BelGuest Magazine - Belgrade Visitors' Magazine by Milena Mihaljcic

Belgrade Visitors’ Magazine Special Issue 2007 free copy

E U R O P E A N H E R I TA G E D AY S

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

RIVERS THE CURRENTS OF HERITAGE y РЕКЕ ТОКОВИ НАСЛЕЂА

E D I T O R I A L

У В О Д Н И К

Dear residents of Belgrade and dear guests, For the sixth time in a row, our city shall join The European Heritage Days, an event observed every year in more than 40 European countries to promote natural and cultural heritage as part of the common heritage of the peoples on the Old Continent. This year, the major theme will be Rivers – the Currents of Heritage with an emphasis on the heritage that has both a Balkan and European dimension relating primarily to the Danube – the river of cooperation and the backbone of Europe. This year, as part of the official programme of Serbia’s chairmanship of the Committee of Ministers of the Council of Europe, Belgrade was honoured to be host to the central European celebration of this major tourist and cultural event. The central celebration, to take place from 20 – 23 September, will be organised jointly by the Council of Europe and the European Commission in cooperation with the Ministry of Culture and the City of Belgrade. Belgrade will be accorded yet another chance to present itself as a kind host and able organiser of an important European event, while the residents of Belgrade will have the opportunity to show themselves as warm and generous. This year once again, the doors of royal residences, important state facilities and institutions will be opened wide to visitors, including embassies and foreign cultural centres, homes - monuments of culture and almost all museums. Cultural centres and other institutions are preparing thematic programmes for a large number of visitors and there will also be guided tours around legendary city quarters, famous neighbourhoods and protected natural assets. There will be exhibitions, lectures, film and video screenings, promotions, musical and performing arts shows, multi-media programmes, work-shops and field trips to tour heritage sites in suburban areas as well as sports events. Programmes for children and youths will be a special treat. They shall all be free of charge and most of them will be accessible to disabled persons. Non-governmental organisations, artists, tourist guides and other city enthusiasts participated preparing these programmes. Welcome to Belgrade in September, let us visit its cultural and historic landmarks to once again revive together its tumultuous history, and in line with contemporary trends of modern European civilisation, build our own cultural heritage relying on past traditions. Radmila Hrustanović Deputy Mayor of Belgrade

Поштовани Београђани и гости Београда,

Skupština grada Beograda City Assembly of Belgrade

Turistička organizacija Beograda Tourist Organization of Belgrade

Наш град ће се током овог септембра по шести пут заредом придружити манифестацији Дани европске баштине која се сваке године одржава у више од 40 европских земаља са циљем да промовише природно и културно наслеђе као део заједничке баштине народа старог континента. Доминирајућa тема ове године је Реке – токови наслеђа са нагласком на баштину која има балканску и европску димензију везану пре свега за Дунав – реку сарадње и кичму Европе. Београду је ове године припала част да, у оквиру председавања Србије Комитету министара Савета Европе, буде домаћин централне европске прославе ове значајне туристичко-културне манифестације. Централну прославу, која ће се одржати од 20. до 23. септембра заједнички организују Савет Европе и Европска комисија у сарадњи са Министарством културе и Градом Београдом. Београду ће тако бити пружена још једна прилика да се покаже као добар домаћин и организатор великих европских манифестација, а Београђанима да се представе као добри и предусретљиви домаћини. И ове године посетиоцима ће бити отворене краљевске резиденције, важне државне установе и институције, амбасаде и страни култлурни центри, куће – споменици културе, готово сви музеји. Центри за културу и друге установе припремају тематске програме за што већи број посетилаца, а предвиђени су и организовани обиласци са водичима знаменитих градских четврти, амбијенталних целина и заштићених природних добара. Биће организоване изложбе, предавања, филмске и видео пројекције, промоције, музички, сценски и мултимедијални програми, радионице и излети за обилазак наслеђа у приградском подручју и пратећи спортски прграми. Посебно су богати програми за децу и младе. Сви су бесплатни, а већина је доступна и особама са инвалидитетом. У припреми програма учествовале су невладине организације, удружења, уметници, туристички водичи и други заљубљеници у свој град. Добродошли у септембру у Београд да посетом културно-историјским знаменитостима још једанпут заједнички проживимо његову бурну историју, што нам може послужити да, уз поштовање традиције, у складу са токовима савремене европске цивилизације, изградимо свој слој културне баштине. Радмила Хрустановић заменица градоначелника Београда

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

E D I T O R I A L

У В О Д Н И К

Dear citizens and dear guests, Belgrade, an important European city on the confluence of the Sava and Danube rivers, has earned a reputation as a city with an open heart and good vibes, thanks in no small part to the engagement of its Tourist Organisation. The city is becoming ever more interesting for tourists and other visitors, and it is also a good host of important sports, cultural and other events. This year, Belgrade is presenting to Europe and the world its hidden beauty, traces of its extraordinary history, the real values of natural and cultural heritage with an open ambition to position itself as an important centre of cultural tourism in this part of Europe, a major tourist destination in the world and where more than half of tourists’ movements are motivated by cultural heritage. Following a vision of developmental opportunities befitting the City of the Future of Southern Europe – the award given to Belgrade by London’s Financial Times newspaper – Belgrade has speeded up its development rhythm, directing its focus on restoring its infrastructure, reconstruction, upgrading quality and functionality, but also toward activities that make the city more attractive: repairing ambiental areas and buildings under protection, arranging city parks, adapting and equipping cultural institutions, setting decorative lighting... The city’s cultural life and tourist offer have been enriched substantially. Belgrade is making efforts towards sustainable European tourism while preserving and revitalising its heritage and maintaining a responsible attitude as regards its management and use. The respect for heritage is a developmental resource of great opportunity that creates a wide spectrum of positive economic benefits, stimulates entrepreneurship and creates new jobs. Belgrade is following a vision of cultural tourism as one of the crucial starting engines for further development and an instrument that can be used to create connections and foster dialogue on the richness and diversity of European cultures, taking special care to preserve authenticity and that special experience of warmth, hospitality and beauty of meeting, which makes the city unique and recognisable. Jasenko Lazović Member of the City Council for Tourism President of the Organisational Board European Heritage Days

Драги суграђани и драги гости, Београд, знаменит европски град на ушћу Саве у Дунав, захваљујући ангажовању своје Туристичке организације стекао је имиџ града отвореног срца и добрих вибрација и постаје све интересантнији туристима и бројним посетиоцима и као добар домаћин значајних међународних спортских, културних и других догађаја и манифестација. Представљајући ове године Европи и свету своје скривене лепоте, трагове несвакидашње историје, праве вредности природног и културног наслеђа са нескривеном амбицијом да се позиционира и као значајан центар културног туризма у овом делу Европе, водеће светске туристичке дестинације, где је више од половине туристичких кретања мотивисано културним наслеђем. Следећи визију о развојним могућностима као Град будућности јужне Европе, Београд је убрзао свој ритам развоја усмеравајући се ка обнови инфраструктуре, реконструкцији , подизању квалитета и функционалности али и активностима које доприносе атрактивности града: ревитализацији амбијенталних целина и објеката под заштитом, градских паркова, адаптације и опремања установа културе, постављању декоративног осветљења... Знатно је обогаћен културни живот и туристичка понуда . Својим напорима Београд тежи одрживом европском туризму, уз очување и ревитализацију наслеђа, одговоран однос у његовом управљању и коришћењу, поштујући наслеђе као развојни ресурс великих могућности који производи широк спектар позитивних економских користи, подстицање предузетништва и ново запошљавање. Београд следи визију културног туризма као једног од кључних покретача даљег развоја и инструмента којим се остварују везе и дијалог у богатству и разноликости европских култура, са посебном бригом да се очува аутентичност и посебан доживљај топлине, гостопримства и лепоте сусрета, по коме је јединствен и препознатљив.

Skupština grada Beograda City Assembly of Belgrade

Јасенко Лазовић Члан Градског већа за туризам Председник Организационог одбора Дана европске баштине Turistička organizacija Beograda Tourist Organization of Belgrade

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

E D I T O R I A L

У В О Д Н И К

Dear guests and Belgraders,

Singidunum, Alba Graeca, Nandor Fejervar, Waisenburg, Castelbianco, Nandor Alba, Veligradon, Veligrada, Belogrados... were the names that different nations gave to the same area. It is an incredible view of the confluence of the two rivers that makes Belgrade different from other European cities. The topic of this year’s European Heritage Days is exactly that, Rivers - The Currents of Heritage. It is no coincidence nor is it undeserved that Secretary-General of the European Council, Mr. Terry Davis, chose our city to host the Central European Manifestation European Heritage Days. The establishment of this unique cultural and spiritual area in Europe represents the aim of this international manifestation, despite the differences and insisting on the differences that determine the identity of a nation. Heritage is a constituent part of the present and is woven into the character of the people who have inhabited the area of the confluence for centuries. The vulnerability and strength, instability and stability are the features of both the city and its residents, because we, the residents of Belgrade, create the spirit of the city. It is very significant to mention that this year three important conventions will be signed with representatives of the European Council : the convention on the importance of heritage for a society (Faro Convention), the convention on the protection of archaeological heritage and the convention on the protection of landscape. The growing popularity of European Heritage Days is proof that people are truly eager to get to know their history as much as possible, to be acquainted with the potential of their own cultural and natural heritage and to find ways to protect them. Anyway, Milorad Pavić wrote in his Brief History of Belgrade: ”He who wants to conquer a fortress must conquer his own soul first. The road through our own souls leads us to Belgrade; one of the most frequently destroyed cities in the world. When Corbusier said of Belgrade that it was the ugliest city located on the most beautiful place, he only took into consideration the results of destruction that has lasted for centuries”. The most beautiful part of Belgrade might be that which disappeared without a trace, so we will never have an opportunity to photograph, see or touch it. However, history consists of that missing part as well, that which we will never be able to reconstruct – that part of history that is inside of us, not in the world around us. Dragana Zeljković Member of the City Council

Драги гости и Београђани,

Skupština grada Beograda City Assembly of Belgrade

Turistička organizacija Beograda Tourist Organization of Belgrade

Сингидунум, Алба Грека, Нандор Фејервар, Вајсенбург, Кастелбјанко, Нандор Алба, Велиградон, Велиграда, Белоградос... све су то имена којима су различити народи називали исти предео. Оно што Београд разликује од осталих европских градова је невероватан поглед на ушће двеју река. Управо Рекe - токови наслеђа представља тему овогодишњих Дана европске баштине. Не случајно и не незаслужено генерални секретар Савета Европе господин Тери Дејвис изабрао је наш град да буде домаћин Централне европске манифестације Дана европске баштине. Успостављање јединственог културног и духовног простора на тлу Европе упркос разликама и инсистирајући на разликама које потврђују идентитет народа, представља циљ ове међународне манифестације. Наслеђе је саставни део садашњег тренутка и уткано је у карактер људи који вековима насељавају ушће двеју река. Рањивост и чврстина, пролазност и постојаност, то су одлике града и становника, јер дух града чинимо ми, Београђани. Оно што је веома битно, ове године ће бити потписане три важне конвенције са представницима Савета Европе: о значају наслеђа за друштво (Фаро конвенција), о заштити археолошког наслеђа и о заштити пејсажа. Све већа популарност Дана европске баштине јесте доказ да су људи истински жељни да што боље упознају своју историју, потенцијал сопствене културне и природне баштине и да нађу начине да их заштите. Уосталом, у Краткој историји Београда Милорад Павић је записао: „Ко жели да освоји тврђаву мора најпре да освоји своју душу. Пут кроз сопствену душу води нас до Београда, једног од најстаријих и најчешће рушених градова света. Када је Корбизије рекао за Београд да је најружнији град на најлепшем месту, имао је пред собом само резултате тих вишевековних рушења”. Његов највећи и можда најлепши део је онај који је нетрагом ишчезао па га више никада нећемо снимити, видети или додирнути. Али, историји припада и онај њен нестали део, који се више никада неће моћи реконструисати, онај део историје који се налази у нама, а не у свету око нас. Драгана Зељковић члан градског већа

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

Belgrade Visitors’ Magazine Publisher - Izdavač: Izdavačko društvo PONT d.o.o., Beograd Strahinjića bana 27 tel./fax 26 333 60, 29 101 06, mob tel. 063/84 97 582 e-mail: belguest@ikomline.net, pont@infosky.net www.emins.org/belguest Copublisher - Suizdavač: Turistička organizacija Beograda, Masarikova 5/IX tel. 3061-410 fax. 3061-414 e-mail: office@tob.co.yu, info@tob.co.yu www.tob.co.yu For Publisher - Za izdavača: Milena Lazić, direktor For Copublisher - Za suizdavača: Olivera Lazović, direktor Editor-in-chief - Glavni i odgovorni urednik: Dragana Marković Photo Editor - Urednik fotografije: Branko Jovanović Editorial Staff - Redakcija: Milena Lazić, Dragana Marković, Ivan Jočović, Branko Jovanović, Vlada Marković, Miloš Janković Contributors - Saradnici: Jovan Ćirilov, Vladimir Jelenković, Muzej Nikole Tesle Đorđe Kostić, Balkanološki institut SANU Siniša Jokić, Muzej grada Novog Sada Miroslav Lazić, Muzej grada Smedereva Dejan Medaković, SANU Marko Popović, Arheološki institut SANU Jelena Rankov-Kondić, Arheološki lokalitet Diana Gordana Simić, Republički Zavod za zaštitu spomenika kulture Brana Stojković Pavelka, Republički Zavod za zaštitu spomenika kulture Irina Subotić, Europa Nostra Srbija Jelena Tasić Nenad Tasić, Arheološki lokalitet Vinča Veljko Topalović Vasoje Vasić, Narodni muzej, Muzej Lepenskog vira Mladen Vujović, Muzej Nikole Tesle Slavica Vujović, Pokrajinski Zavod za zaštitu spomenika kulture Photographs- Fotografije: Branko Jovanović Map of the Danube in Serbia - Mapa Dunava kroz Srbiju: Ljiljana Popović, cartographer Aleksandar Kapuran, illustrator Editorial Secretary - Sekretar redakcije: Ana Gligorijević

Translation - Prevod: Đorđe Janković, Miodrag Vujić, Marija Čikeš English language editor - Lektor za engleski: Alex Todorović Design&Layout - Dizajn i prelom: Miroslav Zeljug Computer operator Ana Gligorijević

Print - Štampa: Tipografic plus, Beograd BelGuest quarterly is registered with the Republic of Serbia media registry no: 651-03-168/2000-03 BelGuest magazin upisan je u registar glasila Republike Srbije pod brojem: 651-03-168/2000-03 © copyright: Pont & Belgrade Tourist Organization Front Page - Naslovna strana: Coronation of Queen Simonida, detail from the composition, Gračanica Monastery Krunisanje Simonide, detalj kompozicije, manastir Gračanica For their help in creating the special issue of BelGuest Magazine, dedicated to the Days of European Heritage, BelGuest Magazine would like to especially thank: Asja Drača, coordinator of The European Haritage Days of the Republic of Serbia, Nada Zec, City of Belgrade coordinator of The European Haritage Days, Zoran Jovanović, art historian, the Belgrade City Assembly, the Belgrade City Museum, the Zaječar City Museum, the Dosije Publishing House and the other institutions of science and culture for their cooperation. Za pomoć prilikom izrade specijalnog izdanja posvećenog Danima evropske baštine BelGuest magazin se posebno zahvaljuje: Asji Drači koordinatoru Dana evropske baštine za Srbiju, Nadi Zec, koordinatoru Dana evropske baštine za Beograd, Zoranu Jovanoviću, istoričaru umetnosti, Skupštini grada Beograda, Muzeju grada Beograda, Muzeju grada Zaječara, Izdavačkoj kući Dosije i ostalim institucijama nauke i kulture na saradnji. CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 338.4 BelGuest : Belgrade visitors’ magazine / editor-in-chief = glavni i odgovorni urednik Dragana Marković - 2001, spring, / Beograd : Izdavačko preduzeće PONT : Turistička organizacija Beograda, 2001(Beograd, Tipografic plus). - 29 cm Tromesečno ISSN 1451-6446 = BelGuest

Министарство Културе Републике Србије

IN THIS ISSUE | САДРЖАЈ

EDITORIAL UVODNIK

EUROPE IN BELGRADE ЕВРОПА У БЕОГРАДУ

TO FALL IN LOVE WITH A CITY ЗАЉУБИТИ СЕ У ЈЕДАН ГРАД

MAP OF THE DANUBE IN SERBIA МАПА ДУНАВА КРОЗ СРБИЈУ

THE RIVER WHOSE SOURCE IS PARADISE РЕКА КОЈА ИЗВИРЕ ИЗ РАЈА

ANCIENT CIVILISATIONS ON THE DANUBE СТАРЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ НА ДУНАВУ

VINČA ВИНЧA

VIMINACIUM ВИМИНАЦИЈУМ

LEPENSKI VIR ЛЕПЕНСКИ ВИР

VIA TRAIANA ТРАЈАНОВ ПУТ

FORTRESSES ON THE DANUBE УТВРЂЕЊА НА ДУНАВУ

THE PERTROVARADIN FORTRESS ПЕТРОВАРАДИНСКА ТВРЂАВА

BELGRADE FORTRESS БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА

SMEDEREVO FORTRESS СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА

LESSER MEDIEVAL FORTRESSES MAЊE СРЕДЊОВЕКОВНЕ ТВРЂАВЕ

UNESCO IN SERBIA УНЕСКО У СРБИЈИ

FEATURING ETERNITY СА АТРИБУТОМ ВЕЧНОСТИ

SERBIAN MEDIEVAL MONASTERIES ON THE UNESCO LIST СРПСКИ СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ НА ЛИСТИ УНЕСКА

PETER CHURCH, DJURDJEVI STUPOVI MONASTERY, SOPOĆANI MONASTERY, STUDENICA MONASTERY, VISOKI DEČANI MONASTERY, MONASTERY OF THE PEĆ PATRIARCHATE, CHURCH OF THE HOLY VIRGIN LJEVIŠKA, GRAČANICA MONASTERY ПЕТРОВА ЦРКВА, МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ, МАНАСТИР СОПОЋАНИ, МАНАСТИР СТУДЕНИЦА, МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ, МАНАСТИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА, ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ, МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

THE WHITE ANGEL FROM THE MILEŠEVA БЕЛИ АНЂЕО ИЗ МИЛЕШЕВЕ

MIROSLAV’S GOSPEL МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

THE NIKOLA TESLA LEGACY ЗАОСТАВШТИНА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

GAMZIGRAD – FELIX ROMULIANA ГАМЗИГРАД – ФЕЛИКС РОМУЛИАНА

101

NATURE PARK GOLIJA ПАРК ПРИРОДЕ ГОЛИЈА

EUROPE IN BELGRADE 8

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

September is traditionally the month when the most important cultural events occur in Belgrade. This year, Belgrade will welcome many guests, most of whom will be visiting the city for the first time, including advocates for the protection of cultural and natural heritage, officials from the European Council and the European Commission, members of nearly all the working and expert bodies of pan-European non-governmental organisations; Europa Nostra, the Irish-Georgian Society, representatives of the Swedish association Cultural Heritage Without Borders, who are also dedicated to the preservation of heritage... they are all coming because Belgrade will be the gathering place for European Heritage Days.

uring European Heritage Days, three important documents are to be signed/ ratified that will place Serbia closer to European standards in the field of protecting natural and cultural heritage, namely the European Landscape Convention, the European Convention on the Protection of the Archaeological Heritage and the Framework Convention on the Value of Cultural Heritage for Society. This can be described as a first-class event, when the entire public will give the issue of protection of heritage the first priority as the basic element and identity of one people and one society. These problems are not and must not be related only to expert circles and officials, state institutions: they should become part of our every day lives, markers of our identification, the responsibility of each citizen. GUARD OF THE PORTAL What will Belgrade offer to its guests? A series of follow-up events – including an exhibition of Dr Đorđe Kostić on foreign travellers who were for centuries interested in our city – which will be held in the Museum of the City of Belgrade, or more precisely, in the Residence of Princess Ljubica (Konak Knjeginje Ljubice), a conference on industrial heritage in the Sava Centre, exhibitions on European fortresses and European parliaments – bearing in mind that this year is the 300th anniversary of the death of French Marshal Sébastien de Vauban, under whose fortification system principles Nicholas Doxat de Morez built the Belgrade Fortress in the 18th century. This international event dedicated to European Heritage Days will also take place in the House of Parliament, which is also marking 100 years since construction works began... Aside from the celebration and associated events, Belgrade will also present to its guests the dramatic history of one of Europe’s oldest cities, a history woven from so many destructions, and the

strength of a phoenix that is constantly reborn, expanded and embellished. It will offer its unique position that dominates the confluence of the Sava River into the powerful European River Danube, in the middle of which there stands, to our fortune and pride, the still untouched ecological “lungs” of the city – the Big War Island. It used to be called “the threshold of holy wars”, “the door of the East and the gate of the West”, important historic turns in Europe took place on the slopes of this island; pilgrims, warriors, caravan and commercial travellers as well as educators came from the north and the west toward the south and the east, and vice versa, from the first Celtic settlements to the Roman legionaries, Hunic, Gothic and Avarian conquistadors, Byzantine missionaries, Slavic peoples in quest of permanent settlement, Bulgarian and Hungarian emperors ambitious to expand their territories, medieval knights and powerful crusaders... The city was built but also destroyed by the Turks under Süleyman the Magnificent, the Austrians under Charles IV (Karl IV), both the Germans and the Allies in the World War Two, and also the bombs of NATO in the spring of 1999. RECOGNITION OF SAMENESS IN DIFFERENCES Belgrade celebrates its anniversary on April 16, when in 878 its name was mentioned for the first time in a letter from the Pope sent to Bulgarian Prince Boris-Mihailo. Until that time, the name of Singidunum was still in use, which the Celts began to use in the 3rd century B.C. Among the important dates in the city’s history is the era of King Dragutin, son of King Uroš and Helen of Anjou, when Belgrade passed to Serbian rule in 1284, and then in 1404 when it became Serbia’s capital – an important military, political, economic and cultural seat during the rule of Despot Stefan Lazarević. From the beginning of the 19th century, after centuries of Ottoman rule and the rule of the Austrian Empire that repeated several times, and

after attaining the status of a free capital city, the sudden Europeanisation of Belgrade and its new modern life began. It was the capital of united Yugoslavia from 1918 until its final crash in the 1990s. During that time, it went from being a Balkan town and military fortification to a modern city with almost two million people of different ethnic origins, religions and customs, with numerous administrative, educational and cultural institutions, a large number of artistic and sporting events of international importance, with a branch road network and industrial facilities. Today, Belgrade is recognised by its great vividness, although the scars of misfortune cannot be hidden from the eyes of visitors: there are still many buildings with noticeable “wounds” from the time of world wars, there are still scarred buildings of the ministries and military barracks that were destroyed in 1999 in the city’s centre, “cardboard and can” settlements occupied mostly by the Roma population who fled and settled the area during the past decade, and just metres away are the most luxurious hotels and international banks, numerous edifices that should be proclaimed monuments, that need to be protected, restored, conserved and that need to find their new purpose. Despite all those and many other problems, Belgrade welcomes its guests from all around the globe (and this time from all around Europe) with warmth and the greatest joy. Belgrade offers its hospitality, the variety of its culture which makes it rich, unusual, and especially – its young, educated and enthusiastic citizens craving change and equal participation in important European events. We hope that the guests of Belgrade will recognise those values by which we give our contribution to the jagged map of culture and civilisation in the whole of Europe. IRINA SUBOTIĆ photographs: BRANKO JOVANOVIĆ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Г РА Д Д О М АЋ И Н

ЕВРОПА У БЕОГРАДУ

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

За Београд септембар је, већ традиционално, месец значајних културних догађања. Ове године он ће дочекати и велики број гостију који га, углавном, први пут посећују: посленике везане за заштиту културне и природне баштине, званичнике Савета Европе, Европске заједнице и Европске комисије, чланове готово свих радних и стручних тела паневропске невладине организације Еуропа Ностра, групу IrishGeorgian Society, представнике шведске асоцијације Cultural Heritage without Borders, који су сви такође посвећени очувању наслеђа... Јер: Београд ће бити средиште одржавања манифестације Дана европске баштине.

оком Дана европске баштине предвиђено је и потписивање три важна документа који нашу земљу приближавају европским стандардима у области очувања природе и културног наслеђа: конвенције о пејзажу, о археолошким локалитетима и о значају наслеђа за друштво. О значају свега овога можемо говорити као о прворазредном догађају, када ће целокупна јавност у први план ставити питање заштите баштине, као основног елемента идентитета једног народа и једне средине. Ти проблеми нису и не смеју бити везани само за стручне кругове и званичне, државне институције: они треба да постану део наше свакидашњице, белег нашег препознавања, одговорност сваког грађанина.

ЧУВАР ПОРТАЛА Шта ће Београд понудити гостима? Низ пратећих манифестација - између осталог ауторску изложбу др Ђорђа Костића о страним путописцима који су се вековима занимали за наш град у Музеју града Београда, тачније у Конаку књегиње Љубице, Конференцију о индустријском наслеђу у Сава центру, изложбе о европским тврђавама и европским парламентима – имајући у виду да се ове године обележава 300 година од смрти француског маршала Себастијена Вобана по чијим је начелима фортификационог система Николе Доксата де Мореза доградио и Београдску тврђаву у 18. веку, а да се међународни скуп посвећен Данима европске баштине одржава у Дому народне скупштине, који такође бележи стогодишњицу почетка изградње... Али, поред ових свечарских и пригодних манифестација, Београд ће понудити гостима увид у своју драматичну историју једног од најстаријих градова Европе, историју саткану од бројних рушења и уништења, и своју снагу Феникса да се стално, изнова рађа, шири, модернизује и улепшава. Понудиће свој

јединствени положај којим доминира на ушћу Саве у широку, моћну европску реку Дунав, усред које стоје, на срећу и наш понос, још увек нетакнута еколошка „плућа” града – Ратно острво. Подсетиће да су га називали „прагом светих ратова”, „вратима Истока и капијом Запада”, да су се управо на његовим обронцима дешавали велики историјски преокрети Европе, да су кроз њега пролазили ходочаснички, ратнички, караванско-трговачки и просветитељски путеви од Севера и Запада ка Југу и Истоку, и обрнуто, од првих келтских станишта, до римских легионара, хунских, готских и аварских освајача, византијских мисионара, словенских народа у потрази за сталним насеобинама, бугарских и угарских царева у амбицијама ширења својих територија, средњовековних витезова и моћних крсташа... Градили су га, али и рушили, Турци под Сулејманом II Величанственим, Аустријанци под Карлом VI, Немци и савезници у Другом светском рату, као и бомбе НАТО пакта у пролеће 1999. године. ПРЕПОЗНАВАЊЕ ИСТОГ У РАЗЛИЧИТОМ Београд слави свој празник 16. априла када се 878. године први пут јавља његово име у писму римског папе Јована VIII, упућеном бугарском кнезу Борису Михаилу. До тога времена коришћен је назив Сингидунум који су му подарили Келти у 3. веку пре наше ере. Међу његове најважније догађаје спада 1284. година, у доба краља Драгутина, сина краља Уроша и краљице Јелене Анжујске, када Београд прелази у српске руке, а затим 1404. година, када постаје престоница Србије - важно војно, политичко, привредно и културно средиште током владавине деспота Стефана Лазаревића. Од почетка 19. века, након смене вишевековне власти Османског и неколико пута поновљене власти Аустријског царства, и након добијеног статуса слободног, престоног града, почиње

нагла европеизација Београда и његов нови, модеран живот. Од 1918. он је главни град уједињене Југославије, све до њеног краха током деведесетих година прошлог века. За то време, од балканске касабе и војног утврђења, он је постао савремени, велики град са скоро два милиона становника различитог етничког порекла, вере и обичаја, са бројним административним, образовним и културним инстутицијама, великим бројем уметничких и спортских манифестација од међународног значаја, са разгранатом мрежом путева и индустријских постројења. Данас се Београд препознаје по изузетној живости, мада се трагови несрећних година не могу сакрити од погледа посетилаца: још је много зграда са уочљивим „ранама” из доба светских ратова, у центру града су страшила од министарстава и касарни разорених 1999. године, бидон насеља од картона и конзерви, углавном са ромским становништвом избеглим током протекле деценије, на домаку су најрепрезентативнији хотели и луксузне светске банке, многа здања треба да буду проглашена споменицима, заштићена, рестаурирана, конзервирана и да добију нову намену. Упркос свим тим и многим другим проблемима, Београд дочекује с топлином и највећом радошћу госте из свих крајева света, овога пута из свих крајева Европе. Он нуди своје гостопримство, нуди различитости своје културе, које га чине богатим, необичним, и посебно - своје младе, образоване и пуне елана грађане, жељне промена и равноправног учешћа у битним европским догађајима. Надамо се да ће гости Београда моћи да препознају те вредности којима дајемо допринос разуђеној мапи културе и цивилизације целе Европе. ИРИНА СУБОТИЋ фотографијa: БРАНКО ЈОВАНОВИЋ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

EUROPEAN TRAVELLERS IN BELGRADE (1815-1914)

TO FALL IN LOVE WITH A CITY

Felix Kanitz, Figures from the Piazza

ow did people live in Belgrade and what did Belgrade look like in the 19th and the beginning of the 20th centuries, as seen from the perspective of visiting travellers? How did others perceive us and what did they write about us? What were the favourite dishes of these visitors of the past and which restaurants did they frequent? How important were the rivers to the citizens and visitors of Belgrade? Answers to these interesting questions, which often define an area outside the purview of history – life itself – may be found at the exhibition To Fall in Love with a City – European Travellers in Belgrade (1815 – 1914). The exhibition is mounted in the Arched Hall of the Princess Ljubica Residence to mark the official opening of Days of European Heritage 2007. The exhibition and catalogue depict the city in words and pictures from the first decades of the 19th century up to the First World War. The selected texts were written by famous European travel writers who stayed or just passed through Belgrade. These included Otto Dubislav fon Pirch, Siegfried Kapper, Edmund Spencer, Gustav Rasch, Emanuel Dormesson, Giuseppe Barbanti-Brodano, Herbert Vivian, Gabor Egressi, Mary E. Durham and Felix

"As it often happens, a traveller about to visit a famous place has great expectations and comes away sad and disappointed. That was the case with Athens, the Rhein, St. Peter’s in Rome. On the other hand, I travelled to Belgrade expecting nothing – neither the environment, nor sights, nor gaiety, nothing interesting – only to fall prey to its seductive charms, which I have to part from with utmost pain. This is a new feeling indeed: it is to fall in love with a city.” Herbert Vivian, Serbia, Poor Man’s Paradise, 1896

Kanitz – the latter’s words and drawings perhaps offer the most vivid account of Belgrade and Serbia of that time. The exhibition is a joint effort by the Museum of the City of Belgrade, the National Museum in Belgrade and the National Library of Serbia. The team of authors is led by Djordje S. Kostić Ph.D. Today, perhaps the most difficult question to address is to list all those things in which Felix Kanitz was involved, Djordje S. Kostić writes in the catalogue:

CITY EMBRACED BY RIVERS I embarked quickly and was pleased to loook at Belgrade, a white city, slowly lowering to the river and getting lost somewhere in the fields, with its high rocky hill crowned by a Turkish fortress, green patches of gardens, its golden domes, a miraculous estuary where the Danube meets the Sava, sprinkled with beautiful islands, a habitat of heron - the entire landscape was bathed in the most beautiful blue light. Joseph Reinach, Journey to the East, 1879

BelGuest EUROPE HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

“A river and mine wealth explorer, a devotee of ancient heritage, an acute observer of folk customs, a cartographer, an artist who made several hundred drawings of the regions and buildings he visited, a scientist with an avid interest in the history of certain regions. Today’s reader can find such themes in Felix Kanitz, whose interest in various human creations can be seen on every page of his works, from those in which he wrote about archeological heritage of Serbia, to his very last copious book, “when he completed proof-reading of the last page” and died early in 1904. During his frequent visits to Serbia, more than 18 in the second half of the 19th century, Felix Kanitz devoted special attention to Belgrade.” This is what he wrote about the city: “The red evening autumn sky fell across the fields on the other bank of the Sava. It was reflected on the waters of valley moors and shimmered on the tin surfaces of the Belgrade Cathedral (Saborna crkva), on the windows of Bogoslovija (Divinity College), and ultimately on the top of the minaret and the crescent moon of the tallest fortress mosque, while in the West one could see cascading mountain slopes enveloped in blue mist. The day

