ZVEZDANI KOLODVOR

ZVEZDANI KOLODVOR ONLINE ART JANUAR 2020 | Broj XIX | GODINA VI | ISSN 2406-2219

BRANKO MILJKOVIĆ PRINC POEZIJE

NOVOGODIŠNJI SPECIJAL

TRAGEDIJA GENIJA U UMETNOSTI FOTOGRAFSKA MAGIJA BOJANE DURMAN

ONLINE ART MAGAZINE Januar 2020 / Godina VI / Broj XIX

Zimska magija Fotografije Bojane Durman

Reč urednika Novogodišnja atmosfera u neskladu sa temom koju smo zadali ali s razlogom...

Umesto novogodišnje čestitke, poželela bih vam u ime ekipe ljudi koji uređuju časopis, mnogo tople čokolade, božićnih rasprodaja snova, poljubaca i ono što negde najviše volim zagrljaja. Putem dodira dva tela odvija se prenos topline, a ona nam je neophodna, baš kao i svetlost. Svetlost iz pogleda... osunčane prirode, koja hrani dušu. Iako tema ne odgovara mogućem novogodišnjem raspoloženju, treba joj se posvetiti iz mnogo razloga, a jedan je veoma bitan - kako sačuvati sebe od samog sebe? Kako sačuvati drugog od sebe? Čini se više nego ikad, da nam je to potrebnije nego, kako se sačuvati od drugog.

U vremenu u kojem živimo, nikad nije bilo više nasilja između ljudi, u porodicama, školama i uopšte u svetu. Zato smo ovaj broj posvetili ljudima koji su digli ruku na sebe i prerano okončali svoj život ostavivši tek mali deo onoga što su mogli dati.

Ostala su mnoga pitanja, mnogo neizrečenog i zato ove „posvete“ neka posluže za nauk da je život dar i da se on ne poklanja drugima.

Hvala Vam što ste tu sa nama i što pišete za Zvezdani!

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

ISSN 2406-2219; CORBIS.SR-ID 216002316; GODINA VI, 2020; Broj XIX; JANUAR: Izdavač: Klub umetnika Zvezdani kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanić; Redakcija: Boris Mandić, Mario Lovreković, Julija Nikolić, Ivana Minić, Miroslav Vasić, Mikailo Tijanić, Zoran Dimitrijević; Dušan Varićak: Živko Teodosić; Saradnici: Dragan Maljik, Aleksandar Gvozdenović, Igor Petrić, Franjo Frančič, Mirjana Štefanicki Antonić, Boris Maksimović, Mirjana Magura, Snežana Marko Musinov, Jelena Skrobić, Rea Petrović, Jovan Pavlović, Petar Gordić, Bojana Durman, Dajana Lazarević; Olivera Šestakov; Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić; Naslovna strana: Bojana Durman; Fotografije: Bojana Durman, Anastasija Vasić, Mikailo Tijanić; Dostupno online: issuu.com i na blogu: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/; Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor @gmail.com; web: http://klubzvezdani kolodvor.blogspot.rs/

http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.com/

STRANA 4 | TEMA BROJA

Iz Homerove Ilijade i Odiseje, nastao je mitsko-filozofsko-političko-umetnički svet antičke Grčke: Atina je rodjena iz Zevsove glave, a Zevs i Homerovog stiha. Vilijem Blejk je stvorio svoj mitski Univerzum, sa dobrim i lošim bogovima, herojima i antiherojima da bi mogao napisati jednu – pesmu; Godina 1851. označava nastanak nečeg višeg i većeg od grandioznog epskog romana i kamena temeljeca. Te godine se pod imenom Mobi Dik pojavio Otvor iz kojeg je proistekla, izašla, čitava grandiozna američka književnost 20. veka. (jedan od prvih koji je prosao kroz ovaj otvor bio je Tomas Vulf.) Navodno je to omogućio čovek po imenu Henri Melvil, Njujorčaninin, putnik, bivši kitolovac, ali je on bio samo provodnik – telo, meso kroz koje su progovorile Kosmičke Sile Sveta, na jezicima, do tada, nepoznatim čoveku. (“Manijački lud kao martovski zec – roman koji izobličena lika trabunja i vrišti kao neizlečivi ludak.”)

MOBI DIK TEKST: BORIS MANDIĆ Gluposti, sukob Ahaba i Mobi Dika nije sukob Dobra i Zla, Svetlosti i Tame, biblijskih razmera šapuće Anaksimen, koji je imao moć razgovora s Vazduhom (on ga je zvao AER, ali manje bitna stvar.), svedok događaja iz prvog partera Kosmičkog teatra večne Igre Sveta, u kojoj je jedina izvesnost poraz.

Mikrokosmos i makrokosmos Sveta su sjedinjeni u Utvari koju meso-provodnik naziva neuhvatljivi fantom života. – Želja koja bezuspešno juri sebe, (kao na veličanstvenom triptihu Hijeronimusa Boša, Vrt uživanja.) jureći sopstvene samoproizvedene senke, tamna mesta, skrovite sobe, mračne podrume bez svetla u jednom uzaludnom, ahasverskom lutanju unutar sebe: ova trka i jurnjava unapred je osuđena na neuspeh. Zato Mobi Dik i jeste pisanje o Neuhvatljivom.

američki road romani lolita Keruak Nik Kesidi na putu Pinčon i još dosta toga pa Berouz i Ginsberg, putovao je i Don Kihot na sizifovskoj nadi duz Španije tu je i Odisej kao i Džojs koji još luta...

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 5 | TEMA BROJA

Četri korena svega, stihije-sile, imenovane su od strane jednog preskokratovca: (pozajmljeni akedemizam, koji vređa, pre svega, Heraklita.) Voda, Vatra, Vazduh i Zemlja. Spajaju se zahvaljujući Ljubavi (Philia), razdvajaju, svađaju, polemišu, bore i ratuju u konstatnoj zavadi, čiji je uzročnik, Empedokle nazvao – Mržnja (Neikos). Empedokle je definitivno pogrešio (Empedokle nikada ne greši, šapuću bogovi, potvrđuje Heraklit) davajući primat silama Ljubavi i Simpatiji koje vladaju među stvarima. Mobi Dik je pisano svedočamstvo da su sile mržnje definitivno nadvladale, početak vlasti se poklapa sa početkom Istorije: praiskonska borba Kosmičkih razmera, i to, paradoksalno, dve sile Mržnje u shizofrenoj Antipatiji jedna prema drugoj, prerušene u dve različite konkretne forme: čoveka po imenu Ahab , kapetana i kita-ubicu prozvanog Mobi Dik. Njihov sukob je neizbežan i nužan u svojoj slučajnosti, bez imanentne i transcendentne svrhe i razloga, bez racionalnog i iracionalnog objašnjenja, bez Frojda, Junga, Froma, Lakana, bez cilja i nekog svevišnjeg plana, bez smisla – čista destrukcija Dve varijacije destrukcije koje vode u Ništavilo, u beskonačnu dubinu zaborava nemog Okeana.

Kakofonija stvara Buku.

Buka stvara Šum. Šum je mećava zvukova, informacija, usamljenih glasova, raspršenog svetla; uskvitlana bura krhotina pamćenja, raskomadanih delova leševa Ideja, lavirint (bez aluzije na Minotaura, da se odmah ogradim, još jedno pominjanje njega, Arijadne i konca, slobodno mogu da prošetam do novog mosta preko Ade, skočim sa njega – možda nazovu i most po mojoj gluposti, jer pisanje je uvek bežanje od opštih jezičkih fraza) gde se naše Ja u samom sebi raspršuje na desetine linija, koje u svom koračanju pogrešnim ulicama se gubi u slepom crevu nekontrolisane buke koju nazivamo civilizacija. Možda je već Fokner samim nazivom svog romana prdevideo i pruzio detaljnu deskripciju u sažetoj jednostavnosti utvarno savremeno društvo, dematerijalizovano – usisano u beskonačnost banalnosti Slike, da bi, da pozovemo Bodrijara, trampili konačnoat života za virtuelnu večnost smrti – dobrodošli u jebeni Zombilened! Svi moraju da budu dobrodošli, bez izuzetaka: savremena demokratija na delu.

U jezičkom univerzumu Mobi Dika ne postoji Šum, već polifoničnost jezičkih glasova: ulično- mornarski sleng jeste crnčuga ali mu nema ravna u gađanju kita ostalo mi tačno toliko da se napijem jeftinog ruma jebem neku kurvu zakačim možda sifilis koga zabole za bolest više i ispovraćam se u vlastitoj spermi; naučni diskurs preciznih i svrhovitih pisanih rešenja dopunjen jednim od najstarijih književnih prosedea, da, Enumeracija, crni kit, beli kit, sivi, mali veliki, ženski, kit transvestit, kit koji ždere planktone, kit koji ždere druge kitove i druga mesa, kit peder ili gej, koji se dalje dele na one koji ga primaju i one kojima se puši kurac, sve na neučnoj osnovi nema tu rasprave (počinje od Homera ide preko Noja i njegove liste života i smrti, do Borhesa, preko Kišove želje do praktičnosti i funkcionalnosti Erlenda Lu-a i tako dalje, ovde drugi deo zagrade Zagrada; jeziki uzvišenih u dostojansrvenosti odmerenosti, Biblijskih propovedi, gotovo kao da je Išmael počeo da piše peto Jevanđele po Mobi Diku; delirično buncanje kao mesto gde se sudaraju, guraju, trpe, dpunjuju, koegzistiraju, u samo jednoj rečenici desetine različitih stilsko-knjževnih formi, nepozantog porekla, koje i danas neguju svoju nemogućnost institucionalnog kategorisanja – kao pisanje shizofrenika u grozničavoje želji da spusti visinu temperature koje ga dovodi do granice uništenja, na podnošljivih 38 stepeni, jer normalno ljudsko telo taj nadljudski intezitet bujice različitih jezičkih formi ne može da podnese odjednom, odmah u celosti: tako je i danas Mobi Dik nedostupan ljudima s običnom telesnom temperaturom. – Gogolj je u groznici napisao i da bi se spasao, spalio, drugi deo Mrtvih duša. Suviše jake sile su prizvane određenim nadjezičkim rešenjima (jezik koji izlazi izvan sebe, ostajući u sebi, šireći granice vidljivosti horizonta), kao neke kletve, bajalice, i tako oslobođene progovorile svojim sopstvenim neljudskim govorom, da bi obično ljudsko telo to moglo izdržati. Branislava Miljkovića zaista jeste ubila prejaka reč.

Poprište titanske borbe: beskrajnost Okeana u granicama koje mu na silu nameće Gea. Učesnici: dve materijalizovane-u- konkretnoj-formi varijacije iste sile svesne Destrukcije i jedan srećni posntrač, koji je svojom smrću platio karte za monumentalnu predstavu. Ishod: samouništenje. Ostaje samo večni nemir vode i ptice koje ponekad kruže oko kamennog spomenika podignutog od strane jednog američkog pisca, na jednom talasu, koji se, u čast velike bitke zaustavio u svom kretanju.

A Herman Melvil? Ništa, čovek je mrtav. Tamna senka njegovog groba i dalje prekriva Hotornovo ime.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 6 | PORTRET UMETNIKA

FOTOGRAFSKA MAGIJA BOJANE DURMAN

ZIMSKE ČAROLIJE Zimska čarolija dočarana fotoaparatom Bojane Boke Durman. je fotografska magija... Zaustaviti trenutak i sačuvati ga zauvek ali ne u sećanju već kao svedočanstvo postanja, zadatak je svakog umetnika

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

POEZIJA I FOTOGRAFIJA Bojana ne stvara čaroliju samo fotoaparatom već i svojim veštim perom slikajući emocije koje čuva u duši..

SVAKODNEVNICA Bojana živi svoju magiju, njena je svakodnevnica ispunjena beleženjem trenutaka, zaustavljanjem vremena koje neumitno teče.

FOTO: BOJANA DURMAN

KrEaTIvNi TrENutAK Tekst: Zorica Tijanić Bojana je umetnica, koja u svom kreativnom razvoju konstantno napreduje, a prateći njen rad niz godina, doživljavam je kao nenametljivu, ali neobično interesantnu devojku, koja svojom energijom i uopšte pojavom pleni. Kao takva, mora se nametnuti u okruženju i privući pažnju, ali najviše svojim radom. Njen rad za sve ove godine, izaziva veliko poštovanje. Bojanine fotografije nisu samo povezane sa različitim događajima koje prati, već su veoma emotivne. Ona je fotograf koji ima dušu i povezuje se sa svima onima koji se našli iz njenog objektiva, bilo da se radi o ljudima, događajima ili prirodi, a najčešće gradskim motivima, koje bi retko ko osim nje zapazio. Nalaze se tu ulične svetiljke, zaboravljen prozor, stare zavese, usamljeni cvet koji raste iz betona... Na taj način Bojana oživljava trenutke, i svaki ima svoju priču.

S obzirom na karijeru i nova zaduženja koja prihvata sa osmehom, Bojana se ne zaustavlja, već se posvećuje izabranom poslu, putujući sa mesta na mesto "zamrzavajući" slike u albume večnosti.

Ono što iza osmeha nosi, prijateljski je stav i emocija. Oko kroz koje se kreativni trenutak zasniva na emotivnom stanju.

Bojana beleži događaje kao jedan hroničar vremena u kojem se može ponosno osvrnuti na jedan specifičan umetnički opus. Ono što deli na društvenim mrežama, nostalgična je crta i senzibilitet. Čežnjiva poezija fotografije. Zato je Bojanina umetnički fotograf. Crno bele slike, slike u bojama, pre svega jedna nit nostalgičnosti koja nudi toplinu i navlači osmeh na lice, sasvim neprimetno.

Rođena je 26. maja 1992. godine u Beogradu. Završila je osnovnu i srednju školu, a trenutno studira Novu akademiju umetnosti, smer fotografija. Od novembra 2019. godine imenovana je za umetničkog saradnika galerije "Polet" i portala "Hoću u pozorište".

Od malih nogu ima sklonosti ka slikarstvu i vajarstvu, kao i ka pisanju poezije i proze. Objavila je dve zbirke poezije ,,Melodija srca“ 2015 i „Oluja“ 2016, a u pripremi je i treća zbirka poezije ,,Ludilo mozga“. Član je tri književna kluba.

Fotografijom se bavi 8 godina. Fotografisala je mnoge koncerte, pozorišne predstave, proteste, promocije knjiga, tribine... Verni prijatelj joj je Canon. Fotografisala je mnoge ljude iz sveta umetnosti, novinarstva, književnosti, politike...

Neki od njih su: Ljubivoje Ršumović, Zoran Kesić, Dado Topić, Dobrica Erić, Raša Popov, Mihailo Janketić, Svetlana Bojković, Caci Mihailović, Milan Ćulibrk, Petar Peca Janjatović, Cune Gojković, Tozovac... Sarađivala je sa radio Lagunom, Jugotonom (Croatia records), Mikser House – om... Dobitnik je mnogih nagrada, zahvalnica i pohvalnica. Dobitnik je i Oskara za humanost a uručio joj ga je lično Dimitrije Bjelica, prvak sveta u Magičnom šahu. Živi i stvara umetnost u Beogradu, na njenom voljenom Voždovcu, koji često spominje u intervjuima, njeno utočište i emotivna baza.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Pitaju me

Sada mene više nema Nema više naših koraka koji su bili utisnuti u beton

Pitaju me zašto više ne pišem o ljubavi

A mislili smo nikada neće nestati

To nije tajna

Tako olako smo verovali

Znate kada kažu da je o ljubavi već sve napisano

Zato neću više o ljubavi

Nije to razlog

Jer boli

Jer ti koji si moja ljubav nikada nećeš biti dovoljno

Previše

napisan

I nemam više hrabrosti za to

Ali boli

Kao onih dana kada su tvoje smeđe oči prosule

Zato više ne pišem

ljubav po meni

Boli

Kada si namrštenih obrva priznao da sam ti zaboga

Kad kad te vidim u sećanjima

draga

Lep si mio i moj

I zato više neću o tebi

Ne kao da pripadaš meni

Jer ne vredi

Već kao da si ja

Ne ti

Moj smisao

Ne mi

Moja duša

Već ja

Ali neću više pisati o tebi

Nisam ono što sam bila

Ne vredi

Nisam hrabra

Boli

Poletna

Neću više pisati o tim smeđim očima O tvojoj crnoj kosi O usnama koje jače ljube i od Svemira Negde daleko sećaš se Gde sam ti pisala pesme i radovala ti se

Jer ja odavno nisam ono što ti je bilo drago Jer ja bez tebe više nisam ja Neću više nikada pisati o tebi Neće više nikad da pisati o ljubavi

Magija zimskog pejzaža

FOTO: BOJANA DURMAN ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 9 | POEZIJA

SO So leti na sve strane Podseća na sneg Ulazi u oči Peče Poput suza U stvari to i jesu moje suze Mota mi se prašina po glavi Stvara mi maglu Da ne bih videla ono što se dešava Koliko su ljudi sitni Kako se lako prodaju Poput kvarljive robe Stajala sam i gledala mrave Koji vredno rade Bore se za opstanak Na ovoj planeti Zemlji A šta mi činimo Kuda sve ovo vodi Često sebi postavim pitanje I nikada ne dobijem odgovor So i dalje peče Reže mi trepavice Pomračina tu je Kao davnih davnih godina Kada smo se smejali i radovali A da ni sami ne znamo čemu Doći će leto doći će jesen Zima će biti So i sneg će biti jedno Ja ću i dalje misliti I znati da nema ni kraja ni početka Koji će me odvesti tamo gde je bolje Gde nema zlih Koji šalju loše vibracije Biće mnogo bolje Bez smisla Bez života Samo će biti svile koja će nas obgrliti nežnošću Mirom Smrću Autor: Bojana Durman FOTO: BOJANA DURMAN

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

KOluMnA

SEreNdIPitI NA BEogRAdSki NAčiN PIŠE: JULIJA NIKOLIĆ

Slikarka zima.. priča za malu decu. Uverili su nas kad smo bili mali da je čarolija moguća samo u bajkama. Kao i savršene ljubavne veze i romantika. Zar ne primećujete stakla beogradskih kafića oslikana belom temperom? Zar to nije slikarka zima? Kafić Serendipity iz mog omiljenog filma..

Ova priča nije čarolija, za one koji ne veruju. Ko veruje - to je igra sudbine.. On i ja u Central parku, led, rukavice i slučajni pad. Pruža mi ruku i kližemo dalje zajedno u bolje sutra, dok pahulje svuda oko nas stvaraju čaroliju.. i slikarka zima zamahne kičicom.

Spremna sam da se zaljubim, da se sapletem - pa šta bude. Nema garancije za sve. Vreme je igra sudbine.

Ne moram da putujem u NYC da bih se slučajno srela sa čovekom svog života ili preispitala ljubav koju imam.

Slikarka opet zamahne kičicom.. i stvori se romantika uz toplu čokoladu i šal puder roze boje, pa neka se i isfleka.. opraće se. Nije to sad važno. Važno je slediti svoje snove, a u ovoj godini imam samo nekoliko skromnih želja..

Potreban mi je sneg u decembru. Ulica kroz koju ću prošetati svoju nadu da će se desiti nešto čarobno. Ne mora biti kafić Serendipity, u 60oj ulici, može bilo koji Dream caffe u Beogradu.

Ipak sebe ponekad uhvatim da razmišljam na engleskom. I moj sin žudi za američkim snom, a ja, samo za čudom, da se zaljubim u nekog i da ga pustim da mi pokaže da je sudbina zaslužna za taj neobičan susret. Da se ponovi, da pogodi moj broj, kada ga sretnem. Ne mora on nužno da bude moj spasioc, mada bi bilo poželjno, jer bajke su za nas koji verujemo.

Kada padne prvi sneg, poželeću nešto posebno. Ako je pravi, pogodiće šta sam poželela.

Mozda poželim neko putovanje, baš u NYC, klizalište i onu veliku okićenu jelku na Tajms skveru. Šoping u Blumingdejlsu.. Ne volim da putujem, ipak je dobro što imamo naš Central park usred Trga Republike gde mogu da se nadam igri sudbine. Ima li išta lepše od iščekivanja? Ima li nežnije pesnikinje od Desanke Maksimović? Njeni stihovi govore sve ono što ja osećam u duši.

Zato čekam, s radošću tu Novu jubilarnu 2020-u i nadam se da će mi doneti dodir sudbine da još jednom potvrdim da su čuda moguća. Da li i vi verujete?

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 11 | ČAJ SA GOCOM

KO HOće DA DOžiVI ČUdo TEKST: GORDANA BELOCIĆ Za nju koja me je inspirisala… I za moju sestru… I za jednog finog momka koji traži onu sa kojom bi mogao prijatno i da ćuti… I za mnoge druge. Za sve one kojima nedostaje ono malo – ovaj tekst je drugačiji od prethodnih, jer nije sve u psihologiji, ima mnogo toga i u lepim rečima.

Kako povređenom srcu pomoći da razume da se bol desila, od strane onoga koga je to povređeno srce iskreno volelo.

Kako objasniti da biti dobrodušan, iskren i prihvatajući nekada može da bude nekako ‚‚kažnjeno‚‚, i kada se ne nadamo, i kada predosećamo, ali ignorišemo predosećanje.

Kako očvrsnuti u nameri da se tako nešto ne ponovi, da ne dozvolimo to nikada više?

Ostadoh nedorečena, rekoh samo ono loše, da neki ljudi umeju da iskoriste, da im godi slabost i dobrota drugog, da se tako osećaju jačima.

Ali ne rekoh ono ZAVISI, jer u psihologiji ima najviše onog ZAVISI. I sad pišem, jer se nadam da će značiti njoj koja me je inspirisala, a i svima onima koji se pitaju zapravo: ‚‚Ima li nade za dobre duše, one poštene, voljne da vole, da se predaju u ljubavi, da veruju?‚‚ I još više ima li onih koji takve iste traže bez namere da ih unize, da ih potčine, podrede sebi?

Ima li onih koji prepoznaju dobrotu koju drugo srce nosi, koji će nam uzvratiti dobrim?

Onih koji se ne kriju iza lica vrednosti, a da iste ne poštuju i ne nose u sebi, gazeći svoju reč.

IMA kažem, jer u nekom drugom satu, nasuprot mene, to isto se, umesto nje, pita neki ON. ON koji traži jednu takvu, kojoj će otvoreno reći da mu znači, da je u njoj prepoznao njene, a nekad i svoje, vrline i mane, da ceni to što ona jeste u potpunosti.

Da želi da dele prostor i vreme zajedno.

Da je u prošlosti možda i bilo grešaka, ali postoje i novi koraci u budućnost, ako se zajedno gleda u istom smeru.

A psihologija, tako mlada, ima mnogo manje reči nego književnost za sve ljudske vrline i mane, za sve pojave na ovom svetu – nedokučive nekada.

Književnost ne secira ljubav, ne odmerava, ne broji.

Jer ljubav je u književnosti, kao i u životu – čudo.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 12 | ČAJ SA GOCOM

Ko Hoće Da Doživi Čudo – Desanka Maksimović Ko hoće da doživi čudo mora imati srce nevino kao mleko, ne sme biti uobraženko, jer takvu stvoru doživeti čudo je teško.

Ko hoće detinju radost da nađe mora umeti da oprosti onom ko mu podmeće klopke i zamke, i one će se pretvoriti u kočije, lađe i u sanke.

Ko hoće da doživi čudo mora se radovati kao laste, mora mu biti dato da može i zaplakati obilato i kad do dečaka već odraste.

Ko hoće da doživi čuda mora verovati da ona postoje u svetu svuda, da pokraj zvezda što ih vidimo i nevidljive zvezde se roje.

Otvorimo oči jače – ljubav je oko nas, možda je samo trenutno nevidljiva.

Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik https://www.facebook.com/cajsagocom/

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 13 | PRIČE IZ ŽIVOTA

Miron Gorenčevski

stepenice života

Foto: https://mapio.net/pic/p-50766094/

Život nas uči mnogim lekcijama. Neke nas udare bolno u stvarnost, neke neprimetno prođu pored nas i ne ostave traga, dok retke, često najlepše, ostave najdublju emociju u ljudskom srcu i duši, bojeći nebo najlepšim bojama. Kažu da se pametan čovek uči na svojim greškama.

Nažalost, mnogi od nas ponavljaju iznova svoje propuste, poput losih đaka. Ako ipak naučimo iz jedne, sve je bilo vredno truda.

Kretala se teško i sporo, jedva vukući nogu pred nogu. Kao da joj je neko odsekao krila i pustio je da luta bez cilja.

Pogurenih leđa, pogledom duboko uprtim ka zemlji, bez snage da se ispravi i pogleda u nebo. Od starosti i iznemoglosti, izgledalo je kao da nikada neće stići tamo gde je naumila i da pravi jedne od poslednjih koraka u životu. Kućna, neuredna haljina, visila je sa nje, odajući utisak da se radi o starici koja je izgubila pojam o vremenu i prostoru i iz samo njoj znanih razloga, tumara ulicama Zemuna. Po neki prolaznik je obratio pažnju na nju, ali ne sa interesovanjem. Više onako sa nekim čuđenjem i podzrivošću, kako može sama i nemoćna tako da prkosi okrutnim zakonima grada i ulica i hoda, bez ičije podrške i pomoći. A hodala je. Hodala je sporo, ali hrabro. Ne mareći za poglede i komentare drugih, ka samo njoj znanom cilju. Letnji dan je bio težak i sparan, vlaga je bila velika, a temperatura iznad 30 stepeni. Pravo vreme da se skloniš negde od ubistvene vrućine i ne izlaziš nikuda, osim ako bas ne moraš. Mi, koji smo morali, proklinjali smo sudbinu, zašto baš da se radi po ovakvom vremenu i maštali o hladnom osveženju, ili odmoru pored neke vode, ili na planini. Izašao sam ispred da zapalim cigaretu, imajući u glavi samo minute i sate, koji su prolazili sporo. Hteo sam da popodne brzo prođe, da se dan završi i da odem kući. Duboko u svojim mislima i cigareti koja je bila pri kraju, nešto mi je poremetilo mir. Baš tu, preko puta video sam dvoje mladih ljudi, momka i devojku kako pokušavaju da priđu i obrate se starici, koja je povijenih leđa išla preko ulice, van pešackog prelaza. Nisam mogao da ne priđem i ja. Možda baš zato što nije bilo prvi put da vidim tu staricu, koja prolazi istom ulicom, boreći se da se negde pridrži i ne padne na vreli asfalt.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 14 | PRIČE IZ ŽIVOTA

I ranije sam pomišljao da je starost učinila svoje i da je ona samo još jedna, pregažena vremenom, koja traži izgubljenu sreću i godine, koje su ostale daleko iza nje. Nemir su mi stvarali i ljudi, koji su skoro okrutno pokazivali nemar i ravnodušnost prema njoj. Momak i devojka koji su joj prišli su bili zaljubljeni par. Čiste duse, koje su želele da pomognu ako je moguce, ali ne previše zainteresovani i odlučni da prate baku u njenom putešestviju. Nisam ih mogao ni kriviti. I ja bih više voleo da svoje vreme provodim u zagrljaju voljene osobe, na nekom lepšem mestu.

Posle par reči, zahvalio sam im se što su joj pomogli da pređe ulicu nepovređena i rekao da ću odvesti baku do kuće. Klinci su se nasmejali i potrčali nazad u svoj zaljubljeni svet. Ostali smo samo nas dvoje. Najpre sam pokušavao da je priupitam kuda ide, gde živi, zašto je sama i kako luta po ovom teškom vremenu, bez ičije pomoći. Baka povijenih leđa, nije davala nikakav odgovor, čak ni znak da primećuje moje prisustvo, samo je išla dalje, sporo, tiho, nogu pred nogu…

Cigareta je davno izgorela i ja sam se morao vratiti nazad na radno mesto.

Ukoliko primete da me dugo nema, mogao bih dobiti prekor od pretpostavljenih. Kakva je to pauza koja traje duze od pet minuta, a bilo bi i neodgovorno da se zadržim duže, a da se ne javim. Baka je imala druge planove i nije marila za moje nedoumice. Ona je išla, gazeći sve prepreke, koje joj bi se našle na putu. Razmišljao sam šta da radim. Da li da se vratim, ili nastavim sa njom, kako bih pazio da joj se ništa ne dogodi. A izgledalo je da će joj se nešto ružno destiti svakog trenutka. Da će pasti, da će se povrediti, da će je neki auto udariti. Imajući to u glavi, nisam je mogao pustiti, jer sebi nikada ne bih oprostio da se nešto tako dogodi.

Pored lokala u kome sam radio, nalazi se put i velike stepenice. Čuo sam da vode na Zemunsko groblje, ali se nikada nisam usudio da se popenjem uz njih.

Bile su dugačke i strme. Kao na filmu kada gledate u vis, a stepenicama se kraj ne nazire i ne znate kuda će vas odvesti.

Dovoljno da obeshrabe mnoge mlade ljude da se popnu, a kamoli jednu staricu.

Možete zamisliti moje iznenađenje, kada sam shvatio da se nameračila baš na njih. Na te strašne, velike, i neprelazne stepenice. Koliko puta u životu nailazite na prepreke, koje vam se čine nesavladivim i od kojih odustanete, pre nego i pokušate? Predate se bez borbe, jer ste odlučili da je nemoguće pobediti?

Ja sam nažalost to mnogo puta uradio u životu i do sada mi nije mnogo bilo žao zbog svog izbora.

Nisam imao kud. Doneo sam odluku. Ako ja ne mogu, baka može. Pokazala mi je da je čvrsto rešila i da niko ne moze da je odgovori od sulude ideje. Ne znajuci zašto, ni kuda ide, da li me vodi na put bez povratka, ili poslednju misiju u njenom životu, nisam je mogao ostaviti. Prva stepenica je bila najveci problem. Ni zeleni gelender nije pružao veliku potporu, jer je noge i ruke nisu slušale. Vrteo sam se oko nje, kao štene oko majke, pokušavajući da joj priđem, a ona me jednostavno nije ni čula, ni videla. Zapitkivao sam prolaznike koji su se spuštali niz te stepenice, da li je možda prepoznaju, da li znaju kuda ide i gde stanuje.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 15 | PRIČE IZ ŽIVOTA

Ni od koga nisam dobio potvrdan odgovor. A onda se desilo čudo.

Osetio sam snažan stisak na levoj podlaktici i video baku koja me čvrsto pritiska, oslanjajući se na mene i boreći se sa stepenicama i ravnotežom.

Krenula je napred. Prva stepenica je savladana. Više reči nisu bile potrebne, cilj je bio jasan. Idemo zajedno, idemo do kraja.

Vreme je prolazilo sporo, starica se kretala jos sporije. Svaki stepenik je bio mučenje. Koliko snage joj je bilo potrebno u njenim godinama, u njenom stanju, da pravi te korake. Ne mogu ni da zamislim. Prolazilo mi je kroz glavu mnogo toga. Više mi nije bilo bitno, da li će me neko tražiti sa posla, bilo mi je jedino vazno da pobedimo. Snaga koju je ta žena imala, prelazila je na mene.

Teške noge su se vukle i zapinjale na svaki stepenik, ali bez naznaka da ce odustati i predati se. Kako smo se samo ljuljali i teturali. Kao dva pijana druga, koja pokušavaju savladati strmu kaldrmu, tražeci put do kuće.

