ZVEZDANI KOLODVOR | PROZA
Dušan Varićak: VERIDBA „E, sad je bilo dosta!...“ reče otac.- „Ideš na selo. Tamo ćeš se, valjda, srediti i smiriti malo... Ako je to uopšte moguće,“ -dodao je rezignirano. Ravnodušno slegoh ramenima. Potpuno mi je bilo svejedno gde sam – ovde ili tamo; jedino što je zaista bilo pametno u celoj toj stvari, to je – da barem neko vreme jedan drugom nismo pred očima. ... Martin u Rim, Martin iz Rima; i eto mene gde stojim na prašnjavom seoskom drumu, u sparno julsko popodne, užeglo i suvo, kako to samo u Sremu može da bude. Prvo sam obišao ono malo kafana u Starom, pa onda uhvatio bus za Novi. Posle desetak minuta vožnje, stajao sam na potpuno praznom sokaku - vazduh je lelujao, prašina ulazila u usta. Nekoliko puta se osvrnuh oko sebe, pitajući se u kojem ću pravcu. A ipak, dobro sam znao. Na svega dvadesetak metara od mene bio je „Lovac“, onaj uobičajeni tip lokala pored malih autobuskih stanica u selendrama ovog dela sveta. Nakon što u Starom nisam našao nikog poznatog i ništa zanimljivo, jedino je bilo logično da odmah odem baš u „Lovac“ – prvu „moju“ kafanu u Novom. Dočekala me je dobro poznata atmosfera. Svako selo i manje mesto kao da ima svoj „Lovac“, svuda isti – slabo osvetljenu i zagušljivu birtiju, sa jednakim rasporedom prostorija – dve sale, jednom većom, i manjom u začelju; šankom uvek na istom mestu – naspram ulaza; mnoštvom metalnih stolova sa kariranim stolnjacima; umornom šankericom (šankerica je uvek umorna, bilo da ima dvadeset ili šezdeset godina); s obaveznim džuboksom koji guta siću i trešti novokomponovane narodnjake; lovačkim trofejima i kičerajskim reprodukcijama na, od dima i muvljeg izmeta, pocrnelim zidovima; kao i uvek istim facama, koje večito pričaju jednu te istu priču. Čak i naziv lokala i njegovo logo iznad ulaza, svuda je gotovo isti – na zelenoj podlozi kitnjasto ispisano ime firme, i dve rogate jelenske glave naslikane sa strane. Sve je to urađeno, odmah se vidi, sa mnogo ljubavi i specifičnim poimanjem umetničkog izražavanja, i naručioca i majstora. Prelazio sam pogledom po zamračenoj, polupraznoj sali. Kad, gle čuda – za jednim stolom sedi moj prijatelj Mirko, od milja zvani Šimbida, nizak, četvrtast momak. Mislim, njegovo prisustvo tu nije bilo nikakvo čudo, ali je zasigurno bilo čudo to što sedi uparađen u novom večernjem odelu, sa belom košuljom zakopčanom do grla i drečavom kravatom – a pred njim dopola ispijena flaša koka-kole. Bio sam u šoku, zatečen. Stajao sam, tako, pored vrata, netremice, otvorenih usta, zureći u njega, ne verujući sopstvenim očima. Šimbida onda polako, kao na usporenom filmu, podiže ruku i lako mi, važnim pokretom, mahnu da dođem. Priđoh njegovom stolu. Pozdravi me kao Cezar, dostojanstvenim klimanjem glave. Uopšte nije ličio na sebe. „Šimbida, za Boga miloga, na šta to ličiš-?“ „Sedi! Šta ćeš da popiješ?“ važno mi se obrati, kao da nije čuo moje pitanje. „Ja ću da popijem – pivo!“ drčno odgovorih, prekorno odmeravajući njegovu flašu kole, još uvek ne sedajući. „Šta si se ukipio tu? Sedi!“ kaže on, za njega neuobičajeno autoritativnim glasom. Bespomoćno se sručih u stolicu. Šimbida onda, istim laganim i dostojanstvenim pokretom ruke, pozva Maru – mladu i krezubu konobaricu, te naruči flašu piva i još jednu kolu za sebe. Mara uopšte nije delovala iznenađeno; radila je na takvom mestu da je već odavno ništa nije moglo začuditi. Ta se valjda ne bi zbunila ni da se neki stalni gost pojavi bez glave na vratima „Lovca“ i zatraži piće. Pošto sam se malo oporavio od prvobitnog šoka, rekoh: „Dakle, šta se događa?“ „Šta se događa, pa šta se događa? Ništa se ne događa, šta bi se događalo?“ odgovori ovaj, kao da je najnormalnija stvar na svetu da se, po najvećoj vrućini, šeta okolo utegnut u novo-novcijato večernje odelo, i pije sok. U tom trenutku stiže Mara noseći naručeno, stavi flaše na sto, otvori ih, uputi nam svoj najblistaviji osmeh i nestade. Kad ode, ponovo se obratih svom prijatelju: „Dobro, a sad da čujem – šta znači sve ovo?“ Šimbida me nevino pogleda i bespomoćno raširi ruke: „Uopšte mi nije jasno o čemu pričaš. Najnormalnije sedim ovde i pijem svoje piće!“ Nervozno sam se osmehnuo: „U redu, u redu! Evo, priznajem, uspeo si da me iznenadiš. A sad mi, molim te, konačno reci o čemu se radi?“
ZVEZDANI KOLODVOR | 27