Kuno Fon Kvicov, View of Belgrade from Tašmajdan turned into dusk with incredible ease. Viewed from a distance, this beautiful flower lost all its charm as soon as one crossed semi-filled ditches with shabby wooden bridges and passed through one of three run-down city gates to get to Dorćol, populated mostly by Muslim residents, where public life was conducted in overcrowded noisy streets with quiet and deserted back alleys lurking in the background. Long earthen walls without windows; high wooden fences preventing a view of backyards; mosques, minarets, drinking fountains with Turkish inscriptions and dedica-

tions, fenceless terrace cafes, slanting dilapidated shops where all kinds of shady businesses were conducted in full view, Turkish restaurants with overpowering scents of garlic and onion filled with shabby-looking Turkish soldiers and surrounded by packs of starving and greedy dogs, hamals (porters

HERE, LIFE IS EVERYWHERE From the early morning, a fierce storm was raging. The Danube threw enormous waves splashing and rocking our boat up and down. We were navigating towards the War Island and then along its southern shore. After a two-hour ride, we finally reached the Turkish lands under the Belgrade hill. Otto Dubislav fon Pirch, Journey across Serbia, 1829

or carrier in Turkish), noisy telals (announcers of news on public squares), colorful crowds. However, Belgrade developed naturally and gradually over time, and after the ugly trenches and the Turkish mahalla were removed, after streets were regulated and what was left was improved by new buildings, parks, pavements, etc..., in a word, after the last remnants of the past, which encouraged imagination with its mix of oriental and western elements, gave way to a new era. The shimmering minaret tops sent foreign travellers Illyrian greetings from the East while vibrant crowds brought to life already fading images of Scheherazade, which stirred our youthful imagination. Thanks to the gurgling sounds of water fountains, pleasing to any ear, and thanks to unusual sights in the Jewish and Turkish mahallas with their fiery-eyed women, a man was ready to forget the pains caused by the cobbled streets and unpleasant smells emanating from restaurants held by the Arnauts (Albanians), worthy of a Vereschagin touch”. DRAGANA MARKOVIĆ

Vladimir Titelbah, Avala

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPE HERITAGE DAYS BelGuest

Е В Р О П С К И

П У Т Н И Ц И

Б Е О Г РА Д У

( 1 8 1 5 - 1 9 1 4 )

ЗАЉУБИТИ СЕ У ЈЕДАН ГРАД

Kalemegdan 1906, Postcard

ако се у Београду живело и како је Београд изгледао током 19. и првих деценија 20. века из угла путника који су у њему боравили? Како су нас други видели и шта су о нама писали? Која јела су била омиљениа тадашњим посетиоцима и у које кафане су најчешће залазили? У којој мери су реке биле важне и грађанима и посетиоцима тадашњег Београда? Неке од одговора на ова занимљива питања која врло често дефинишу неки простор, описујући оно чега најмање има у историји – живот, понудиће и изложба Заљубити се у један град – европски путници у Београду (1815-1914) организована у Сали под сводовима Конака кнегиње Љубице, поводом званичног отварања и трајања централне европске прославе Дана европске баштине 2007. Изложба и каталог речју и сликом прате описе града, од првих деценија 19. века, па све до Првог светског рата. Одабрани текстови потичу из пера најпознатијих европских путописаца који су у Београду боравили или само пролазили кроз град. Међу њима су Ото Дубислав фон Пирх, Сигфрид Капер, Едмунд Спенсер, Густав Раш, Емануел Дормесон, Ђузепе Барбанти-Бродано, Херберт Вивијен, Габор Егреши, Мери E. Дарам, Феликс Каниц

„Како се често дешава да путник посети неко чувено место очекујући много, а одлази из њега потиштен и разочаран. Овакви случајеви су са: Атином, Рајном, Св. Петром у Риму. Међутим, отишао сам у Београд не очекујући ништа - ни декор, ни призоре, ни веселост, нити ишта занимљиво – а сада сам тако потпуна жртва његовог заводљивог шарма да од њега морам да се одвојим са највећим болом. Ово је неко ново осећање: заљубити се у један град.” Херберт Вивијен, Србија. Рај сиромашног човека, 1896 – који је речју и цртежом оставио можда и најинтензивнији траг о Београду и Србији тог времена. Изложба је заједнички пројекат Музеја града Београда, Народног Музеја у Београду и Народне библиотеке Србије, а ауторски тим предводи др Ђорђе C. Костић. Вероватно је данас најтеже одговорити на питање шта је у ствари све био Феликс Каниц, пише у тексту каталога Ђорђе С. Костић:

ГРАД У ЗАГРЉАЈУ РЕКА Укрцао сам се на брзу руку, и са каквим сам задовољством посматрао, у правцу Београда, бели град, који се благо спушта на обалу реке и нестаје некуд у пољу, са његовим високим стеновитим брегом овенчаним турском тврђавом, зелене мрље његових вртова, његова позлаћена кубета, чудесну водену масу ушћа Дунава и Саве, пресечену красним острвцима на којима живе чапље у великом броју – читав тај призор који се купао у најлепшој плавој светлости. Жозеф Ренак, Путовање на Исток, 1879

BelGuest EUROPE HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

„Истраживач река и рудних богатстава, заљубљеник у античко наслеђе, будни посматрач народних обичаја, картограф, уметник који је израдио на стотине цртежа предела и зграда које је обишао и видео, научник који је неуморно писао о историји појединих крајева. Таквог Феликса Каница, пуног интересовања за разне области човековог стваралаштва, данашњи читалац може да сретне на свакој страници његових радова, од оних првих у којима је писао о археолошком наслеђу на територији Србије, до последње обимне књиге, када је завршио коректуру последњег табака, и преминуо почетком 1904. године. Током својих честих посета Србији, а боравио је у њој, током друге половине 19. века, више од осамнаест пута, посебну пажњу Феликс Каниц је посветио Београду.” О том граду је писао: „Црвенило вечерњег јесењег сунца лежало је на пољима с друге стране Саве. Оно се преламало на воденим површинама равничарских мочвара, а одблесак му је треперио на лименим површинама торња Саборне цркве, на прозорима Богословије и најзад на врху минарета и на полумесецу највише тврђавске џамије, док су се на западу у

Belgrade in the 19th Century, postcard

магловитим плавичастим тоновима сливале нејасне контуре амфитеатрално распоређених планинских огранака. Прелазак из дана у вечерњи сутон био је невероватно брз. Издалека привлачан раскошан цвет, губио је готово сву своју лепоту чим се, преко полузатрпаних јарака са трошним дрвеним мостићима, кроз једну од три запуштене варошке капије ступи на тло Дорћола, настањеног већином муслиманима, где се, тако рећи, сав јавни живот одвијао на улицама уз највећу вреву, док су у споредним уличицама

и сокацима владали јавашлук и пустош. Дуги земљани зидови без прозора; високи плотови кроз које се нигде није могло ни провирити у дворишта; џамије, минарета, чесме са турским натписима и посветама, крчме са неограђеним терасама, накривљене бараке са дућанима у којима су се наочиглед свих обављали и прљави послови; ашчинице са тешким мирисима белог

ОВДЕ СЕ СВУДА ЗАПАЖА ЖИВОТ Од раног јутра беше се подигла жестока бура. Дунав је бацао велике таласе који често запљускиваху лађу и који нас бацаху час доле, час горе. Пловили смо према Ратном острву па затим његовом јужном обалом. После вожње од два сахата стигосмо напослетку на турско земљиште под београдским брегом. Ото Дубислав фон Пирх, Путовање по Србији, 1829

и црног лука, опседнуте дроњавим турским војницима и чопорима гладних и прождрљивих паса; хамали, бучни телали, шарене гомиле. Али већ и природним, постепеним развитком Београда, уклањањем ружног шанца и турских махала, регулацијом улица и улепшавањем онога што је остало новоградњама, парковима, тротоарима итд., уклоњени су последњи остаци из оног времена кад је шаролика мешавина његових оријенталних и западњачких елемената подстицала живу игру маште. Светлуцави врхови минарета слали су у сусрет странцу поздраве илирског истока, а живописна гужва по уским турским улицама, оживљавала је већ избледеле слике Шехерезаде, која је некад распаљивала нашу младалачку машту. Захваљујући тихом жуборењу шедрвана које годи сваком уху, и захваљујући необичним призорима у јеврејским и циганским махалама са женама ватрених очију, човек је био спреман да заборави муке које му задају ужасна калдрма и непријатни мириси из ашчиница, које држе Арнаути вредни Верешчагинове кичице.” ДРАГАНА МАРКОВИЋ

Hotel Balkan

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPE HERITAGE DAYS BelGuest

All the cultural layers lined along the Danubeâ&#x20AC;&#x2122;s banks flow into one magnificent European tapestry, whose individual patterns represent parts that belong to a larger whole, thereby revealing their true essence. The Danube should be appreciated as the fateful river of the European Union. Dejan MedakoviÄ&#x2021;

MAP OF THE DANUBE IN SERBIA Heritage along Riverbanks

МАПА ДУНАВА У СРБИЈИ Наслеђе уз обалу реке

Сви културни слојеви нанизани уз обале Дунава, сливају се у величанствено европско плетиво, чије појединачне шаре представљају делиће који припадају целини и тек тако откривају свој прави смисао. Дунав треба волети као судбоносну реку европског јединства. Дејан Медаковић

THE RIVER WHOSE SOURCE IS PARADISE During events filled with unrest, migrations, and battles, the Danube entered European history in different ways. The idea of replacing the idea of the river as a dividing line between nations, a place that has marked the bloody pages of history, with the idea of a river that connects peoples has developed too slowly.

he idea of the Danube as a river that connects was mentioned in the European Council in 1956, when its Water Programme Chart (Wassercharte) was created. This is when the following principle was published: “Water does not recognise state borders. It demands international cooperation, joint efforts in order to preserve its endangered life”. The most important aspect of this principle is that it obliges united Europe to take joint precautions to preserve its most important river. There is no question whether the Danube belongs to Europe; the proper question is whether Europe belongs to the Danube. The experiences of misusing the Danube, which turned it into a highway of Europe’s past, with the possibility of future conflicts, must not repeat. The Danube does not deserve such a future! It is too old and respected river; its monuments soften the dark pages of human failures together with all the tumult that has caused the destruction of better world utopias. There is the Danube’s archaeology which does not search only for material remains in order to confirm human existence. We should support other tasks of this science, those with spiritual value, those that testify to reciprocal giving and receiving, without which survival is not possible. Such comprehension gives the Danube a more profound significance, rounding out the belief that the river originates in paradise. He who first wrote this wanted to call the world’s attention to the greatness of the gifts that represent an sign of heavenly grace and generosity. At the same time, it was a warning to people not to waste the value of nature’s gifts on greed, and to approach their river as careful guardians. The

history of the events on the Danube enables us to understand the idea of passage as a sign of giving up aspirations, which carries in itself permanent disappearance. A new sense of discovery will start a new life of the river, giving it new strength. Conquerors most often created the Danube’s destiny. Being convinced that the time of their monopolies has passed, united Europe has to accept a symbolic value already discovered by certain ancient nations; admiring the holy rivers. For Europe, the Danube represents the river that flows directly through its heart. The spiritual bridges the Danube creates between nations can be longer lasting than those built by people to connect riverbanks, to overcome the obstacles that have limited people’s connections. The Danube should be appreciated as the crucial river of the European Union. Only joint care of its preservation may deprive us of haughty obstinacy and of the inconsiderate robbery of its power. In such madness, the whole world would disappear irretrievably, and that act would mean a voluntary acceptance of our own self-destruction. It is worth fighting for to allow new generations to contribute to the everlasting splendour of the Danube, whose past reveals and offers reasons for new creative endeavours. Thereby all those cultural layers lined by the Danube’s banks merge into one magnificent European tapestry, whose single patterns represent parts that belong to the entirety, thus revealing their real sense. DEJAN MEDAKOVIĆ

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

Figure of Neptune

РЕКА КОЈА ИЗВИРЕ ИЗ РАЈА У збивањима испуњеним немирима, сеобама, бојевима, Дунав је на разне начине улазио у европску историју. Сувише споро је сазревала мисао да крваве странице прошлости која се збивала на Дунаву, улогу да служи као граница народима, треба заменити смислом реке која спаја.

исао о Дунаву као реци која спаја изречена је у Савету Европе 1956. године, када је састављена њена Програмска карта вода (Wassercharte). Тамо је објављено и начело: „Вода не познаје државне границе. Она захтева међународну сарадњу, заједнички напор да се сачува њен угрожен живот.” За испуњење овако образложеног начела, нема важнијег задатка од оног који уједињену Европу обавезује на заједничку бригу око очувања њене најважније реке. Није спорно да ли Дунав припада Европи, већ да ли Европа припада Дунаву. Доживљена злоупотреба Дунава, која га је претварала у магистралу европске прошлости, протумачене тако да у њеном језгру остану нетакнуте могућности изазивања будућих сукоба, не сме се понављати. Такву будућност Дунав не заслужује! То је исувише стара и поштовања достојна река, то су споменици који ублажавају мрачне странице људских падова, свих оних немира који су на обалама ове реке учвршћивали неспокојство и гасили утопије о бољем свету. Постоји и археологија Дунава која неће трагати само за материјалним остацима, као потврдама људског постојања. Треба се заложити за друге задатке ове науке, која је окренута духовним вредностима, чији докази сведоче о узајамном примању и давању, без којег нема животног опстанка. Овакво схватање даје Дунаву виши смисао и допуњава веровања да ова река извире из раја. Онај ко је то први написао, хтео је да свет упозори на величину дарова који могу да потекну као знамење небеске милости и дарежљивости. Истовремено, била је то опомена људима да својом лакомошћу не проиграју

вредност онога што им је подарено од природе и да својој реци прилазе као брижни чувари. Повест збивања на Дунаву ствара могућност да се идеја протицања схвати као знак за одступање од тежњи које у себи носе трајно ишчезавање. Нови смисао који треба открити и дати, пробудиће у овој реци нове живоносне токове, који дају нову снагу. Судбину Дунава најчешће су кројили освајачи. У уверењу да је прошло време њихових монопола, уједињеној Европи предстоји напор да што пре прихвати симболичку вредност коју су откривали и неки стари народи, дивећи се светим рекама. За Европу, Дунав је једна таква река, која тече кроз њено средиште. Духовни мостови које Дунав ствара међу народима, могу да буду трајнији од оних које је човек сазидао у намери да споји обале, да савлада препреке које су ограничавале спојеве људи. Дунав треба волети као судбоносну реку европског јединства. Само заједничка брига око његовог очувања може нас лишити бахате самовоље и безобзирног пљачкања његове снаге. У таквом безумљу неповратно би нестао читав један природни свет, тај чин био би добровољно пристајање на сопствено уништење. Треба се борити да и данашњи нараштаји допринесу неумањеном сјају Дунава, чија прошлост открива и нуди разлоге за нове стваралачке напоре. Јер, сви ти културни слојеви нанизани уз обале Дунава, сливају се у величанствено европско плетиво, чије појединачне шаре представљају делиће који припадају целини и тек тако откривају свој прави смисао. ДЕЈАН МЕДАКОВИЋ

Detail from a Pillar of Trajan’s Bridge

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

ANCIENT CIVILISATIONS ON THE DANUBE y СТАРЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ НА ДУНАВУ

EIGHT MILLENNIUM OF VINČA

LIFE IN LAYERS

OF THE PAST Lady of Vinča

Permanent settlement in Southeastern Europe began only in the late Neolith period, which was named after Vinča. This period marks the beginning of a ten-metre thick cultural layer in Vinča that has hidden the secrets of the past, from the Neolith to the present day. There are precious few sites in the world that can boast of a settlement history longer than 7,000 years. This fact makes Vinča, in the opinion of many historians, the most significant cultural monument in this region.

ne of the best chapters of European prehistory was written only 15 kilometres downstream from Belgrade, where the Danube makes a sweeping horseshoe-shaped curve. By that point of its transcontinental flow, the Danube – lithe giant of the plain – has already passed the immense expanse of the Pannonian Plain, broadening to its impressive dimensions after having swallowed other, by no mean small, rivers;

the Somes, Tisza, Drava, Tamiš and other larger and smaller rivers. Having passed the winding road through the modern village that nestles the Danube bank at Vinča, we remain breathless in front of its vast waters, pondering its enormous and unceasing power. In the times when the ancient inhabitants of Vinča lived along its bank, some 7,000 years ago, the sight of the Danube must have been even more impressive. The river was a few kilometers wide, and it is believed that at this spot the river created

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

a huge lake and marsh with a unique habitat that was a dwelling place for hundreds of species. THE FIRST SETTLERS IN SOUTHEAST EUROPE White Hill in Vinča was inhabited for the first time some 7,600 years ago, when the bearers of the Starčevac culture, a population that lived on this site 1,000 years before the inhabitants of the Vinča culture, discovered the advantages of this location. These were actually the first settlers in Southeast Europe who brought with them Neolithic knowledge and its way of life. Before them, the

Vinča Figural Statues Balkan Peninsula was almost deserted; the only other known settlements from this period, just after the end of the last Ice Age, were also located on the banks of the Danube in the Iron Gate Gorge (Lepenski vir, Vlasac, Padina, Icoana…). The period of the early and middle Neolith (6,200-5,200 B.C.) can best be understood in the context of a period of colonisation of an unknown and rapidly growing continent, i.e. a time when small groups of settlers were discovering the secrets of Southeastern Europe, thereby establishing foundations for civili-

sation to flourish there for the next 8,000 years. It is still not completely clear whether inhabitants of the Starčevac culture were the direct ancestors of the Vinča culture population – or perhaps they were part of an influx of people from the eastern Balkan Peninsula – but in any case their pottery is often found mixed in the same archeological layers. The Vinča population appeared about 5,200 B.C., bringing with them a crucial innovation for

European civilisation – a completely stationary way of life based on permanent dwelling places. The implications of this change were far-reaching in terms of population growth, control of resources, development of trade, cattle breeding and agriculture. Not until the period of the late Neolith, named after Vinča, can we talk about permanent settlements in Southeastern Europe. There are precious few sites in the world that can boast of a settlement history longer than 7,000 years. The reasons for such longevity are actually numerous. Not only does Vinča have a perfect view of the river, enabling a timely defence or solemn welcome, but it also occupied a central position on the Balkan Peninsula, which was of great significance for trade and communication and included a hinterland rich in resources, game and fertile soil in the valley of the nearby Bolečica stream. The fact that this relatively small region was abundant in the confluences of numerous streams enabled the inhabitants of Vinča to swiftly transfer goods and information, making them indispensible in all transactions of that time. Indeed, the rich archeological material of Vinča reveals evidence of a wide circulation of goods. There are necklaces of seashells and crayfish, axes made of quality material brought from afar and other rare materials. As the Neolith was most likely a period unscarred by wars and disputes, it is unclear what the inhabitants of Vinča did in return for such abundance, as discovered by archeologists. What influenced the building of such beautiful above-ground houses, turn-

ing the settlement into a town, and the creation of such delicate and high quality ceramic vessels? ALCHEMY OF MAGIC PIGMENT It seems that the answer offered by Miloje M. Vasić, the first researcher of the Vinča culture who conducted excavations from 1908 to 1934, is still true. He claims that during his explorations he discovered numerous traces of the cinnabar industry; residents of Vinča broght ore from nearby Avala Mountain which was then processed in the settlement. The product was an extraordinarily sought after pigment that Neolithic people used for painting and medicine. Thanks to the fact that nature bestowed on them an ideal place for living, it seems possible that the relative prosperity earned from cinnabar processing, which was traded for other goods by the people of Vinča, was the factor that distinguished them from other inhabitants of the central Balkans. Their relative wealth enabled them to stay at this location for a thousand years, until they disappeared under pressure from new populations who arrived and later inhabited White Hill in Vinča. Excavations begun by Miloje Vasić, often called the father of Serbian archeology, lasted throughout the 20th century. He deserves most of the credit for the popularisation of Vinča in the years before World War II. Owing to him and the abundance of findings, Vinča has become a recognisable cultural phenomenon of European prehistory, so that the whole culture of the late Neolith of Southeastern Europe received its name after Vinča – the Culture of Vinča. NENAD TASIĆ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Group of Figurines from the Vinča Culture from Divostina, near Kragujevac

ЖИВОТ У СЛОЈЕВИМА

ПРОШЛОСТИ Ј

едно од најсветлијих поглавља европске праисторије исписивано је на свега петнаестак километара низводно од Београда, на месту где Дунав прави велику окуку у облику потковице. Овај гипки, равничарски див на свом путу је већ прошао кроз непрегледна пространства Панонске низије и достигао импозантне размере гутајући Сомеш, Тису, Драву, Саву, Тамиш и друге мање и веће реке. Када вијугавим путем прођемо кроз данашње село и на крају изађемо на обалу Дунава код Винче, остајемо без даха пред непрегледном водом и помишљамо на његову огромну и неукротиву моћ. У време када су на обали живели древни Винчанци, пре више од седам хиљада година, слика Дунава са овог места морала је бити још импозантнија, река је највероватније била више километара

широка, а претпоставља се да је на том месту стварала огромно језеро и мочвару са особеним хабитатом и природном средином која је била дом за стотине врста живог света. ПРВИ НАСЕЉЕНИЦИ ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ Бело брдо у Винчи је први пут насељено пре 7600 година када су носиоци старчевачке културе, популација која је живела на овом тлу пуних хиљаду година пре Винчанаца, открила погодности овог места. Ови људи су заправо и били први насељеници југоисточне Европе и у њу су донели неолитска знања и начин живота. Пре њих Балканско полуострво је било готово пусто, а једина до сада позната насеља из времена непосредно по окончању ледених доба смештена су такође на обали Дунава у Ђердапској клисури (Лепенски вир, Власац,

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

Падина, Ицоана...). Доба раног и средњег неолита (6200-5200 п.н.е) може се најбоље разумети уколико га представимо као доба колонизације једног непознатог и набујалог континента, односно као време када су мање групе насељеника откривале тајне југоисточне Европе и постављале темеље цивилизације која ће ту бујати наредних 8000 година. До данас није сасвим јасно да ли су Старчевци били директни преци Винчанаца или је дошло до прилива становништва са истока Балканског полуострва, али се на неколико налазишта у региону може запазити да се њихова грнчарија често налази помешана у истим археолошким слојевима. Но, како год било, Винчанци ступају на сцену око 5200 године и доносе одлучујућу новину када је реч о европској цивилизацији а то је потпуно

Тек од периода позног неолита, коме је Винча дала име, може се говорити о трајном насељавању југоисточне Европе. Од тада почиње и формирање десет метара дебелог културног слоја у Винчи, који крије остатке прошлости од неолита до наших дана. Нема превише места на свету која се могу подичити трајањем дугим више од седам хиљада година. Зато је Винча по многима - најзначајнији споменик културе на овим просторима. седентарни начин живота, који је подразумевао стална пребивалишта. Импликације ове промене су далекосежне а огледају се у популационом буму, контроли ресурса, развијеној трговини, сточарству и земљорадњи. Тек од периода позног неолита, коме је Винча дала име, може се говорити о трајном насељавању југоисточне Европе. Нема превише места на свету која се могу подичити трајањем дугим више од седам хиљада година. Разлози за овакву дуговечност су заправо бројни. Не само да је Винча имала савршен преглед реке - моглa се на време организовати за одбрану или свечани дочек, већ је имала и централни положај на Балканском полуострву, што је од великог значаја за трговину и комуникацију, уз залеђе богато сировинама и дивљачи и плодно земљиште у долини оближње речице Болечице. Чињеница да се у региону који се премошћава са дан или два дана хода налазе ушћа бројних речних токова омогућава Винчанцима брз трансфер роба и информација, чинећи их незаобилазним у свим трансакцијама које се одигравају у то време. Уистину, у богатом

археолошком материјалу у Винчи налазимо бројне трагове оваквог промета. Ту откривамо наруквице од морских шкољки и ракова, секире израђене од квалитетних и из даљине донетих сировина и друге ретке материјале. Но, како је неолит највероватније доба неоскрнављено ратовима и сукобима, поставља се питање чиме су Винчанци „плаћали“ овакво обиље какво археолози откривају. Шта је то утицало да се баш на овом месту граде лепе надземне куће, да се насеље организује као варош, да су керамичке посуде тако фине и квалитетне? АЛХЕМИЈА ЧУДЕСНОГ ПИГМЕНТА Чини се да је одговор који је понудио још Милоје М. Васић, први истраживач који је вршио ископавања у Винчи од 1908. до 1934. године и даље близу истине. Он наводи да је током својих истраживања открио бројне трагове индустрије цинабарита из руде коју су Винчанци доносили са оближње Авале и у насељу је прерађивали. Производ је био изузетно тражени пигмент који је неолитским људима служио и за бојење и

за медицинске сврхе. Будући да их је природа даровала идеалним местом за живот вероватно је да је вишак вредности од прераде цинабарита, којим су Винчанци трговали, био онај фактор који их је по богатству издвојио од осталих житеља централног Балкана и пружио им могућност да на овом месту остану пуних хиљаду година, док нису нестали пред налетом неких нових популација које су у каснијим временима населиле Бело брдо у Винчи. Ископавања на Белом брду трају током читавог 20. века, а као што је поменуто започео их је Милоје Васић, кога често називамо и оцем српске археологије. Он је и најзаслужнији за популаризацију Винче у годинама пред Други светски рат. Винча је захваљујући њему и свакако богатству налаза и фигуралне пластике постала препознатљив културни феномен европске праисторије те је цела култура позног неолита југоисточне Европе по њој и добила име – винчанска култура. НЕНАД ТАСИЋ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Mausoleum

THE AWAKENING OF A SLEEPING CITY

obbed and destroyed in the middle of the 5th century, Viminacium remained forgotten underground like Pompeii, which disappeared in 79 A.D. under the lava flows of Mt. Vesuvius. This analogy, as well as the fact that the remnants of the Roman town and military camp represent a jewel in the world of archeology, is why Viminacium was named the Pompeii of the Balkans. Viminacium is located only three kilometers from the Danube, the river that allows for busy traffic along its great course through a great number of states. The words of Flavius Gratian are still alive: A stay in this town may be a good omen. The archeological explorations of Viminacium have lasted, intermittently, for more than a century. Of all Roman camps that were located on the territories of the former Roman Empire – from Scotland to Iran and Iraq – only two are located in uninhabited regions: Karnuntum, near Vienna, and Viminacium. This one-time important regional cen-

tre had been hiding underground for almost 2,000 years. A highly skilled team of experts using the newest methods and techniques in archaeological exploration have awakened this sleeping city from its millennial slumber, bringing it to the surface once again, much to the incredulity of modern people who stood in awe before the architectural, cultural and artistic skills of people who lived not long after the time of Christ. STRONGER THAN THE PLAGUE The historical facts say that Emperor Trajan passed through this region while Domitianus was a frequent guest. Hadrian gave Viminacium the status of a city, an important designation in those days, and its full name was Viminacium Aelium Hadrianum, which bestowed plenty of benefits. Viminacium Colony is believed to have had an even higher status at the beginning of the 3rd century. Generally, the development of Viminacium was so dynamic that even the plague that raged during the rule

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

of Marcus Aurelius in the mid-2nd century did not stop the town’s development. Viminacium even flourished in the 4th century, when the Roman Empire was in general disintegration and experiencing high inflation as a result of the unfettered circulation of money. The most elite Roman troops were recruited from that region, all of which testifies to the town’s importance in its time, which has recently been revived on the archeological map. In terms of cultural artifacts, Viminacium has a rich collection of Roman ceramics, originating mostly from the Necropolis, the Town of the Dead. Since the middle of the 1980s, about 14,000 tombs have been explored in Viminacium, accounting for the retrieval of some 30,000 items, 700 of them made of silver and gold, many of which are unique in the world. In the year 2,000, excavations became more extensive. So far, four structures have been discovered, three of which are representative and form the basis of a complete archaeological exhibit: the north gate of the military camp, antique thermal

In the first decade of the first century, at the very beginning of the Christian era, the Romans established a town near the confluence of the Mlava and Danube Rivers. The remnants of this town – Viminacium – the capital of the Roman province Moesia Superior and an important military camp of Legio VII Claudia, are today located in the district of the village of Kostolac, some 80 kilometres from Belgrade.

springs and the emperor’s mausoleum – the crown jewel among the excavation sites. That the Romans adored water is well known. The thermal springs are impressive, decorated with mosaics and frescoes and with fragments of marble coating. Overall, they represent a luxurious space for enjoyment and showed the emperor’s mercy to his citizens. THE SECRET OF THE EMPEROR’S DEATH The emperor’s mausoleum has been the most significant discovery at Viminacium, and is of additional interest because it carries a plot and tells an archaeological thriller. Archaeologists found a large room with the tomb of an obviously important person in the central part of the room. The question was, “Whose tomb was it?” Twenty gold items were found within and around the mausoleum. In a nearby tomb under the arch, archaeologists found the remains of a woman, while someone had been cremated in the central tomb. Everything pointed to the fact that this had been an extremely important person. By checking historical sources, archaeologists tried to discover who might have been in the region at that time. According to the ancient writer Zosim, in the year 250 Trajan Decius and his son Herenius Etruskus were waging war against the Goths at the lower course of the Danube. General Trebunian Gal was commander of the army. It wasn’t long before Trajan Decius and his son were killed in an ambush. During 1000 years of the Roman Empire, not a single Roman emperor had ever been killed in an ambush. The event left Rome in deep shock. Trajan Decius’s younger son, Hostilian, was then in Rome. He went to Moesia together with his mother and

reached Viminacium in January 251. He reorganised the troops from Germany to the Danube delta, strengthening his power. This lasted for eleven months. In November of the same year, the Roman Empire was shocked by the news of Hostilian’s death from the plague. To prove all of this scientifically, the archaeological remains of both skeletons were sent to the Institute of Molecular Genetics in Sidney to verify several facts: the sex, age, growth, and cause of death of the skeletons, and the familial connection of the man and woman through DNA testing. It was intriguing because the emperor’s mother had died of the plague, yet the story became a detective plot with the fact that Trebunian Gal, a man from the shadows, was proclaimed emperor. However, another archaeological discovery in Viminacium also attracts public attention. The mausoleum contains some of the best frescoes of the period. The frescoes in Viminacium were painted in an unusual and amazing style. Long

Cameo

before Picasso and similar artists, an unknown artist broke with the canons of his contemporaries. The end of the 3rd and the beginning of the 4th centuries brought a new energy and way of thinking about art, which reached its peak in Byzantium. The portraits from the tombs of Viminacium were known only to the painter and whoever commissioned them. No one else, until the archaeologists found them, had been aware that the painter was ingenious. One of the tombs includes one of the oldest monogram paintings of Christ, which is strikingly beautiful and represents the sign Constantine saw shortly before the battle against Maksencius. All of that additionally supported the request to put Viminacium, one of the most important archaeological sites in Southeast Europe, under the protection of UNESCO. DRAGANA MARKOVIĆ photographs: BRANKO JOVANOVIĆ

Golden Earring ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Detail from Pottery

БУ ЂЕЊЕ УСПАВАНОГ ГРАДА На самом почетку Христове ере, у првој деценији, првог века, Римљани бирају област недалеко од ушћа Млаве у Дунав да ту поставе свој град. Данас се у атару села Костолац, осамдесетак километaра од Београда, налазе остаци Виминацијума - главног града римске провинције Горње Мезије и значајног римског војног логора у коме се налазила легија VII Kлаудиа.