Jedan mališan je poskakivao i radosno trčkarao niz stepenice, pevušeći neku veselu melodiju. U trenutku sam ga prekinuo i upitao koliko ima do vrha, jer se kraj nije nazirao. Gledajuci nas, odgovorio je samo začuđenom grimasom i odmahnuo rukom, kao da je u pitanju put do Mont Everesta, a da mi nismo poneli opremu za planinarenje. Nastavili smo dalje. Sledeći u susret nam je naišao jedan stariji gospodin, koga sam takođe ljubazno pitao za odrednicu. On je bio grub i odgovorio mi je da je njen izbor što je krenula na put koji ne može da pređe i da bi trebalo da je ostavim. Još jednom sam bio zatečen ljudskom okrutnošću, jer jednostavno nisam mogao da osetim, ništa što bi se moglo nazvati samilošću kod ljudi na koje sam nailazio.

Ponovo sam postao malodušan. Ko zna gde me vodi i zašto se penjemo uz ove stepenice i da li naš put ima uopste ikakav smisao?

Baka me nije čula. Nije čula ništa šta se dešava oko nje. A nije ni videla ništa osim stepenica, zbog njenih povijenih leđa, koja joj nisu dala da podigne glavu.

Sve što je videla, bila je zemlja i put ispred nje. Telefon mi je zazvonio i sa druge strane su se već brinuli zašto me nema. Nisam mogao uzeti u opravdanje, da vodim jednu staricu, a da ne znam ni zašto, ni gde. Razmišljao sam šta da kažem i kako da obrazložim svoje odsustvo. U tom trenutku, baka je stala. Začuđeno sam zastao i ja i prvi put sam joj video lice. Rekla je samo: “ Ja idem u goste!”. Do tada nisam video, na zglobu ruke joj je bila okačena bela kesica, u kojoj su se nalazile jedna čokolada i 100 grama kafe, zajedno sa malim šlajpikom, koji je našao mesto među poklonima. Kakav osmeh mi je samo ozario lice. Koliko sam bio srećan što imamo cilj i što baka jako dobro zna kuda ide. A ono što me je najviše razbudilo, bile su njene oči. Prvi put smo se pogledali. To nisu bile oči starice. Dva zelena, velika smaragda, koja su nemirno šarala po mome licu, gledajući me uz blagi osmeh zahvalnosti. U mom srcu rodila se duga. Kratko sam rekao da moram nešto da obavim i da ću se ubrzo vratiti i prekinuo vezu.Nije bilo ubrzo. Penjali smo se više od sata, korak po korak. Njene stare ruke, su me držale čvrsto, ponekad menjajući ugao, u zavisnosti kako joj je bilo lakše.Za vreme puta mogao sam bliže da je zagledam.

Jako je bila stara, preko 80 godina. Izborano lice i telo su pokazivali da su godine učinile svoje da nažalost nema još mnogo života u njoj.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 16 | PRIČE IZ ŽIVOTA

Ali su njena volja i upornost pokazivale drugačije. Otečene noge, cipelice koje se skoro raspadaju mi nisu više dozvoljavale ni da pomislim, a ni da se pravarim više u vezi bake. Stigli smo na cilj.

Pogledao sam na dole, u more pređenih stepenika, koji bi i meni predstavljali problem. Iako je bila bakina pobeda i ja sam se osećao kao pobednik. Skoro sam na glas uskliknuo od sreće. Napravili smo još par koraka i onda je stala.

Ponovo je podigla glavu i veselim očima mi je pokazala da je tu, svesna i živa.

Do neba mi se zahvaljivala, rekla da nikada bez mene ne bi uspela da se popenje i poželela mi 100 godina života, zdravlja i sreće. Veću sreću od ove koju sam osećao, nije mi trebala. Rekla mi je da mogu da se vratim sada i da je ostavim, da ce moći ona dalje i sama. Naravno da mi nije palo na pamet. Prešli smo jos nekoliko stotina metara držeći se pod ruku i ubrzo stigli do velike lepe braon kapije, gde nas je dočekala kuca, koja kao da je delila nasu sreću i radosno mahala repom.

Iza nas se cuo žamor ljudi koji su dolazili, a ubrzo sam primetio da nose i neke kolače i silne poklone. Bili smo na pravom mestu. Kada smo se susreli, gledali su nas pomalo iznenađeno.

Ljubazno smo se pozdravili i pozvonili na vrata lepe kapije. Glas razdragane domaćice je dopirao iza vrata i krenulo je pozdravljanje sa gostima. Svi su ušli, a baka i ja smo ostali pozadi, gotovo neprimetno, sve dok tišinu nije razbio zvonak staričin glas: “Čekajte i mene!” Domaćica je zbunjeno pogledala i gotovo poskočila od sreće: “Bako! I vi ste došli!” Baka me je pustila i ovoga puta nešto bržim korakom prešla prag braon kapije. Ostao sam ispred i sa osmehom pustio baku da uđe unutra i da se raduje. Ja sam se radovao više. Razmenio sam par reči sa domacicom, koja mi je objasnila da joj starica nije rod, ali da joj je jako draga i da je pozvana u goste. Pokušao sam da joj kazem kakve smo muke sve prošli i kakve smo prepreke savladali, kako bismo uspeli da stignemo, ali više mi nije bilo važno. Pozvan sam da uđem unutra, ljubazno sam se zahvalio i odbio, uz opravdanje da moram natrag na posao.

Vratio sam se nazad posle nekoliko minuta, koliko mi je bilo potrebno da siđem niz te iste stepenice, koje su mi do malopre bile đavolski teška prepreka i uz veliki, trijumfalni osmeh sam ušao u lokal.

Nisam puno objašnjavao, ne znam ni kako bih to uradio. Izvinio sam se i molio da mi oproste. Na kraju, nije mi bilo ni vazno, da li će me neko razumeti.

Ovo je bio trenutak u kome sam ja naučio lekciju. Trenutak zbog koga više neke stvari nikad nece biti iste. Događaj koji ću uvek pamtiti i koji će mi u srcu izazvati toplinu, kada god ga se setim. Gde je jedna baka, savladala nemoguće, da bi postigla ono sto je želela. Bez mogućnosti i pomisli da odustane i kada su se stvari činilie nedostižnim. Gde mi je neko primerom pokazao, da za ljude ne postoje nesavladive stepenice i da je nebo jedina granica ka kojoj težimo. Ovo su bile stepenice života, hvala ti bako.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 17 | TEMA BROJA

Na izmaku 19. veka u Vranju se bližio i kraj viševekovne otomanske vlasti.

Nepune dve godine pre oslobođenja od turaka, u Vranju se rodio poznati i priznati književnik Borisav Stanković.

Bio je jedan od začetnika srpskog realizma. Kako je imao redak dar da pronikne u dušu običnog čoveka, da veoma slikovito i reljefno opiše živote i sudbine svojih sunarodnika, predstavio ih je svetu kroz likove i junake svojih književnih dela. Zbog toga, neki Boru doživljavaju i kao "srpskog Dostojevskog."

Kroz književne karaktere, koji se u piščevim delima, najčešće, poklapaju sa životima i sudbinama istorijskih ličnosti i događaja, Bora je opisao i živote većine svojih sunarodnika iz Vranjanskog kraja. Time je ostavio neizbrisiv pečat i neprolaznu zadužbinu – zavet trajnog sećanja i pomena ljudi, načina života i događaja u Vranjanskom kraju.

Zbog toga je ostao veoma cenjen i upamćen za sva vremena, ne samo u istorijskom sećanju svojih sunarodnika, nego u celokupnoj srpskoj književnosti, pa i šire.

Potonje generacije slavnog pisca su se dostojno odužile njegovoj zadužbini. Danas, ime Bore Stankovića nose: Gimnazija, Narodna bilioteka i Pozorište u Vranju, a njegova rodna kuća je pretvorena u muzej. Dve kulturne manifestacije, "Borini pozorišni dani" i književna manifestacija "Borina nedelja", održavaju se u čast poznatog pisca. U gradskom parku je Bori podignut spomenik, a jedna ulica u Vranju, nosi njegovo ime. Ime pisca nose i Gimnazija u Nišu i Boru. U Beogradu, ime Bore Stankovića nosi osnovna škola na Voždovcu.

Snagom i karakterom likova u svojim knjiženim delima, Bora Stanković je postao sinonim za Vranje, a ono sinonim za vrelo strasti, muzike i zabave, ljubavi i greha, bola, patnje i tuge; sinonim beskrajnog žala za, "starim"; za brzo i nepovratno prohujalim godinama mladosti, godinama uzaludnih nada, iščekivanja i neostvarenih želja. Najslikovitije i najdublje, o tome se govori u njegovim najpoznatijim romanima: "Nečista krv" i "Koštana", ali ne zaostaju ni ostala njegova dela, kako romani i dramski tekstovi, tako brojne pripovetke. Jedna od njih, pod imenom "U noći", koju donosimo na kraju ovog eseja, verno i upečatljivo govori o iskrenoj, čistoj i strasnoj, ali neostvarenoj ljubavi dvoje mladih ljudi, pre svega, zbog veoma krutih i grubih staromodnih, patrijalhalnih shvatanja njihovih roditelja i sredine u kojoj žive.

BORA STANKOVIĆ SRPSKI DOSTOJEVSKI ŽIVKO TEODOSIĆ

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 18 | TEMA BROJA

TEMA BROJA

,,Ono što je Bora napisao u Božjim ljudima, i ono što je napisao u, verovatno najboljem romanu na srpskom jeziku „Nečista krv“ i ono što je napisao u, verovatno najboljoj drami „Koštana“, mene večeras čini neporecivo ponosnim. Ja sam u gradu, po nekom mom skromnom mišljenu, najvećeg srpskog pisca”.

Dušan Kovačević Kako pripovetka "U noći", tako i sva njegova dela, koliko govore o književnim junacima, toliko, ako ne i više, govore o nesrećnom, skoro tragičnom životu samog pisca, uprkos svemu što je doživeo. Bora Stanković je umro relativno mlad, u 51-oj godini života, u Beogradu, duboko razočaran i nesrećan, u neistočivom žalu i neprebolnoj tuzi za "starim vremenima"; za godinama svoje mladosti, zaljubljenosti, nedorečenih i neostvarenih ljubavi.

Na 51. "Borinoj nedelji", 26-sti laureat Borine nagrade, akademik i veliki dramski pisac Dušan Kovačević je izjavio: “Svi Borini književni likovi boluju od usamljenosti, nedostatka ljubavi i viška tuge.

Ovu nagradu doživljavam kao deo te stare ljubavi i onih vremena za kojima je Bora žalio kad je ponavljao staro, staro mi dajte, misleći na mladost i ono malo sreće koju je imao u ranom detinjstvu”.

Drugi naš, takođe poznati dramski pisac Siniša Kovačević, laureat Borine nagrade na 53. "Borinoj nedelji", 30. marta 2019. godine, prilikom prijema priznanja je izjavio: ,,Ono što je Bora napisao u Božjim ljudima, i ono što je napisao u, verovatno najboljem romanu na srpskom jeziku „Nečista krv“ i ono što je napisao u, verovatno najboljoj drami „Koštana“, mene večeras čini neporecivo ponosnim. Ja sam u gradu, po nekom mom skromnom mišljenu, najvećeg srpskog pisca” .

I, stižemo do teme našeg broja – do genijalnih, slavnih pojedinaca u ljudskom rodu, koji su stvorili dela duha i umetnosti koje će pamtiti čovečanstvo dok postoji, a otišli su prerano. Kao da su imali pozvanje, neku specijalnu svrhu.

Trebalo je da žive samo dok ne potroše svu svoju energiju, svoj potencijal i duh, da stvore nešto novo, izuzetno i podsticajno, od koristi i za ponos svom narodu, ili za čitavu civilizacciju, i onda, tako iscrpljeni, da odu. Da li je njima takav kraj izgledao tragično, ili su shvatali i razumevalili da tako mora biti?

Možemo da spekulišemo i nagađamo, ali ne možemo biti sigurni šta je tačno u pitanju.

Lično mislim da većina genijalnih ljudi ima potpuno drugačiju paradigmu i životnu filozofiju od ostalog sveta.

Oni doživljavajući svet oko sebe kosmopolitski, altruistički, čak naivno, osećajući ceo svet kao opšti i zajednički prostor ispunjen, kako delima prirode, tako delima i duhom čoveka, kao najvišeg smisla svega postojećeg.

Fotografije sa Wikipedie

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Međutim, vremenom postanu veoma frustrirani saznanjem da su prinuđeni da žive i stvaraju, (ili su čak onemogućeni u tome) u potpuno drugačijem svetu od njihovog.

Spoznaja, da je svet uglavnom opterećen, ili, gle apsurda, čak i zadovoljan, svojim jednostavnim i običnim i trivijalnim životom, koji teče tako montono i sitničavo, sivo i dosadno, ne iskazujući skoro nikakvu potrebu da menja sebe i druge u pravcu nekog višeg duha i smisla.

Svet je u stampedu nagrnuo na sticanje materijalnih koristi, atributa i statusnih simbola prestiža i sujete radi, čime sve više otupljuju oštricu (ako su je ikad imali), svog, prirodnog duha, koji, kako se to u dečijem uzrastu lepo vidi, je prirodno svojstvo ljudskog uma izraženog kroz dečiju radoznalost za svet oko sebe, sklonost igri, druženju, solidarnosti... Često se može pročitati, da genije uspeva, u mnogo većoj meri nego većina drugih, da sačuva dete u sebi do kraja života.

Nije genije svako ko ima natprosečan IQ. Da bi čovek bio genije, pored nesporene i velike pameti, mora imati u svom duhu i svojoj prirodi, nešto uzvišeno i plemenito – nešto naivno, dečije ljudsko.

Verujem međutim, da neki od njih, ne izdrže trku “sa svetom”, nego klonu duhom, oslabe odbrambene sposobnosti organizma, i još potpomognuti nekom bolešću, (recimo tuberkulozom, u slučaju Kafke i Radičevića), “odluče”, da je bolje da odu, nego da se beznadežno muče u svetu koji ih ne shvata, ili čak odbacuje.

Takva odluka najčešće se začne u podsvesti čoveka (kao i sve druge), sazreva neko vreme i pokušava da nadvlada svest, koja treba da zada završni udarac.

Zamjena mjesta nukleotida u lancu DNK. Dvije sekvence DNK se razlikuju po mutaciji na jednoj lokaciji DNK lanca.

Ovakvi slučajevi se označavaju kao jednonukleotindni polimorfizam.

STRANA 19 | TEMA BROJA

TEMA BROJA

Jednonukleotidni polimorfizam (engleski: singlenucleotide polymorphism – SNP), u genetici je odrednica za pojavu zamjene mjesta jednog od nukleotida nekim drugim nukleotidom.

Primjerice, ako je posmatrana sekvenca na određenoj lokaciji gena posmatrane biološke vrste sastavljena od niza nukleotida AAGCCTA, pa zatim nastane promjena redoslijeda nukleotida, kao AAGCTTA, postaje uočljivo da se početna i novonastala sekvenca međusobno razlikuju u jenom nukleotidu. Svaka jednonukleotidna promjena u molekulama DNK poznata je pod zajedničkim nazivom jednonukleotidni polimorfizam.

Posljedice ovakvih izmjena (usljed ovakve "tačkaste mutacije mogu biti različitog obima i oblika u posmatranom genomu ili fenotipu.[1] Ovaj prilog iz S. Wikipedije, slobodne enciklopedije, pored toga što je veoma slikovit i poučan, treba da mi posluži kao šlagvort za moj odgovor na tematski naslov ovog broja, i zaključak mog teksta. Za one koji su gledali čuveni film "Otkačeni profesor”, takođe, čuvenog glumca i komičara Edi Marfija (koji tumači čak 7 likova), biće lako povezati gornji pasus o polimorfizmu nukleotida u biologiji, sa sinopsisom za taj film.

(Izvor: tvprofil. https://tvprofil.com/rs/film/3415/otkaceni-rofesor.

Onima koji nisu, predlažem da pogledaju ovaj divan, poučan i nadasve, zabavan film. Veoma je ilustrativan primer Franca Kafke. Kad se razboleo od tuberkuloze, dovoljno ozbiljno, da je kraj bio lako predvidiv, reko je: “Glupi mozak je zatražio, a pluća su pristala.”

Nekada poznat kao psiho-somatski, danas, naučnici tu vrstu sindroma danas zovu: psiho-neuro-endokrinoimuno-somatskim sindromom. Kad somatizacija dovede do ozbiljnog, organskog oboljenja, organizam toliko pati da svest nema kud. U nemogućnosti da živi u tako ambivalentnom stanju, podsvest bira kraj.

Svest - izvođač radova, bira mehanizam, način i vreme izvođenja.

Da li je genije usud ili nekakav, nasumični, nukleotidni polimorfizam? Da li je ista stvar i sa ludilom u nekim ljudima? Mislim da nauka još uvek ne može dati pouzdan odgovor na to pitanje.

Poenta ove digresije i inserta o filmu “Otkačeni profesor”, leži u pitanju koje je postavio jedan student profesoru: Da li je, prilikom nekog eksperimenta u laboratoriji, (u prirodi jeste, to znamo), greškom ili iz neznanja, moguće da se dogodi nasumični polimorfizm nukleotida, da se nekim slučajem pobrkaju i zamene mesta, mnogo više od jednog, od ovih slova: A,T,G,C i U?

(Adenin i guanin su purinske, a timin, citozin i uracil su pirimidinske baze koje grade nukleotide nukleinskih kiselina DNK i RNK. U DNK, adenin se veže za timin, dvostrukom vodoničnom vezom, а guanin se veže зa citozin, trostrukom vodoničnom vezom. U RNK, adenin se, umesto sa timinom, veže sa uracilom, takođe dvostrukom vodoničnom vezom.

Vodonične veze stabilizuju strukturu nukleinske kiseline i čitave zavojnice. Dvostruka vodonična veza je slabija od trrostru-ke, pa se na mestima dvostruke H veze, zavojnica lakše uvija. Jedan navoj iznosi 36°, te se nakon deset uzastopnih navoja, završi pun krug u gradnji potpune spirale).

Da li je razlika između genijalnosti i ludila samo u slučajnom ili namernom rasporedu nukleotida u nukleinskim kiselinama?

Da li bi isti čovek, uz neku malu promenu, od samo jednog nukleotida, (jednog od ovih pet velikih slova), od genijalca postao ludak, i obrnuto?

Videli smo u prirodi svakave greške, ove vrste: tele, prase, zmiju ... sa dve glave; muvu sa 8 pari očiju, svugde po telu; bebe sa zatvorenom, prevučenom kožicom preko očiju umesto kapaka, bebe bez jednog bubrega, bezDID ruke YOU noge, saKNOW? 6 prsta ili čak bez obe ruke i obe noge istovremeno... i još mnogo, sličnih slučajeva sa raznim urođenim ili stečenim manama.

Neki knjižvnici, pisci, slikari i drugi umetnici, su život završili u duševnoj bolnici. Otkačilo im se neko slovo, ili šta drugo!?

Literatura; Izvori: Biografija.org Borisav Stanković Književnik (1876. - 1927.)

Biografija ažurirana: 30.07.2018. https://www.biografija.org/knjizevnost/borisavstankovic/ jugmedia.rs; carsija.rs

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 20 | TEMA BROJA

BRANKO MILJKOVIĆ I "PREJAKA REČ"

ODVAJANJE PESME OD SEBE Milijan Despotović

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Postoje pesme koje „žive“ u senci njenog potpisnika pesnika. Taj mag imena koga izbacuju, često, klanovi, nosi i površnost pesme, loš sadržaj. Takva pesma odlazi zajedno sa pesnikom u zaborav. Odvojiti pesmu od sebe znači biti siguran da će ona moći da traje i sebe i pesnika, i tada kada pesnik zaboravi pesmu.

Branko Miljković je pisao poeziju za koju je bio siguran da će moći bez njega, da joj on nije potreban kao štap, da će ona večito pleniti snagom i tražiti od drugih da je čitaju, da je tumače. On je o odvajanju pesme od pesnika, skoro do zaborava, zapisao: Pesmu moramo odvojiti od sebe da bi mogla da počne svoj vlastiti život, da bi, več jednom stvorena, samu sebe večito stvarala i obnavljala iznutra. Treba zaboraviti ono što je rodilo pesmu, jer pesma se sobom prevazilazi, ukida i poriče ono iz čega je nastala. Bio je bol i očajanje, a rodila se pesma koja je uteha i prelepa bezbolnost. Da bi pesma živela moramo je stalno ponovo otkrivati u njoj samoj“.

Nada je luksuz.

Večna noć u krvi izmišljenom oku slepim zidom preti.

O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam što sam znao zar znam šta ću znati: skelet usamljeni izgubljeno ime divno usklađenje s praznikom što pamti jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta što mami iz mene sunce i prazninu pretvara u slavuja, kad različit od sveta predeo me tače i pretvori u prašinu.

Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam za sva vremena od vremena i praha.

O gde su ta mesta kada vetar duva i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam na kolenima predeo koji se otvara u biću u kamenu praznom, gde je skrita poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

Miljković je, da bi pesma mogla da se obnavlja maštom pesnika i čitaoca, zaboravljao i povod pisanja, želeo je da novo svetlo na njen sadržaj pada iz svih uglova, uvek novih. On zaboravljanjem nije želeo napustiti pesmu, naprotiv, on bi je i tada otkrivao praveći tako uvod u ponovno rađanje poezije i obezbeđenje života poeziji

STRANA 21 | TEMA BROJA

Ipak, nije slutio da će prerano „otići“, niti da se to može desiti njegovoj poeziji. Ono što se desilo njemu nije se desilo njegovoj poeziji - ona živi, a tako i on. Kao da je stalno obnavlja. Ruka podignuta na njegovo telo nije bila dovoljno snažna (ta snaga je jadna) da ubije i pesmu. Zato se ona iznova rađa i brojni pesnici se uče na Miljkovićevoj poetici, na čijim vratnicama stoji stih: „Siđi u moj glas.“ A potom: „Stvaran je cvet čija odsutnost miriše.“ Prisutno miriše. Vasko Popa, za koga je Miljković rekao da je naš najveći savremeni pesnik, umro je misleći da čitalac ne razume modernu poeziju, da su je kritičari mistifikovali. Miljković nije imao takav utisak o poeziji koju je pisao, „budućnost poezije je budućnost čoveka“, pevao je uvereno. U tu budućnost mi danas verujemo, ona to zaslužuje jer je pesnik pevao istinu.

I desilo se što se desilo. Miljković je otišao u večnost, nezaboravu pesma daje ton večnog zvuka.

Epitafna pesma „Ubi me prejaka reč“, je samo to pri prvom čitanju. I dugo je bila osnova tumačenja njegove tragične poetske ličnosti. Razložimo li je i siđemo u pesnikov glas (a on je to tražio) stvarnost je sasvim drugačija. Prejaka reč, ustvari, biva nosilac tereta pesme i odgovorna je za njen dalji život. Ona se tu razdvaja od pesnika po pesnikovoj želji, jer „poezija je jedan uzvišen naklon da se izađe iz sebe“. Produkt tog apora je prejaka reč, reč potrebna pesniku, reč koju treba dostići, reč koja ubija lažne emocije za pesmom, reč koja daje slobodu i pesmi i pesniku. Tu reč nema svako od nas, pesnička muza je ne daruje svima, stoga je i njeno istinsko značenje ostalo nejasno. Pogrešno je tumačenje da ona pak ubija pesnika. I ta reč se vraća, vraća se na mesto ljudskog zločina a ne zločina reči, tek tada ona može biti epitafna. Tada reči kazuju unutrašnj stanje, kao i pesma „Uzalud je budim“.

Poezija ne može mnogo, ona ne menja svet ali menja svest o sebi. Miljković je želeo da svet naliči poeziji, uspavanog je uporno budio. Kao da je slutio kako će ova naša planeta „biti mina u raskrvavljenom nebu“, nešto nama ličnije, slovenski, poručio je: „Ko ne sluša pesmu slušaće oluju“. Strašna je oluja koja traje! Kako da je pesma nadjača?

Pitanje je sad. Pesma „Uzalud je budim“ jeste, na prvom mestu, ljubavna pesma. Za nju je Miljković rekao: „Gimnaziju sam završio u Nišu. Kao gimnazijalac kod jedne svoje susetke jednog dana sam video sliku njene umrle ćerke. Zaljubio sam se u tu sliku. Zaljubio sam se u mrtvu devojku. Celu svoju prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom temperaturom, a i samu knjigu nazvao „Uzalud je budim“, to je bila moja prva ljubav“.

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između prstiju budim je zbog reči koje peku grlo volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi uzalud je budim treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesmi ako nije tako odsecite ruke i pretvorite me u kamen.

Ima tu ljubavi sa potrebnom ispovednošću, ali treba znati da je Miljković o ženi kao ljudskom biću pevao dosta hladno i nezainteresovano. I kad god bi se dotakao te teme žena bi bila samo jedan poetski obris jer bi vođen vatrom, koju nije rasipao, opet se našao u heraklitskoj dijaspori od teme. Tako i ova pesma „se može tumačiti, samo kao odraz pesnikove zaljubljenosti u ženu, stvarnu, ili ideju o njoj. To je nešto sasvim drugo, vatra ne samo u pesniku, ta vatra je u bićima o kojima peva, koje idealizira. Ta vatra, to je njegova misao koju slobodno pušta da lebdi nad poezijom, dok će sebe kao biće smestiti između redova kao dete uplašeno od sveta, a toliko ga željno“.1 Miljković nije bio uplašen, on je samo bio racionalno oprezan. Ništa ne okolišati. Miljković je zaista hodao uvek između redova svoje poezije, merio njihovu snagu i dozirao im slobodu odlaska, pevajući život i materijalnost, kako u bićima tako i stvarima.

Te prejake reči sada ga samo fizički uzalud bude, on je duhom itekako budan i rečit. Hoda između stihova, menja im mesta. Možda je njihov sadašnji raspored samo prividan, možda je on već drugačiji a mi ga ne umemo čitati, nemamo saznanja kako ga pratiti.

Možda nas sam život danas demantuje u već stečenom iskustvu, Miljković je svakako to iskustvo već imao u poetici koju valja vazda iznova otkrivati. Zato imamo obavezu na stalno pročitavanje i stalno otkrivanje novih mogućnosti, zato svako novo tumačenje poezije Branka Miljkovića ima smisla. Dok takvog smisla bude postojalo postojaće i pesnika i poezije ali i samog života čemu poezija inače služi i ona ga stalno podražava.. A sada nešto više od pisma, i u prilog pesmi. Pismo koje sam davno primio od pesnikinje Dobrile Nikolić iz Velike Plane, ima u svom sadržaju nešto više od običnog pisma i baca novo svetlo naživot Branka Miljkovića, skida nešto što je mistično u svemu što se zbivalo sa njim i oko njega. Na nju se, promišljajući o Miljkoviću, pozivao i Tanasije Mladenović.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 22 | TEMA BROJA

Evo dela tog pisma:

„Dragi kolega Milijane,

Brankova poezija izmiče svakim danom od suda javnosti, kažnjava nas za zlonamernost i postaje neobjašnjiva, kao i njen tvorac. To je biser naše književnosti koji se povlači u svoju školjku i čeka poštenog ronioca. Kada je napisao na obične reči više nemam pravo, zaista je tugovao, jer je svoju poeziju činio činima običnih reči, pa je ona, bilo koliko filozofski teška i zamršena, lako prevodiva na sve jezike, čemu je za života težio.

Niko ne zna, ne znam ni ja zašto je pošao u Zagreb. Trebalo je da ide u Titograd i Herceg Novi, to je i rekao roditeljima. Ja sam sedela u vozu za Zagreb kada je došao da se pozdravi. Bilo je pitanje minuta da voz krene.

Otišao je nešto da mi kupi za usput i vratio se brzo sa ogromnom bombonjerom. Kartu je platio u vozu. Imao je poziv iz „Likosa“ i rekao je da mu je isto išao u Zagreb ili Titograd, tek, u Beogradu ne može da ostane, ubijen je optužbama da je Oktobarsku nagradu dobio udvarajući se žiriju, puzeći i žonglirajući, dižući oko sebe buku i prašinu, a ustvari je plagijator, imitator i kradljivac. On je bio odlučio da se ne ženi, poezija mu je bila sve i optužbe su ga teško pogodile.

U Zagrebu nije odmah dobio ponuđeni posao, poštovali su njegovu poeziju, voleli da ga slušaju, bio je svoj na svome jer je po majci Hrvat, ali oko njega je bio jedan književni ledeni oklop, od njega su zazirali jer mu je otac bio Srbin i optuživan je za velikosrpstvo, sve istiha, kulturno, kako se to u Zagrebu živelo, ali nemilosrdno i uporno. Bio je usamljen, imao je samo mene. (...) Niko ne govori da je umeo danima da živi usamljeno, povučeno, da sluša muziku i piše.

Sanjao je da piše drame i započeo ih je u Zagrebu. Imao je dve skoro gotove, ali one su nestale zajedno sa šesnaest njegovih pesama koje je imao kod sebe one noći kad je ubijen.“ 2 Kako se od Dobrile očekivao odgovor na neka pitanja vezana za njene kontakte sa Miljkovićem, ona je prihvatila tu prepisku rekavši: „Odgovoriću sve ono na šta znam odgovor, na ostala će odgovoriti vreme i tvoja generacija. Srećno!“ 3 Nažalost, okolnosti nisu dozvolile da se prepiska nastavi zbog smrti pesnikinje Dobrile Nikolić koja je, ujedno spremala jedan obimni razgovor o haiku poeziji samnom (Milijanom Despotovićem) koji je bio u toku. Sve se nekako odužilo, smrt je bila brža, kao uostalom uvek što je.

Jedno je sasvim sigurno: smrt ne trpi nasilje. Tamo gde se ono dogodi ostaje duh, u ovom slučaju poetski duh Branka Miljkovića, koji je večiti naš sabesednik. I svako ko mu se u „razgovoru“ dovoljno ne približi, rizikuje da svoje tumačenje vrati u plašt običnog spletkarenjnja. Toga se i sam pesnik vazda plašio. Oko Miljkovića se baš spletkarilo, „stavljana mu je omča u ruke, ali, čini nam se, da je u tim neverovatnim pričama, ne znamo kome su one trebale, više bilo slike o spletkarošima no o samom pesniku. esnika i ne može svako razumeti, posebno ne spletkaroši! Nije li Gete u svojim stihovima, gde Mefisto na sceni razgovara sa učenikom, rekao: „U svemu - držite se reči. A držanje za reč je uzvišen ljudski čin u običnom životu, a u životu pesnika duhovni zavet. I dalje ne prestaje interesovanje za njegovu poeziju, ali ni sumnja u zvanične okolnosti tragične smrti.

Stradao je, zvanično je zapisano, u Ksaverskoj šumi na periferiji Zagreba, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, dve nedelje posle svog 27. rođendana. Nađen je obešen o drvo savijeno do zemlje. Svi slu`beni izveštaji kazivali su da se obesio. Vidosav Petrović, veoma blizak pesniku i prisan drug iz detinjstva, beleži: „Zašto je Branko tako završio?

