Issuu on Google+

BESPLATNI NEDELJNIK

Istraživanje

Kulturno

Romantika u Novom Sadu i dalje postoji, a našim sugrađanima je za osmeh dovoljna i najmanja sitnica., pokazalo je istraživanje Novina novosadskih

Frontmen popularnog sastava Pera Alvirović za Novine novosadske priča o novom albumu, pesmama, kafani, životu...

Koliko smo romantični?

Apsolutno novosadski bend

Novine novosadske Četvrtak, 21. jun 2012.

Tema broja

Investicije ne izlaze iz grada

Prigradska naselja u Novom Sadu decenijama zapostavljena čekaju investicije

brzina kojom zagađujemo dunav

NS info

Skvoteri našli novo mesto Aktivisti Društvenog centra, uređuju novi umetnički prostor, u Kineskoj četvrti

NS šorom

Simona Tomić, Vojvođanka iz Istre

Iz Poreča došla na studije u Sremske Karlovce

Jedan od nas

Milan Mumin

Državljanin Ulice Maksima Gorkog, između Novog Sada i Amerike:

“Kafana je moja kuća”!

Broj 13

Kubik i po u sekundi ! Reportaža

Novosadski hosteli između dva Exita

Kad se u sobi sretnu Turčin, Srbin, Hrvat i Japanka

Iz SVA lazi četvrKOG tka


Novine novosadske

Sadržaj

Četvrtak, 21. jun 2012. Reč urednika

Aleksandar Vukovac

Ko čeka – načekaće se

Đ

Tema broja 6 Investicije se slabo “prelivaju” na prigradska naselja

Lifestyle 21 Koliko “košta” tinejdžer u Novom Sadu?

NS info 8 Svakog sekunda u Dunav se izlije kubik i po kanalizacije 10 Društveni centar niče na novoj lokaciji, u Kineskoj četvrti A VI, KAKO STE? 16 Koliko su Novosađani romantični? Jedan od nas 18 Milan Mumin - “Nepripadanje je moja jedina suština”

Reportaža 24 Novine novosadske u hostelu - Novi Sad iz ugla stranaca kulturno 26 Apsolutno romantično, Novi album Pop izdanje starogradske Vojvodine

direktor novina

Fotografije

Štampa

Petra Zdjelarić

Aleksandar Kamasi

Color Print d.o.o., Novi Sad,

Glavni i odgovorni

Telefon redakcije

Mileve Simić 27 tel: +381 21 6417 333

urednik

+381 21 310 15 21

IZLAZI SVAKOG ČETVRTKA

Aleksandar Vukovac

Mejl redakcije

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Redakcija

redakcija@novinenovosadske.rs

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

Tomislav Lovreković, Duško

Osnivač i izdavač

ISSN 2217 – 7388

Domanović, Ivana Kupek i saradnici

Maxim&Co, Novi Sad, Bul. M. Pupina 9

COBISS.SR – ID 267768071

+381 21 4750 800

urđevdan je bio pre mesec i po dana. Glasali smo, onda smo sačekali lepo rezultate i dobili otprilike sliku ko će nam voditi grad i u naredne četiri godine. Sačekali smo i dodatne dve nedelje, jer niko ni sa kim na političkoj pijaci u Srbiji ništa nije mogao da se dogovori, pa smo dobili predsednika. Sad čekamo Ivicu Dačića, da se nakani, privoli, odabere opciju. Ivicu Dačića sa svojih dvadesetak poslanika (kad se izuzmu Palma i Krkobabići). A za to vreme, mediji u Srbiji iz dana u dan daju informacije koje počinju sa “možda” i završavaju se sa “u načelu”. Možda su se dogovorili, a možda i nisu. Postignut je dogovor, ali u načelu. A šta bi bilo kada bi se mediji, ne daj Bože, ujedinili, pa čak i oni koji su na sigurnim državnim jaslama. Pa kad bi jedan dan osvanuo bez Ivice, Borisa, Tome, Palme, Mrkonjića, čak i onog nesretnog Dinkića što više valjda ne zna ni šta da izjavi pa kaže pre neki dan na Tviteru: “Jedino u slučaju da dobijem priliku da ispunim sve što sam obećao u kampanji - ulazim u vladu” (Čekaj malo, a što si onda ulazio u sve te silne vlade dosad???). Ništa se ne bi dogodilo, jer mediji ne mogu da se slože ni da napuste pres konferenciju na koju neki “visoki zvaničnik” kasni po 3-4 sata. I tako, planiramo iz nedelje u nedelju da pišemo o pregovorima, kojih nema, o aktivnostima grada, koji čeka drugo polugodište, o sastavu ekipe koja će činiti vlast, a koja čeka onog Ivicu odozgo, jer dok Ivica ne kaže svoje, piramida vlasti se ne spušta niže. Sednica Skupštine grada zakazana je za 29. jun, pa ako ništa, bar ćemo videti kako nam izgledaju novi odbornici, naravno oni koji ostanu na mestu odbornika, jer će deo da se prebaci u druge fotelje, naravno, kad se sve lepo dogovori. Pitam se i ja, dok nedelje prolaze, a vlade se ugovaraju, dokle ću više da drvim o tome. I tako, još jedna uvodna reč posvećena ničemu. Ali, ja se držim dobre stare floskule – ne možete vi toliko da odugovlačite, koliko ja o tome mogu da pišem. Tako da, željno iščekujem neki od narednih brojeva, da se niko ni sa kim ništa ne dogovori, pa da opet podsetim na to kako skače evro, kako ne znamo ko nam upravlja državom (znamo jedino ko figurira, čitaj – predsednik), kako naši glasovi vrede taman toliko da se mogu dobro prebrojati... Što bi rek’o Matija Bećković ... Ma znate već šta Matija kaže..

Novine novosadske

3


Pregled nedelje Aktuelno Karte skuplje zbog slabog dinara i cene goriva

Poskupljuje gradski prevoz I ako su u Gradskom saobraćajnom preduzeću najavljivali da ove godine karta za prevoz neće biti skuplja, do povećanja cene će, izvesno je, ipak doći. Tome nije doprinelo samo slabljenje dinara, već i ekspresni rast cene goriva na svetskom tržištu. Direktor ovog preduzeća Branislav Bogaroški potvrđuje da će do poskupljenja sigurno doći, samo se ne zna kad. – Cena goriva je, u odnosu na prošli maj, kad smo poslednji put dizali cenu prevoza, otišla za više od 30 odsto nagore. S obzirom na to da čak 40 odsto našeg budžeta iznose troškovi energenata, nije teško zaključiti da ćemo te gubitke morati da kompenzujemo poskupljenjem – ističe Bogaroški. Prema njegovim rečima, vozači su obučeni za što štedljiviju vožnju na leru, a u preduzeću su maksimalno sprečene zloupotrebe resursa. Zbog toga, kako kaže, očekuje da će firma uštedeti oko

40 miliona dinara, na godišnjem nivou. Međutim, to neće biti dovoljno. – Mi smo sve naše rezerve probili, i poskupljenja će morati da bude, i to što pre. U dogovoru sa Gradom ćemo morati da nađemo način za prevazilaženje ovog problema, jer je ovakav tempo gubitka za nas neizdrživ. Gledaćemo da podizanje cena bude razumno, da ne bude veliko,

već onoliko koliko nam treba da pokrijemo gubitke – tvrdi Bogaroški. On ocenjuje da Grad ima opciju da iz sopstvenih sredstava pokrije gubitke GSP-a, ali smatra da je malo verovatno da će do toga doći – pre svega zbog mogućnosti da gorivo poskupi još više. Ivana Kupek

Problem kanalizacije rešava se i na sremskoj strani

„Vodovod“ investira u Petrovaradin

P

rošle nedelje su počeli radovi na rekonstrukciji kanalizacije u Ulici Račkog u Petrovaradinu, vredni oko 25 miliona dinara. Rok za završetak radova je 70 kalendarskih dana, a izvođač je beogradsko preduzeće „Projektomontaža“. Kako

4

Novine novosadske

najavljuju nadležni u JKP „Vodovod i kanalizacija“, uskoro očekuju da će dobiti sve neophodne dozvole i za početak radova na rekonstrukciji kanalizacije u delu Šenoine ulice, od Ulice patrijarha Rajačića do Reljkovićeve ulice. Vrednost ovih radova je oko

pet miliona dinara, a rok za njihovo izvođenje je 25 dana. Paralelno sa pomenutim radovima, trebalo bi da počne i realizacija projekta zoniranja vodovodne mreže, čiji je cilj stabilizacija pritiska vode u Petrovaradinu. Ti radovi, vredni preko 14 miliona dinara, povereni su preduzeću „Graditelj NS“. Nakon što Zavod za zaštitu spomenika kulture da saglasnost, počeće i radovi, vredni pet miliona dinara, na rekonstrukciji kanalizacije u delu podgrađa Petrovaradinske tvrđave, u Štrosmajerovoj ulici. Ovogodišnjim Planom investicija predviđena je i gradnja kanalizacije u delu Trandžamentske ulice, vredna oko tri miliona dinara. Realizacija ove investicije očekuje se tokom jeseni. Uskoro bi trebalo da počne i realizacija projekta odvođenja otpadnih voda iz dela naselja Sadovi, ali preduzeće „Železnice Srbije“ planira da na tom delu napravi podvožnjak, i najverovatnije se, do završetka tog posla, neće ulaziti u gradnju kanalizacije na tom području. Ivana Kupek


Četvrtak, 21. jun 2012.

Projekat „Zajedno za jednakost“

Pomoć deci oboleloj od raka Osmeh za male pacijente

Parada lutaka protiv diskriminacije

G

ej strejt alijansa (GSA) je prošle nedelje u Novom Sadu organizovala akciju pod nazivom „Demonstracija kartonskih LGBT lutaka“, tokom koje su na Trgu slobode bile postavljene lutke sa porukama protiv diskriminacije LGBT populacije u Srbiji. Kako je najavljeno, ovo je prva u nizu ovakvih akcija koje će se, u gradovima Srbije, održati u okviru projekta „Zajedno za jednakost LGBT osoba“, koji GSA sprovodi sa još četiri nevladine organizacije. Kako tvrde organizatori, ova akcija postavlja pitanje mogu li bar LGBT lutke da se okupe i opstanu par sati na gradskom trgu, ako to već ne mogu same LGBT osobe. – Akcija ima za cilj da razbije predrasude i stereotipe koji postoje o LGBT osobama, kroz komunikaciju sa aktivistima koji rade na štandu, čitanje onoga što same lutke poručuju, i kroz detaljnija objašnjenja koja građani

mogu naći u lecima – izjavio je predsednik GSA Lazar Pavlović. On kaže da su reakcije prolaznika različite, da ima onih koje tema ne zanima i ne žele da se zadržavaju pored lutaka, ali da su uglavnom pozitivne i da nema incidenata. Projekat se realizuje tokom celog juna, a podržalo ga je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu i ambasada Holandije u Beogradu. Prvobitno, ovo okupljanje planirano je za osmi jun, ali je otkazano zato što su se u isto vreme i na istom prostoru održavale Zmajeve dečije igre. Skup je prošao bez incidenata, ali uz jako policijsko obezbeđenje. I. Kupek

Izmeštanje teškog saobraćaja

Taksa za kamione preko Fruške gore

P

redsednik Skupštine grada Novog Sada Aleksandar Jovanović razgovarao je prošle nedelje sa direktorom Nacionalnog parka Fruška gora Dobrivojem Antonićem o mogućem uvođenju takse za prolazak teškog kamionskog saobraćaja preko jedine vojvođanske planine. Jovanović je predao i potpise stanovnika Petrovaradina, skupljene tokom aprila i maja, za inicijativu da se teški kamionski saobraćaj izmesti iz tog dela grada. – Proteklih nedelja dobijali smo mnogo apela da se izmesti teški kamionski saobraćaj iz Petrovaradina, i to je problem koji je već

godinama prisutan. Zbog prolaska teretnih vozila, stanovnici ovog dela Novog Sada svakodnevno se susreću sa ogromnom bukom, vibracijama koje oštećuju domove, ali i opasnostima od saobraćajnih nesreća, i to na potezu gde se nalazi osnovna škola i gde je velika frekvencija dece – izjavio je Jovanović, uz ocenu da bi se uvođenjem takse za kamione koji prolaze preko Fruške gore teretni saobaraćaj u Petrovaradinu smanjio. Jovanović je saopštio da je na sastanku dogovoreno da se u narednom periodu objedine inicijative Iriga i Novog Sada za uvođenje takse, i da se, potom, ponovo razgovara sa predstavnicima Nacionalnog parka Fruška gora i predstavnicima AP Vojvodine, kako bi se našao najbolji način za rešavanje ovog problema. Podsetimo, stanovnici Petrovaradina su nedavno, na protestnom skupu kod nekadašnjeg Žeželjevog mosta, zatražili od nadležnih ustanova da se teški saobraćaj potpuno izmesti iz ovog dela Novog Sada.

Studenti stomatologije Novosadskog univerziteta organizovali su humanitarnu akciju u sklopu koje su posetili decu obolelu od raka, koja primaju hemoterapiju na Odeljenju za onkologiju Dečije bolnice. Ova humanitarna akcija je održana u saradnji sa udruženjem „Nurdor“ (Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka), a budući stomatolozi su se družili sa mališanima, animirali ih, obučeni u kostime, i podelili im prigodne paketiće. Igor Jezdimir je, u ime organizatora akcije, istakao da im je bila želja da javnosti skrenu pažnju na ove hrabre mališane i da ljude upoznaju sa problemima koji muče njih i njihove roditelje. Jezdimir je naglasio da je to veoma važno kako bi ljudi saznali „na koji način mogu da pomognu Dečijoj bolnici, kao i roditeljima koji vode svakodnevnu borbu, zajedno sa svojom decom“.

Šta klinci treba da znaju o požaru? vatrogasci obučavaju decu Vatrogasna brigada Novog Sada organizovala je prošle sedmice obuku protivpožarne zaštite za decu u vrtiću „Vendi“ na Novom naselju. Osnovnu obuku prošlo je oko stotinu dece iz ovog vrtića, a mališanima je, osim davanja objašnjenja šta da rade u kriznim situacijama, pokazana i oprema vatrogasaca. Tokom obuke, vatrogasci su deci detaljno objasnili šta da učine ako se opeku, ako izbije požar, koga da zovu i kako da se ponašaju u sličnim kritičnim situacijama. Komandir odeljenja Vatrogasne brigade Novi Sad Robert Varadi kaže da Vatrogasna brigada edukuje decu tako što odlazi u predškolske ustanove, ili mališani na obuku dolaze u jedinicu. – Cilj edukacije jeste upoznavanje dece sa požarima, opasnostima koje vrebaju, a sve kako bi prepoznali kritične situacije, prevladali strah i izbegli da do požara uopšte dođe – istakao je Varadi.