пљачкан и уништен средином 5. века, Виминацијум је остао заборављен под земљом као Помпеји, који су 79. године нестали под налетом лаве из Везува. Та аналогија, али и чињеница да остаци римског града и војног логора представљају светски драгуљ, разлог су што је Виминацијум добио назив Балкански Помпеји. Смештен је на само три километара од Дунава,

реке која повезује велики број држава и на којој се одвија жив саобраћај. Остају и данас присутне речи Флавија Грацијана: Можда је боравак у овом граду добро знамење. Археолошка истраживања Виминацијума, у прекидима, трају више од једног века. Од свих легијских логора који су се налазили на територији некадашњег Римског царства, од Шкотске до Ирана и Ирака, данас се само

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

два налазе на ненасељеним просторима: Карнунтум, недалеко од Беча, и Виминацијум. Испод слоја ораница Виминацијум је живео свој подземни живот скоро две хиљаде година. Захваљујући тиму врсних стручњака, најмодернијим истраживачким методама и техникама, а и свом, за археологију више него благодетном положају, успавани град полако поново израња на површину земље, доводећи

Thermal Baths савременог човека у искушење неверице пред градитељским, културним и уметничким умећима човека с почетка времена које је дошло после Христа. ЈАЧИ ОД КУГЕ Историја каже да је и цар Трајан овуда пролазио, Домицијан је такође био чест гост, Хадријан је Виминацијуму дао градски статус, и он се пуним називом зове Виминацијум Елијум Хадријанум, што му је омогућило и читав низ бенефиција. Још виши статус приписује се Колонији Виминацијум, почетком 3. века. Уопште, развој Виминацијума је толико динамичан да га куга у време Марка Аурелија, средином 2. века – није спречила да се даље развија. Касније, када је Римско царство у општем осипању, када креће инфлација, када су емисије новца честе, Виминацијум цвета и у 4. веку. Најелитније римске трупе су регрутоване са тог простора. Све то говори колико је био важан град који од недавно поново постаје тачка на карти – овај пут археолошких дестинација. Виминацијум одликује и најбогатија збирка римске керамике, која углавном потиче из Некрополе, Града мртвих. Од средине осамдесетих у Виминацијуму је истражено скоро 14 хиљада гробова, пронађено је 30 хиљада предмета, 700 од сребра и злата, међу којима се налази и више десетина светских униката. Током 2000. године су се истраживања интензивирала. До сада је откривено четири објекта, али су три репрезентативна и они су окосница читаве археолошке поставке: Северна капија војног логора, Античке терме и Царски

маузолеј – који је бисер над бисерима. Познато је да су Римљани обожавали воду. Терме су импозантних размера, украшене мозаицима и фрескама, са фрагментима мермерне оплате, вештог архитектонског решења. Све у свему, луксузан простор за уживање, којим је цар чинио милост својим поданицима. ТАЈНА ИМПЕРАТОРОВЕ СМРТИ Маузолеј императора је до сада најзначајније откриће Виминацијума. То је уједно објекат око кога је исплетен и занимљив археолошки трилер. Археолози су пронашли велику одају у чијем је централном простору сахрањена, очигледно, значајна особа тог времена. Која? Пронађено је двадесетак златних предмета у оквиру и око евидентног маузолеја. У гробу под сводом у близини пронађени су и остаци женске особе... У централном гробу покојник је спаљен на лицу места. Све је указивало на то да се ради о изузетно важној личности. Консултујући историјске изворе археолози настоје да сазнају ко је све од значаја за Римску империју могао да се нађе у то време и на том простору. Антички писац Зосим каже да су 250. године Трајан Деције и његов син Херенијус Етрускус ратовали против Гота на доњем Дунаву. Војску им води генерал Требунијан Гал. Ускоро Трајан Деције и његов син гину у заседи. За хиљаду година римске империје ниједан римски император није убијен у заседи. Када се то догодило, Рим је био у шоку. Млађи син Трајана Деција је у Риму. Хостилијан се, Viminacijum Frescoes Painting, Cupid

заједно са мајком упућује у Мезију и стиже у Виминацијум јануара 251. године. Консолидује трупе од Немачке до делте Дунава и учвршћује власт. То тако траје једанаест месеци. Новембра исте године поново је Римским царством прострујала шокантна вест: Хостилијан је умро од куге. Да би се све то и потврдило научним чињеницама, археолошки остаци оба скелета послати су у Институт за молекуларну генетику у Суднеју, да би се утврдило неколико ствари: пол, старост, узраст, али и узрок смрти и повезаност ДНК му шке и женске особе. Јер, читавој причи посебан тон даје податак да је и императорова мајка умрла од куге, а детективски заплет долази чињеницом да је за императора постављен Требунијан Гал, човек из сенке. Међутим, још једно археолошко откриће Виминацијума побуђује изузетну пажњу јавности. У Маузолеју су откривене и најбоље фреске касне антике. Невроватно је шта се са фрескосликарством догодило у Виминацијуму. У сваком случају, ту је много година пре Пикаса или њему сличних, уметник тога времена пробио канон. Крај 3. и почетак 4. века доноси нову енергију и нову мисао у сликарство, која ће пуни сјај добити тек за хиљаду година у Византији. Портрети из гробница Виминацијума, познати су само сликару и наручиоцу. Нико други, до открића археолога, не зна да је сликар генијалан. У једној од гробница насликан је вероватно најлепши и најстаријих откривени Христов монограм, иначе је то знак који се указао Константину пред битку са Максенцијем. Све је то још додатно подкрепило захтев да се и Виминацијум, један од најзначајнијих археолошких локалитета у југоисточној Европи, ускоро нађе под заштитом Унеска. ДРАГАНА МАРКОВИЋ фотографије: БРАНКО ЈОВАНОВИЋ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Branko Jovanović

THE IMMORTALS FROM THE DANUBE TERRACE A pleasant climate, abundant areas for hunting and fishing, and the organisation of a large community that included a primordial religious connection with the great river and its banks enabled the creation of a lasting and even urban prehistoric settlement. The art of its inhabitants – consisting of stone sculptures, often with fish-like gods – surprised and astonished the world.

he extensive archaeological explorations on the Danube’s banks that occurred from 1964 to 1971, an area that is today flooded by the Djerdap Dam, revealed a new picture of the life and culture of the prehistoric peoples from this region;

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS YS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

there is ample evidence that the people of the Iron Gate (Djerdap Gorge) lived a rich life. The most reliable evidence was discovered in a prehistoric culture that had been unknown until then and which was named after the site by the same name – the

Adam

Hronos

Culture of Lepenski Vir. It turned out that this crucial archaeological find, now completely explored, represents the highest cultural level attained during the Stone Age, i.e. the transition from the hunting-gathering economy of the Paleolithic period to the agricultural-cattle breeding culture of the Neolithic period.

sured the bases of their buildings. All structures were identical and differed only in size. The roofs started immediately from the lateral sides and were made of round logs set in the shape of tentlike cabins. The entrances were always towards the Danube and were marked with stone plates from the inside. Right behind the entrances were rectangular hearths, dug into the floor and made of chopped red limestone, and which were walled with stone blocks. In the centre of the residences were sacrificial altars, round stones with a recesses in the middle, often decorated with ornamental notches. This was where residents made sacrifices, placed sculptures, said prayers and buried some members of the community.

PREHISTORIC URBANISM In order to make the best use of the Danube terrace, where they built their settlement, the residents of Lepenski Vir used plans while building, making this culture among the first in Europe to achieve a high level of societal organisation and urbanisation during the period of huntinggathering communities. In each phase, there was a central building with empty space towards the Danube, a kind of square that was most probably used for collective celebrations. All other structures surrounded the square in the shape of a horseshoe, and were symmetrically built and in relation to the central building. The layout created rectilinear thoroughfares that were forerunners of streets, slightly over a metre wide, which headed to the central square and to the Danube in front of the settlement. These facts classify Lepenski Vir among the oldest known urban settlements in Europe. The architecture of Lepenski Vir is characterised by trapezoid bases of structures. It is obvious that the residents of Lepenski Vir knew certain measurements according to which they regularly mea-

White Sign

THE RITUAL OF LIFE RENEWAL Burials in the Lepenski Vir culture regularly took place in residences, under the floor constructions. The items put into the graves of the deceased were simple and uniform, and they had one rule: stag antlers, sometimes the whole skull, were placed in the grave with the deceased. Since stags get new, stronger and more beautiful antlers each year, they symbolised the union of death and rebirth –the renewal of life and eternity. Lepenski Vir is famous around the world for its stone structures, representing the oldest monumental stone sculptures. They were discovered mostly around hearths, on home “shrines” and are believed to represent the gods to whom the

residents of Lepenski Vir prayed – their stone idols. Two basic sorts stand out: ornamental and figurative sculptures. The ornamental sculptures had ornamental lines along round stones, a kind of arabesque, while the figurative sculptures were fish-like creatures. Their gods are believed to have been connected with the river, i.e. the Danube that flowed in front of their settlement. Around 5,300 B.C. the residents of Lepenski Vir experienced the so-called Neolithic revolution: they tamed the first animals and began engaging in agriculture, although hunting and fishing were still in use. They stopped modelling monumental stone sculptures, because the appearance of agriculture meant a change of religion. At that time, the first ceramic vessels appeared, characteristic for the Neolith period, which the first farmers used to keep and prepare grains. During that period, the deceased were buried outside residences in embryonic position on free spaces in the settlement, because the oldest agricultural communities believed that Mother Earth was the beginning of everything and that everything returned to her. The development of agriculture, and the higher economic certainty it represented, caused the extinction of life in Lepenski Vir around 4,500 B.C., when its residents left the narrow region of the Iron Gate and set out on a search for larger areas of cultivatable soil. VASOJE VASIĆ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Branko Jovanović

Ethno Park, Typical Village Architecture, end of the 19th century

БЕСМРТНИЦИ СА ДУНАВСКЕ ТЕРАСЕ

ахваљујући великим заштитним археолошким истраживањима обала Дунава од 1964. до 1971. године, које су данас под водом Ђердапског језера, створена је нова слика живота и културних кретања на овом подручју и на светло дана изнети су докази о дугом и веома богатом животу људи у Ђердапској клисури. Најлепши доказ за то представљало је откриће до тада непознате праисторијске културе, која је по истоименом локалитету добила назив Култура лепенског вира. Показало се и да ово кључно налазиште, које је археолошки у целини истражено, представља највећи домет културе средњег каменог доба, односно времена када се припрема прелаз са лово-сакупљачке привреде

палеолита на земљорадничко-сточарску економију млађег каменог доба - неолита. ПРАИСТОРИЈСКИ УРБАНИЗАМ Да би што боље искористили дунавску терасу на којој су подигли своје насеље, становници Лепенског вира морали су плански да граде. Високу организацију друштва потврђује урбанизација свих седам хоризоната у периоду лово-сакупљачких заједница. У свакој фази постоји централна грађевина испред које се према Дунаву пружа празан простор, нека врста трга, који је највероватније служио за колективне светковине. Сви остали објекти потковичасто уоквирују трг, правилно су постављени међусобно, а и у односу на

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

централну грађевину. На тај начин између кућа се формирају праволинијске комуникације, претече улица ширине нешто више од метра, које воде ка централном тргу или Дунаву испред самог насеља. Ове чињенице уврстиле су Лепенски вир у најстарије познато урбано насеље у Европи. Архитектура Културе лепенског вира карактеристична је по трапезоидним основама објеката. Очигледно је да су становници Лепенског вира имали одређене мере на основу којих су правилно размеравали основе. Сви објекти су идентичног облика, разликовали су се једино по величини. Кровни покривач је полазио непосредно од пода бочних страна и био је сачињен од облица постављених у

Повољна клима, богато ловно и риболовно подручје, организација увећане људске заједнице и исконска религиозност везана за велику реку и њене обале, омогућили су да се на Лепенском виру оствари трајно, чак урбано праисторијско насеље. Уметност његових житеља, коју чине камене скулптуре са често риболиким божанствима - изненадила је и задивила свет. Amulet виду колибе, шаторастог типа. Улази су увек били окренути према Дунаву и наглашени су каменим плочама са унутрашње стране. Непосредно иза улаза налазило се правоугаоно огњиште, укопано у конструкцију пода од уситњеног црвеног кречњака и озидано каменим блоковима. У геометријском центру станишта налазио се жртвеник, камени облутак са удубљењем у средини, често украшен орнаменталним урезима на спољним странама. Ту су приношене жртве, постављане скулптуре, вршене молитве и сахрањивани поједини чланови заједнице. ОБРЕД ОБНОВЕ ЖИВОТА Сахрањивање у Култури лепенског вира обавља се готово редовно у стаништима, испод подних конструкција. Гробни прилози су сиромашни и једнолични, поштује се само једно

Medallion

правило: уз покојника се поставља рог јелена, понекад и цела лобања. Како јелен сваке године одбацује и добија нове, јаче и лепше рогове, на симболичан начин се обједињују смрт и поновно рађање - обнова живота и бесмртност. У свету Лепенски вир је најпознатији по каменим скулптурама, које данас у Европи представљају најстарију монументалну камену пластику. Налажене су углавном око огњишта, на простору кућних светилишта, а претпоставља се да су представљале божанства становника Лепенског вира, неку врсту њихових камених идола. Издвајају се две основне врсте: орнаменталне и фигуралне скулптуре. На орнаменталним скулптурама, дуж камених облутака извучене су линије у виду шара, нека врста арабеске, док су на фигуралним скулптурама представљена риболика бића. Због тога се и претпоставља да су њихова божанства била везана за реку, односно за Дунав који се налазио непосредно испред насеља. Око 5.300. године пре нове ере становници Лепенског вира доживели су тзв. неолитску револуцију: припитомили су прве

животиње и почели да се баве земљорадњом, иако су лов и риболов још увек заступљени. Престају да моделују монументалне камене скулптуре, јер појавом земљорадње мења се и религија. Тада почињу да се јављају керамичке посуде које су карактеристичне за неолитски период и које су тим првим земљорадницима биле потребне за чување и спремање зрнасте хране. У том периоду покојници се сахрањују ван станишта, на слободним просторима у насељу, у ембрионалном (згрченом) положају, јер веровање најстаријих земљорадничких култура сводило се на то да све потиче од Мајке земље и да се у њено окриље све и враћа. Развој земљорадње и већа економска сигурност коју она пружа, учинили су да живот на Лепенском виру замре око 4500. године пре нове ере, када су његови становници напустили скучени простор Ђердапске клисуре и кренули у потрагу за већим обрадивим површинама. ВАСОЈЕ ВАСИЋ

Altar

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

ON EMPEROR TRAJAN’S TRAIL

IT IS MAGNIFICENT TO STAND ON THE BANKS OF THE DANUBE From its source in Germany to its estuary in the Black Sea, on the last leg of its 120 km midsection, the Danube labours through the rocky massif of the Romanian Carpathians (Serbian Miroč), forming along the Serbian-Romanian border one of the largest and certainly the most beautiful European river gorge, the Iron Gate, or Djerdap.

Detail from the Pillar of Trajan’s Bridge

ultures sprang in these territories, intertwining and contributing to the creation of European civilisation. Istros, Danuvius or Danubius are the ancient names of the Danube to which the Roman writer Pliny the Younger referred in a panegyric to Roman Emperor Trajan (Nerva Traianus Augustus, 97-11 AD): Magnum est stare in Danubii Ripae which means, It Is Magnificent to Stand on the Bank of the Danube. A breathtaking landscape with visible signs of a glorious past has been a constant inspiration to many a writer and explorer. Passing the medieval Golubac town fortress, erected at the very entrance to the Upper Gorge (Gornja Klisura) of the Iron Gate, followed by the famous pre-historic site of Lepenski Vir, near Donji Milanovac, on the Danube’s west bank in the Municipality of Kladovo, one reaches the most unique natural and cultural heritage complex, where the attractions of the entire region are concentrated. Due to its unique character, it may

be included on the UNESCO list of international cultural heritage. It comprises: Trajan’s Plaque (Tabula Traiana), Trajan’s Bridge and the fortresses Pontes and Diana – Zanes. This impressive whole was built on the right bank of the Roman Danubian Limes exactly nineteen centuries ago. It has been thoroughly explored and protected from flooding by special protection measures under the extensive Djerdap Project that was implemented over the last decades of the 20th century for water accumulation related to the Hydro-electric power plant Djerdap I and Djerdap II. Evan today, Trajan’s Plaque is located in the least accessible part of the Lower Gorge, some 10 km upstream from today’s Tekija. At a natural, almost vertical cliff, high above the level of the Danube, Roman Emperor Trajan in 100 AD placed his commemorative plaque in Latin, which originally contained six lines (only four are visible today), to mark the completion of the construction of a Roman military road that broke through the gorges of the

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

most inhospitable stretch of the Danube. Trajan’s Bridge across the Danube, a splendid monument of ancient construction, was designed by the famous architect Apollodorus of Damascus, who also designed Trajan’s Forum in Rome. Pontes, a stone fortress of classical design – today partially preserved – was simultaneously erected in the vicinity of the bridge. Diana, at the Danubian cataracts, ranks among the largest and best preserved Roman military positions. It was built on a high rocky cliff on the Danube where major river and land routes of Roman communications (Via Traiana) converged, close to a port that was of key importance to river navigation, where goods were loaded and passengers boarded before they ventured down the most dangerous of the natural Danubian hurdles - Diana’s cataracts and straits, known as the Iron Gate. JELENA RANKOV-KONDIĆ

НА ПУ Т У ИМПЕРАТОРА ТРАЈАНА

ВЕЛИЧАНСТВЕНО ЈЕ

СТАЈАТИ НА ОБАЛИ ДУНАВА Trajan’s Tablet

Од извора у Немачкој дo ушћа у Црно море на крајњем одсечку свог средњег тока, у дужини од око 120 км, Дунав се пробија кроз стеновите масиве румунских Карпата (српског Мироча), стварајући на граници између данашње Србије и Румуније клисуру Гвоздена Врата или Ђердап, једну од највећих и свакако најлепших речних клисура Европе.

а овим просторима израстале су културе на којима је, у бројним симбиозама, настала и европска цивилизација. Истрос, Данувиус или Данубиус су називи античког Дунава о коме је римски писац Плиније Млађи у панегирику римском императору Трајану (Nerva Traianus Augustus, 97117 п.н.е.) забележио: Magnum est stare in Danubii ripae или, у слободном преводу, Величанствено је стајати на обали Дунава. Чудесну природу, имресионирани видљивим траговима славне прошлости, описивали су и многи каснији писци и истраживачи. После средњовековне Голубачке тврђавеграда подигнуте на самом улазу у Горњу Клисуру Ђердапа и чувеног праисторијског локалитета Лепенски Вир код Доњег Милановца, на територији десне обале Дунава концентрисана је данас најинтересантнија и јединствена природна и културна баштина читаве Регије која је, због своје посебности, потенцијално на листи Унеска

као део светске културне баштине: Трајанова табла (Tabula Traiana), Трајанов мост и тврђаве Понтес и Диана - Занес. Ова репрезентативна целина подигнута на десној обали римског дунавског лимеса пре тачно деветнаест векова, добро је истражена и заштићена од потапања мерама заштите и радовима у оквиру програма великог Пројекта Ђердап који се одвијао током последњих деценија 20. века, у вези са изградњом акумулација за потребе Хидроелектране Ђердап и Ђердап II. Tрајанова табла се и данас налази у најнеприступачнијем делу Доње Клисуре Ђердапа, десетак киломеатара узводно од данашње Текије. На природној, готово вертикалној стени, високо изнад нивоа Дунава, римски император Трајан, 100. године наше ере, поставља комеморативни натпис на латинском језику, у шест редова (данас су видљива четири) којим је обележио завршетак радова на изградњи римског војног пута кроз клисуре

Дунава, у најтежој деоници дунавског тока. Трајанов мост преко Дунава, величанствени споменик античког градитељства, пројектовао је чувени архитекта Аполодор из Дамаска који је пројектовао и Трајанов форум у Риму. Уз мост је истовремено подигнута камена тврђава класичног типа, позната као Понтес, делом конзервирана. Диана на дунавским катарактама убраја се у највеће и најбоље очуване и истражене римске војне положаје. Подигнута је на високој стеновитој литици обале Дунава, на месту укрштања главних речно-копнених римских комуникација (Via Traiana), са пристаништем и важном улогом везаном за нормално одвијање речног саобраћаја, за претовар роба и људи пре уласка у најопасније природне дунавске препреке, Дианине катаракте и теснаце познате под именом Гвоздена Врата. ЈЕЛЕНА РАНКОВ-КОНДИЋ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

FORTRESSES ON THE DANUBE y УТВРЂЕЊА НА ДУНАВУ

T H E

P E R T R O V A R A D I N

F O R T R E S S

GATEWAY OF OUR FATES The Petrovaradin Fortress, with its monumental architecture, complex fortification structure and military-strategic position – a Gibraltar on the Danube – has dominated a vast area at the civilisational crossroads of European history for centuries. It was built on the right bank of a major river, on the Petrovaradin Rock – on a protruding northeastern slope of the Fruška Gora mountain ridge.

ate has dictated its position as a border fortification, making it a gateway to various borders: between civilisation and barbarism, between kingdoms and empires, Christianity and Islam, the Balkans and Europe, Bač and Srem, an inevitable crossroads where many land and river routes intersected in the whirlwind of history, sometimes for the purposes of conquering and

sometimes for trading. The Petrovaradin Fortress is also a crowned queen among Baroque fortresses. Stretching across an area of 112 hectares, it is both heroic and grandiose, venerated by saints and cursed by its prisoners, bathed in the blood of numerous wars and sieges, albeit never militarily subdued despite many attempts. Having weathered all these storms – the

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

worst of which threatened to wipe it off the face of the earth – now it has been largely preserved. Changing only armies and commanders throughout its history, it came to be a living legend of world proportions, hard as the rock on which it stands, whose power it carries in its name, steadfastly dominating its surroundings and our fate.

CROWNED QUEEN OF BAROQUE Even today, despite considerable neglect and decay, it remains the most well preserved fortress of European military Baroque style, a masterpiece of Vaubain’s outstanding school of fortification art. Complex and innovative for the time in which it was conceived, it was built in line with erstwhile military requirements and strategic constellations. This supreme military and defensive installation was erected in a border position of crucial importance to the fate of the empire it was meant to protect. It is the last in a series of fortifications, the consequence of millennia-long fortification efforts on the Petrovaradin Rock, crowning other fortifications built on this elevated and rocky plateau, created instinctively by men who sought to protect their livelihoods with a powerful structure. Under the foundations of the Petrovaradin Fortress, in the area of Upper Town, archaeological discoveries confirmed the existence of human settlements dating back to the early Paleolithic Age, Neolithic Age and even Eneolithic Age, which is of particular importance – the Copper and Bronze age (around 2,500 B.C.), consisting of an earthen fortification with wooden ramparts. The Celts, the first organised military force in this area (around 100 B.C.), recognised the superior position of the fortification and rebuilt the earthen walls on Petrovaradin Rock. After them, having created a Danubian Limes, the new Roman rulers erected a fortification with many installations on the same spot, naming it Cusum. This historic process was resumed with the rise of the Hungarian State in the 13th century, on the territory of Srem and Bač. They erected a powerfully protected monastery as the seat of the Belkut Abbey. This beautiful fortification adorned the Petrovaradin Rock before the arrival of the Turks, who conquered it in Petrovaradin Fortress, the Lower City

1526 as part of their quest to conquer Vienna. For more than 160 years, the Ottoman Turks ruled the fortification on Petrovaradin Rock, until the Grand Vienna War in 1691, when the fortress was finally transferred to the hands of the Austrian Empire after ferocious battles. Fearing constant threats from Turkish counterattacks, the High Military Council in Vienna decided to seek a more durable solution to defend its border areas. They recognised that a new fortification must be built, one capable of efficiently countering the onslaughts of the Turkish armada. In keeping with this plan, in 1692 a cornerstone was laid for a modern and powerful fortification complex – the Petrovaradin Fortress, as we know it today. The construction was conducted according to the designs of the most prestigious Austrian military architects of the day (Keyserfeld, Marsigli, Wamberg, etc.). Massive and thorough construction works led to the creation of the most effective fortification of the Habsburg Monarchy. UNDERGROUND MILITARY PASSAGES An impressive fortification was systematically built at three inter-connected levels: the Upper Fortress at the top of the Petrovaradin Rock, Lower Fortress at the bottom – Wasserstadt with Podgradje (Lower City) and a protruding fortification at the southern part – a two-horned bastion Hornwerk. To provide combat interaction, separate fortifications were built: on the Danube’s left bank is a triangular bridgehead, Bruckshanze, and a rectangular island fortification - Inselshanze. Towards the Danube, in the front of Hornwerk, there was a protection belt called Kronwerk. Underground military passages were built, a complex communication and branch system of anti-mine tunnels, some 16-km long in four underground levels, representing the most impressive architectural achievement.

Petrovaradin Coat of Arms from 1751 The entire project was conceived to provide tactical combat coordination on elevated terrain, hill slopes and the Danube water mass, forming the unique fortification system of the Petrovaradin Fortress. Following long-term construction efforts, with interruptions, that took a toll in human life, the Petrovaradin Fortress was officially completed in 1780. It was erected as an outstanding operative and defensive fortification for a large garrison, comprising 4,000 soldiers and huge artillery. It later became a military and administrative centre housing the general command and huge administration. After the First World War, it became part of the Yugoslav State. An astonishing architectural undertaking of huge cultural and historic value, the Petrovaradin Fortress was demilitarised in the mid-20th century and proclaimed a monument of culture. With its potential as an attractive cultural and tourism/ recreational destination, this unique artifact represents national heritage of exceptional value. SINIŠA JOKIĆ photographs: BRANKO JOVANOVIĆ

П Е Т Р О В А Р А Д И Н С К А

Т В Р Ђ А В А

КАПИЈА НАШИХ СУДБИНА Петроварадинска тврђава, као Гибралтар на Дунаву, својом монументалном архитектуром, комплексном фортификацијом и војно-стратешким положајем, вековима доминира непредвидивим простором цивилизацијског размеђа европске историје. Изграђена је на десној обали велике реке, на Петроварадинској стени, истуреном североисточном обронку планинског венца Фрушке Горе.

војим судбински одређеним положајем граничног утврђења, она је статусна капија разноликих граница: цивилизације и варвара, царстава и империја, хришћанства и ислама, Балкана и Европе, Бачке и Срема, али и неминовна раскрсница главних путева: сувоземних друмова и речних саобраћајница, укрштених у ковитлацу историјских збивања, некад освајачких, некад трговачких. Петроварадинска тврђава је крунисана краљица барокних тврђава. Херојска и са својих

112 хектара површине грандиозна, од светаца узвишена и заточеника проклета, у тешким ратовима и опсадама окрвављена, али и поред свих покушаја, никада војнички освојена. Победивши сва искушења, и оно најгоре, да нестане са лица земље, остала је већим делом сачувана. Мењајући у својој историји само војске и команданте, наметнула се као жива легенда светских размера, која као стена, на којој лежи и чију снагу и у имену носи, постојано околином и судбином нашом господари.

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

КРУНИСАНА КРАЉИЦА БАРОКА Данас је, и поред високог степена запуштености који је условио настале девастације, најбоље очувана тврђава војно-барокног наслеђа у Европи, ремек-дело Вобанове ексклузивне школе фортификације. Комплексна и за своје време савремена, по свим захтевима оновремене тактике ратовања у стратешким je констелацијама инсталирана. Савршено војноодбрамбено постројење истурено на граничном положају, од пресудног је значаја за судбину царства које је штитило.

Она је последња у низу петроварадинских фортификација, последица миленијумског утврђивања споменуте Петроварадинске стене, постављена као круна над свим утврђењима подизаним на простору овог уздигнутог, стеновитог платоа; у инстиктивној људској намери да свој животни простор заштити снажним утврђењем. У темељима Петроварадинске тврђаве, захватајући простор Горњег града, археолошким истраживањима потврђене су људске насеобине још од Средњег палеолита, затим Неолита, и посебно значајног Енеолита бакарног и бронзаног доба (око 2.500 година п.н.е.), периода из кога је откривено земљано утврђење са дрвеним палисадама. Келти, као прва организована војна сила на овом поднебљу (око 100 година п.н.е.), препознајући супериорни положај утврде, обнављају земљани бедем на Петроварадинској стени. За њима, формирајући подунавски Лимес, нови господари - Римљани, почетком нове ере, подижу утврђење са бројним објектима на истом простору, називајући га Кузум. Тај се историјски процес наставља успоном Угарске државе на простору Срема и Бачке током 13. века, када се подиже веома јак утврђени самостан, као средиште Белафонс опатије. Ово велелепно утврђење красило је Петроварадинску стену све до доласка Турака, који је, у свом походу на Беч, освајају 1526. године. Више од 160

година Османлије господаре Тврђавом на Петроварадинској стени, све до Великог бечког рата и 1691. године када она после упорне борбе дефинитивно прелази у руке аустријске царевине. Константна опасност од контраудара турске војске условила је ефикасну реакцију Дворског ратног савета у Бечу, у виду трајнијег решења у одбрани новограничних области. Наметала се потреба изградње потпуно нове фортификације, способне да својим тврђавским постројењима сломи евентуални продор турске армаде. Тако је 1692. године положен камен темељац савременом и моћном фортификационом комплексу - данашњој Петроварадинској тврђави. Изградња је текла по пројектима најпознатијих ауторитета аустријске војне архитектуре (Кајзерсфелд, Марсили, Вамберг...), који су у масовним али темељним радовима подизали најсавршеније утврђење Хабзбуршке монархије. ПОДЗЕМНЕ ВОЈНЕ ГАЛЕРИЈЕ Импресивно утврђење, систематски је грађено на три повезана нивоа: Горња тврђава на врху Петроварадинске стене, у подножју Доња тврђава - Васерштат са Подграђем, и на јужној страни истурено утврђење - дворожни бастион Хорнверк. У смислу борбеног садејства подигнута су и издвојена утврђења: на левој обали Дунава, троугласти мостобран Брукшанац и острвско

четвороугаоно утврђење Инзелшанац. Према Дунаву испред Хорнверка био је назидан заштитни појас Кронверк. Као најатрактивније архитектонско дело, изграђене су Подземне војне галерије, компликован комуникациони и мински систем дужине од 16 км, распоређен у четири нивоа под земљом. Цео пројекат подразумевао је тактичко садејство брдовитог узвишења, степенастих падина и водене масе Дунава, у јединствени фортификациони систем Тврђавске композиције. После дуготрајне градње са прекидима, уз много људских жртава, Петроварадинска тврђава званично је завршена 1780. године. Подигнута као прворазредна оперативно-одбрамбена фортификација, са великим гарнизоном од 4000 војника и бројном артиљеријом, постаје у својој каснијој историји војно-администартивни центар са генералном командом и бројним чиновничким апаратом. После Првог светског рата у саставу је Југословенске државе. Као изванредна урбанистичко-архитектонска и културно-историјска вредност, Петроварадинска тврђава се средином 20. века демилитаризује и проглашава за споменик културе. Атрактивним културолошким и туристичко-рекреативним потенцијалом, ова уникатна вредност представља националну баштину од изузетног значаја. СИНИША ЈОКИЋ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Despot’s Gate and Tower

WITNESS OF A CIT Y’S HISTORY The Belgrade Fortress, situated on a stony hill above the mouth of the Sava and the Danube rivers, has to a great degree preserved the secrets of the city’s rich and layered history; at the same time, it is the heart of a modern and developing city. Belgrade’s past is depicted through the destiny of this fortification, as is the city’s role in the currents of historic events.

he Belgrade Fortress represents a multifaceted monument complex that developed over a long time span, from the 2nd to the th 18 centuries. Classical Singidunum was founded near the fortification, above the confluence of the Sava and Danube rivers, where Slavic Beograd (or Belgrade) was later founded. For centuries, the medieval town developed within the confines of the Fortress, seeking security amongst its ramparts. Later, when the settlement moved outside the defended borders of the ramparts, the Fortress remained the city’s headquarters. The Belgrade Fortress has not developed continu-

ously over the course of its long history. Applied defence systems from various periods intertwine, emerging on the remnants of older fortifications; newer construction at times adjusted to older structures, but sometimes subverted them. The old fort contains various styles of European military architecture, covering a span of over two millennia. The ancient castra in Singidunum, built during the 2nd century A.D., was one of numerous legionary camps located along the borders of the Roman Empire. Attacked and conquered several times throughout the centuries, the old Roman fortress was finally destroyed in the early 7th cen-

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

tury in attacks staged by the Avars and Slavs, which also marked the fall of the Classical period in this region. RAMPART FACING CENTRAL EUROPE The first Slavic settlement emerged on the ruins of this ancient fortress, which by the end of the 9th century was already known to contemporaries as Beograd. In that early medieval period, ancient ramparts were used for defence, rather than constructing new ones. Only in the middle of the 12th century, under Byzantine rule, did the construction of new medieval fortifications begin; the fortress

was the centre around which latter fortifications were built. The Belgrade Fortress’s further development was conditioned by the efforts of Serbian rulers to secure their state’s borders on the banks of the Sava and Danube rivers. In the first half of the 14th century, during the reign of King Stefan Dušan, a new suburb was erected on the bank of the Sava River that expressed this new desire. The main medieval fortifications, however, were erected in the early 15th century, when Belgrade became the capital of Serbia. The new fortifications were supposed to defend the ruler’s seat and prevent a Turkish breakthrough towards the centre of Europe. In reconstructing previous fortifications, the city’s defence system employed the best known methods of that era. The old fortress was transformed into a castle housing the court of Serbian ruler Despot Stefan Lazarević. On the Sava, a war pier was additionally built. New spacious fortifications were built in Upper and Lower Town, which included important state institutions and the centre of the city’s settlement; the defended area of new fortifications increased tenfold in this period. The strongest towers and ramparts were set against ground access roads. Their location was at that time a very precise estimation of the city’s position and of the method for its defence. Later Turkish invasions that failed proved the effectiveness of these ramparts, placing Belgrade into a larger context for nearly one century; it was the main rampart protecting Christian Europe against the Ottomans. Serbian military architecture reached its zenith in the construction of Belgrade’s fortifications. This

venture and latter construction in the 15th century are seen in Despot’s Gate, the Corner Tower of Upper Town, Zindan Gate with its cannon positions – among the oldest in Europe – the Eastern Suburb and especially the famous Nebojša Tower at the former entrance to the Belgrade Pier. THE HIGHEST ACHIEVEMENTS IN MILITARY ARCHITECTURE After the Turkish invasion of Belgrade in 1521 until the end of the 17th century, the Belgrade Fortress was not significantly renovated. The new era started with war conflicts between the Austrian and Ottoman Empires at the end of the 17th and during the 18th centuries, and Belgrade was in the centre of those conflicts. Both great powers invested huge efforts to keep Belgrade in their possession and to fortify it as best as they could. The results of those efforts are visible in three reconstructions of the Fortress and the construction of new bastion artillery fortifications, which at the same time show the power and real capabilities of states in conflict. Under the rule of the Habsburg Monarchy, the then fortress was reconstructed and extensive additions built, turning the Belgrade Fortress into one of Europe’s strongest. The latest solutions in European military architecture of those times were applied in the defence system of Belgrade. Unfortunately, the great piece built according to the design of Nicholas Doxat de Morez was thoroughly destroyed, and its remaining fragments are just some of the Baroque facade towers of the Fortress. The return of the Turks to Belgrade in 1740 brought the devastation of all newly erected forts. The subsequent Turkish

War Scene from the Conquest of Belgrade, from 1789, engraving, Mark Kvirin

works on reconstruction of the ruined fortifications represented a further attempt to prepare this important fortification for defence. By the end of the 18th century, the Belgrade Fortress got its final shape, but this coincided with its loss in military and strategic importance. At the time of the final handover of the city to the Serbian army in 1867, the fortress no longer played a crucial role in the city’s defence. Time passed the Fortress by and it lost its former military function, but it also gained new meaning as a monument of cultural heritage, marked by the search for a new identity of this space. As early as the second half of the 19th century, works were launched to turn the deserted city field – Kalemegdan, formerly the dike of the fortress – into the first modern city park. A new era in the long history of the Belgrade Fortress came with the first years that followed the Second World War, when the army finally deserted its ramparts. Large-scale archaeological work was launched that continues to this day, along with conservation work. Lost knowledge about the once glorious fortification is being saved from oblivion as its ramparts and towers once again find their previous shape. The Fortress that is almost two millennia old has been adjusted to new times and the needs of modern city dwellers. The Fortress is now a great living museum of Belgrade’s history and a popular meeting place for its denizens MARKO POPOVIĆ photographs: BRANKO JOVANOVIĆ

The Church of St. Petka

СВЕДОК ИС ТОРИЈЕ ГРА ДА

еоградска тврђава представља веома сложен споменички комплекс настао у дугом временском распону од другог до осамнаестог века. Уз утврђење над ушћем Саве у Дунав заснован је антички Сингидунум, а на истом месту настао је и словенски Београд. Столећима се средњовековни град развијао на простору Тврђаве, тражећи своју сигурност међу њеним бедемима. И касније, када је насеље изашло из брањених оквира бедема, Тврђава је још дуго остала његово управно средиште. У свом дугом трајању Београдска тврђава није се континуирано развијала. Примењени системи одбране из разних епоха изукрштани на овом простору, настајали су на остацима старијих фортификација, којима су се најчешће прилагођавали, мада их понекад и негирали. Стара тврђава у себи сажима развојне токове европске војне архитектуре у протекла два миленијума.