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Nikada nisam mogao ni hteo da prihvatim da je to sam učinio... O samoubistvu, o `ivotu, o smrti, o geniju i ludilu, Branko je uvek sa uzbuđenjnjem čitao. Govorio. I ne jednom se pitao; gde je granica između života i smrti?

Između genijalnosti i ludila? Kada i zašto se čovek odlučuje na samoubistvo.“ 3 Sam autor navodi Brankova razmišljanja o samoubistvu Remboa i Majakovskog. Miljković je, inače, napisao i pesmu koju je naslovio „Dalekoj samoubici“, pesmu u kojoj žali što ranije nije naslutio i sprečio tragediju, samoubistvo. Prosto žali što što ta sabraća nisu „verovala u njega dalekog“ a postao im je blizu.

Samo da sam bio kraj tebe tada da pomilujem rečima tvoje namršteno ćutanje i da u tvoje mračne oči kanem drugarski osmejak – ti bi bio živ sada.

Kako me nisi naslutio kroz svoje lutanje!

Ili nisi bio toliko jak da poveruješ u dalekog mene!

I ugasile su se ugasile tvoje zene.

Uviđaj o tragičnom kraju Miljkovića je „smandrljan“, beleži i pesnik Tanasije Mladenović, on kaže: „Pesnikinja Dobrila Nikolić, koja je živela u Velikoj Plani, ispričala je, na primer, da je s Brankom bila te večeri do 11 sati, da je s njim imala dogovor da sledećeg jutra krenu za Beograd, da su ih u blizini mesta, gde se tragičan dogažđaj zbio, presreli ljudi sumnjivog izgleda, da su prosto odvukli Branka sa sobom, a da je ona uspela da pobegne. Njenog svedočenja u spisima nije bilo, a nije ni bilo izjava Zvonimira Goloba i Irene Vrkljan. Niti bilo kog drugog hrvatskog književnika“.4 Na sumnju da se ne radi o samoubistvu navodi i izjava Zlatka Tomčića, Brankovog prijatelja iz Zagreba: „Ovde je fotografija drveta ispod kojeg je Branko klečao, i na fotografiji se vidim i ja (i još neko je bio samnom ko je mene snimio pokraj tog drveta)... To je svima čudno, i do danas je ostalo nejasno, da se netko mogao objesiti o takvo drvo! Zapravo, on i nije obješen - on je, ispod drveta, klečao. A nekakva omča od remena je bila tu negdje vezana. Dakle, vrlo neobičan položaj - kao da je on, negdje, prije, bio... I ovdje, možda, doveden - i to je moguće, jel“?5 Ostala je sumnja i pitanje: Da li je Branko Miljković ubijen?

Pesnik nije ubijen!

On je tu i danas sa nama. Viđamo njegove reči. Čujemo šum njegovih ruku... Poezija je moćna da život stalno iz ruku smrti otima. Možda i ovo skromno govorenje to potvrđuje. I ako ne potvrđuje, potvrđuje potreba za njim. Ima života dok poezije ima, ko, opet, može ubiti tolike reči koje je pesnik rasuo u naše duhovne beležnice, što naizust, to zapisom. Gde god se okrenete stihovi su oko vas. A stihovi Branka Miljkovića su bili i ostali „svetlište reči“, i kao takvi prepoznatljivi. ________________ 1) Mirjana Djapo: „Simbol vatre u pjesništvu Branka Miljkovića“, Riječi, Brčko, br. 14/196, str. 52-53.

2) Iz pisma upućenog Milijanu Despotoviću, iz Velike Plane, 9. marta 1996. godine.

3) Vidosav Petrović: „Pesnikov uzlet“, Gradina, Niš 1988, str. 6-7.

4) M. Stojanović: „Smrt od prejake reči ili...“, Politika ekspres, Beograd, br? /1996, 29. januar, str?

5) Isto.

Pesnička analiza duha je pokušaj da se stupi u kontakt sa životom koji nas mimoilazi a koji fizički susrećemo dok trajemo, uz potpunu svest da on traje i u našem odsustvu.

Lični opažaji su za čitaoca posredstvo između stihova i stvaraoca a intersovanje za njih svakako se uvećava kad pesnik sklopi poslednju knjigu.

Tada je svaki detalj iz njegovog života još bitniji. Ali, to je znak da je on zaista pisao poeziju koja je vredna pažnje. Pesnička svest koja karakteriše duh prenosi se tako u misli i osećanja pa nam pojedine činjenice preporučuju čitanje, ali inspirišu i na novo pevanje.

Iz te recepcije, nastala je i posthumna knjiga Ljubomira Jankovića1 „Miris gružanskog polja“2 za koju kažemo da „odiše ljubavlju prema gružanskom kraju i prirodnim lepotama. Opisi jutara i večeri su gotovo čulni i vrlo često personifikovani čime se kod čitaoca otvara suptilna komunikacija lirskog subjekta sa žitnim poljima, drvećem, nebom i oblacima.3 Sreli smo se u tom bajnom prostoru gde moj brat po ljubavi prema umetnosti, slikar Dragan Jerotijević Jerotije (u Borču) gradi Dom umetnosti.

Ljubomir nam je kazivao da sprema pesničku knjigu i da ima želju da je ja objavim u Požegi. Zahvalan sam mom suizdavaču što je ovaj rukopis stigao do mene i što ga u ime izdavača potpisujem. Njegovo zdravlje nije bilo strpljivo da knjigu ima u rukama ali, ona je danas u rukama njegovih najmilijih i prijatelja kojima je knjigu namenio pre odlaska u „novi dom starog ognjišta“. I kao da ga „sa poljane, vihor (...) uze/ kao pero lako“. A svojim perom je „čitao“ prirodu koja „je roditeljka svega“. Život se gasi svaki čas ali se tako i „obnavlja svaki čas. Stvarnost je uvek drugačija. Umetnost ne. Ona je jedan trenutak iz vremena i jedna tačka iz prostora te prirode, tog života i te stvarnosti.“4 Ljubomir Janković shvata da je istinski pesnik prirode i da „zvucima vetrova stiže rima./ Neke pesme su odlomci proze“. Zato se on trudio da ono što piše bude u skladu sa prapevanjem i mišljenjem i zamolio: na pesnika „ne hulite, desiće se čuda“, već negujte ljubav, „ljubav je mera svoju stvari“.5 Ozaren tom svetlošću pesnik ne krije ni svoju zaljubljenost, kada kaže „u Suncu te gledam dok se gore diže“ i dodaje:

Ja nisam Orion, ali imam sunce!

Na tren shvatih, ti si ona iz sna, Čednih očiju i strasnih usana Da l ti je boginja dala to lice? Žensko lice je pesnikovim očima poljubno emocijom i svetošću. U njemuse oslikava sva duševnost kojom su reči u domašaju izliva osećanja. Tu negde, događa se presek ličnog osećanja i poetičkog domašavanja. Sve ostalo je čista poezija koja pravilnom rimom daje i muzički glas koji se stapa u „dva nađena vaseljenska tela“. Pesnik je, poput Pauna Petronijevića, Paun dodouše platonsku Malu Pticu, našao svoju Pčelu koja mu je medonosila a meleme koje bi mu bolnom spravljala on je ostavio poeziji da ojedra jer je pesnik prerano sklopio oči. Proročki je pevao da suđeno je da samo jedno voli.

Na vest od odlasku Jankovića, umesto poklonjenja, zapisao sam ove stihove:

__________________________________________________________________________________________

STRANA 23 | TEMA BROJA

DOMAŠAJ IZLIVA OSEĆANJA Ljubomir Janković: „Miris gružanskog polja“ MILIJAN DESPOTOVIĆ SUĐENO

Ljubomiru Jankoviću

Nije smrt odnela tvoje srce, Krvotok pesme sad pune rime, Ti im još dodaješ tihog glasa, Pevaj pesmo, kad pesniku nema spasa!

Kud ode, iza onog neba plava, Ili se zagovori kod oca Radisava?

S nama ne dočeka ni jednu boru, Čuješ li sad i „plač vrba“ u zoru?

Suđeno je da „samo jedno voli“ Kad se let svrši oboje po krilo zaboli.

Nema ramena a nevreme preti, Iz pesme ptica traži gde da sleti.

U Beočinu, 2. oktobra 2018.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 24| ESEJI I OSVRTI

Pesnik Ljubomir Janković nije imao priliku da svojoj poetici obezbedi i kvantitet, napisao je tek ovoliko koliko se u knjizi našlo, a vredno je.

Doprinos je ne samo poetici Gruže u kojoj su stolovali Živadin Stevanović, Dobrica Erić, Milena Jovović... koje je na svoj način podsticao i kritički usmeravao umni esejista i kritičar dr Dragiša Vitošević. Bez Dragiše6 Gruža nikada ne bi našla ono mesto u kulturnoj istoriji Srbije, koje joj je i pripalo.

„Slutio je Janković i snagu dobra, sa molitvenom nadom pevajući Belom Anđelu, dok je stremio ka nebeskim visinama. Umeo je i da voli, snažno i tužno, seljački jako a vlastelinski čežnjivo i romantično.

Umeo je i optimistično da sanja o boljim danima, dok je sa viteškom hrabrošću bio svestan gorke realnosti.

Umeo je Ljupče mnogo toga, da bude poeta, fanatični i fantastični interpretator svojih stihova, ali i da se u trenu preodene u gružanskog ratara plave krvi.“ 7 Janković je poetski zavičajni hroničar („Priča iz Toponice“). Na osnovu njegovih stihova moguće je rekonstruisati pozicije dućana, bakalnica, kafana, kafića (gde „gazda (...) uvek psuje sveću, a/ gosti u čašama traže sreću“), pečenjare, bankarnice, pošta, tišljernica, veterinarska stanica, pekara... ali ne čuju se više medenice,/ „sve zamire i prolazi,/ ovo je priča iz Toponice“.8 Mnogo je sela srpskih imalo ovakvu privrednu strukturu, dodamo li ovde škole, policijske ispostave, mesnu vlast, danas mnogih sela nema uopšte, to su sela bez škole i dece.

A „tamo gde nema deca ni sela biti neće“ (Milorad Šojić), otuda i ovi nostalgični stihovi: „Rodna kućo, gde ti je avlija?/ Na odžaku ti, mesto rode, sova.“

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

U rodoljubnom tonu Janković je ispisao nekolike pesme („Na rodnoj grudi otadžbine moje“; „Otadžbino moja“) gde se glasi slobodarnost na tradicijama nekadašnjeg obližnjeg srednje-vekovnog grada Borač, čija je stradalnost opevana pre svega u pesama Dušana Božovića čija knjiga čeka objavljivanje. Podsećajući na teške vremenske periode kad je naš narod krvario, Janković se pita:

Gde lutaju duše naših predaka Nebesa nam cepaju čengelima. ............................................... Šta li sad gleda mati Vaseljena?

Da li žali roptaj dece svoje.

Ljubomir Janković je svoj nevelik rukopis zaveštao baštini srpske poezije, otrgnut je od zaborava, ali ostaje gorak ukus vremena da nas je rano napustio, kada je tek mogao da stvara. No, sa pesnicima je tako, prerano im pesme nastavljaju život.

U Niškoj Banji, 26. oktobra 2019.

--------------------------1) Ljubomir Janković (Topnica, kod Knića, 1971-2018), pisao je poeziju, zastupljen je u zbornicima „Gružanska šarenica“ , „Srce u srcu bije“ i „Vila sa Boračkog krša“. Ovo je njegova prva , posthumno objavljena knjiga.

2) Ljubomir Janković: „Miris gružanskog polja“, Svitak, Požega, Centar za kulturu i biblioteka, Knić, 2019.

3) Marija Kostić: „Suptilna poetska komunikacija“, iz pogovora knjizi „Miris gružanskog polja“, str. 74. i zadnja korica knjige.

4) Branko Lazarević: „Filozofija i sociologija umetnosti“, Zamak kulture, Vrnjačka Banja, 1978. str. 30.

5) Brana Marinković Nikolić iz pesme „Mera“, vidi u knjizi „Mera sviju stvari“, izbor iz ljubavne poezije saradnika Književnh novina „Svitak“ (izbor Goran M. Despotović), Svitak, Požega, 2010. str. 6.

6) Narodna biblioteka u Kniću nosila je ime dr Dragiše Vitoševića koga je Ljubomir Janković nazvao „pretečom savremenika“. Pitam se kakvo je to vreme došlo da se „ugasi“ Dragišino ime na biblioteci. No, odavno Dragiša nije „ispred vrata“, on je unutra, u knjigama, koju god uzmemo sa police osetićemo njegov duh.

Dragiša je ambasador pisane reči u „pesničkoj republici Gruža“ (kako je to Ljubomir zapisao).

7) Marko Marković: „Poezija sa snagom dobra“, iz pogovora knjizi „Miris gružanskog polja“, str. 77.

8) Toponica je selo u opštini Knić.

Prema popisu iz 2011. godine u njemu živi 335 stanovnika, u naselju ima 111. domaćinstava. Uočeno je smanjivanje broja stanovnika.

STRANA 25| TEMA BROJA

ZA NJEGA ZVONO ZVONI Ernest Hemingway MARIANA QUNBAR SELMA

U nedelju ujutru 02. jula 1961. godine, u planinama Sawtooth u Ideju odjeknuo je pucanj iz dvostruke cevi i jedan život se je ugasio. Pre toga, ustao je iz svog kreveta pazeći da ne probudi svoju ženu Mariju, ogrnuo se svojim omiljenim ogrtačom kojeg je zvao "careva haljina", odabrao svoje omiljeno oružje kojim je pucao u lov na golubove, izašao u prednji deo kuće a onda pucao sebi u mozak.

2. jula 1961. godine umro je velikan svetske književnosti, nobelovac Ernest Hemingvej.

"Nijedan čovek nije ostrvo samo za sebe; svaki čovek je deo kontinenta, deo okeana. Ako more odnese grudu zemlje, Evrope je manje, kao i ako rt-a nestane, imanje tvoga prijatelja ili tvoje vlastito. Smrt svakoga čovejeka smanjuje tebe jer si obuhvaćen u čoveječanstvu.

I zato nikada ne pitaj kome zvono zvoni; tebi zvoni!"

Svi mediji Pre neki su vest da se radilo o nesreći, da je čisteći svoje pištoljem jedan greškom opalio. Priča je potkana na naslovnim stranicama svih američkih medija. Njegovoj ženi Mary Hemingvej bilo je potrebno nekoliko meseci da prizna da se radilo o samoubistvu a svetu još 50 godina da se složi s tim, pronađe razloge zašto je ova divovska ličnost, ovaj čovek od akcije, sjajan lovac, ratni heroj, svestrani čvrst momak četiri puta oženjen pribegao ovakvom koraku. Zašto bi to učinio ?

John Walsh svojoj u knjizi "Biti Ernest" otkrio je mnogo novina iz života ovog velikana o kome svet nije znao.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 26| TEMA BROJA

- TRAGEDIJA GENIJA Idealizovan život Ernesta Hemingveja koji je ponuđen svetu bio je jednostavan. On je bio savršen čovek, izvanredan pisac sa savršenom sintezom uma. Veliki avanturista kakav je zaista bio, tvrdoglavi pijanac, ljubitelj bikova i vodenih niti ne bio je najbolji pisac svog vremena podjednako prenoseći emociju onim što nije rečeno kao i onim što jeste.

Bio je ranjen na talijanskom frontu u prvom svetskom ratu, za vreme oporavka zaljubio se u zgodnu medicinsku sestru i kao rezultat toga nastao je roman "Zbogom oružje" i bio na čelu američkih pisaca u Parizu. Tridesetih godina 20. veka odlazi u Španiju kako bi se borio za republiku i u to vreme piše "Za kim zvono zvonI" u kojem se prepliću teme smrti, rata i ljubavi.

Nakon rata, sa svojom četvrtom suprugom povukao se na Kubu gde je napisao"Starac i more", dobio Nobelovu nagradu. To je bila priča za javnost.

U Parizu gde je živeo u privremenoj idili sa svojom prvom suprugom Hadlej i njihovom bebom Johnom, Hemingvej je počeo da pokazuje znake opasne promene raspoloženja, neiz-drživost i prezir prema svima koji su mu jednom pomogli. Izbacio je Hadlej i dete i počeo vezu s Paulinom Pfeifer, ali je trpeo ogromne noćne more krivnje.

Zbig toga se preselio na Floridu. Iz nekog razloga postao je opsednut borbama s bikovima, veličanjem krvi, prosutim crevima, matadorovim ogrtačem i mačom, umetnosti ubijanja. U knjizi "Smrt popodne" učinilo se da Hemingvej razvija neku svoju filozofiju o smrti ali ga je bilo teško slediti. okom građanskog rata otišao je u Španiju ne radi borbe poput G. Orwela već zato što mu je to naređeno da o tome izveštava za Severnoamerički novinski savez a i zato što je tamo krenula njegova nova ljubav Marta Gelhorn. u Madridu je uprkos bombar-dovanju imao svoje vreme za kavijar i votku, snimao film pod naslovom "Španska zemlja".

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Naglašavao je da u ratu ne zauzima strane, niti želi videti kako su SAD umešane u rat. Kada je Amerika ušla u Drugi svetski rat 1944. god. bio je ratni dopisnik i svojevrsni ratnik. Kraj rata je dočekao u Parizu u hotelskoj sobi sa svojom novom ljubavi Mary Wels.Otprilike kad je završavao "Zbogom oružje" stigla ga je vest da je njegov otac izvršio sanoubistvo pucajući sebi u glavu.

Od tada se njegov život u stvari počeo raspadati. Nizale su se nesreće u kojima je jedva izvukao živu glavu. Jedna takva nesreća u Parizu ostavila ga je s razbijenom glavom i devet šavova.

Postao je neobično sklon nesrećama. Mesecima je bolovao od glavobolje, zujanje u ušima, imao je i problem s govorom i pamćenjem. Imao je prometnu nesreću gde je zadobio 57 uboda, nesreću s motociklom, povredio je čelo na retrovizoru i jednom čak pao sa palube.Najveća nesreća dogodila mu se 1954. god kada je sa suprugom leteo privatnim avionom za Kongo. Avion se srušio i zapalio i proširila se vest o njegovoj smrti. Međutim spašeni su sa teškim povredama. Sve više se odavao alkoholu, imao bubrežne probleme zbog ribolova u hladnim španskim vodama.

Faktori koji su uzrokovali samoubistvu su se množili, depresija, hronični alkoholizam, ozljede mozga, psihoze. Za očevu smrt krivimo je majku, govoreći da ga je ona ubila, svojim ponašanjem prisila na samoubistvo.

"Mrzim majku i ona me mrzi, ubila je mog oca" govorio je.U poslednjih nekoliko godina svoga života postao je paranoičan i govorio o tome da ga FBI špijunira.

Hemingwayeva rodna kuća u Oak Parku.

Fotografije sa Wikipedie

Čak je na preporuku pekara lečen elektrošokovskom terapijom čak 15 puta. Tek 2009. god FBI je otkrio da je Ernest Hemingvej zaista bio na njihov spisku za praćenje. I tako čovek

kao

što

je

bio

Ernest

Hemingvej pisac nobelovac, koji je preživeo kroz antraks, malariju, upalu pluća,

rak

avionske

kože,

dijabetes,

nesreće,

saobraćajnih, napuknutu

slomljeno slezinu,

dve

nekoliko bubreg,

naprslu

jetru,

slomljenu lobanju i još mnogo toga, taj neuništivi div, koga ništa nije moglo ubiti, odlučio je podići ruku na sebe.U 7 sati ujutru, obukao je svoj omiljeni

ogrtač

"carevu

haljinu";

verovatno sećajući se reči Šekspirove Kleopatre : Daj mi svoj ogrtač. Obuci mi krunu. U sebi imam besmrtne čežnje!"

SVETIŠTE

STRANA 27| TEMA BROJA

MARIANA QUNBAR SELMA Rekli su mi Traži Čitaj Uči Prati svetlo Gledaj im u oči Gledaj im u ruke Gledaj kroz njih Gledaj samo napred I idi Ne okreći se Nisam bila obučena za samoodbranu Imala sam samo svoje ludilo Stisnut osmeh iz detinjstva u džepu svojih godina Nisam ga smela pokazivati Smejala sam se samo u srcu kad niko ne vidi Svet je bio i suviše ozbiljan A ja nisam znala šta ću sa takvim svetom Oči sam punila novim zorama Srce molitvama Imala sam moć da stvorim deo sveta s bogom u njemu Znala sam ukus zemlje posle kiše Tešio me da i mrtvima nije tako loše I da sve što je bilo još uvek je Da pravda nije reč koja će ikoga spasti, jer nema je...

Rekli su mi Traži i ja sam tražila Rekli su mi Čitaj i ja sam čitala Rekli su mi Uči i ja sam učila Pratila sam svetlo Gledala im u oci Gledala im u ruke Gledala kroz njih Gledala i ništa nisam videla Postala sam ona koja se plaši Postala sam ona koja mora Ona osuđena Prozvana Neka druga Suprotna od sebe A oni su i dalje govorili Idi Ne okreći se Stigni do do svetišta Tamo je tajna Na tren ih nisam slušala Okrenula sam se Ništa iza nas nema ništa Nista osim naših sopstvenih tragova ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

CRTE ALUZIJA ZORICA TIJANIĆ Posveta Silviji Plat Pod staklenim oblakom život se kruni i kloparaju vozovi prema podzemlju duše.

U vagonima orkestar putuje prema kripti od belih orhideja.

Jedna otvorena knjiga, Bahova Misa u pozadini – predznak su za ispraćaj.

Lepljiv otisak leve cipele hramlje polako ka snu.

U odlomcima oživljen strah od nežnosti pribija se poput broša uz pregrizeno srce.

Pod prstima mrvicama žudnje nahraniće najlepšeg od najlepših“; Jedinog od mogućih Onog koga je volela dodirom u izabranom fragmentu daha.

Bledog lica izgrižene usne reći će istinu, da nežnost njena voljena nije bezdnadežnost već smrt u kojoj se strast iznova rađa - podvučena crtom aluzija.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire.

Branko Miljković

Šta je to što pesnik oseća u trenutku kada pesma izlazi iz njega?

Da li ga ona plaši ili opušta? Da li je to umetničko kreativno stvaranje podstaknuto sredinom, porodicom, obrazovanjem ili nema veze sa tim? Mogli bi da postavljamo pitanja i da dajemo neke površne odgovore, ali da li treba tako pristupiti ovoj temi. Život ukletih pesnika (izraz koji je prvi put upotrebio francuski pesnik Pol Verlen) bio je ispunjen samodestrukcijom, upotrebom droge i alkohola. Takvi pesnici su ispisivali svoje najbolje pesme na granici života i smrti, na korak do ludila. Smatrali su sebe neshvaćenim i prezrenim u svetu malograđanskih savremenika.

Bili su buntovnici i revolucionari, simbolisti u pesničkom stvaranju, tamni, mračni, tužni, odbačeni, često siromašni, bez ljubavi i sigurnosti porodice.

Kako se može stvarati u svetu ogrezlom u mito i korupciju, gde vladaju poremećene vrednosti, gde se slavi bezdušnost i zlo!?

Pesnički glas otrežnjenja deluje i sada kao krik umirućih ptica slobode, kao biser bačen pred one koji ga ne zaslužuju.

___________________________________________________

MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ Marija Stojiljković Marstoj je rođena 1974. godine u Beogradu, gde živi i radi. Magistar je ekonomskih nauka. U saradnji sa Čigoja štampom 2015. godine objavljuje svoj prvi roman antiratne tematike i hibridnog žanra – Božanska je snaga književnosti. O romanu su pozitivno mišljenje dali mnogi književni stvaraoci i čitaoci. U 2017. godini, u izdanju Udruženja pisaca Poeta iz Beograda, objavljuje prvu zbirku poezije – Ptica iza žice. Recenzije i osvrte za zbirku su radili: Zorica Tijanić, Simo B. Golubović, Vladanka Cvetković, Zorica Krstović, Mirjana Štefanicki Antonić i Viktor Radun. Objavljuje pesme i priče u štampanim i elektronskim časopisima, antologijama i zbornicima. Učesnik je raznih književnih manifestacija i promocija drugih stvaralaca.

Povremeno piše recenzije, književne prikaze, eseje, putopise i mišljenja.

Bila je sekretar Književnog kluba „Scena Crnjanski“. U redakciji je časopisa „Scena Crnjanski“ i urednik je internet portala ovoga kluba. Član je i drugih književnih udruženja.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 30| TEMA BROJA

Prezrenje prati iskrene pesnike, sklone kritici, na svakom koraku. Što su više društvene pojave kritikovali, to su ih oni koji su se našli „uvređeni“ brže napadali, nipodaštavajući kvalitet njihovoga dela, smatrajući ih beznačajnim jedinkama, koje niko neće pamtiti.

Kako se prepoznaje pravi pesnik, pitam se, pošto sam i sama iznedrila iz sebe neke pesme, koje su „teške“, bolne, zatvorene, pesimistične, a neretko baš takve pesme znaju da traju (mada nije svaki pesimizam dokaz kvaliteta, kao što se ni svaki „pesnik“ ne može zvati pravim pesnikom).

ZAŠTO (NE) UMIRU

PESNICI? Ali, po kojoj ceni je obezbeđena večnost takvih pesama, njihovo trajanje i mesto u udžbenicima i na policama klasičnih dela, to možda najbolje opisuju sledeći stihovi: „…Veseli ljudi, dok ne znate stradanja, / kako ste drugima veliki tad, / i kako jadni ste u mraku padanja, / niko vam ne može smiriti jad“. (Iz pesme Kapljice, (Sergej Jesenjin) Pesnici su deca visine, koja lete po plavetnilu neba. Oni su duše željne slobode, pravde i istine. Njima treba čist i svež vazduh, a ne smog i dim. Za pesnike visine, letenje je način približavanja Božijim nebeskim tajnama.

Oni se pesničkim letom odupiru silama primitivizma i prostakluka, iako ponekad upotrebe koju „nisku“ reč, radi boljeg opisa nekog unutrašnjeg emotivnog naboja, ne treba im zameriti, jer opseg njihovih krila, često udara o prepreke koje im postavlja surova stvarnost, pa tako: „…Tom knezu oblaka i pesnik je sličan; / on se s burom druži, munjom poji oči, / ali na tlu sputan i zemlji nevičan, /divovska mu krila smetaju da kroči“. (Iz pesme Albatros, Šarl Bodler) Pravi pesnici umeju da istrpe velike boli i stradanja, sve dok utehu nalaze u pesmi (neko bi dodao i u alkoholu, ženama, i drugim porocima). Ali, kada i pesma u njima mine, opasni „nezvuk“ tišine usamljenosti vodi ih u depresiju, ili po diktatu zla, u samoubistvo, koje im se čini jedinim izlazom iz konkretne životne loše situacije. „…Pod olujama sudbe krute / povenuo mi venca sjaj, / ubog mi život boli mute / i čekam da mi dođe kraj…“ (iz pesme Preživeo sam, Aleksandar Puškin) Zašto pesnici umiru? Da li je to zbog neuzvraćene ljubavi ili zbog surove osude sredine? Biće istina i jedno i drugo, jer nije lako biti glas ljubavi ili razuma među savremenicima koji ne drže do tvojih stihova, koji više vole da se kupaju u blatu laskanja, dodvoravanja interesnih grupa.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

To je breme usamljenih pesnika, koje njihova pesma ne može uvek da olakša, pa spas pronalaze u parku, na grani drveta na kojoj visi uže i omča spremna za njih. U tom trenu, dok stavljaju omču oko vrata, sluđeni su sivilom doba u kom su živeli, a koje im se čini nejasno, apsurdno, puno haosa i nereda, kao u stihovima: „Dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi? / Dok jedini prkosiš siromaštvu jasnoće…“ (iz pesme Dok budeš pevao, Branko Miljković) O ti jaki pesnici, koji smrti nisu vični i koji ne žele da umru, zagledani su u prirodu, u lepotu bilja, drveća, trave. Oni se kupaju u okeanima, i čiste se od udaraca i ujeda onih koji ih napadaju, tako što veruju u san, i za njih je san bitniji od jave. To se čuje u njihovom glasu kada recituju svoje stihove, ili kada perom, po belini hartije, povlače precizne linije slova. I dok sami šetaju opustelim parkom, dok im preti dolazak zime, oni se raduju, jer znaju da u drveću ima više božijeg opstanka nego u nekim kvarnim i zlim ljudima. „...Drveće puno pupova i zvezda / mesto mene živi. Sve što sam ja reko / šaptaće vam meko / dalje noći…“ (Iz pesme Bolesni pesnik, Miloš Crnjanski) Ne mogu umreti pravi pesnici. Oni su božiji glasnici, nosioci etike i estetike lepog.

Melodija, zvuk i ritam u njihovim smislenim pesmama u otežali od zagađenja vazduh okruženja unose emociju i empatiju koja razgrće trulež doba u duši probranih slušalaca. Zalud je trud prizemnih primeraka ljudskoga roda da prave pesnike komercijalom oteraju sa polica u knjižarama i pokazaće se neuspešan svaki pokušaj kvazipesnika da se članstvom u bolesnim i prodanim književnim udruženjima uz pomoć uticaja novca, politike, moći i interesnih grupa domognu jedine prave nagrade, a to je večno trajanje njihovoga pesništva.

Ko će čuti za kvazipesnike kroz nekoliko vekova!? Bog nagrađuje odane i njemu predane duše. Pesnički duh, iako ume biti tragičan, u stanju je da kroz patnju i unutrašnje sukobe stvori genijalne stihove.

Aura pesnika je snažna, a izvor iz koga teče pesma tajnovit je i uzvišen.

Vreme današnjice na marginu stavlja velike kreativce. Umetnik je često prepušten samom sebi. Njega ne uništava samo društvo u kom caruju poremećene, da kažemo ispremeštane vrednosti, nego i sudba kleta, neuzvraćena ljubav, siromaštvo, nemanje iskrenih prijatelja.

Sve se svelo na ritam novca, pa i kupovina knjiga po knjižarama.

Biblioteke ostaju jedini stubovi koji nose veliku književnu prošlost. Društvene mreže preplavljuju horde kvazipesnika, koji se ponose svojom površnošću, jer za duboku misao nisu sposobni.

Treba se boriti i ostaviti trag u vremenu u kom si bitisao, da bi te u budućnosti prepoznali kao stvaraoca koji se odupirao zlu i bio sklon kritici neznanja i olako datih pohvala i nagrada.

Takav pesnik nikad neće umreti.

STRANA 31| ESEJI I OSVRTI

SNEŽANA MARKO MUSINOV Biti umetnik, u svim vremenima, nije bilo laka stvar u egistencijalnom smislu, sem ako genijalnost nije prepoznata i nagrađena za života te je praćena ugledom i poštovanjem u realno vreme. Odnosi se to kako na pisce i slikare/vajare, tako i na muzičke virtuoze, glumce, pevače, igrače...

Svako od nas ima nekog svog favorita iz ovog ili onog razloga, vezano za detinjstvo ili mladost. Da li su ti idoli opstali i za zreli period i podudarili se sa vrednostima kojima robujemo i koje cenimo, pitanje je. Ne mora da znači, mogu se iskristalisati neki sasvim drugi ljudi, potpuno različite ličnosti od pređašnjih.