I. Kupek

Novine novosadske

5


Tema broja

Prigradska naselja zapostavljena u

Ima li Novog Sada van Zmaj Jovine? Desetine hiljada Novosađana u 21. veku mašta o kanalizaciji, asfaltu ili bioskopu koji im nije udaljen dvadesetak kilometara – jedini „greh“ naših sugrađana jeste što nisu deo „kruga dvojke“, kako smo beogradskim žargonom nazvali uže gradsko jezgro koje raste i napreduje dok su, po svemu sudeći, prigradska naselja izbrisana i precrtana iz strategije gradskog razvoja. Novine novosadske istraživale su da li su meštani Futoga, Petrovaradina, Sajlova, Sremske Kamenice, Klise, Kaća i drugih delova Novog Sada građani drugog reda i koji ih problemi muče. 6

Novine novosadske

Do mosta grad – a preko... ? Sa jedne strane tartan staza, šetalište iz snova i niz prestižnih kafića, a „preko puta“ naselje bez kanalizacije, asfalta i perspektive. Ako treba tražiti „slepo crevo“ u planovima razvoja grada, onda dalje od Petrovaradina i Sremske Kamenice, ne treba ići. Kako tvrde naši sagovornici, poslednjih nekoliko decenija investicije ne uspevaju da „preplivaju“ Dunav, pa se sremska strana poslednjim ozbiljnijim ulaganjima radovala pre tridesetak godina – maćehinski odnos prema Petrovaradinu i Sremskoj Kamenici dobio je otelotvorenje u nizu komunalnih i životnih problema. Sa situacijom da ti je na sremskoj strani obale adresa, a na bačkoj život, verovatno je najbolje upoznata petrovaradinska mladež – pored ulaznice, za kulturna dešavanja i provod u noćnom životu, meštanima Petrovaradina po pravilu je potrebna i karta za gradski prevoz ili taksi vozilo. Bez bioskopa, pozorišta i noćnog kluba, Petrovaradinci bi još nekako i preživeli, ali

bez kanalizacije i asfalta ide „nešto teže“. – Poseban problem je saobraćaj, jer ovde za jedan sat protutnji nekoliko stotina autobusa i kamiona, a nedostaje nam i pešačkih staza, troatara i osvetljenja. Tako se put do škole, recimo, deci pretvara u igru „žaba na putu“, a o tome niko ne brine – kaže za Novine novosadske Svetislav Mirković iz udruženja građana „Centar Petrovaradin“ i dodaje da gradske vlasti poslednjih pola godine nešto rade po ovim pitanjima, ali je pitanje „koliko će izdržati na tom zadatku“. Zahvaljujući nemaru grada, sa adresom u ličnoj karti nisu se usrećili ni petrovaradinski roditelji – jedna od dve petrovaradinske škole je van funkcije već gotovo godinu dana, dok kapaciteti predškolskih ustanova nisu dovoljni da pokriju potrebe ni polovine naselja, pa su roditelji neretko prinuđeni da pre odlaska na posao naprave poločasovnu turu do gradskog jezgra i nazad kako bi mezimce predali u ruke revnosnih vaspitačica.


odnosu na grad

Četvrtak, 21. jun 2012. je praktično van funkcije. Futožani, međutim tvrde, da ih baš u tom smeru konstantno guraju kamioni koji danonoćno cirkulišu glavnom ulicom, divlje deponije koje niču kao pečurke i kanalizacija koja još uvek ima status „nedovršenog projekta“. – Jedan od prioriteta u razvoju Futoga mora biti izgradnja obilaznice, jer su buka i gužva zbog kamiona koji prolaze kroz glavnu ulicu postali nesnosni, a pored pucanja fasada, dešavalo se i da teretna vozila „ulete“ u porodične kuće. Više puta smo javnim preduzećima skretali pažnju na veliki broj divljih deponija, ali oni nas ili ignorišu ili intervenišu jednom u pola godine – kaže za naš list Dejan Đurikin, funkcioner MZ Futog. Poseban problem za Futožane godinama predstavlja Dom zdravlja, a on je „privremeno“ rešen sredinom šezdesetih, kada je u tu svrhu podignut montažni objekat. Pedeset godina kasnije, meštani Futoga zdravstvene kartone popunjavaju u istoj „kućici“, a gradske vlasti prvo su obećale, pa onda i krenule da rešavaju ovo pitanje izgradnjom novog Doma zdravlja sa specijalističkim ambulantama.

„Šajkaški okrug“ i dalje čeka kanalizaciju Kome još treba Tvrđava? Pored gradskog budžeta, novčanici meštana Petrovaradina nevidljivi su i za Exit, jedan od najprepoznatljivijih evropskih festivala kojem su formalni domaćini već godinama unazad. Kako kaže Mirković, saradnja sa prestižnim festivalom funkcioniše po principu „mi njima Tvrđavu, sve resurse i miran san nedelju dana, a oni nama desetak iznajmljenih soba“. - Pošto smo „opština na papriu“, a nemamo suštinsku moć, od Exita profitiraju organizatori, grad, pokrajina, država, praktično svi osim nas. Slično je i u segmentu privrede – 300 petrovaradinskih preduzeća plaća poreze, doprinose i takse gradskim vlastima, a niti jedan dinar od tih sredstava se ne vraća nama – ističe Mirković. Tvrđava, ipak, predstavljaj najbolniji ožiljak „novosadskih Sremaca“ - građani Petrovaradina uvereni su da bi sremska strana zahvaljujući bogatom kulturno-istorijskom nasleđu, mogla postati turistička Meka. – Dunav, Fruška Gora, Petrovaradinska tvrđava, vina, 27 manastira... Sve je to zapostavljeno, a naročito Tvrđava. Lepa je, stara je, egzotična je i služi četiri dana godišnje, a ostalih 361 kao da ne postoji. A, moglo bi drugačije – kaže Mirković. Slična problematika muči i žitelje Sremske Kamenice, Starih i Novih Ledinaca, Paragova, Popovice...

Dok se Novosađani nastanjeni u gradskom jezgru, pomalo razmaženo, žale na nedostatak mesta za parkiranje, smog i buku, „najfrekventnija“ reč na periferiji je – kanalizacija! Meštani prigradskih naselja oberučke bi zagrlili CO2 isparenja, tulume do 4 ujutru koji remete san i prenatrpane parkinge, ako bi zauzvrat dobili priliku da septičke jame pošalju tamo gde im je u 21. veku i mesto – na smetlište istorije. Dvadesetak hiljada Kaćana, ali i stanovnici obližnje Budisave i Kovilja, još uvek sa nevericom posmatraju ekipe JKP „Vodovoda i kanalizacije“

Grad: Milijarda za kanalizaciju

Deo odgovora na pitanje kada će i šta biti uloženo u prigradska naselja, dobili smo iz Gradske kuće, gde su nam poručili da je izrađeno više od 30 projekata za izgradnju kanalizacija, kao i da je za taj poduhvat ove godine izdvojeno oko milijardu dinara. Kako kažu u kabinetu Igora Pavličića, radove na nekim mestima koče nesređeni imovinsko-pravni odnosi, a prioriteti se biraju na osnovu usvojene strategije razvoja grada.

koje rade na kanalizaciji, jer su im taj posao, kažu, obećavali i pred izbore 2004. i pred izbore 2008. godine, da bih posle prebrojavanja glasova naprasno zaboravili.

Sajlovčani – Kusto, dođi, sve ti je oprošteno! Oko pet hiljada građana Sajlova „diglo je ruke“ od zapomaganja gradskim ocima, već je rešilo da u pomoć pozove najpoznatijeg balkanskog reditelja – kako kažu, čuli su da Emir Kusturica „ratuje“ sa građanima Trebinja oko kamena potrebnog za izgradnju Andrićgrada, a rustično naselje po Kustinoj meri, bez kanalizacije, osnovne škole i osnovnih uslova za život, nalazi se na svega par autobuskih stanica od našminkane Zmaj Jovine ulice. – Grad je posipanje ulica tucanikom u 21. veku proslavio i predstavio kao veliki uspeh i napredak za nas, deca nam sa rancem i ujutru i po mraku idu šest, sedam kilometara peške do Detelinare, a pritom uprkos silnim obećanjima, još uvek nemamo status mesne zajednice, pa ne možemo ni da formalizujemo ni predstavimo naše prigovore i ideje. Skrajnuti smo, zaboravljeni i marginalizovani – kaže za Novine novosadske instruktor borilačkih veština sa Sajlova Đorđe Dmitrović i dodaje da je „Sajlovo kao Olimpijada – sete nas se svake četiri godine, pred izbore i zaborave nas čim se pogase kamere“. Tomislav Lovreković

Futog – naselje gde je i smrt luksuz... Dok većina stanovnika prigradskih naselja u Novom Sadu tvrdi da nema sve potrebne uslove za život, Futožani imaju jedinstvenu priliku da se požale kako ne mogu ni da umru „kako treba“. Morbidna problematika vuče korene iz urbanističkih problema oko novog groblja, koje ni nakon pola decenije nije priključeno na vodovodnu i električnu mrežu, pa

Novine novosadske

7


NS info

U Dunav se svakog sekunda izlije kubik

Bez prečistača voda, plivaćemo u kanalizaciji! U „lepi, plavi Dunav“, a u isto tako lepom Novom Sadu, iz pet glavnih kanalizacionih cevi svakog sekunda se izlije oko kubik i po neprerađene kanalizacije, koja u sebi, prema rečima stručnjaka, sadrži teške metale, a nisu isključene ni neke radioaktivne supstance. Za vreme niskog vodostaja, kada su kanalizacione cevi iznad nivoa reke, narečeno izlivanje je i golim okom vidiljivo, a dva izliva u širem centru grada, kraj Spomenika žrtvama racije i pod Železničkim mostom, neretko su prvi utisak koji turisti s brodova steknu o vojvođanskoj prestonici. O smradu koji se okolo širi, te o vazda zatvorenim prozorima na okolnim stambenim zgradama, izlišno je i govoriti.

8

Novine novosadske

Ni Dunav ne može sve da “proguta” U JKP „Vodovod i kanalizacija“ kažu da su svesni problema, ali da njegovo rešavanje, koje uključuje izgradnju jednog centralnog prečistača i nekoliko manjih, iziskuje oko sto miliona evra, koje to preduzeće, kao ni Grad Novi Sad, u ovom trenutku ne može da obezbedi. – Trenutno se u Novom Sadu kanalizacija prečišćava samo mehanički, što znači da se krupan otpad zadržava na rešetkama, a sve ostalo ide u Dunav. Nažalost, prilikom niskog vodostaja, čak ni takvo prečišćavanje nije moguće – kaže Jovan Šućov, rukovodilac Sektora kanalizacije u pomenutom javnom komunalnom preduzeću. On dodaje da grad, ipak, „ima sreću što se nalazi pored tako velike reke“, koja ima potencijal da proguta sve što se u nju izlije. Ipak, profesor Milan Matavulj sa Prirodnomatematičkog fakulteta u Novom Sadu upozorava da ni sam Dunav više nije tako moćan, što zbog sve manje količine vode, što zbog činjenice da su gradovi uz reku sve naseljeniji, te da je neophodno u što kraćem vremenskom roku „prizvati se pameti“ i porazmisliti o budućnosti onih koji će i posle nas naseljavati planetu, makar ovaj njen ćorskokak. – Kanalizacija koju ima Novi Sad projektovana je za jedno prošlo vreme, kada su

potrebe bile daleko manje. Sada je neophodno izaći u susret novim potrebama, pre svega imajući u vidu sve veću naseljenost i sve niži vodostaj Dunava. Mi vrlo brzo nećemo više imati reku koja je sposobna da „skuva“ sav otpad koji se u nju svakodnevno izliva. Ukoliko svi nadležni to ne shvate ozbiljno i vrlo brzo nešto preduzmu, nećemo dugo čekati dan kad će se Panonijom valjati talasi otvorene kanalizacije. Zbog toga je više nego neophodno ugraditi prečistače. Znam da je novac teško obezbediti, ali u rešavanju ovakvih problema novac nikako ne sme da bude izgovor – jasan je profesor Matavulj.

Industrijski i bolnički otpad

– Fekalije koje se izlivaju u Dunav su još i najmanji problem. Mnogo veći problem predstavlja otpad najrazličitijih vrsta, od industrijskog do bolničkog, od teških metala do ugljovodonika, što je sve izuzetno toksično. Čak ni atmosferske vode, koje se u reku izlivaju preko kanalizacije, više nisu bezbedne, jer se u njima nalaze, između ostalog, i svi otrovi kojima se prska voće i povrće – kaže profesor Milan Matavulj.


i po otpada

Četvrtak, 21. jun 2012.

Optimalno do 2030.

Prema rečima Jovana Šućova iz JKP „Vodovod i kanalizacija“, realan okvirni rok za izgradnju centralnog prečistača otpadnih voda bio bi do 2025, odnosno 2030. godine, od čega je najmanje deset godina potrebno za takozvane “prethodne radove”, što uključuje izgradnju i rekonstrukciju kompletne kanalizacione infrastrukture. – Političari često imaju potrebu da pričaju kako će nešto biti urađeno jako brzo, i na političkom nivou se i odluka o izgradnji prečistača može doneti maltene preko noći. Ipak, ukoliko bi to bilo urađeno tako na silu, to bi nama predstavljalo omču oko vrata, jer bi bilo jako teško pokriti troškove rada takvog postrojenja, pa bi se, najverovatnije, oni morali pokriti preko računa za vodu, odnosno iz džepa građana – kaže Šućov.

Vruć je krompir voćka čudnovata U međuvremenu se, prema njegovim rečima, barem smrada možemo rešiti vrlo jednostavno i bez velikih ulaganja, tako što bi izlivne cevi bile produžene do najnižeg zabeleženog vodostaja Dunava, čime bi kanalizacija odlazila direktno u maticu reke. – To bi bilo jedno, više estetsko rešavanje problema, ali privremeno bi, makar ljudima koji žive u blizini, moglo olakšati život i osloboditi ih smrada. Nažalost, smrad je ovde najmanji problem. Mnogo veći problem je to što je svest ljudi koji upravljaju gradom na izuzetno niskom nivou, pogotovo kada je reč o ekologiji. Iskreno, ja mislim da svako od njih čeka da problem pređe u ruke nekog drugog. U ovom slučaju, verovatno računaju na to da će i sav taj otpad niz Dunav otploviti, pa da će se rešavanjem problema baviti oni koji žive nizvodno. Ali, to nije moguće, jer to je problem svih nas i naše dece. Dobro je što postoje brojni standardi Evropske unije, među kojima i oni o prečišćavanju otpadnih voda, pa se nadam da će se i ovdašnji političari time morati pozabaviti. Jer, kao što je uglavnom uvek i bilo, ovde kod nas niko ništa nije radio sve dok ga „baba“ iz Evrope nije na to nije naterao – kaže profesor Matavulj, dodajući da je Srbija jedna

Mi vrlo brzo nećemo više imati reku koja je sposobna da „skuva“ sav otpad koji se u nju svakodnevno izliva. od retkih zemalja koje nemaju pomenuti prečistač i koje se prema svojoj najvećoj reci odnose tako bahato.

