademije umetnosti Kulturni centar Novog Sada: Izložba plakata: Klaus Štek “Ništa nije obavljeno” Nedelja kineskog filma Tribina mladih KCNS: Ciklus “Portret” Likovni salon KCNS: Predstavljanje monografije – Dragomir Ugren Foto starter – izložba radova studenata Umetničke akademije iz Osijeka Spomen-zbirka Pavla Beljanskog: Stalna postavka

28

Novine novosadske

Ukoliko vaši mališani ni ovog leta neće prodefilovati grčkim, crnogorskim ili španskim plažama, nema brige – da tropske vrućine „ne presede“ u foteljama uz računarske igrice ili crtane filmove, pobrinuće se Novosadsko dečije leto, koje je za male Novosađane pripremilo više od 240 tematski podeljenih radionica šarolikog sadržaja i koncepcije.

Manifestacija koja se drugi put održava u organizacij fondacije „Deci na dar“, a uz podršku dvadeset drugih institucija, počela je u nedelju, a trajaće sve do 31. avgusta, kada je planirano grandiozno finale uz deseti jubilarni Letnji maskenbal, koji na uglu Zmaj Jovine i Dunavske ulice organizuje Gradska biblioteka.

Organizatori su se i ovoga puta potrudili da roditeljima i deci ponude široku lepezu aktivnosti, pa će mališani između ostalog imati priliku da savladaju osnove šaha, upoznaju se sa brazilskim „borilačkim plesom“ Kapuerom, upute se u izradu maski i nakita, ali i načine prve glumačke korake, steknu znanja iz francuskog i astronomije, upuste se u svet aviomodelarstva i zakotrljaju „bumbaru“ u fudbalskoj školi selektora Siniše Mihajlovića.

Kad mali Indijanci „razbace“ mice Mlađi naraštaji Novosađana koji „ne škrtare“ kada je mašta u pitanju sigurno će uživati u radionici „Dan Indijanaca“ koja je planirana za danas između 10 i 13 časova u „Dečijoj fantaziji“ u Ulici Cara Dušana. Program će voditi Guen Mohamed Alija, a decu pored maskiranja i igre očekuje i kurs indijanskog ritualnog plesa,

izrada luka i strele, zanimljiva igra „indijanski točak“ i brojna saznanja iz istorije. Na ovom kursu ima mesta za 40 polaznika starosti od 6 do 12 godina uz participaciju od 150 dinara, a zainteresovani mogu da se prijave telefonom, na broj 065/588-48-88. Deca kod koje druženje i takmičarski duh odnose prevagu u odnosu na svet mašte verovatno neće uspeti da se pronađu u pričama o starim poglavicama, ali su organizatori poslasticu za njih pripremili u zabavnom parku „Starli“ gde će danas od 10 do 13 časova biti organizovani svojevrsni turniri u društvenim igrama (Ne ljuti se čoveče, Mice, Monopol, Igre pamćenja) za polaznike uzrasta od 2 do 12 godina. Kada se klinci i klinceze umore od tabli i kockica, na raspolaganju su im „slobodne aktivnosti“ u vidu lavirinta, tobogana i stonog hokeja – ovaj program prima 100 polaznika, a participacija je takođe 150 dinara. Konačno, „male pametnice“ će utočište od vrućine pronaći u Muzeju Vojvodine gde će ih kustosi vratiti u devetnaesti vek i priču o starim vojvođanskim zanatima, dok ih posle izlaganja čeka i kreativni deo posete, odnosno izrada držača za ključeve. Vrata Muzeja biće otvorena za dvadeset i pet mališana, a ovaj program koji traje od 10 do 13 časova biće besplatan.

Prijave su na telefon 525 -029.

Šah pa osveženje na Štrandu Putovanje kroz drevne civilizacije u „Dečijoj fantaziji“ nastavlja se i u subotu – nakon šetnje kroz svet starih Indijanaca, najmlađi Novosađani u petak će imati priliku da zavire i u drevni Egipat.

Priča o egipatskoj mitologiji, piramidama i sfingama stajaće roditelje 150 dinara, a u svetu fantazije biće mesta za 40 slušalaca u terminu od 10 do 13 časova. U istom periodu, u zabavnom parku Starli budući šahisti mogu da nauče legendu o ovom sportu, saznaju kako se kreću figure i upoznaju se sa osnovama igre, da bi na kraju svoje znanje testirali u mini turniru, za koji prijava košta 150 dinara. Konačno, ukoliko se dečica umore od silnih saznanja i informacija, tu je uvek popodnevni program na Štrandu, koji traje od 17 do 20 časova.

Ova radionica je besplatna i broj dece nije ograničen, a u pauzama između brčkanja i igranja u pesku, mališane očekuju i brojni korisni programi.

Điha, điha Kratak predah kako za decu, tako i za roditelje sledi do ponedeljka, jer su jedine aktivnosti vikendom upravo na Štrandu. Međutim, već početkom iduće nedelje nastavlja se ubitačan tempo radionica – da ne budu zapostavljeni ni ljubitelji životinja, pobrinula se osnovna škola Đorđe Natošević gde će klinci u ponedeljak imati priliku da poslušaju zanimljivu storiju o konjima koji su obeležili istoriju i, daleko interesantnije, zajašu ponija, posle čeka ih čekaju pozorišne radionice i čas košarke.

Ova radionica od 10 do 13 časova, a kapije škole otvorene su za 200 mališana bez participacije.

M. Sovilj

Četvrtak, 28. jun 2012.

Internacionalno, novo, alternativno – INFANT

Pozorište koje vas uvlači u „igru“

U

ponedeljak je u Srpskom narodnom pozorištu svečano otvoren 39.

