Brifing broj 5 pojaviće se u septembru ove godine, posle broj 8. na kioscima Vojvodine. Brifing broj 6 pojaviće se u junu ove godine. Zašto tako?
Brifing broj 5 posvećujemo amaterizmu u Vojvodini. Govorimo o amaterskom slikarstvu, kolonijama slikara i Ljubiši Mariću,51. Susretu pozorišnih društava Vojvodine, Biltenu Centra za kulturu Stara Pazova, samom Centru. Sve veči broj ljudi, koji se igra sa kulturom, počeo je da se pojavljuje. Reči koje su koristili spirala im je maske. Iza maski ... niko. Sumrak amaterizma. Amaterizam koji je večan koliko i čovek, zajedno su nastali čovek i amaterizam, pojeli su lažni profesionalci. Potrošili su im pare. Tema ‘Sumrak amaterizma’ zahteva naučnika a ne samo vreme filosofa a najmanje brzinu novinarskog vremena za pokazivanje i dokazivanje tvrdnji. To više nisu filosofske postavke koje imaju cilj da iritiraju mišljenje, već sociološke hipoteze koje bi da menjaju svet i koje tre-
baju političku podršku. Ova tema traži barem tromesečnu pripremu. Očekujem javnu rasparvu o ovoj temi i prilog svakog ko vidi neko rešenje animiranja i marketinga kulture i amaterizma. Internet je ozbiljno pomerio granice znanja i razumevanja amaterizma. Izvolite ... Evo jedne teme koju su pojavili 51. Susreti Da je tema interesantna za polemiku i za razmišljanje to je sigurno. KOMENTARI knjige gospođe Katarine Vereš ‘Vek pozorišta u Staroj Pazovi’
Dejan Pavkov
Orginal falsifikata?
Pojavila se knjiga ‘Vek pozorišta u Staroj Pazovi’ i 1’10 godina pozorišta Slovaka u Staroj Pazovi’. Da li su knjige ‘Orginal falsifikati’ falsifikati po svim svojim stranicama?
Nisu. One su pokazatelj napora gospođe Vereš da opstane u uslovima veoma teškim za opstajanje. Ni blizu ne stoji ocena da je bolje ne uraditi ništa nego nešto uraditi polovično. Ako postoji falsifikat orginala znači da postoji i orginal. Eto tačne informacije. A to je već mnogo s obzirom na teško beznađe u svim sferama kulture.
Analiza Da li je moguće da se sve 1902 godine vrti u Staroj Pazovi oko bankara Nikole Petrovića, Srbina a da su Srbi u statusu nema ih? Ceo centar mesta je njegov. Velika većina Srba i Slovaka dužnika su njegovo vlasništvo. Sva je prilika da je upravo tako: nema Srba u kulturi. Slovaci se oteli ka Bogu uz Hurbanovce. Srbima pop Ćira i pop Spira nisu za ništa do da ih sahranjuju, krste, i venčavaju i na slave da posvete. Nema koristi za dužnika ni od života akamoli od pozorišta. Srbi su u srpskom kraju a u delu Pazove gde je Nikola Petrović nalaze se tako jake ličnosti kao što su Hurbanovi. Bankar, kako navodi Ljudmila Hurbanova, jedini nije bio pozvan na slovačku proslavu Srpske nove godine (28. 1. 1902). Ako je tako bilo tada znamo kako je bilo. Niko od Srba nije došao. Nije smeo od Nikole.