Od priče se nije daleko odmaklo Centralni prečistač otpadnih voda važi za kapitalni projekat gradskih vlasti još od 2009. godine, kada je, kao takav, istaknut i na zvaničnoj gradskoj prezentaciji, a Igor Pavličić je u nekoliko navrata najavljivao početak radova na njegovoj realizaciji. Iz kabineta gradonačelnika Novog Sada stigla nam je stara, više puta istrošena fraza da je, kada je reč o prečistaču, „u toku“ izrada projektnotehničke dokumentacije, to jest „urađen je idejni projekat i trenutno je u fazi ishodovanja saglasnosti od Pokrajinske revizione komisije“. Takođe je, kažu u Gradskoj kući, u fazi izrade i plan detaljne regulacije za ovo područje. Među ostalim preduslovima koji treba da se steknu za izgradnju prečistača, kako nam je rečeno, je i to da se svi izlivi kanalizacije dovedu do jedne tačke, na kojoj će se dešavati prečišćavanje. U Gradskoj kući kažu da su za finansiranje ovog projekta mogući različiti modeli, to jest, delom grad, delom JKP „Vodovod i kanalizacija“, a delom kroz međunarodne IPA i druge predpristupne fondove, odnosno putem kredita međunarodnih razvojnih banaka. Javnoprivatno partnerstvo, kako nam je rečeno, odnosno ulaganje sa velikim međunarodnim partnerima, takođe je jedan od mogućih načina finansiranja izgradnje prečistača otpadnih voda. U Gradskoj kući ne navode optimalan rok za izgradnju prečistača, ali su, ako je za utehu, barem svesni njegove neophodnosti, makar da bi se ispunili „zahtevi Evrope“. – Novi Sad, kao grad na Dunavu, prihvatanjem Dunavske strategije ima obavezu izgradnje prečistača otpadnih voda, a takođe i zakonska regulativa Evropske unije propisuje da se

biološko opterećenje vode mora smanjiti na određenu vrednost i, konačno, da se mora vršiti potpuno prečišćavanje do smanjenja opterećenja na minimalne vrednosti – kažu u kabinetu gradonačelnika. A do „ispunjenja zahteva“ Evropske unije, zlostavljanje „lepog, plavog Dunava“ s početka priče se nastavlja. Paralelno sa ostalim „kapitalnim projektima“ u oblasti ekologije.. Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi

Riba opasna po život

Otvoreno izlivanje kanalizacije ne predstavlja problem pojedinim ribolovcima, kojih je neposredno uz dva izliva s novosadske strane, katkad i po desetak. – Pecati na mestu na kome se izliva bolnički i industrijski otpad, mineralna ulja, pa i neke radioaktivne supstance je, u najmanju ruku neodgovorno, pogotovo od strane onih koji tu ribu nose na pijacu i prodaju. Ta riba pojede gomilu teških metala i toksina, a zahvaljujući neodgovornim ribolovcima, ulazi i u lanac ishrane. Konzumiranje te ribe je izuzetno opasno i može izazvati teška nervna oboljenja – upozorava profesor Matavulj.

Novine novosadske

9


NS i nfo

najbolji izvor gradskih informacija

Društveni centar se ponovo rađa u Kineskoj četvrti

Aktivisti iz „Maršalke“, našli novi napušteni prostor

U

industrijski osakaćenoj i „drugarskom“ privatizacijom uništenoj zemlji, kakva je Srbija, napuštenih zgrada nekadašnjih kasarni, fabrika i magacina ima na svakom koraku. Kada su aktivisti Inicijative za društveni centar zimus upali u kasarnu „Arčibald Rajs“, novosadska javnost se podelila na dve zaraćene kategorije – na one koji su svesrdno podržavali mlade umetnike i aktiviste koji su želeli da otvore pitanje javnih prostora u Novom Sadu, a sa druge strane, na one koji su ih proglasili uzurpatorima tuđe imovine. Sada, ti isti aktivisti su, bez medijske pompe, ušli u zaboravljeni prostor u Kineskoj četvrti, koji su počeli da uređuju, slično kao što su to činili u bivšoj „Maršalki“. Da li je ovaj objekat njihov? Ne. Da li imaju dozvolu da borave u njemu? Ne. Da li „Poslovni prostor“, „vlasnik“ ovog zemljišta, zna šta da radi sa ovim prostorom ukoliko ga niko ne sređuje? Odgovor je, još jednom – ne. Bivstvovanje mladih aktivista u Kineskoj četvrti neformalno je ozvaničeno krajem prošle nedelje, tribinom na kojoj su učestvovali njihovi istomišljenici iz Hrvatske i Slovenije, zemalja u kojima već preko 15 godina legalno postoje alternativni kulturni prostori. – Mi smo priču o autonomnom prostoru za mlade, koji nije postojao

Košnica prijateljstva

Udruženje građana Košnica i ove godine organizije dečiji sportskoekološki kamp “Košnica prijateljstva” na Begečkoj jami za decu bez roditelja ili adekvatnog roditeljskog staranja, od 17. do 30. jula.

10

Novine novosadske

u Zagrebu, počeli još početkom devedesetih, kao deo antiratno nastrojene omladine koja, u vreme Tuđmanove diktature, nije imala prostor za svoje delovanje. Tada smo ušli u „Mediku“, nekadašnju fabriku lekova, koja je zvrjala prazna, i počeli sa aktivnostima poput koncerata, političkih tribina i projekcija filmova. Nakon početne represije, koju smo doživljavali, promenom vlasti u Hrvatskoj započeli smo dijalog sa Gradom, koji nam je dozvolio korišćenje ovog prostora, uz obavezno

Evidentiranje izbeglica

Gradska uprava za socijalnu zaštitu počela je sa evidentiranjem stambenih potreba izbeglih i raseljenih lica koji imaju prebivalište ili boravište na teritoriji Novog Sada, koje traje do 18. avgusta.

plaćanje rente, što je bila opcija koja nam je bila prihvatljiva – kaže Jere iz organizacije „Atak“, jedne od brojnih „udruga“ koje funkcionišu u sklopu Alternativnog kulturnog centra „Medika“ u Zagrebu.

Otpor grada – neizbežan Novosadski aktivisti luksuz dijaloga nisu imali. Nakon nekoliko nesuvislih razgovora sa gradskim političarima, i neodređenih odgovora tipa „razumemo vašu potrebu za prostorom, ali...“, na licu mesta pojavila se vojna policija,

200 manifestacija

Novi Sad će tokom ove godine biti domaćin više od 200 različitih manifestacija, a preko leta će zahvaljujući brojnim manifestacijama biti i odlična turistička destinacija, saopštila je Turistička organizacija Novog Sada.

koja je, brzom akcijom, isterala mladiće i devojke iz kasarne. Iskustva iz zemalja u okruženju kažu da je represija sasvim normalna stvar, jer niko ne može da očekuje da će bilo koji grad tek tako dozvoliti neovlašćeno korišćenje objekata koji im pripadaju. – Zajedno sa još nekoliko aktivista i aktivistkinja, pre oko godinu i po dana ušli smo u prostor nekadašnje zagrebačke klanice, koji smo nazvali „Reciklaonica“. Nakon što smo organizovali program, došla je policija i isterala nas. Mi smo

Taksi blokada za Exit?

Kako Novine novosadske saznaju, grupa taksista nezadovoljnih radom sindikalnih udruženja, planira da organizuje blokadu ključnih saobraćajnica u gradu tokom trajanja Exita, kako bi skrenuli pažnju na ekonomski neisplative cene.


Četvrtak, 21. jun 2012. se vratili, ali ovog puta, uz podršku javnosti – Zagrepčanima nije bilo jasno zbog čega jedan prostor treba da propada, ako ima neko ko želi da ga učini korisnim. Nakon pisanja medija o našem izbacivanju, političari su posetili „Reciklaonicu“ i rekli kako su baš takve projekte videli u Berlinu, i kako bi baš bilo dobro da ih i mi imamo više. Ni od tada nam, naravno, nisu pomagali, ali nam barem policija nije dolazila na vrata šest meseci, iako smo, zvanično, nelegalno okupirali taj prostor – navodi Antonija, aktivistkinja „Reciklaonice“. Najstariji alternativni kulturni centar na prostoru bivše Jugoslavije je ljubljanska „Metelkova“, bivša JNA kasarna, koja je već

Može, ili ne može?

skoro dve decenije dom brojnim organizacijama, klubovima, naučnim i političkim kružocima. Tin, aktivista jedne od levičarskih organizacija koje deluju u sklopu „Metelkove“, kaže da su oni, samim ulaskom, postavili pitanje legitimiteta privatnog vlasništva, koje žele da podignu na još viši nivo. – Nama je Grad, nakon dijaloga, dozvolio korišćenje bivše kasarne, ali nas oglobljuju raznim porezima, taksama za autorska prava i sličnim nametima, za koje mi jedva uspevamo da skupimo novac. Mi želimo apsolutnu autonomiju, samoodrživost i unutrašnju demokratiju, koja nema veze sa sistemom Evropske unije, i naša

Gradonačelnik Igor Pavličić je, krajem januara, najavio da će upravo Kineska četvrt u budućnosti predstavljati dom za sve organizacije koje žele da se bave kulturom, aktivizmom i starim zanatima. On je tada rekao da se radi na rekonstrukciji vodovodne i kanalizacione mreže i popločavanju glavnog pešačkog pravca. Na pitanje da li su ovi radovi bili podstaknuti iseljenjem aktivista iz kasarne u Futoškoj, Pavličić je kazao da će i oni moći da konkurišu za mesto u Kineskoj četvrti. Međutim, kako navode novosadski aktivisti, kada su pitali Grad za objekat u Kineskoj četvrti, pozivajući se na Pavličićeve najave, dobili su kratak odgovor da tako nešto nije moguće.

politika zasad ide u smeru osvajanja novih sloboda – kaže Tin za Novine novosadske.

Sređuju, pa makar ih izbacili Njihove novosadske kolege zasad žele da „ispeku“ zanat na miru. Zbog toga, vele, nisu želeli da pozivaju medije i prave pompu prilikom ulaska u prostor u Kineskoj četvrti, već žele da prostor srede u potpunosti, ulažući i novac i rad u taj projekat. Kada budu imali Gradu da ponude kulturni i

umetnički program, za koji fakat nema adekvatnog prostora, započeće dijalog sa „Poslovnim prostorom“, na sličan način na koji su to uradile njihove kolege iz Hrvatske i Slovenije. Do tada, metle, krpe i čekići radiće bez dozvole, sređujući prostor koji nije njihov. Jer, kako kažu, skvot nije prostor, vlasništvo, već ljudi koji se u njemu nalaze. Zato tako sa žarom i poletom sređuju objekat iz kog, koliko sutra, mogu da lete naglavačke. Miodrag Sovilj foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

11


NS info

Muzej Mileve Marić Ajnštajn – novosadski Za nas su bili stranci

Milevin otac je iza sebe ostavio i salaš u Kaću, gde je nastala, kaže Dragiša, čuvena Teorija relativiteta, i 250 jutara zemlje u blizini Banjaluke. Mileva, kako dalje priča njen potomak, nije znala šta će s tim nasledstvom. Posle je kuća u Kisačkoj ulici nacionalizovana i ona je digla ruke od svega. Kasnije, zbog komplikovanih zakona i sporog sudstva, nisu mogli da reše imovinsko-pravne odnose. – Tako ni Milevin sin, Hans Albert Ajnštajn, nije mogao ništa da uradi, jer mu srpski zakoni nisu to dozvoljavali. Oni su bili za nas stranci, kaže Dragiša. I to, nažalost, traje do dan-danas.

Kuća u Kisačkoj – nerešen zadatak!

U

Gradskoj kući tvrde da još nisu dobili odobrenje od potomaka Mileve Marić Ajnštajn da u njenoj kući, u Kisačkoj 20, naprave spomen-muzej. Milevin rođak Dragiša Marić za Novine novosadske kaže da ona nije ni želela tu kuću, te da nasledstvo, zapravo, pripada potomcima njenog brata, koje niko od vlasti nije ni pokušao da pronađe.

reč je o Merlin Monro, čija skulptura preti da pomuti popularnost njujorškog Kipa slobode. Lule, pisma, šeširi, haljine, pa čak i donji veš slavnih osoba, u svetu imaju milionsku vrednost. Da ne spominjemo njihove kuće. Tako oni cene svoje naučnike, umetnike, sportiste... Primera kako drugi vrednuju svoje poznate ličnosti ima i previše. Nažalost, kod nas je situacija malo drugačija.

Ceo Salcburg pretvoren je u svojevrsni muzej Volfganga Amadeusa Mocarta. U ovom austrijskom gradu mnogo toga posvećeno je slavnom kompozitoru. Od spomenika i muzeja, pa do kolača. Sve vas neodoljivo podseća na činjenicu da je baš tu rođen muzički genije. Ogromna statua plavokose glumice, koja muškarce i danas ostavlja bez daha, nedavno je postavljena u Palm Springsu. Pogađate,

Tako, samo na desetak minuta hoda od strogog centra grada, u našem Novom Sadu, propada kuća slavne matematičarke Mileve Marić i njenog supruga Alberta Ajnštajna. Bez ikakvog natpisa i napomene da su se tu, među nama, nekada davno, pisala istorija, stvarale razne matematičke formule, tada budućnost svetske nauke. Stara zapuštena kuća sa

12

Novine novosadske

Umesto ponosa – ruina

drvenim roletnama, prašnjavom i oronulom fasadom postala je “kuća duhova”, kako su je okarakterisali neki turisti. Neki bi rekli da su nebriga i nemar razlozi za to, međutim, prema rečima Dragiše Marića iz Kaća, potomka Milevinog strica, krivci za propadanje kuće zapravo su različiti interesi, bezobrazluk, pohlepa… Prostije rečeno, “srpska posla”. – Ta kuća u Kisačkoj nije Milevina. Ona nju nije ni htela. Zašto? Pa zato što je ona čekala da pronađu njenog brata Miloša Marića, koji je bio u zarobljeništvu u Rusiji. Mileva se do poslednjeg trenutka nadala da je on živ. Tamo je imao pravo na rad, porodicu, na sve osim na slobodu. Zato se pretpostavlja da ima potomstvo. I njima pripada ta kuća! Međutim, gradske vlasti nikad nisu ni pokušale da nađu Miloševe naslednike – ogorčen je naš sagovornik.

