Ћирини позоришни дани Нова Пазова 2013
Ćirini pozorišni dani, Nova Pazova
Najzad su vredni pregaoci culture u Novoj Pazovi izborili pravo da budu organizatori pozorišne prezentacije pozorišta. I to, kako drugačije, no na pravi način.
vara u želatin I teško je, uz tu retku varijantu, umreti tada kada umreš. Umreš već ranije. I oni koji su sa tobom umiru malo. Ako si lagan na emocijama, kao Ćira, tada ti i to otežava smrt.
Prvi vikend amateri I dečije pozorište a drugi vikend student Novosadske akademije I predstava Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.
Genarlno pitanje: Da li je došlo vreme da se Centri za kulturu, eto i ovaj u Novoj Pazovi, profesionalizuju po pitanjima animacije kulture i marketinga?
Mirko Tatalović – Ćira je bio, između ostalog sve u amatrskom pozorištu, pozorišno se školovao kao amater za pozorišnog profesionalca, magistrirao i predavao pozorišni marketing na Beogradskoj pozorišnoj akademiji. Pozorište, pozorište, teatar, teatar i supruga učiteljica klavira. I brilijantna misao: Niko ne može da napravi glumca. Glumac se rodi sa tajnom. Ćirini pozorišni dani, prvi susreti, počeli su jednim inspirativnim sećanjem, video zapisom, njegovih prijatelja, IvanBekjarev i pesma Dunjo moja potpuno su ulepšali veče.
Prva predstava kojom su ‘Ćirini pozorišni dani’ otvoreni bila je predstava AP Mirko Tatalović – Ćira. ‘Nije čovek ko ne umre’.
Predstava teška, spora. Sadržaj teksta opor. Šećeraši koji su za život umrli pre smrti. Na kraju, zamenivši terapije, izvrše samoubistvo. Stav medicinske sestre i lekara o smrti je poprilično diskutabilan. Ovde se više ne može raditi o umetničkom utisku. Saveti umrlog etički je nezasnovan. Umrli sporo putuje, ne da bi još da živi, već da bi još rekao.
Nisam gledao Ćirinu predstavu. On je nju režirao kada je već bio pod insulinom. Razumljiv je njegov ljudski interes da se i na taj način bavi svojom vlastitom mukom. Krv se, kod njegovog oblika ‘šećerne bolesti’, pret-
Ubeđen sam, da je njegova predstava bila sasvim drugačija. Umirući režira smrt. Samoubistvo u predstavi je ruganje umiranju. Ćira je bio nesposoban da se bilo kome ruga, pa i smrti.
‘Nije čovek ko ne umre’ je sigurno pisan na drugom dijalektu. ‘Ekavci’ se ne svađaju tako. Ovde trebaju reči produžetak od barem jednog ‘j’ (čovjek) ako ne i ‘ij’ (čovijek). Beležim reči Nikole Tesle – razlog – da se shvati da Srbi imaju mogućnost vrlo široko da poimaju svet I da ne treba da si uskraćujemo tu igru sa moći.
Dakle Tesla: Tesla: Rаzgovаrаm sа munjаmа i gromovimа. Novinar: Sа njimа? Nа kojem jeziku, gospodine Teslа?
Tesla: Nаjčešće nа mom mаternjem jeziku. U njemu imа reči i zvukovа, nаročito u poeziji, koji su pogodni zа to.
AMATERI NOVE PAZOVE CRVENKAPA U ulozi - mame i bake - Zlatija KapetanovićMraković je demonstrirala samu sebe u tim
baku a baka usred problema šume. U šumi je sve. I život, i smrt i rađanje i pretnja i opasnosti koje treba prevazilaziti. I cveće, mani se cveća, savetuje mama, ono samo skreće pažnju od nepredvidljivih trenutaka šume. Šuma mu dođe kao budućnost deteta. Ko zna šta će se desi tamo od danas do sutra a da ne govorimo kada se dobije ono što crvena kapa simbolizuje. .
životnim ulogama. Nije joj bilo teško. Za dečicu je bilo dovoljno da stavi kapicu za spavanje preko kose i da se išunja iz uloge mame u ulogu bake. Posle predstave baka mi se žali da je zaboravila neke delove teksta i da je ostalim glumcima smetala. To deca u drugom delu pozornice - gledalište - nisu joj zamerili. Oni su se fantastično lepo igrali. Jedva su čekali da vuk pojede baku i crvenkapu i da se i baka i Crvenkapa iz stomaka vuka ponovo rode. Sa decom su se igrali: Milica Sklabinski (Ivanka), Dragana Ćurčin (Crvenkapa), Slaviša Zekić (lovac), Nenad Gavran (vuk), Reditelj - Milan Kovačević.
Lovca je igrao ragbi igrač koji je svoj publici uterao strah u kosti. Deca su počela da plaču a mame da ih ubeđuju da je to kobojagi lovac. Ispostavilo se da se taj ogromni lovac plašljiv, on je kao i svaki dečak - hrabra kukavica. Boji se vuka a velik je kao tata. A tate se ničega ne plaše - ni mraka se ne boje. Bilo bi bolje da je lovac malo manji. Upola manji, ustvari.
Vuk je bio vrlo naočit mladić tako da je u publici bilo i mladih budućih mama bez dece.
Crvenkapa ima drugaricu koja nema pojma sa školskim gradivom - ono šta je veće 2 ili 32 i koja je koja boja e to ne zna. Ali ona sve oko šume života i životnih vukova zna samo joj škola ne ide. Tako je i u stvarnosti stvarnosti. Onaj ko je snalažljiv u realnom teško se snalazi u udžbeničkim ‘fantazijama’ koje treba bubati.