Takvi su Slovaci. Vole da popiju, zaigraju i da rade. “I nas 27 Slovaka i Slovakinja je samo, bez Srba, nastavilo slavlje srpske nove godine... Bilo je svima jasno da kada budu ponovo organizovali slovačku zabavu, bez pozorišta neće proći”, piše Ljudmila Hurbanova. 2. 2. 1903 jedino Kiršner je smeo od Nikole da pusti slovake da odigraju svoju prvu pozorišnu predstavu - Tašta u kuću mir iz kuće’. Srpski popa je, kao obično, iz miljea pop Ćira i pop Spira, pratio bankara. Te godine u Beogradu ubijaju Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin. Prečane to ne zanima. 1912 Beograd ratuje sa Turcima. 1913 sa saveznicima iz toga rata. Prečane ni to ne zanima. 1914 - godine vrag je odneo šalu. Musliman
bombom promašio pa morao Srbin pištoljem da ne promaši. 1918. pobeda slovenstva. Germanizacija i mađarizacija su prošlost. Sve do dolaska Hitlera. Opet Jovo nanovo. Srbi nikako da se bave pozorištem. Muka nas snašla. Sve rat do rata. A Slovaci mirno - štrudla sa makom i pozorište. Knjige koje bi trebali da pišu istoričari piše amaterka - novinarka. Sve uz štrudlu sa makom, U devet voda pranim makom. Kod Srba Bog tri puta pomaže kod Slovaka devet. Nezavisno od svega toga hronika slovačkog pristupa pozorišnoj kulturi Katarine Vereš je odlična. Za srpski ugao gledanja, sada kada ne ratujemo, ostaje nam samo intuitivno da zaključimo da se u to vreme dešavalo, baš tako kako i danas: ‘Ma mani me kulture’, kako reče moj prijatelj mejli. Kako danas nema srpske reakcije i na očigledna problematična razjašnjavanja pozorišnih dešavanja od 1945 godine do danas? Jednostavno je shvatljivo ako se zna da niko ništa ne čita. Pa knjige Vereševe nisu pročitane. Kod Srba čitaju samo žene. Ali one listaju samo ljubavne romane. Deca na prvom mestu, pa romaneskna ljubav, a muž - bio je tu kada je trebalo a sada Bog nikako muža da pozove da odstupi. Popio je nekoliko buradi vina I ne vredi. Izdržava. Ne može žena sve sama. Mora i Bog da se umeša... A Bog sve danas će sutra će I dok se on tako premišlja žena se ugojila i kuda sad tako debela? No taj problem nije iz ove priče. Mada je on uz svaku priču. I šta je za očekivati oko daljih dešavanja
vezanih za ‘Vek pozorišta u Staroj Pazovi’ Katarine Vereš? Šta drugo do da reaguje neka žena koja je bila uz oca glumca ili režisera. Samo mora da pročita šta u knjizi Katarina piše. Čudo jedno sa istinom. Moraš i da čitaš. Čak i ja. Da je na ovim 51. Susretima, izvedena drama koja je igrana 02.02 1903 godine garant bi pobedila. To sudim po tematici kojom se bavi - Tašta savetuje kćerku, kada zapadne u kupovne probleme sa mužem, da padne u nesvest. Može li tašta, iskusna sa svojim mužem, da pametnije savetuje? Slovaci u Staroj Pazovi imaju sreću da je Ljudmila poživela 92 godine. Već slepa pevušila je: ”Život mi je pustara Kojom sam tapkala Mamio je u lepše krajeve A fatamorgana me je prevarila!”