Mnogi arčili tuđe Jednom, zamalo, kaže Dragiša, kuću u Kisačkoj da sruše i na tom mestu sagrade stambenu zgradu. Tu nameru sprečio je profesor Ratko Maglić. Da njega nije bilo, danas bi na mestu doma slavnog bračnog para stajala višespratnica. U razgovoru sa Dragišom saznali smo da je, navodno, osim kuće, Mileva imala i plac koji se prostirao od Kisačke do Temerinske ulice. – Strašne su se stvari dešavale, krajnje sramotne. Dosta ljudi se tu okoristilo – priča naš sagovornik. Na kraju, njenim potomcima ostala je samo ta kuća. Ona u kojoj nisu rešeni imovinskopravni odnosi, pa je tako nagriza zub vremena i polako propada. U Gradskoj kući su nam rekli da se “još ne zna da li će uskoro realizovati nameru da se kuća u Kisačkoj pretvori u muzej”. U zvaničnom


“Skadar na Bojani”

Četvrtak, 21. jun 2012.

Twitter -

@NoviSad

između politike i pismenosti

saopštenju iz kabineta gradonačelnika stoji da je “pre više godina, sada pokojni Bernard Ajnštajn, unuk Alberta Ajnštajna i Mileve Marić, izrazio želju predstavnicima gradske vlasti da jedan stan u Kisačkoj ulici pokloni Novom Sadu i da to bude spomen-soba slavnog bračnog para”. A osim ovog uslova, unuk je zahtevao i da se porodici koja tamo živi nađe smeštaj, na šta je Grad i pristao. Međutim, uskoro je Bernard preminuo a nasledilo ga je šestoro ljudi, nastanjenih u različitim državama sveta. Grad je stalno u kontaktu sa advokatom koji štiti interese pokojnog Ajnštajna. Naslednici se još nisu izjasnili, a čim dobije zeleno svetlo od njih, Grad će se postarati da, kako tvrde, u što kraćem roku, obezbedi smeštaj stanarima.

S

rpski tviteraši probudili su se iz apatije koja je potrajala nedelju-dve nakon proglašenja izbornih rezultata – većina „tvitova“ bavi se formiranjem Vlade, ali u njima, umesto kvazianalitičkih naklapanja i sabiranja/oduzimanja mandata uglavnom dominira humor. Pažnju Tviter scene privukla je i mala matura, polemika o pismenosti nacije i zabrana Obraza.

Bojan Đurić @BojanDjuricLDP Tih 12.000 manje dece godišnje je naš najveći deficit i cena demagogije, odlaganja reformi, sebičluka, držanja zemlje u stanju bele smrti Slobodan Milošević @sloba_milosevic Ako je danas u redu da đaci mešaju pisma, sutra će biti normalno da polupismeni grobar sa kupljenom diplomom postane – oh, wait...

Marić: Potomci (ne) žele muzej! Međutim, u Bernardovu želju da se od kuće napravi muzej, ne veruje Dragiša Marić. Naime, on tvrdi da je oko toga nastala opšta zbrka. – Ja sam povezao Milevine unuke, Evelin i Bernarda, sa vlastima u Novom Sadu, jer sam bio s njima u kontaktu. I onda mi je Milevin praunuk i Bernardov sin, Pol, razjasnio nešto. Naime, on mi je rekao da je tačno da je Bernarda kontaktirao neki advokat iz Novog Sada, za kojeg je mislio da sam ja, i predložio mu da jedan stan u Kisačkoj ulici da Gradu, i da je muzej najbolje rešenje. Bernard, dakle, misleći da sam to ja, pristaje – tvrdi Dragiša Marić i objašnjava otkud ideja da se od te kuće napravi muzej. Po njemu, to se desilo zato što Grad ne zna šta će s tom kućom jer ima puno naslednika i nerešene imovinsko-pravne odnose, pa je njena “predaja” u gradske ruke najbolje rešenje. Međutim, možda postoji, kaže on, neki drugi način da se taj problem reši. Najbitnije je da se kuća zaštiti od propadanja. – A nema ni table. Na zidu kafane “Bela lađa” stoji natpis da su u njoj vreme provodili Mileva i Albert. Snašli se ljudi i zaradili dinar više. Šta će... A nadležne bi trebalo da bude sramota, šta se radi s tom kućom – ogorčen je Marić. Trebalo bi i mi da se stidimo, mi – građani Novog Sada. Zato što nemamo nijednu uspomenu na Milevu. Osim ulice na samom kraju Novog naselja, i praznih obećanja. Una Božović foto: Aleksandar Kamasi

Rodoljub Šabić @RodoljubSabic Makijaveli, otac misli – “cilj opravdava sva sredstva” mrtav je 500 godina. Ali bar u našoj politici, očito, i danas ima mnogo bukvalnih pristalica. Ivan Tasovac @IvanTasovac Pregovori o formiranju Vlade Srbije: Monti Pajtonovci najavili tužbe zbog krađa ideja koje zbog opscenosti BBC nikada nije emitovao. Ivan Tasovac @IvanTasovac Srpska levica i desnica imaju važnu ulogu u novoj političkoj realnosti. I još važniju ulogu u periodu seksualnog sazrevanja pubertetlija. Aleksandra Jerkov @AleksJerkov Dodik da se malo bavi svojom državom, Bosnom i Hercegovinom.

Slobodan Milošević @sloba_milosevic I, šta će sad nakon zabrane raditi ovi iz Obraza? Okupljati se po crkvama, raditi za DB i političke stranke? Oh, wait...

Arob Ćiram @alahseuvalih Znate ono kad ustanete a žena vam skuva kafu,spremi doručak, poljubi i poželi uspešan dan? Ni ja.

Nenad Čanak @XXLTulip Koliko sam shvatio deo zahteva SPS, himna će nam ubuduće biti “Druže pravde” ...

Katarina Milićević @katarinakg Zemlja nepismenih uvela nepismenost u standarde. Čista demokratija. Većina odlučila.

Milan Đukić @MilanLiman Prethodnih mesec dana su bili melem za nas, svi smo sastavljali vladu i reprezentaciju, obe su daleko od ozbiljnih takmičenja, pa je relax

Jelena Karleuša @karleusastar Ono kad svako u ovoj zemlji može da dobije 5 minuta slave, ako vređa Jelenu Karleušu

Mlađan Dinkić @mladjad Ne brini. Jedino u slučaju da dobijem priliku da ispunim sve što sam obećao u kampanji – ulazim u vladu. Jovan Stojanović @Cope021 Nemojte praviti vladu. Pustite me da se tešim zašto mi država ne funkcioniše

Vladimir Kravić @kravic Dobro vam još jedno nedeljno jutro.Treba li nekom mašina za proždiranje čarapa? Izgleda kao obična veš mašina, samo je zla u duši. Sledeće nedelje stižu novi tvitovi, a vi čitajte Novine novosadske.

Sava Nikić

Novine novosadske

13


NS info

Roditelji mališana obolelih od fenilketonurije

Deca koja nikada neće probati sladoled Dvanaestogodišnja Renata Hercenberger iz Novog Sada nikada nije okusila čokoladu, sladoled, meso, beli hleb. Ona, kao i još 11 dece iz Vojvodine, boluje od retke bolesti fenilketonurije, pa je, gotovo od samog rođenja, na specijalnoj ishrani. Hrana je izuzetno skupa i država ovoj deci kupuje sve potrebne namirnice do 18. godine, a posle toga su prepušteni sami sebi. Roditelji pokušavaju da se izbore za pomoć države i posle punoletstva, a mi vam donosimo Renatinu priču. 14

Novine novosadske

Renata Hercenberger se ni po čemu ne razlikuje od vršnjaka. Gleda crtaće, ide u školu, voli drugare s kojima se igra i obožava svoje roditelje i starijeg brata. Pametna je, dobro uči i pažljiva je na časovima. Međutim, ova lepa devojčica, zbog svoje bolesti, nikad u životu nije okusila čokoladu, sladoled, hleb od belog brašna, meso, ribu, soju, orahe, jaja, pa čak ni majčino mleko. Bolest koju renata ima zove se fenilketonurija i predstavlja redak poremećaj metabolizma. Naime, njen organizam ne može da razgradi hranu bogatu proteinima jer bi, u slučaju da ne drži dijetu, nagomilane štetne materije, putem krvi, stigle do mozga i oštetile ga. Zato je

Renati, od rođenja, kada je otkriveno da boluje od ove retke bolesti, strogo zabranjeno meso i svi mesni proizvodi, mleko i svi mlečni proizvodi, slatkiši i sve drugo što “regularni” klinci mogu da jedu. Renata, kao i ostala deca koja imaju fenilketonuriju, može da jede voće i povrće i pije sokove, ali samo u ograničenim količinama.

Bolest otkrivena Gatrijevim testom Njena majka Valerija, u razgovoru za Novine novosadske, kaže da je bolest otkrivena 2001. godine, zahvaljujući Gatrijevom testu. Tada su roditelji saznali da njihova ćerkica ima u krvi povišenu koncentraciju fenilalanina. Postavljena je dijagnoza fenilketonurije, tj. PKU, kako se ova bolest skraćeno zove. Tako je njihovo dete, bukvalno odmah po rođenju, stavljeno na doživotnu niskoproteinsku dijetu. – Nije se tad mnogo znalo o toj bolesti. Ta prva godina je bila najteža. Svi smo bili u šoku, a najbitnije je bilo shvatiti kako joj pomoći i kako se izboriti sa nesvakidašnjom situacijom. Niko nije znao da nam objasni šta je to zapravo. Onda sam otišla u Budimpeštu i tamo pričala sa lekarima i roditeljima iz udruženja obolelih od ove bolesti i sve su mi objasnili. Ishrana je jako skupa i koštalo nas je više stotina evra svakog meseca. Jako nam je bilo teško u početku – priča nam Valerija Hercenberger. Kasnije, kaže, veliku pomoć su dobili u Dečijoj bolnici, čiji lekari su se brinuli o Renati i pratili njeno stanje, ali i država, koja je preuzela obavezu da ih snabdeva proteinskim preparatom, koji je zamena za brašno, jaja i mleko. Pomenuti preparat ne postoji na našem tržištu, uvozi se i izuzetno je skup. Da nije


uzdaju se u državu

Četvrtak, 21. jun 2012.

Za dalju pomoć zasad “mrka kapa”

Iako u Srbiji, prema grubim procenama, nekoliko stotina hiljada ljudi boluje od neke od 8.000 retkih bolesti, nacionalni program za dijagnostiku i za zbrinjavanje ovih pacijenata nije razvijen. Najveći problem je što čak dve trećine retkih bolesti ugrožava najmlađe pacijente. Zbog toga, roditelji bolesne dece mogu samo da se nadaju da će se stvari u dogledno vreme popraviti, jer, kako kažu u ministarstvu zdravlja, sredstava za pomoć posle punoletstva trenutno nema. Inače, bolest se smatra retkom kada pogađa manje od jednog pacijenta na 2.000 stanovnika, a u Evropi, po procenama, od retkih oboljenja pati više od 30 miliona ljudi.

pitala: „Mama, zašto jedino ja ne smem da jedem čokoladu?“ – Moja ćerka je imala drugaricu u zabavištu koja je bolovala od iste bolesti. Međutim, ona se nije pridržavala dijete i vremenom se njeno stanje pogoršalo. I onda bih joj ja rekla da ne sme da jede hleb i ostale namirnice zato što će joj biti loše kao drugarici. Srećom, ona je to razumela i pridržavala se svega. Prihvatila je to kao nešto sa čim jednostavno mora da živi – objašnjava Renatina mama. Kako kaže, na neki način je lakše što je odmah po rođenju otkrivena bolest, jer se devojčica navikla na specijalan režim ishrane. Mnogo bi bilo teže da se posle konzumiranja sve te hrane odrekla slatkiša, mleka i hleba. Valerija se trudi svojski da detetu nadomesti neka jela, pa joj često pravi palačinke, kolačiće i druge poslastice, ali naravno, sve od specijalnih namirnica. pomoći države, retko ko od roditelja bi mogao da se izbori sa troškovima za ovaj neophodni dodatak ishrani.

Po hranu u Mađarsku Po čokoladu, griz, testenine, keks, paštete, koje se proizvode za decu obolelu od fenilketonurije, Valerija, kao i ostali roditelji iz Srbije, odlazi u Mađarsku ili Hrvatsku. Primera radi, tamo zamenu za mleko plaća po pet, šest evra za litar, dok specijalni niskoproteinski preparat, bez kojeg ova deca ne mogu da se razvijaju, košta oko 400 evra, što je dovoljno samo za mesec dana. – Sve te zamene najmanje su pet puta skuplje. Ali šta ću, moram da joj dajem da jede. Najbitnije je da deca nisu gladna – kaže Valerija i dodaje da je bilo teških trenutaka, pogotovo kad ju je ćerkica

Ujedinjeni u borbi – Želja da saznamo više o načinima lečenja i da detetu pomognemo vodila nas je sve dalje. Stoga smo, 2003. godine, osnovali udruženje koje okuplja porodice obolelih od fenilketonurije iz Srbije. U njemu ima 30 porodica. Nažalost, nisu sve porodice sa nama, ne znaju da postojimo. U udruženju se zajedničkim snagama borimo za našu decu, kako bismo im omogućili što kvalitetniji život i bolju budućnost – navodi Valerija, koja je donedavno bila i predsednica ovog udruženja. PKU udruženje Srbije za pomoć obolelima od fenilketonurije osnovano je radi razmene iskustava roditelja i druženja koja pozitivno utiču na decu. Svi koji ne znaju za ovo udruženje, a imaju dete sa fenilketonurijom, mogu da se jave, posavetuju, ili učlane, preko njihove Fejsbuk stranice “PKU udruženje Srbije”. Na toj

stranici, koju su formirali roditelji iz Novog Sada, mogu se dobiti informacije o bolesti, načinima ishrane, kao i saveti i iskustva drugih roditelja koji imaju isti problem. Takođe, pomoć i informacije mogu se potražiti i na zvaničnom sajtu posvećenom fenilketonuriji, na adresi www.fenilketonurija.org.rs.

Roditelji tinejdžera u panici Valerija Hercenberger kaže da su roditelji obolelih veoma zahvalni sponzorima i državi koja im pomaže u ishrani, kao i u mnogim drugim aktivnostima kao što su organizovanje kampova i druženja za njihovu decu. Međutim, roditelji su veoma zabrinuti šta će biti s njihovom decom posle osamnaeste godine. – Roditelji su u panici, pogotovo oni koji imaju stariju decu. Ekonomska situacija je teška i ovako, a pogotovo kada imate obolelo dete kojem je potrebna specijalna ishrana. U pitanju je jako puno novca, koji se mora izdvojiti svakog meseca, i mi ne znamo kako ćemo se s tim izboriti. Nadamo se da će država produžiti pružanje pomoći i posle 18. godine – zabrinuta je Valerija. Kako kaže, ukoliko se strogo ne vodi računa o ishrani, posledice mogu biti razorne. Od besa, agresije, nervoze, pa sve do teške mentalne retardacije. Međutim, ima ljudi koji ni danas ne mogu da shvate kako parče hleba može da utiče na mozak, pa roditelji često nailaze na nerazumevanje okoline. Kao da im nije dovoljna sama bolest. – Kad bi moja kćerka sada pojela hleb, nju ne bi ništa zabolelo. Nije to bolest u kojoj osetiš simptome poput trenutnog bola. Međutim, i to jedno parče bi uticalo na njen razvoj i mentalno stanje. Eto, o takvoj podmukloj bolesti je reč – zaključuje na kraju razgovora Valerija Hercenberger. Una Božović

Novine novosadske

15


A vi kako ste?