Crvenkapa, kao i svaka druga devojčica, dobro možda treća, naivna. Sluša mamu, voli
Poučna predstava. Uživao sam u reakcijama dve devojke ispred mene. One su pratile predstavu na pravi način: i gledalište i scena su im bili celina, jedno. Deca nisu gledaoci. Deca su učesnici predstave. Oni na sceni vode igru a svi bi da se igraju. Visoka pozornica inače bi se izmešali sa glumcima. Takva su deca - vole da se igraju. Devojčice su te igre izvežbale sa svojim lutkama. Dečaci imaju druge namere. Oni bi puške da se domognu i da pokažu Crvenkapi i njenoj drugarici koliko su oni ne-strašivi. Jadni, već su u samoj poseti predstave Crvenkape pogrešku načinili. Nije Crvenkapa njihovo pozorište. Imate li šta od avantura za njih? Pa makar i gusarskih. Čujem da su se devojčice umešale u fudbal pa igraju mešoviti timovi jedan protiv drugog To je mnogo a previše je da dečaci gledaju Crvenkapu.
Sklonište u Teatru Batajnica Žorž Danden, Molijer. Završna reč reditelja (“Hvala Bogu, niste svi takvi, nadam se.”) nas tera da malo ozbiljnije promislimo Molijera, ponovo, četiri veka razmaka Batajnica-Molijer. Glumci su bili nepotrebno kostimirani ako bi bilo o reč o nadi režisera. У први мах се чини да овај режисер не разуме Молијера. Представа у представи, чудно је то, са фалш музиком, како каже моја пријатељица Златија. Ova farsa je u prvim igrama igrana sa muzikom - možda zato falširanje. Ili, komedija je to. Malo sa komedijom Molijera nije lako. To nije komedija de l’arte. To je komedija sarkzma.
ne dozvoli da se nešto njegovo igra pred praznom salom. On je umro na sceni pokušavajući ironijom da zasmeje publiku. Poslednji izdah su mu bile od te vrste reči. Zašto ljudi brane da žive ljude koji žive za druge?
To što ga je njegova varala, i on se nepotrebno oko toga svađao, i to je komedija ironije.
Tadašnje komedije, kada je ljubav shvaćena na prvi način, tj. ne postoji, je daleko komplikovanija za razumevanje. Naravno, svako sve razume ali iz poštovanja prema Molijeru ne sme da bude odstupanja. Sve su mu zabranjivali. Otišao je u glumce, režisere, scenariste i piosca svojih predstava jer se zaljubio u glumicu. Zaljubio, nemogoće je bilo voleti je. Ona, od drugih muškaraca tražena kao ‘laka roba’, ne može biti voljena. Ne, grešim, ne može biti poštovana. A voljena itekako jeste. Voleti tuđu ženu itekako možeš - ali da je ne poštuješ to je zasigurno. Napisao sam i roman o tome. Obratno je još komplikovanije. Komplikovanije samo radi razjašnjavanja inače je sve jednostavno ako su termini biti zaljubljen i voleti sinonimi. Trideset godina je bio sa ženom u koju je bio zaljubljen. Zato, da je zadivi, je postao slavan. I zatvaran. Bavio se poslom kojim mu se ljubav bavi. on tapetar, advokat i ode među lakrdijaše i nemoralne žene. Nisu mu dali da se razmaše kod jednostavnih problema žiivog ljudskog mesa dva pola.
Današnji gledalac se ne smeje prevarama žena - jer to ima u svojoj kući. Niti se smeje Moljeirovim tumačenjima naravi i karaktera. Ne zna on o tim stvarima ništa -tek je zagrbeao koru istine ljudskog mesa.
Oni što drže vlast prava i vere u svojim rukama, plemić i sveštenik, bi da ismeju seljaka-buržuja ali smeh ne može da ne dotakne njih u nestajanju. Sveštenik predugo nestaje.
Teatar bi trebao, kada je Molijer u pitanju, da
Ova farsa je najteža za režisera ali... Čim ju je postavio na scenu on je sumnjiv i na sceni i pored nje. Molijerov kompleks. Sve mlade i lepe žene, željne neizvesnosti dodira sa mušklarcem, su na sceni. One nemaju napora da kažu: mlada sam, oženio si se sa mojim roditeljima, novcem njhovim, mene nisi ni pitao... Bilo bi isto i da je pitao. Anželika, Žoržova žena, je tragična ličnost. Vara muža i to jeste tragedija. Zna to izvarani Molijer. Režiser nije stavio u ulogu ljubavnika nekog lepotana, već goreg od njenog muža. Molijer je stavio u ilogu ljubavnika lepotana. Zašto? Da lakše shvati neveru nevernise. Mnogo žene pakoste muževima kada se skitaju svojim telima po gorim od mesa njenog muža. Muž, Žorž Darden, proklinje sebe zbog životbne greške što je hteo lepu i od pedigrea. Ne zna buržuj da igra igru do igru posesivnu. Moja si kao što je i kapa moja. I to sa vlasništvom, kao i sa sveštenstvom, napreduje korak napred i dva koraka nazad a ponekad i obratno.
Što god ko god da napiše ne može a da izbegne svoj život.
Niko ne kuka nad životom već nema kome ispoved da da. A ove što su se rasplamsale neka kuvaju, peru, brišu i knjige čitaju. I u pozorište neka idu.