Антички каструм у Сингидунуму, грађен током другог века наше ере, био је један од бројних легијских логора дуж граница римске империје. Нападана и освајана у више наврата стара римска тврђава коначно је разорена у првим годинама 7. века, у налетима Авара и Словена, који су означили и слом света антике на овим просторима. БЕДЕМ КА СРЕДИШТУ ЕВРОПЕ На рушевинама античког утврђења настала је прва словенска насеобина, коју већ крајем 9. века савременици познају под именом Београд. У том раном раздобљу средњовековља не подижу се нова утврђења већ се за одбрану користе стари антички бедеми. Тек средином 12. столећа, под византијском влашћу, почиње изградња новог средњовековног утврђења – кастела, као средишта око кога ће се градити позније фортификације.

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

Даљи развој београдског утврђења условиле су тежње српских владара да учврсте границе своје државе на обалама Саве и Дунава. Као израз таквих хтења у првој половини 14. века, за владавине краља Стефана Душана, подигнуто је ново утврђено подграђе на обали Саве. Међутим, главна средњовековна утврђења подигнута су почетком 15. века када је Београд постао престоница Србије. Нова утврђења требало је да бране владарско седиште и спрече турске продоре ка средишту Европе. Изграђени систем одбране града то је најбоље показивао. Затечена утврђења су реконструисана. Стари кастел претворен је у замак са двором владара Србије, деспота Стефана Лазаревића, а на Сави је дограђено ратно пристаниште. Подигнута су нова пространа утврђења Горњег и Доњег града, која су обухватила важне државне институције и центар градског насеља, тако да је брањени простор обухваћен новим

Трагове богате и слојевите прошлости Београда сачувала је у највећој мери Тврђава на каменитом брегу изнад ушћа Саве у Дунав, која у исто време представља и језгро из кога се развио савремени град. Прошлост Београда одсликана је кроз судбину овог утврђења и његово значење у токовима историјских збивања.

фортификацијама десетоструко увећан. Најјаче куле и двојни бедеми постављени су према копненим прилазима. Била је то за своје време веома тачна процена положаја града и могућности његове одбране. То се потврдило приликом каснијих неуспелих турских опсада у време када се Београд готово читаво столеће налазио на бранику хришћанске Европе. Српска војна архитектура изградњом београдских фортификација остварила је једно од својих најбољих дела. О том подухвату и каснијим доградњама током 15. века сведоче Деспотова капија са угаоном кулом Горњег града, Зиндан капија са положајима за топове, који спадају међу најстарије у Европи, затим Источно подграђе и посебно позната кула Небојша на некадашњем улазу у београдско пристаниште. ВРХУНСКИ ДОМЕТИ ВОЈНЕ АРХИТЕКТУРЕ После турског освајања Београда 1521. године, па све до краја 17. века, Београдска тврђава није у значајнијој мери обнављана. Ново раздобље започело је са ратним сукобима Аустрије и Турске, крајем 17. и током 18. века, у чијем средишту се налазио Београд. Обе велике силе улагале су огромне напоре да град задрже у свом поседу и да га што боље утврде. Резултати тих напора исказују се кроз три реконструкције Тврђаве и изградњу нових бастионих артљеријских фортификација, које у исто време одсликавају моћ и стварне могућности сукобљених држава. Под влашћу хабсбуршке монархије затечено утврђење, реконструисано и у великој мери дограђено, претворено је у једну од најјачих тврђава Европе. У систему одбране Београда била су

примењена најсавременија решења у тадашњој европској војној архитектури. Нажалост, то велико дело грађено према пројектима Николе Доксата де Мореза, темељно је уништено, а његове преостале фрагменте представљају данас само неке од барокних фасада капија Тврђаве. Повратку Турака у Београд 1740. године предходила су рушења свих новоподигнутих утврђења. Каснији турски радови на обнови порушених фортификација представљали су покушај да се ово важно утврђење оспособи за одбрану. До краја 18. века Београдска тврђава добила је свој коначни облик, али је то било и раздобље када она губи свој некадашњи војностратешки значај. У време коначне предаје српској војсци 1867. године, она за одбрану града више није била од пресудног значаја. Прегажена временом, Тврђава је изгубила своју некадашњу војну функцију, добијајући значење изузетног споменика културне баштине, обележено трагањем за новим идентитетом овог простора. Већ током друге половине 19. века започето је претварање пустог градског поља – Калемегдана, односно некадашње тврђавске гласије, у први модеран градски парк. Ново раздобље у дугој историји Београдске тврђаве настало је у првим годинама после Другог светског рата, када је војска коначно напустила њене бедеме. Започета су обимна археолошка истраживања, која су још увек у току, као и обимни конзерваторски радови. Спасавају се од заборава изгубљена сазнања о овом некада славном утврђењу, а његовим бедемима и кулама враћају се пређашњи облици. Тврђава стара готово два миленијума

The Ružica Church Bell Tower прилагођава се новом времену и потребама савременог човека, као велики музеј историје Београда и омиљено стециште његових грађана. МАРКО ПОПОВИЋ фотографије: БРАНКО ЈОВАНОВИЋ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Water Tower

JERINA’S TOWN In its final appearance, the medieval Smederevo Fortress was a town of irregular triangular shape, modelled after Constantinople, with 25 towers and spanning an area over ten hectares. The size of the area it covered makes Smederevo Fortress one of the largest medieval plain fortresses not only locally – but in the whole of Europe.

erbian Despot Đurađ, son of Vuk Branković, founded the city of Smederevo as his capital. After the death of Stefan Lazarević in 1427, his nephew Đurađ Branković became the new ruler of the Despotate. When the new despot began his rule in Serbia, he had no capital because the Hungarians had seized Belgrade, Despot Stefan’s former capital. The location of the new city was determined by the position of the Serbian medieval state, which following Turkish attacks had to move north. The confluence of the Jezava River into the

Danube, at the very north of the Despotate, was chosen as the best place to erect the city. Construction of the new city began in 1428, and with shorter breaks was completed with Turkish fortification works around 1480. There is no doubt that the building plan envisioned construction of the whole fortification as we see it today, but the smaller part of the present Fortress was built first, better known as Small Town, or Despot’s Castle. Further construction might have been cancelled only in the event of calamity, war above all. This is

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

why Small Town was planned as a separate whole that could be defended in the event that Big Town was occupied. At that time, however, Small Town was part of Big Town, and together they comprised one construction complex. SMALL AND BIG TOWN The most important written evidence concerning construction of the city can be found on one of the towers of Small Town, more precisely on Despot’s Tower; the monumental edifice in red brick holds

the patron’s inscription, according to which Small Town was completed in 1430. As soon as construction was completed, the City of Smederevo became the administrative, military, economic, cultural and church seat of the Serbian Despotate during the reign of Despot Đurađ Branković and his successors. Small Town included rooms where Despot’s family and servants lived, and the most representative part of Despot’s castle was a large reception hall, mentioned in Venetian sources as sala magna audientiae. This part of Small Town was adorned with three Gothic and one Romanesque bifora, which looked out onto the Danube. Small Town had six towers, the strongest of which was designed to be a last line of defence. A water trench was dug toward land, an escarpment erected, and the main entrance to Small Town had a double gate. The inner gate was the main gate, while the outer gate had a drawbridge that was erected with chains. The gate was defended by a tower known as Jerina’s Tower. Today, the area of Small Town has been researched by archaeologists and restored. Big Town in Smederevo Fortress was completed around 1439, and included an additional 19 towers that were around 20 metres high, with walls up to four metres thick, and on the land side a water trench was dug to connect the Danube and Jezava rivers. The defence system of Smederevo City included a protection passage in the form of a lower outer wall, an escarpment, a wall along the inner brim of the water trenches and counter-escarpments, and a wall along the outer brim of the trenches.

The counter-escarpment was erected beside the trenches, whereas there was only an escarpment toward the rivers. DESTRUCTIVE AND CREATIVE DRIVES Construction of the fortress demanded enormous effort from its builders as construction works proceeded at a rapid pace. The works required large quantities of construction materials, which were in short supply, and the stone necessary for construction was to a large degree taken from old Roman towns in the vicinity of Smederevo. Apart from construction materials procured in that way, numerous tombs from the medieval period to antiquity were also used. The plaques built into the towers and walls of the fortress, which can be seen even today, bear witness to this tomb raiding. This fact caused the common people to believe that Despota Irena Branković, who was a foreigner – born Kantakouzenos but called Jerina by the people – was to blame for everything. This is also seen in the way she is mentioned in literature – Cursed Jerina. Within Big Town, in the southwestern suburb of the Fortress, was a sacral building whose remains can still be seen today. Research has not yet established whether this church belonged to the court or the Annunciation Church, seat of the metropolitan and location of the relics of Saint Luke the Evangelist, who remains the patron saint of Smederevo and which the Despot obtained through payment. It is believed there was another church of larger dimensions in Big Town, which could have been the Annunciation Church. After the fall of the city to the Ottomans,

these churches were destroyed. Fragments of the churches were later found built into the Turkish bath – hammam – as well as in one of the polygonal towers, known as the Water Tower, which the Turks erected at the confluence of the Jezava and the Danube in order to better defend the city. The fall of Smederevo to the Ottoman conquistadors on June 20, 1459 also marked the end of an independent medieval Serbian state. Until the end of the 19th century, Smederevo was the most well preserved medieval fortress in Serbia. Early changes in the Fortress came from the flow of time but were also a result of inadequate human protection. When the railroad was constructed after 1880, the outer fortifications toward the settlement, site of the main entrance to the Fortress, were demolished. During World War II, German occupation forces turned the Fortress into an ammunition depot. On June 5, 1941, a large explosion caused major damage to the Fortress and the whole city. Time has left its mark on the wall canvasses and towers of the Fortress, bearing witness to how history can be unforeseeable. The Smederevo fort no longer has any importance as a military facility. Still, it is a cultural legacy of enormous value. Its walls symbolise the sacrifice of builders, their skills and the artistic beauty of their edifice. Today it represents much more than a military fort – it is a monument of culture that continues to live and inspire new generations. MIROSLAV LAZIĆ photographs: BRANKO JOVANOVIĆ

View of the Fortress from the Danube

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

The Gate of Small Town

ЈЕРИНИН ГРАД

медеревски град, као своју престоницу, подигао је српски деспот Ђурађ, син Вука Бранковића. Након смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, његов сестрић Ђурађ Бранковић је преузео власт у Деспотовини. Кад је нови деспот почео да влада Србијом, није имао престоницу јер су Угри запосели Београд, дотадашњу престоницу деспота Стефана. Место зидања града одређиваo је тадашњи положај српске средњовековне државе, који се, услед налета Турака, премештао на север. Као повољно место одабрано је ушће реке Језаве у Дунав, на самом северу Деспотовине. Зидање града почело је 1428. године и, уз краће прекиде у изградњи, било је окончано турским фортификационим радовима око 1480. године. Нема никакве сумње да је планом градитеља предвиђено зидање целог грађевинског објекта каквог га ми данас видимо, али је прво зидан мањи део данашње

Тврђаве, познатији као Мали град, односно деспотов замак. Од даље изградње се могло одустати само у случају невоље, пре свега рата. Зато је Мали град предвиђен као посебна целина, која се могла бранити и у случају да буде заузет Велики град. Међутим, у исто време, Мали град је био део Великог, заједно су чинили један грађевински комплекс. МАЛИ И ВЕЛИКИ ГРАД Најзначајнији документ о зидању града налази се на једној од кула Малог града, тачније на Деспотовој кули, и то је ктиторски натпис градитеља овог монументалног здања изведен црвеном опеком, а према коме се завршетак зидања Малог града везује за 1430. годину. Чим је завршена изградња, Смедеревски град је постао управно, војно, привредно, културно и црквено седиште српске Деспотовине за владавине деспота Ђурђа Бранковића и његових наследника.

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

У Малом граду су се налазиле просторије за становање деспотове породице и послуге, а најрепрезентативнији део деспотовог замка била је Велика сала за пријеме, која се у млетачким изворима помиње као sala magna audientiae. Овај део Малог града је нарочито украшен са три готичке и једном романичком бифором са којих се пружа поглед на Дунав. Мали град је имао шест кула, од којих је она најтврђа, Донжон, била намењена последњој одбрани. Према копну је прокопан водени ров, подигнута ескарпа, а главни улаз у Мали град имао је двоструку капију. Унутрашња се налазила на главном платну, док је на делу спољне капије постојао покретни део моста који се дизао ланцима. Капија је брањена кулом, познатијом под називом Јеринина кула. Простор Малог града археолошки је истражен и рестауриран. Велики град Смедеревске тврђаве завршен је око 1439. године. Том приликом дозидано

У свом завршном издању то је био град облика неправилног троугла, по угледу на Цариград, са 25 кула и простирао се на површини нешто већој од десет хектара. Због величине простора на којем се налази, Смедеревска тврђава се сматра једном од највећих средњовековних тврђава равничарског типа, не само код нас – већ и у целој Европи.

је још 19 кула, висине око 20 метара, са бедемима ширине и до 4 метра, а са копнене стране прокопан је водени ров који је спајао реке Дунав и Језаву. За одбрамбени систем Смедеревског града карактеристичан је заштитни појас у виду нижег спољног зида - ескарпа, зид уз унутрашњу ивицу водених ровова и контрескарпа, зид уз спољну ивицу ровова. Контрескарпа је подигнута уз ровове, док је према рекама постојала само ескарпа. РУШИЛАЧКИ И СТВАРАЛАЧКИ ПОРИВИ Изградња тврђаве је изискивала велике напоре градитеља, јер се зидало веома брзо. Радови су захтевали велике количине грађевинског материјала, кога није било, па је камен потребан за зидање у великој мери доношен из старих римских градова у близини Смедерева. Поред грађевинског материјала обезбеђиваног на тај начин, коришћени су бројни антички и средњовековни надгробни споменици. О томе нам сведоче плоче узидане у куле и бедеме тврђаве, који се и данас могу видети. Та чињеница изазвала је у народу веровање да је за све крива странкиња на двору деспотина Ирена Бранковић, народ је прозвао Јерина, рођена Кантакузина, што

се види и из начина на који се помиње у литератури – проклета Јерина. У оквиру Великог града, у југозападном углу Тврђаве, налазио се један сакрални објекат чији се остаци и данас могу видети. На основу досадашњих открића не може се тачно утврдити да ли је ова црква била придворна или дворска, или су то остаци саборне цркве Благовештења која је била седиште митрополита и место где су се једно време чувале мошти јеванђелисте Св. Луке, и данас заштитника Смедерева, које је деспот у своје време откупио. Верује се да је у Великом граду постојала још једна црква већих димензија и да би она могла бити црква Благовештења. Након пада града у руке османских завојевача ове цркве су порушене, а фрагменти цркава су пронађени узидани у турско купатило – хамам, као и у једну од полигоналних кула, познатију под називом Водена кула, коју су Турци подигли на ушћу Језаве у Дунав ради боље одбране града. Пад Смедерева у руке османских завојевача 20. јуна 1459. године уједно је означио и престанак постојања независне српске средњовековне државе. Све до краја 19. века, Смедеревски град

је био најочуванија средњовековна тврђава код нас. До првих промена на Тврђави дошло је услед неминовног утицаја зуба времена, али и неадекватног делања људи. Приликом изградње железничке пруге после 1880. године, порушена су спољна утврђења са стране према вароши где је био главни улаз у Тврђаву, током Другог светског рата Тврђаву су немачке окупационе власти претворили у депо за складиштење муниције и експлозива. Године 1941, 5. јуна, дошло је до веома јаке експлозије, која је нанела велике штете како Тврђави тако и целом граду. Траг времена оставио је свој белег на зидним платнима и кулама Тврђаве, сведочећи нам о непредвидивости историје. Смедеревска тврђава као војни објекат више није од значаја. Ипак, она је културно наслеђе од непроцењиве вредности. Њени бедеми су симбол пожртвовања неимара, градитељске умешности и уметничке лепоте. Данас је она много више од војне утврде – споменик културе који наставља да живи и надахњује нове генерације. МИРОСЛАВ ЛАЗИЋ фотографије: БРАНКО ЈОВАНОВИЋ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

L E S S E R Golubac Fortress

M E D I E V A L

SPEECH OF STONE

BAČ – THE WATER TOWN

The fortress in Bač is the most well-preserved medieval fortification complex in Vojvodina, which belongs to a type of water town intended for the defense of swampy and plain lands. The first phase of construction of the fortified castle was connected with the rule of Hungarian King Carlo Robert from 1338 to 1342. Additional construction and fortification of the castle lasted for two centuries. The base of the fortress consists of an irregular pentagon with four extended towers on the corners, which are made of brick and are mutually connected by a thick wall. The three corner towers have a circular base; one with a gothic chapel on the ground floor is particularly distinguished, while the northwest tower has a quadrangular base. The only

independent and restored object within the tower is the defender, a dungeon tower with a square base located in the east part of the tower. On the south side are remnants of a separate defensive tower – barbican. SLAVICA VUJOVIĆ

RAM – TEMPLE OF THE GREAT SULTAN

The great Turkish travel writer Evlija Čelebi recorded a local folktale about the name and construction of the fortress while travelling thorough this region during the second half of the 17th century. It says that Sultan Bajazit the Holy, having arrived at this place, put out a rug (ihram) and said “On the spot of this ihram I want you to build a fortress”. He put the stones on the corners with his “holy hand’, “which is why they named the fortress Ihram” (The Temple). The Ram Fortress, located in a village of the same name on the Danube, was built by the Turks in 1483 to fortify the border between Smederevo and Golubac against Hungarian invasions. Ram is a typical military fortification that was built at a time when firearms were already in use, and it therefore bears the features of an artillery fortress. Despite this, the forms of old fortifications are still recognisable.

Bač Fortress

F O R T R E S S E S

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

GOLUBAC- ON THE CLIFFS OF THE GORGE The fortification in Golubac was constructed in the early 14th century to serve as an important bastion for the defense of the border and nearby regions. Its position on Ridan Mountain’s steep cliffs at the entrance to the Iron Gate was entirely suitable for a defensive position. The fortress was built primarily to protect against side arms, which can be seen in the tall quadrangular towers and massive ramparts with cogs and loopholes. The invention of gunpowder and the development of military technique resulted in the subsequent fortification of Golubac; the quadrangular towers were walled in and a cannon tower was constructed on the Danube’s bank. Two entireties stand out clearly in the fortress plan – internal and external fortifications whose towers and ramparts gradually descend from the highest point, where the dungeon is located, all the way to the Danube’s bank. In front of the lowest part of the fortification is a moat with a bridge that leads to the gate. Unfortunately, the gate was destroyed from the penetration of a rampart and the construction of a modern road through the fortress. GORDANA SIMIĆ photographs: BRANKO JOVANOVIĆ

М А Њ Е

С Р Е Д Њ О В Е К О В Н Е

Т В Р Ђ А В Е

ГОВОР КАМЕНА четвероугаону основу. Једини слободностојећи и обновљени објекат унутар тврђаве је бранич, донжон кула, квадратне основе, смештена у источном делу тврђаве. Са јужне стране налазе се остаци издвојене одбрамбене куле – барбакане. СЛАВИЦА ВУЈОВИЋ

Ram, engraving

БАЧ - ВОДЕНИ ГРАД

Тврђава у Бачу је најбоље очувани средњовековни фортификациони комплекс у Војводини, који припада типу воденог града, намењеног одбрани у мочварним, равним теренима. Прва фаза изградње садашњег утврђеног замка везује за време владавине угарског краља Карла Роберта, за период од 1338. до 1342. године. Дограђивање и ојачавањa трајало је два века. Основу тврђаве чини неправилни петоугаоник са четири истурене куле на угловима грађене опеком, које су међусобно биле повезане обимним зидом. Три угаоне куле имају кружну основу, од којих се издваја она са готичком капелом на спрату, док северозападна има Fortress Ram

РАМ – ХРАМ ВЕЛИКОГ СУЛТАНА Турски путописац Евлија Челеби, који је током друге половине 17. века путовао овим крајевима, забележио је народно предање о имену и градњи тврђаве. Он каже да је султан Бајазит Свети дошао на ово место, поставио један простирач (ihrām), сео и рекао: „ На месту овог ihrāma подигните ми једну тврђаву“. Својом часном руком он је на рубове поставио камење „па су зато овој тврђави дали име Ihrām (Храм)“. Тврђаву Рам, која се налази у истоименом селу на обали Дунава, саградили су Турци 1483. године да би оснажили одбрану границе између Смедерева и Голупца од угарских упада. Рам је изразито војничко утврђење, саграђено у време пуне примене ватреног оружја и носи одлике артиљеријске тврђаве. И поред

тога у њему се препознају облици старијих фортификација.

ГОЛУБАЦ – НА ЛИТИЦАМА КЛИСУРЕ Утврђење у Голубцу подигнуто је почетком 14. века као важно упориште за одбрану границе и пограничних области. Положај на улазу у Ђердапску клисуру, на стрмим литицама Ридана, био је за то најподеснији. Тврђава је првобитно грађена за одбрану хладним оружјем, што се огледа у високим четвороугаоним кулама и масивним бедемима са зупцима и стрелницама. Проналазак барута и развој ратне технике условили су накнадно утврђивање Голупца, обзиђивање четвороугаоних кула и изградњу топовске куле на обали Дунава. У плану утврђења јасно се уочавају две целине – унутршње и спољно утврђење, чије се куле и бедеми лепезасто спуштају од највише тачке на којој је донжон, све до обале Дунава. Испред најнижег дела утврђења је водени ров преко кога се мостом стизало до капије. Капија је, на жалост, уништена пробијањем бедема и савременог пута кроз тврђаву. ГОРДАНА СИМИЋ

UNESCO IN SERBIA y УНЕСКО У СРБИЈИ

Death to Serbs, graffiti on the St George Church in Prizren

Detail of Endower’s Composition, Peć Patriarchate

S E R B I A N C U LT U R A L A N D N AT U R A L H E R I TA G E O N T H E U N E S C O L I S T

FEATURING ETERNITY

o describe the rich and extensive activity of UNESCO since its establishment to the present day, as well as its current role, would require a publication the size of a book. Our topic, however, is the relationship of UNESCO to the cultural and natural heritage of Serbia that is inscribed on its list or has been submitted on a tentative list. That is also one of the more important issues in establishing our place in Europe and in the world. UNESCO is where the image of Serbia began to be corrected soon after the victory of democracy in Serbia, after the misfortunes that befell Serbia in the last decade of the 20th century. The Convention Concerning the Protection of World Cultural and Natural Heritage was adopted by the UNESCO General Assembly in 1972. There are around 830 cultural and natural properties on the World Heritage List that the UNESCO World Heritage Committee considered of “exceptionally

universal value”, located in 132 countries out of over 200 member states. The monuments in Serbia that have been inscribed on the World Heritage List include: Stari Ras and Sopoćani (1979), Studenica Monastery (1986), Visoki Dečani Monastery (2004), which was supplemented in 2006 with Gračanica Monastery, Church of the Mother of God of Ljeviš and the Patriarchate of Peć. Gamzigrad, the late Roman palace of Roman Emperor Galerius, known by historians as Felix Romuliana, was built in the late 3rd and early 4th centuries B.C. and has been on the UNESCO List since July of this year. This unique monument belongs to a period that someone aptly described as the time “when Serbia was the fatherland of Roman emperors”. There is a multitude of examples in the over 600 that have been listed on the World Cultural Heritage List since 1972 to date: Santa Maria delle Grazie

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

with Leonardo’s Secret Dinner, Pompeii, Venice and its Lagoons, Notre-Dame in Paris, cathedrals in Köln, the Acropolis, Delphi, Meteora, Kremlin, Dubrovnik, the Statue of Liberty in New York, the pyramids in Egypt, Jerusalem, the Great Wall in China, the Forbidden City in Beijing and many other cultural treasures that illustratively testify as to how much UNESCO and the world community appreciate the medieval Serbian Orthodox heritage by including them on the World Heritage List. HERITAGE IN DANGER At the initiative of Serbia, Director-General of UNESCO Koichiro Matsuura agreed that for the first time in the history of UNESCO a donor conference should be organised to raise funds for the reconstruction of Serbian Orthodox monasteries under UNESCO protection in Kosovo-Metohija, which were seriously damaged by Albanian ter-

Detail from Iconostasis, Visoki Dečani Monastery

KFOR Forces in front of Visoki Dečani Monastery

Awareness of the fact that segments of Serbian heritage are recognised as world values gives us even greater strength never to neglect what generations of artists created before us, or what nature created thousands of centuries before our existence, or in the language of the Bible – before God created us. rorists across Kosovo in a wide-ranging three-day pogrom from March 17-19, 2004 that destroyed or seriously damaged 35 Serbian Orthodox shrines (this is in addition to the 120 shrines that had been destroyed or seriously damaged before the pogrom, in the period from 1999-2004). A report released by the official UN mission in Kosovo-Metohija on April 26-30, 2004 reads: “The destruction of the two statues of Buddha in Afghanistan a few years ago attracted far greater media and public attention than Kosovo’s Church of the Mother of God of Ljeviš in Prizren, which by its historical and artistic features is fully comparable to the mentioned Asian monuments.” Apart from worry about their bare lives, limited freedom of movement and existence, the preservation of their own medieval heritage is a big problem for Serbs in Kosovo, as it is as much in danger as they are themselves. The heritage is endangered

by the very fact that it is valuable, which is for Serbs living proof of their historic right to Kosovo as their fatherland. That heritage is endangered in the respective ratio to its importance as a world value recognised by UNESCO. Of course, this issue is closely related to finding a solution to the whole Kosovo problem. But it is also certain that we cannot wait long for the Kosovo issue to be solved completely, and then start solving the destiny of its heritage. Above all, everything should be done to preserve that heritage. It needs protection monthby-month, day-by-day, in every possible way and no matter when the global political issue is solved. MEMORY OF THE WORLD In 1992, UNESCO decided that apart from cultural and natural heritage, another type of world heritage needs protection, namely movable goods, also called the Memory of the World. Those are

rare manuscripts, documents, archive collections, etc. The first registrations took place in 1997 and already in 2003 Nikola Tesla’s Archive, part of the Nikola Tesla Museum, was inscribed on the list, as was the Miroslav Gospel in 2005, which is the most important monument of Serbian literacy, dating from 1192. Thus, the Nikola Tesla Archive and Miroslav Gospel found their place on the same list with the manuscript of Beethoven’s Symphony N° 9, Andersen’s manuscripts, Goethe’s literary estate and the original Declaration of the Rights of Man and the Citizen from 1789, which is preserved in Paris. UNESCO’s programme Man and Biosphere in 2001 listed the Nature Park Golija – Studenica on the list of UNESCO biosphere reserves. JOVAN ĆIRILOV

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Gračanica under the Protection of KFOR

Hristos Pantokrator, Gračanica Monastery

К УЛТ УРНО И ПРИРОДНО БЛАГО У СРБИЈИ НА ЛИСТИ УНЕСКО-А

СА АТРИБУТОМ ВЕЧНОСТИ

а би се описала богата и свестрана делатност Унеска од оснивања до данас и његова данашња улога, било би потребно имати публикацију обима једне књиге. Међутим, наша је тема однос Унеска и културне и природне баштине у Србији, која је уписана на листу или се налази на списку потенцијалних кандидата. Tо је такође и једно од битнијих питања у одређивању нашег места у Европи и свету. Управо смо у Унеску, тој ауторитативнoj инстанци, веома рано по победи демократије, почели да исправљамо рањену слику о себи, после несрећне последње деценије 20. века. Конвенција о заштити светске културне и природне баштине усвојена је на Генералној конференцији Унеска 1972. године. На листи светске баштине данас се налази око 830 културних и природних добара, за које Комитет за светско наслеђе Унеска сматра

да имају „изузетну универзалну вредност”, а налазе се на територијама 132 државе од више од две стотине држава чланица. Са територије Србије у листу светског куклтурног наслеђа уписани су Стари Рас са Сопоћанима од 1979. године, манастир Студеница од 1986, манастир Високи Дечани од 2004, коме су 2006. године такозваном екстензијом придодати и уписани на листу светске баштине: манастир Грачаница, црква Богородица Љевишка и Пећка патријаршија. Гамзиград, касноантички споменик културе римског цара Галерија у науци познат као Феликс Ромулијана, грађен крајем 3. и почетком 4. века после Христа је од јула ове године на Унесковој листи. Овај јединствени споменик припада периоду који је неко срећно формулисао као време „кад је Србија била завичај римских царева”. Прегршт примера светске културне баштине

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

између више од шест стотина уписаних од 1972. до данас: Манастир Санта Марија деле Грације са Леонардовом Тајном вечером, Помпеји, Венеција и њени лагуни, Нотр Дам у Паризу, катедрале у Шартру и Келну, Акропољ, Делфи, Метеори, Кремљ, Дубровник, Статуа слободе у Њујорку, пирамиде у Египту, Јерусалим, Велики зид у Кини, Забрањени град у Пекингу и многи други не мање вредни, речито говоре о томе колико Унеско и светска заједница цене наше средњовековно православно наслеђе, уписом на исту листу светске културне баштине. УГРОЖЕНА БАШТИНА На иницијативу српске стране генерални директор Унеска Коићиро Мацура је прихватио да се први пут у историји Унеска одржи донаторска конференција за прикупљање средстава за обнову српских православних манастира на Косову и Метохији, под заштитим

Studenica Monastery

Ruins of the Church of the St. Archangel, Prizren

Свест о томе да су сегменти наше баштине препознати као светске вредности, даје нам још већу снагу да никада не занемаримо оно што су генерације уметника стварале пре нас, или је природа изнедрила хиљадама векова пре него што смо постојали или, речено језиком Библије - пре него што нас је Бог створио.