INFANT – festival alternativnog i novog teatra, koji će tokom devet dana trajanja novosadskim ljubiteljima umetnosti ponuditi 17 predstava u takmičarskom delu programa i brojne radionice, uz učešće trupa iz Slovenije, Bugarske, Mađarske, Belgije, Francuske, SAD-a i Rusije. Ako je suditi po prvim utiscima, ovaj festival, koji je u protekle četiri decenije stekao status avangardnog, drugačijeg i akomercijalnog, otišao je ove godine još korak dalje u alternativu i provokaciju, pa se čini da, uprkos odsustvu „motiva-vodilje“ pri selekciji, niti jedna predstava nije uvrštena u repertoar reda radi, a sva je prilika da su se učesnici svojski potrudili da publika salu ne napusti ravnodušna ili apatična.

Neko beži od ega, a neko od rovova Jedna od takvih je svakako i predstava „Zen – ni reč ni ćutnja“ u produkciji Perpetum dens tima, koja je na programu od 20 časova u Srpskom narodnom pozorištu.

Dramska radnja na zanimljiv način

prati deset koraka na putu ka zenu, odnosno konačnog oproštaja od ega koji nas, prema mišljenju autora, udaljava od lične slobode. Dok je četvtrak posvećen filozofiji, petak je dan za surovu realnost – Mokald Rasem donosi Novosađanima priču o „Iračkim duhovima“ kroz pozorišni komad koji prati sudbinu mlade iračke generacije koja najlepše godine provodi na frontu, u rovovima i skloništima. Ovaj autor koji se skrasio u Belgiji, pokušava da Zapadu približi daleke scene bezumlja i straha kroz koje tamošnja mlad prolazi zbog „borbe za demokratiju“ uz blagu pomoć saveznika. Ispovesti iračkih duhova su na programu od 19 časova u Srpskom narodnom pozorištu.

Kakvi se heroji kriju u dvorištu?

Subota je dan za domaću produkciju. Ansambl Miraž ciljano donosi puno pitanja, a malo odgovora kroz

predstavu „Parče zemlje između reke i stenja“ koja se, u najkraćem, bavi vremenom, lepotom i idealima.

Autori se posebno „brinu“ za aktuelno doba, koje tumače kao vreme površnosti, Makijavelizma i sirovosti, u kojem heroja nema, ili se ne vide. Šansu da ih demantuje potražiće ekipa Fakulteta tehničkih nauka koja će kroz projekat „Dvorište“ koji planira dizajniranje, prostorno planiranje i oživljavanje letnje scene KCNS.

Lov na utopiju na pučini slobode Oni koji vole eksperimentisanje, neće propustiti performans „Bela soba“ koji je će biti održan u subotu u Art Klinici sa početkom od 18 časova. Posetioci će dobrovoljno biti zaključani u konceptualnu prostoriju nazvanu bela soba, kako bi u pola sata koliko će provesti iza brave razmislili šta je za njih sloboda,

koliko su slobodni i šta su spremni da urade za nju. Priča o idealima „nastavlja se“ u nedelju od 19 časova u Srpskom narodnom pozorištu kroz predstavu „Stoj, ko ide“ koju potpisuje francuski teatar Delakt.

Ovaj komad revolucionarnog duha ne vraća nas, kao mnogi drugi, u vreme Francuske revolucije, već ideale tog vremena seli u današnje doba, podsećajući nas na „dužnost“ da se borimo za bolje i časnije društvo. Da nisu svi Francuzi zanesenjaci, potvrdiće predstava „Ribar“ u produkciji pozorišta Luten, koja će biti prikazana u nedelju od 22 časa u Katoličkoj porti. Reč je o svojevrsnom omažu pomorskom svetu, pa će se u „nemoj predstavi“ glavni lik oprobati u brojnim ulogama, od „malog od palube“ do kapetana, kako bi publici dočarao posebnost života na pučini.

Izvajaj svog Tita Dugogodišnja praksa da se planski briše granica između publike i izvođača ispoštovana je i ovaj put, a čini se da je najdalje u tome otišao Ed Šinkovič, koji će u pratećem programu Novosađanima predstavi bistu Josipa Broza Tita sačinjenu od sapuna, pružajući im priliku da po sopstvenoj želji usavršavaju ili kvare njegovo delo. Kako Šinkovič kaže, lik Maršala nije odabran slučajno, jer ni današnji političari ne uspevaju da se odupru standardima koje je on postavio, a u njegovoj percepciji, istovremeni pokušaji lidera javne scene da budu i hladni autoriteti i egzotični plejbojevi, deluju jeftino i nisko. Šinkovič je sličnu egzibiciju imao u Kanjiži, kada je postavka potrajala osam dana, pre nego što su posetioci „odlučili“ da delove skulpture odnesu kući kao suvenire, „ukidajući“ na taj način izložbu..

T. Lovreković

Na dve lokacije

Osim Srpskog narodnog pozorišta, domaćin ovogodišnjeg festivala Internacionalnog festivala alternativnog teatra biće i Kulturni centar Novog Sada, a ulaznice za sve predstave mogu da se kupe po ceni od 300 dinara, svakog dana od 11 do 13 časova na blagajni Kulturnog centra.

Novine novosadske

29

Pregled nedelje

Letnja šema u Novom Sadu

Vetar u leđa

Drži se...

Radni dan...

Pred Konačno hlad...

30

Novine novosadske

dah...

Četvrtak, 28. jun 2012.

Kao nekad

Novosađanke...

Odmor

Štrandarije

Druženje...

Osveženje...

Žurba...

Novine novosadske

31

Pregled nedelje Podnaslov rubrike

32

Novine novosadske