Pitamo Vas – Koliko ste romantični?

Dovoljna je sitnica da bismo bili srećni

U vremenu kada jedni za druge nikako ne možemo da nađemo vremena, kada se “juri” gola egzistencija, a prave vrednosti se sve više gube, neki bi rekli da je romantika potpuno izumrla. Međutim, ako pitate Novosađane, romantika itekako živi, neguje se i poštuje. Istraživanje Agencije “Door2Door” urađeno za Novine novosadske pokazalo je da naši sugrađani ne štede novac da bi iznenadili voljenu osobu, a da im je za dobro raspoloženje dovoljan i najmanji znak pažnje.

Ipak, kako su rekli neki neki naši sagovornici, i ako se ne nađe vremena ili para za česte izlaske, ono što im je dovoljno jeste samo da vide zadovoljstvo na licu svog partnera. Jedan od načina da se taj osmeh izmami može sigurno biti i neki poklon bez povoda. Više od 60 odsto Novosađana kaže da to apsolutno ne mora biti nešto skupo, dovoljna je sitnica, kojoj će se partner iskreno obradovati. Često se na takav potez odlučuje trećina sugrađana, dok skoro polovina (46%) to čini retko, odnosno samo onda kada im finansije to dozvole. Ipak, sama činjenica da poklon može biti i najmanja sitnica, poput cveta, ili kolača iz poslastičarnice, pobija veliki broj onih koji “ne gledaju dalje od novčanika”. Sa druge strane, da romantika ipak postoji pokazuje i visok procenat Novosađana (33 %) koji bi, da imaju mogućnosti, najradije svom

Ljubav ne zna za cenu Iako novčanici znaju biti poprilično tanki u današnje vreme, kada je ljubav u pitanju uvek se nađe prostora za neki izlazak u dvoje. Opet, po priči naših sugrađana, od te „debljine“ novčanika i zavisi koliko često to svom partneru i sebi mogu da priušte. Iz tog razloga, čak 23 odsto Novosađana ne pamti kada su imali izlazak u dvoje, ali većina, od skoro 60 odsto ispitanika, kaže da su poslednji put izveli partnera u poslednjih par dana ili bar poslednjih mesec dana.

16

Novine novosadske

Šta je za vas najromantičnije?

46%

Skoro polovina Novosađana zna ponekad da iznenadi partnera malim poklonom


Četvrtak, 21. jun 2012.

59%

Šta je za vas idealan poklon za partnera?

Čak 59 odsto naših sugrađana često odvede voljenu osobu na romantični izlazak u dvoje partneru poklonili putovanje u dvoje, što bi, po njihovoj priči, bio najidealniji poklon za dragu osobu. Putovanja su, međutim, postala luksuz, pa osim porodičnih odlazaka na letovanje koji se najčešće plaćaju u ratama retko ko može sebi da priušti neki zanimljiv vikend, ili posetu nekom od evropskih gradova.

Kada bi dan imao bar 30 sati... Radno vreme je, za mnoge Novosađane, postalo potpuno nedefinisana kategorija. Radi se na poslu, posao se “nosi” kući, vreme je toliko dragocena i deficitarna “roba” da više ne možemo da se isplaniramo ni vikendima. Zbog poslovnih obaveza i pomenutog radnog vremena Novosađani nisu u prilici puno vremena da provode sa voljenom osobom, pa iz tih razloga uvek gledaju da, kad im se ukaže prilika, nadoknade to izgubljeno vreme. Bar jedan dan svake nedelje to uspeva da uradi više od polovine anketiranih sugrađana (59%), jednom mesečno svega 16 odsto, a ređe od toga ili skoro nikada čak 25 odsto njih. Dakle, svaki četvrti stanovnik vojvođanske prestonice nikad nema vremena da se posveti partneru (!). Međutim, i u tom nedostatku vremena, da bi proveli dan sa dragom osobom, Novosađani su u velikoj meri (čak 47 %) spremni i da odlože svoje poslovne obaveze u svako doba, a retko to čini skoro

isti procenat, oko 46 odsto stanovnika našeg grada. Ovakvi podaci pokazuju da je slobodno vreme ipak kategorija na koju često sami možemo da utičemo, ali nam nedostaje organizacija, ili jednostavno nemamo strpljenja da se organizujemo u savremenom tempu života koji nam je svima nametnut.

Večera za dvoje Bez obzira na stereotip koji kaže da su uglavnom žene te koje su romantične, na naše pitanje “šta je za vas romantika?”, pored velikog broja pripadnica nežnijeg pola, i znatan broj muškaraca je je bez problema dao odgovor da je to zasigurno večera za dvoje, uz sveće i prijatnu muziku. Romantičnu scenu, poput onih iz filmova, u kojoj se pije vino dok violina svira pored vas odabralo je 32 odsto anketiranih. Većina od 41 odsto ipak se opredelila za piknik u dvoje, dok se samo mali broj od 11 odsto odlučilo za neki savremeni

vid i doživljaj romantike uz, recimo, gledanje nekog dobrog filma na računaru. Osim nepobitne činjenice da romantika u našem gradu još uvek postoji, istraživanje Agencije “Door2Door” je još pokazalo i da za romantiku nikada nismo prestari, nije toliko bitno ni vreme, ni mesto, kao ni pokloni, ono što jes bitno, jeste da bude neplanski i da bude u dvoje.

Miloš Turinski foto: Aleksandar Kamasi

Bitno je izmamiti osmeh

U mnogim časopisima se daju definicije šta je romantika i šta ona podrazumeva. Međutim, svaki čovek je individua za sebe i različito percepira pojam romantike i onoga što ona nosi sa sobom. Iako mnogi tekstovi ističu da je romantika nestala, po anketi koju je sprovela agencija „Door2Door“ za Novine novosadske ona i dalje postoji i mnogi naši sugrađani su i dalje voljni da svom partneru prirede večeru za dvoje, provedu vikend nasamo, a ponekad svoju lepšu ili jaču polovinu i iznenade nekim poklonom, najčešće nekom sitnicom koja će im samo izmamiti osmeh na lice.

Novine novosadske

17


Jedan od nas

Milan Mumin, muzičar, glumac, taksista,

Nepripadanje je moja jedina suština Milan Mumin, frontmen novosadskog sastava „Love Hunters”, od „prvih trenutaka svesnosti”, kako kaže, shvatio je da će muzika biti njegov život. U ostvarenju ovog sna je istrajao, pozicioniravši se, još davnih dana, kao jedna od nezaobilaznih figura na andergraund sceni, ne samo novosadskoj, već i u daleko širim okvirima. Ono što je na svoj san naknadno „nazidao” naizgled se ne uklapa u muzičku priču, a odnosi se na „gastarbajterovanje” po dalekoj Americi, gde je, najpre, „macolom od šezdeset paundi” rušio zidove, za primamljivih, no mukotrpnih, 25 dolara na sat, te „kičmio”, seleći nameštaj diljem Njujorka, da bi se, poslednjih nekoliko godina, primirio kao taksista i vozač kamiona. No, sve to je, kako priča za Novine novosadske, uspeo savršeno da uklopi u onaj san s početka, u autentičnu storiju „lovca na ljubav”, muzičara, performera, „šljakera”, fajrontaša po kafanama, gurmana, „momka iz Bloka”, a odnedavno i glumca, i to u filmu u kom glumi, ni manje ni više, do samog sebe. 18

Novine novosadske

– Reč je o filmu „Love Hunter”, koji potpisuju reditelji Brane i Nemanja Bala. Film bi trebalo da bude završen do kraja godine, kada će, nadam se, krenuti premijere širom sveta. Priznajem da je gluma za mene jedno sasvim novo i fenomenalno iskustvo, iako sam i pre toga glumio u tridesetak muzičkih spotova. Nisam imao pojma da je gluma


, kamiondžija…

Četvrtak, 21. jun 2012.

Rastao sam sedeći u krilu Mike Antića, u ateljeima Miće Uzelca, Miće Mihajlovića, pa valjda nisam ni mogao ispasti drugačije

toliko naporna, pogotovo što ponekad sastavim po deset noći istovremeno glumeći i radeći, budući da je jak akcenat u filmu stavljen na taksiranje, kojim se u Americi najčeše bavim. Kroz priču se, pored taksiranja, naravno, provlače i drugi segmenti mog, uglavnom američkog života, kao što su bend koji sam tamo oformio, ali i nekoliko žena koje su mi kroz život prošle – priča nam Mumin. A svoju „američku priču” je, kako kaže, započeo 2003. godine, prilikom posete tetki u San Francisku. Od tada živi na dva kontinenta, što, veli, predstavlja izvesnu „akrobaciju”, ali i satisfakciju, budući da boravke na ova dva kraja sveta ne koristi tek da bi preživeo, već i da bi živeo.

“Prokleta je Amerika” – al’ bolje plaćaju Ni u „obećanoj” Americi, kaže, nije tako lako opstati. – Muka je muka. Tamo možeš više da zaradiš, bolje da isplaniraš. Ovde je pitanje da l’ će čovek kupiti patike ili neće, da l’ će mu deca imati za užinu, hoće li morati da glođe kosti... Tamo nije tako, nije ti egzistencija ugrožena. Ali moraš da se boriš, i tamo svi kukaju, i tamo su svi u kreditima, mada ne ovako kao ovde. Ipak, tamo ne možeš, kao ovde, sebi da priuštiš da deset sati dnevno sediš u kafani. I to su negde i u mene malo usadili, što, iskreno, ne volim, ali je tako. Razmišljam: „ne radim, gubim novac“.

Ako kuća časti, daj još jednu

– Pre nekoliko godina, u Zrenjaninu, na koncert nam dođe jedva dvadesetak ljudi. U bendu već predlažu da vratimo ljudima pare i da ne sviramo. Ja kažem: „Ne. Vratićemo ljudima pare i sviraćemo“. Negde oko četiri ujutru, koncert gotov, mi još sedimo, preparirani, konobar kljuca. Pitamo mi: „Matori, šta smo mi dužni, pa da idemo ćere?“ On kaže da nema govora da platimo i da sve ide na račun kuće. „E, onda daj još jednu turu“, kažem ja. Kad već kuća časti. Pre nekoliko godina, u Zrenjaninu, na koncert nam dođe jedva dvadesetak ljudi. U bendu već predlažu da vratimo ljudima pare i da ne sviramo. Ja kažem: „Ne. Vratićemo ljudima pare i sviraćemo“. Negde oko četiri ujutru, koncert gotov, mi još sedimo, preparirani, konobar kljuca. Pitamo mi: „Matori, šta smo mi dužni, pa da idemo ćere?“ On kaže da nema govora da platimo i da sve ide na račun kuće. „E, onda daj još jednu turu“, kažem ja. Kad već kuća časti.

Povremeno, kad ovde roštiljamo ili kotlićamo, uhvatim sebe kako mislim „mogao sam za ovo vreme zaraditi“. Nije me skroz uhvatilo, naravno, ali to je, jednostavno, taj život. Ovde još i možeš nekako da se snađeš, ali tamo si sam, moraš paziti, mada mi je i tamo nekoliko ljudi dosta pomoglo. Među nama tamo, inače, važi jedno pravilo: „Ne vraćaj tom što te zadužio, nego pomozi sledećem“. I, pošto sam u Americi već relativno dugo, bilo je nekoliko ljudi kojima sam imao čast i sam da pomognem, to je ogromno zadovoljstvo – priča ovaj „lovac“ novosadski. Posao taksiste doneo mu je, kako kaže, nekoliko velikih prijateljstava, kao što su ona s gitaristom Pola Sajmona, Markom Stjuartom, ili sa legendarnim Džekom Vajtom. Ipak, svakodnevni dvanaestočasovni rad je, pre svega, posao od kog se obezbeđuje egzistencija.

Bogat je čovek koji ima prijatelje – Svaki posao s ljudima je stresan, mada ni naše mušterije nisu, kako ljudi misle, sve sami manijaci i ludaci. Upadne pijan, upadne lud, ali 90 odsto njih su vrlo pristojni ljudi koji znaju šta hoće, znaju kud idu, što je meni jako bitno, i tretiraju te pristojno. Ja nisam od onih taksista što masiraju. Ako on priča, pričam i ja, ali ako ćuti, i ja ćutim.

Novine novosadske

19


Jedan od nas

Milan Mumin svoj izlaz, to je muzika. Ne mogu da dozvolim sebi da deset godina ne snimim album. „Šta je radio? Ždrao u ’Bistrou’ i vadili ga iz kanala.“ Ne, u takvoj priči ne želim da učestvujem – kaže Mumin, dodajući da mu je kafana obezbedila poznanstva sa stotinama ljudi, koje, kao ni bilo šta drugo, nikad ne bira po „difoltu“, te da se od naizgled „majmuna“ naslušao sijaset pametnih mudrolija, a da je nakon razgovora sa akademicima neretko imao osećaj „da će mu tumor na mozgu izrasti”.

Ja nemam ego!

Država Maksima Gorkog

Naporno je i mora da se odradi, ali je ipak tu keš lova. To je dugo bio imigrantski posao, ali sad, sa krizom, već nam dolazi i masa belih Amera – kaže Mumin, te dodaje da je i u Americi sebi napravio zavidnu ekipu prijatelja, iz svih krajeva sveta, uključujući i ove „naše“, za koje je i sam neretko slušao da ih se „treba čuvati“. – Mislim da sam bogat čovek. Odavde sam u svet pošao sa gomilom prijatelja u srcu, a tamo sam stekao još nekoliko njih, i Amerikanaca, i Iraca, Albanaca, ljudi odavde. Po ko zna koji put me život demantovao. I ja sam bio sklon da poverujem ljudima koji su govorili „samo beži od naših“. Na moju sreću, među „našima“ sam pronašao nekoliko divnih ljudi. Mnogi su mi na neviđeno pomogli, bez ikakvog interesa, čak su neki i štetu od toga imali – priča muzičar.

Pelinkovac? Ne, hvala!

– Pelinkovac više ne pijem. Svi tehnolozi ovog sveta ne umeju da mi objasne od čega se to zapravo pravi. Neka metilčina, ko će ga znati. Pocrnela mi jetra od toga. Na svadbi kod prijatelja popio sam jednom tri boce, sutra ne mogu da se maknem. Kasnije sam pričao s jednim patologom, koji mi je rekao: „Kad mi na sto dođe alkos, pa ga otvorim, u njemu nešto još i nađem. Al’ ako je bio na pelinkovcu, nema ničega, pustinja. Sve sparloženo, sprženo.“ Eto, to je ta tužna priča.