Унеска, који су тешко оштећени приликом терористичке акције албанских ектремиста 17. - 19. марта 2004. године. У мартовском погрому уништено је или тешко оштећено укупно 35 православних храмова, што заједно са податком да је у предтходном периоду - од 1999. до марта 2004. године - разрушено 120 српских сакралних објеката, чини збир од 155 девастираних српских светиња. У извештају званичне мисије на Косову и Метохији 26. 30. априла 2004. године пише: „Разарање два Будина споменика у Авганистану пре неколико година су привукла далеко већу пажњу медија и јавности него косовска Богородица Љевишка у Призрену, која се са историјско-уметничког становишта у потпуности може поредити са споменутим азијским споменицима”. За Србе на Косову је осим бриге о голим животима, ограничене слободе кретања и егзистенције, велики проблем и очување

сопственог средњовековног наслеђа, које није ништа мање угрожено него сами Срби. Оно је угрожено управо тиме што је драгоцено, што је за Србе живи доказ историјских права на Косово, као постојбину. То наслеђе је угрожено у управној сразмери са његовим значајем као светске вредности, признате од стране Унеска. Наравно да је то питање у тесној вези са решењем целокупног косовског проблема. Али је такође сигурно да се не може чекати да се реши косовско питање у целини, а онда приступи решавању судбине тог наслеђа. Пре свега треба учинити да то наслеђе опстане. Њега ваља штитити из месеца у месец, из дана у дан, како год се и кад год се решавало глобално политичко питање. МЕМОРИЈА СВЕТА Године 1992. Унеско је дошао до сазнања да, поред културне и природне баштине, треба

штитити и једну другу врсту светског наслеђа, покретна добра, која су названа Меморијом света. Реч је о ретким рукописима, документима, архивским збиркама и слично. Први усписи су се остварили 1997. године, а већ 2003. године на листу Памћење света прихваћен је архив Николе Тесле у оквиру Музеја Николе Тесле, а 2005. године уписано је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик српске писмености из 1192. године. Тако су архив Николe Tесле и Мирослављево јеванђеље нашли на истој листи између осталог са рукописом Бетовенове IX симфоније, Андерсенових рукописа, Гетеових списа и оригинал Декларације о правима човека и грађана из 1789, која се чува у Паризу. Унесков програм Човек и биосфера уврстио је 2001. године парк природе Голија – Студеница на листу резервата биосфере Унеска. ЈОВАН ЋИРИЛОВ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

SERBIAN MEDIEVAL MONASTERIES ON THE UNESCO LIST

THE ENDOWMENTS OF THE NEMANJIĆ DYNASTY

Holy Nemanjić’s Tree, detail, Dečani monastery

ll of the monasteries and churches in Serbia that have been added to the UNESCO World Heritage List belong to the Raška style of medieval Serbian architecture. Like a string of pearls, they are scattered over the Ibar valley, Raška region and Kosovo and Metohija. Their founders were the rulers of the medieval Serbian Nemanjić dynasty. Except for the Bogorodica Ljeviška Church in Prizren that was burned and heavily damaged during the pogrom of Serbs in Kosovo, all the monasteries on the list represent lively monastic communities. Due to the specific circumstances imposed by the UN protectorate, the monasteries in Kosovo and Metohija – in addition to being spiritual communities – have also become national, cultural and diplomatic representatives of the Serbian people. THE BOND BETWEEN WESTERN CIVILISATION AND BYZANTIUM Whether Stari Ras was the capital of Serbia in the time of Stefan Nemanja and his immediate successors or the core of medieval Serbia, after which the whole state was named Raška, is a question that historians and archeologists have so far been unable to definitively answer. In any case, the term Ras is connected with the River Raška basin and the wider region of contemporary Novi Pazar. As they explained to us in the Republic Institute for the Protection of Cultural Monuments, the priceless achievements in architecture and painting achieved during two centuries and connected with the most important events and persons in Serbian history – such as the St. Peter and Paul Church,

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

the monasteries Đurđevi Stupovi and Sopoćani, the remnants of the fortification over the confluence of the Sebečevska River into the Raška River, as well as other archeological sites – belong to a territorial entirety that was added to the UNESCO World Heritage List in 1979. HERITAGE IN DANGER The UNESCO commission’s short explanation points out that: “Around the ancient town of Ras, the first Serbian capital, there is an impressive group of medieval monuments consisting of fortresses, temples and monasteries, among which the Sopoćani Monastery testifies to the bond between Western Civilization and Byzantium”. The last inscribed monasteries on the UNESCO World Heritage List are the Patriarchate of Peć, Gračanica and the Church of the Holy Virgin Ljeviška in Prizren – in 2006. Actually, they were added to the inscription of Visoki Dečani in 2004, and all four monuments were immediately inscribed on the List of World Heritage in Danger. The explanation for their inclusion on the World Heritage List reads that “The four edifices of the site reflect the high points of the ByzantineRomanesque ecclesiastical culture that developed in the Balkans between the 13th and 17th centuries with its distinct style of wall painting. The Patriarchate of Peć Monastery is a group of four domed churches, on the outskirts of Peć, featuring a series of wall paintings” and that “the paintings contribute to the understanding of the so-called Paleologan style in the Balkans”.

СРПСКИ СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ НА ЛИСТИ УНЕСКА

ЗАДУЖБИНЕ ДИНАСТИЈЕ НEМАЊИЋА

ви манастири и цркве у Србији који су уписани на Унескову листу светске културне баштине припадају рашком стилу средњовековне српске градње. Попут ниске бисера расути су по Ибарској долини, Рашкој области и на Косову и Метохији. Њихови ктитори су владари из средњовековне српске династије Немањићa. Са изузетком цркве Богородице Љевишке у Призрену која је спаљена и тешко оштећена у погрому над косовским Србима 17. марта 2004, сви манастири са ове листе и данас су живе монашке заједнице. Због специфичних околности које је наметнуо протекторат УН, манастири на Косову и Метохији са Унескове листе, осим духовних, постали су и национална, културна и дипломатска седишта српског народа.

СПОНА ЗАПАДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ И ВИЗАНТИЈСКОГ СВЕТА Да ли је Стари Рас био српска престоница у доба Стефана Немање и његових непосредних наследника или језгро средњовековне Србије по којем се цела држава називала Рашком - питање је на које историчари и археолози још не могу поуздано да одговоре. У сваком случају, појам Рас везан је за слив реке Рашке и шире подручје данашњег Новог Пазара. Архитектонска и сликарска остварења аутентичних и непроценљивих уметничких вредности, која су повезена са догађајима и личностима од пресудног значаја за историју српског народа у

временском распону од два века - црква светог Петра и Павла, манастири Ђурђеви Ступови и Сопоћани, остаци утврђења изнад ушћа Себечевске реке у Рашку и други археолошки локалитети, припадају територијалној целини која је 1979. године уписана на Листу светске културне баштине - објашњавају у Републичком заводу за заштиту споменика културе.

The patriarchate of Peć, Saint Sava

УГРОЖЕНА БАШТИНА У кратком образложењу Унескове комисије истиче се да се:„У околини древног града Раса, прве престонице Србије, налази импресивна група средњовековних споменика коју чине тврђаве, храмови и манастири, међу којима Сопоћани сведоче о вези између западне цивилизације и византијског света". На Унескову листу последњи су уписани манастири Пећка Патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке у Призрену - 2006. године. Заправо су прикључени упису Високих Дечана из 2004, а сва четири споменика су одмах стављена и на листу угрожене светске културне баштине. У образложењу за њихов упис на Листу истиче се да представљају „врх византијскороманичке еклектичне културе која се на Балкану развила између 13. и 17. века са сопственим стилом зидног сликарства" и да „својим живописом доприносе схватању развоја стила Палеолога на Балкану”.

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

S T. A P O S T L E S P E T E R A N D P A U L C H U R C H ( 1 0 TH C E N T U R Y )

THE OLDEST IN THE BALKANS

n UNESCO’s report, the Peter Church near Novi Pazar is claimed to be the oldest preserved Christian building in the Balkans. There are no precise historical documents as to when it was built, but today’s church from the 10th century is believed to have been built on the foundations of a temple that was four years older. Archaeological investigations have shown that the early Christian temple was built over an Illyrian prince’s building dating from the 5th century B.C. The upper part of the church was thoroughly reconstructed during the rule of Prince Časlav. This temple is connected with the crucial events from the life of Stefan Nemanja, the founder of the medieval Serbian Nemanjić dynasty. Nemanja was baptised into Orthodoxy in the Peter Church. The assembly of Bogomils was held there. On the same spot in 1197, Nemanja abdicated the throne in favour of his second-born son, later the first Serbian king, Stefan the First Crowned, and received a monastic tonsure from Bishop Kalinik. St.

Sava proclaimed this temple the centre of the Raška Bishopric. Later it rose to the rank of Archbishopric. The Peter Church has been continuously in use as a Christian shrine for more than ten centuries; numerous refurbishings, both of its architecture and colourful decoration, prove that. The church has retained its basic concept – a circular foundation with a dome – but its architecture was completed with new elements: a gallery, a ringlike nave interrupted by an irregular square annex. The church’s paintings include three layers from different ages. The first two, created between the

IN DEŽEVSKA PARISH The Peter Church is located on a hill near Novi Pazar. It belongs to the Deževska Parish of the Raška-Prizren Eparchy. Religious services are held there from time to time.

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

10th and 12th centuries, are only partially preserved. The newest paintings from the 13th century are well-preserved and represent the pinnacle of fresco painting of that time. The endower of these paintings is believed to have been Stefan Uroš I. The newest layer consists of the compositions Christ Panokrator, Prophet Aaron, Saint Christopher, John the Merciful, Saint Jefrem Sirin, Saint Pantelejmon, Saint Nicholas… The church does not have an iconostasis and we do not know anything about the former iconostases. A rich treasury was found in the part of the church with the baptistery; items made of gold, silver, bronze and glass are kept in the National Museum in Belgrade. Numerous graves were found near the church, as well as in the church itself, which are still being explored. Blessed Stojna – nun Jefimija – rests in peace in the church graveyard.

ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА (10. ВЕК)

НАЈСТАРИЈА НА БАЛКАНУ

извештају Унеска тврди се да је Петрова црква код Новог Пазара најстарија сачувана хришћанска грађевина на Балкану. Нема тачних историјских података о времену њеног настанка, али се верује да је садашња црква из 10. века подугнута на темељима четири века старијег храма. Археолошка истраживања показала су да је ранохришћанска грађевина саграђена над илирским кнежевским тулумом, који потиче из 5. века пре Христа. Црква је темељно реконструисaна у горњем делу у време кнеза Часлава. За овај храм везују се кључни догађаји из живота Стефана Немање, оснивача српске средњовековне владарске куће Немањића. У Петровој цркви Немања је крштен и примио је православље. У њој је одржан сабор против богумила. На том месту 1197. године одрекао се престола у корист другорођеног сина, потоњег првог српског краља Стефана Првовенчаног и примио монашки постриг од епископа

У ДЕЖЕВСКОЈ ПАРОХИЈИ

Петрова црква налази се на узвишењу недалеко од Новог Пазара. Припада Дежевској парохији Епархије рашко-призренске. У њој се повемено служе богослужења. Калиника. Свети Сава одредио је овај храм за седиште Рашке епископије. Касније је подигнут у ранг митрополије. Да је Петрова црква континуирано живела као хришћанска богомоља више од десет векова говоре многобројне интервенције, како на архитектури, тако и на живописаној декорацији. Црква је задржала основни концепт - кружну основу с куполом, али је њена архитектура у многобројним преправкама допуњена новим елементима: галеријом, прстенастим бродом који је прекинут анексом неправилног четвртастог облика. У живопису Петрове цркве распознају се три

слоја различите старости. Прва два, настала између 10. и 12. века, сачувана су само у фрагментима. Најмлађи живопис који потиче из 13. века добро је сачуван и представља врхунац фреско-сликарства тог времена. Претпоставља ce да је ктитор тог живописа био краљ Стефан Урош Први. Најмлађи слој чине ктиторска композиција Христос Пантократор, пророк Арон, представе Хритовог уласка у Јерусалим и Распећа, свети Христофор, Свети Јован Милостиви, Свети Јефрем Сирин, Свети Пантелејмон, Свети Никола... Црква данас нема иконостас, нити се било шта зна о судбини претходних иконостаса. У делу цркве у коме се налази крстионица откривена је богата ризница. Предмети од злата, сребра, бронзе и стакла чувају се у Народном музеју у Београду. У околини цркве, а и у самом храму откривено је много гробова, који се још истражују. На црквеном гробљу почива и Блажена Стојна - монахиња Јефимија.

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Aleksandar Radoš

Đ U R Đ E V I S T U P O V I M O N A S T E R Y I N R A S ( 1 2 TH C E N T U R Y )

SAINT GEORGE’S ORIGINAL STYLE

ccording to the discovered remnants of the inscriptions on the church, where the year 6679 after the creation of the world was mentioned, it can be concluded that the Djurdjevi Stupovi Monastery in Ras was built around 1171 A.D. As the first endowment of Stefan Nemanja as ruler, it represents a turning point in the ruling ideology of the Nemanjić dynasty, “based on the Christian idea of Serbian statehood” and an ideology whose “basic social values were permeated with the idea of complete harmony between religion and the state”. UNESCO experts were attracted by “the original architectural style and structure of the Saint George Church”. Being the first example of the Raška School architectural style, the temple of Saint George represents one of the most important buildings in the history of medieval Serbian architecture. It connects a Byzantine interior concept with Romanic architectural forms that was subsequently repeated in numerous monastery churches. The church was built as a monumental singlenave building with a rectangular naos, with an elliptical dome and interior forms of Romanic architecture, unique and unrepeatable in Serbian architecture. Two 20-metre high symmetric towers that served as bell towers on the western façade

were built in Romanic style; the church was named after them. In addition to the St. George Church, the monastery complex, which is surrounded by a stone wall, included a great dinning room, two cisterns and lodging premises in the northern part. The tower whose ground floor was used as a passage into the monastery was turned into a church-chapel by its second endower, King Dragutin. He made a new monumental dining room whose remnants have been preserved to this day. The paintings in the large church, painted around 1175, are badly preserved. Most of the preserved paintings were taken to the National Museum in Belgrade. Art historians place them in the tradition of Komnin, late Byzantine renaissance, and they say the paintings fitted skillfully into the temple architecture. The frescoes in King Dragutin’s chapel from 1285 are better preserved and are considered particularly valuable because of the portraits of the Nemanjić royal lineage. The monastery was destroyed on a number of occasions, and after 1689 – during the AustrianTurkish war when the Serbs were driven into exile – the monks and the people escaped together to the Habsburg Monarchy. The Djurdjevi Stupovi Monastery then stayed deserted and in ruins for

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

313 years. Because of its extraordinary beautiful and strategically important position, the monastery was turned into a Turkish military base (17th and 18th centuries). The spiritual and material reconstruction of the monastery started in 1999, and it was officially renovated on 6 May 2002, on the 830th anniversary of its founding.

THE ROOF OF SERBIA

The Djurdjevi Stupovi Monastery is located 300 kilometers southwest from Belgrade, only three kilometres from Novi Pazar on the highest hill of Raška, and that accounts for the name Roof of Serbia. It belongs to Raška-Prizren Eparchy. Eight monks in the monastery look after it and are engaged in papering icons. Through the Djurdjevi Stupovi Monastery Friends Society in Ras and their action “Let us Build the Djurdjevi Stupovi Monastery”, a great number of people of different professions from all of Serbia participate in this action, especially musicians and sportsmen. Below the Djurdjevi Stupovi Monastery in the Deževska Valley is the village of Misčići, the birthplace of Saint Sava.

МАНАС ТИР ЂУРЂЕВИ СТ УПОВИ У РАС У (12. ВЕК)

ОРИГИНАЛАН СТИЛ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА

Aleksandar Radoš

а основу пронађених остатака натписа на цркви, где се помиње 6679. година од постанка света зна се да су Ђурђеви Ступови у Расу саграђени 1171. године после Христа. Као прва владарска задужбина Стефана Немање представљају прекретницу у владарској идеологији Немањића, која је „заснована на хришћанској мисли о српској државности”, а у чије је „темељне друштвене вредности Немања уткао мисао о потпуном складу вере и државе”. Стручњаке Унеска привукли су „оргиналан архитектонски стил и структура цркве светог Георгија”. Као први пример архитектуре која је названа именом рашка школа, храм Светог Георгија представља једну од најзначајнијих грађевина у историји српске средњовековне архитектуре. На њему је „остварен спој византијске концепције унутрашњег простора са облицима романске архитектуре”, касније понављан на многобројним манастирским црквама. Црква је саграђена као монументална једнобродна грађевина са правоугаоним наосом, над којим је елипсаста купола са унутрашњим облицима романске архитектуре, јединственим и непоновљивим у српском градитељству. Две симетричне куле, ступови,

на западној фасади, високе 20 метара, које су служиле и као звоници, осим романичког изгледа, цркви су дале и име. У манастирском комплексу, омеђеном каменим зидом, поред цркве Светог Георгија налазили су се и велика трпезарија, две цистерне и манастирски конаци на северу. Кула, кроз чије се приземље улазило у манастир, у време другог ктитора краља Драгутина, претворена

КРОВ СРБИЈЕ

Ђурђеви Ступови налазе се 300 километара југозападно од Београда, на само три километра од Новог Пазара, на највишем брду рашке земље, па се називају и Кровом Србије. Припадају Епархији рашко-призренској. Братство броји осам монаха који се брину о манастиру и баве каширањем икона. Преко Друштва пријатеља Ђурђевих Ступова у Расу и њихове акције „Подигнимо Ступове” у обнову манастира укључен је велики број људи широм Србије, најразличитијих занимања, пре свега музичари и спортисти. Подно Ђурђевих Ступова у Расу, у Дежевској долини налазе се Мишћићи, родно место Светог Саве.

Detail of Composition, Holy Trinity

је у цркву-капелу. Краљ Драгутин је саградио и нову монументалну трпезарију, чији су остаци очувани до данас. Живопис велике цркве, осликан око 1175. слабо је очуван. Највећи део оног што је преостало пренет је у Народни музеј у Београду. Стручњаци оцењују да припада традицији комнинске позновизантијске ренесансе и да је био вешто и ефектно уклопљен у архитектуру храма. Фреске у капели краља Драгутина из 1285. године боље су очуване и сматрају се посебно вредним због портрета краљевске лозе Немањића. Манастир је у више наврата страдао, а од 1689, у време аустро-турског рата, када је дошло до великог прогона Срба, монаси су, заједно са народом пребегли у Хабзбуршку монархију. Ђурђеви Ступови остали су пусти и разрушени 313 година. Због ванредно лепог и стратешки веома значајног положаја, манастир је претворен у турско војно упориште (17. и 18. век). Духовна и материјална обнова манастира започела је 1999, а званично је обновљен 6. маја 2002. када је обележена и 830. годишњица његовог постојања.

S O P O Ć A N I

M O N A S T E R Y

( 1 3

T H

C E N T U R Y )

THE MYSTIQUE OF LIGHT

AND THE ENIGMA OF POETRY

rom an artistic point of view, the wall paintings of the Sopoćani Monastery, according to an estimation by UNESCO experts, have no equal in Byzantium and Serbia in the second half of the 13th century. King Stefan Uroš I built the monastery as his tomb endowment. Almost 700 square metres of original priceless paintings from 1270 have been preserved. The Assumption of the Blessed Virgin Mary is certainly the most famous fresco from Sopoćani in the world, but other frescoes “excite poets and attract painters in the same way”. This is so because, as Serbian writer Isidora Sekulić has remarked, “They brought the mystique of light and the enigma of poetry into one ultimately simplified scheme”. Particularly

important are the numerous paintings of historical persons on the parvis of the church. “Deprived of expensive marble in the processing of exterior walls and luxurious relief decoration

AT THE SOURCE

The name Sopoćani originates from the word “sopote” meaning a source. It is believed that the monastery was named after the source of the River Raška, where King Stefan Uroš I chose a location for his mausoleum. Thirty monks in the monastery look after the monastery economy and engage in icon painting and engraving.

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

of portal and windows ornaments, modest in its simplicity, even poor, the Holy Trinity Church holds one of the most beautiful and monumental painting galleries of the 13th century in Europe. Even today, when the golden background of the fresco has almost completely disappeared – only when illuminated properly does it show its golden shine from under dark ocher – the delighted visitor of the temple, bathed in light, can experience that great beauty of art in a solemn and festive way, quiet and joyful as the powerful sound and colour polyphony echoes and trembles inside of him even after he leaves the monastery. “In the Sopoćani Monastery, above all, the wonderful synthesis of classical creative profundity and

Christian sensibility is important, a noble bond of sensual and spiritual, real and imaginative, a bond creating its continuous irresistible and wonderful magic by these paintings” art historians wrote about the Sopoćani Monastery’s fresco paintings. Art historians explained that King Stefan Uroš I built the Holy Trinity Temple according to his ancestors: the altar with proskomedia and diaconicon (a chamber on the south side of the central apse of the church), choirs next to the sub-dome space and chapels by the parvis. Construction of the monastery was completed most probably around 1263, while the church parvis with the bell tower was built in the time of Czar Dušan. The whole monastery complex, surrounded by great ramparts, has been preserved until now. The temple includes the crypts of the endower, his mother Ana Dandolo, the king’s loyal friend Archbishop Joanikije and Presbyter Toma. The relics of King Stefan the First-Crowned rested in peace until 1587, when they were moved to the nearby monastery of Crna Reka.

Parts of the relics of the Holy Healers Cosmas and Damian, which have recently been returned to the restored Zočiste Monastery (12th century) near Orahovac in Metohija, are kept in the Sopoćani Monastery. A part of the arm of the monastery’s endower, Holy King Uroš I, was returned from

PAZARISTE

The ruins of Pazarište, a medieval settlement, lie near Sopočani at the confluence of the Sebečevska River into the Raška River, on the road junction towards the road to Tutin. For a long time this medieval settlement, also called Trgovište or during Turkish rule Stari Pazar, was believed to be Stari Ras, whose exact location still stirs debate among academics. An extension of the confluence and the road separate the ruins of Pazarište from an almost vertical slope in which there is a cave and where, according to legend, Stefan Nemanja was imprisoned and prayed to Saint George to save him.

the Piva Monastery in Montenegro, while parts of unknown relics are also kept in the monastery. According to preserved but scattered items, we can only imagine the beauty and wealth of Sopoćani’s treasury; its golden crosses, chalices, icon lamps, candlesticks, old books, mentioned in old records. The original iconostasis is missing, too – the present one was built in 1970. During the Middle Ages, the Sopoćani Monastery was a developed spiritual centre that housed more than 100 monks. After the Battle of Kosovo (in 1389), the Turks burned the monastery, seriously damaging the church. It was restored in the 15th century, and during the next 200 years monastic life once again flourished in the Sopoćani Monastery. The monastery was deserted again in 1689, when the Turks burned it and destroyed its roof as an act of revenge. King Aleksandar Karadjordjević restored it after World War I.

Assumption of the Holy Mother of God, composition detail

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

М А Н А С Т И Р

С О П О Ћ А Н И

( 1 3 .

В Е К )

МИСТИКА СВЕТЛОСТИ И ЗАГОНЕТНОСТ ПОЕЗИЈЕ

а уметничке тачке гледишта зидно сликарство манастира Сопоћани је, према оцени стручњака Унеска, без премца кад је реч не само о Византији и Србији друге половине 13. века. Манастир је као своју загробну задужбину подигао краљ Стефан Урош Први. У цркви је сачувано близу 700 квадратних метара првобитног живописа из 1270. године, непроцењиве вредности. Успење Пресвете Богородице свакако је светски најпознатија сопоћанска фреска, али ни остале композиције ништа мање „не узбуђују песнике и не привлаче сликаре”, јер су, како је својевремено приметила Исидора Секулић, „у једну вековима устаљену

композицију и крајње упрошћену схему унели мистику светлости и загонетност поезије”. Посебно значајним сматра се низ историјских личности које су осликане у припрати цркве. „Лишена скупоценог мермера у обради спољних зидова и раскошне рељефне декорације у украсу портала и прозора, у својој једноставности скромна до сиромаштва, црква Свете Тројице чува у својој унутрашњости једну од најлепших и најмонументалнијих галерија слика 13. века у Европи... И данас, кад је златна позадина фреске скоро сасвим ишчезла и само под погодним осветљењем испод затамњеног окера мукло блесну златни одсјаји, очаран посетилац у храму окупаном светлошћу

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

НА ИЗВОРУ

Име Сопоћани потиче од речи „сопоте” која означава извор. Верује се да је манастир назван по извору реке Рашке, у чијој је близини краљ Стефан Урош Први одабрао место за свој маузолеј. Сопоћанско братство има 30 монаха, који брину о манастирској економији, баве се иконописом и дуборезом. доживљава ту велику лепоту уметности на свечан, празничан начин, тих и радостан - док моћна полифонија звука и боја продужено одзвања и дуго трепери у њему и кад напусти Сопоћане.

У Сопоћанима је узбудљива пре свега чудесна синтеза класичне стваралачке дубине и хришћанске осећајности, префињен спој сензуалног и спиритуалног, реалног и имагинативног, интелектуалног и сензибилног, спој који овим сликама не престаје да твори своју неодољиву чудесну чаролију”, пишу о сопоћанском фреско-сликарству историчари уметности. Краљ Стефан Урош Први сопоћански храм Свете Тројице саградио је по угледу на претке: олтар са проскомидијом и ђакониконом, певнице уз поткуполни простор, капеле уз припрату. Изградња манастира завршена је највероватније 1263, док је црквена припата са звоником подигнута у време цара Душана. Цео манастирски комплекс био је опасан моћним бедемима, који су и до данас очувани. У храму су осим ктитора сахрањени и његова мајка краљица Ана Дандоло, краљев верни пријатељ архиепископ Јоаникије Први и пресвитер Тома. До 1587. у Сопоћанима су почивале и мошти краља Стефана Првовенчаног, када су пренете у

оближњи манастир Црна Река. У Сопоћанима се сада чува део моштију светих Врача који су недавно враћени у обновљени средњовековни манастир Зочиште (12. век) код Ораховца у Метохији, део руке ктитора манастира светог краља Уроша Првог, пренет

ПАЗАРИШТЕ

Недалеко од Сопоћана, на ушћу Себечевске реке у Рашку, код друмске раскрснице на којој се одваја пут за Тутин, налазе се остаци средњовековног Пазаришта. Дуго се веровало да је ово средњовековно насеље које се називало и Трговиште, а у турско доба и Стари Пазар, заправо Стари Рас, око чијег се тачног положаја воде стручне полемике. Проширење речног ушћа и пут раздвајају рушевине Пазаришта од готово вертикалног стенског одсека, на коме се налази пећина у којој је, према предању, био утамничен Стефан Немања и у којој се молио светом Георгију да га спаси.

из манастира Пиве у Црној Гори, као и делови моштију чије порекло није тачно утврђено… Лепота и богатство сопоћанске ризнице, њени златни крстови, сасуди, кандила, свећњаци, старе књиге.., који се помињу у старим записима, сада се могу само наслутити из оног што је сачувано, али расуто. Нестао је и првобитни иконостас - садашњи мермерни иконостас изграђен је 1970. године Током средњег века Сопоћани су били напредно духовно средиште у коме је живело више од стотину монаха. После Косовског боја (1389) Турци су спалили манастир, при чему је и црква озбиљно оштећена. Обновљен је у 15. веку и наредних скоро 200 година манастирски живот у Сопоћанима опет је цветао. Манастир је поново запустео 1689. године, када су га Турци у знак одмазде запалили и оставили без крова. Обновио га је тек после Првог светског рата краљ Александар Карађорђевић.

Torso of Christ in Arched Relief

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

“F

S T U D E N I C A M O N A S T E R Y ( 1 2 TH C E N T U R Y )

MOTHER OF GOD IN THE HUNTING GROUND OF BEASTS 68

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

ounded at the end of the 12th century immediately after the abdication of Stefan Nemanja, founder of the Serbian state, the Studenica Monastery is the largest and richest Orthodox monastery in Serbia. Two main monuments – the Church of Notre Dame (Our Lady) and the white marble King’s Church – represent an outstanding collection of 13th and 14th-century Byzantine painting” UNESCO explained in its decision to add the Studenica Monastery to the UNESCO Word Heritage List in 1986. The Studenica Monastery is the most important endowment of Great Župan Stefan Nemanja, who chose for his resting place an “empty hunting ground of beasts”. It was built between 1183 and 1196. In its complex are preserved three churches: the main or Catholicon Church of Notre Dame (Our Lady), dedicated to the Mother of God Benefactress (Evergetida) whose holiday is on August 28th – the date of the Assumption of the Blessed Virgin Mary; Saint Nicholas Church from the 13th and the King’s Church from the 14th century. The main church represents a successful connection of Romanic and Byzantine architectural traditions in the two last decades of the 12th century. The single-nave basilica with a dome and vestibules in the south and north sides is extended on the west side by a parvis, and on the east side by a trinomial altar space. In the middle of the 13th century, King Radoslav, Stefan Nemanja’s grandson, added a spacious exterior parvis with two side chapels to the church. The Church of Notre Dame (Our Lady), a complex architectural and artistic achievement with high technical execution, boasts the most beautiful decorative statues in Serbian medieval art. On the pillars carrying lion figures, on which the griffons that guarded the temple leaned, is a richly decorated archivolt frieze with scenes of strange battles and fictional creatures framing the main composition of the portal – Mother of God on the throne with Christ and two archangels, made in high relief. Under the timpanon, Christ was presented on the throne in relief, while on the interior

The Crucifixion

side of the doorjamb is a relief with the images of the apostles. It is believed that Stefan Nemanja brought excellent builders and stonemasons from Southern Italy to construct this church. The fresco painting in the Church of Notre Dame (Our Lady) was painted in 1209. After Nemanja left to Chilandar, his sons Stefan the First-Crowned and Prince Vukan supervised the works, but the main endower was their youngest brother Saint Sava. The paintings of that period are preserved to a small extent, but they

FIRST IN RANK

Since its founding until today, Studenica has been the highest ranked monastery in the Serbian Orthodox Church. The monastery is located above a river of the same name that empties into the River Ibar, about ten kilometers farther downstream. It belongs to the Eparchy of Žica. Twelve monks and novices live in it, according to the typicon established by Saint Sava –they pray, welcome tourists and believers, cultivate the soil, raise cattle, make candles, paint icons and look after the monastery and all the precious things in it.

nevertheless represent the height of European art of that time. The crucifixion on the west wall of the temple is the most famous scene in painting preserved from that period. When the church was painted for the second time in 1569, the work was given to the famous painter Longin. The painting in the parvis of King Radoslav is also valuable, but it is preserved in fragments only. The King’s Church, whose endower is King Milutin, is dedicated to Saint Joachim and Ana. According to the inscription over the roof arch, it was built in 1314 in the form of a reduced cross with an octagonal external dome. Its valuable paintings were the work of the masters of Milutin’s court, Mihailo and Evtihije. The King’s Church is thought to be one of the most important buildings of the early 14th century. The Church of St. Nicholas, which is also painted, is believed to be even older than the main Church of Notre Dame (Our Lady). It is a singlenave building with a semicircular apside, whose paintings have been preserved only in fragments. Between these two churches is the foundation of a temple dedicated to Saint John the Baptist. It was recorded that the temple was painted by the Greek Jovan according to instructions and advice from Saint Sava who sketched Cyrillic inscriptions on the

frescoes. The iconostasis of Studenica Monastery, painted by Zivko Pavlović, was created in 1837 while parts of the original marble iconostasis are also preserved. Of the former wealthy treasury of Studenica, the following items, among others, are preserved: the ring of Stefan the First-Crowned, Stefan’s reliquary decorated with mother-of-pearl from 1608, the Four-Fold Gospel from the 15th century, numerous charters and other handwritten documents. In the Studenica Monastery are buried: Stefan Nemanja, his sons Stefan the First-Crowned and Vukan, his grandson Radoslav. In the reliquary beside the altar lies Nemanja’s wife Ana, who bears the monastic name Saint Anastasia.