Mirjana Selena Zaboravljeni
Ne tako davno, kada sam ja bila mala....ups!!! Idemo ispočetka....Dakle, nekada davno, kada sam ja bila mala, a to je bilo pre više od pola veka (užasnem se uvek kada ovo izgovorim), Stara Pazova je bila jedna mirna, tiha, lepa sremačka varoš. Ulice su bile čiste, uredne...travnjaci pokošeni. Naravno, bio je tu strogi Golik, a kasnije Drmalo...strah i trepet za one koji se usude da ne održavaju urednim svoju kuću "saulice" što bi se reklo, jer je tadašnje "gradsko zelenilo iliti gradska čistoća" ne znam kako se tačno zvalo tada to preduzeće, redovno kosilo travnjake, potkresivalo drveće i uopšte, vodilo računa o tome da Pazova uvek izgleda kao okupana i namirisana. Uz glavnu ulicu, koja je
bila popločana makadamom, bili su drvoredi. Pa kanal, pa travnjak, pa trotoar. Sve lepo kao na slici petogodišnjaka, nacrtanoj onako, drvenim bojicama. Ispred zgrade SDK nalazila se zelena trafika. Deda me je slao kod Čika Boška da kupim "Politiku" i "Jež". U povratku prolazim pored kioska gde je Sreta prodavao lozove. I tada se narod kockao, ali uglavnom se kupovala vezana srećka, dupli loz koji je garantovao ceo dobitak. Ako kupite polovinu, toliko i dobijete od izvučenog iznosa. Zato se uvek kupovala dupla srećka, za svaki slučaj, ako se zadesi premija. Izvlačenje je bilo jednom nedeljno, čini mi se sredom je izlazio u dnevnim novinama izveštaj o izvlačenju Jugoslovenske lutrije. A onda prolazim pored dugačkog zida Sokolane. Iza tog zida bilo je rukometno igralište. Ta zgrada se tada zvala "Partizan" i išli smo svi "na partizan" što je značilo odprilike ići na trening. Ja sam išla na gimnastiku. Glavni je bio Duka za nas, devojčice. U samom centru Pazove i sada stoji jadan, oronuo i unakažen, nekadašnji hotel "Srem". Ja ga pamtim iz njegovih najsvetlijih dana. Prva sala samo za piće, radila ceo dan. Tu su svraćali svi koji su ovde živeli i svi koji su nekim poslom dolazili u srez. Velika sala za večernje izlaske, svečana, sa muzikom. Čista, lepo uredjena u ondašnjem stilu i tih, šezdesetih godina, njime je kao direktor rukovodio moj tata. Često smo dolazili na ćevape i da slušamo muziku. Tata se pobrinuo da tu gostuju i Cune, Vera Pančić, Gabi Novak, Tereza Kesovija, Krsta Petrović, a kasnije Toma Zdravković, Tozovac....U dvorištu tog divnog zdanja nalazio se okrugli, uzdignuti podijum za igru, a orkestar je bio u dnu bašte, pod nastrešnicom, a iza ogradice od ukrštenih tankih letvica ofar-
banih u rezeda. Ne sećam se imena svih članova orkestra, ali uvek ću pamtiti Pericu. Jednom prilikom je gostovao i Rafajlo Blam, koji se predstavljao "Rafajlo Blam svira sam"...Tu, na tom podijumu, često sam sa svojim tatom otvarala igranku. Tata je bio izvanredan igrač, a i svoju malu ćerkicu je naučio svim okretnim igrama od engliš-valcera do fokstrota, rumbe i ća ća ća!. Leti, predveče, onako doterani i uparadjeni, krenuli bi u šetnju, na korzo. Korzo je bilo nešto bez čega Pazova ne bi bila to što je bila. Od Slovačke crkve do Slovačkog doma, gde je bio bioskop. Korzo u nekoliko redova. Tamo - nazad. Svraćalo se kod čika Mite u poslastičarnicu na najlepši sladoled na svetu. Neko je odlazio i preko puta, kod Capala. Ispred bioskopa je čika Ratko prodavao semenke. Kada se dobro snabdemo grickalicama, ulazilo se u
neku vrstu čekaonice. To je bila sala sa crnim, olaisanim podom i gde su se prodavale karte. Ispred biletarnice je bila kriva debela metalna šipka, gelender, koji je ograničavao gledaoce da ne prave gužvu. A onda u salu. Trinaesti red levo prva četiri mesta. Tu je bio širi prolaz prema sporednim vratima za izlaz posle predstave. Pedesetih godina je bilo prskanje iz neke sprave slične pumpi za bicikl, samo što je imala spremište za DDT, protiv vaški i buva. Razvodnice su krenule da nas zaprašuju, galama neopisiva, a onda počinju "Filmske novosti" žurnal, što bi se reklo.....Drug Tito bio tamo, drug Tito uradio ovo i ono, drug Tito i drugarica Jovanka primili na Brionima cara Hajla Selasija....(I njega se sećam, te male sprčene spodobe, videla sam ga jednom prilikom kada je posetio Beograd i vozikao se sa Tiletom po