20

Novine novosadske

Kad ga neko pita odakle je, Mumin kaže da je odasvud, iako se najčešće izjašnjava kao dete Bloka, poniklo u Ulici Pariske komune. Osim u Bloku, živeo je i na Podbari, te na onoj „ljutitoj“ Detelinari kod Robne kuće, a danas je „državljanin“ Ulice Maksima Gorkog, u njegovom svetu krštene kao „MG Street“, gde ovih dana renovira stan, „na opštu radost dotrajalih zidova“. Ipak, i pored nekoliko seljakanja, oduvek je, kako kaže, imao jednu kuću, koju nikada nije napuštao. Kafanu, naravno. – Moja sreća je bila što mi je otac imao veliko i dobro društvo. Rastao sam sedeći u krilu Mike Antića, u ateljeima Miće Uzelca, Miće Mihajlovića, pa valjda nisam ni mogao ispasti drugačije. Svakog dana, otac me pokupi posle posla i vodi me u „Mrcu“, ja tu sedim s njima ceo dan i pijem koka-kolu. Meni je to, kao detetu, bilo jako zanimljivo, iako je keva od toga dobijala ospice. Možda baš zbog toga, ja i danas imam problem da se skućim, da budem porodičan čovek. Verovatno mi je tad, kao malom, objašnjeno da je kafana moja kuća. Ipak, kafana je ništa, ako se samo na kafanu svede. Ako si samo alkos, neki bauljač, onda to nije priča. Zato me ona nikada nije potpuno ni uzela. Ja imam svoje spasenje,

– Ja inače ne volim alkohol, meni je sve to kao konjska pišaćka. Ali, volim taj udarac. Ja volim sokove. A cugam samo zbog udarca, zbog „dobitka“. Kad preteram, onda stanem, ne mogu više, pogotovo sad, s godinama. Nekad se ožderem, naspavam, pojedem supicu i ko nov. Sad više ne mogu tako, sve i da hoću. A neću. Pogotovo u Americi, moram raditi. Što bih bacio sto dolara u kafani? Neću, nisam budala – „praktičan“ je Mumin. A kad se, veli, u stranu skloni i muzika, i kafana, i piva, i pelinkovci, i „budalaštine“ i „bauljanja“, ostaje ono što je posve njegovo, što ga, bez obzira na sve, čini tim što jeste. – Ostaje moja neovisnost, u svim sferama i svim porama. Suština mene je da ne pripadam nikome, ni ženi, ni deci, ni porodici, ni firmi, a najmanje državi, partiji, ili, daleko bilo, religiji. To je moja suština: nepripadanje. Inače, nikada nisam priželjkivao da budem neka velika zvezda, niti patim od tog sindroma. Ja nemam ego. I kad mi iks njih, sto puta gorih od mene, seru po glavi, čak im ni ne uzmem za zlo. Jednostavno, ne primetim. Kad znaš koliko si visoko, nije ti nikakav problem da se spuštaš nisko. Kad si neki podrumar, onda jedino možeš da ka visini gledaš sa zavišću – zaključuje Mumin. Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi


Lifestyle Muke roditeljstva u Novom Sadu Četvrtak, 21. jun 2012. srednjoškolskim danima Za potrebe tinejdžera spremite Unekad smo to zvali “užina” odnosno novac za sendvič i autobus. I to je bilo dovoljno. Ta su vremena daleko iza nas. Danas u modernom potrošačkom svetu deci treba svašta: laptopovi, mobilni telefoni, fotoaparati, mp3, mp4, iPod, igrice... Oni su nova generacija s novim, mnogo većim, prohtevima i potrebama. Pokušali smo da izvedemo računicu – koliko danas košta tinejdžer?

pola prosečne plate

Garderoba, treninzi, izlasci... Roditelji današnjih tinejdžera na pravim su mukama kako detetu priuštiti sve što mu treba i sve ono što imaju njegovi vršnjaci a u isto vreme kako da ih ne razmaze. Kompjuteri, igrice, plejeri... sve su to uobičajeni zahtevi pubertetlija. Pritom, ne zaboravimo, uz sve nove izmišljenje stvari, džeparac i danas postoji. – Treba mi najmanje 200 dinara svakog dana za školu. Za sendvič i kafu. Moje drugarice uglavnom isto toliko dobijaju. Nekad umesto sendviča uzmemo cigarete jer skoro svi pušimo u društvu – rekla nam je Tijana K. (16) iz Novog Sada. Tijana kaže da za vikend od roditelja dobije više novca pa tako kad ide u grad, potroši više od 1.000 dinara. Račun, veli, deli s drugarima “na ravne časti”. Često izlaze, kad idu u školu napolju su do 21 sat a vikendom mnogo duže. Pravi izlazak je do tri, četiri ujutru. Njena drugarica Ivana manje troši na izlaske a više na garderobu, s tim što ona trenira plivanje za šta joj je potrebno bar još nekoliko dodatnih hiljada dinara svakog meseca. Tinejdžerkama takođe treba šminka, nakit, a ne zaboravimo haljinice, sandale, farmerke i drugu garderobu. Međutim, iako bi volela skupu garderobu Tijana to sebi ne može da priušti pa

kupuje na rasprodajama i u povoljnijim radnjama. Na kozmetiku mesečno potroši oko 3.000 dinara, na izlaske isto toliko, a za školu i doručak oko 4.000 dinara. Na dopunu za telefon oko 1.000. Kad se sve sabere, njeni roditelji najmanje mesečno potroše oko 11.000 dinara, samo na “osnovne stvari”. A ako želi da nešto kupi od garderobe, onda dolazimo do ukupne sume od oko 15.000 dinara. Pritom, Tijana je, kako kaže, skromna, za razliku od mnogih drugarica.

Pola plate za dete Dakle, petnaestak hiljada dinara najmanji je mesečni iznos potreban detetu u pubertetu. A ako ovoj sumi dodamo i cene opreme za školu, treninge, knjige, sveske, torbe, onda to premašuje iznos jedne prosečne plate u Srbiji. – Imamo jednog sina od 15 godina. Radimo i suprug i ja s tim što on stalno radi i dodatne poslove. Međutim, nema tu mnogo bahaćenja niti opuštanja. Imamo za hranu, račune, gorivo, detetu za džeparac, telefon, Internet i ponekad izlazak. Trudimo se da mu ništa ne fali pa patike kupujemo na rate, jer jedino tako možemo da mu priuštimo malo kvalitetnije stvari. Hrana je definitivno najskuplja i najveća stavka u kućnom

budžetu – priča za naše novine Novosađanka Danijela Drašković. Naša sagovornica kaže da je ranije njen sin išao na časove engleskog jezika i da ih je to koštalo dodatnih 3.000 dinara mesečno. Sad je kurs završen i Danijela se nada da mu za sad neće trebati više podučavanja. Uz sve regularne troškove, stalno izlaze neki novi “gedžeti” koji se “moraju imati”. - Telefon mu je tetka kupila a baka mu često uplaćuje kredit. Bake i deke su uvek tu za svoje unučiće kad su pokloni u pitanju – kaže Danijela. Ona takođe kaže da njenom sinu svaki dan mora najmanje da izdvoji 200 – 300 dinara za džeparac, s tim što mu ni to nekad nije dovoljno. Neki njegovi drugari dobijaju mnogo više a neki, pak, dobijaju džeparac jednom mesečno – sendviče i sok nose od kuće. Zato se ovi roditelji trude da dete nauče da živi s onim što ima i da to ceni, ali i da ga nauče da su najlepše stvari u životu ionako besplatne. To je, izgleda, najveći izazov. U. Božović foto: A. Kamasi

Stručnjaci: Želje su jedno...

Džeparac treba da ima osim ekonomsku i vaspitnu ulogu. Naime, ima roditelja koji svoju decu čašćavaju novcem za svaku dobru ocenu. Onda to dete kupuje ono što želi. S jedne strane to je pohvalno jer se na taj način dete motiviše na rad a s druge strane, to pomalo liči na ucenu. U svakom slučaju, roditeljima danas nije lako u ovom materijalističkom svetu, u vreme finansijske i krize vrednosti. Oni moraju da ostanu hladne glave i da razmišljaju racionalno. Sve želje tinejdžera ne treba uslišiti, treba da shvate realno stanje i to da prihvate na najbolji mogući način.

Novine novosadske

21


Gradski

Fakultet za menadžment – mesto koje okuplja

Simona Tomić:

Iz Poreča na studije u Sremske Karlovce U poseti jednom od najopremljenijih privatnih fakulteta u regionu, Fakultetu za menadžment u Sremskim Karlovcima, naišli smo na jednu neobičnu životnu priču. Simona Tomić iz Poreča, kreativna i talentovana devojka sa mnogim interesovanjima, za studiranje je, ni manje ni više, odabrala upravo Sremske Karlovce i postala prava istarska Vojvođanka. 22

Novine novosadske

U Sremske šta? Simonina priča počela je pre par godina, u rodnom gradu, kada se premišljala koji i kakav fakultet da upiše. – Još kao srednjoškolka tačno sam znala šta želim da upišem, a to što takav fakultet naizgled nije postojao, to je već druga priča. Oduvek me je zanimao menadžment – još od vremena kad sam videla kako mama savršeno upravlja tatom, a još više od toga zanimali su me mediji – šaljiva je Simona. Kako kaže, setila se prijatelja Danijela, koji je upisao “tako nešto” u Novom Sadu i “silno hvalio taj fakultet”. – Spominjao je on interaktivna i interesantna predavanja, drage ljude i dobar sistem rada...

Odjednom, rešenje je postojalo – Menadžment u medijima na FAM-u. Nakon mnogo raspitivanja, mejlova i donošenja konačne odluke, došao je trenutak da roditelje upoznam s novonastalom situacijom. To je teklo otprilike ovako: “Mama, idem na fakultet u Sremske Karlovce”. – “U Sremske šta?”. Kada je misterija lokacije bila razjašnjena, mama je samo doviknula tati: “Tomiću, dolazi ‘vamo. Kćer nam je poludela”. Na sreću, iako je mama imala argument snage, ja sam imala snagu argumenata i nije mi dugo trebalo da ih uverim da je to za mene najbolje rešenje – priseća se Simona, koja sada živi u jednom od najlepših gradića u Srbiji, a utiske


Četvrtak, 21. jun 2012. sabira u jednu rečenicu – “Čini se da između Dunava i mora baš i nema neke velike razlike”.

Nagrade potvrda rada

Svira i peva, razume se u vino, govornik kao Ciceron

Na Fakultetu za menadžment ističu da je “najbolja potvrda dobrog rada” veliki broj nagrada i priznanja koje njihovi studenti godinama osvajaju na raznim takmičenjima. Na menadžerijadama koje se organizuju u Srbiji i regionu studenti FAM-a redovno imaju zapažene rezultate, kao i na domaćim i međunarodnim konkursima i nadmetanjima u znanju, u oblastima medija, PR-a i inovacija.

Simona je, pre dolaska u Karlovce, završila gimnaziju i govorničku školu paralelno, a smatraju je jednim od najboljih mladih govornika u Hrvatskoj. Završila je kurs za somelijera u gastronomiji, postala stručnjak za vina, konjake, viskije i kubanske cigare. Snimila je jedan i planira snimanje drugog filma, a novac za studije zaradila je sviranjem i pevanjem u bendu (svira klavir i gitaru). Ove godine objavila je zbirku pesama “Putem zvijezda”, a na fakultetu ređa desetke. I pored svega toga, ova “strankinja u našem svetu” je vrlo skromna. – Ja nemam želje, imam samo pokušaje, doduše uspešne i neuspešne, ali barem mogu slobodno reći da kod mene ništa nikada nije ostalo na pukoj želji. Volim kvalitetno iskorišćeno vreme, a ovde ga imam na pretek. Volim gužvu, stalnu jurnjavu i akciju. Prija mi da sam u atmosferi gde to mogu da ostvarim – priča Simona.

Za pametne studente – pametna zgrada Fakultet za menadžment, kako smo i sami imali prilike da se uverimo, studentima pruža vrhunske uslove za rad. Prva “pametna” ekološka zgrada, vredna dva i po miliona evra, jedina takva na ovim prostorima, sagrađena je po direktivama Evropskog parlamenta. - Celom zgradom od 2.800 kvadrata i svim njenim resursima upravlja se iz jedne kontrolne sobe. Kompjuterski se upravlja svim: grejanjem, hlađenjem, ventilacijom, zaštitom od insolacije, računarskim mrežama, pa čak i zalivanjem zelenih površina – objašnjava Radmila Ristić, jedan od osnivača fakulteta i vlasnik zgrade. „Pametna” zgrada je ujedno kandidat

za dobijanje „energetskog pasoša”, jer je projektovana i sagrađena tako da bude energetski efikasna, a da pritom ne emituje štetne gasove u atmosferu. Ujedno, zgrada se sama isplaćuje, budući da se, kako smo saznali u razgovoru sa čelnicima fakulteta, samo na računima za komunalije, na godišnjem nivou ostvaruju milionske uštede. Osim toga, kako napominju, zgrada je i ekološki održiva, jer za grejanje i hlađenje koristi obnovljiv izvor energije, a to je toplota zemlje, odnosno podzemnih voda. Zahvaljujući toplotnim pumpama, podzemne vode se direktno upumpavaju u grejni sitem, čime je isključena potreba za korištenjem mazuta i drugih energenata. Pored tehnoloških inovacija, fakultet je savremeno opremljen sa dva velika amfiteatra, osam učionica, kompjuterskim kabinetima, studiom za snimanje, labaratorijama za montažu slike i zvuka, kao i čitaonicom sa preko 3.500 hiljade knjiga.