SAINT SAVA’S MONK CELL

Near the Studenica Monastery is Saint Sava’s monk cell and the Pridvorica Church dedicated to the Transfiguration of Christ. According to a legend, one of Nemanja’s servants built the Pridvorica Church at the same time when Studenica was finished. The remnants of the frescoes are the subject of art historians’ research.

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

М А Н А С Т И Р

С Т У Д Е Н И Ц А

( 1 2 .

В Е К )

БОГОРОДИЦА У

ЛОВИШТУ ЗВЕРОВА

„О

снован крајем 12. века, непосредно после абдикације Стефана Немање, творца српске државе, манастир Студеница је највећи и најбогатији православни манастир у Србији. Два главне цркве саграђенe од белог мермера - Богородичина црква и Краљева црква, садрже репрезентативну збирку византијског сликарства 13. и 14. века”, кратко је образложено у одлуци Унеска да на листу светске културне баштине 1986. упише манастир Студеницу. Манастир Студеница је најзначајнија задужбина великог жупана Стефана Немање, који је за место на коме ће почивати одабрао „пусто ловиште зверова“. Саграђен је између 1183. и 1196. године. У студеничком комплексу сачуване су три цркве - главна или католикон Богородичина црква посвећена Богородици Добротворки (Евергетиди), која се слави 28. августа на дан Успења Пресвете Богородице, црква Светог Николе из 13. и Краљева црква из 14. века. Главна црква никла је као успешан спој романских и византијских неимарских традиција у последње две деценије 12. века. Једнобродна базилика са куполом и вестибилима са јужне и северне стране продужена је на западној страни припратом, а на источној трочланим олтарским простором. Средином 13. века, унук Стефана Немање, краљ Радослав, додаће цркви пространу спољну припрату са две бочне капеле. Сложено градитељско и уметничко дело, технички мајсторски изведено, Богородичина црква, може да се похвали декоративном пластиком која по лепоти није превазиђена у нашој средњовековној уметности. На стубовима који су носили слободне фигуре лавова, а на њих се ослањали грифони који су стражарили пред храмом, налази се лучно богато декорисан фриз архиволта, са сценама чудних борби и фантастичних бића, који уоквирује главну

Mother of God Church

Birth of the Holy Mother of God, detail, King’s Church представу портала - Богородицу на трону са Христом и два арханђела, урађену у високом рељефу. Испод тимпанона, на надвратнику у рељефу је приказан Христ на престолу, а са унутрашње стране довратника су рељефи са представама апостола. Верује се да је врсне градитеље и клесаре Стефан Немања довео из јужне Италије. Живопис у Богородичиној цркви осликан је 1209. године. После Немањиног одласка у Хиландар радове су надгледали његови синови Стефан Првовенчани и кнез Вукан, али је главни ктитор био њихов најмлађи брат Свети Сава. Сликарство из овог периода сачувано је у малом обиму, али спада у највише домете европске уметности тог времена. Распеће на западном зиду храма је најпознатија сцена живописа сачувана из тог периода. Кад је црква

ПРВИ ПО РАНГУ

Од оснивања до данас Студеница је први по рангу манастир у Српској православној цркви. Манастир се налази изнад истоимене речице која се десетак километара даље улива у Ибар. Припада Епархији жичкој. У њему живи 12 монаха и искушеника који се и данас придржавају типика који је установио Свети Сава - моле се, шире Божју реч, дочекују вернике, туристе, обрађују земљу, чувају стоку, праве свеће, сликају иконе и брину о манастиру и свим вредностима које се у њему налазе.

други пут осликавана 1569, посао је поверен чувеном пећком зографу Лонгину. Вредним делом сматра се и живопис у припрати краља Радослава, али је сачуван само у фрагментима. Краљева црква, чији је ктитор краљ Милутин, посвећена је светим Јоакиму и Ани. Према натпису изнад кровног венца утврђено је да је саграђена 1314. у облику сажетог крста са кубетом које је споља осмоугаоно. Има веома вредно сликаство, рад Милутинових мајстора Михаила и Евтихија. Спада у најзначајније грађевине раног 14. века. За цркву Светог Николе, која је такође осликана, претпоставља се да је старија чак и од главне Богородичине цркве. То је једнобродна грађевина с полукружном апсидом, од чијег су првобитног живописа остали само фрагменти. Имеђу ове две цркве налазе се темељи храма посвећеног

светом Јовану Крститељу. Остало је забележено да је храм осликао Грк Јован по упутствима и саветима Светог Саве, који је скицирао српске, ћириличне натписе на фрескама. Иконостас студенички настао је 1837. Осликао га је Живко Павловић, сачувани су и делови првобитног мермерног иконостаса. Од некад богате ризнице Студенице сачувани су, између осталог, златни прстен Стефана Првовенчаног, седефом украшен дрвени кивот за Стефанове мошти из 1608, Четворојеванђеље из 15. века, многе повеље и рукописи. У Студеници су сахрањени: Стефан Немања, његови синови Стефан Првовенчани и Вукан, као и унук Радослав. У ћивоту крај олтара почива и Немањина жена Ана, у монаштву преподобна Анастасија.

ИСПОСНИЦА СВЕТОГ САВЕ

У близини манастира Студенице налазе се испосница Светог Саве и црква Придворица, посвећена Преображењу Господњем. Према предању, Придворицу је саградио један од Немањиних слуга у исто време кад је завршавана Студеница. Остаци фресака предмет су изучавања историчара уметности.

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

V I S O K I

D E Č A N I

M O N A S T E R Y

( 1 4

T H

C E N T U R Y )

THE HOUSE OF A SAINTLY KING

he government of the former Federal Republic of Yugoslavia proposed Visoki Dečani monastery for inclusion on the UNESCO World Heritage List back in 1994, but the UNESCO World Heritage Committee did not consider the nomination proposal for political reasons (Yugoslavia was suspended from the UN system at that time). At the meeting in Souzhu, China, on July 7, 2004, none of the 21 member countries of the Committee contested the renewed nomination of “the largest of all medieval Balkan churches, exceptionally rich in well-preserved Byzantine fresco painting and Romanesque sculpture”. The explanation for the decision to list the Visoki Dečani Monastery on the UNESCO World Heritage List in

2004 reads that “this monastery represents the last important phase of the development of Serbian Slavic architecture – the construction represents an exceptional synthesis of Byzantine and Western medieval traditions”. The Visoki Dečani Monastery was built by Serbian King Stefan Uroš III Dečanski (of Dečani), and his son Emperor Dušan. Stefan Dečanski, son of King Milutin, decided “to build the temple dedicated to the Ascension of Our Lord in gratitude for all the goods the Lord has given, and especially after the victory against the Bulgarians”. The temple dedicated to the Assumption of the Lord was built under the supervision of Archbishop Danilo II, Friar Vito of Kotor, between 1327 and 1335. Master Đorđe with

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

brothers Dobrosav and Nikola built the monastery, while the king himself supervised the works. After Stefan’s tragic and vague death in the Zvečan tower, his son, King and later Emperor of all Serbs and Greeks Dušan the Mighty took over care for the monastery. For his profound faith in God, calmness and tragic fate, the Church proclaimed Stefan Dečanski a saint – his saint’s day is marked every November 24. The Visoki Dečani Monastery exceeds 36 metres in length, it is 24 metres wide, with a dome hat reaching a height of 29 metres – in its dimensions it is among the largest church constructions in medieval Serbia. The church represents a “successful combination of the Western three-nave basilica

with the one-dome construction of the Nemanjić’s, clothed in a Romanesque façade with an abundance of sculptural decorations”. It has the richest and best preserved sculptures in the Romanesque spirit, which can be seen in the luxurious portals on the walls of the narthex, as well as on the wall between the nave and the narthex, floral interlacing, centaurs and dragons on doorposts and capitals, sculptures of lions and griffons. The grandiose paintings that were completed in 1350 with over 1000 figures and scenes in some 20 cycles represent “the largest preserved source of data on Byzantine icon painting”. This was the work of anonymous masters from the Serbian littoral, of whom only the name of Sinful Srđa was found written on one of the capitals. The content of the paintings represents a gallery of Orthodox fresco painting, including the cycle Seven Ecumenical Councils, the Family of the Nemanjić’s with 22 dynasty members from Stefan Nemanja to Stefan Uroš V. The Visoki Dečani Monastery has preserved the lower stone iconostasis from the time of the temple’s construction, whereas the upper one was depicted in 1594. It is thought to be the work of Monk Longin, the best painter of the time who then lived in Dečani. In front of the altar is a sarcophagus with the relics of Saint King Stefan Dečanski. One of the sarcophaguses in the church keeps the relics of the king’s sister Jelena, whereas in the narthex of the church lies Đorđe Ostouša Pećpal, feudal owner and patron of the paintings in the narthex. Pećpal’s wife Vidosava and Ivaniš Altomanović, nephew of Duke Lazar, were also buried in the church. The treasury of Dečani is considered the richest in Serbia. It preserves the endowment charters of Stefan Dečanski and Emperor Dušan, as well as over 150 old manuscripts. Especially valuable is the collection of icons from the 14th-16th centuries, which includes icons from the old iconostasis, works of Monk Longin, as well as a monumental icon of Saint King Stefan Dečanski. The middle of the temple is still adorned by the chandelier that Duchess Milica restored in 1397. The preserved church furniture includes the prior’s throne from 1335, the king’s marble throne and original marble baptistery, the crucifixes of founders King Stefan Dečanski and Emperor Dušan. Due to security problems in Kosovo-Metohija, part of the Visoki Dečani treasury has been moved to central Serbia.

Saint King Stefan Dečanski

ON 100 TOP DANGER LIST

The monastery is settled on the bank of the Pećka Bistrica River, in the foothill of Đeravica, the highest peak in Serbia (2,656 metres above sea level), through which the Prokletije Mountain descends to the fertile valley of Metohija. It is completely surrounded by Kosovo Albanians, and since the UN Mission arrived in Kosovo-Metohija in 1999, it has been under the constant guard of Italian KFOR forces. Together with the Patriarchate of Peć, Visoki Dečani was placed on the list of the World’s100 Most Endangered Cultural Monuments in 2002; grenades have landed on the monastery’s property several times, sometimes causing damage, most recently last spring. Serbs can get to the monastery only by armed escort as provided by international armed forces. Visoki Dečani belongs to the Diocese of Ras and Prizren. Some 30 monks live in the monastery with Prior Bishop of Lipljan Teodosije (Šibalić), the vicar of the Diocese. Apart from holding religious services in the church, they show hospitality to all visitors, run the household and economy, and the monks are also engaged in monastery workshops, such as making wax candles, engraving and icon painting. Visoki Dečani is among the first monasteries in the Serbian church to introduce modern e-technology and is considered to be a “pioneer of cyber diplomacy”. Since the 2004 March pogrom against Kosovo Serbs, the last of the Serb old women from Đakovica are now living in Visoki Dečani. Fearing illegal construction, UNMIK has declared the zone around Visoki Dečani a protected zone. Outside the monastery walls are hermitages, and ever since the times of Emperor Dušan, Visoki Dečani has had a

М А Н А С Т И Р

В И С О К И

Д Е Ч А Н И

( 1 4 .

В Е К )

ДОМ СВЕТОГ КРАЉА

лада бивше СРЈ још 1994. године предложила је Високе Дечане за упис на Унескову листу светске баштине, али Комитет није узео у разматрање номинацију из политичких разлога (Југославији је било суспендовано чланство у УН). Обновљену номинацију „највеће средњовековне цркве на Балкану, богато украшене византијским фрескама и романичком скулптуром”у кинеском граду Суџу 7. јула 2004. године није оспорила ниједна од 21 земље чланице Комитета. У образложењу за стављање манастира Високи Дечани на Унескову листу 2004, између осталог, истакнуто је да овај „манастир представља

изузетни пример последње фазе развоја српске словенске архитектуре - грађевина интегрише византијску традицију Истока са средњовековном традицијом Запада”. Манастир Високи Дечани подигли су краљ Стефан Урош Трећи Дечански и његов син цар Душан. Стефан Дечански, син краља Милутина, одлучио се да „сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима”. Храм посвећен Вазнесењу Господњем, зидао је уз надзор архиепископа Данила Другог, фра Вито Которанин између 1327. и 1335. На њему је радио и протомајстор Ђорђе са браћом Добросавом и

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

Николом, док је сам краљ надгледао послове. После његове трагичне и до краја неразјашњене смрти у кули у Звечану, бригу о манастиру преузео је његов син - краљ, а потом и цар свих Срба и Грка Душан Силни. Због дубоке побожности, смирења и трагичне судбине Црква је Стефана Дечанског прогласила за свеца - слави се 24. новембра. Према димензијама, дечански храм Христовог Вазнесења, дуг више од 36 метара, широк 24 и са кубетом високим 29 метара, спада међу највеће црквене грађевине средњовековне Србије. Црква представља „успелу комбинацију западњачке тробродне базилике са немањићком једнобродном грађевином са кубетом, заоденутом у романичку обраду фасаде са обиљем скулпторског украса”. Има најбогатију и најочуванију скулптуру у духу романичког схватања”, о чему сведоче раскошни портали на зидовима припрате, као и на зиду између наоса и припрате, флорални преплети, кентаури и аждаје на довратницима и капителима, скулптуре лавова и грифона. Грандиозни живопис, завршен 1350, са више од хиљаду појединачних фигура и сцена у двадесетак циклуса представља „највећи очувани извор података о византијској иконографији”. Дело је мајстора из српског приморја, од којих је остало забележено само име Срђа Грешног на једном од капитела. Садржај живописа представља галерију

православног фрескосликарства, у којој су и циклус Седам васељенских сабора, лоза Немањића са 22 лика од родоначелника династије Стефана Немање до Стефана Уроша Петог. У Високим Дечанима сачуван је ниски камени иконостас из доба градње храма, док је нов, знатно виши, осликан 1594. године. Приписује се монаху Лонгину, најбољем зографу тог времена који је тада живео у Дечанима. Испред олтара налази се кивот с моштима светог краља Стефана Дечанског. У једном од саркофага у цркви почива краљева сестра Јелена, док је у припрати храма сахрањен Ђође Остоуша Пећпал, властелин цара Душана и ктитор живописа у припрати. У цркви су сахрањени и Пећпалова жена Видосава и Иваниш Алтомановић, нећак кнеза Лазара. Дечанска ризница сматра се најбогатијом у Србији. У њој се чувају задужбинске повеље Стефана Дечанског и цара Душана, као и више од 150 старих рукописних књига.

Посебну драгоценост представља колекција икона из периода од 14. до 16. века, међу којима су иконе са старог иконостаса, дела монаха Лонгина, као и монументална икона Светог краља Стефана Дечанског. Средину храма и данас украшава полилеј који је 1397. године обновила књегиња Милица. Од црквеног намештаја сачувани су игумански

престо из 1335, краљевски мермерни престо и првобитна мермерна крстионица, крстови ктитора краља Стефана Дечанског и цара Душана, делови моштију светитеља. Због проблема с безбедношћу на Косову и Метохији део дечанске ризнице пребачен је у централну Србију.

МЕЂУ 100 НАЈУГРОЖЕНИЈИХ У СВЕТУ

Манастир се налази на обали реке Дечанске Бистрице, у подножју Ђеравице, највишег врха Србије (2.656м), преко кога се Проклетије спуштају у плодну метохијску котлину. Живи у потпуном албанском окружењу, а од доласка мисије УН на Косово и Метохију 1999. године и под непрекидним стражама италијанских снага из састава Кфора. Заједно с Пећком Патријаршијом Високи Дечани се од 2002. године налазе на листи 100 најугроженијих споменика културе у свету и у више наврата су гранатирани. Последњи пут овог пролећа. За Србе долазак у манастир могућ је једино у пратњи међународних оружаних снага. Високи Дечани припадају Епархији рашко-призренској. У манастиру живи тридесетак монаха са игуманом епископом липљанским Теодосијем (Шибалићем), викаром Епархије рашко-призренске. Поред богослужења у цркви, гостопримства које указују свима који долазе, вођења домаћинства, економије, монаси раде и у манастирским радионицама за прављење воштаних свећа, дуборезачкој и иконописачкој радионици. Високи Дечани су међу првима у нашој цркви увели савремену електронску технологију и сматрају се „пионирима сајбердипломатије”. Од мартовског погрома над косовским Србима 2004. у Високим Дечанима живе и последње српске старице из Ђаковице. Због угрожености од дивље градње Унмик је 2005.године прогласио зону заштите око Високих Дечана. Изван манастирских зидина налазе се испоснице, а још од времена цара Душана Високи Дечани имају винограде у Великој Хочи, где се налази и дечанска виница.

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Archbishop Danilo II

M O N A S T E R Y O F P AT R I A R C H AT E O F P E Ć ( 1 3 TH- 1 4 TH C E N T U R Y )

FOR CENTURIES, THE SEAT OF THE SERBIAN CHURCH HEAD

he monastery complex of the Peć Patriarchate includes four churches built from the mid13th century to the fourth decade of the 14th century, all of which have a joint narthex. Having served as the seat of Serbian archbishops and patriarchs for centuries, the Patriarchate of Peć is among Serbia’s most important monuments. CHURCH OF HOLY APOSTLES Acting on a premonition of the difficult times that lay ahead, in the mid-13th century Saint Sava moved the seat of the Serbian archdiocese from the Žiča Monastery to a safer place. Together with Archbishop Arsenije I, Saint Sava’s successor as head of the Serbian church, Saint Sava built a small

church dedicated to the Holy Apostles on the left bank of the Pećka Bistrica River. The temple was painted in different periods, and the themes of the temple’s paintings were taken from the most important Christian churches in Sion. The oldest frescoes date from 1250 and their painters remain anonymous. The most beautiful compositions are on the dome – Ascension of the Lord – and just beneath the dome, depicting a scene from Christ’s life and the events that followed His crucifixion. The paintings were already restored for the first time in 1300, and half a century later the high quality of original frescoes was preserved, which cannot be said for restorations conducted from the 17th -19th centuries.

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

The Church of the Holy Apostles’ iconostasis, which dates from 1722, was painted by a Greek and Slavic monk from Thessaloniki. The paintings are of great artistic value, especially the throne and holiday icons. This church also keeps the sarcophaguses of Archbishop Arsenije I, whose relics were later moved to the Ždrebaonik Monastery, Joanikije II, Sava II and other luminaries of the Serbian Orthodox Church. CHURCH OF SAINT DEMETRIUS Achbishop Nikodim in 1320 erected a temple dedicated to Saint Demetrius along the northern part of the Peć “mother” church. Two decades later, the painting was completed by Greek painter

Jovan, thanks to Archbishop Joanikije II. Historians point with interest to a composition of the church founders, which include Emperor Dušan, Emperor Uroš, Saint Sava and Patriarch Joanikije. Restoration of the frescoes was done in the 17th century by Georgije Mitrofanović, the most important Serbian painter of that time. The stone iconostasis dates from the period of the church’s construction and includes three throne icons from a later period. Archbishops Nikodim, Jefrem and Sava IV were buried in the church. CHURCH OF HOLY MOTHER OF GOD ODIGITRIA In 1330, Archbishop Danilo II founded a church dedicated to the Holy Mother of God Odigitria, just south of the main temple. The interior of the church was painted around 1337. The frescoes are well-preserved, the most important of them being a composition of founder Danilo II. The original iconostasis was preserved in pieces, while the icons are the work of contemporary masters. The throne of the Mother of God dates from 1960. The tombs of Archbishops Danilo II and Sava II rest in this temple. CHURCH OF SAINT NICOLAS In the same year that the church of the Holy Mother of God Odigitria was built, Archbishop Danilo II began to raise the fourth temple in the Peć Patriarchate complex – dedicated to Saint Nicolas. Archbishop Danilo was the patron of the joint parvis for all four churches, which was erected in 1335. The original frescoes of the Church of Saint Nicolas are preserved in fragments. The existing paintings were done in 1677 by master Radul, following an order from Patriarch Maksim. Only the golden wooden frame of the iconostasis with a royal gate dates from the same year. One of the church’s patrons, Patriarch Maksim, was buried in the church. The narthex of the Peć Patriarchate was painted for the first time immediately after its construction, while the 1565 painting was done by masters Andreja and Longin. The narthex only partially preserves the baptistery and tomb of Patriarch Makarije Sokolović. A tower the Danilo Stolnik Chapel is located in the monastery churchyard.

Тhe Mourning of Christ, detail The Church of the Holy Apostles includes a marble throne where Saint Sava and other high dignitaries of the Serbian church used to sit during church councils. Also preserved was the original bell from 1432 with an inscription of its smelter, Rodop. Despite its tumultuous past and a series of recent fires, presumed to be work of arsonists, the treasury of the Peć Patriarchate has preserved a large number of manuscript books, icons, gold items and woven fabrics, which are counted among the most valuable such items in Serbia. The Patriarchate also preserves the oldest book printed in Cyrillic script in the Balkans, Oktoih, (Oktoih Petoglasnik, 1494), and another 113 various books.

AT THE ENTRANCE TO RUGOVO GAUGE The first patriarch of the renewed Serbian Patriarchate was proclaimed in the Peć Patriarchate in 1924; ever since, all patriarchs of the Serbian Orthodox Church have been proclaimed as such in this monastery. This is where Patrijaršijska Street in Peć joins the Rugovo Gorge. The Peć Patriarchate is a monastery whose clergy has the special right of independent appointment, serving under the direct jurisdiction of the head of the Serbian Orthodox Church. A sisterhood of 20 nuns and novices lives in

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

М А Н АС Т И Р П Е Ћ К А П АТ Р И Ј А Р Ш И Ј А ( 1 3 . - 1 4 . В Е К )

ВИШЕВЕКОВНО СЕДИШТЕ ПОГЛАВАРА ЦРКВЕ

анастирски комплекс Пећке Патријаршије чине четири цркве саграђене од средине 13. до четврте деценије 14. века и њихова заједничка припрата. Вишевековно седиште српских архиепископа и патријараха, Пећка патрјаршија је један од најзначајних српских споменика. ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА Предосећајући долазак тешких времена, Свети Сава је током прве половине 13. века седиште српске архиепископије из манастира Жиче изместио на сигурније место. Заједно са својим наследником на челу Српске цркве архиепископом Арсенијем Првим саградио је на левој обали реке Пећке Бистрице жички метох - цркву посвећену светим Апостолима. Храм је осликаван у различитим периодима, а тематика његовог живописа преузета је из најзначајније хришћанске цркве на Сиону. Најстарије фреске су из 1250, сликари су остали анонимни. Најлепше композиције налазе се у куполи - Вазнесење Христово - и у поткуполном простору - сцене из Христовог живота и догађаји после распећа. Живопис обнављан већ 1300. године и пола века касније, одржао је висок квалитет првобитних фресака, што се не може рећи и за обнове рађене од 17. до 19. века. Постојећи иконостас у цркви светих Апостола је из 1722. године. Урадили су га један Грк и један монах Словен из Солуна. Велике је уметничке вредности, посебно престоне и празничне иконе. У овој цркви налазе се и саркофази гробна места архиепископа Арсенија Првог, чије су мошти касније пренете у манастир Ждребаоник, Јоаникија Другог, Саве Другог и других високодостојника Српске православне цркве.

ЦРКВА СВЕТОГ ДИМИТРИЈА Уз северну страну пећке „мајке” цркве архиепископ Никодим је 1320. подигао храм посвећен светом Димитрију. Живопис је две деценије касније урадио грчки сликар Јован и то заслугом архиепископа Јоаникија Другог. Историчари уметности високо вреднују ктиторску композицију с ликовима цара Душана, цара Уроша, Светог Саве и патријарха Јоаникија. Рестаурација фресака изведена у 17. веку приписује се Георгију Митрофановићу, најзначајнијем српском сликару тог доба. Камени иконостас је из времена градње и на њему су три престоне иконе из новијег периода. У овој цркви сахрањени су архиепископи Никодим, Јефрем и Сава Четврти. ЦРКВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ОДИГИТРИЈЕ Заслугом архиепископа Данила Другог јужно од главног храма 1330. године подигнута је црква посвећена Богородици Одигитрији. Унутрашњост цркве осликана је живописом око 1337. године. Фреске су добро очуване, а међу њима је најзначајнија ктиторска композиција Данила Другог. Првобитни иконостас сачуван је у деловима, а иконе су дело савремених мајстора. Богородичин престо је из 1960. године. У овом храму налазе се гробови архиепископа Данила Другог и Саве Другог. ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ Исте године кад и подизање цркве Пресвете Богородице Одигитрије архиепископ Данило Други започео је изградњу четвртог храма у комплексу Пећке Патријаршије - посвећеног светом Николи. Архиепископ Данило је и ктитор заједничке припрате за све четири цркве, која је подигнута 1335. године. Првобитне фреске цркве Светог Николе сачуване су у фрагментима. Постојећи живопис израдио је 1677. зоограф Радул, по налогу патријарха Максима. Из исте

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

године је и позлаћени дрвени оквир иконостаса на коме су само Царске двери. У цркви је сахрањен један од њених ктитора, патријарх Максим. Припрата Пећке Патријаршије је први пут живописана одмах по изградњи, док су живопис из 1565. осликали зоографи Андреја и Лонгин. У припрати се налазе делимично сачувана првобитна крстионица и гроб патријарха Макарија Соколовића. У манастирској порти налази се пирг-кула са капелом Данила Столпника. Уз цркву светих Апостола налази се мермерни престо на коме су за време црквених Сабора седели Свети Сава и други поглавари Српске цркве. Сачувано је и звоно из 1432. које носи име његовог ливца Родопа. Упркос бурној прошлости и савременим пожарима неутврђеног порекла, у ризници Пећке Патријаршије сачуван је велики број рукописних књига, икона, предмета од злата и везених тканина, који спадају у највредније у Србији. У њој се чува најстарија ћирилицом штампана књига на Балкану Октоих петогласник (1494) и још 113 различитих књига.

НА УЛАЗУ У РУГОВСКУ КЛИСУРУ

У Пећкој Патријаршији 1924. устоличен је први патријарх обновљене Српске патријаршије и од тада сe сви изабрани поглавара Српске православне цркве устоличавају у овом манастиру. Налази се на месту где се пећка Патријаршијска улица спаја са уласком у Руговску клисуру. Пећка Патријаршија је ставропигијални манастир, налази се под директном црквеном јурисдикцијом поглавара СПЦ. У манастиру живи сестринство с двадестак монахиња и искушеница, које заједно с братством Високих Дечана представљају главну подршку опстанку Срба у Метохији.

C H U R C H O F T H E H O LY V I R G I N L J E V I Š K A ( 1 4 TH C E N T U R Y )

YOUR BEAUTY HAS REMAINED IN MY EYE

he beauty of Prizren, the Church of the Holy paintings include new fresco notions, more figures Virgin Ljeviška Church, was built in 1307 as populating the scenes, a higher use of symbolic one of 40 endowments of King Milutin and language – all of which are the main features of was the first five-dome temple in Serbia. The work the Paleologan Renaissance. These paintings were of masters Nikola and Astrapa, it is considered the hidden for centuries beneath mortar that was culmination of the Byzantine architecture. applied when the church served as a mosque. Of It was praised by conquerors: “Your beauty has high artistic value are the portraits of the founder remained in my eye”, reads a calligraphic inscrip- and the procession of the Nemanjić dynasty, King tion left by a 15th-century Turkish soldier on the Milutin’s ancestors, who are of supernatural size. wall of the Prizren temple, which was turned The temple also preserved frescoes from the early into a mosque under Turkish rule. It was returned 13th century – Wedding at Cane, Holy Mother of to the Serbian Orthodox Church in 1918, but 81 God with Christ and Curing the Blind. Of the original years later, following the June, 1999 expulsion of iconostases, only the icon Holy Mother Odigitria, Serbs from Prizren, it remains without believers, painted in the 14th century, has been preserved and was finally burnt down and desecrated in the in the cathedral church of Saint George in Prizren, 2004 pogrom. which was also heavily damaged in the 2004 The Church of the Holy Virgin Ljeviška was erect- March pogrom. The one-time wealthy treasury ed on the remains of an 11th-century cathedral of this church has been significantly devastated, that had been built on the grounds of an even while its remaining treasures are today kept in older early-Christian church. The original 11th-century construction had the shape of a three-nave basilica with three vaults on the east and narthex on the west, in front of which there was a porch. During reconstruction under the rule of King Milutin, the main nave became a five-dome structure, surrounded on three sides by naves. The porch was replaced with a two-floor narthex with a bell tower. There was an open porch below and two side chapels on the floor above. Until March 2004, the Church of the Holy Virgin Ljeviška had retained 650 square metres of the finest paintings that were completed from 13101313. The temple was painted by masters of the King Milutin court, Mihailo Astrapa and Evtihije. The complex iconographic themes of their frescoes differs from paintings in Serbian churches of that time. The novelties in these Mother of God, Eleusa with Christ the Feeder

monasteries and museums. The Church of the Holy Virgin Ljeviška is dedicated to the Assumption of the Holy Virgin and is the parish church of the Diocese of Ras and Prizren. It is located in the centre of Prizren, the royal city and episcopal seat that counted as many as 200 churches and monasteries during the rule of Emperor Dušan. Not far from Prizren is Emperor Dušan’s tomb endowment – the Monastery of Saint Archangels (14th century). After the arrival of UN peacekeepers in Kosovo-Metohija, the Church of the Holy Virgin Ljeviška was locked and barbed wire was placed around its perimeter. A special KFOR unit guarded the church because the field around the church had not yet been cleared of mines. Out of the estimated 10,000 Serbs who had lived in Prizren until mid-June 1999, a few dozen stayed on after the arrival of the UN, while today they number no more than 30. Serbian places of worship and the small number of Serbs who remained in this Metohija town after the establishment of a UN protectorate experienced their own “Bartholomew’s Night” on March 17 and 18 in 2004, when some 4,000 Kosovo Serbs and Roma were left homeless, 800 homes and 35 churches and monasteries destroyed (120 have been destroyed since 1999). Among the greatest losses was the Church of the Holy Virgin Ljeviška, which was set on fire, its altar desecrated, frescoes damaged, and its altar table broken. Remarkably, KFOR soldiers stood around and simply watched Albanian attackers destroy this valuable cultural monument. Reconstruction is currently ongoing, although parts of the church roof have been removed several times over the past three years. The newly founded Albanian National Museum in Prizren is demanding that the temple be placed under its jurisdiction as “part of Albanian cultural heritage”.

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

King Milutin

ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ (14. ВЕК)

У МОМ ОКУ ОСТАЛА ЈЕ ТВОЈА ЛЕПОТА

ризренска лепотица, црква Богородице Љевишке саграђена је 1307. године као једна од 40 задужбина краља Милутина и први петокуполни храм у Србији. Дело протомајстора Николе и Астрапе сматра се врхом византијског градитељства. Дивили су јој се и освајачи : „У мом оку остала је твоја лепота”, оставио је у 15. веку на зиду овог призренског храма калиграфски запис турски војник и песник. Храм је под турском влашћу био претворен у џамију. Српској православној цркви враћена је 1918. године, али је 81. годину касније, кад су јуна 1999. Срби протерани из Призрена, остала без верника, да би у погрому

2004. преживела паљење и скрнављење. Црква Богородице Љевишке подигнута је на остацима катедрале из 11. века, а она на основама још старије ранохришћанске цркве. Првобитна грађевина из 11. века имала је облик тробродне базилике са три апсиде на истоку и припратом на западу, испред које се налазио трем. Током обнове у време краља Милутина главни брод је постао петокуполна целина, опасана с три стране опходним бродом. Трем је замењен двоспратном спољном припратом са звоником. Њено приземље решено је као отворен трем, а на спрату се налазе две бочне капеле.

