Our revels now are ended. Šekspir I kad je sve kazano, ostaje još ponešto nedorečeno. U dosadašnjem izlaganju više sam no jasno obrazloţio tezu da muzike danas nema; ovde će biti reči o onima koji su u poslednje vreme tome najviše doprineli. Danas su, kako sam predmet tako i pojam muzike, postali do te mere problematični da propadaju svi pokušaji određivanja granicâ između muzike i ne-muzike; ne iznenađuje više ni to što se potraga za tom granicom koja se neprestano menja proglašava za sâmu muziku. Jedna od najproduktivnijih definicija muzike mogla bi da glasi: "Muzika je sve što se čuje, a s namerom da se čuje muzika"1. Na taj način prostor muzike trebalo bi da bude mnogo širi jer je napušten njen uobičajen pojam koji više ne ukazuje ni na šta i sve više sklon je tome da bude prazan pojam. Ako i sva najnovija istraţivanja ţele da pokaţu bliskost muzike i jezika tematizovanjem problema kako zvuk postaje smisao, ja ne mogu na njih ne skrenuti paţnju već i stoga što ne smatram da razmišljanje o muzici vodi lošem raspoloţenju. Dokaz tome je i ova knjiga u kojoj je sabrano ono što je izbačeno iz gore pomenute, a samo s jednom namerom: da se oda duţno poštovanje i "muzičarima" koji su hteli biti mislioci, da se pomenu i mnogi od onih koji će biti upamćeni samo po postupcima ali nikako ne i po muzici, budući da do nje nisu ni dospeli, a kamo li je "stvarali". Kada sam se pozvao na savremenog italijanskog kompozitora Lućana Beria (1925), imao sam u vidu njegov intervju u kome kaţe: "Čini mi se da je istorija veoma
Berio, L.: Two Interviews with Rossana Dalmonte and Bálint András Varga. New York; London, 1985. P. 19. 1
2
nemilosrdna prema današnjim mladim kompozitorima. Ponekad imam utisak da joj oni uopšte nisu potrebni. Ako se razmisli sasvim strogo i kategorički, moglo bi se reći da su oni sami bili nemilosrdni i nezahvalni prema istoriji, pa im ona odgovara istom merom. U svakom slučaju ja nemam u vidu istoriju uopšte niti istoriju u njenom ograničenom vidu već osećaj našeg poloţaja u istoriji i naše osećanje za istoriju stvari. Kriza o kojoj slušamo tolike rasprave, označava, po mom mišljenju, samo krizu našeg osećanja istorije"2. Osuđeni smo na istoriju. Osuđeni smo na dijalog s našim prethodnicima jer naše misli kao i naša dela, bez njih nemaju nikakav smisao. Tek u razgovoru s velikim imenima prošlosti mi smo u stanju da razumemo sebe i naši prethodnici nisu tek neka "prašina na našim ramenima", kako je to rekao pesnik Edoardo Sangvineti; oni su daleko više od toga, ali za one koji su spremni da ponesu svu odgovornost za svoja dela. Bilo je takvih, i to mnogo, i u drugoj polovini XX stoleća; ako pak u ţivotu nisu najbolje prošli, to je u najmanjoj meri njihova krivica i časno samosvedočenje Pjera Šefera ili Edisona Denisova na najbolji način svedokuje o tome da se i u svakom porazu nalaze delići neke pobede. Prva polovina XX stoleća još uvek je u znaku velike muzike koja je dolazila iz prethodnog stoleća; još uvek se, uporedo s novom bečkom školom (Šenberg, Berg, Vebern) čula muzika Malera, Debisija, Skrjabina, Rahmanjinova, Pučinija, Ravela, Stravinskog, Prokofjeva, Šostakoviča, Hindemita, Honegera, De Falje; kada ih čovek pominje dovoljna su i prezimena budući da imena svi znamo. Oni će biti upamćeni i u vremenu budućem. Međutim, ovde će biti reči o "muzičarima" druge polovine proteklog stoleća, o mnogima kojima teško da će 2
Op. cit., p. 78. 3