Čovek i u shvatanjima, učeći i upijajući život, evoluira, neminovno je. Dela kojima se divi u jednom momentu, ne mora da voli istom snagom ubuduće, i obrnuto, može mu u kasnijem dobu biti prijemčivo ono što mu ranije nije privlačilo pažnju.

ZVEZDE LUTALICE Ako u obzir uzima celokupnu ličnost, sa svim ljudskim vrlinama i manama ispoljenim u privatnom životu i postupcima u raznoraznim situacijama do kojih informacija je moguće doći, izbor može i da se zakomplikuje, pa onda ako se uzima sud drugih, uzme u obzir broj dodeljenih priznanja ili njihovo odsustvo, čemu su ljudi skloni kada vrednuju, širi se raznolikost.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Ukusi su u svemu raznovrsni. Teške sudbine mogu biti prihvatljivije od do kraja skockanih besprekorno. Može se voleti i iz sažaljenja. Ne kaže poslovica zalud: „Sto ljudi, sto ćudi ˮ . S promenom pogleda na svet, sažimajući sopstveno i tuđa iskustva, uključujući i ona kojima nas daruju pisci preko svojih izmišljenih i manje izmišljenih likova, menjamo favorite u raznim oblastima. Jedno vreme nas, možda naivno, mame skitački životi, verodostojni izvori ili fikcija, nekad smo skloni uobličenosti koju donosi smernost, nekad smo kritički raspoloženi prema svim temama...

U ranoj čitalačkoj fazi, fascinirali su me američki pisci. Najdragoceniji u kućnoj biblioteci bili su mi Ernest Hemingvej i Džek London, prozaističke gromade svog vremena i ljudi bogatog pustolovnoavanturističkog duha i iskustva, čije sam redove u romanima bukvalno gutala sa zadovoljstvom.

Privlačilo me je burno i buntovno, elokventno a pitko izrečeno.

Ono što je načinilo moju književnu bazu učinila su dva popularna samoubilačka lika. I Hemingvej, i London, umorni od života, na sebe su digli ruku. I nekoliki pesnici, za čije sam stihove uvek otvorena, doživeli su istu ili sličnu sudbinu. Neke smrti, usled nedostatka svedoka i relevantnih dokaza, su pod velom tajne i večnih nedoumica. Takav je i Branko Miljković kome sam i sama podarila brojne poetske retke.

Ako preterano uživanje alkohola uzmem kao vid samoubilačkih nesvesnih težnji, mnogi književni boemi dobili bi mesto eseističkog razmatranja.

Koliko smo novih sagledavanja ostali uskraćeni zbog neretkog poroka? Koliko je ideja ostalo neostvareno jer je brži bio konopac, nož, pištolj...

Preranim smrtima niko se ne raduje, ostaje da dela pravilno, odvojeno od neželjenih situacija, vrednuje, čuva i preporučuje. Oni koji ostanu čitani, sigurno to zaslužuju jer savremeni čovek svoje dragoceno slobodno vreme ne troši zalud, tri puta meri ̶ jednom seče. Da li će utočište tražiti kod klasika ili savremenika, junaka našeg doba po polu ravnopravnih, svako ima pravo i mogućnost da bira samovoljno. Sa ožiljcima na duši ili ne, prijateljevanje sa knjigom ne može učiniti nažao.

Naprotiv! _______________________ *Asocijacija na naslov poznog romana „The Star Rover ˮ Džeka Londona, u Velikoj Britaniji objavljenog pod alternativnim naslovom Košulja bez kragne (u originalu „The Shirt without a Collar ˮ )

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

________________________________________________________________________

STRANA 32 | ESEJI I OSVRTI

Pošalji reč U tren oka, pošalji reč u baštu istine, neka se tu razmahne, razgrana do mile volje, s jedinstvenim ciljem da svima bude bolje.

Neka slobodno procveta, zalivana, mažena i pažena svih budućih leta, razdraganost njena – ne smeta, naprotiv, dobrotu budi, radost sluti.

Za bolje sutra

Principu dobra da opstane želim, njegovom trajanju u 2020-oj se veselim, da širimo lepotu ljudskih osobina neka to bude naša ostavina jer moguće je deliti dobrotu i van kuće ma prvi pogled ukazivao na bespuće: želje i potrebe nek jedno budu prepuštene zajedničkom sudu prazničnog glamura u koji nas kraj decembra precizno neminovno gura; još malo pa njeno visočansvo Nova godina otkotrljavaće svoja jutra za bolja sutra.

Nadajmo se!

КЕСТЕН, ДВЕ КОСТАЈНИЦЕ, ЈЕДНA УНА Мирослав Васић

________________________________________________________________________

STRANA 33| ZANIMLJIVOSTI

Два града са истим именом на реци Уни . Плаво - зелена река Уна дели ова два градића на две засебне целине , често кроз истори у су подељени на два дела , у два различита царства , две државе , кроз бу ну истори у , а опет у стварности едан град са истим стремљењима , судбинама , срећним периодима али несрећеним временима . Српски народ живи и на лево и десно обали реке Уне у Коста ници већ вековима , судбина овог народа е често кроз векове обележена патњом , несрећном судбином , више него што су то била срећна времена . Други светски рат и близина Јасеновца су ова кра завили у црно . Многа огњишта су заувек угашена , а безбрижна срећна детињства неповратно прекинута , никада се народ у ово златно Унско долини ни е опоравио , и децени ама после многе ране су биле живе у сећањима преживелих . Поред Срба на овом простору Бани е и Поткозар а у Унско плодно панонско котлини живе бро ни народи , Хрвати , Бошњаци ( Муслимани ), Југословени , Мађари , Немци , Јевре и , Итали ани итд . Коста ница на лево обали реке Уне се данас налази на Бани и у Р . Хрватско , Мославачко - сисачка жупани а , а Коста ница на десно обали реке се налази у Републици Српско у Бањалучко реги и .

Реч Коста ница потиче од речи костањ што значи кестен . Поред предивне реке Уне , Коста нице су познате по кестеново шуми , Коста ница на десно обали реке Уне у Републици Српско у свом грбу има кестен . Брегови и обронци Шумарице и Баља украшени су кестеновом шумом . Питом кестен овде е самоникла биљка , за разлику од других кра ева у свету где се култувише као што е то у Итали и , Јапану , Кини итд . Кестен е листопадно дрвеће , лат . Castanea, род листопадног дрвета из породице букви лат .

Fagaceae. Питоми кестен расте у свим кра евима северне хемисфере , у бившо Југослави и познати кра еви са кестеном су у Дечанима , Истри и у долини реке Уне у Коста ници . Кестен е осетљив е на пролећне мразеве , воли искључиво кисела земљишта , крхки и нежни су на биљне болести и биљне штеточине . Расте од Шпани е , Француске , посебно познат у Итали и , преко Балканског полуострва и Мале Ази е , до Каспи ског мора и Јапана . Такође , питоми кестен расте у Северно Америци и северозападно Африци .

Ван Гог, Vincent van Gogh, 'Still Life with Fruit and Chestnuts', 1886, Fine Arts Museums of San Francisco

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Плод питомог кестена од прадавних времена користи се у људско исхрани , био омиљена храна људима сакупљачима у кра евима где е кестен успевао у праистори и . Питоми кестен е врло користан у исхрани људи , има и лековитих сво става . Садржи калци ум , бакар , магнези ум , кали ум , гвође , цинк , мангам итд . Добар е за срце , поспешу е избацивае воде из бубрега , влакна кестена смању у ниво лошег холестерола . Има велики проценат скроба , сличан е кромпиру и кукурузу . У кестену нема глутена . Поред свима познатог ароматичног кестен пиреа , од кестена се праве различите врсте колача , пита , торти , сладоледа , познати су пудинзи и пенасте креме од кестена . У Итали и и Истри у кра евима где нема или ни е у прошлости било довољно пшеничног брашана за исхрану становништва , кестен се додавао у тестенине за израду хлеба , уштипака , равиола , крокета итд . Кестен и гљиве се често користе за едно у гастрономи и у припреми меса од дивљачи . Кестен као и цикори а се у прошлости користио као замена за кафу . Од кестеновог меда се припрема медовача .

Флегелова слика Мале птице и печени кестен, Small birds and roasted chestnuts Georg Flegel (1566 Olomouc – 23 March 1638, Frankfurt-am-Main) was a German painter, best known for his still life works.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

________________________________________________________________________

STRANA 34| ZANIMLJIVOSTI

Кестен е овековечен и на уметничким платнима великих уметника попут Ван Гога . Банат е познат по дуду , дудињама и раки и дудовачи , Срем по бостану , Шумади а по шљиви , Моравички округ по Малини , Жупа , Метохи а и Тимочка Кра ина по виново лози , Бачка и Славони а по златном житу , Коста нице су познате по кестену и у част кестена сваке године се одржава сада већ чувена Кестени ада .

Тада у есен обе Коста нице , за едно , дишу едним плућима , мирис печеног кестена шири се долином Уне , сваки посетитељ са собом носи незабораван мирис и сећање на лепо проведено време .

KUDA SU PUTOVALI NAŠI DJEDOVI BORIS MAKSIMOVIĆ To je skoro apokrifno poglavlje naše skorije istorije. Nakon dvadeset godina iskustva sa vizama i poniženjima čekanja u redovima i trpljenja domaćih egomanijaka u stranim ambasadama čovjek nekako kao da se boji da priča o putovanjima. Danas imamo otvorene granice, ali para za putovanja baš se i nema. Putuju mladi koji “znaju šeme“, seminari preko nevladinih organizacija ili stipendije preko fakulteta, putuju neki srećnici koji su se obogatili, pa kao da se trude nadoknaditi propušteno, ali u globalu nemamo tu kulturu putovanja.

Ali, ako čovjek počne malo da čeprka po tom polju, ako samo svoj komšiluk pogleda, shvatiće koliko je ljudi iz njegove najbliže okoline proputovalo svijet. I ako počne sistematski da se raspituje kuda su putovali naši stariji tokom bivše Juge doći će do šokantnog saznanja da je gotovo čitav svijet obuhvaćen tom mrežom. Nisu to bila putovanja iz luksuza, bilo je to uglavnom trbuhom za kruhom, iz očaja i uglavnom zato što se nije imalo šta izgubiti, ali to se i danas radi, samo što naši ljudi idu u Italiju, Njemačku, Austriju i često ih tamo šikaniraju kao imigrante iz trećeg svijeta.

Pokušajte ovo: pitajte nekog starijeg da li u vašoj porodici postoji neko ko je radio u npr. Zambiji.

Najvjerovatnije će vam trebati najviše dvije ‘konekcije’ i ne više od petnaestak minuta istrage.

Preko stotinu zemalja nesvrstanih, a najviše njih iz Afrike, tražilo je jugoslovensku radnu snagu i nevjerovatno bogatstvo se krije u ljudima koji su tada išli po tim zemljama.Svijet nam je postao preuzak. Neke nevidljive granice su se stisle oko nas. Nema više gvozdene zavjese, ali zato ima hiljadu manjih.Kad mi je umro djed, poslužujući oko stola upoznam jednog od stotinu tetaka kojih ima u svakog porodici. Ne znam kako smo to spomenuli, ali reče mi on: “Ma ja sam proputovao čitav svijet, išao trbuhom za kruhom, po Evropi, Africi, Aziji…“ Nije to bila izjava zadovoljnog već tužnog čovjeka. Kasnije saznam da je radio po Indoneziji, po Kolumbiji i gdje sve već ne. To gotovo niko oko njega nije znao ili im bar nije bilo ni najmanje zanimljivo.Stotine ljudi prolaze oko nas, stoje pred nama u redu za hljeb, žale se na vrućinu, skupoću i penzije, ali ćute o tome gdje su bili. A čitav svijet su obišli.

Napravite ovo malo istraživanje, raspitajte se po porodici kuda su putovali vaši i javite mi šta ste otkrili. Neke priče ne smiju da budu zaboravljene.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

MIRJANA ŠTEANICKI ANTONIĆ NEBESKI I ZEMALJSKI KARLOVCI (Naspram slike Đorđa Kolarevića)

Karlovački vinogradi pod mesecom Lastar u mislima bliskim Vino tvoreno Dionisijskim kultom Vino piće bogova Od najboljeg grožđa sremskokarlovačkih bregova Sorte lastar tamjanika Istrošen kolski put Obasjan slamnato žutom bojom Sa prelepim zelenim nijansama vinogorja

Prasak impresije

Karlovački sumporisani podrumi Mirišu dušom vinara Na desnoj obali Dunava Spoj neba i zemlje Karlovačke magične

Naspram slike i snage ljubičastog štafelaja Budim se opijena jutrom Vidim dan i grožđe u zrenju Rampaš u vrenju Milujem sunčevu senku razlivenu U beskraju koraka Uglom slikarevog platna okovana

Oj, Karlovci

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

NOVOSADSKA ULICA ALEKSE ŠANTIĆA

U gradsku četvrt Novog Sada – Grbavica Na aluvijalnoj terasi Dunava Došetao Pesnik Aleksa Šantić Iz Mostara u Novi Sad Jeseni zlatne Oktobra 2018. godine Doneo vesti o „99 Šantićevim večerima poezije“

Susret Pesnika Šantića i Pesnikinje Štefanickaje Među drvoredima lipa, platana, sibirskih brestova Uz naklon Pesnikinje I odpozdrav Pesnika Pri dodiru oboda šešira Držeći štap u ruci

“Blago onom ko suza ima, u toga srce umrlo nije.“

Pesniku Aleksi Na dar knjiga Pesnikinje Mirjane „Vez rađen rukom moje Majke“ Suza radosnica se skotrljala

STRANA 37| ESEJI I OSVRTI

Neke se pesme, ne slučajno, nekada nađu na okupu kao pevanje juče i poetska beseda danas. One svoju refleksiju doživljavaju i na drugim jezicima, osim na maternjem jeziku pesnika. Tako je nastala i zbirka pesama „Juče“, Mirjane Štefanicki.

Samo je šesnaest pesama u ovoj knjizi na srpskom i u prevodu Franja Frančića, na slovenački jezik. Pesme su izbor iz objavljenih knjiga ove pesnikinje, ali sada u novoj uredničkoj organizaciji oživljavaju posebnu emociju kod čitaoca. Pesnikinja kao da želi kazati: „Tražim (...) sate stale.“ Tu je sve ono što je ostatak ranije zbilje koja živi u poeziji Tu i Sad, pre svega susret sa Majkom, zapisi rane ljubavi, naklon pred pesnikom kao „zimski kućni zapis“.

Dakle, jedna paleta stihovlja različite tematike iz vremena u kome je „olovka (...) zastala na papiru“, kako kaže Mirjana Štefanicki, pokušavajući da taj zastoj otvori mislima sa pristojne vremenske distance. „Borhesovo shvatanje poezije kao nesvodive na racionalno objašnjenje, može se primeniti i na lirski izraz Mirjane Štefanicki Antonić.

POEZIJI BITNI DANI Mirjana ŠTEFANICKI „VČERAJ“ – JUČE“ OSVRT: MILIJAN DESPOTOVIĆ

Kod njenih pesama provejavaju note nostalgičnog. Povratak u prošlost nije samo puko emotivno ispovedanje već osvetljavanje uspomena obavijeno specifičnom aurom koju pesnikinja poseduje. Ne radi se samo o žalu za jednim vremenom koje se nije produžilo, naprotiv, ovde se peva o trenucima koji zaslužuju da budu zabeleženi, i u kojima svaki čovek razmišlja u sebi.

Emocije koje je teško izgovoriti naglas, a da ne izazovu suze, pa ih radije zadržavamo u mislima, Štefanicka ih deli sa nama.

Prepoznatljiva u svom stavu prema životu, poeziji, ljudima, ostajući nepokolebljiva u svojoj empatičnosti i altruizmu.“ Poezija je vez vremena poput veza rađenog rukom majke, kako je to Mirjana Štefanicki slikovito zapisala posmatrajući goblen, rukorad, svoje majke koji je toliko godina posle, dijaloško sretanje sa roditeljkom. Njoj se obraća stihovima: ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 38| ESEJI I OSVRTI

Vodiljo, draga i predobra moja Oslanjam ti se na ruku toplu Van doba. Život nas uvek odvodi van doba, svest o tome samo nas obavezuje da poštujemo odlaske i ponovne surete, da obezbedimo spokojan san na donjem, ali i gornjem Nebeskom jastuku gde „kosa po jorgovanu miriše“. Jorgovan je za našu pesnikinju simbol ljubavi koji nam je priroda dodelila i dovela do oboženosti. Nemamo prava da takvu ljubav preinača-vamo u ona stanja koja nas otuđuju i dele, jer priroda nam brzo jastuke menja. Već jutros može biti juče.

Kada pominje goblen, pesnikinji su poznati i vreme i vezilja i autor osnovne slike. Sve se tu zna i sve dolazi na svoje mesto, po unapred spremljenoj šemi. „U poeziji je drugačije. (...) Nema ucrtanog puta kojim se stiže do kraja pesme. (...) Poezija je jedinstven oblik književnog izražavanja misli i osećanja. Pesnici imaju sposobnost da stvore novu reč, onu pravu, koja daje adekvatan smisao.“ Mirjana Štefanicki upravo biranim rečima gradi misli, neke svojim pogledom preobražava, jer ima svoju nadu i poruku: „Treba verovati/ U život u ljubav.“ Sve drugo može, ali ovo nikako ne sme da se prećuti. I ne može, jer glas ljubavi je glas života.

Bilo prema kome da je Štefanicka izražava, kosmičnost ljubavi ovde ima duhovnu potku, ona je ne uništava. Zdrav duševni život je život u ljubavi. A ljubav je i pesma, ona je i odgovor onome koji je pokušao da je „zaključa u mislima“, ali napravio je grešku da to učini „daleko od sebe“. To nije moguće, jer sve što se desilo juče, biva danas, biva sutra. Zato je ljubav pesma rođena „u omamljeno jutro“ i ona se širi u prividnim „oknima duša“. Tu prividnost pokazuje poezija koja je nauka za sebe i pomerenik svemu zaključanom. Na svoj način i ova pesnikinja miče te graničnike i veruje u malog čoveka i ponuđenu mu prirodnu okolinu koju ne treba prepravljati, već primiti njenu lekovnu moć.

Ovi stihovi su pleteni rukopisom ivanjske trave, a tu je i „kantarion sa polja (..) panonskih“.

Blaga nostalgija vezana je za Dunav, tamo gde se na njegovim obalama „zavrteo prvi krug/ u više dimenzija“, i sve su one ovde poetički dovedene oči u oči sa svim emocijama. Takva vrsta osetljivosti se nije mogla izbeći, ali ni posebno birane reči.

Ljubav je snaga koja uzdiže ka visinama „kao pticu u nebu“. Njeno izmicanje ima znane posledice, otuda i briga Mirjane Štefanicki kada kaže: Zavitlao si me Kao pticu u nebo Da li ćeš me dočekati pri padu .................................

Ili ću se vinuti još više Nju je u nebo književnog izraza zavitlalo pero, i „razapeta između Sebe i Sebe“, ona kao da pomera platno uzvisnika, stalno traži svoje adekvatno mesto na plavetnilu pisane reči, uz veru da ima siguran oslonac u jeziku kome pripada i kome nekako svi dugujemo. Svesna te činjenice njoj je važno ono zapisano juče, jer to uvek staje ispred nas, otvara nam vrata, kako u jeziku tako i ljubavi i životu. Ona je udahnula misao o tom trojstvu i njime zrači, obnavlja i ono što je minulo na ovaj ili onaj način, pa i „Dan kada je Serjoža otišao“. Bitan joj je taj dan, jer ne pamti ona nekog ko se zamakao ili su ga namakli na omču, ona pamti „mladića koji je išao podruku/ Sa devojkom kose boje leta“.

Da, tada smo svi kazivali stihove Sergeja Jesenjina i bili okrenuti dugoj kosi leta, na koju su padali maslačci sa naših usana. Kao da je sve to bilo „juče“. Koliko juče.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 39| PRIČE SA MARGINE

PriČE sa maRgINe: SlUČajNO NAmeRAn SUsRet Tekst: Aleksandar Gvozdenović Ne volim patetiku... Uvuče me nekako u loše, mračne faze u kojima se slabo snalazim. Kažu da je pokazivanje emocija slabost, znak nesigurnosti. Meni je to neki vid škole, brušenje karaktera i stava. Ipak, ima i momenata kada ta škola ne može da pomogne, kada nema pripreme, kada jednostavno srce govori.

Nedaleko od hotela „Moskva" vazdušnim putem do autobuske stanice, glavne autobuske stanice, nema ni kilometar. Možda... jedva. Samo, taj put je čudo. Nekada je tako jednostavan, a nekada kada pogledaš malo bolje, svaki metar hoda može lako da se oduži i poneku priču ispriča.

Od parka koji poklanja zaista fantastičan pogled gde god da se okreneš, preko Kameničke ulice, pored koje sa desne strane dominira pijaca "Zeleni venac", pa sve do čuvene "štajge“ – ko se tu nije nagledao svega i svačega, taj u Beogradu kao da nije ni bio. Doduše, neko će užurbanim koracima samo protutnjati, žureći ko zna gde. Neko će, možda, i pazariti poneki isprani komad polovne garderobe čiji se spretni prodavci razbacuju toliko ponovljenim, a opet svežim frazama: „Samo za vas, rasprodaja, poslednji komad, k’o da je šiveno za tebe..." Ali, neko će možda i zastati.

Tako su dvojica, od kojih jedan duplo stariji od onog drugog, zastali i prepoznali bisere koje niko ne vidi u našoj sledećoj priči. Jesen je. Sećanja na leto sve više blede, zima je još uvek daleko. Bar se meni tako čini. Baš ispod „Moskve", držeći providnu kesu u rukama, približavajući se jednom od centralnih beogradskih parkova, ugledah slobodnu klupu i krenuh brže-bolje ka njoj. Ipak je još jedan dan beskućništva činio svoje, pa me je umor polako pobeđivao. Mrak je lagano ubrzavao svoj dolazak. Vadim iz kese jučerašnje novine koje čitam samo da bih koliko toliko ostao u toku aktuelnih dešavanja i krećem u „ofanzivu" na preostali sadržaj alkoholnog pića, koji se svojim kvalitetom može uporediti sa proizvodima obližnje farbare.

Dobro veče.

Dobro veče – uzvratih. Čovek srednjih godina, koji se tu muvao, umorno prilazi i pita za mesto na klupi.

Da, da... Izvolite – odgovorih.

U principu, likovi sa standardnim „Izvinite, imate li pljugu ili nešto sitnine?" su mi odavno dosadili. Ali ovaj, činilo se, nije bio iz te priče.

Kako lepo veče mladiću, zar ne? – progovori neznanac.

Ono njegovo „mladiću", izmamilo je i moj blagi osmeh, jer sam odavno navikao da sam bar „čika". Ponudio sam ga krajnje lošom imitacijom votke. Nije odbio. Lako uđosmo u komentare svega i svačega.

Teme su se nizale same. Njegova retorika i način komunikacije jasno su mi signalizirali da osoba X nije čovek ulice. Imalo se šta od njega čuti. Čovek ne da nije bio prizeman, jednostavno – čak je i mene inspirisao da sklapam mnogo složenije rečenice od onih kakvim me je život na ulici naučio. Nisam više zagledao njegovu poderanu odeću. I svojoj sam pred njim tražio načine da sakrijem mane. Podaci, kojima se kao slučajno razbacivao, dadatno su me zbunili. A kada je pomenuo naziv moje osnovne škole – sve mi je bilo jasno. Vrlo dobro me je poznavao. Kao i ja nekad njega. Moj zamrznuti pogled iznenada dobi nekakvu toplinu, a neka dečačka nesigurnost vrati me mislima unazad daleko. Bio je to učitelj, moj prvi učitelj. Ne, nisam tražio opravdanja za svoje krajnje nehigijensko izdanje. Čovek koji me je učio slovima, brojevima i životu, sve je razumeo. Baš kao nekada davno, pažljivo sam slušao svaku njegovu reč. Bi mi žao kada reče da nije više sa nekadašnjom nastavnicom matematike. Bili su kao deca, nerazdvojni. Izgleda da je on više voleo nju, nego ona njega. Dubok uzdah na pomen njenog imena potvrdio je moje slutnje. Uzalud se priroda trudila da promeni njegov lik. Toplina i duša su ostale iste. Želeći da me ohrabri, u jednom trenutku izlete mu: "Ne davi se onaj koji upadne u nabujalu reku, već onaj koji je isuviše dugo ispod površine..." Eto, dobih nenadano, posle tridesetak i nešto više godina, još jedan školski čas. Na klupi, u učionici na otvorenom.

Imao sam mnogo toga da ga pitam, ali pitanja nisu mogla da se dogovore koje će biti prvo. Nije tu bilo ni "zašto", ni "kako", jer on je meni ostao isti. Izborano lice nije uspelo da sakrije unutrašnju gromadu ljudskih kvaliteta. Sa sve onom nekada nestvarno belom, čistom košuljom koja je tako blistala na školskim priredbama, a čiji sjaj iscepana dukserica bezuspešno pokušava da sakrije, sa sve onim zagonetno dragim osmehom koji usne požutele od nikotina ne mogu da izbrišu, sa sve mojim neopravdanim izostancima koje je on maestralno opravdavao pred roditeljske...

Dao mi je neki čudan motiv, da ustanem, da izdržim... I ja njemu – prećutno obećanje. Sećam se, u školi su ga zvali 5 "Genijalac". Pojma nisam imao zašto. Sada znam.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 40| ROMAN

RASIPANJE SEMENA MILENA LETIĆ ODLOMAK IZ ROMANA

“U stvari, ne znam kada sam postala automat. Ne mogu da se setim dana, meseca, a ni godine u kojoj sam prešla granicu što razdvaja žive od neživih..." čitao je Jan mnogo godina kasnije dnevnik svoje majke. Gretini rukopisi podsećali su ga na dnevničke zapise jedne ne mnogo razočarane žene. "... Znam da je sve što uzbuđuje ostalo izvan. Nije da nije pokušavalo da uđe, ali nije uspelo. Gde se tačno nalazi kapija koja razdvaja unutrašnji od sveta izvana? Ko je zaključava i gde baca ključeve?

Zašto se ta prokleta praznina neprestano uvlači u čoveka, prati ga i osvaja, zašto boli? Zašto nastoji da uguši? Svest u vezi sa tim koliko brzo praznina može da proguta čoveka i mnogo jačeg od mene unela je paniku. Koračala sam svojim životom kao da nije moj, kao da je tuđi, i kao da mi ne pripada. Počela sam da otvaram usta jer sam videla da ih i drugi otvaraju. Smejala sam se preglasno.

Zvučala sam groteskno. Pokušala sam da sakrijem sve emocije. U stvari: nije ih ni bilo, ili ih je bilo sve manje. Nije da Robot ne razume kako se postaje Robot. Problem je što saznanje ne može ništa da promeni. Saznanje opterećuje. Budilnik se oglašavao tačno u šest. Ustajala sam bez naročite želje da ustanem. Najradije bih, zauvek, ostala u krevetu.

Ipak, uspevala sam da pronađem valjan razlog za ustajanje. Uzimala sam vodu: tekla je iz slavine, bljutava i bezukusna. Čaša ili dve vode salivene u prazan stomak pomaže, kažu, kao i čišćenje još glatke i zategnute kože kvalitetnim mlekom. Zatim: umivanje hladnom vodom. Čista i umivene, mazala sam kožu buterom kupljenim u obližnjoj mlekari.

Delovao je kao najkvalitetnija krema što deluje.

Ublažavao je bore oko očiju i tamne pege na dekolteu. Potom sam se uvlačila u tesne farmerke.

Nisu mogle sakriti nedostatke, ni godine.

Odavao me opušten stomak. Mišići su pravi izdajnici.

Utegnuta, trčala sam na autobusku stanicu.

Autobus mi redovno izmicao. Uvek mi nedostajao minut ili dva koji bi se, potom, pretvarao u dvadesetak minuta kašnjenja. Redovnost mi, inače, nije bila jača strana. Zato su me rano udaljili iz roditeljske kuće. Da bih se naučila redu. I disciplini.

Ljutili su se što ne umem da upravljam svojim vremenom.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Roditelji su umrli pre nego sam to naučila.

– Primite moje saučešće. – govorili su neki nepoznati ljudi, na njihovoj sahrani. Pružali su mi ruku. Njihove smežurane ruke podsećale su na mrtvu ribu. Nudili su i svoje beživotne obraze.

Verovatno je trebalo da čvršće stegnem, da prigrlim sve te dobronamerne izraze saučešća.

Uzalud sada pokušavam da se opravdam, ili setim kako je moja majka izgledala na bakinoj sahrani. A kada sam uspela da zaključim kako ne mogu učiniti ništa što drugi nisu već činili, te da ničim ne mogu sebi da pomognem, ne mogu da se preobrazim u živo i zadovoljno žensko biće i prestanem se ponašati kao Robot, otišla sam lekaru. Izabrani lekar nije potvrdio moje pretpostavke: – Ne, ne radi se ovde o depresiji! - kazala je moja doktorica oštro i odsečno.

- A o čemu se, onda, radi, moliću?!

- U ovom trenutku nije mi baš najjasnije. Stigli ste prerano.

- Zar se može prerano stići do lekara?! – moje čuđenje bilo je istinsko.

– Nije važno. – izbegla je odgovor. Važno je da vama nije potreban psihijatar.

Potreban vam je intenzivniji rad na samoj sebi. Da. Celi život moramo da radimo na sebi. Posebno danas u ovom izmenjenom, skoro bolesnom, potrošakom društvu. To je važno znati, važnije od svega drugog. To je najvažnije za svakog čoveka.

Vidite li vi koliko se brzo sve menja? Vidite li kakva nas groznica trese? Čitate li?

– Ne baš. – bila sam zbunjena njenom retorikom, – Čitajte... čitajte Froma, recimo...

Preporučujem vam negovo kapitalno delo “Zdravo društvo”. Razumećete, tada, šta govorim.

STRANA 41| ROMANI

Vi ste obrazovana žena. Niste bolesni. Čovek koji zna da ima problem i traga za rešenjem tog problema, nije bolestan. Zapamtite to! Bolesni ne znaju da imaju problem. Nažalost, vi reagujete hipersenzibilno. Povlačite se. Strahujete... Ali to nije bolest. To nije depresija.

– Šta jeste, onda? – zbunjena, ponavljala sam pitanje koje me kopkalo i pritiskalo mesecima.

Tu, na stolici, u lekarskoj ordinaciji, zatečena bujicom žustro izgovorenih reči i sudova, nisam ništa više želela od jasnog preciznog odgovra na svoje pitanje.

– Vi bojite kosu, zar ne? Stalo vam je do boje pramenova?! Vidite, zdravom čoveku je uvek – stalo. Kada sam se, kao student, prvi put susrela s Fromom i knjigom, nisam razumela. Tek danas mogu da razumem. Zato je čitam ponovo. Čitajte i vi. Lakše ćete shvatiti otkud znakovi za koje ste umislili da su bolest.

Tako se doktorica preobrazila u učitelja. Izašla sam natraške, potpuno zbunjena iz njezine ordinacije. Putem prema kući počela sam da razgovaram sama sa sobom. (Sve je postalo privid. U tome je moj problem..)

Prihvatila sam tumačenje svoje doktorice i zaključila, s olakšanjem, da biti Robot, delovati automatski, baš kao Robot i nije neka bolest. A, onda?! Šta se, onda, desilo?