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

До марта 2004. године у Богородици Љевишкој било је сачувано 650 квадратних метара врхунског живописа, насталог између 1310. и 1313. године. Храм су осликали дворски мајстори краља Милутина: Михаило Астрапа и Евтихије. Сложена иконографска тематика њихових фресака битно се разлукује од сликарства у српским црквама тог времена. Уведене су новине: нове фреско-представе, већи број фигура у сценама, симболички језик - што су главне карактеристике ренесансе Палеолога. Овај живопис више векова био је скривен малтером који је нанет док је црква коришћена као џамија. Посебно су значајни портрети ктитора и поворка Немањића, предака краља Милутина, који су натприродне величине. У храму су биле сачуване и фреске с почетка 13. века - Свадба у Кани, Богородица с Христом Хранитељем и Исцељење слепог. Од првобитног иконостаса сачувана је само икона Богородице Одигитрије, насликана у 14. веку, која је чувана у саборном призренском храму Светог Ђорђа, који је, такође, тешко страдао у мартовском погрому 2004. Некад богата ризница ове цркве делимично је похарана, а неке од драгоцености чувају се по манастирима и музејима. Црква Богородице Љевишке посвећена Успењу Пресвете Богородице је парохијска црква Епархије рашко-призренске. Налази се у центру Призрена, царског града и епископског седишта који је у време владавине цара Душана имао 200 цркава и манастира. Недалеко од Призрена налази се и Душанова загробна задужбина манастир Свети Архангели (14. век). После увођења УН протектората на Косово и Метохију Богородица Љевишка је закључана, око ње је постављена бодљикава жица. Цркву је чувао посебан одред снага Кфора, јер терен око храма није био разминиран. Од 10.000 Срба који су до средине јуна 1999. живели у Призрену, у граду је остало неколико десетина, а њихов број се данас свео на тридесетак. Српске богомоље и малобројни Срби који су остали да живе у овом метохијском граду и после увођења УН протектората на Косово и Метохији 17. и 18. марта 2004. године доживели су „вартоломејску ноћ“, у којој је црква Богородице Љевишке запаљена изнутра, њен олтарски простор оскрнављен, часна трпеза разбијена, а фреске оштећене - војници Кфора нису је заштитили од албанских нападача. Тренутно је у току обнова, мада су са храма у протекле три године више пута скидани делови крова. Новоосновани Албански национални музеј у Призрену тражи да се овај храм стави под његову надлежност као „део албанске културне баштине“.

G R A Č A N I C A

M O N A S T E R Y

( 1 4

T H

C E N T U R Y )

ANGELS BRING CROWNS FROM HEAVEN

he nomination for inclusion on the UNESCO list especially emphasizes Gračanica’s paintings that are compared with the paintings in the churches of Saint Apostles in Thessaloniki and the monasteries on Mount Athos, which were added to the list back in 1988. Gračanica is the last of 40 monumental endowments of King Milutin, who ruled from 1282 to 1321. A church dedicated to the Assumption of Mary was constructed in the second decade of the 14th century on the ruins of an older Church of the Holy Virgin and the ruins of a 6th-century Byzantine basilica. Only the church remains from the original monastery complex, which was intended as the seat of the Lipljan bishops. It was completed in 1321, and the found-

ing charter was fully preserved in the western wall of the southern side chapel, just above the door. It was written in 53 lines and ends with the ornate signature of King Milutin. “Built in the shape of a five-dome building with the foundation in the shape of a cross in a square and, thus it belongs to the group of top architectural achievements of its epoch. The beauty of stone walls adorned with brick decorations, high pillars and slender arcs, perfect proportions of construction with an almost square base that rise to the vaults of the double cross with a dome above make Gračanica a unique and exceptional construction...” say art historians. The outer narthex was added in the middle of the Coronation of Queen Simonida ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Personification of the Sea, detail of the composition of the Final Judgment 14th century thanks to Gračanica Bishop Simeon. A monumental work of late-Byzantine architecture, Gračanica was the most common temple model in sacral architecture across Serbian spiritual space. Like most endowments of King Milutin, Gračanica was painted by renowned masters from his court painting school, Mihailo Astrapa and Evtihije from Thessaloniki. Most of the paintings were executed during church construction, between 1318 and 1321, and most have been preserved to the present day. The central dome, below the painting of Christ Pantoctrator, is adorned with paintings of the divine liturgy, prophets and evangelists. The Cycles of Great Feasts, Passion of Christ, Miracles, Parable, Christ’s Comings after Resurrection, Scenes from the Calendar, Scenes from the Virgin’s Life, St. Nicholas and Menologion are painted in the nave. Eucharist and Old Testament subjects are represented in the altar. The monastery’s founders,

TEMPORARY EPISCOPAL SEAT

Gračanica Monastery is located in the Serbian village of Gračanica in the central part of KosovoMetohija, some 10 kilometres to the southeast of Priština and is part of the Ras and Prizren Diocese. A sisterhood of some 20 nuns and novices live in the monastery’s convent. Since the UN protectorate was established in Kosovo-Metohija in June 1999, when the Bishop of Ras and Prizren was forced to leave Prizren, Gračanica is now the new seat of the Bishophric of Ras and Prizren, an office currently held by Bishop Artemije (Radosavljević). The sisterhood of Gračanica takes care of the monastery’s economy, paintings, sewing, embroidery, and they also publish the magazine Osvit. The painting workshop of this monastery has been among the bestknown in the Serbian Orthodox Church.

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

Milutin and his wife Simonis, a Byzantine princess, are painted as “rulers by God’s will since the angels bring them crowns from Heaven”. The Nemanjić dynasty’s genealogical tree and the Last Judgment were painted in the narthex a century later. Frescoes painted in 1570 in the outer narthex were commissioned by Patriarch Makarije (Sokolović) and his nephew Metropolitan of Herzegovina Andonije, who later became patriarch. In addition to the compositions of the Cycles of Ecumenical Councils, Akathistos Hymn and Baptism, there are also portraits of Serbian archbishops and patriarchs and a painting of the funeral of Gračanica Metropolitan Dionisios. The iconostasis of Gračanica is a true treasury. Two icons on the throne date from the middle of the 16th century. The royal doors were commissioned in 1564 by Metropolitan Dionisius, whereas the cross with crucifixion was done in 1620 thanks to Patriarch Pajsije. Additional paintings was completed in the early 19th century. The tomb of Lipljan Bishop Teodor is located in the southern chapel. The first printing house in Serbia was established in the Gračanica Monastery n 1539. Oktoih From the Fifth to the Eight Voice was printed there. There is only one sheet in the monastery today, whereas certain parts are preserved in monasteries and libraries of neighbouring countries. It also keeps excerpts from the Fasting Triod from the Viennese printing house of Stefan Marinković (1561), as well as books from Russian printing houses (18th and 19th century). The Gračanica treasury also preserves 38 manuscripts originating from the 14th to the 16th centuries, filigree cross from 1730 and two canvases symbolising Christ’s body and very valuable collection of icons, including the oldest of Christ the Merciful from the 14th century. JELENA TASIĆ photographs: BRANKO JOVANOVIĆ

М А Н А С Т И Р

Г Р А Ч А Н И Ц А

( 1 4 .

В Е К )

АНЂЕЛИ С НЕБА

КРУНЕ ДОНОСЕ

номинацији за Унескову листу, посебно се истиче живопис Грачанице који се пореди са црквама светих Апостола у Солуну и светогорским манастирима који су на Листу уписани још 1988. године. Грачаница је последња од 40 задужбина краља Милутина који је владао од 1282. до 1321. године. Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице, саграђена је у другој деценији 14. века на темељима старије Богородичине цркве и још старије византијске базилике из 6. века. Завршена је 1321, а оснивачка повеља у целини је сачувана на западном зиду јужне бочне капеле, непосредно изнад врата. Написана је у 53 реда и завршава се китњастим потписом краља Милутина. „Изведена у форми петокуполне грађевине са основом у облику уписаног крста, грачаничка црква спада у врхунска остварења епохе. По лепоти зидова од клесаног камена оплемењеног редовима и украсима од опеке, по високим ступцима и витким луковима, по савршеним пропорцијама грађевине скоро квадратне основе која израста до сводова двоструког поткуполног крста надвишеног куполом, Грачаница је самосвојна и изузетна грађевина...”, описују њену архитектуру историчари уметности. Спољна припрата дозидана је средином 14. века, заслугом грачаничког епископа Симеона. Врхунско дело касновизантијског градитељства, Грачаница је најчешће понављан модел храма у сакралној архитектири широм српског духовног простора. Грачаницу, као и већину задужбина краља Милутина, осликали су мајстори из његове дворске сликарске школе: Михаило Астрапа и Евтихије из Солуна. Највећи део живописа сликан је упоредо са градњом цркве, између 1318. и 1321. године. Добрим делом сачуван је до данас. У централној куполи, испод слике Христа Сведржитеља, представљени су: Небеска литургија, пророци и јеванђелисти. У наосу су циклуси Великих празника, Христовог страдања, Чуда, Парабола, Христових јављања после Васкрсења, сцене из Календара, живота Пресвете Богородице и светог Николе. У олтару

су евхаристијске и старозаветне теме. Ктитори, краљ Милутин и његова супруга Симонида, византијска принцеза, насликани су као „владари по вољи Божјој - анђели им с неба круне доносе ”. У припрати је сачуван део сликаства који је настао век касније: Лоза Немањића и Страшни суд. У спољној припрати су фреске осликане крајем 16. века, залагањем патријарха Макарија (Соколовића) и његовог сестрића херцеговачког

ПРИВРЕМЕНО ЕПИСКОПСКО СЕДИШТЕ

Манастир Грачаница налази се у истоименом српском селу у централном делу Косова и Метохије, 10 километара југоисточно од Приштине. Припада Епархији рашкопризренској. У манастиру живи сестринство од двадесетак монахиња и искушеница. Од увођења протектората УН на Косову и Метохији јуна 1999. и протеривања из Призрена у манастиру се привремено налази Епархијско седиште и у њему живи надлежни епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић). Сетринство Грачанице стара се о манастирској економији, бави се иконописом, шивењем, везом, а има и свој часопис „Освит”. Иконописачка радионица је једна од познатијих у Српској православној цркви.

митрополита Андонија, касније патријарха. Поред композиције из циклуса Васељенских сабора, Богородичиног акатиста и Крштења, ту су портрети српских архиепископа и патријарха, као и призори сахране грачаничког митрополита Дионисија. Грачанички иконостас је прави драгуљ. Две престолне иконе су из средине 16. века. Царске двери цркви је даривао митрополит Дионисије 1564. године, док је крст са распећем урађен 1620., заслугом патријарха Пајсија. Додатна осликавања изведена су почетком 19. века. У јужном параклису-капели сахрањен је липљански епископ Теодор. У манастиру Грачаница 1539. године основана је прва штампарија у Србији. Ту је одштампан Октоих од петог до осмог гласа. У манастиру се данас налази само један лист, док се његови поједини делови чувају у манастирима и библиотекама суседних земаља. У Грачаници се налазе и одломци Посног триода из Венецијанске штампарије Стефана Маринковића (1561), као и књиге из руских штампарија (18. и 19. век). Грачаничка ризница чува и 38 рукописа насталих од 14. до 16. века, филигрански крст из 1730. и две плаштанице, као и изузетно вредну збирку икона, међу којима је најстарија Христа Милостовог из 14. века. ЈЕЛЕНА ТАСИЋ фотографије: БРАНКО ЈОВАНОВИЋ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

THE WHITE ANGEL FROM THE MILEŠEVA MONASTERY

THE ANGEL OF RESURRECTION TRAVELS THROUGH SPACE

he White Angel, or the Angel of Resurrection, is part of the composition Women from Galilee with Spices and Ointments at Christ’s Tomb. It is located on the south wall of west travej (space at the entrance of a temple) of the Church of the Ascension of Christ in the Monastery of Mileševa (13th century), an endowment of King Vladislav. It is the work of unknown Greek artists, educated in Constantinople, Nikkei and Thessalonica. In the 16th century, another fresco was painted over this masterpiece, and the White Angel remained hidden from public view until the 20th century, when the church in Mileševa was restored and the upper painting removed. It is believed to be the most famous fresco from the territory of Serbia and is one of the most beautiful images of angels generally. The angel with

a beautiful face, dressed in white raiment, sitting on a stone and showing the women from Galilee the place of Christ’s resurrection – his empty tomb, looks at visitors directly into their eyes, regardless of the angle of observation from anywhere within the temple. Together with photographs of man’s conquest of the Moon and the Great Wall of China, a picture of the White Angel was broadcast as the first satellite signal from Europe into space, signalling the achievements of the Earth’s inhabitants. It was supposed that if there were other rational beings in space, they would understand the message of the White Angel from Mileševa – a message of love and understanding: “... And, behold, there was a great earthquake: for an angel of the Lord descended from heaven, and came and rolled back the stone from the door,

and sat upon it. His countenance was like lightning, and his raiment white as snow: And for fear of him the keepers did shake, and became as dead men. And the angel answered and said unto the women, Fear not ye: for I know that ye seek Jesus, which was crucified. He is not here: for he is risen, as he said. Come, see the place where the Lord lay. And go quickly, and tell his disciples that he is risen from dead; and, behold, he goeth before you into Galilee; there shall ye see him: lo, I have told you...” Matthew 28: 2-7 JELENA TASIĆ

АНЂЕО ВАСКРСЕЊА ПУТУЈЕ СВЕМИРОМ

ели Анђео или Анђео васкрсења део је композиције Мироносице на Христовом гробу. Налази се на јужном зиду западног травеја цркве Вазнесења Христовог у манастиру Милешева (13. век), задужбини краља Владислава. Рад је непознатих аутора Грка, школованих у Цариграду, Никеји и Солуну. У 16. веку преко њега насликана је друга фреска, па је Бели анђео био скривен од света све до 20. века, кад је црква у Милешеву рестаурирана и горња слика уклоњена. Важи за најпознатију фреску са српских простора и једну од најлепших представа анђела уопште. Анђео прелепог лика, обучен у бео хитон који седи на камену и

женама мироносицама руком показује место Христовог васкрснућа - његов празан гроб, с било код места у храму и без обзира на угао посматрања, посетиоце гледа право у очи. Заједно с фотографијама човековог освајања Месеца и Кинеског зида слика Белог анђела емитована је као први сателитски сигнал о достигнућима земљана послат из Европе у васиону. Веровало се да ће, ако у васиони постоје и друга разумна бића, схватити поруку милешевског Белог анђела - поруку љубави и разумевања: „... И гле, земља се затресе веома, јер анђео Господњи сиђе с Неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему.

А лице његово бијаше као муња, и одијело његово бијело као снијег. И у страху од њега уздрхташе стражари, постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; ја знам да Исуса распетога тражите. Није овдје; јер устаде као што је казао. Ходите да видите мјесто где је лежао Господ. И идите брзо и реците ученицима његовим да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети. Ето казах Вам...” Јеванђеље од Матеја, 28, 2-7. ЈЕЛЕНА ТАСИЋ

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

’

A BOOK WITH AN UNUSUAL FATE Practical spirit, lost Greek prototype from the Church of St. Sofia in Constantinople and the closeness of Dubrovnik and Latin manuscript tradition, free-spirited illuminators and considerable resources – sufficient to build a smaller medieval town – all of this contributed to the creation of a unique manuscript renowned in the international history of culture.

n 1997, UNESCO undertook a programme to enter international documentary heritage in the register Memory of the World. The International Advisory Committee (IAC) has so far entered 120 documents from 59 various states into the registry. The register contains sundry documentary heritage, like Beethoven’s Ninth Symphony and films by the Lumiere Brothers, old manuscripts and Gutenberg’s Bible, The Declaration on Human Rights and Nikola Tesla’s Archive from Belgrade. In deciding what will be placed on the international register, the International Advisory Committee is guided solely by the impact of particular material on world civilisation. One manuscript, however, ended up in the register even though it had had no influence whatsoever on international culture and had for centuries remained totally unknown to the Serbs. Seeking to shed light on this unusual manuscript and its equally unusual fate, we shall travel through space and time, from St. Petersburg to Cape Town, and cover a period spanning more than 800 years. MYSTERY OF THE SIXTH FINGER Let us first recall the turbulent events in Europe in the last quarter of the 12th century. In 1180, Byzantine Emperor Manojlo died and the empire started to crumble in the wake of dynastic struggles. A few years later, in 1187, Egyptian Sultan

Saladin conquered Jerusalem. Friedrich Barbarossa and his crusaders passed through Serbia in 1189. Duke Stefan Nemanja, a Serbian ruler, tried to take advantage of the situation to expand his territories at the expense of Byzantium. In the midst of these upheavals, in a place where time seems to stand still even today, a group of people undertook to transcribe a book on parchment. The book was commissioned by Nemanja’s elder brother, Prince Miroslav of Hum, who had just completed his endowment church of St. Peter the Apostle, around which Bijelo Polje – a town in present-day Montenegro – subsequently grew.

A practical spirit, a lost Greek prototype from the Church of St. Sophia in Constantinople, but also the closeness of the Dubrovnik and Latin manuscript tradition, free-spirited illuminators and considerable resources – sufficient to build a smaller medieval town – all of this contributed to the creation of a unique manuscript in the international history of culture. Miroslav and his illuminators decided to make a gospel containing the texts of all four evangelists, arranged according to the days they were supposed to be read in the church. They decided to use the Cyrillic alphabet for a translation from the Greek. Therefore, Miroslav’s Gospel is the oldest preserved Cyrillic manuscript. By its dimensions 41.8 x 28.4 cm, exceptional initial letters and rich golden decorations it is reminiscent of Latin manuscripts; on the other hand, human figures are not idealised and are imbued with a strong Eastern influence. The figures seem to be easy-going – some of them are even unshaven and nonchalant – in short, they are bursting with life. The human figures in Miroslav’s Gospel are directly related to the text, which is not characteristic of European manuscripts of the time. The figures representing Jesus Christ and John the Baptist have six fingers on their right hands. The origin of such a method of painting remains unknown. Most initial letters represent imaginary interlaced floral and animal images, but

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

there are also hunting scenes and even Alexander the Great’s ascension to Heaven, a reflection of the pre-Christian legend of a man of awe-inspiring abilities who managed to conquer the known world of that time. He was painted, therefore, wearing a magician’s hat. In the final chapters, we learn that Gligory the Pupil wrote alilujars (liturgy refrains marked in red color to designate what is to be read and when) and that he adorned the initial letters with gold. The names of other transcribers and illuminators remain unknown. Immediately after Miroslav’s demise, the book that was supposed to stand at the altar of his endowment church until Kingdom come left St. Peter the Apostle Church. Legend has it that the book was taken by Serbian ruler Nemanja to Mt. Athos when the Chilandar monastery was founded in 1198. ENTERING THE SECULAR WORLD The book was kept there for centuries, totally unknown outside Mt. Athos, until early 1846 when a Russian Archimandrite, later the Bishop of Kiev, extracted the 166th page from the book and took it with him to Kiev. Later, in 1883 he bequeathed it to the Russian National Library in St. Petersburg.

The back of the page contained an initial letter representing an allusion to Irodiad, represented as the infamous Babylonian whore riding a beast. It is the only naked female character in Miroslav’s Gospel. Art historians from the Russian Imperial Academy of Science were totally overwhelmed and decided to send their teams to Chilandar to take photos of some initial letters. After in-depth analysis, they concluded that they are totally inconsistent with Slavic manuscripts of that time, or even later. The events then took quite unexpected twists and turns. Serbian King Alexander Obrenović in 1896 paid the debts of Chilandar Monastery and was given Miroslav’s Gospel as a gift. According to some sources, this was a prearranged agreement. Two days later, a man from St. Petersburg came to Chilandar wishing to buy Miroslav’s Gospel. But the Bulgarian monks in the Serbian monastery, who were a majority then, had nothing to sell. A manuscript that had been kept in the monastery for 700 years then entered a modern and secular world where money became the ultimate ruler. In 1903, during the May coup, King Alexander Obrenović was assassinated and the manuscript disappeared from the court safe. A police investigation came up with nothing. Fortunately, since

Miroslav’s Gospel did not end up in the National Library it evaded the fate of the most valuable Serbian manuscripts that disappeared in the First World War. As the Serbian army withdrew across Montenegro and Albania, the manuscript was allegedly found by chance in the cases that King Peter I Karadjordjević was carrying along with the State Budget Coffer. They were to board a ship destined for Italy. The moment the ship left the port, an Austrian plane appeared and dropped bombs, but missed the ship. It later turned out that the pilot of the plane was one Dimitrije Konjović, who deliberately misfired having seen that the ship was packed with refugees. Miroslav’s Gospel then reached the island of Corfu and later returned to Belgrade with the Serbian Government. Following the end of the First World War, it was illegally kept by the Karadjordjević dynasty. After the assassination of King Alexander Karadjordjević in Marseilles in 1934, Regent Prince Paul made a decision that Miroslav’s Gospel be housed in his newly-established Museum of Prince Paul. And this is how the manuscript did not end up in the National Library, which was hit in a German air raid on 6 April 1941 and then burned to the ground, along with the most valuable Serbian manuscripts and documents. Before the war started in these territories, Miroslav’s Gospel was moved to a safe box of the National Bank in Užice, and before the fall of Užice it was taken to the Rača Monastery by the river Drina. In 1943, when its whereabouts were uncovered, it was taken to a safe of the National Bank in Belgrade where Germans no longer looked for it. The Rača Monastery was looted by Germans before the Gospel had arrived there and Bulgarians set all the monastery buildings on fire immediately after the manuscript was taken to another location. SERBIAN CROWN JEWEL After the end of the Second World War, Miroslav’s Gospel was taken to the National Museum in Belgrade and is currently part of its permanent collection. In 1998, the Publishing House Dosije, in cooperation with Službeni List, published a line-etched and bibliographic edition of Miroslav’s Gospel, including the page from St. Petersburg. A facsimile was printed in Johannesburg, which has today been accorded a special place in the collections of the world’s major libraries. Miroslav’s Gospel became the highlight of the National Museum and with its inscription in the UNESCO programme Memory of the World, it has acquired the title of the Serbian crown jewel of manuscripts. VELJKO TOPALOVIĆ

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

М И Р О С

Л А В Љ Е В О

Ј Е В А Н Ђ Е Љ Е

КЊИГА НЕОБИЧНЕ СУДБИНЕ Практичан дух, изгубљени грчки прототип из цркве Свете Софије у Цариграду, али и близина Дубровника и латинске рукописне традиције, слобода илуминатора и солидна средства - израда таквог рукописа коштала је као изградња мањег града у средњем веку - утицали су на стварање јединственог рукописа у историји светске културе.

неско је 1997. године започео акцију уписа светске документарне баштине у регистар под називом Памћење света. До данас је, по избору Међународног саветодавног комитета, у регистар уписано 120 докумената из 59 различитих држава. У њему се налазе разнородни документарни материјали од Бетовенове 9. симфоније до филмова браће Лимијер, од древних рукописа до Гутенбергове библије, од Декларације о

људским правима до Архивe Николе Тесле, којa се налази у Београду. Једини критеријум којим се води Међународни саветнички комитет је утицај који је та документарна грађа имала на светску цивилизацију. Међутим, у регистру се нашао и један рукопис који није имао никакав утицај на светску културу, чак је и Србима вековима био потпуно непознат. У покушају да расветлимо необичне особине и подједнако необичну судбину овог

рукописа, путоваћемо кроз простор и време, од Петрограда до Кејптауна у периоду који обухвата више од 800 година. ТАЈНА ШЕСТОГ ПРСТА Најпре, заронићемо у узбуркану Европу у последњој четвртини 12. века. Године 1180, умире византијски цар Манојло, а династичке борбе слабе царство. Неколико година касније, 1187. египатски султан Саладин заузима

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Јерусалим. Фридрих Барбароса предводи један крак крсташког похода који 1189. године пролази кроз Србију. Велики жупан Немања, српски владар, покушава да искористи та кретања и прошири своје територије на рачун Византије. Усред тог вртлога, на месту где и данас време готово да стоји, изолована од остатка света, једна група људи пише књигу на пергаменту. Наручилац је старији Немањин брат, хумски кнез Мирослав, који управо завршава своју задужбину, цркву светог апостола Петра, око које је насталa варош Бијело Поље у данашњој Црној Гори. Практичан дух, изгубљени грчки прототип из цркве Свете Софије у Цариграду, али и близина Дубровника и латинске рукописне традиције, слобода илуминатора и солидна средства израда таквог рукописа коштала је као изградња мањег града у средњем веку - утицали су на стварање јединственог рукописа у историји светске културе. Мирослав и његови илуминатори одлучили су да направе јеванђелистар, књигу у којој се налазе текстови све четворице јеванђелиста, али су зачала распоређена према данима читања у цркви. Одлучили су да писмо којим ће бити исписан превод са грчког буде ћирилица и Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувани српски ћирилични рукопис. Формат 41,8x28,4 цм, разноврсност иницијала, богата позлата, подсећају на латинске рукописе, међутим, људски ликови нису идеализовани и у њиховој изради осећа се снажан источни утицај. Они су опуштени, понекад и необријани, ноншалантни, уопште - пуни живота. У Мирослављевом јеванђељу има људских ликова који су у директној вези са текстом, што није одлика европских рукописа тог времена. Ликови који представљају Христа и Јована Крститеља имају по шест прстију на десној руци, а порекло таквог начина осликавања остало нам је непознато. Већину иницијала чине фантастични биљни и животињски преплети, али нашло се места и за сцене лова, па чак и за лет Александра Великог у небо, одјек прехришћанске античке легенде о човеку невероватних способности који је покорио читав познати свет, па је овде приказан са чаробњачком капом. У завршним записима писара сазнајемо да је Глигорије дијак исписао алилујаре (црвене скраћенице које означавају кад се шта чита) и да је позлатио иницијале. Имена осталих писара и илуминатора остала су нам непозната. Непосредно после Мирослављеве смрти, књига која је требало да стоји на олтару његове задужбине ва веки, напушта цркву Светог

апостола Петра. Према предању, српски владар Немања односи је у Свету Гору, приликом оснивања манастира Хиландар, 1198. године. ДОДИР СА ПРОФАНИМ СВЕТОМ Тамо се чува вековима и остаје потпуно непозната ван Свете Горе, све до почетка 1846. године, када руски архимандрит, касније владика кијевски, исеца 166-ти лист и односи га са собом у Кијев, а потом га 1883. године предаје Руској националној библиотеци у Петрограду. На полеђини листа наилазимо на иницијал који представља алузију на Иродијаду, која је овде приказана као вавилонска блудница која јаше на звери и једини је наги женски лик у Мирослављевом јеванђељу. Историчари уметности из Руске императорске академије наука запањени овим листом, шаљу екипе у Хиландар, које фотографишу поједине иницијале

и, након детаљног увида, закључују да су они потпуно немогући у словенским рукописима тог времена, а и знатно касније. Потом догађаји почињу да се одвијају филмском брзином. Српски краљ, Александар Обреновић, 1896. године плаћа дугове манастира Хиландара и добија на поклон Мирослављево јеванђеље. По некима, то је унапред било договорено. Два дана касније у Хиландар долази један човек из Петрограда, који жели да купи Мирослављево јеванђеље, али Бугари, који тада чине већину монаха у српском манастиру, немају више шта да му продају. Рукопис који је 700 година провео у манастиру долази у додир са модерним профаним светом у коме је новац постао бог. Године 1903, током мајског преврата убијен је краљ Александар Обреновић, а рукопис је нестао из дворског сефа. Полицијске потраге остале су

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

без резултата. Мирослављево јеванђеље није се нашло у Народној библиотеци и избегло је судбину највреднијих српских рукописа који су нестали током Првог светског рата. Приликом повлачења, наводно случајно, пронађено је у сандуцима краља Петра Карађорђевића и са српском војском и Главном државном благајном прелази преко Црне Горе и Албаније, укрцава се на брод и креће пут Италије. Управо кад је брод кренуо, појавио се један аустријски авион, који је бацио бомбе поред брода. Касније се испоставило да је пилот тог авиона био Димитрије Коњовић, који је намерно промашио, јер је на броду видео избеглице. Потом Мирослављево јеванђеље доспева на Крф и касније са српском владом стиже у Београд. По завршетку Првог светског рата, остало је у бесправном поседу династије Карађорђевић. Краљ Александар Карађорђевић гине у атентату у Марсеју, 1934. године, а непосредно потом, намесник Павле Карађорђевић доноси одлуку да се Мирослављево јеванђеље премести у новоосновани Музеј кнеза Павла. Због ове одлуке рукопис се није нашао у Народној библиотеци 6. априла 1941, када је зграда погођена и спаљена до темеља приликом немачког бомбардовања, а заједно са њом изгорели су највреднији српски рукописи, књиге и часописи. Пре избијања ратних дејстава на овим просторима Мирослављево јеванђеље склоњено је у сеф Народне банке у Ужицу, пред пад Ужица премештено је у манастир Рача крај Дрине, а 1943. године, када је откривено његово склониште, премештено је у сеф Народне банке у Београду, где га Немци више нису тражили. Сам манастир Рача опљачкали су Немци пре уласка Јеванђеља, а Бугари су спалили све манастирске зграде непосредно по изласку рукописа из манастира. ПЕРЈАНИЦА СРПСКЕ КУЛТУРЕ По завршетку Другог светског рата Мирослављево јеванђеље премештено је у Народни музеј у Београду, где се и данас налази. Године 1998. издавачка кућа Досије, у сарадњи са Службеним листом, објављује фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, у ком се налази и Петроградски лист. Факсимил је одштампан у Јоханесбургу и данас краси специјалне колекције највећих библиотека света. Мирослављево јеванђеље постало је заштитни знак Народног музеја, а уписом у Унесков регистар Памћење света - перјаница српске културе. ВЕЉКО ТОПАЛОВИЋ

T H E D I G I T A L I S AT I O N O F T H E A R C H I V E I N T H E N I K O L A T E S L A M U S E U M

FAR AHEAD OF HIS TIME In 2003, UNESCO included Tesla’s archive into The Memory of the World, which represents the highest form of protection of certain cultural heritage. Undoubtedly, it represents an acknowledgement, but above all, a great responsibility to preserve and enable as many people as possible to use that precious archive.

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

hen the complete Nikola Tesla legacy was moved to Belgrade in 1951, many asked what should be done with it to ensure its future integrity. The issue was strategically solved very quickly with the formation of a special institution, The Nikola Tesla Museum, which has a clear mission to preserve that legacy and to promote Nikola Tesla’s grandiose work and achievements. The further course of events during the 50 years of this institution’s existence showed that the Museum – as owner, protector and promoter of the Nikola Tesla legacy – is not only a place of interest in the world, but even more a centre for gathering and exchanging information, and of course, promoting good vibrations. As the decades passed, generations of experts worked hard on sorting out, processing and presenting different parts of Tesla’s legacy.

Nikola Tesla beside his spiral coil, New York 1901.

NIKOLA TESLA’S INVENTIONS

The inventions of Nikola Tesla, an American scientist and inventor of Serbian origin (1856-1943), represent the foundation of new scientific-technical breakthroughs that began at the end of 19th century, without which our everyday lives could not be imagined. His numerous and important inventions have connected three centuries and two millenniums. He is part of the pleiad of genuine Renaissance people who, regardless of new ideas and scientific breakthroughs, will be remembered forever in the future history of mankind as someone whose humane visions and important and universal work changed the world. Undoubtedly, his most important invention is the alternating current induction motor based on the ingenious invention of a rotating magnetic field. Tesla is also the most important creator of the radio and one of the founders of radio technique generally. In the production process of transferring and distributing electricity from hydroelectric power stations, or steam power plants, to our houses and factories, the role of Tesla’s inventions is significant. He invented the high frequency alternating current generator, oscillating transformers, and mechanical oscillators. He also made a significant contribution to mechanical engineering with his original solutions for the turbine and the pump where he applied the new principle of the exploitation of fluid energy by friction. He patented innovations for speedometers and ventilators, the construction of different types of fountains, while one of the inventions that confirmed the fact he was always far ahead of his time was a patent for an aircraft that took off and landed vertically.

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

THE SINGULARITY OF HIS GENIUS Naturally, the most difficult task was to process and adapt for public use that part of the Tesla legacy that was identified and singled out as archive material. Some may wonder why this proved to be the most difficult task, given that the archive is known as non-voluminous. The answer is that Tesla’s is an extraordinary complex, heterogeneous and diverse collection that represents the singularity of Tesla himself. To cope with such a collection may be one of the most difficult expert tasks in the science of archiving and similar disciplines. It is evident that Tesla, in modern language, created his own settled system of collecting, processing and exchanging information about everything that interested him. His integral “database ”, apart from specific correspondence, consisted of numerous sub-collections of notes, papers, publications e.g. about patents, then a number of forms of so-called technical documentation and photographs, while one very interesting sub-collection consists of different financial documents concerning the work of Tesla’s companies. That integral informative work consists of numerous extracts from papers and magazines, as well as Tesla’s own library.