Najbolje se uči kroz praksu

postignuto u ovoj ustanovi predstavlja “genezu jedne vizije, zasnovane na tradicionalnim vrednostima, ali i put institucije u čijoj je osnovi znanje, kvalitet, inovacija i pogled unapred”. – Sve je počelo 2001 godine, kada je upisana prva generacija studenata na “čisti” ili Operativni menadžment. Godinu dana kasnije “operativcima” se pridružuje prva generacija upisanih na Menadžment u medijima. Davne 2004. godine startuje i Menadžment u informatici, priseća se Bulatovićeva, naglašavajući da su novi zaposleni “uneli novi duh i kreativnu energiju”, trasirajući put ka dobu znanja. – Šta to praktično znači, pokazuje čitav niz akcija, skupova, projekata, nastavnih i vannastavnih aktivnosti koje su pokrenuli i realizovali zaposleni i studenti. Od “F@Mtime-a, magazina koji od 2002. godine izlazi mesečno, preko međunarodnog naučnog skupa “Na putu ka dobu znanja”, preko raznih projekata, “uvođenja Bolonje” mnogo pre što je ideja o Bolonji uopšte došla u Srbiju, kao i niz vannastavnih aktivnosti i redovnih tribina koje su u funkciji

razvoja ličnosti i veština studenata i zaposlenih – ističe Bulatovićeva. A osim “pametnih” učionica, modernog radijskog i TV studija, studenti su angažovani na F@Mlive internom radiju, ITV – internoj televiziji, a studentska emisija “STV” emituje se na novosadskim televizijama. Akademci imaju organizovane posete i praksu u medijima, kompanijama i državnim institucijama. Aleksandar Vukovac

Mediji su vrlo “živa” stvar, a upravo medijima se na Fakultetu za menadžment poklanja najveća pažnja. Prema rečima profesorice Ljiljane Bulatović, sve što je dosad

Novine novosadske

23


Reportaža

Hostel u Novom Sadu, ili kad se u sobi sretnu

Novi Sad iz oka stranaca Pojam ljudskog života u kom se živi i umire u jednom gradu, gde mladenci slobodno mogu da pocepaju pasoše jer je “vreme da se skrase”, a na druge kulture se gleda sa ignorantskim podozrenjem – slika je koja se u Novom Sadu smatra normalnom i prihvatljivom. A pakovanje kofera je, za pojedine ljude, od iste krvi i mesa sačinjenih kao pomenuti Novosađani, stvar normalna koliko i vezivanje kravate i zaključavanje kuće. Oni dolaze u Novi Sad i kad nema Egzita, i kada pada kiša, i kada veje sneg, bez nekog posebnog razloga – dođu da bi videli. Šta? 24

Novine novosadske

“ALPinizam po Novom Sadu” Turčin Alp, koga smo u hostelu „Sova“ zatekli kako se pakuje i odlazi dalje na svoje putešestvije, kaže da je u Srbiji proveo šest dana – četiri u Beogradu i dva u Novom Sadu. – Volim Balkan i želeo sam da vidim i vašu zemlju. Nisam došao ni zbog čega posebno, samo da vidim i proputujem. Šest dana mi je bilo sasvim dovoljno, jer me je vreme zaista poslužilo – kaže nasmejani Alp, koji je za ovo kratko vreme uspeo da pokupi osnove srpskog jezika. Kaže, sedne u kafanu, započne razgovor i druži se sa lokalcima. Iz čista mira, tako, “da mu dupe vidi puta”. U hotelima, gostiju poput Alpa nema. U fensi sobe sa bifeom svraća drugačija klijentela, poslovni ljudi, slični prosečnim


u Srbin, Hrvat, Japanka i Turčin Novosađanima, ali sa malo debljim novčanikom. Hosteli, sa druge strane, predstavljaju mikrokosmose za sebe. Kako za Novine novosadske kaže gazda hostela „Sova“ Miodrag Dražić, u ovom vidu smeštaja je privatnost donekle ograničena, ali koga briga za to. – Tip ljudi koji putuje radi upoznavanja novih kultura, i bez predsrasuda kupuje kartu za Novi Sad, ne dolazi kod mene jer je ovde jeftinije nego u hotelu – velika većina mojih gostiju nikad nije ni bila u hotelu. Oni dolaze u hostele zbog specifičnog života koji se u njima vodi. Ljudi ovde sklapaju prijateljstva posle samo jednog pogleda, u dnevnoj sobi su uvek graja, smeh i muzika. To nekima smeta, pa idu u hotele, a neki baš zbog toga i putuju – kaže Dražić, dodajući da zbog te zarazne atmosfere i sam više vremena provodi na poslu nego kod kuće.

Smeh se najbolje razume Gazda Miodrag kaže da problema nikad nije imao, upravo zbog klijentele koju, u najvećem broju, čine pozitivni ljudi kojima svađa nije ni na kraj pameti. – Incidenata ovde nikad nije bilo. Eventualno neko malo više potegne, pa zaspi u dnevnoj sobi, ali to više bude smešno i simpatično nego što bih to nazvao incidentom. Uglavnom je sve to jedno lepo zezanje – gosti puštaju muziku sa Jutjuba, pevaju svako na svom jeziku, sviraju se gitare... Nema tu mesta za negativnost. Jedino, ponekad, naši ljudi koji dođu ovde, nenaviknuti na život u hostelu, znaju da nešto dobace strancima, ali ni to nikad nije predstavljalo veći problem. Jednostavno, ljudi shvate da ih oni još uvek ne razumeju – kaže Dražić.

Iz Japana, preko Nepala i Novog Sada – u Makedoniju Putnici sa sobom donose različite priče, kao i objašnjenje zašto su se, do đavola, od cele zemaljske kugle obreli baš u Novom Sadu. Jedna Japanka je biciklom krenula iz Nepala, da bi preko Novog Sada stigla u jedno makedonsko selo. Zašto baš tamo? Zato što je tamo velika romska zajednica sa kojom je, odmalena, Japanka namerila da provede koji mesec, želeći da upozna njihovu specifičnu kulturu. Bračni par, dvoje kanadskih lekara sa decom, putuje svuda po svetu, pa su došli i do vojvođanske prestonice. Mališani formalno obrazovanje završavaju preko dopisnog kursa na Internetu, ali je njihovo praktično znanje neuporedivo šire od znanja ovdašnje dece. Zahvaljujući svojim roditeljima – avanturistima, mali Kanađani barataju sa nekoliko svetskih jezika, a o Kragujevcu znaju više od bilo kog prosečnog Novosađanina. Najstariji gosti u hostelu koji smo obišli bili su američki baka i deka od 86 i 82 godine, koji su Srbiju proputovali na putu za Jemen. Zašto Jemen, Bog sveti zna. Ali, njima je bilo super.

Kod mene je, za ovih pet godina koliko hostel postoji, spavalo sigurno preko hiljadu Australijanaca. Kada se zbroje gosti iz svih okolnih zemalja, taj broj nije ni približan broju ljudi sa najmanjeg kontinenta

Četvrtak, 21. jun 2012.

Vraćaju se na festivale

Pojedini gosti se posebno vezuju za hostele u kojima odsedaju. U knjizi utisaka stoje sve sami poljupci, pozdravi i smajliji, a na stolu se nalaze i dve sove–igračke, koje su Dražiću poslali bivši gosti, u znak sećanja na lepe trenutke provedene u Novom Sadu. Oni koji se vrate u Novi Sad obavezno odsedaju u istom hostelu, a najveći broj povratnika dolazi za vreme festivalskih dana – bio to Exit, Cinema City ili Festival uličnih svirača.

Australijanci – hostel nacija - Najveći broj gostiju dolazi, pazi sad – iz Australije. Kod mene je, za ovih pet godina koliko hostel postoji, spavalo sigurno preko hiljadu Australijanaca. Kada se zbroje gosti iz svih okolnih zemalja, taj broj nije ni približan broju ljudi sa najmanjeg kontinenta. Oni, jednostavno, imaju kulturu putovanja i non-stop idu po svetu. Njih nije briga što Srbija ima negativnu reputaciju, oni ovde dolaze u potrazi za avanturom, a mišljenje o državi daće sami, kada je vide svojim očima – kaže Dražić. Da se ne lažemo. Većina prekookeanskih stranaca pojma nema gde je Srbija i meša je sa Sibirom, za koji, takođe, nisu sigurni gde je na mapi. Oni koji znaju za našu zemlju, znaju je po lošem – ratovi, genocid, bombardovanje. – Većina turista dolazi ovde sa predrasudama. Predrasude k’o predrasude – ispostavi se da nisu tačne. Oni koji ovde dođu prvi put nekad su malo bojažljivi, slušali su svašta u vestima u svojim državama. Ali, posle prvog dana provedenog u Novom Sadu, najčešći opis domaćeg stanovništa koji mi moji gosti daju jeste „ljudi koji lako sklapaju prijateljstva“. Zaista, mi smo veoma otvoreni prema strancima, pre svega zato što na njih, zbog učaurenosti države, gledamo kao na atrakciju – objašnjava Dražić. Slikanje sa tri prsta, hvaljenje srpskih devojaka i lagano razvlačenje reči „shliiiiivooooviiiiitza“, kao da je zapisano u nevidljivi priručnik o spopadanju stranaca na ulici. Gazda Miodrag kaže da se stranci ne bune jer im je drago ako je domaće stanovništvo prijateljski nastrojeno, ali ih se bajke o Novaku Đokoviću ne dojme previše. – Mi smo mali narod, i kao takvi skloni smo da idealizujemo

svoje društvo i njegove istaknute pojedince. Nikola Tesla je nesumnjivo bio velik um, ali zar biste vi voleli da odete u Englesku i da na svakom koraku slušate hvalospeve o Njutnovoj inteligenciji, i kako je on tako pametan baš zato što je Englez? Međutim, to je ono što strancima upada u oči u komunikaciji sa novosadskim “domorocima”. Neke predrasude se, međutim, ispostave kao tačne. Deo putnika se žali na nehigijenu, pogotovo oni koji dolaze biciklom. Centar grada je lepo uređen, ali oni od granice prevale kilometre i kilometre, a osim rupa na putevima, gledaju nonšalantno pobacano smeće. – Pijanstva, nekulture i tuče ima svugde, ali pojedine stvari su autentične za Srbiju, na način koji nije nimalo afirmativan. Smeće je broj jedan. Stranci, uglavnom, narod vide kao pitom, evropski svet, kojem treba puno pomoći. Neki od njih se šale pa kažu da na njihova putešestvija treba da krenu i njihovi političari, koji će se zaljubiti u ovaj narod i shvatiti sve realne mane Srbije, za čije ispravljanje će trebati vremena, novca i podrške sa strane. Učaureni u svojoj bedi, ništa nećemo promeniti nabolje. Dražić kaže da je i sam velik deo života proveo u inostranstvu, zbog čega mu je došlo da se malo primiri u svom gradu. Ipak, posao gazde hostela mu je sve lepši i uzbudljiviji, tako da nema zadršku kad kaže da je zadovoljan svojim životom. Novca, kaže, nekad ima, nekad nema. Ali kad gosti dođu, kada se sobe popune raznim jezicima i bojama kože, sav onaj ružni osećaj iščekivanja u stomaku se zaboravlja. Natoči se čašica rakije za dobrodošlicu, i ajmo, Jovo, nanovo. Miodrag Sovilj foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

25


Kulturno

INTERVJU: Petar Alvirović, „Apsolutno

Od muzike ipak može da se živi! Podnevnim koncertom za prijatelje, u Pozorišnom klubu „Sterija”, novosadski bend „Apslutno romantično” nedavno je promovisao svoj četvrti, ovog puta, dupli album „Vojvođanski spomenar”. „Romantičari” se predstavljaju publici sa 27 obrada popularnih starogradskih pesama, koje su obojili raznim muzičkim stilovima. U intervjuu za Novine novosadske Pera, jedan iz dvojca poznate muzičke kuhinje braće Alvirović, kaže da je bend na ovom izdanju akustične instrumente zamenio „onim na struju”, dok se na albumu mogu čuti obrade u pop, rok, bluz, džez i drugim, posve različitim muzičkim manirima. 26

Novine novosadske

– Ideja je bila da se obrade najlepše vojvođanske pesme, koje svi znamo i rado slušamo, ali u nekom pop-rok maniru. I to smo i uradili, i tako napravili praktično prvi album posvećen vojvođanskoj pesmi i muzici. Jako mnogo ljudi je učestvovalo na tom projektu, njih oko 300, puno vojvođanskih muzičara, autora i pevača se upisalo na ovaj CD. Učestvovali su autori poput Đorđa Balaševića, Zvonka Bogdana, Milana Prunića, Vlade Kranjića, a tu su i Zlatko „Griva”, pa hor „Svetozar Marković” i drugi. I ovaj album je objavljen u izdanju kuće PGP-RTS – priča pevač i tekstopisac “Apsolutno romantičnog sastava”.

NNS Kako je došlo do ideje za ovakav album? PA Na nekim svirkama su gazde ili gosti tražili da neke pesme sviramo brže. I nama je to bilo onako čudno i neprikladno, jer su bile u pitanju one fine, vojvođanske, starogradske pesme. I mislili smo kako sad, na primer, pesmu poput „Ja odavno spremam svog mrkova” odsvirati tako brzo, na šta će to ličiti, međutim neke pesme smo odsvirali, da tako kažem, modernije, i shvatili da je to odlično ispalo. S druge strane, mislim da je to i edukativno za mlade generacije, koje znaju te pesme, ali možda ne vole starogradsku, tamburašku pesmu i muziku. NNS Jedan ste od retkih novosadskih bendova koji radi istovremeno punom parom na klupskim svirkama i autorskim pesmama. Na vašem repertoaru se može čuti, kako je jedan naš kolega napisao, sve od „Nirvane” do „Silvane”... PA Mi nastupamo stvarno redovno, i sviramo raznorodan repertoar, ali bilo je mnogo slučajeva da nas zovu i traže od nas nešto što mi nismo i ne želimo biti. Istovremeno, uvek smo imali pesme autorskog tipa, koje su nas obeležile, i upoznale sa jednom širom, ne samo klupskom publikom. Dakle, tu su naše pesme „Dunave”, koja se izdvojila sa prvog albuma, pa pesma sa drugog albuma „Kao topli maj”, koju peva Kina (drugi Alvirović u bendu, prim.aut.). Imali smo i onaj, sada već poznati duet sa Đoletom Balaševićem, nazvan „Đoletova pesma”, odnosno, „Dajte nam vina”. Tu je i pesma „Maruška” i druge...


romantično“

Četvrtak, 21. jun 2012.

Dug put do slave

Bend „Apsolutno romantično” su osnovali Petar i Zoran-Kina Alvirović 1999. godine. Nakon serije koncerata po novosadskim klubovima, pridružuje im se Nenad-Šeša Vujinović, pokojni glumac i perkusionista. Svoj prvi album „Apsolutno romantično” snima u „Studiju M” Radio Novog Sada, pod nazivom „Kasno je prepraviti stih“. Sarađivali su sa Momčilom Bajagićem Bajagom i Dušanom Kovačevićem na muzici za film „Profesionalac”, a publika ih zna i kao prateće muzičare u bendu Đorđa Balaševića.

ne bi želeo ili voleo, ali danas je izopačeno vreme i tako danas i novi klinci, koji se bave muzikom i koji je slušaju, doživljavaju samu muziku. K’o što danas neke nove devojke žele da se udaju za muzičare jer misle da oni imaju jako puno para, ali uglavnom nije tako i dosta od toga je šarena laža. Uopšte, ukus mladih je degradiran, uništen i sveden na najniže grane. Jer, šta danas žele od muzike? Eventualno neki agresivan ritam i neki priglup tekst, pogotovo refren, koji će moći svako da razume i ponovi. Ukus mladih je uprosečen, što ne valja jer se ne stvara dobra muzika, koja će opstati.