Onda se pojavio Milivoj. U njegovom ponašanju nije bilo traga nikakvoj prefinjenosti, niti građanskoj suptilnosti. Nezgrapan i visok, grubih i pomalo prostačkih crta na licu i u govoru; skoro pa odbojan sa rasutim, nimalo fokusiranim pogledom, ipak je uspeo da me osvoji. Pretpostavila sam da takav čovek, rođen daleko od civilizacije kojoj pripadam, ulazi bez kucanja u tuđi život.

Tako je i bilo.

Sećam se: pozvali su me u stacionar. Gospodin S. dobio je visoku temperaturu.

– Sestro, imam i ja temperaturu – kazao je visoki, nepoznat čovek. Stajao je pokraj bolničkog kreveta držeći se za metalnu belu ogradu, dok sam pokušavala da stavim toplomer pod mišku nemoćnom starcu, Njegovo sasvim ozbiljno: – Pipnite i moje čelo! – nasmejalo me.

Iznenadna i nimalo očekivana reakcija u stomaku preokrenula je moj život. Prebacila me preko visokih zidova koje sam godinama gradila.

Ono: “Zaboga, čoveče, ko ste vi? Vidite da radim?!” nije ga zavaralo. Ništa moje nije moglo da ga spreči u nastojanju da se dopadne.

- Pa, radite! Ko vam smeta?! Samo sam se preporučio vašim lepim i nežnim rukama! – nasmešio se đavolak u njemu. Jan uzdahnu i odloži Gretin rukopis na stočić pored kreveta.

Potom se zagleda u plafon. Činilo se da će u njemu pronaći novi odgovor. “Đavolski dobar tekst”, pomisli pre nego ga ponovo uze u ruke. “… Smeh se prelio preko nevidljive kapije.

Zdrav gorštački smeh zapretio je mom otuđenom svetu. Nije ga zbunio. Moji svetovi su nestajali i gubili se pred njim koji je dolazio odnekud, iz tajanstvenih predela o kojima sam slušala. I ništa se, u meni, nije opiralo kada se njegova ruka spustila naniže. Videla sam kako zatvara svoje svetle oči.

Udisao me kao vazduh što se udiše. Blagodetni su bili ti trenuci.

Uživao je spuštajući lagano vrhove svojih prstiju niz moja leđa. Odjednom je postalo važno da budem opuštena, da uživam jednako kao i on što uživa. Stegnula sam svoju guzu.

Postala je okrugla, dovoljno okrugla da je mogla da ga podseti na krpenjaču koju je šutirao u ranom detinjstvu. Slatki su bili ti dodiri. Otkrivao je to i osmeh koji se vratio na moje lice. Ubrzo sam počela da izlazim na internet, pronalazim vežbe koje su mogle da doprinesu jačanju svih mišića. Redovno sam ih ponavljala.

Nastojala sam izgledati mlađom i izazovnijom.

Trebalo je zadržati i sačuvati bliskost koja se razvijala. On je bio drugačiji od svih koje sam upoznala ranije. Dopadao mi se. Rađanje emocija doživljavala sam kao željenu igru.

Brzo sam ga zavolela. To što sam imala dovoljno snage da se oduprem i svome sinu, kada se pobunio što se Milivoj useljava u našu kuću, bio je najsnažniji dokaz ljubavi. A s njom je stiglo i ozdravljenje. Prestala sam da budem izvan. Vratila sam se sebi, ponovo postala s v o j a, a to je jedino što je, zaista, bilo važno...”

Jan ponovo uzdahnu i ponovo odloži ono što se moglo nazvati Dnevnikom jedne zrele žene.

Ovaj put je mnogo duže zurio u belinu iznad sebe. A kada se, napokon, vratio čitanju, nije ni pokušao da potisne navalu zadovoljstva.

Sreća mu se osmehnula . Mogao je da prodire u život svojih roditelja s jedne druge strane i polako. Nimalo očekivano, a veoma dobro...

Roditelji više nisu mogli da ga kontrolišu...

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 42| PROZA

Mirjana Magura Svuda oko nas su se razlile boje jeseni!

Jesenje boje koje se prelivaju od narandžaste, bakarne, žute do crvene, čine atmosferu koja greje srce. Dok lišće polako opada sa grana, vrtovi su prekriveni šarenim tepihom, a vazduh je pun predivnog nostalgičnog mirisa. Da, leto je bilo predivno, sad je vreme trećeg godišnjeg doba. Jesen je dobro došla. Lišće šušti pod nogama dok istražujemo prirodu. Jesen je čarobna, u njenoj čaroliji smo uživali šetnjom ili vožnjom biciklom. Da li je jesen kraljica godišnjih doba? Samo zamislite: jesen, bogati zlatno - žuti pejzaži, koji se prelivaju u vatreno crvene i suptilno narandžaste tonove. Jesenja šetnja ispuniće vas mirom, gde se topli sjaj stabala takmiči bojama lišća u sjaju Sunca.

Zamislite, kako se priroda kupa u jesenjem sjaju i zlatno - žutom bljesku trećeg godišnjeg doba.

Kad se zajeseni između leta i zime, zaplamene se boje. Vreme tiho šapuće: - Godina prolazi -, leto se bliži svome kraju. Ne samo na kalendaru. Sjajni, topli zraci letnjeg Sunca napuštaju prirodu, a požutelo lišće njiše zbogom -. Cveće gubi svoju bogatu boju i bledi, a plavetnilo neba prelazi u sivo. Na poljima, okolo naokolo, sve je ravno i golo, njive požnjevene, suncukreti i kukuruzi obrani, samo poneki ostavljeni klip, da se ptice vrane, zrelim zrnevljem nahrane, dok uvelo lišće šuška na ograde. U zraku se miris jeseni budi i osećaj prolaznosti sa njom. Dolazi vreme kada lišće i plodovi napuštaju prirodu. To jesenje vreme nudi Sunce sa manje topline.

Dolaskom jeseni došlo je vreme berbe grožđa.

Sve manje se čuje zujanje pčela oko zrelih, slatkih bobica grožđa. Zrele šljive, smokve i kruške krase jeseni pejzaž. Dani su kraći, noći su duže, sve se lagano sprema za zimski san. Čuje se dobovanje zrelog kestena, badema i oraha dok padaju na zemlju, gde prekriveni suvim lišćem leže u visokoj, suvoj travi.

Padajući otvaraju tvrdu ljusku, pokazujući svoju zrelost.

Jesenji pejzaž A negde kraj puta vise još neubrane crvene jabuke, koje svojom tezninom savijaju grane.

Jesenji povetarac ljulja zrele jabuke dok ih toplota kasnog letnjeg sunca još greje. Na vetru suvo granje pucketa, a u sumraku odjekuju ispevane letnje pesme. Zlatnožute dunje, prekrivene mantilom od nežnih dlačica, viseći na granama čekaju, da ih ljudi obučeni u toplim vunenim džemperima uberu. Jesen zamahuje svojim kistom preko prirode bojeći lišće u žuto, crveno, zlatno, a ono lagano pada na šipak i bobice koje niko nije uspeo da sakupi i na travke koje tek počinju da niču.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 43| PROZA

Poneki zeleni zbun još uvek krasi šumski pejzaž. Posle dugog leta, koje je donelo živost i vedrinu prirodi i njene pejzaže obojilo u najvedrije boje, nastupila je zlatna jesen. Zelenih, bujnih i razlistanih šumskih krošnji više nema. Na stablima bukve i hrasta trepere listovi zlatnih nijansi, a ispod krošnji, prostire se prekrivač pucketavog i suvog lišća. Kada ne kiši, vire sunčevi zraci koji uspevaju da se probiju između oblaka, stabala šumskog drveća i njegovih polugolih grana. Jesenji vetar postaje sve hladniji i hladniji, životinje su sve manje i manje vidljive, a ptičji cvrkut sve tiši i tiši. Ponekada vetar blago duva i nanosi suvo lišće na putevima, u ritmu koji mu je jesen zadala. Na jesenjem povetarcu vidi se ples raznobojnih listova. Činilo se kao da plešu, kako bi ulepsali tmurnu jesenu sliku i remetili šumsku tišinu i mir.

Melodije šume su bile nežne i uzbudljive za svakoga ko šeta jesenskom šumom. S vremena na vreme bi povetarac bivao i jači i brži, pa visoke krošnje glasno šume i najavljuju ranu jesen. Njihov šum je ispratio vrelo, dugo leto i dočekao kišovitu i tmurnu jesen. U jesen je posebno čaroban zvuk jesenske kiše. Tada, kada nebo daruje male kapljice kiše, padaju sa neba kao mali biseri. Prvo male, jedva primetne, onda postaju sve veće i veće, udaraju po još preživelom lišću. Kada se kiše smire, na vlažnim granama stabala, žbunja i požutelu zgužvanu travu ostavljaju iza sebe prozirne kapljice. S jeseni, kad su kiše sve učestalije, ispod vlaznog listova probijaju se višebojne gljive. One ispod mahovine, šumskog mekog prekrivača podižu svoje šeširiće. Pored hrasta, bukve i breze čekaju na vredne berače, kad se podigne jutarnja magla. Jesen je uvek lepa i nežna u njenoj surovoj lepoti.

Treba samo osetiti njen miris i videti njenu šarenu lepotu u sunčanom i kišnom vremenu, a taj će se osećaj na siroku, bogatu jesen koja je nosila kofer šarenih boja i punu korpu darova, nastaviti do sledeće jeseni.

Iz zbirke "PESNIČKA DUŠA" ORKESTAR PRIRODE

Danas pozdravljam jesen, kupam se u suncu.

Leto stavlja senku na sunčevom satu.

Usred grada čuje se tiha muzika, pesma o jeseni.

Odnekud...miris pečene jabuke oko mene se širi, detinjstvo u meni se budi.

Sanjarim. Slušam i uživam.

Priroda za mene orkestar stvorila, na jesenji koncert pozvala.

Sve je savršeno! Šuštanje žutog lišća na vetru zvuči kao čarobna sonata.

Divlji kesten sa grane u taktu, kao dobošom, na zemlju udara.

Okolo, naokolo lete ptičice, veselim cvrkutom u horu pridružuju se orkestru, a golub sa krova basira svojim gugutanjem.

Vetar severac se fijukom javlja.

Orkestru prirode, završnu notu diriguje, koja mene zanesenu u srce nežno dira, pridružujem se pesmom orkestru prirode.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 44| PREVODI

PoUčNe pRičE i peSmE PREVODILAC

SA

BELORUSKOG:

GLASOVI PRIRODE Kapetan se pozdravio i pošao – završio je sa brigama na dežurstvu. Aleksej je ostao sam.

Kapetanove reči su ga neprijatno pogodile i kao da je prvi put stekao utisak, da kapetan Sitni zna nešto, što ne zna crvenoarmejac Balaš.

Odnekud je doleteo detlić i seo na bor, koji je stajao na deset koraka od palate.

- Tuk-tuk-tuk, tuk-tuk-tuk...

Na zemlju je počela da pada borova kora.

- Sakupljač vlakana, - pomislio je Aleksej.

Kroz minutu na žbunu rjabine, koji je bujao kraj daščanog zida skladišta čete, zapevala je zeba: - Pin-pin, pin-pin...

Pesma je bila zvonka, prodorna...

- Fiju... fiju... fiju...

- La-la-la, - nije ućutivala zeba. – Di-di, di-di, vi-ću, vi-ću...

Aleksej se zaslušao...

Ustajalo je jutro...

Ivan Čingrinov (odlomak iz romana „Najsrećniji čovek na svetu“)

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

DAJANA

LAZAREVI

Ć

VELIKO DETE NIJE DETE (Iz naroda)

Sudnica.

- Ime i prezime svedoka?

- Mikola Kosati.

- Koliko imate godina?

- Osamdeset i dve.

- Imate li dece?

- Nemam.

- Sekretare, zapišite da nema dece. Pa, pričajte, Kosati, sve što vam je poznato u ovom slučaju.

- Idem ja, znači tako, sa svojim sinom Gavrilom...

- Pričekajte. Vi ste rekli da nemate dece.

- Pa nemam.

- Pričajte dalje.

- Idem ja sa sinom Gavrilom kroz polje...

- Sa sinom Gavrilom? Sad ste rekli da nemate dece.

- Pa nemam.

- A Gavrilo?

- Pa on nije dete. Već mu je pedeseta zakucala na vrata.

STRANA 45| PREVODI

A U POLJU VRBA (Iz naroda)

A u polju vrba, Pod vrbom je voda.

Tamo je hodila, tamo šetala Devojka jedna mlada.

Devojka ide od vode, Momak do vode: - Zastani, zastani, devojčice, Daj konju vodice.

- Rada bih bila zastati, Konju vodice dati, Moje bose nožice Hladno je da ovde stoje.

- Ja ću da skinem brokat, Nožice da zaštitim, A nazad kad se vratim, Čizme ću da ti kupim.

- Nemoj da kupiš meni, Nego kupi sebi.

Imam ja mamu i tatu, Kupiće oni meni.

"NAUČNA" RASPRAVA

Za stolom, za tanjirima punim, Dvojica se našla u raspravi: - Nikad neću verovati, da su ljudi Od dlakavih majmuna nastali!

- A meni je, istinu da kažem, Važno samo to, da sam ja čovek! Što kažu, da mi je pradeda bio majmun, Ne brine to moj životni vek!

- Možda je vama svejedno, praštajte, Pa se ne bavite tom pretpostavkom.

A kako je bilo vašoj prabaki Živeti s gorilom ili šimpanzom?

Nil Giljevič, odlomak iz dela „Kantora“

PUTNICI

Konačno smo došli do vrata, naravno, nesmelo.

Potom se začuo odnekud sa visine sipljivi ženski glas: - Ko ste vi?

- Mi smo putnici, teto, otvorite.

- A da vi niste slučajno iz lova?

- Kakvog lova, skroz smo mokri, jedva na nogama stojimo. Bog vam dobro dao, pustite nas.

Glas je ućutao, a potom je sa nekim trenucima nerazgovetnosti upitao: - A ko ste vi? Kako se prezivate?

- Belarecki je moje prezime. Ovde sam sa kočijašem.

Baka iza vrata je odjednom živnula: - Grof Belarecki?

- Nadam se da ću biti grof, odgovorio sam sa plebejskim nepoštovanjem titula.

Glas je postao suroviji: - Pa, idi onda, dobri čoveče, tamo odakle si došao. Vidite vi, on se grofovstvu nada.

Noćne šale! Idi, idi.

Potraži sebi negde u šumi jazbinu, kada si tako duhovit.

- Bakice, - počeo sam da molim, - sa radošću pošao bih, da ne uznemiravam ljude, ali ja nisam odavde, ja sam iz okruga, zalutali smo, suve niti na nama nema.

- Odlazite, odlazite, - rekao je neumoljivi glas.

Drugi čovek bi, možda, zgrabio, u odgovor na to, kamen i počeo bi da udara u vrata, sipajući psovke, ali ja nisam mogao da se oslobodim misli da je to veoma loše: silom upadati u tuđu kuću.

Vladimir Karatkevič (odlomak iz romana „Divlji lov kralja Staha“)

SVEŽA KOPEJKA (Iz naroda)

- Jesi li bio na pijaci?

- Jesam.

- Šta si kupio?

- Kozu.

- Koliko si dao?

- Sedam kopejki.

- A gde je ona?

- A ko?

- Pa koza, od sedam kopejki.

- Prodao sam je.

- A za koliko?

- Za pet kopejki.

- Zašto si toliko straćio?

- Nije što sam straćio, već sam svežu kopejku zaradio!

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 46| PREVODI

ZEČIJE SALO

DECA KAO DECA

Beloruska narodna priča

Putovali su gospodar i kočijaš. Gospodar kaže: - Znaš, ubio sam zeca, imao je sala za skoro sedamnaest kilograma.

Kočijaš mu odgovara: - Evo, gospodaru, prolazićemo preko mosta, na kojem đavo hvata lažove.

- A je li daleko taj most?

- Ne, - odgovori kočijaš, - iza ove šume nalazi se brdo, iza brda je livada, a posle nje je blizu most.

Ušli su oni u šumu, a gospodar opet kaže kočijašu: - Da si video tog zeca! Imao je skoro deset kilograma sala!

Nastavili su put, prošli kroz šumu, pa kaže gospodar: - Možda nije deset, ali pet kilograma sala imao je taj zec.

Prošli su livadu, a gospodar će već: - Pa, na zecu sala nije ni bilo, iako uopšte nije bio mršav.

Nastave put. Prošli su livadu, kaskaju konji, a mosta nema.

- Pa, gde je taj most? – pita gospodar.

- Rasplinuo se, kao zečije salo.

Šaljive priče iz Belorusije

* Na ispitu komisija pita Vasu: - Ko je srušio zidove Kartagine?

- Nisam ja, - zbunivši se odgovori učenik.

* - Kako se zoveš? – upita učitelj prvaka.

- Ne znam...

- A kako te majka zove da jedeš?

- Kada ona stavi tanjir na sto, ja sam već za stolom.

* - Zašto, Feđa, tako slabašno trčiš u mestu? – upita nastavnik fiskulture.

- A Vi pokušajte da me prestignete!

* Čas jezika. Petar čita reč ispod crteža slovo po slovo: - T-aaaa-ššš-n-aaaa...

- I šta se dobije na kraju?

- Torbica.

* - Tata! Danas sam jedino ja od cele škole umeo da odgovorim na direktorovo pitanje!

- A šta je pitao, sine?

- Ko je razbio prozor.

POPRIČALI SU Iz beloruskog naroda

Stari Klim je bio skoro gluv i čuo je samo onda, kada su mu vikali kraj samog uha. Jednom je kopao glinu. Dolazi mu komšija i pozdravlja ga: - Dobar ti dan, Klime!

Klim odgovara: - Evo, kopam malo gline!

Pita komšija: - Zar si, Klime, odslušao svoje?

Klim odgovara: - Sam kopam, nema nas dvoje.

Komšija pita: Radiš li ovde odavno sam?

A on odgovara: - Idem kući, da se naspavam.

I opet pita komšija: - Da nisi negde moje koze zastao?

Klim kaže: - Već sam tri vaze iskopao.

Pita komšija: - Tebi sluh odavno nije prav?

Klim odgovara: - Zbogom, komšija, budi zdrav!

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Белорускиња посвећена Србији и делима Иве Андрића (Препорука на читање дела Ане В. Наумове) Почетак септембра донео је одличну вест из нама братске Белорусије: Виша атестациона комисија у Минску је одобрила кандидатску (по српском систему – докторску) дисертацију младе научнице Ане Владимировне Наумове. Вест је одушевила отаџбину научнице, а у Србији се тек очекује пријем ове вести и позитивне реакције на њу, с обзиром на тему дисертације Ане Владимировне: „Феномен културног пограничја у делу Иве Андрића“ под менторством проф. др Ивана А. Чароте. У септембру 2018. године, у издању Републиканског института више школе (РИВШ) у Минску објављена је и монографија ауторке под истим називом. Поменута монографија је доживела прегршт рецензија у Белорусији и Србији, а може да се похвали одличним критикама.

STRANA 47| PREVODI

Нећемо погрешити ако кажемо да е Ана В. Наумова на већи познавалац дела Иве Андрића у Белоруси и и да е на позвани а да говори о едином српском нобеловцу. Сама често истиче, у бро ним интерв уима за белоруске и српске књижевне часописе, да се већ едну децени у бави делима Иве Андрића, написала е десетине чланака о његовим делима, а може да се похвали и преводом извода из „Знакова поред пута“ на белоруски език, ко и е об авила у часопису „Дзеяслоў“, бр. 2 (63) 2013. године. Укратко ћемо представити Ану Владимировну у оквиру следећих биографских чињеница. Рођена е у Минску. Завршила е славистику на Белоруском државном универзитету, одбранила кандидатску дисертаци у (PhD), о ко о смо малочас више говорили. Као лекторка за белоруски и руски език радила е на Филолошком факултету Универзитета у Београду (2015–2017), а тренутно преда е на Белоруском државном универзитету. Учесница е бро них конференци а и семинара у Белоруси и и иностранству, а слушали смо е и на Међународном конгресу слависта 2018. године у Београду. Истиче да е веома заинтересована за српску културу, език и проучавање књижевности, али скромност о не дозвољава да се хвали и истиче сво е успехе, те сматрам да е на нама да те успехе истакнемо уместо ње.

Анa В. Наумовa Ана Владимировна е, како смо поменули, ауторка бро них научних чланака на тему Андрићевог стваралаштва.

Почевши од 2012. године, у разним часописима попут: „Политичка реви а“, „Збиља“, „Књижевна истори а“ об ављивала е чланке, покрета ући дискуси е о националним и верским питањима у делима Иве Андрића. Наредних година, Ана Владимировна е држала исти правац, об ављу е све квалитетни е и обликовани е чланке, а чини се да о е централна тема свих чланака била изглед Босне у очима српског Нобеловца, као и потрага за типолошким паралелама у разво у белоруске и српске књижевности у погледу истори ских сличности две земље, а учешћа на конференци ама наставља у да се нижу – Минск, Будва, Новополоцк, Гомељ. Цео та предани и посвећени рад у 2018. години е крунисан научном монографи ом, а заслужена титула кандидата наука Ани Владимировно е додељена 2019. године. Иако у бро ним обавезама, ова изузетна млада србисткиња проналази времена за ош едан велики про екат – и то у Срби и! Наиме, очеку е се отварање електронске библиотеке Про екат Растко – Белоруси а, ко има е ауторка несебично уступила сво у научну монографи у, чланке и преводе, на ко има е радила целу децени у. Очеку е се и њено веће ангажовање у оквиру функционисања самог про екта, о ко има ће бити више речи, након што про екат заживи. Сматрам да смо, у основим цртама, крошли кроз научни рад и представили младу србисткињу Ану Владимировну како то она заслужу е и не сумњамо, да ће у наредном периоду бити ош много вести о њеним успесима. Срби а о , свакако, дугу е огромну захвалност због несебичног и преданог рада на промоци и српске културе у Белоруси и, на њено лично и професионално борби за српску реч и њено место у свету. Пажњи проучавалаца белоруско-српских књижевних веза и, уопштено, улоге српске књижевности у свету, предлажемо радове Ане В. Наумове, као на већег стручњака за Андрићева дела у братско Републици Белоруси и и неуморне слависткиње, ко а се залаже за братство и за едништво словенских народа, утемељеном на исто вери, менталитету и начину живота.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 48| TEMA BROJA

DŽEJMS DAGLAS MORISON, PESNIK PRIZIVAJUĆE SMRTI (sažetak)

Tekst: Dušan Varićak

Doći će smrt i imaće tvoje oči Ćezare Paveze

Džejms Daglas Morison (08. 12. 1943 – 3. 07. 1971), rođen i odrastao u vojničkoj, autoritativnoj porodici američke više srednje klase – otac, najmlađi admiral u mornarici SAD-a, majka domaćica. Rigidno vaspitanje kao logičnu posledicu dalo je sasvim očekivani rezultat – buntovnu, samosvojnu, ekscentričnu i potpuno kontradiktornu ličnost, svu u suprotnostima – prividno, na površini, ekstrovertnu, na mahove krajnje ekscesnog ponašanja, iza čega se, u stvari, krila suštinska zatvorenost, čak stidljivost, i borba s njom (na prvim javnim nastupima, u “Whiskey a Go-Go” klubu u L.A., pevao je leđima okrenut publici, ne obazirući se na nagovaranja prijatelja da se licem suoči s njom).

Već zarana izraženo interesovanje za sve oblike umetnosti, prvenstveno za književnost (naročito poeziju), te film i pozorište, zatim za antropologiju i filozofiju, kao i snažan poriv za edukacijom, doveli su ga i do akademskog obrazovanja (univerzitet UCLA – kalifornijska akademija za film i umetnost, pozorišni odsek, gde je diplomirao filmsku montažu), zajedno sa onim mnogo širim – neinstitucionalnim, kao samoukog. To i takvo rano ispoljeno zanimanje za umetnost, bilo je potpora njegovoj zasigurno već urođenoj potrebi za kreativnim izražavanjem (sveske i sveske ispisanih stihova, poetske proze, proze, razmišljanja, sinopsisa za scenarija i scenarija, još od tinejdžerskog doba).

Stvarao je pod uticajem poezije Viljema Blejka, Tomasa Sternsa Eliota, Artura Remboa, Fridriha Ničea, potom Volta Vitmena i, očigledno, Ćezara Pavezea i drugih, profilirajući ih u samosvojni, autentični poetski izraz, jedinstven i neponovljiv. Pišući o fenomenu uticaja, i jasno ga razlikujući i odvajajući od pojma oponašanja, Pol Valeri u svom tekstu o Malarmeu kaže, “Kad jedno delo, ili celokupan opus, deluje na nekog, ne svim svojim osobinama, nego pojedinom ili pojedinim među njima, uticaj dobija izvanredne vrednosti. Odvojeno razvijanje kakve osobine jednog autora posredstvom sve snage nekog drugog najčešće stvara efekte krajnje originalnosti.”

Morison kao pesnik je očigledan primer za rečeno – tako je i on od svakog od pomenutih autora “uzimao” po neki segment njegovog pesničkog opusa, onaj suštastveni, prilagođavao ga sebi i svom stvaralačkom senzibilitetu, razvijao ga i transformisao, da bi potom, u sadejstvu sa svim ostalim, stvorio jedno zaista posebno i samosvojno delo koje pleni originalnošću.

Uticaj klasičnog pesništva uočljiv je već i u samom nazivu Džimove matične grupe Vrata, The Doors – naslov preuzet iz ”Venčanje Neba i Pakla” V. Blejka, kao i iz eseja Oldouza Hakslija “Vrata percepcije” (”Dveri saznanja”) gde je ovaj stavio Blejkove stihove za moto svog dela, (Kad bi vrata čula bila pročišćena, sve bi nam se pokazalo onakvo kakvo zaista jeste – beskrajno). A stihovi pesme “Kraj” (“The End”) od Dorsa Zamisli samo kako će biti / sve bezgranično i slobodno, eksplicitno korespondiraju sa Blejkovim i nadovezuju se na njih.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 49| TEMA BROJA

Ili Morisonovi stihovi iz “Divljine”, Niko nije izmislio postojanje; / onaj koji misli da jeste / neka iskorači, kao da su proistekli pravo iz Blejkovih “Poslovica pakla”. Nadalje, takođe iz “Divljine”, u poetskoj misli Koliko se telo razara / toliko duh postaje jači, kao da je parafrazirano ono Blejkovo čuveno i već poslovično Put preterivanja vodi u dvorac mudrosti (ponovo “Poslovice pakla“)… I to nisu usamljeni primeri, ima ih još napretek, na nebrojeno mnogo mesta.

Takođe odmah uočljiv, već “na prvu loptu”, primer direktnog uticaja je, recimo, pesnikovo pominjanje Drugog kraljevstva, u “Američkoj molitvi” (“An american prayer”), Ova Druga kraljevina izgleda daleko najbolja, i drugde, što nedvosmisleno asocira na identična Eliotova, naprimer Na kapiji smrti Drugog kraljevstva, iz pesme “Oči koje poslednji put u suzama videh”, kao i na nekim drugim mestima. Zatim, i više nego očigledan primer jezičke i kompozicijske istovetnosti – Morisonovi stihovi, Gde su svetkovine koje su nam bile obećane / Gde je vino, mlado vino što umire uz lozu, takođe iz “Američke molitve“, direktno podsećaju na Eliotove, Gde nam je Život izgubljen u življenju / Gde nam je mudrost izgubljena u znanju, u horovima iz „Stene“... Tu bi Morisonovi stihovi mirne duše mogli da se nadovežu na Eliotove, kompozicijski i stilski bi se u potpunosti uklopili.

I uopšte, Morison se često u pesničkoj formi oslanja na Eliotovu poetiku, naročito u svojim dužim poetskim radovima – poemama, neretko sa, poput Eliota, ubačenim monološkim, ređe dijaloškim pasažima sa kolokvijalizmima, poput “Slavlja guštera” (“Celebration of king lizard”), “Kraj” (The End), “Lepršava parada” (“Soft parade”) i drugih. Tek primera radi, stihovi Bolje je / da krenemo ka predgrađu / samo ti i ja…

Bili smo tako sami, iz “Lepršave parade”, neodoljivo podsećaju na početak Eliotovog “Prufroka”, E, pa pođimo ti i ja sada, / … / Hajdmo kroz one polupuste ulice, itd. Iščitavajući ih, te poeme, kao da se susrećemo sa “Pustom zemljom”, “Čistom sredom”, ili “Ljubavnom pesmom J. Alfreda Prufroka” T. S. Eliota, koji je, što se uticaja tiče, uz V. Blejka kamen temeljac Morisonovog pesništva.

Već pomenuti Džimovi stihovi, Gde su svetkovine koje su nam bile obećane / Gde je vino, mlado vino što umire uz lozu, sem stilske povezanosti i one kompozicijske sa segmentom iz Eliotove poeme, imaju i tematsku istovetnost, ali sa stihovima iz Remboovog čuvenog “Boravka u paklu”, Nekada davno, život moj bio je gozba… / na kojoj su tekla razna vina. Da li je sličnost tek slučajna, nenamerna? Isto tako, dok isčitavamo Remboove stihove, Ja sam stvorio sve svetkovine, sva slavlja, sve drame; ili Sva moja prezrenja imala su razlog: jer ja sam u bekstvu! Ja sam u bekstvu!, i druge slične, čini nam se kao da se susrećemo sa nekim Džimovim autopoetičkim pasažima njegovih pesama u prozi iz „Divljine“, Brani moju svetu vatru / To hoću. Da budem jednostavan, crn i čist; Gde su moji sanjari / Danas i večeras. / Gde su moji plesači / koji ludački skaču; Moramo pokušati da nađemo novi / odgovor umesto novog puta. Istovetan slučaj je, naprimer, i sa drugim segmentom iz “Američke molitve”, Hajde da iznova izmislimo bogove, sve mitove / prošlih vekova / Hajde da slavimo simbole dubokih drevnih šuma / (Jesi li zaboravio pouke / drevnih vojevanja).

Još jedna veza Morisona sa Remboom je u zajedničkom motivu “puta/putovanja” (jedna od “ključnih” reči u njegovim pesmama, pored reči “prijatelj” i “noć”), ali ne kao bekstva i/ili besciljnog lutanja, već kao unutrašnjeg puta do samospoznaje. I Morison je, poput Artura Remboa – tog „mistika u divljem stanju“, kako ga neko s pravom nazva, bio opsednut idejom da oslobodi čoveka (a samim tim i svet) ne bi li im povratio prvobitnu nevinost („Probudi se!”, njegov opominjuće-prekorni poetski poklič ). Što Rej Manzarek, klavijaturista i nezvanični vođa Dorsa, reče u jednom intervjuu govoreći o Džimu, „Nikada nismo bili hipiji, bili smo nihilistični, u smislu svesnosti da se u svetu nikad ništa ne menja – menjaju se samo dekori, kostimi, zastave, suštinski odnos rob – gospodar opstaje i dalje...