TESLA – A CONTEMPORARY ARCHIVIST Tesla lived at a time when media technologies were developing very quickly, and it appears that he observed them carefully. Given that he did not hold conservative views, he accepted innovations whenever he judged that they satisfied high standards and the demands of use. This might be most apparent regarding the preserved photo-material. In 2003, UNESCO included Tesla’s archive into The Memory of the World, which represents the highest form of protection of certain cultural heritage. Undoubtedly, it represents an acknowledgement, but above all, a great responsibility to preserve and enable as many people as possible to use that precious archive. How can we reconcile those two demands? By transferring the original documents to another form, many people can view them. Until recently, this was done through microfilm, then modern computer technology offered a new possibility – to transfer documents to digital form and then to microfilm. After noticing the basic limitations and imperfections in the former attempts, those working on the archive found it necessary to create a more efficient strategy. That strategy is based on more than transferring records to microfilm form by using digital information. This represents only the “physical” base. Its real,

projective value lies in a different data processing concept of documentary material, i.e. in the intensive computer support of related databases. Since the beginning of September 2006, when the project was created and accepted, the Nikola Tesla Museum has started a complicated procedure of archive preparation and processing in order to gradually make Tesla’s archive public. Eventually, after a number of decades with different limitations and the non-availability of the archive for public use, this crucial part of Tesla’s legacy will finally be available to the public, including for online use. As of recently, the Museum has conducted various protective measures in order to ensure the archive’s survival. In creating a device that preserves all the parameters of microclimate, we can announce with pride and satisfaction that the basic device to achieve this goal will be a modified Tesla pump. Therefore, the original documents will be finally put away, under the best possible conditions and protection, with one of Tesla’s never patented inventions serving as the main guardian of his collection.

THE MAGAZINES FROM TESLA’S PERSONAL LIBRARY

During the Days of European Heritage, the Nikola Tesla Museum will present its two newest projects whose realisation was made possible by the intensive process of digitalising the archive from the personal fund of Nikola Tesla. Vesna Radojev’s exhibition, “The Magazines from Tesla’s Personal Library”, will allow the public to get to know the contents of this specific part of Tesla’s legacy. On this occasion, one of the most important publishing enterprises of the Museum, the reprint of articles published in the magazine Electrical Experimenter from 1919 will be presented. In this specific issue, one of the most important magazines for understanding Tesla’s life and work, the reading public will be acquainted for the first time with a series of Tesla’s original autobiographic articles published in this magazine under the name “My Inventions”. In the same way, they will get to know other thematically diverse expert articles that Tesla wrote particularly for this magazine, or those in which the editorship published some of Tesla’s most important inventions.

VLADIMIR JELENKOVIĆ MLADEN VUJOVIĆ

Museum of Nikola Tesla

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

Tesla’s Laboratory, Colorado 1899

Д И Г И ТА Л И З А Ц И Ј А А Р Х И В С К Е Г РАЂ Е У М У З Е Ј У Н И КО Л Е Т Е С Л Е

ДАЛЕКО ИСПРЕД

СВОГ ВРЕМЕНА Унеско је 2003. године Теслину архиву уврстио у регистар Памћење света, што представља највиши облик заштите неког културног добра. То јесте признање али, пре свега, велика обавеза – обавеза чувања али и омогућавања што већем броју људи да ту драгоцену архиву користе.

ткако је целокупна заоставштина Николе Тесле пренета у Београд 1951. године, отворило се питање шта са њом даље радити? Оно је стратешки врло брзо решено тако што је формирана посебна институција Музеј Николе Тесле, са јасном мисијом да чува ту заоставштину али и да промовише грандиозно дело и достигнућа генија Николе Тесле. Даљи развој догађаја је, у полувековном постојању ове институције, показао да је Музеј, као поседник, чувар и промотер заоставштине Николе Тесле, светска

тачка која није само центар интересовања већ све више центар окупљања, размене и зрачења нових и добрих вибрација. Време је протицало, а у том протоку генерације стручњака упорно су радиле на сређивању, обради и презентацији свих делова Теслине заоставштине. НЕСВАКИДАШЊОСТ ГЕНИЈА Свакако, најтежи задатак је био да се онај део, који је идентификован и издвојен као архивски материјал, обради и приреди за јавно

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

коришћење. Зашто је то био најтежи задатак, иако је познато да је тај део Теслине заоставштине невелик по обиму? Кључ проблема крије се у чињеници да је то изузетно комплексна, разнородна и разноврсна колекција која, по свему, одражава несвакидашњост самог Тесле. Ухватити се у коштац са таквом колекцијом је можда један од најтежих стручних задатака архивистике и сродних струка. Евидентно је да је Тесла, говорећи модерним језиком, створио свој веома уређени систем прикупљања, обраде и размене информација о свему

ИЗУМИ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

Изуми Николе Тесле (1856-1943) америчког научника и проналазача српског порекла, представљају темељ нових научно-технолошких продора који започињу крајем 19. века, а без многих се наша свакодневница ни данас не би могла замислити. Тако су његови бројни и значајни изуми спојили три века и два миленијума и сврстали га у плејаду правих, аутентичних ренесансних личности које ће, без обзира на нове идеје и научне продоре у будућој историји човечанства, остати вечно упамћени као људи који су својим хуманим визијама и универзално вредним делом променили свет. Његов свакако најзначајнији изум, којим смо и данас окружени, јесте индукциони мотор наизменичне струје, заснован на ингениозном открићу обртног магнетног поља. Тесла је и кључни творац радија и један од утемељивача радиотехнике уопште. У процесу произвођења, преношења и развођења струја од хидро или термо централа до наших кућа и фабрика, значајна је улога Теслиних открића. Проналазач је генератора струја високе фреквенције, осцилаторног трансформатора, механичких осцилатора. Значајан допринос дао је и у машинству својим оригиналним решењима турбине и пумпе где примењује нов принцип искоришћења енергије флуида путем трења. Патентирао је решења у области показивача брзине и вентилатора, радио на конструкцији различитих типова фонтана, а један од изума којим је потврдио чињеницу да је увек био далеко испред свог времена био је патент летелице са вертикалним полетањем и слетањем. што га је интересовало. Његову интегралну базу података, поред преписке која је веома специфична по врстама и облицима записа, чиниле су многобројне подколекције белешки, списа, публикација везаних за нпр. патенте, затим читав низ облика тзв. техничке документације и фото-записа, а врло занимљиву подколекцију чине и различити финансијски документи о пословању Теслиних компанија. У ту интегралну информациону целину свакако улазе и бројни исечци из штампе, као и његова лична библиотека. ТЕСЛА – САВРЕМЕНИ АРХИВИСТА Тесла је живео у годинама када су се технологије медија развијале све брже и брже, и изгледа да је он, који сигурно не спада у конзервативан сој људи, све то помно пратио и прихватао новитете када год је процењивао да они задовољавају високе захтеве и потребе коришћења. Можда је ова чињеница највидљивија када је реч о сачуваном фотоматеријалу. Унеско је 2003. године Теслину архиву уврстио у регистар Памћење света. То јесте признање али, пре свега, велика обавеза – обавеза чувања али и омогућавања што већем броју људи да је користе. Како помирити та два захтева? Јасно је да је то могуће постићи само преношењем оригиналног документа у неки други облик. До недавно то је био микрофилм, а савремена информатичка технологија отворила је нову могућност – да се документи пренесу прво у дигитални облик а затим и у микрофилмски облик. Увидевши основна ограничења, па и

недостатке претходних покушаја, нужно је било формулисати ефикаснију стратегију. Та стратегија не почива само на поступку преношења записа у микрофилмски облик преко дигиталног. То је само физичка окосница. Њена стварна пројектована вредност почива на сасвим другом концепту обраде података о документарном материјалу, односно на јакој информатичкој подршци преко релационих база података. Од почетка септембра 2006. године, када је израђен и усвојен пројекат, Музеј Николе Тесле ушао је у веома сложен поступак припреме и обраде архивске грађе који ће омогућити да се постепено, део по део, Теслина архива даје на увид јавности. Најзад ће, после низа деценија разних ограничења и фактичке недоступности архивске грађе за јавно коришћење, тај кључни део Теслине заоставштине бити доступан јавности, укључујући и on-line коришћење! Упоредо са тим процесом, Музеј од недавно, предузима све могуће мере физичке заштите архивске грађе. Када је реч о уређају за одржавање свих параметара микроклиме, сада се то са великим задовољством и поносом може саопштити, његов основни склоп ће чинити модификована Теслина ваздушна пумпа. Дакле, оригинални документи ће најзад отићи у заслужену пензију, под најбољим могућим условима и заштитом, а главни чувар ће бити његов никада патентирани изум! ВЛАДИМИР ЈЕЛЕНКОВИЋ МЛАДЕН ВУЈОВИЋ

ЧАСОПИСИ ИЗ ТЕСЛИНЕ ЛИЧНЕ БИБЛИОТЕКЕ

Током Дана европске баштине Музеј Николе Тесле ће представити своја два најновија пројекта, чија је реализација омогућена захваљујући интензивном процесу дигитализације архивске грађе из личног фонда Николе Тесле. Изложбом Весне Радојев, „Часописи из Теслине личне библиотеке”, јавности ће први пут бити представљен садржај овог специфичног дела Теслине заоставштине. Овом приликом биће промовисан и један од најзначајнијих издавачких подухвата Музеја – репринт чланака објављених у часопису „Електрикал експериментер” 1919. године. У овом специфичном издању једног од најзначајнијих часописа за разумевање Теслиног животног и стваралачког пута, читалачкој публици први пут ће бити представљена серија оригиналних Теслиних аутобиографских чланака, објављена у овом часопису под називом „Моји изуми”, као и други, тематски разнородни стручни чланци, које је Тесла ексклузивно писао за овај часопис или које је уредништво објавило о неким од његових најважнијих проналазака.

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

G A M Z I G R A D

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

–

R O M U L I A N A

A CROWN OF ROMAN PALATIAL ARCHITECTURE

Beginning in the middle of the 19th century, Gamzigrad became recognised as a great and extremely important archaeological site. Geologists, historians and archaeologists who visited Gamzigrad in that era described in various ways “the remnants of one of the most grandiose buildings of bygone times”. One of them, Felix Kanic, an Austro-Hungarian author who wrote about his travels, was eager to convince Europe that one of the biggest and most well preserved Roman buildings on the continent was located in Gamzigrad, Serbia. To make his case more compelling, he published drawings that he made from 1864 to 1869.

he archaeological site Gamzigrad – Romuliana is located in the eastern part of Serbia, near the village of Gamzigrad, in the municipality of Zaječar. The Roman structure is located on a plateau and is surrounded on three sides by hilly terrain that creates a shallow amphitheatre. On the northern side, the plateau gradually descends towards the Black Timok River. At the end of the 19th century, the romantic mystique surrounding the ruins of the ancient town gave way to more reserved and rational judgment, whereby Gamzigrad came to be considered a Roman military camp, or a local mine manager’s headquarters. That simplified view of Gamzigrad held sway until the middle of the 20th century, when systematic archaeological explorations began in 1953. The excavations that started then and have lasted until now have revealed that Gamzigrad actually represents a luxurious palace, one of the most representative and complex monuments of Roman palatial architecture. LUXURIOUS PALACE NAMED AFTER MOTHER The confirmation of the thesis that Gamzigrad is a representative palace came in 1984, when a fragment of archivolt of tuff sandstone was discovered as a secondary finding in the southwestern part of the palace within the explored building, which contained the engraved inscription Felix

Romuliana. This inscription classifies Gamzigrad into the class of emperors’ residences, in the category of Roman palatial architecture, to which Diocletian’s Palace in Split also belongs. This archaeological discovery completed and confirmed historical sources that are relatively poor concerning Romuliana. It is mentioned in Epitomae, the work of an unknown writer from 360, attributed to Aurelius Victor, as well as Prokopius’s work De Aedificiis, written in about 555. Pseudo Aurelius Victor noted that Roman Emperor Galerius (Caesar from 293 to 305, Augustus from 305 to 311) was born and buried in the Costal Dacia in the place he named after his mother Romula - Romulianum. In Prokopius’s work, Romuliana was mentioned only marginally, in the list of castles that Justinian renewed in the region of the town of Aquae. Another proof that confirmed Romuliana belonged to Roman Emperor Gaius Valerius Galerius Maximianus, and confirmed its importance as an emperor’s residence, was the discovery of a porphyry head in 1993, a portrait with the emperor’s insignia, undoubtedly an emperor’s sculpture given its larger-than-life size. HOLY HILL MAGURA The monumental complex of Romuliana was at first believed to include only the fortified palace. However, archaeological explorations undertaken

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

from 1989 to 1993 found that the complex spread to the nearby hill of Magura. The excavations showed that Magura is a holy hill whose peak commanded the highest respect since prehistoric times, and is where Roman Emperor Galerius and his mother were buried and deified. The architectural complex of Gamzigrad was therefore built by Roman Emperor Gaius Valerius Galerius Maximianus, Emperor Diocletian’s successor in the period of the second tetrarchy, at the end of the3rd and beginning of the 4th centuries. The reason for this palace’s construction can be found in the tetrarchy form of government. According to that political practice, an emperor descended from his throne after ruling for 20 years and retired with the celebration of vicennallia. Galerius ruled following the example of his foster father Diocletian, emperor of the first tetrarchy (emperors also adopted their successors as sons). Therefore, he planned to build a palace surrounded by a fortress in his native land, where he intended to spend the rest of his life. Galerius was able to give attention to the palace’s construction only after he won a battle against Persian king Narzes in 198. Having the title of Caesar, being the successor and adopted son of Diocletian, he carried out the first steps

in building the place in his native region – Dacia Ripensis – today’s eastern Serbia. The interior forted complex, the palace in the northwestern part and the small temple originate from the period of the first construction activities. After Constancies Hlorus died in 306, Galerius became the most powerful figure in the Roman Empire. But the fortification that was being

built did not match his high rank, and existing construction activities were then abandoned in favour of a significantly more monumental and representative fortification that occupied the same space where work had already begun. A great temple dedicated to Jupiter in the south part of the fortification belongs to this period. Later building was characterised by greater luxury in decorative elements, lots of symbolism and the use of different materials.

Mosaic details A SLOW AND SILENT DECLINE After Galerius died in 311, life continued in the palace, but without the pomp befitting an emperor. The premises of the palace and other structures were redecorated and reorganised. This quiet fall lasted until the middle of the 5th century, when

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

the arrival of Christianity brought changes; the throne hall of the palace was turned into a basilica. A building with an atrium in its centre was built next to the east façade of the palace, while beside it was an apsidal room with a small marble pool, most probably a baptistery. In the middle of the 5th century, the palace saw great destruction and fires, probably a result of the Hun invasions. Romuliana was restored during the second half of the 5th and 6th centuries, but it never attained its former beauty. The buildings from this later period were more modest in dimension and built with inferior building technique. The archaeological site Gamzigrad – Galerius’s forted palace and memorial complex represent a unique architectural and spatial composition of buildings designed according to complicated ideological and cult programmes. Both programmes appeared as a product of understanding cesarean rule, embodied in the emperor’s personality and his connection with gods from antiquity. The artistic achievements of Gamzigrad’s mosaics and decorative architectural elements represent an outstanding accomplishment of the late period of antiquity. The location of the complex in the area then known as Dacia Ripensis points to the importance of this region in the cultural and political spheres of the Roman Empire. In late

antiquity, the centres of power moved from West to East, and this region was equally influenced by western and eastern creative artistic styles, which can be seen in more independent modelling and individual architecture. BRANA STOJKOVIĆ PAVELKA photographs: RAŠA MILOJEVIĆ

–

КРУНА РИМСКЕ

ДВОРСКЕ АРХИТЕКТУРЕ

Western gate of the newer walls of Romuliana

Гамзиград је још средином 19. века оцењен као велико и изузетно значајно археолошко налазиште. Геолози, историчари и археолози, који су у то време обилазили Србију, на различите начине су описивали и тумачили „остатке једне од највелелепнијих грађевина прохујалих времена”. Један од њих, аустроугарски путописац Феликс Каниц својим цртежима из 1864. и 1869. године, желео је све да увери како се баш ту налази једна од највећих и најочуванијих Римских грађевина у Европи.

рхеолошко налазиште Гамзиград – Ромулиана налази се у источнoј Србији, недалеко од села Гамзиград, на територији општине Зајечар. Лоциран је на висоравни, са три стране окружен природно усталасаним тереном, који чини плитки

амфитеатар. Са северне стране висораван се благо спушта према Црном Тимоку. Крајем 19. века некадашње романтичарско усхићење пред развалинама древног града, уступило је место уздржаном, строго рационалном просуђивању, па је Гамзиград

виђен као војни логор, или седиште управника околних рудника. Та упрошћена представа о овом локалитету одржала се све до срединe 20. века, до почетка систематских археолошких истраживања 1953. године. Ископавања која су тада започета и трају до данас, показала

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

су да је Гамзиград раскошна палата, један од најрепрезентативнијих и најсложенијих споменика Римске дворске архитектуре. РАСКОШНА ПАЛАТА ИМЕНА МАЈКЕ Потврда тезе да се ради о репрезентативној палати добијена је 1984. године, кaда је у југозападном делу палате, унутар грађевине која је истраживана, као секундарни налаз откривен фрагмент архиволте од туфопешчара, са уклесаним натписом Felix Romuliana. Овај налаз сврстава Гамзиград у ред царских резиденција, у категорију споменика Римске дворске архитектуре, којој припада и Диоклецијанова палата у Сплиту. Овај археолошки налаз употпунио је и потврдио историјске изворе који су, када је реч о Ромулиани, релативно шкрти. Спомиње се у делу Epitomae, непознатог писца из око 360. године, приписаном Аурелији Виктору, као и у Прокопијевом делу De Aedificiis, насталом око 555. године. Псеудо Аурелије Виктор наводи податак да је Римски император Галерије (Цезар од 293. до 305. године, Август од 305. до 311. године) рођен и сахрањен у Приобалној Дакији и то у месту које је по својој мајци Ромули назвао Romulianum. У Прокопијевом делу Ромулиана је поменута само узгредно, у списку кастела, које је Јустинијан обновио у области града Аква. Још један доказ који је потврдио атрибуцију утврђеног дворца Ромулиана, римског императора Gaius Valerius Galerius Maximianus–а и његов значај као царске резиденције, било је откривање порфирне главе 1993. године, портрета са царским инсигнијама, која је несумњиво припадала скулптури цара изведеној у натприродној величини. СВЕТИ БРЕГ МАГУРА Споменички комплекс Ромулиане првобитно је обухватао само утврђену палату. Међутим, након археолошких истраживања обављених између 1989. и 1993. године, која су се простирала на оближњем брду Магура, комплекс је проширен и на овај простор. Ископавања су показала да је Магура својеврсни свети брег, да је од праистријског доба њен врх био место највећег поштовања и да су управо ту римски цар Галерије и његова мајка Ромула сахрањени и уврштени међу богове.

100

Архитектонски комплекс Гамзиград - Ромулиана подигао је дакле, римски цар Гај Валерије Галерије Максимијан, наследник цара Диоклецијана у периоду друге тетрархије, крајем 3. и почетком 4. века. Повод за подизање ове утврђене палате налази се у програму тетрархијског облика владавине. По том идеолошком програму цар силази с престола након двадесет година владавине, и повлачи се у мировину уз посебан обреда који се називао vicennallia. Галерије је владао по узору на свог идеолошког оца и цара претходне, прве тетрархије – Диоклецијана. Стога је планирао

Labyrinth, central mosaic at the entrance подизање палате окружене утврђењем у крају из којег је потицао, у којој је намеравао да проведе остатак живота. Изградњи утврђене палате, Галерије се могао посветити тек након велике победе коју је извојевао над персијским краљем Нарзесом 298. године. Тада је са титулом цезара, наследника и усвојеника Диоклецијановог, предузео прве градитељске подухвате у месту из кога је потекао у Dacia Ripensis, данашњој источној Србији. Из периода првих градитељских активности потичу унутрашње утврђење комплекса, палата у северозападном делу и мали храм. Након смрти Констанција Хлора 306. године, Галерије је постао најмоћнија фигура тадашњег римског царства. Са тог положаја, започето утврђење деловало је исувише скромно. Постојеће градитељске активности су напуштене, а започиње се са градњом знатно монументалнијег

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

и репрезентативнијег утврђења које обухвата већ изграђен простор. Овом периоду обновљених градитељских делатности припада велики храм посвећен Јупитеру, у јужном делу утврђења. Нову градитељску активност карактерише још већа раскош у декоративним елементима пуним симболике, изведеним у разноврсним материјалима. ЛАГАНО И ТИХО ПРОПАДАЊЕ Након Галеријеве смрти, 311. године, у палати се наставља живот, али без царског церемонијала. Простори палате и других објеката бивају преуређени и добијају нову намену. Ово тихо пропадање, трајало је до средине 5. века, када је са продором хришћанства престона дворана палате преобликована у тробродну базилику. Тада је уз источну фасаду палате подигнута грађевина са атријумом у средишту, уз коју се налази апсидални простор са малим мермерним базеном, највероватније крстионицом. Средином 5. века дошло је до великих разарања и пожара, вероватно услед најезде Хуна. Током друге половине 5. и у 6. веку Ромулиана је обновљена, али никада у некадашњој лепоти. Грађевине које су подизане биле су скромнијих димензија и лошије технике градње. Археолошко налазиште Гамзиград – Галеријева утврђена палата и меморијални комплекс, претстављају јединствену архитектонску и просторну композицију грађевина насталих према сложеном идеолошком и култном програму. Оба програма, настала су као производ схватања облика царске владавине представљене у личности цара и његове повезаности са античким божанствима. По уметничким дометима изведених мозаика и декоративне архитектонске пластике, Гамзиград представља врхунско достигнуће касне антике. Положај овог комплекса указује на значај који је некада придаван овом простору у оквиру културне и политичке сфере Римског царства. У касној антици, центри моћи померају се са запада на исток, тако да је овај простор подједнако под западним и источним креативним утицајем, што се огледа у слободнијем обликовању простора и појединачне архитектуре. БРАНА СТОЈКОВИЋ ПАВЕЛКА фотографије: РАША МИЛОЈЕВИЋ

Dajićko lake

DISHEVELLED

MOUNTAIN

olija is the highest mountain in southwestern Serbia, in the shape of the letter “S”, stretching across an area of 32 km. Its highest peak is Janko’s Stone (Jankov kamen – 1833m) named after Sibinjanin Janko who, as legend has it, stopped at the very peak and laid a commemorative stone while returning from the Battle of Kosovo . Maybe this is not what really happened, but reaching the top of the mountain and looking down its slopes, one can easily understand that it really might have happened that way. All of us want to treasure such moments, remember and keep them locked forever in our minds – or just place a stone on the spot where one encountered such beauty. Rather poorly populated and interspersed by many web-like dirt and grass paths crisscrossing dense woods, a place where only local residents can find their way, Golija is still a bit on

the wild side, non-urbanised, a “disheveled” mountain. Therein lies its beauty. HOME TO THE RARE AND THREATENED Mount Golija is surrounded by Mt. Jelica in the North, Mt. Kopaonik, Mt. Cemerno and Radocelo in the East, Mt. Javor on the West and Mt. Zlatar and Jadovnik in the south, along with the Pester Plateau. Its geomorphologic processes and reliefs have been dictated by the Moravica and Studenica watersheds with numerous tributaries. The mountain is full of springs throughout its entire territory, which number approximately 100 in all. Golija is one of the few Serbian mountains with evidence of glacial phenomena. The largest glacier basin is located on the southern, steeper side of Janko’s Stone, with four depressions and no springs, while smaller depressions on Golija represent glacial

beds. Two lakes stand out in their unusual beauty: Dajić Lake and Okruglica. The Veliko and Malo Košaninovo Lakes are located below the Crepuljak mountain peak. They were named after a great Serbian botanist and hydro-biologist, Nedeljko Košanin, who extensively studied natural beauty and the wealth of the region. Golija is blessed with many forests. Most common are beech forests, resembling primeval forests in some parts. Its southern slopes have vast meadows and pastures. Spruce forests have peat bogs, a very specific and sensitive eco-system. This mountain with the densest forests in Serbia is home to an abundance of floral and faunal diversity. There are many samples of Tertial flora. A rich plant world numbering around 900 species includes endemic and rare species as well as threatened ones. Maple is a natural rarity and synonymous

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

101

Timeless beauty, well-preserved nature, rich flora and fauna, many springs, rivers and streams with pristine waters, cultural and historic sites, were enough reasons for the UNESCO commission to proclaim the Park of Nature Golija a biosphere reserve Golija-Studenica.

with Golija’s flora. From the point of view of conservation of the mountain maple and its plant communities, it is significant that this species survived the Ice Age and has been partially preserved in its original form even to the present day. Of particular significance are juniper (Pancicia Serbica and Thymus Adamovic), species of utmost international importance to the preservation of biodiversity. From a botanical point of view, important areas in Golija are covered by deciduous and deciduous conifer woods of primeval type, as well as conifer forests – subalpine spruce in particular. Their habitats are the Dajić and Košaninovo Lakes, Тresava on Bele Vode, Ljute livade and Devojačke vode... Golija is one of the major European areas that is home to ornithological diversity. In its forests, 45 rare bird species have been recorded and around 90 species are candidates for the Red Book of Birds of Serbia, which is additional proof of Golija’s importance as a biosphere reserve for the preservation of rare and threatened bird species. This fact has earned Golija a place on the list of Important Bird Areas (IBA 1999) as well as on the list of Important Plant Areas (IPA 2005). The animal world of Golija includes species characteristic of Serbian mountains: wolves, foxes, rabbits, boars, deer...

Rare settlements usually comprising not more than a few wooden houses on clearings, slopes or mountain tops are home to people who process wood, tend cattle, or produce honey and dairy products. These are the main food articles they produce, in addition to gathering various forest fruits like blackberries, raspberries, blueberries or mushrooms. It is true that there are not a lot of young people in Golija. They live mostly in towns at the foot of the mountain. People living on the mountain, the so-called “hearth keepers”, are young in heart and spirital if not in body. This is the gift of the mountain – to be able to separate the important from the unimportant... Truly, some

HEARTH KEEPERS The beauty of this mountain and of the entire region has been irresistible for centuries. As early as the 12th and 13th centuries, Serbian rulers built their endowment churches there. The monuments of culture of exceptional importance are certainly Studenica (12th century) and Gradac (13th century). This tradition has continued. Today, people living on Golija are in total harmony with nature.

102

BelGuest EUROPEAN HERITAGE DAYS | ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ

“great” pains, needs or dilemmas look insignificant when compared to the eternity that is preserved in the heritage of this real-incredible mountain. In 2001, the Government of the Republic of Serbia adopted a Regulation on the Protection of Nature Park “Golija”, placing the area of Mt. Golija and Radocelo under the First Category of Protection – as a natural asset of exceptional importance. The residents of Golija protect their mountain by wise words: If every man knew which tree was his, he would never cut it down. DRAGANA MARKOVIĆ photographs: BRANKO JOVANOVIĆ

НЕЗАЧЕШЉАНА

ПЛАНИНА Исконска лепота, очувана природа, богат биљни и животињски свет, мноштво извора, река и речица са изузетно чистом водом, као и културно-историjских садржаја, били су више него довољни да Парк природе Голија, одлуком комисије Унеска буде проглашен за Резерват биосфере Голија-Студеница.

олија је највиша планина југозападне Србије, која се пружа у облику латиничног слова С у дужини од 32 километра. Њен највиши врх Јанков камен (1833м) име је добио по Сибињанин Јанку, који је враћајући се са Косовског боја на самом врху, како каже легенда, поставио камен обележје. Чак и да

није тако, у ту тврдњу је лако поверовати када се човек нађе на самом врху планине и пусти поглед низ њене обронке. Такве тренутке свако жели да сачува, запамти, замрзне у оку, или – обележи каменом место сусрета са лепотом. Јер, Голија је заиста планина исконске лепоте. Прилично слабо насељена, са мноштвом

земљаних и травнатих стаза које се укрштају у густим шумама исцртавајући „паукове мреже” којима се само домаће становништво добро сналази, Голија је још увек помало дивља, неурбанизована, „незачешљана” планина. У томе је и сва њена лепота.

ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ | EUROPEAN HERITAGE DAYS BelGuest

103

ДОМ РЕТКИХ И УГРОЖЕНИХ Планина Голија је окружена на северу планином Јелицом, на истоку Копаоником, Чемерним и Радочелом, на западу Јавором, а на југу Златаром, Јадовником и висоравни Пештер, али јој геоморфолошке процесе и уверљив рељеф диктирају сливови река Моравице и Студенице са многобројним притокама. Планина вода има изворе по читавој својој територији, забележено их је око сто. Голија је једна од неколико планина Србије на којој су примећене глацијалне појаве. Највеће глацијално удубљење налази се на јужној, стрмијој страни Јанковог камена, са четири депресије и без извора, док су мања удубљења Голије ледничка легла. Два језера издвајају се необичним изгледом: Дајићко и Округлица. Испод врха Црепуљак налазе се Велико и Мало Кошаниново језеро. Име су добила по великом српском ботаничару и хидробиологу Недељку Кошанину, који је дуго изучавао природне лепоте и вредности тога краја. Голију краси и пространство шумског покривача. Нарочито су заступљене букове

шуме, а неки њихови делови имају карактер прашуме. Њене јужне падине обрасле су пространим ливадама и пашњацима. У шумама смрче очувале су се тресаве (тресетишта), веома специфични и осетљиви екосистеми. Наша најшумовитија планина сакрива али и чува редак и богат биљни и животињски свет. На њој су чести примерци терцијалне флоре. У мноштву од око 900 биљних врста издвајају се ендемичне и реликтне врсте, као и врсте које су постале угрожене. Очувана природна реткост је планински јавор, синоним за флору Голије. Са становишта заштите планинског јавора и његових заједница, веома је значајно то што је та врста преживела ледено доба, те је у свом изворном облику и данас очувана у деловима. Посебан значај имају и зеленика, Панчићева бедреница и Адамовићева мајчина душица, иначе врсте од међународног значаја за очување биодиверзитета. Ботанички значајна подручја на Голији чине и лишћарске и лишћарско-четинарске шуме прашумског типа, као и шуме четинара, посебно субалпијске смрче, а најуверљивија станишта су им Дајићко и Кошанонова језера,

Тресава на Белим водама, Љуте ливаде, Девојачке воде... Голија је један од важних европских центара орнитолошке разноврсности. У њеним шумама забележено је 45 врста птица које спадају у групу природних реткости и око 90 врста које су кандидати за Црвену књигу птица Србије, што додатно указује на значај Голије као резервата биосфере за очување ретких и угрожених врста птица. Та чињеница обезбедила је Голији место на Листи међународно значајног подручја за птице IBА (Important Bird Areas, 1999) и на Листи међународно значајних биљних подручја IPA (Important Plant Areas, 2005). Животињски свет Голије чине за планине у Србији уобичајене врсте: вукови, лисице, зечеви, дивље свиње, срне... ЧУВАРИ ОГЊИШТА Лепоти ове планине, као и читавог подручја у коме се налази, људи нису одолели ни у давним временима. Још у 12. и 13. веку српски владари су овде подизали своје задужбине. Споменици културе од изузетног значаја су свакако манастири Студеница (12. век) и Градац (13. век). Та традиција се и касније наставила. Данас на Голији живе људи који су у потпуном складу са природом. Ретке насеобине од неколико дрвених кућа на пропланцима, падинама или врховима планине насељавају житељи који се баве прерадом дрвета, узгојем стоке, производњом меда и млечних производа. То су и уобичајени састојци њихове исхране, ако се додају и разноврсни шумски плодови, попут боровница, малина, купина, или печурки којих има у изобиљу. Младих на Голији, истини за вољу, и нема превише. Они су у градовима подно планине, али су становници планине и „чувари огњишта” иако бремешних година, млади духом и богати здравим разумом. Тај коректив им је несумњиво подарила планина – одвајајући својом постојаношћу битно од небитног... И заиста, тако се ништавним чине неке наше„велике” патње, потребе или дилеме у судару са свевременом које сачувано у скутима баштини ова стварно-нестварна планина. Влада Републике Србије донела је 2001. године Уредбу о заштити Парка природе Голија којом је подручје планина Голије и Радочела сврстано у Прву категорију заштите – као природно добро од изузетног значаја. Становници Голије мудром изреком штите своју планину: Када би сваки човек знао које је дрво његово, никада га не би посекао. ДРАГАНА МАРКОВИЋ фотографије: БРАНКО ЈОВАНОВИЋ

E U R O P E A N H E R I TA G E D AY S ДАНИ ЕВРОПСКЕ БАШТИНЕ