biti upamćeno ime ili prezime. To je zapravo vreme preloma, vreme promene globalnog pogleda na svet; nije stoga nimalo slučajno što u znaku muzike kakva je tada nastajala ţivi čitava druga polovina XX stoleća. Mora se u vidu imati sledeće: sva muzika ranijih vremena podrazumevala je dve stvari: talenat i kompozitorsku tehniku; talenat je bio dar od boga a kompozitorska tehnika rezultat vrednog učenja i usvajanja iskustva muzičke umetnosti ranijih vremena. Sada se desilo nešto posve novo i to je zapravo obeleţilo poslednjih pet decenija: pojavili su se ljudi bez ikakvog dara, i u većini slučajeva bez nekog posebnog obrazovanja; a ţeleli su da budu muzičari; u Darmštatu su našli one koji su bili spremni da ih promovišu za muzičare (pod uslovom da im idu na poklonjenje i da ih slave). Posledice su više no surove. Od sve te napisane muzike, često i na kolenima, na putu vozom u Darmštat, neće ostati ništa. Ostaje priča o međusobnom gloţenju netalentovanog sveta, o pokušajima da se proba sve i svašta i da se svaka glupost proglasi za muziku. Najtragičniji u svemu tome jesu zbunjenost i nesigurnost novih, mladih "kompozitora", nekakva sveopšta smetenost, jer oni nisu bili ni kadri ni spremni da razumeju zašto ih ceo svet ne uvaţava i zašto svi pred njima ne kleče. Svejedno da li je reč o Štokhauzenu ili o Šnitkeu, o Bulezu ili o Gubajdulini – priča je ista. Sav ţivot proveli su u dokazivanju svoga egoa, a da u muzici za sobom nisu ostavili ništa osim pustoši. U isto vreme, zahvaljujući razvoju sredstava masovnih informacija, diskografskim kućama, novorođenoj industriji masovne zabave svet je osvojila rok muzika koja je postala i muzika nove mlade generacije, koju je ova stvarala sama za sebe. Reč je o krajnje uprošćenoj muzici, sa krajnje siromašnim intonacijskim rečnikom i sa krajnje elementarnom ritmikom zasnovanom na najjednostavnijim 4
plesnim formama, no koja je od samog početka svesno bila orijentisana na pasivnu percepciju koja od slušalaca nije zahtevala nikakav napor ili koncentraciju. Svetom je ovladalo nešto što se više ne moţe nazvati muzikom ni u njenom najširem značenju; oni koji to još uporno nazivaju muzikom čine to iz čisto ideoloških pobuda; ta "muzika" danas ima sasvim jasne ciljeve i zadatke koji dolaze iz sfere ideologije, politike i novih oblika manipulacija masama. O tome će se nešto morati reći u poslednjem poglavlju ne samo zato da bi slika današnjeg stanja stvari bila potpuna, ni zato da bi se još jednom objasnilo zašto je autorska profesionalna kompozitorska muzika izgubila svaki značaj, već zbog zahteva "same stvari" – da se jasno vidi ono što jeste i šta bi mu mogla biti buduća alternativa, budući da kroz desetak godina na scenu će stupiti nova generacija i ova knjiga je namenjena njoj. Bez obzira na sva zbivanja, na mnoštvo događaja i najčudesnijih obrata koji su ispunili proteklo stoleće, reč je ipak o jednom kratkom segmentu vremena koji nam se moţda čini značajnim više stoga što mu i mi pripadamo no što je on to sam po sebi. Posve je sigurno da će iz nekog drugog vremena, neki drugi ljudi videti i nas i naše doba na jedan drugačiji način. Da li će njihov sud biti pravedniji, to je drugo pitanje, ali, u svakom slučaju, mi na to više nećemo moći uticati. Moţda se u tome sastoji i istinska istorijska pravda. Ako nam nije dato da istoriju krojimo i prekrajamo po sopstvenoj ţelji, ako nam nije dato da svima ne-muziku nametnemo za muziku, dato nam je da bar pokušamo da razumemo zašto je to sve tako a ne drugačije. Treba se čuvati velikih reči, a još više olako donetih sudova i to čak i onda kad smo prisiljeni da nepravdu trpimo; pre ili kasnije sve dolazi na svoje mesto – gora reč ne ostaje trajno bolja, ni bolja – gora; smrt Sokrata nije bila uzaludna.
5
Postoje grehovi; sa njima ţivimo; nisu ih oslobođeni ni najveći muzičari, a još manje oni koji su to ţeleli da budu; ovde se radi o daru koji je od boga, od muza, ili od nekog iz nama neznanog mesta, o daru koji se ne sme prezirati čak i kad su mu rezultati zanemarljivi, čak i kad je gozba završena (Bura, IV, 1, stih 148).
6