Nismo mi neke zvezde, nit’ smo se pokondirili i “povampirili”, kao neki novi klinci, koji snime jedan album ili singl, pa misle da su ko zna šta NNS Danas je muzička scena u Srbiji bez skrupula, snima se sve i svašta. Koliko to pogoduje bendovima poput vašeg, koji ipak, na kraju krajeva, nije deo te naše tzv. estrade? PA Mi isključivo od muzike živimo. Zbog toga sviramo puno koncerata, partija i sličnih stvari. Situacija je takva i primoran si da, kao muzičar, praviš neke sitne kompromise, ali i to je deo ovog posla i opšte situacije. Od muzike ipak može da se živi, mi smo u tome, pa znamo. Nekad je teško izbeći sve ponude koje te teraju da radiš ono što možda

NNS Dugo ste u kafani, a tu je život nepredvidiv, pritom i zanimljiv. Šta je najneobičnije što vam se dogodilo za sve ovo vreme? PA Imamo itekako staža. Mi smo u proteklih dvanaest godina mesečno imali najmanje 12 nastupa, pa računajte. Svirali smo i na svadbama, ali ono što mi sviramo, bez nekih narodnjaka grdnih. I tokom godina bilo je svega. Međutim, možda jedna od meni najsimpatičnijih situacija bila je ona kad nas je jedan poznati političar pozvao da sviramo kod njega na Dedinju. Bila je to, takozvana, srebrna svadba njega i njegove supruge, dakle godišnjica, i mi smo došli kolima sa opremom, ozvučenjem i članovima benda. Kad tamo, njegov gorila nas pita šta će nam sve to. Na kraju se ispostavilo da je taj političar unutra bio sam sa ženom, i da su želeli da samo Kina i ja, na barskim stolicama, sviramo samo za njih. On nam je rekao: „Svirajte kao da svirate za svoju dušu”. I to je bilo zaista ludo iskustvo. Ostali članovi benda su u kuhinji čekali da završimo. NNS Kako porodica reaguje na život sa muzičarima? PA Ne sviramo svako veče. Uz to smo jedan profi, antialkoholičarski, antinikotinski bend, kako ja to volim da kažem, i muzika je naš posao. Naše porodice razumeju to čime se bavimo, a na neki

način smo i češće kod kuće nego ljudi koji imaju stalne poslove. I nismo mi neke zvezde, niti smo u tom fazonu da smo se nešto pokondirili i povampirili, kao ovi danas novi klinci, koji snime jedan album ili singl, pa misle da su ko zna šta. Svako ko se bavi javnim poslom je na neki način popularan, i prepoznaju mene ljudi na ulici, nekad doduše više u Dubrovniku, ili negde u Bosni, nego u mom Novom Sadu, ali meni je to simpatično i to se dešava mimo moje volje.

NNS Kako danas gledaš na muzičke početke i da li pomisliš da je, možda, bilo lakše da ideš putem svojih vršnjaka, a ne putem muzičara? PA Mi smo pre „Apsolutno romantičnog” svirali u jednom, takođe velikom novosadskom bendu, u pitanju je Banetov „Garavi sokak”. I to nam je bila, kad gledamo sa distance, odlična odskočna daska. Razišli smo se, ali ostali smo i danas sa Banetom Krstićem u dobrim kolegijalnim odnosima. Nakon toga Kina je napustio zemlju, svirao je dosta po svetu, pa smo, kad se vratio, napravili duet, kome se pridružio i pokojni glumac i perkusionista Nenad Vujinović Šeša. I odjednom su počeli klubovi, jer se ispostavilo da bi svaki klub u kom bismo svirali postajao mali za nas, odnosno za broj ljudi koji bi dolazio da nas čuje. Iako smo mi u, suštini, svirali isključivo finu pop-rok muziku, ali smo praktikovali da sviramo pesme koje ne izvode baš svi, ili neke koje su malo zaboravljene, poput onih od legendarnog Arsena Dedića i sličnih autora. I kasnije je tako bilo u autorskom radu. Peca Popović, naš čuveni kritičar, novinar i poznavalac muzike je rekao da mi sviramo novogradsku muziku, a hteo je reći da smo ponudili nešto novo, u okviru nečega što bi bila, na neki način, starogradska muzika. I ne žalimo se, u Srbiji jeste teško, ali od muzike se nije moglo pobeći, niti smo hteli. Sava Nikić foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

27


Vodimo vas program Pozorišta Srpsko narodno pozorište Četvrtak: Cinema city Petak: Cinema city Subota: Cinema city Nedelja: “Zoran Đinđić”, gostovanje Ateljea 212.............................19.30 Pozorište mladih: Nema predstava Novosadsko pozorište: Nema predstava Bioskopi: Arena Cineplex: Madagaskar 3 (sinhronizovano)...............12:15, 14:15, 16:15, 18:00, 19:45 Na tajnom zadatku............20:10 Madagaskar 3 (3D)...........14:30, 16:30, 18:15, 19:30, 12:30 Prometej 3D............20:00, 22:30 Prometej.................................17:45 Snežana i lovac...................22:55 Pupijeva potraga (sinhronizovano)................12:40 Ljudi u crnom III 3D.........17:20, 21:30 Diktator.....................16:00, 22:25 Osvetnici 3D.........................14:20 Loraks....................................12:00 Mačak u čizmama (sinhronizovano)................14:00

Da idete da se provedete Leto na brodu

Skipper večeras otvara sezonu! J

edno od najpopularnijih mesta u gradu za letnje uživanje zasigurno je brodrestoran “Skipper”, na Ribarskom ostrvu. Ekipa koja je navikla da se dobro zabavi i opusti na “Skipperu” ni ovog leta neće ostati uskraćena, a u to nas uveravaju i organizatori, koji su nam dojavili da večeras počinje letnja sezona. Čast da počnu serijal dobre zabave pripala je članovima “Koktel benda”, koji će nastupiti večeras od 22 sata. Dobar provod garantuje popularnost ovog sastava, koji osim svojih pesama na repertoaru ima brdo

muzike spremne za raspoložene Novosađane. Sutra u isto vreme, nastupa još jedan novosadski bend – “Inspiracija”. Za sebe kažu da su “jedan fin, kulturan, zanimljiv, energičan, rok, pomalo pop, malo šala zeza bend”. Domaći i strani pop-rok neće izostati, a to će ujedno biti prava “inspiracija” za vikend. Zabava na brodu nastavlja se u subotu uveče, u tišini... Barem za one koji na ušima ne budu imali slušalice. Koncept takozvanih “silent” žurki proširio se i kod nas, a na “Skipperu” se dešava ovog vikenda. Vrlo je jednostavno, stavite slušalice,

Kontroverzna predstava na repertoaru snp

“Đinđić” ipak stiže u Novi Sad

Izložbe: Galerija Matice srpske: Završna izložba studenata likovne umetnosti (slike, grafike, fotografije, skulpture, crteži, novi mediji) Mali likovni salon KCNS: Izložba Željane Jurković (slike) Spomen-zbirka Pavla Beljanskog: Stalna postavka, uz audio vođenje

28

Novine novosadske

odaberete zvuk koji želite i đuskate zajedno sa ostatkom mase. Ako vam tokom vikenda ponestane energije, “Skipper” je opet dobro mesto za vas. U nedelju se organizuje dnevna žurka “Red bull”, koja počinje u 15 sati. Dešavanja se organizuju na pontonu, kraj bazena, koji je ove sezone posebna novost na popularnom brodu. Poziv važi za sve raspoložene Novosađane, dobar provod je, vele organizatori, zagarantovan. M. Sovilj

Uprkos činjenici da je zbog problema sa klima uređajem sezona u Srpskom narodnom pozorištu završena pre vremena, predstava “Zoran Đinđić” u izvođenju Ateljea 212 ipak će biti održana kako je i najavljeno u nedelju 24. juna sa početkom u 19.30 časova na sceni “Pera Dobrinović”, saznaju

Novine novosadske. Predstava koja prati život i rad pokojnog premijera Đinđića i društvena previranja u zemlji, a koju potpisuje kontroverzni reditelj Oliver Frljić, izazvala je žučne polemike i reakcije kako u kulturnim, tako i u političkim krugovima. Branislav Trifunović, jedan od glumaca u predstavi, izjavio

je da je šira javnost iz neznanja ili zle namere pogrešno protumačila scene povraćanja po zastavi Srbije i druge umetničke metafore, a pojedini glumci odbili su da nastupe ili napustili predstavu. Inače, Frljić ima iza sebe nekoliko kultnih pozorišnih komada (“Kukavičluk”, adaptacija “Oca na službenom putu”) koje su uzburkale duhove javnosti, a kako kaže, u svom radu insistira na dramskom sukobu između publike i glumaca, umesto između likova. Karte za novosadsku premijeru ove predstave staju 1000 dinara i mogu se kupiti na blagajni Srpskog narodnog pozorišta, a popusti za ovu priliku neće važiti. Inače, kako nezvanično saznajemo, problemi oko klima uređaja u SNP biće rešeni do 22. juna, kako se ne bi ugrozile manifestacije poput “Infanta” i godišnjeg koncerta dečijih folklornih trupa.

T. Lovreković


Četvrtak, 21. jun 2012.

preostala 72 sata festivala “Cinema city”

vatno neće biti oduševljenom modernom storijom o Jovanki Orleanki u nemačko-mađarskoj koprodukciji, ali svi koji vole zanimljive priče i alternativni pristup napustiće salu zadovoljni posle projekcije “Johane” koja se prikazuje u petak u Areni u 23 časa. Priča prati mladu narkomanku koja posle nesreće pada u komu, a potom joj čudo spašava život. Dotaknuta milošću, ona počinje da “leči” druge pacijente, nudeći svoje telo kao eliksir.

Subota: Metalika, Marina Abramović, Prodigy...

Parada i Prodigy u Porti, Marina Abramović u KCNS Novi Sad: grad bioskop, peti put za redom – nezvanično je geslo, ali i najkraće objašnjenje “Cinema city” festivala, koji je i ove godine Novosađanima na dar doneo blizu sto filmova različitih žanrova i kategorija. Do zatvaranja prestižnog filmskog festivala ostalo je još tri dana, a Novine novosadske preporučuju vam projekcije koje ne smete propustiti.

Četvrtak: Balkanska empatija, sajber pubertet i konj koji je ućutkao Ničea Oni koje vole domaći film, definitivno će rezervisati stolicu u Srpskom narodnom pozorištu večeras: druga od tri domaće premijere na repertoaru ovogodišnjeg Cinema City-a zakazana je danas u 20 časova – storija o “Smrti čoveka na Balkanu” počinje samoubistvom ćudljivog kompozitora koje je dokumentovao web kamerom svog računara. Umesto nesrećnog muzičara, krupni kadar ubrzo “okupiraju” komšije privučene pucnjem, koje policiju i hitnu pomoć čekaju prekraćujući vreme uz iće, piće i partiju šaha, nesvesni da kamera još uvek radi pohranjujući snimak njihove savesti na hard disk. Dva i po časa kasnije, u SNP-u nas očekuje i projekcija filma “Klip” koji prati razuzdanu i

emotivnu nestabilnu tinejdžerku Jasnu i memorijsku karticu njenog mobilnog telefona, koji čuva snimke ludih izlazaka začinjenih drogom i seksom. Odličnu alternativu “domaćoj ponudi” predstavlja “Torinski konj”, ostvarenje Bele Tara koje će biti prikazano u Areni Cineplex od 20.30 časova. Film počinje u Torinu, 3. januara 1889. godine, ispred kuće Fridriha Ničea, koji izlazi na ulicu i trči u zagrljaj konju na kojeg je nervozni gazda upravo potegao bič. Filozof se u suzama vraća u kuću i provodi narednih deset godina u tišini, a kamera se okreće ka čuvenom konju i porodici koja preživljava zahvaljujući njemu.

Petak: “Moji su drugovi, biseri rasuti”, Jovanka Orleanka “na špricu” i antiHortijevci Dok se reč “dijaspora” po medijima provlači uglavnom u vreme predizborne kampanje i prilikom kukumakanja o tome zašto i kako “taj i taj naš gorelist treba da uloži u maticu”, Cinema City premijerno donosi jednu drugu, mnogo ljudskiju priču o onima koji su “izvadili kartu u jednom pravcu” – novi film Nikite Milivojevića “Jelena, Katarina, Marija” (20 časova, SNP) prati tri Srpkinje

koje su iz države emigrirale zbog različitih problema, a sada se sa svojim strahovima i duhovima prošlosti sreću u Njujorku. Ne bave se jedino srpski umetnici problemima u društvu i razbijanjem stereotipa – u momentima kada se rehabilitacija Mikloša Hortija uvodi na mala vrata, a neumerena desničarska retorika postaje deo mađarske političke svakodnevnice, 12 reditelja na čelu sa Bela Tarom, rešilo je da se jezikom filma “obračuna” sa povampirenjem ekstremističkih ideja u njihovoj otadžbini. Kuriozitet predstavlja činjenica da je disidentsko ostvarenje “Mađarska 2011” snimljeno bez ijednog uloženog evra, pošto su glumci pristali da rade bez honorara i uz najlošiju opremu, kako bi izrazili protest protiv gušenja kulturnih sloboda. Ovaj film možete pogledati sutra od 18 časova u bioskopu Arena. Ljubitelji istorijskog spektakla vero-

Da film i muzika idu zajedno, potvrđuje subotnji progam: fanove “Metalike” prijatno iznenađenje čeka u Areni od 20.30 časova u vidu dvoipočasovnog video portreta najpoznatijeg hevi metal benda na svetu, a kamera je pored koncertnih turneja i gitarskih rapsodija na bini zabeležila i neke od intimnih tajni ove grupe koje do sada nisu bile poznate široj javnosti. Nešto manje drame, ali i više spektakularnih scena donosi dokumentarac o Prodigy-u (Katolička porta, 23.15h). Konačno, poslednjeg dana “Cinema city”-a svoj kutak u programskoj šemi “našla je” i Marina Abramović, najpoznatija svetska performerka – film koji prati karijeru kontroverzne umetnice biće prikazan u 21 čas u KCNS.

Miodrag Sovilj foto: A. Kamasi

Kanadski vagabundo za kraj

Zavesu na peto izdanje festivala “Cinema city” spustiće kanadska komedija “Starbucks” – priča prati simpatičnog Davida Vozniaka, vagabunda i plejbojaamatera, koji rešava da napokon “odraste” i preuzme kontrolu nad svojim životom. U toj nameri sprečava ga otrežnjuće saznanje – naime, David je biološki otac 533 dece, a kakav je epilog te zavrzlame predvideo reditelj i scenarista Ken Skot možete pogledati u subotu od 20 časova u SNP-u.

Novine novosadske

29


Pregled nedelje Pozdrav sa terase

Sve ja mogu sama

Gu탑va na parkingu

Ko je br탑i?

30

Novine novosadske

Novi Sad kroz novosadski objektiv


ÄŒetvrtak, 21. jun 2012.

Pauza za ruÄ?ak

Tolerancija...

Glanc... Majstorije

Da se rashladi

Sam protiv svih

Novine novosadske

31


Pregled nedelje Podnaslov rubrike

32

Novine novosadske


Novine novosadske broj 13