bulevaru). A onda film. Uglavnom vesterni. Poneki ljubavni, naročito je bilo zabavno kada scenu poljupca prati zviždanje, lupanje nogama i dugačko "šiiiiiiiic". Ali, u toj istoj sali, kada se skine veliko belo platno razapeto na drveni okvir koje je služilo kao ekran, razgrnu teške zelene, plišane zavese i pojavi se bina! E tu su se održavale razne priredbe, koncerti, svečane akademije, pozorišne predstave. Za mene je održavanje pozorišne predstave imalo poseban značaj. Kada je bio dan premijere, iz naše kuće su se iznosile razne stvari, zavese, tepisi, pletene garniture za terasu, lusteri, stolovi, stolice, vaze....što je služilo kao scenografija. Tata je režirao predstave, a u nekima je i glumio. Sećam se meni najomiljenije predstave "Sumnjivo lice". Jerotije Pantić, sreski kapetan Momčilo Bata Rakić, žena mu Andja, Nada Rakić, a ko je igrao Djoku, Aleksu Žunjića sreskog špijuna i ostale, bila sam mala, pa sam zaboravila! Ali se zato sećam druge postavke iste predstave posle nekoliko godina, tačnije 1964 godine. Sreskog kapetana je takodje maestralno glumio Kelement Tomaš, Andju Babik Ana, Viću i Žiku, sreske pisare tumačili su Nikola Radjenović i Djordje Čortan, kao i drugi izvanredni glumci amateri. K.U.D "Svetozar Marković" davalo je i predstavu Gute Dobričanina "Zajednički stan", takodje u režiji moga tate koji je tumačio ulogu Deda Boge, Gospa Nata, njegova kći je bila Stojanka Jovanović (kasnije moja strina), Dragiša, Natin muž bio je Dimitrije Vidović, njihova kći Ljubica je bila Katica Valović, Tetka Polu je tumačila Katica Rastović, Lulu je tumačila Podlavicki Bogdana, Mišu Duda Rastović, Pepija Mile Ilić, i ostale uloge su timačili Voja Knežević, Majo Jovan i Rada Trbojević. Posle predstave "Priredba sa muzičkim pro-
gramom" u kome su učestvovali Mešoviti hor, Foklorna sekcija, Ljiljana Gutalj kao solista, Tamburaški orkestar, duet Branislav Čortan-Srđa Obradović. Horom rukovodi Dimitrije Teodorović, folklorom Milovan Stefanović, Tamburaskim zborom Perica Jovanović, a u režiji Momčila Bate Rakića. Posle programa - igranka! Zatim, predstava "Prosidba" od Čehova u izvodjenu dramske sekcije ovog KUD, u režiji mog tate. Uloge su tumačili Zlata Momčilović, Bata Rakić, Nada Rakić, Zagorka Jovanović.... Bila je i jedna predstava, za koju imam sačuvan plakat, a održavala se 15. aprila 1951 godine u sali Slovačkog narodnog doma "Nušićevo veče" sa sledećim programom: 1) Predavanje o Nušiću, drži drug Đurić Boško, nast. gimn. 2) tri Nušićeve jednočinke sa režijom Pavla Selene: MUVA Uloge Momčilo Rakić, Mile Ilić, Dušan Čugalj i Zagorka Jovanović ANALFABETA Uloge Momčilo Bata Rakić, Laza Ciga Momčilović, Pavle Selena, Nada Rakić, Zlata Momčilović i Sava Grujić SVETSKI RAT Uloge Pavle Selena, Branislav Cica Tabaković, Radivoj Trbojević, Nada Ognjenović, Zlata Momčilović, Mile Ilić i Ljubica Stefanović. "Napominje se cenjenoj publici da je početak tačno u 20 čas., i da se niko za vreme izvodjenja programa neće puštati u salu". Bogat kulturni život u Pazovi, upotpunjavalo je i KUD "Budućnost", koje je u ponedeljak, 11.maja 1959 u sali SND davalo priredbu sa horskom, folklornom, dramskom sekcijom i solo pevanjem. Horom je rukovodio Majo Jovan, folklorne
igre uvežbavali Ružica Maksimović (Bijelić) i Siniša Dobrodolac. Reditelj priredbe je bio Jan Molna,r a dramske sekcije Pavle Selena, moj tata. Posle programa je naravno bila igranka. Dramska sekcija KUD "Svetozar Marković" je davala i predstavu "Medved" od Čehova, takodje u režiji mog tate i u tumačenju jedne od uloga, a tu su naravno Bata Rakić, Zagorka Jovanović, kao i ostali glumci amateri iz ove sekcije.