Ništa se ne može promeniti marširanjem po ulicama, promena mora doći iznutra – čovek mora postati svestan svojih vrednosti, pa tek onda pokušati da menja stvari.“ Sasvim analogno rečima vladike Nikolaja, “Jedina istinska revolucija je ona unutrašnja”.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 50| TEMA BROJA

Ali ekstreman primer za očigledan uticaj u Morisonovom slučaju nalazimo u kratkoj, uglazbljenoj mu pesmi “Kraj noći” (“End of the night”), prvenstveno posvećenoj kultnom romanu Luja Ferdinanda Selina “Putovanje nakraj noći”, gde se nailazi na stihove neki se rode za slatka uživanja / neki se rode za slatka uživanja / neki se rađaju za beskrajnu noć, koji su preuzeti direktno od Blejka, iz “Predskazanja nevinosti” (“Auguries of Innocence”), dakle citirani… što nikako ne može da se tumači kao plagijat (tj. krađa), pa ni kao oponašanje, već jedino kao odavanje počasti (iz prostog razloga što je sasvim jasno čiji su stihovi, nije promenjena ni jedna jedina reč). Štaviše, savršeno efektno upotrebljenih, jer ako bismo ih izbacili, ili zamenili nečim drugim – to definitivno više ne bi bila ista pesma, uz to mnogo lošija.

Oni, ti uticaji pomenutih klasičnih pesnika, su svi tu, u pesničkoj zaostavštini Džejmsa Daglasa Morisona, vidljivi za sve one iole upućenije, i mogu se ljuštiti sloj po sloj – Blejkova metafizičnost i mističnost, jezička struktura pesama T. S. Eliota, Remboov poetski iracionalizam i impresionizam, biblijski stil F. Ničea, onaj narativni V. Vitmena (na mahove), opsednutost temom smrti poznog Pavezea…

(Za problematiku uticaja kao fenomena – oni se, očigledno, lančano šire i granaju: primera radi, čuvene Ničeove maksime o orlu koje su kasnije, pored Morisona, inspirisale i mnoge druge, uključujući i našeg Miku Antića, Nikada orao nije tražio društvo drugog orla / mravi su izmislili narode, / svoju snagu možeš da izmeriš time / koliko dugo možeš / da izdržiš samoću, vuku očigledno svoj koren od Blejka, Orao nikada nije izgubio toliko vremena / kao kad se podao da uči od gavrana).

Opsednutost temama smrti/ubistva (Smrt nas sve čini anđelima; Ubica na putu; Ubica se probudio u praskozorje) i seksa (Nama su potrebni veliki zlatni snošaji; Pa, seks daje veći podsticaj / nego što ste vi ikada slutili), naročito ovom prvom, i u skladu s tim – život na oštrici žileta, prožet neprekidnim ispitivanjem, izazivanjem i proširivanjem granica opasnosti kroz izazivanje ekstremnih situacija, dovelo je, u svom posledičnom nizu, do neminovnog završetka: smrt u kadi od srčanog udara, u Parizu 03. 07.

1971-e, po zvaničnoj verziji, a po onoj nezvaničnoj – overdouz u toaletu pariskog noćnog kluba, odakle je, pod okriljem noći, telo prebačeno u stan.

Smrt kao tranzitna stanica, prelazno stanje između dva vida stvarnosti/oblika postojanja – ovog, u platonovskom telu kao tamnice duše i nekog drugog, višeg (“Da bi se ponovo i nadmoćniji rodio, čovek prvo mora umreti”, kaže Mirča Elijade), uz jasno izraženu svest o relativnosti tog pojma kao one krajnje, nepromenjive, večne realnosti, nedvosmisleno iskazanu kroz čuvene stihove, Probij se na drugu stranu (Break on throw to the other side), iz uglazbljene istoimene pesme Break on throw, tako je postala – i ostala – pesnikova definitivna opsesija… a samim tim i sudbina. Kao što je to sasvim ispravno primetio Slobodan Nikolić u svom radu o Morisonu, za njega možemo reći isto ono što je jedan kritičar izneo govoreći o Vijonu: “Smrt je izabrala svoga pesnika“.

Džim Morison, pesnik; šaman; prorok; erudita – bio, i još uvek je, najobrazovanija figura rock’n’rolla; „ratnik slobode“, gotovo manično vezan za ideju apsolutne slobode i čovekovog izbavljenja i oslobođenja na svim nivoima egzistencije, počev od onog primarnog, unutrašnjeg („Probudi se!“, njegov poetski usklik-slogan iz poeme „Slavlje guštera“ ), kao da je za svoj životni i stvaralački credo bio uzeo Blejkovu maksimu iz „Poslovica pakla“, Tamnice se zidaju kamenjem Zakona, svodovi ciglama Vere – beskompromisni borac protiv svih vidova autoritarnosti, od porodice do države („Niko neće izaći živ odavde. Svi smo mi izvan zakona!“ – Džimov gnevni, istovremeno i vapijući krik za vreme jednog koncerta), a apsurd u čitavoj stvari je, kako to obično u životu biva, to što je naposletku i sam postao neprikosnoveni autoritet... A tek na kraju, i suštinski najmanje bitno – rok zvezda, lider i pevač najznačajnijeg i najuticajnijeg američkog rok benda (ne samo 60-tih), Dors, čiji uticaj je nemerljiv i oseća se i dan-danji, a u stvari – tek njen, sticajem okolnosti, najistureniji član. Pored Dilana, i svakako Leonarda Koena, prvi je u rok muziku uveo uticaj klasične književnosti (pogotovo poezije) i svojevrsni akademizam.

Koncerti Dorsa, u njihovoj najboljoj varijanti, bili su ono što nijedni drugi ni pre ni posle nisu, a verovatno više nikad ni neće, a doživljavalo se nešto što nije viđeno već vekovima, bezmalo dve hiljade godina – još od antičkih vremena. Nastupi svih ostalih izvođača, od Roling Stonsa do Pink Flojda, zaključno sa Pavarotijem, ma koliko kvalitetni da su, pa i vrhunski, u suštini su ipak samo to – puki nastupi, predstave, prikazivanja nečega (nekog sadržaja) nekom drugom.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 51| TEMA BROJA

Tu su izvođači (muzičari u ovom slučaju), tamo je publika, i ovi prvi samo izvode predstavu za ove druge; između je tanka, ali uvek prisutna, makar i nevidljiva barijera. Ali, koncerti grupe Dors (potaknuti Morisonovim interesovanjem za antropološka proučavanja šamanskih rituala i antičkih kultova; iskustvima Živog teatra, Living theatre, kao i Pozorištem surovosti Antonena Artoa, čiji koncept je bio zastrašivanje gledališta da bi se ono probudilo, a jedna njegova varijanta čak inicijalno inspirisala psihološku šok-terapiju primalnim krikom Artura Džanova; kabareom Bertolda Brehta i Kurta Veila; i naravno – američkim narodnim muzičkim nasleđem, onim „crnačkim“, bluzom), oni najbolji, na najvišem umetničkom i izvođačkom nivou, bili su i nešto mnogo više – svečanosti dionizijskog kulta, ekstatičnim ritmovima izvođača istisnuti iz podsvesti učesnika u transu, u mističkom zajedništvu sveštenika i sledbenika; egzaltirane plemenske svetkovine; masovni šamanski rituali, predvođeni Vrhovnim šamanom – Velikim majstorom, Kraljem guštera... Oni, ti koncerti, bili su neposredni dokaz, in vivo, o suštinskoj, primarnoj vezi poezije i muzike (ritma) u prvobitnoj religiji poznatog nam čovečanstva (smatra se, naime, da se poezija rodila upravo iz tih arhaičnih, zapravo prvih verskih rituala).

Iza Morisona ostale su – dve za života objavljene zbirke pesama: “Gospodari (The Lords)“ i „Nova stvorenja (The New Creatures)“, kao i „Divljina (Izgubljeni rukopisi“) („Wilderness – The lost writings“), izdate posthumno od njegove pesničke zaostavštine. Isto tako, i osam albuma snimljenih sa grupom Dors, takođe svojevrsne mini zbirke pesama, od čega jedan, „Američka molitva“ („An american prayer“), sa uglazbljenim snimcima Džimovih stihova odrecitovanih od strane samog autora, kao i dva kratka filma.

(Osamnaest godina nakon Pesnikove smrti, 1988-e, porodica Pamele Karson ustupila je bračnom paru Lisandro Džimovu rukopisnu zaostavštitu, i oni su je, držeći se originala, sredili i priredili za objavljivanje…

“Divljina” je izašla u dva toma, i tako smo postali bogatiji za njegove dotad nepoznate pesme i dobili kompletan uvid u celokupni opus Džejmsa Daglasa Morisona. Ruku na srce, ima tu svačega, često tek pukog nabacivanja pesničkih slika; ali kada je dobar, onda nije dobar – onda je izuzetan, kao u kratkoj pesmi “I došao sam kod tebe”).

Nevenčana žena Pamela pridružila mu se „s druge strane“ 1974. godine. ____________________________________________________________________________________________

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 52| TEMA BROJA

PETI SMIT Vatra nepoznatog porekla

pesma za Džima Morisona Vatra nepoznatog porekla odnela je mog dragog vatra nepoznatog porekla odnela je mog dragog očistila i pomela ga sa moje talasne dužine progutala ga kao okean u vatri gustoj i sivoj Smrt dolazi temeljno kroz predvorje kao damska haljina smrt dolazi jašući niz put u svom nedeljnom ruhu Smrt dolazi vozeći smrt dolazi gmižući smrt dolazi i ništa ne mogu da učinim smrt ide mora postojati nešto što ostaje smrt je ta koja me je napravila bolesnom i ludom jer ta vatra je odnela mog dragog Ostavila mi je sve ostavila mi je sve svoje stvari Prepev: Vladislav Bajac

Džejms Daglas Morison Divljina Ponekad kada je sve izokrenuto i sve što je ružno se izgubi u dubokom snu.

Postoji buđenje i sve što ostane je istinito.

Koliko se telo razara toliko duh postaje jači.

*** I došao sam kod tebe radi mira I došao sam kod tebe radi zlata I došao sam kod tebe radi laži A ti si mi dala groznicu i dala mudrost i urlike tuge i mi ćemo biti ovde sledećeg dana i sledećeg dana i sutradan

Oprosti mi Oče što znam šta radim.

Hoću da čujem poslednju pesmu poslednjeg pesnika. ***

Vuk , koji živi ispod stene *** me je pozvao da pijem njegovu hladnu Trenutak vodu. slobode Ne da se umijem ili okupam kao kada zatvorenik trepće iz rupe kao krtica već da ostavim sunce i upoznam mrtvu pustinjsku izašla iz rupe noć. prvo putovanje deteta daleko od kuće Taj trenutak slobode

i hladne ljude koji se tamo igraju

***

Prepev s engleskog:

Zašto ja pijem?

Zato da bih mogao da pišem poeziju.

Aleksandra Anđelković Aleksandra Vučković

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 53| PROMOCIJE

Povod za polazak u tu avanturu je specifičan oblik amnezije koji je zadesio Majstora (počeo je da zaboravlja sve ono što je vezano za njegov život-ko mu je žena, ko su mu rođaci i na kraju ko je on sam, a seća se svega što je pročitao i napisao). Rešenje za ovaj problem pokušava da pronađe polazeći od stvarnih književnih modela koje je uneo u svoja dela, a to su njegovi prijatelji.

U romanu „Poslednji argonaut“, čiji naslov asocira na „Ep o Argonautima“ i roman Borislava Pekića „Zlatno runo“ (zanimljivo je da se Pekićev lik javlja na kraju romana što je bitno za njegovu poetiku), pisac se bavi odnosom fikcije i nauke, kao i odnosom umetnika i društva.

Romanu prethodi posveta zaboravnosti, „vernom piščevom pratiocu tokom čitavog života“.

Mladenovačka biblioteka „Despot Stefan Lazarević“, Udruženje književnika i ljubitelja knjige „Litera Mladenovac“ i poštovaoci savremene srpske proze ugostili su, 20. novembra, u svečanoj sali „Elsi Inglis“ u Mladenovcu, Aleksandra Gatalicu koji je govorio o svom novom romanu „Poslednji argonaut“, objavljenom u izdanju Službenog glasnika krajem prošle godine.

Na početku ove književne večeri, govorio je Nikola Filipović, bibliotekar u mladenovačkoj biblioteci, koji je prisutne upoznao sa sadržajem romana „Poslednji argonaut“. On je ovaj roman predstavio kao dinamičan, uzbudljiv i interesantan, istakavši da on ima jednog glavnog junaka, za razliku od najpoznatijeg Gataličinog romana „Veliki rat“ u kojem se javlja veliki broj književnih likova. Radnja romana „Poslednji argonaut“, prema Filipovićevim rečima, obuhvata određeni životni period glavnog junaka, Majstora, koji je pisac po zanimanju i koji u zrelim godinama kreće u životnu avanturu neuobičajenu za realistički roman.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

PROMOCIJA ROMANA ALEKSANDRA GATALICE „POSLEDNJI ARGONAUT“PUTOVANJE KA SEĆANJU OSVRT: JELENA SKROBIĆ

STRANA 54| PROMOCIJE

PUTOVANJE KROZ VREME I SUOČAVANJE SA REALNOŠĆU O romanu "Poslednji agronaut" njegov autor Aleksandar Gatalica je kazao:

„Ovo je, pre svega, jedan avanturistički roman. On je ujedno i neka vrsta neurološkog romana, odnosno naučnog romana, a onda je, na kraju krajeva, to i jedan roman koji je na tragu nekih arhetipskih predstava o tome šta roman radi“.

Gatalica je istakao da se, tokom ovog neuobičajenog puta kroz vreme, čiji je centralni deo odlazak u staru Grčku, putnik susreće sa realnim faktima, tj. da je pokušao da prikaže sve ono sa čim bi junak stvarno mogao da se susretne putujući kroz vreme: surovost, izopačenost, prljavštinu, bolest...

Na ovom putovanju, njegov junak najpre stiče prijatelje, zatim pronalazi ženu, a na kraju pronalazi i rat i sopstvenu smrt.

O nastajanju romana Aleksandar Gatalica je rekao:

„Roman je nastajao vrlo polako, kao i sve moje knjige. Zapravo, on nije polako nastajao u samom činu pisanja.

Dosta brzo sam ga pisao, ali je polako nastajao u taloženju nekih iskustava i razmišljanja koja su mu prethodila.

Ona su možda trajala i celu deceniju, s tim što, moram da kažem, nisam celu tu deceniju sedeo, obrtao prstima i mislio samo o tome. Ja sam pisao i druge romane, ali negde je on stajao na nekom koloseku“.

Gatalica je, na kraju ove književne večeri, izrazio nadu da će se čitaoci njegovog romana zabavljati tokom čitanja kao što se i on zabavljao dok je pisao „Poslednjeg argonauta“.

Antrfile: Aleksandar Gatalica je rođen u Beogradu 1964. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu 1989.

Piše pripovetke, novele i romane, prevodi sa antičkog grčkog jezika, bavi se muzičkom kritikom.

Objavio je više od deset knjiga i za svoje pisanje je dobio gotovo sve književne nagrade koje se za književnost na srpskom jeziku mogu dobiti: nagradu „Miloš Crnjanski“ za roman „Linije života“ (1993), za roman „Veliki rat“ dobio je NIN-ovu nagradu, nagradu „Meša Selimović“, nagradu Narodne biblioteke Srbije, nagradu „Vitez srpske književnosti“, nagradu „Ivo Andrić“ za ciklus pripovedaka „Vek“, nagradu „Stevan Sremac“ za roman „Nevidljivi“, nagradu „Isidora Sekulić“ za roman „Poslednji argonaut“ (2018)... Proza Aleksandra Gatalice je prevedena na deset jezika.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 55| RAZMIŠLJANJA

RECIPES

GENERACIJA EGOIZMA Yield: One 12-inch Pizza Prep Time: 2 hr 15 min

SANJA NOVAKOVI Ć

Total Time: 2 hr 30 min

Da li ste nekada zaista voleli? Ali, onako iskreno. Ulažući sebe za druge, a ne uzimajući. U novim generacijama egoizma, lažnog sveta instagrama i maski, retko se može videti ljubav prema drugome. Ono što mladi danas nazivaju ljubav, zapravo i nije ljubav.

To je kao kad vidiš divan cvet. I iz "ljubavi" ga ubereš. A ustvari ga tim potezom uništiš i on za kratko vreme vene, jer si ga odvojio od onog što mu je potrebno za opstanak.

Kada taj cvet uvene, baciš ga i zameniš nekim drugim, dok se i sa sledećim ne desi isto. Proces se odvija...

I reći ćeš da bereš cveće zato što ga voliš.

Ali to ne može biti tačno. To je ljubav prema sebi. Istina je, da zaista voliš cvet, nikad ga ne bi ubrao. Ne bi ga iščupao, već bi ulagao u njegov razvoj. Zalivajući ga, pazeći.. Isto je i sa ljudima.

Da li ste nekad toliko voleli da ste bili spremni da svoje egoističke želje zamenite onim što je dobro za rast i razvoj druge duše? Da li ste nekad zaista voleli?

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Aforizmi Abdurahman Halilović - Ahil „Polomiću ti zube“ – zaprijetio je stomatolog ljubavniku svoje žene.

Sudiji je zarada od namještenih utakmica kupila za kuću sav namještaj.

Za sina gotovana tražim neku državnu fotelju – može i polovna.

Glumila je da je u nekom svom film Na vratima spavaće sobe udario je još jednu recku – u obližnjoj trgovini opet se zadužio.

Za stranku umirovljenika bio je to visok izborni prag – nisu imali snage da ga pređu.

Našao sam uginulog crkvenog miša. Nije imao šta da jede. Čim sam se uvjerio da je ona za mene veliki zalogaj – usta nisam otvorio.

Da ne bismo čitali između redova – ispod svakog smo podvukli crtu.

STRANA 56|

POEZIJA U SLIKAMA

Zvezda

Ilustracija: Anastasija Vasić

Molio sam ptice Što leže u gnezdu Da stave me na krila Da dohvatim zvezdu

Al' rekoše ptice To baš neće moći Jer ne mogu kažu Da lete po noći

Na tren začuh huke Sa obližnjeg krova To su moje ruke Noću leti sova

Noću sova lovi Kažu divlje patke Da uhvatiš zvezde Ruke su ti kratke

Ali želja ova Još me silno vuče Uzeo sam merdevine Stare iza kuće

Viši sam za metar I sve mi se njiše Da stignem do zvezda Još mi treba više

A od kuće moje Još je viša zgrada Sve su dalje zvezde Al' još blista nada

Mogao bih možda Jaka mi je vera Da pokušam jednom S' nekog solitera

Za stepenik više Ja redovno ginem Da dođem do zvezda I da jednu skinem

Voleo bih jednu Da držim na dlanu I svetlošću njenom Da ukrasim Anu

Još ne gubim nadu Ni osmeh na licu Da uhvatim ja bih Zvezdu padalicu

Tekst: Marinković Marko ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 57|

POEZIJA U SLIKAMA

Majka će o vama Sada da se brine Slušaj dobro majku Veliki si sine Čuvaj majku svoju I starijeg brata Biće čokolade Kada legne plata

Dobićeš i fudbal Biće bolje stvari Neću da detinjstvo Iko vam pokvari

Za strah nisam znao Poveo sam brata Sa komšijskom decom Igrao se rata

Avioni lete Majka na nas viče Ne plašim se majko Na ptice mi liče

Ilustracija: Anastasija Vasić

Kroz igru smo i to

Sećanje ne bledi

I setim se svega Kao da je juče Bezbrižnog detinjstva Svoje rodne kuće

Setim se i majke Za krevet nas sprema Dok nam čita bajke Spavanja joj nema

I setim se kuće One od tri sprata Baš se svega sećam Al' ne želim rata

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Dok u sobi tata Za vojsku se sprema Nestala je struja Tišina je nema

U sobi je mrak Nastao je tajac Zašto otac ide Nije policajac

Zašto njega zovu Kada vojnik nije Ko će da nas štiti I nad nama bdije

Pregrmeli znaj Jer zlu svakom kad tad Mora doći kraj

Tekst: Marinković Marko

OLIVERA POLIĆ Načeta ljubav

Zagriženi snovi u grlu zastaju, daju ukuse gorke i nepce peku.

Ožiljci na srcu zauvek ostaju, bačenih života niz krvavu reku.

Zalutali pogledi rane prošiju, čeprkaju prsti po praznom loncu.

Noći se zorom na komade razbiju, zvezdane oči vise o tankom koncu.

Korom hleba zavarali zube retke, već ponestalo slasti za usta medna.

Prazninom glave zvone misli daleke, a do nedavno ljubav bila je čedna.

Trošni snovi

Zamagljenog pogleda luta noćima, u vrtlogu vremena pušta korenje, na ramenu jutra sanjivim očima, snovi slikaju dan kao ostvarenje.

Umotana u zvezdani plašt viori, na dlanu joj dragocenosti sićušne, među javom i snom mahnito se bori, za prave vrednosti od snova imućne.

Zanesena željama pleše na kiši, treperi od jeze u krhkim kostima, glasniji koraci, odjek senke tiši, izgubila se u dalekim satima.

Noćas miluje život dok nežno tepa, molitvu za ostvarenje mu pevuši, srcem ište da jutra ne budu slepa, kada na pragu ljubavi san se guši.

Zgažena jutros teškim đonom nemara, okićena korovom kraj gorskog cveća.

Dok budućnost nad tuđim krovom odmara, Peščanik broji na vratima ne čeka radost proleća. preostale trenutke, cure nežni poljupci Načeta ljubav zdravo seme ne seje, kroz uska grla, truli su plodovi u korpi kajanja. noć vraća kazaljke u Kada mraz dušu stegne i sneg zaveje, mračne kutke, sunce rađaju nesebična davanja. svaki otkucaj srca

jasno je čula.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 59|

ESEJI I OSVRTI

SAMAC SVOJE OLUJE Odakle smo potekli, potiču i naše misli. Jezgro našeg rođenja biva i geografski određeno. Pesnik svoje prve korake čini u Subotici. Sigurna sam da su bili poletniji, nego danas. Oko tih nogica vezani su tovari društvenih i emotivnih tereta. Nekada je tumarao zbog bezbrižnosti i neznanja, dok danas „umornom ulicom tumara glad magla preživljava kao fenomen!”. Mesto ode radosti, uši nam je zaparala „Oda iz grada mrtvih”, dok je „Deset minuta” bilo dovoljno da shvatimo kako „krhko je srce koje se bori”. Bio je „pesnik, jednom, poveć davno... i nikad više...”. Jezik mu služi da laje i kune, no ipak na pokeru ne bi prokockao svoje snove, svestan da daleko ispod njih je „Konstantna vrednost nule”. U telu je „izgnanik loš i sivi”, ali duša mu je „vlaknasta svila” i srce „ptiče raspetih krila”. Među svetom, gde ljudi je malo, a sve ostalo je stoka, prodao je vragu tragove duše. Nemilosrdne godine mu dave lepa sećanja, iz ključalog mozga vazduh vrvi i visoko diže „Večni pehar svoje krvi”.

Olivera Polić o knjizi Duška Krmpotića "MUNICIOZNA PROSERAVANJA" Dugo je „Podstanar” sobe samoće, među čijim zidovima gaji posebnu emociju.

Skučen malim brojem kvadrata, koje nam životna egzistencija nudi, sudara se sa samim sobom. Nesmotreno „Šapama” ostavlja tragove od blata, kojim iznova korača.

I dok „Samoća” caruje u rasponu njegovog života, ciljevi mu gube smisao, čekajući kraj. „Vreme” ne možemo vratiti, zaustaviti, niti ubrzati, van je svih koloseka života.

Vremenska prašina reže njegova krila, dok želi biti slobodan kao ptica. Naposletku, „život je kratak, a reči nagle”. „Kukavičluk” nije mana, već potvrda postojanja deteta u tom buntovnom biću. Vragu je pukao već dva šamara, jedino se još Njenih reči plaši. Čitajući stihove, protkane nitima bunta i gorčine, vezemo goblen surovo realnih slika bitke u jednom biću, sa tek ponekom notom lirike.

Među korovom današnjeg društva raste jedan mirisni prkos. Širi se po tlu koje je davno zatrovano krvlju naših predaka. Zalivan licemerjem, sujetom, izopačenostima ovog sveta, teškim sudbinama, lažima, prokockanim snovima, pustim idealima, socijalnim normama, ratom i mnogobrojnim otrovima današnjeg društva. Duboko skriven od sunca, skupio je svoje raznobojne latice.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 60|

ESEJI I OSVRTI

„Tesno je glavi koja voli”, kako bi pesnik rekao, dok je s druge strane to najbezbolnije „srce puno, u glavi prazno”. Krmpotićevo srce je jagnje među stokom. Izuzetno je snažno krdo naroda, što kopitama kuca na teška vrata. Kad protrči kroz pesnikove snove, ostavi za sobom pustoš, rane i neme grobove što tišinom glasno vrište. Na jastuku snova, koji omču oko vrata nose, on malo ljubavi i kulture ište. „Izgnanik” sopstvene duše, zalutao međ' korenima, sa istorijom na leđima, teško noge kroz korake vuče. „Obraso mozak u trnje i korov, ne vidi put do svojih misli”, jer danas gore je nego juče. Dok mu snovi nisu sasvim pokisli, želeo je da odraste u „malo dete”.

Barice po kojima deca radosno gaze, sada su Duškov vir i najmutnija reka. Nema velikog čoveka koji u sebi ne nosi dete, stoga verujem da u njemu jedan dečak prkosno čuči. „Svaka je bajka na kraju strašna”, u očima tridesetogodišnjeg dečaka, koji tek treba da sneva. Sklupčao se u krilu realnosti i krmeljivo, tek ponekad, drema.

Sveden na minimum koji nam s vraha šalju, iako „pod isto nebo mesečina staje”, „dok dušu mu guta pomračina gusta”, zahvalan je na „pola kosti iz njenih usta”. Od gladi za životom bogatijim ljudima, mesto lešinara, zubima izgrizao je usne meke. Od korica do korica, rima nimalo nije laka, Duško piše „iz stomaka”.

„U krvi otrov, u grlu kost, dah s usana prokleto beži da ne bi' grub, bahat i prost, ovaj kraj bi bio još teži.”

Surovo, britko poput sablje, preseca današnjicu istorijskim činjenicama i ukazuje na dno kojim se vučemo. Za ropstvo ne treba nam neko treći, dovoljni smo mi sami. Pet vekova muke i stega, koračali smo glave uzdignute ka nebu, ponosni i u molitvi.

Danas glava ka zemlji teži, jer uzdižemo pogrešne vrednosti, od ljubavi se beži.

Krmpotić to iznosi stihovima koji su jasan odraz našeg naroda. „Vekovno patimo od istih stvari, budućnost peče, istorija boli.” „Zemlja crnih ovci i ćuraka...

Granica je nebo pusto i čilo...

Od pet stotina godina Turaka: više se Srba danas poturčilo...”

Tanka je linija između zemlje i neba. Spusti se oblak, pa pritisne grudi meke. „Kroz gusto granje” tražimo topli zrak sunca, a na posletku „plivamo kroz blato”. Oseti se lirika u njegovom glasu, poput zubatog sunca. Obuzela je oluja teških reči, poklekla je pred nemaštinom smisla. Tamo gde je „širio krila”, više se ne trudi ni „peške da krene”. S kolena na koleno prenosi se gnev. Ljubav pada u zapećak i strah, drži je na distanci. Sve lepote ovog sveta poredi sa tajanstvenošću žene, koju je Bog stvorio da je „nedokuči niko”. Na trenutak učini nam se da je i taj zrak u njemu zgasnuo i rastopio se u patnju, jer „gde đavo spusti kofere svoje, teško je opet stvarati nebo”.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 61|

ESEJI I OSVRTI

Širinu koju Krmpotić u sebi nosi, u velikom broju segmenata, popunila je dubina ponora u koji nas sistem i okruženje vuče. Rekla bih da je to smrt nad smrtima, rat nad ratovima i tuga nad tugama. Neoprostivo je da na pragu života predviđa „raspon vremena, po kojem trune”. Još taj prkos treba da miriše, još boja da prospe po sebi i korenje da sačuva, da ne promrzne, kako sam ostao ne bi. Nebo mu za snove daleko, za smrt blizu, s gorčinom seje psovke u nizu. Ništa drugo on nije, no „samac svoje oluje”. „U dahu pepela srce sivo, tu počiva duša koja noća...

Kad izumre sve što je živo; - Uvek preživi... ta... Samoća.”

Ljubav se duboko u njemu krije, jer ko ne ume voleti, nikada ni ogorčen nije. Kad čedna duša srce otvori, o Njoj progovori - „Ona je jedina čekati znala!”. Pod zvezdama koje obasjavaju put, „zarobilo je nebo pticu u letu”, koja sklopljenih krila smelo zakmeči: „Mrzim ljubav iz dna duše! Al' jedino pred Njom još... klečim.” Još se „kraj svoje senke muva, vešto se skriva od lepote”, ali zbog ove iskre ljubavi koja krasi goblen i daje mu posebnu dimenziju, hvala ti živote! U samoći koja caruje nad njegovim identitetom, prepoznajemo autentičnost u odnosu na globalno društvo.

Tako teško i kobno ume voleti samo pesnik. „Krhko je srce koje se bori”, da ne „ugazi ljubav stopom do kolena”, jer ne upušta se u ljubavne slobode. Podstanaru sobe samoće: „malo je nebo da napoji site, mala je zemlja za mora sinja, usko je nebo za šire sanjanje i plitke uši da nešto čuju”. To nam govori koliko je pesnikovo srce veliko, široko i duboko. „U rukama gaji uvelo voće”, dok svi prepoznajemo, da novo tek zri u njegovom oku. Sveopšte je poznato da je trnovit put do zvezda, ali kada jednom dokučimo nebo, sve zvezde sijaju za nas. Pritisnut maglom ostaje bez volje, pita se čemu život vredi, no Sunce sija lepše i bolje, samo slika u oku ne sme da mu izbledi. „Sudbinski moja je pučina cela nebo, Sunce, planine i brdo... dok stignem na kraj tunela, slomih sve zube na kamenje tvrdo.”

Vrednost novca u njegovim očima je pusta. Nisu jeftine pare, jeftini su ljudi! „Pospana pravda večito dremlje”, „pravopis je zaklan i silovan”, „ideali su naši pod senku stali”, „kratkovide oči, a magla je gusta, jedino slepac tu ići ume”. Pored uvelog voća, oslikava i truli sistem. Otvara oči i u krupnom planu slika bojazan da išta prozbori, jer ga niko živ ne razume. Njegova bogatstva su „u zadnjoj pregradi novčanika - nešto malo snova, nešto malo jave”. Svedok je slave pesnika, nakon smrti, što ne ohrabruje mlade. Krmpotić ne piše zarad slave, makar ga i po „pesmi skandala” pamtili, živi i piše iz principa. Izuzetno je svestan da se neukrotivo vreme izmeriti ne može, niti sme. Reče, „ne pamti vreme tragove moje”, ali zato će njegove pesme ovekovečiti jedno vreme koje će u njima vežno živeti, kad već on ne može. U ovom svetu „duša mu je prosta”, i tako lako voleti ume, da briše granice, nacionalnosti, grli reke i mora, gradi mostove gde većina misli da je nepremostivo. U državi gde reke plave zemlju, a suze obraze, Krmpotić primećuje koliko ljudi brzo uče: „da loše vide i slabo čuju”.