Imam i jednu fotografiju ekipe koja je spremala predstavu "Kijavica" od Nušića 1959 godine, na kojoj su pored tate Vera Miščević, Sunčica Petrović, Petar Lađević i još dva, meni nepoznata glumca. Pošto imam plakate za predstave iz 1951 godine, pa sve do 1964....rekla bih da je ovo KUD "Svetozar Marković" radilo punom parom pa bogami, bar petnaestak godina. Fotografije sa predstava su nemi svedoci tih davnih, divnih dogadjanja.
Nedavno sam slučajno imala u rukama knjigu "Vek pozorišta u Staroj Pazovi" od Katarine Vereš i na moje nevidjeno čudjenje pronašla sam u knjizi samo jednu jedinu rečenicu o ovom KUD, i to na 116 strani "Ranije je Stara Pazova imala dva kulturno-umetnička društva. Radilo se o kulturnoprosvetnim društvima "Svetozar Marković" i "Janko Čmelik". Bogata aktivnost u ova dva društva pokrivala je potrebe i interesovanja domaće publike, a naročito je popunjavala praznine u kulturnozabavnom životu naselja. Kasnije su "Markovićevci" nastupali i pripremali programe sve redje, dok nisu prestali. Ostali su samo amateri u okviru društva "Janko Čmelik" čuvajući bogatu pozorišnu tradiciju Stare Pazove. Zatim su došli predlozi o spajanju društava, čime bi se objedinile tehničke i materijalne mogućnosti. Stvoreno je društvo "Mladost", koje je posle dve-tri predstave prestalo da radi. Zatim ja osnovano KPD "Budućnost!, ali je i njigova aktivnost ubrzo prestala, uprkos početnom zanosu. Uskoro "Čmelikovci" ostadoše sami...." itd. itd. sve do tristo I neke strane više ni reči. Zaista neverovatno, bar petnaest godina rada nije zabeleženo ni sa pola reči. Nema ništa. Nema predstava,
nema glumaca, nema režije, nema pozorišta.....Slučajno ili namerno zaboravljeni. Čudno, a svih tristotine I nešto strana samo o jednom kulturno-umetničkom društvu.....OK. U redu. I ta prva pozorišna predstava odigrana na slovačkom jeziku opet je nekako vezana za mene...hahaha. Naime u toj kući, gde je bila Kiršnerova kafana u kojoj se odigrala prva predstava na slovačkom jeziku te davne 1903 godine, rodila sam se ja skoro pola veka kasnije. Ta kuća je nekada pripadala Kiršnerovima, a kada su zaždili za Nemačku, posle rata, kuća je pripala mome dedi. Dakle, tu u toj kući je i moj deda držao kafanu....dakle, tu sam se rodila i tako rodjenjem već bila povezana sa pozorištem. Kasnije preko tatinog aktivnog učešća u pozorišnom životu Stare Pazove, a sada bih, vrlo rado, prihvatila, samo kada bi me pozvali, da režiram ponovo "Sumnjivo lice", jer od tate sam naučila mnogo o režiji, a Nušić, Nušić je moj IDOL, hahaha....