Pesnik definitivno nije bio na času kada nam je život davao tu lekciju. U nekim trenucima i sam izgubi smisao života, okružen starošću u čijem kutku iščezne lepota, gašenjem mladih života i prototipima ljudi formiranih nametnutim društvenim normama, što mu ne možemo zameriti.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 62|

ESEJI I OSVRTII

„Zalud nas smešni život korio u okov službe za nova roblja, ako je Bog ljude stvorio samo k'o masu da puni groblja...”

Smrt je dobila najveći aplauz, kada se spuštaju zavese u pesnikovoj predstavi, iz koje će da klisne pri kraju čina, „ko poslednji klovn ovog Pozorišta”. Buntovan do srži, čekajući da kupi „kartu za večnost”, glasno kliče: „živeću tad kad ja to poželim - i umreću kad god mi je ćef!” Koliko god glasan bio i sve oko sebe psovkama kitio, u kavezu njegovog tela, gaji ranjeno ptiče što drhti od straha. „Kukavičluk” niče iz semena ljudskosti, jer „dolazi smrt u oklopu magle”, a Nje se plaši „ko đavo od krsta”.

Dok žuri, lomi noge u trku, život mu izmiče iza ćoška i biva sve dalji, toliko da ne prepoznaje sebe kao čoveka. „Prodao sam vragu tragove duše”, rekao je i izdvojio sebe od prodanih duša današnjice. Ljudi dušu prodaju đavolu, zarad lakrdije i sistema, dok njegovu dušu obuzima jeza i sam vrag. Retko mu je koji čovek ostao istinski drag. I dok mu je „duša svedena da luta”, „isključivo živi na svoju štetu”. „Teška me miso u sunovrat budi...

Ranjena duša krvava zebe...

U mrklom mraku plašim se ljudi, ni u pola, koliko od sebe...” „Obim pameti sve je uži, vernost čuči u dnu nacije...

U svrsi sistema koji kruži: Čovek - je sredstvo manipulacije...”

I kada ceo život „stane u jedno, sitno – Zbogom”, ostaje pun „praznine” i „neznanja”. Na „trulim daskama”, što život znače, nažalost, „sve češće se budi, a manje sanja”. Iz straha ljubi ruke pitomoj smrti u dodiru svile, gubi bitku sa samim sobom i pušta to rovito ptiče, da poleti za slobodom. „Mlati k'o ptica rukom u prazno, da ublaži pad pri udaru zemlje.” Veoma prizeman, svestan, a istovremeno među oblacima. Nije lako balansirati između sna i jave, dok ih Krmpotić konstantno prepliće, kroz osećanja i mudrosti. Pesnik je svako ko se pesme lati, iako ne želi pesnikom se zvati! U Dušku ima toliko slobode, da nam sve govori kako će to „ptiče raspetih krila” tek da se vine u nebo. Verujem da ga književni kritičari, koji kvalitet dela mere propisanim standardima, ne bi visoko kotirali, ali isto tako sam sigurna da će ga čitaoci bezrezervno prihvatiti kao pesnika.

Emocija koju donosi na sebi svojstven način, budi razum, otvara oči, grči stomak, gađa u srce i slika realnost kroz umetnost. U te okvire ne treba stavljati - kako bi nešto trebalo, već kako nešto jeste. Naslov knjige, kako i sam pesnik navodi, je nepristojan, u najavi prkosan. Kada bismo mu sekli krila, ostali bi uskraćeni za bogatstvo njegovog pera. Krmpotić je zrno peska u pustinji, nebrušenih ivica. Sa svim svojim nesavršenostima jedinstven je u ovom jednoličnom svetu. Svojim delom donosi posebnu perspektivu, iz ugla svesnog čoveka, koji usled poremećenog sistema vrednosti današnjice, odbija da guta knedle. „Kuknjavom kroti tišinu nemu, dok laje na nebeska sita”, „večno sejuć kroz sitno sito, međ' kostima pasa, traži ljude” i tu biva, pre svega, veliki čovek.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 63| PUTOPIS

Plaža: "Playa de San Juan"

ALICANTE TEKST: MIKAILO TIJANIĆ FOTO: MIKAILO TIJANIĆ

Kada pomislimo na Španiju u nama se radaju slike njenih najvećih gradova popout Barselone i Madrida, slike toreadora u borbe sa bikovima, neki od nas pomisle na predivna mesta za odmor kao što su na Kosta bravu, Ljoret de Mar ili Palma de Majorka, ali ovaj put želim da vas odvedem u Alikante, čarobni mediteranski grad, bogate istorije i arhitekture, grad čiji pejzaži pokazuju uticaj hrišćanstva ali i uticaj maurskog stila na njegov izgled.

Gradsko šetalište „La Explanada de Espana"

Ono što običnom posetiocu prvo pada u oči je dvorac Castillo de Santa Barbara koji potiče iz 9. veka i sa koga se pruža predivan pogled na sam Alikante i more.

Do dvorca se može doći pešice, mini busom ili liftom koji se nalazi nasuprot plaže „Postigeut“.

Svakog posetioca svakako mora da zaintrigira predivno šetalište „La Explanada de Espana“, čiji je pločnik pravo umetničko delo koje se sastoji od preko šest miliona mramornih kamena, koji vas pozivaju da po njima prošetate ujutru uz sveži morski vazduh ili uveče uz obilje malih događaja i koncerata, koji se naročito preko letnje sezone organizuju. Naravno, za one koji žele da uživaju u čistom i toplom moru ne smeju propustiti uživanje koje im pruža plaža Playa de San Juan.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 64| PUTOPIS

U samom gradu, ako ste ljubitelj istorije i arhitekture, svoju pažnju treba da posvetite zgradi gradske skupštine, crkvi Basilika Santa Maria i areni na Plaza de Toros. Izgradnja zgrade sadašnje gradske skupštine počela je na kraju 17. veka i pokazuje bogatstvo grada u to vreme, mnogi slikari iz Alikantea i celog tog regiona poklonili su svoja umetnička dela koja se i danas nalaze u skupštinskoj zgradi, takođe očuvan je deo nameštaja iz 18. veka, koji i dalje krasi pojedine prostorije zgrade. Keramičke pločice kojima su podovi dizajnirani takođe su originalne, a potiču iz španskog grada Manise, poznatog po proizvodnji keramike.

Dvorac Castello

Jutarnji zraci

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Crkva Basilike Santa Marie sagrađena je u 14. veku, na ostacima islamske džamije, jer su od 711 do 1497 godine tim delom Španije upravljali muslimani, koji su sa tih prostora proterani, a Španija je nakon toga postala jedna od najvećih svetskih osvajačkih sila.

Naravno, bez svojih čuvenih arena gde se i danas održavaju borbe sa bikovima, ne bi bilo ni Španije, jedna od takvih je i arena na Plaza de Toros u Alikanteu, sagrađena još 1847. godine, da bi potom bila dodatno proširena i njen kapacitet je posrastao na 15.000 mesta za sve one koji žele da uživaju u španskoj tradiciji.

STRANA 65|

PRIČE

Poruka bez boce

Plašt Žanke Stokić Preskočeno detinjstvo, suze i tuga, kao nevidljivi plašt pratili su Žanku, i dolazak u Beograd da ga napravi boljim, lepšim i veselijim je otpočeo "predstavu", bežala je od sudbine i uspela je da se sakrije, u Toanetu u "Uobraženom bolesniku", Dorinu u "Tartifu", pa malo da "pobegne" u Julišku u " Putu oko sveta", naravno u neponovljivu Živku "Gospođu ministarku" gde niko nije mogao dostići taj nivo ne što nije dobar već što je uloga kao za nju pisana, maestralne, životna, nošena aplauzima Praga, Varšave, Beča Budimpešte i najdražeg Beograda, svakim aplauzom je stepenicu više ulazila u nezaborav, poštena i hrabra, velikog srca, nedovoljno voljena, u pratnji Mikice i Lolice vernih ljubimaca bila je i ostala ministarka, možda sada kada je nema tamo gore veselo čavrlja sa čika Ilijom Stanojevićem, Zoranom Radmilovićem, Pajom Vujisićem, tom gardom koja i kad ćuti sve kaže, i sa plaštom koji je sa ovog sveta poneo aplauze i ljubav njene publike

A kad nemaš blizu more, sa bocom bi krenule priče, bolje ovako, poruku čuvaš u sebi, a kad je pošalješ, ako još zažmiriš, ona će stići, jednog dana kada već zaboraviš možda u snu, možda u sred dana, onako iznenada, kao perce u "Forrest Gampu" baš onome kome si poslao, eto ne treba ti boca, komplikuje to sa morem, struje, i ko će već to naći, a ekološki je neprihvatljiv način slanja emocija, ipak je bezveze da napišeš nešto lepo a to završi na prekršajnoj prijavi, to zaista uništava svaku narednu emotivnu akciju.

A N A OR

Z E Č PRI JE A L O Š

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 66|

PRIČE

Kako sam sreo Tina Ujevića u snu Kad počneš da pišeš pa malo vidiš kako su to radili majstori, slučajno ili namerno u literaturi srešćeš Tina, ma sretao ga i kroz školsku literaturu samo sada je osećaj poezije zreliji, nekako i razumem šta je hteo reći, brijačnica iliti berbernica i kaže Tin po istinitom događaju kad ga brijač pita: "Kako želite da Vas obrijem?" a Tin mu veli "Bez riječi", Šeretski zar ne? I sada mnogo toga ima o njemu, kažem mu da i u Varšavskoj u Zagrebu mu stoji spomenik, ne kaže ništa već me pita "piše li se štogod dobro", ja mu odgovaram da ljudi pišu ali ne mogu ja oceniti jer nisam pisac. Pita me jel sam oženjen? Ja mu odgovaram potvrdno. Kaže zato i nisi pisac jer je i za života smatrao da se pisac ne sme ženiti, Tin je bio šmeker, toliko drugačiji od drugih, niko mu nije za života dao nijednu nagradu, kako je to balkansko malograđanski gaf toga vremena, eto sada me frizer Goksi čeka da me ošiša i pita me kako ćemo?

A nisam ja Tin, niti ću ikada biti, Goksi i ja se baš lepo ispričamo.

Kako sam oduvek hteo da budem Carlito Kako sam oduvek hteo da budem Carlito Ma sjajan lik frajer, crn, romantik temperamentan, sa srcem, za nas sa plavim očima idealan za postati hejterom, nisam našao njegovu kožnu jaknu, niti takve naočare, crna sočiva nisam ni tražio, cipele na "špic" su mi nekako fuj, nemam noćni klub, tako da od svega ništa, sem moje žene, pored koje se osećam kao Carlito, i više ne tražim da imam lepe crne ili braun oči jer se u njenim ogledam stalno, a ona ima i kožni mantil, stoji joj fenomenalno!

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

SINIŠA MILJEVIĆ

VIZIJA (S onu stranu života i smrti)

Vlasnik dana se najavio zaustavljen u polutami.., Dante nadahnut vrlinom, dvije muze sa njim leže Mnema i Aoida, javljaju mi čula više nismo sami, Nedvojbeno razum dobro služi, vizija mi oči veže.

Pred nama pogledajte nešto lebdi kao da nas zove!

Maštovite ste sugovornice obnoć drage moje bile Stvarnosti lijepoj običaj je kalemit ljepote nove Za potvrdu ovom stanju trebam sada vaše usne mile.

Ne lažeš po običaju Dante, mi ćemo viziji pristupit: Vizio što nad vodom lebdiš, kreativni kvariš čas!

Bolje ti je da nas ostaviš, odlaskom ćeš se iskupit – Sjećanje zna dohvaćat ružno, tegoban može biti glas.

Vizio! Mjesečev si ili Sunčev dar? Upita Alighieri, Ne vidjeh te na svom dugom putu kroz Pakao i Raj, Pripadaš li nekom svijetu grijeha nije mi po mjeri – Ako šalje te zli vještac ili crni mag nevolju računaj!

Vizija osta nepomična, prodornim pogledom objavi: Previše ste sigurne, sjećanje mi tijek dohvaća lijepo, Vi ne znate da usamljenoj smrti netko društvo pravi Tegoban znaju glas oni što promatraju živote slijepo.

Jednu suzu pjesniče brižljivo za pokoljenja čuvam, Nit mi sjaja neprolazna vodi prvi uopće oblik znani Savršeno omeđujem kuglu, savršenu je ispunjavam, Preda mnom se vrijednost ljubavi rastače u Nirvani!

Kroz Čistilište znam te, jedinstvenog sa slašću muza, Tamo posve proste forme, smamljene na dupli pakao; Ja sam Budućnost Dante, gdje pripada ova suha suza?

Idi, kaže: stavi je na lice onoga koji nikad nije plakao.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 68|

POEZIJA

ZATVORENE OČI PROROČICE (Kotač se zavrtio)

Pjevati ću gorko s velikom žestinom...

Robove novca i gospodare robova, Trgovce slobodom, propovjednike smrti – svinje U skladu s Božjom voljom Istjerat ću bičem u Gehenu!

Ne može se robovati Bogu i bogatstvu...

Iziđite životinje da biserje i perle, Istinu i Ljubav Cijelim srcem razaspem po očišćenu domu!

Istine su njihove izuzetno vrijedne Zaustavljaju vrijeme, porađaju mistične dragulje.

Svjetlo svijeta Razlikuje se previše od vas Kao svijeta oko sebe.

Malo ih je slano poput nas Što koračasmo s obje strane Staze.

Čuli ste što bilo je rečeno, Ja vam sada govorim: Iskopajte si oči, Odsijecite si ruke!

Dolazim obnoviti Hram.

Malovjerni, nemojte biti zabrinuti govoreći: Što ćemo jesti? Što ćemo piti? Što ćemo obući?

Ni Salamun, u svoj svojoj slavi nije bio Grabežljivi vukovi - odjeven kao vi!

Temelji kuće možda jesu stijena, al' vi stojite na pijesku.

Siniša Miljević mladi je pjesnik iz Rijeke, objavljivan u brojnim časopisima i na portalima, zastupljen u antologijama, dobitnik brojnih književnih nagrada, predložen za stipendiju Ministarstva kulture RH za književnost u 2020. godini.

ZMAJ U SELU

Kada se pojavila sletjevši s planine Imanentnost naslova štićena Onima koji nadlijeću oluju kada sve se Druge ptičice i ptice u skloništa zavuku – Zaratustra praćen dvanaestoricom orlova, Njegovo otvaranje bijaše direktno puku:

Neću navlačiti apstraktni pokrivač Metafizike ni metapsihologije, Ne želim stvarati, neljudski, pročišćen Kolonijalni svijet samo za naše grudi Niti ću, primitivnom žudnjom gradit Istinskiji egzotične, djevičanske zemlje; Predlažem, cirkuliranje Razuma i svijesti - Uzajamno podupiranje djela i Misli svijesti.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 69|

POEZIJA

SAN (Raskrinkani Freud)

Sanjao sam lutajući pustinjom, slijepog brata... Čitavo tijelo poduprto štapom pokrivaju prnje.

Rekoše mi, zbori lutalica, za otključana vrata No zglobove mojih udova ne vidiš li krasi trnje.

Edip mi je ime, pogled meni uzmu moje ruke, Kad bih nekud pošao, nemam više kuda doći.

Za svoj slijepi zločin trpjet žudim mnoge muke; Vrata što spomenuh, do njih sâm ne želim poći.

Koje li to vratnice pustinjaka samotnika plaše?

Nemân strašna predosjećam iza njih da vreba.

Junaci brojni kažeš vjekovima za njih znaše Moje društvo imaš, drugo ništa više ti ne treba!

Ulaz vodit će nas do utrobe trostrane piramide, Staza posuta je užasima do tog zdanja lijepog; Ja znam kud put vijuga, zdrave oči ga ne vide.

Pazit ću na tebe, ohrabrih svog vodiča slijepog.

Doček naš po svemu sudeći nevolja je prava Što nam valja činit upitah dotadašnjeg vodiča?

Iz polutame neznan užas golemu sjenu ocrtava; Vidim, zbori užas, dva posve meni znana bića.

Tko si ti? Čudesno stvorenje što te krije mrak.

Upitah Zagonetku je l' već netko dolazio prije; Očekuješ li snažnog muža il' lijepe žene znak?

Sjednite se dragi gosti, to pogodit teško nije...

Ima li časak za me jedan ili ste u žurbi oboje?

Pretpostavit ću da netko od vas drži jaku bol; Ako želite razotkrit ću vam mnoge tajne svoje Za objed vam ponuditi imam.., samo kruh i sol.

Srdačno hvala, prihvaćamo gostoprimstvo tvoje.

Mog vodiča par očiju što ima ne služi više znaj, Bilo danju bilo noću ne razlikuje oblike ni boje U brlogu smo sfinge ili ugosti nas strašni zmaj?

Hoće li najednom postat hladno ili naglo vruće?

Odgovori Zagonetko ako dopuštaš razotkrit tajne!

Mojeg druga možda plaši, radoznalost mene vuče Sred ove tame ne vide tvoj lik ni moje oči sjajne.

Oči ovdje nisu potrebne sve dok uši dobro služe, Ne imajte straha od mene, zalud plašite se muka, Strašno sam stvorenje, znam da takvi glasi kruže, Istinu pravedno će drugovima kazat prava ruka...

Zmaj sam kojeg preko mjere snažan čemer guši.

Svejedno što hodaš, šepaš, plivaš, letiš ili puziš; Nevažno je meni slušaju li muške ili ženske uši Ako svojim riječima i djelima čistoj misli služiš.

Čovjek jednom davno imaše neiskvarenu ćud.., Zmaj može ponizit sebe tlom da ko čovjek šeta.

Jedinstveno posta prosto, grub čovjek posta lud, Hrabar odvažno rješavat sitne zagonetke svijeta.

Po malo, domaćine zmaju, dobre uši dobro čuju Zašto prikriva te sjenka, odgovor može biti očit U mene usne nagle prije svega iskren napor štuju, Želim znat dopuštaš li sebe zdravim očima suočit?

Znatiželji iskrenoj što spomenu tvoje usne nagle Plemenitoj duši posve plemenito udovoljit mogu.

Iskvarenima su kobne vatrene moje guste magle Dopuštam obojici, primaknite se do mojih nogu.

O, pa.., izniman mene lik zanosne žene iznenadi – Drug moj posve zbunjen nakon ovoga saznanja.

Koje to zasluge smrtnika divnim obličjem nagradi?

Razumijevanje je veća, suosjećajnost malo manja.

Edip ostao bi neko vrijeme kaže, ja naumih otići.

Obris bajan pred mojim ušima reče još da zna: Borac si valjan Edipe, očevi tvoji bijahu slabići.

Priznajem tužne sanjao sam snove prije ovog sna.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

VOLEO SAM MONIKU LEVINSKI

FRANJO FRANČIČ

Naravno da se sećam prvih trenutaka susreta s Verom, svakog pa i najsitnijeg detalja. Bile su to još one godine kada me je bilo moguće nagovoriti odem na nekakvo književno veče, „dešavanje“ ili slično sranje.

Tada, tog studenog zimskog februara, u tom smislu sam dotakao dno, dovukli su me, naime, čak se i ne sećam ko, na promociju knjige daljeg rođaka, koji je u samizdatu objavio osnovnoškolske pričice. Bio je naporan a preduzimljiv čova, koji je za izdanja svojih tomova sabrao po dvadeset i više „sponzora“. Ne znam, možda je tako nešto moguće samo u Gorenjskoj, tom otelotvorenju slovenskosti.

Matorci su izgradili kuće, otplatili stanove, a kada zanemoćaju, odvezu ih tamo preko, na primer u kompleks blokova Tabor, da tamo u nekom staračkom domu što pre crknu. U nedelju, na maloj misi posle ispovesti, prime dve-tri Zdravo Marije i jedan Očenaš i ćušnu evro-dva u kutiju, poslužavnik za priloge i gotova stvar.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

ODLOMAK IZ ROMANA SA SLOVENAČKOG PREVEO PREDRAG CRNKOVIĆ

Više uma ima u tvom telu nego u tvojoj najvećoj mudrosti.

Sanjajući sam ostvario pažnju i prezir, uživanje i bolest. Usnulo telo je stvorilo duh kao ruku svoje volje.

Dok ste u svojoj gluposti i poricanju, vi što prezirete telo, samo služite sramoti.

Fridrih Niče

STRANA 71|

ROMANI

Da skratim, našao sam se u nekakvoj sali obližnjeg staračkog doma, i sve je već bilo spremno za književno veče. Rođak se na užas svoje supruge skroz maskirao u Krjavelja 1 i situacija je bila više nego komična. U tom domu za invalide, kojih je u gorenjskem kraju naročito mnogo, vladao je poznati kiselkasti smrad vlažnog raspadanja i smrti. Starci i starice su sedeli za plastičnim stolovima sa svojim ručicama i tankim nogama nabreklih vena, s onim otužnim licima predanosti, kada već i po kazaljkama na satu tačno znaš da je čas poslednjg obračuna tu.

U stvari, nema se šta napisati o tome šta se tamo čitalo, stolovi su jedva izdržavali onoliko jelo i piće. Tokom promocije dvaput sam izlazio na puš-pauzu, nisam mogao sve da podnesem. Ničeg impresivnog nije bilo napolju, ali ipak sam iza kamenih stubova pored izvođača primetio malu, ljupku plavojku, koja je vpdila priedbu zajedno s osterolom nastavnicom profesorkom slovenačkog. Isprva sam pomislio, šta zaboga radi ovde?

Imala je lepo tkanu odeću, sa čipkama svetlih boja. U svoj toj gomili kandidata za pakao ili raj, nije bilo moguće ne primetiti njeno lepo lice, pravilne crte, elegantne pokrete i sjaj njenih očiju bije lešnika. Ustala je kada je bio kraj mučenja, mala i brza. Bilo mi je svega dosta i otišao sam do svog automobila.

Jedno od prokletstava te selendre jeste da svi svakoga znaju, ili misle da znaju, i onda svaki čas sretneš nekoga ko je pročitao tvoju knjigu na osnovu čega misli da ima pravo da ti se obrati.

Tako je bilo i tada, ali nije me bilo briga. Plavokosa je bila prelepa u svojoj zreloj krasoti, možda malčice previše krhka za moj muški ukus, nikakvih baroknih oblina. Samo, očaralo me je to njeno gotovo savršeno ljupko lice filmske zvezde, ništa drugo.

Poštovani gospodine pisac taj-i-taj, pitala me je, da li biste jednom došli da nam čitate i predstavite neku vašu knjigu?

Iznenadilo me je da zna moje prezime, ali to je jamačno bilo zato što je – kao što mi je kasnije rekla – radila u jednoj od obližnjih biblioteka. A već tada, ako se samo moglo, eskivirao sam književne nastupe, priredbe, čitanja, recitacije i deklamacije. Malo zbog toga što ne umem dobro da čitam naglas, ali pre vega zbog treme i tog bednog osećaja tokom čitanja da su mi reči pogrešne i to mnogo, i tog bednog osećaja tokom čitanja koliko i kako su mi reči pogrešne.

Naravno da nikada nisam ni očekivao da ću od knjige dobiti nekakav sitniš a kamoli pristojan honorar. Većinu knjiga sam štampao o svom trošku kod malih, nepoznatih izdavača. Kao i svugde i u književnosti i izdavaštvu postoje klanovi. I ako nisi bio unutar klana, onda si gotov. Ni sâm ne znam kako je nekom od izdavača uspelo da bibliotekama proda nešto primeraka mojih knjiga koje su u rukopisima odbijali u svim redakcijama. Odbio sam je prilično hladno i osorno, i kasnije smo se još dugo smejali na račun našeg prvog susreta. Muškarac od slame njenog života, iz njenog drugog života, samo za fasadu, potemkinov šofer i biznismen, te večeri je izjavio da ću tek da zažalim zbog svoje arogancije. Imao je i te kako pravo.

Kada sam je kasnije upitao zašto ide da čita starcima, ljudskom tehnološkom višku, koji su šutnuli u domove za umiranje, preostalim još iz Ozare,* lepo mi je objasnila.

Sa starcima se osećam tako mlada i lepa, pa čitam njima, čitam im iz Čarobnjakovog šegrta.

Jadni matorci, pomislio sam.

A oni mentalno zaostali su nekako čiste duše, nemaju ono što imamo mi. I njima čitam, na primer iz knjige Moj otac, socijalistički kulak. Joooj, kako se smeju od srca.

Jadne lujke, opet sam pomislio.

Bio je hladni dvadeseti mart, pukim slučajem sam u rancu imao jednu svoju knjigu, ne znam, zaista ne znam, šta me je nagnalo da sam je sutradan zajedno s imejl-adresom poslao u njenu biblioteku. Znao sam samo njeno ime. To je bio početak pada u zamku, luda plovidba, koja me je gotovo koštala života. Najverovatnije je istina u tome da joj knjigu – samo da nije bilo ljupke ljuske, tog detinjastog i oku zgodnog lica pravilnih crta, dušu dalog za portretne fotografije – ne bih ni poslao. Na fotografijama dostupnim na internetu, mogla se videti kao nekakv gorenjska Ita Rina. Istinski lepa i privlačna. Posle svih debakala koji su bili za mnom, posle svih usamljenih nezadovoljenih žena, koje u većini nisu bile ni bleda senka plavokose, obradovalo me je kako mi se brzo zahvalila.

Danas tako živimo, nema više onih lepih dugih pisama, pisanih olovkom, nema više ni lepote iščekivanja, reči samo sevaju i piče po ekranu, nema više osvajanja i ljubavnih izlazaka, samo neke brze veze, slično kao kod hrane i svemu ostalom. A jeste zgodno kad je brzo. Mogao bih sada sve po redu da nabrajam ta prva dopisivanja, čak sam ih čuvao na disketama, ali to ne bi imalo nikakvog smisla.

Bukovski je s onim svojim da je za dobru jebačinu potreban alkohol mnogo više u pravu od Milera. No, polako, tek smo na početku. _____________________________

1 Lik iz slovenačke književnosti, poznat iz prvog slovenačkog romana „Deseti brat“ Josipa Jurčiča iz 1866. To je tipičan seljak-veseljak, obične predstavljen u gumenim čiznana, s kozom na uzici, velikim „veštičijim“ šeširom, s prutom u ruci i u poderanom kaputu – neka vrsta izgubljene karike sa slovenačkom prošlošću i „lukavim čovekom iz naroda“, kako to Slovenci danas vole da zamišljaju. (Op. prev.) *Ozare – organizacija za zaostale ljude, umsko poremečene

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 72|

POEZIJA

DUŠAN PEJAKOVIĆ PERPETUALNI RINGIŠPIL Što smo drugo, do jedna slikovita rotacija u beskonačnom haosu kugli: tih propulzionih megalita, tih bezvremenskih sfera, tih ciklusa koji se neprestano okreću?

Plutamo u nesagledivom crnilu mašte, u beskonačnosti bez upotrebne veličine.

Plivamo u okeanima nemjerljivosti.

Konačimo u prostranstvima taštine.

Stanovnici smo perpetualnog ringišpila: bez prava na smanjenje brzine, smjera i snage dominirajućeg dejstva; prepušteni surovim zakonitostima izvan poimanja, izvan domašaja našeg dohvata.

U besmislu sveopšteg nereda, boreći se za dugotrajnost postojanosti; plutamo, nastavljajući ciklus - odavde do vječnosti

MARIO LOVREKOVIĆ LOVRA TAKO SE UMIRE Ponekad se i tako umire; isprva baciš kost među zvijeri, zatim pročitaš poraze i pogreške.

Zaboravljaš platiti prijevoz vozaču autobusa misleći da je pokaz još uvijek mjesečna karta za putovanje prema nigdje.

Zvijeri glođu meso, lome kosti, smiju se neukoj djevojci koja mijenja istrošene gume po potrebi.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

I ti si već umirala; nisi li plakala toliko nebrojeno puta da ti je svaki jebeni poraz postao britvo-oštra patnja koja je ubila jedan dio duše čiju majku nisu udavili slijepci?

Zašto se onda čudiš, recimo, baš danas?

Mljevena ljuta paprika, onaj ustajali crni papar, majčina dušica, menta iz vrta u kojemu su psi obavljali veliku nuždu, sve su to začini naših jela, samo, jesmo li ih dobro iskoristili?

Ona mast iz zdjele, znaš, za mlince ili za ispeći kobasice, sjećaš li se mirisa?

Kuća je bila prepuna dima, ali mi smo jeli i živi smo se usrali od masnoće, od samoće.

Tada smo se i smijali; jebeno smo se znali smijati.

Dobro štivo može biti napisano i na korici limuna, ili repu na majmuna; koliko smo naposljetku pročitali?

Između redova poznajemo poglavlja, poznajemo mekoću i debljinu papira, korice trgamo i gušimo se, poznajemo štivo, ali naša knjižnica, očito, više nema takvu knjigu na posudbi.

Ponekad se i tako umire, isprva baciš kost među zvijeri, zatim pročitaš poraze i pogreške.

Tako se umire.

STRANA 73|

ŽIVOT PROTIV ŽIVOTA I zapravo je divno uzeti život protiv života, sjediti na nečijoj ogradi, na kiši i upijati ljubav iza tuđih zavjesa koje vješto skrivaju mirise svijeća, požudu i strast.

Kuća, koju promatram, prostrana je; čak je i previše za dvoje.

Sve prostorije dišu jednako plitko, dakle nije do pretjerivanja, do straha je.

Do straha je, jer što ako nema prostora za život?

U malenu sobu stane malo ljubavi, a voljeti je, možda, veliko kao paučina u svijetu pauka, ili je veliko poput vrtloga u mislima odrubljenih glava.

Da, ljubav je život, dok život je samo prolaznost i zapravo je divno znati što se nalazi iza zavjese u tuđoj kući.

TEMA BROJA

Divno je uzeti život protiv života i bez straha, požude i strasti samo sjediti na nečijoj ogradi, na kiši, u samoći i sanjati život.

SMRT PJESNIKA Poklanjam ti knjige, čitaj ih. „Neću, pjesme su zavijene u crno.“

Pa dobro, čiji dan više vrijedi?

Je li to moj dan, onoga koji još uvijek piše, ili je to njegov dan, onoga koji više nikada neće pisati?

Noć je s obje strane.

„Dozvolite mi da odem u miru!“, vrištao je nakon posljednje strofe. „Ulice nam smrde u patnji kanalizacije i odbačenih bijelih papira.

Leševi na cestama!

Ime mi je opušak, gorio jesam, a vi ne znate pušiti jebeni, smrdljivi gadovi!“

Hajde se odmori, pa ćemo ponovno na put.

„Jedino su se ptice usudile pokloniti pera!

Krv je nastala iz tinte, ili je obratno.“ ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 74|

POEZIJA

IVAN GAĆINA SNIVAM U EKSTAZI

MRAČNA NOĆI

Požutjelu kuću u zakrilju lune dok u magli minu zajednički sati u ekstazi snivam kad gorčina grune da rasprši tugu duše koja pati.

Mračna noći koja bodeš žrtve kopljem straha od sapletih moći i na groblju jadne plašiš mrtve, uskoro će snovi gorki proći.

Ostrašćeno srce svevidu se kune da za ljubav vječnu kucat neće stati, a u bašti zorja vanvremene strune pucaju od zime ko svenule vlati.

Tiho kadiš ćorsokake prašne, dahom smrti očajnike ljubiš, da poraziš protivnike strašne vjetar paklen hukom jeze budiš.

Razuzdana duša u splinu se gosti tražeći suštinu iz skrivenog kutka pijanih jednadžbi gole jednakosti.

Kriomice vršak tame pitam kada srce poetsko mi raniš: Sanjarima zašto kvariš ritam?

Bolje ti je da me se okaniš.

Život me zaljulja ko krpenog lutka kojem ljubav tašta katkad napakosti dok snoviljem bridi kao prostitutka.

LICE SMRTI

Na raskrižju šume izbrazdano lice strelimice selo iz kočije gleda dok na skelet-konju gaču crne ptice i dok dahom magle lovinu opsjeda.

Sa srpom u ruci poput grabljivice odvlači živote bez smislenog reda, a iz ranca strave baca stranputice zavodeći lovce usnama od meda.

Sjećanja prolete u bolnome trenu poput horor filma u lednoj dvorani na razmeđu snova, života i smrti.

Kroz zrcalnu sliku srpom iskrivljenu nesuđene žrtve prolaznost sahrani dok se u budućnost kotač sudbe vrti.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Duh opijen mučki je savladan dok snovima mrakuje strahota, na usnama sjedi poljub hladan, ali tminu tjera žar života.

Iz očiju bljeska sudboluna kao zlosjaj što pohodi duše, kad glazbalu pukne život-struna pokojniku zlodusi pjevuše.

Mračna noći koja ljubiš žrtve čemer-dahom od surove moći, kad na groblju ljude budiš mrtve nek te zora satre u hladnoći.

VITEZ POEZIJE RASPET IZMEĐU TIŠINE I KRIKA IVAN GAĆINA

Iz duboke i slikovite mašte književnika Srećka Aleksića iz Beograda izranja šesta pjesmozbirka pod nazivom „U trenu svitanja“. Pjesme su strofične i astrofične, u stilu modernizma s primjesama simbolizma i romantizma, s brojnim metaforama i mnoštvom pjesničkih slika koje dodatno krasi skladnost izraza i melodički sklopovi s kojima u ljudima budi razne emocije.

Kao i u petoj zbirci „Tišina koju naslućujem“, Srećko nastavlja pisati u svom prepoznatljivom slobodnom stihu koji je lepršav, moderan, duboko misaon, ali također i precizan i razumljiv te ga zbog originalnosti i perfekcije podržavaju brojni fanovi.

Sublimat njegovog stvaralaštva je prijateljska iskrenost zahvaljujući kojoj poeziju iznosi iz najtajnije komore srca, a koje je ujedno odgovorno za finoću i ljepotu njegovog poetskog iskaza. Pjesnik je vjetar svojih riječi, vitez raspet između tišine i krika, lovac na suptilnost iskazanih riječi, misli i versa upakiranih u finu leguru lirokaza i stihovanja vlastite pjesničke duše. Duša mu nadvladava poetske oblake, zvučne barijere, svjetove priče i mašte, energetska polja i dubinske snove pulsirajući na razmeđu tišine i krika,

ondje gdje je nekoć bio raspet poput Krista, a njegovo oslobađanje događa se kada odjekom krika iz dubine srca budi novi život u oazi čudesnog svitanja. To je ono svitanje u kojem se Srećko neprestano rađa sve dok ne stvori savršenstvo koje će okruniti novom književnom zbirkom, pri čemu nas uvijek daruje s mnoštvom tajni i iznenađenja, a sve iz iskrene duše čiji je krik odavno premostio Balkan plijeneći s ljepotom iskaza pozornost na gotovo svim kontinentima.

Poput galeba Jonathana Livingstona, pjesnik se često izdvaja iz svoga jata zbog želje za novim spoznajama, on putuje kroz prostor i vrijeme poručujući nam da ne postoje granice u trci za znanjem koje je poput pjesničke slobode neograničeno. Aleksić često sanjari u svojoj maloj oazi, zatrpan knjigama i vrijednim spisima stvara u tišini, duša mu levitira gdje god ima pjesme i lire, života i slobode, sreće i veselja i gdje god poetska riječ svojom snagom dotiče srca ljudi koji vape za nebeskom harmonijom.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 76|

ESEJI I OSVRTI

Kroz prizmu vječnosti i stradanja njegov duh traži samoga sebe, energiju darivanja i uzvraćanja kroz pjesme, ljubav, uzdahe, prijateljstva i nova poznanstva.Možda i najbolji dokaz o kvaliteti stvaralaštva su književna priznanja koja nije lako ostvariti, a Srećko gotovo uvijek ostaje zapažen, u najužem krugu najboljih autora, gdje se ističe originalnošću koja će ga na valovima slave ponijeti duboko i daleko kroz vrijeme.

Iako je po vokaciji pjesnik koji je najveći broj priznanja dobio upravo za poeziju, počeli su pristizati i slikarski uspjesi, a smisao i talent za umjetnost i kulturu su mu još širi jer je svojevremeno pohađao školu glume i novinarstva što ga duboko ukorjenjuje ne samo kao umjetnika, nego i kao svestranog i učenog čovjeka punog džentlmenskih manira.

Kako Aleksićeva poezija buja sve više u Srbiji, regiji i šire, rastu također njegovi fanovi i simpatizeri, nižu se književne nagrade što svakako godi egu autora, ali mu i povećava inspiraciju i volju za pisanjem.

Njegovo poetsko pero o(d)slikava poput zrcala na vjeran način svakodnevnicu, ljude koji ga okružuju, živu i neživu prirodu. Poezija mu je iskrena, razigrana, svečana i veoma emotivna, a u svojoj dubini prepletena zlatonitnom umjetničkom žicom koja joj daje veoma duboku lepezu misaonosti. Srećko se ne srami oslikati svoju nutrinu, u svojim stihobrazima vizionarski korača kao vitez poezije i romantik, ponekad malo nagao i buntovan, a što mu omogućuje da bude jedinstven i unikatan u bujnom stvaralaštvu.

Njegovi umjetnički ideali su Charles Baudelaire i Pablo Picasso, a većina njegovih radova nastaje na dodiru kultura i civilizacija, tajnovitosti i mističnosti, eksperimentiranja i meditacije.

Ponekad u pjesničkom zanosu gubi koncentraciju, ali sposoban je izbalansirati krivi raskorak i zaploviti u onom smjeru koji je prvotno i zacrtao, pri čemu poezija uopće ne pati, već dapače dobivamo u nasljeđe vrlo originalna i interesantna književna djela.

Srećkove pjesme ponekad moramo više puta pročitati kako bismo ih razumjeli i interpretirali. Radi se o poeti koji vješto (re)kreira realnost te se poput indijskog gurua ili balerine veoma lako vine i u iracionalne sfere odakle crpi odgovore iz nepoznatog i preslikava nam ih na jedan lirsko-harmoničan način. Njegovi svjetovi bljeskaju božanstvenom poezijom koju nose valovi sreće, ljubavi, spoznaje i savršenstva. U istaknutim i istinskim nadahnućima ovog vrijednog poete ističu se tri točke ili smisao autorskog postojanja.

Prva je razgovjetnost i jasnoća lirskog subjekta koji dominira u cijelom opusu Aleksićevog svijeta što su ujedno i odlike mnogih svjetski poznatih autora, a druga autorov duh koji teži da bude zapažen, uočljiv, originalan i lirsko sadržajan, baudelaireovskog lepršavog zanosa i iracionalne mašte.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

U trećoj točki autor se oslanja na Carla Gustava Junga, jednog od tvorca moderne dubinske psihologije, koji je zagovarao ideju da smo duhovna bića koja imaju duhovni odnos sa samim sobom koji nam zaista pomaže da shvatimo dublje aspekte tko smo zaista. Odatle Srećko svjesno i nesvjesno crpi filozofsko razmišljanje o životu, ljubavi, životnom okruženju, neprestanoj borbi za preživljavanje, sukobu sa svijetom pri stvaranju boljeg, ljepšeg i pravednijeg društva.

„Čovjek ne postaje prosvijetljen zamišljajući figure svjetla nego postajući svjestan

tame.“ (Carl Gustav Jung)

Upravo ovo činili su najplemenitiji i najsposobniji ljudi.

Prihvatili su svoje mračne osobine, promatrali ih i živjeli s njima da bi konačno na račun njih osmislili i učinili nešto pozitivno za čitav ljudski rod.

Aleksić je rođeni kozmopolit, tvorac novog univerzuma, stradalnik u svojim malim željama koji osjeća bol čovjeka kao vlastitu bol. On gaji pozitivan stav o životu, hrabro korača stazom svojih prethodnika, vjeruje da može bolje i jače, trudi se kako bi zablistao.

Na putu duhovnog izbavljenja izbjegava negativne ljude, stvari i razmišljanja. Za njega je poezija srce časti i ponosa.

Pjesnik se bori da ustraje svojim duhom i savješću, da je ispred drugih u koraku koji nije nimalo lak. Na zadovoljstvo kritičara i publike, autor u svemu tome uspijeva jer koliko god mu je prethodna zbirka bila snažna i kvalitetna, ova je još za nijansu bolja, s time da je primjetan golemi trud autora koji je ovu zbirku pažljivo i znalački gradio kako bi opravdao svoju kvalitetu i glas koji ga nosi.

Stihozbirka „U trenu svitanja“ svojim naslovom potiče na duboka razmišljanja i vodi nas kroz mnoge zamršene staze, a podijeljena je na tri tematska ciklusa: „Traganje za lepotom“, „Sve ispočetka“ i „Otišli smo predaleko“ Još od ranog djetinjstva Srećko je osjetio i iskusio da je život težak i gorak, ali bez obzira na sve on je svjestan da „ljubav cveta u mraku“ te ga „pucanj u grudi s trnom nežnosti“ sve više kroz lutanja vodi do jedne od njegovih najboljih i najpoznatijih pjesama „Pucaj s ružom metka“.

Koliko god pucanje bilo opasno jer je odnijelo na milijune ljudskih života, ovaj autor ostavlja prijedlog, odnosno mogućnost i opciju da se i iz inače pogubnog čina (pucnjave) može izroditi nešto lijepo, nježno i prijateljski ako je čovjek voljan mijenjati se i pucati na okolinu i svoje bližnje na drugačiji način od onoga na koji to uglavnom čini. Naime, upravo je ruža bila omiljeni svijet ljudi i bogova u starome Rimu, njome su se kitili vojskovođe dok su njene latice uljepšavale brojne svetkovine i gozbe.

Njen cvijet bio je posvećen: božici Veneri kao simbol ljepote; Kupidu kao zalog ljubavi božici zore Aurori zbog svoje ljepote u ranojutarnje sate; bogu tišine i tajanstvenosti Harpokratu zbog čega postaje simbol čuvanja tajni..

STRANA 77|

Dakle, Aleksić nam poručuje da u svijetu punom zla i nasilja pucamo s ružom metka, odnosno da jedni druge darujemo ljubavlju i svim onim što predstavlja nešto lijepo i pozitivno, kako nas uostalom uče Biblija i druge svete knjige. Također, autor se bavi problematikom vječnih pitanja, kao što su prolaznost, život i smrt: „Šta se stvarno s nama zbiva?“, „Koga pitati zašto dani brzo prolaze?“ On je poput Sindbada moreplovca, lika iz knjige „Tisuću i jedna noć“ koji je doživio mnoge fantastične avanture dok se kretao kroz magična mjesta, susretao čudovišta, nailazio na natprirodne pojave. Međutim, Aleksić je svjestan da „život nosi olupine broda“.

Najbolje pjesme u drugom ciklusu su: „Maturski bal“, „Deset reči“, „Drvo života“, „Buldožer je ukrao lepotu“, „Izbavljenje reči“, „Kutija za snove“, „Goblen od murala“, „Poklon na dar“, „Sagradimo svet“, „Ovaj svet je ugašena lampa“. U pjesmi „Deset reči“ Srećko se dotakao simbolike broja 10. Deset je pojam savršenog i dovršenog (zaključnog) reda (deset generacija od Adama do Noe).

Nadalje, to je čovjekov broj koji označava njegovu slobodu u nesebičnoj ljubavi, također čovjek ima deset prstiju pa zato ovaj broj ima mnemotehničku vrijednost, kao i broj pet. Zatim, ova brojka karakterizira savršenost Božjeg djelovanja, a u tom kontekstu spominju se: deset djela stvaranja, deset egipatskih zala, deset zapovijedi, deset Isusovih čudesa. Uz broj deset vezan je i pojam desetine – davanje desetoga dijela prihoda kralju, svećenicima i levitima.

Po Zakonu Izraelci su dužni davati godišnju desetinu od hrane u hram. Autor prikazuje svijet poput ogromne košnice. Kako bi vladali red i harmonija potrebni smo jedni drugima jer nijedna živa jedinka ne bi mogla opstati sama, a kada čovjek sve više okreće leđa čovjeku tada se i svi naši snovi polako izjalove i ruše kao kule od karata, no slično se događa i kad čovjek podmetne svoja leđa za drugoga jer „dobrota se plaća suvim zlatom“.

Zato je harmoniju potrebno temeljiti na zlatnoj sredini, umjerenosti i ravnoteži. Dakle, dobrim dijelom ovisi o nama kakav će biti ovaj svijet i koliko ćemo se u njemu ugodno osjećati, odnosno hoćemo li procvjetati poput ruže i hoćemo li ostvariti naše ideje, želje i snove, ili ćemo pak na hrđavom putu potonuti poput nestabilne barke koju ljuti vjetar razbija o snažne hridi naše vlastite zlobe, netrpeljivosti, nepraštanja, sujete, oholosti i taštine. „Sitan konac / na porubu svile / raznosi polenov prah. / Nije me strah / da osluškujem / nemire udaljene košnice.“ (Goblen od murala) Stoga, autor nam poručuje da naš svijet (unutarnji i vanjski) bude nježan i pravedan, da ga gradimo i temeljimo na ljepoti, miru i pravdi, jer on predstavlja mjesto na kojem ćemo sa samopouzdanjem i sigurnošću podizati svoje potomke i koje će nam biti oslonac u teškim situacijama i crnim vremenima. „Sagradimo svet nežnosti / u školjci bisera nevinosti, / lepoti duše, sazrevanju dodira, / što na dlanu obasja svetlost.

ESEJI I OSVRTI

/ Prvi prikaz rađanja deteta.“ (Sagradimo svet) Jer, kad svijet nije onakav kakvog ga on priželjkuje i zagovara, on je leden, prazan, samotan i stravičan poput „ugašene lampe“.„Pucanj u grudi sa ružom metka – / sudbina je odavno na tren zapisana / ovaj svet je ugašena noćna lampa, / sa hiljadu ljudskih boli i strahova.“ (Ovaj svet je ugašena lampa) Slično kao i u prvom ciklusu, u ovoj izvrsnoj pjesmi pjesnik se opet referencira na „ružu metka“ koja je dakle osnova u izgradnji njemu idealnog svijeta. Poput svoje poezije, autor putuje Europom i svijetom šireći poruke mira i ljubavi, ali pošto je ovaj svijet privremen i prividan poput „ugašene lampe“, njegova riječ se ovdje ne zaustavlja već nas vodi kroz nepoznate svjetove koje ćemo još dugo istraživati u dubini svoje biti i kao takva ona je vanvremena. Najbolje pjesme u trećem ciklusu su: „Pucaj s ružom metka“, „Akvarel od peska“, „Vrteška sreće“, „Sazidana mašta“, „Papirnati brodovi“. U ovome ciklusu nalazi se antologijska pjesma čiji stihovi nikog ne mogu ostaviti ravnodušnim i po kojoj je naslov slobodno mogao dobiti ovaj ciklus pa čak i cijela zbirka: „Kuda da odem u nepoznatom pravcu, / Oslonjen na prošlost svojih korena, / Od sećanja je samo još uteha lepša, / Sa ružom metka na obaraču slova, / Pucaj u nežnost zvezdanih snova!“ (Pucaj sa ružom metka) Lako je uočiti da je navedena pjesma „Pucaj sa ružom metka“ misaono povezana s pjesmama „Sagradimo svet“ i „Ovaj svet je ugašena lampa“, a ove tri pjesme ujedno predstavljaju pjesnikova sažeta razmatranja o životu i svijetu. Stoga, one su najbolje i najvrednije u cijeloj zbirci, iako je izdvojeno još barem dvadesetak koje su jednako snažne po svojoj kvaliteti i dubini te će čitatelji provesti brojne sate u čitanju i proučavanju stihova koji su bogati metaforama i skrivenim porukama. Kao što je ruža simbol ljepote na Zapadu, tako je trešnjin cvijet (sakura) simbol ljepote na Istoku. Ovaj predivan cvijet predstavlja čistoću, buđenje, obnovu i nove početke, radost i nadu. Kod Aleksića ovaj cvijet predstavlja mjesečevu školjku, vidik s kojim stremi visoko pri duhovnoj ekspanziji u nepoznato. „Mirisi prošlosti / još ćute duboko u meni. / Ne osećam tišinu prikaza. / Samo jedna trešnja / o meni glupo razmišlja. / Da li sam ubrao plod?“ (Mirisi prošlosti) Ljudski život je samo jedan, a svitanje je pjesnikovo razmišljanje o novim pothvatima u životu, vidik s kojeg promatra nove horizonte, i pijedestal s kojeg promatra svijet i puca ružom metka (ili sakurom metka) kako bi ga oplemenio ljepotom, ljubavlju i mirom.

Zbog svega navedenog, stihozbirku Srećka Aleksića „U trenu svitanja“ toplo preporučujem kritičarima i svim ljubiteljima poezije jer je tkana u njegovoj duši sve dok nije nastala kao ekstrakt zanesenog i sanjarskog srca te postigla domino efekt, a njenome tvorcu želim da kroz uspjeh dotakne zvijezde uz što veću popularnost i čitanost u budućnosti.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 78|

ZANIMLJIVOSTI

Slikarstvo Ćing dinastije TEKST: IVANA MINIĆ Kasniji Ćing

Rani Ćing – ova umetnost deli se u dva pravca: tradicionalni i individualistički.

Tradicionalnom pravcu pripadaju četiri Vanga, uključujući Vang Điana i Vang Šimina koji traže inspiraciju u starijim umetnicima.

Individualistički pravac Bada Šanren i Šitao - njihove revolucionarne ideje prevazilaze tradiciju i stvaraju originalne stilove. Neki slikari koji nisu bili aristokrate, slikali su za novac, a jedna od njih bila je i Ma Ćuan, koja je uglavnom slikala ptice, insekte i cveće, što je bilo drugačije jer učenjaci nisu slikali ove teme.

U ovom periodu nastaje Njianhua (tehnika crtanja po drvetu sa motivima vezanim za proslavu Kineske nove godine), ona je služila za prenošenje vesti onima koji nisu umeli da čitaju. Takođe nastaje i Šangajska škola, koja je bila škola tradicionalne umetnosti tokom ove dinastije, pa sve do 20. veka. zahvaljujući velikim naporimaučitelja ove škole, tradicionalna kineska umetnost, doživljava još jednu kulminaciju koja se održala do danas, a poznata je kao "Kineska tehnika slikanja".

SLIKA MA ĆUAN ŠANGAJSKA ŠKOLA

TRADICIONALNA SLIKA ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

NINJANHUA

TRAGOM BRANKA MILJKOVIĆA M I L A N D R A Š K O V I Ć Budim sve one koje volim al’ uzalud je o, pretužne pohvale herbarijumu duše sred prikradanja kiše, onda kad se obruše nad rukopisom rose svi kradljivci vizije.

Reči su začarane s one strane meseca.

Potonusmo u reči, zaboravljene reči, u lavirintu reči stih bi da me izleči i u stihu reč jedna poput vrhovnog žreca.

Ariljskog anđela sjaj zaslepi poput sunca.

Poslednja vatra, mesto između sedam zvezda u svetu iza zida i daleko od gnezda gde zalede se zvezde u pogledu neznanca.

N I Š T A pušta otrov do zvezda i galaksije.

Lutajuće pustinje izgubljenoga cilja pred predelom bez nade i praznine obilja, u plamenom zamahu gutaju provalije.

Kamen u mojoj glavi nebo bi da razbije.

I poslednja zvezda nad nama ima uticaj, plamen koji spava, gle, budi se u proplamsjaj o, cvete, zar je ovaj svet sav od iluzije?

Orfej proklet zauvek usred podzemlja grca.

Beži od noći s one strane meseca! Pust hrid priziva kameni san - i kad te preplavi stid tajnu tvoju oteće, znaj, vetar lutalica.

More čeka da usnim da se domogne srca.

Mramorja sred morja u svetoj noći laude skameniše vale - o, zapevajte zablude izgubljenog sećanja pre poslednjega hropca!

Ljubav prizvah dublju, no prazno odzvanja ona danima beznađa i raskalašnih obljuba ničeg ličnog u tome, samo istina gruba, ta žena sa rukama deteta je opsena.

Kuli od zaborava, zlehuda mi sudbina, stigao sam zvezdama ranjen, uklet konjanik.

Dane što se u nizu rasuše niz peščanik, sakupiće u svom snu mudrac izvan vremena.

O pesmi samoj pevam, o zaveštanju svetu.

Svet balzamom začaran u dan slepe ljubavi osvetli predele - i sve što nosiš u glavi odmotava se sloj po sloj nalik palimpsestu.

Vatro večna, volim te! Lepa moja pohvalo, ljubav skrivena od nas što nema svoje lice, izvan moga sna nosi čari vrtoglavice jutro moje belo u vrtlogu je spoznalo.

Izmislih stih za dan kad mene ne bude bilo.

O, laste, dolazi noć stisnuta u pesnicu.

Poslednji blagi zrak na čudesnu završnicu u srcu sna, uz pogled na porodično stablo.

Obred za večnost, da ne zaboraviš poetu.

Zvezde sjaj, verujem, pamtiće čitač budući.

U neizvesnoj noći, uvek kući stižući, ćutaću u ptici, u dugom snu i u cvetu.

I Utva zlatokrila, gle, pesmu bi da svije od osećanja sveta, al’ nečitak je ovaj svet.

Moje zvezdano čelo, ne muteći tu plavet, u podnožju je vetra i s dušom elegije.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Promocija romana “Dan kada je umro Sid” Zorana Aleksića Kokija Tekst: Zoran Aleksić Koki

U subotu 21. 12. u prepunoj sali Dorćolskog narodnog pozorista održana je promocija romana “Dan kada je umro Sid” Zorana Aleksića Kokija, u atmosferi koja podseća na rane Vendersove filmove, kako je rekao Filip Gajić, vlasnik pozorišta.

Promocija je počela muzičko-scenskim performansom u kome su glumica pozorišta Dina Vučaj i autor kazivali odlomke iz romana.

O romanu je govorio Bogdan Zlatić, filmski kritičar i scenarista koji se fokusirao na dekor vremena u kome se radnja desava.

Napravio je paralelu sa zivotom iza gvozdene zavese, na zapadu i kod nas, odnosno SFRJ. Ukazao je na znacaj casopisa “Dzuboks” koji je imao veliki uticaj na generacije stasale sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka.

O samom romanu je rekao da se može uporediti sa living teatrom u kome se briše granica između publike i aktera, kao i da nema puno napisane literature koja se bavi mladalačkim ljubavima u titoističko I posttitoističko doba na takav način.

Osnivač izdavačke kuće “Hoplit” Dusko Đukanović govorio je o izdavaštvu danas i problemima sa kojima se izdavaštvo susreće. O romanu je rekao da u njemu ne postoji kliše koji je uobicajen u literaturi danas , gde su glavni junaci obično neka zena koja je mlada i uspešna.

Savremena ali nesrećna, i on, koji je takođe mlad i uspešan, a pritom i bogat ali kao i ona, nesrećan.

Međutim, uspešno se nose sa svim tim nevoljama prolazeći kroz razne životne situacije. U Kokijevom romanu toga nema i sa te strane drugaciji.

Autor je u svom obracanju rekao da on nije profesionalni pisac i da pisanju prilazi kao slikar.

Radnja romana je njegov otklon od mladosti, i da to kao tema nije nista novo, kao i da su se mnogi bavili njome. Ono sto razlikuje njegov roman od drugih je da prošlost nije idealizovana, i na nju se ne gleda kroz ruzicastu prizmu, vec se o svemu pise ogoljeno.

Mozda najbolje odražava duhovna i mentalna stanja junaka romana Munkova slika “Pubertet” u kojoj su sadrzane sve strepnje, nadanja, žudnja i drama mladog coveka na prelazu iz detinjstva u svet odraslih.

Ono što je interesantno, roman se završava crtanim filmom, radom autora romana, koji se može videti na sledećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=hqKw7JfuoT0 Više o romanu na: http://koki.in.rs/blog/dan-kada-je-umro-sid/ ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 81|

POEZIJA

ANa ZOgoVIć *** Ko si ti? Širiš razdraganost da bi suzbila tugu, oslobodila se teskobe?

U samotnom kutku tuga i teskoba obitava, sumnje razdiru, nemoć ograničava...

Susret Srele se dve samoće, dosadila im tišina da se uznemire hoće i krenu put visina.

Srele se dve samoće vrti im se u glavi.

Da l’ su skrenule s puta, il' možda našle put pravi?

28. 08. 2019.

Srele se dve samoće...

Ako su na tragu puta, neka se zdušno bore da neka od njih ne zaluta...

A napolju, iz te boce razdraganost i smeh izleće...

I opet tako – do prilike sledeće.

*** Noć Otvorih prozor...

Ugledah mesec sjajan.

S jezom se setih sirena I pomislih kako bombe padaju sad Na Bagdad, Kao nekad na moj grad.

Iako je u Beogradu noćas sve tiho Ja ne mogu da spavam – Jer, ponavlja se zlodelo veliko!

Koliko tuge, straha i smrti je tamo, A mi – ni glasa da damo?!

Mi ne smemo glasno ni saosećati...

Avaj, sramote, moj narode!

Zar nas više ni naše nezaceljene Rane ne bole?

A tamo, u Iraku, na svakom koraku Padaju nevine žrtve nove...

Planeta nemoćno drhti, Dok prokleti, zli, sasvim obezljuđeni, „Jedini“, „pravi“ – „Demokratijom“ treskaju svet po glavi!

Srele se dve samoće, zahvatila ih plima.

Traže obalu svoju...

Da l' raja za njih ima?

Srele se dve dve samoće, pad u ponor im preti...

Al’ neka, bar na trenutak, sada svaka od njih uzleti.

*** Tražim svoje tragove u zabludeloj šumi …

Naiđoh na tvoje i potpuno se izgubih.

18. 06. 2019. *** Spolja prividni mir, a unutra – čas plima, čas oseka...

08.06.2019.

23.03.2003.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 82|

PROMOCIJE

MIrKo TOdoROviĆ ERa, SvEDok I UČesNIk IStoRIje DOmaĆEg TEatRA TEKST: DUŠAN VARIĆAK Septembra meseca 2017. godine je u prostorijama Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“, na prvom spratu Balkanske 4, ovo pozorište proslavljalo 95 godina svog postojanja, kojom prilikom je kao specijalni gost nastupio jedan od njegovih najeminentnijih članova-veterana – Mirko Todorović Era. Era – glumac, pesnik, novinar, publicista i neumorni hroničar rada i života iza kulisa ovog teatra je nekih petnaestak godina pre toga, 2003. tačnije, a povodom osamdesetogodišnjice ove ustanove, priredio i izdao kapitalno delo – „Moje akademsko“, na preko 400 strana A4 formata, u kojem je iz pera neposrednih „krivaca“: Miroslava Belovića, Soje Jovanović, Jovana Ćirilova, Raše Popova, Bore Draškovića, Bore Stjepanovoća, Olge Savić, Branke Petrić, čak i jednog Branislava Nušića, samog priređivača i nebrojenih drugih, kao i kroz mnogobrojne intervjue sa rediteljima i glumcima ovog pozorišta, iz najšire moguće perspektive dao opsežan prikaz rada Akademskog pozorišta od samih njegovih početaka, obuhvativši tako sve njegove segmente.

Prosto neverovatno deluju sva dostignuća popularnog „Krsmanca“, od osnivanja 1922. godine, što rediteljska, što glumačka.

Njegovo „zlatno doba“ započinje posle II svetskog rata, epohom čuvenog reditelja Miroslava Belovića (1952 – 1966), kada njegov naslednik, Predrag Pepi Laković, predstavom „Stradanje Pjotra O' Heja“ osvaja prvu nagradu na Evropskom festivalu u Erlangenu, a potom sa Nušićevom „Kirijom“ i „Dva lopova“ nagrade na Svetskom festivalu u Nansiju. Potom, u drugoj polovini šezdesetih, Miroslav Pavićević kultunim pred-

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

stavama „Zmaj“ i „Hajde da se igramo Joakima Vujića“ „bere“nagrade na svim domaćim festivalima, kao i na onim svetskim – u Nansiju i Istanbulu, a predstava „Klovnovi“ (po tekstu Radeta Pavelkića) pobeđuje na svim domaćim festivalima. Čak devet velikana Akademskog pozorišta ovenčano je najvećim glumačkim priznanjem – „Dobričinim prstenom“: Danilo Bata Stojković (1990), Mata Milošević (1994), Ljiljana Krstić (1995), Petar Kralj (1996), Olivera Marković (1997), Rade Marković (1998), Vlastimir Đuza Stoiljković (2001), Stevo Žigon (2002) i Ružica Sokić (2012), a među dobitnicima „Plakete Mata Milošević“ ovog pozorišta su još i takva imena, pored već pomenutih, kao što su: Dušan Makavejev, Miodrag Krivokapić, Milutin Butković, Miodrag Radovanović Mrgud, Rada Đuričin, Dragan Nikolić, Ivan Bekajrev, Mihajlo Bata Paskaljević, Ljubiša Ristić, Mića Tomić, Primož Bebler, Branko Dimitrijević i drugi.I tako A. P. “Branko Krsmanović” postade rasadnik potonjih bardova domaćeg teatra, kao i neprikosnovenih veličina jugoslovenske kinematografije.

Svi oni se „baškare“ sa svojih fotografija na plafonu prvog sprata Balkanske 4 (idejno rešenje i realizacija – Vladimir Cvejić Cveja, glumac, reditelj, umetnički direktor i/ili upravnik pozorišta u periodu od 1982. do 2016, s prekidima, koji za vreme svog angažmana postavi na daske „Krsmanca “ dve antologijske predstave: „Lekciju“, sa 27 nagrada i 92 izvođenja, od 2004. do 2015. i „Ruvenzori“ Bele Hamvaša, sa 17 nagrada i 55 izvođenja, od 2011. do 2016. On sam „pokupi“ čak 15 nagrada za režiju).

STRANA 83|

Nije oskudevao “Krsmanac” ni u zabranama, onim ideološke prirode. 1933. godine skinut je sa repertoara komad “Pobuna malololetnika” Petera Martina Lampela, a nepune tri decenije kasnije, aprila 1962. godine, u jednom sasvim drugačijem sistemu, odmah posle premijere, zabranjena je predstava “Novi čovek na Cvetnom trgu” Raše Popova i Dušana Makavejeva. A neko reče, “Vremena se menjaju”!

Sasvim na tragu „Mog akademskog“ Mirka Todorovića Ere, te duhovne zadužbine „akademičara“ iz Balkanske 4, je i njegova poslednja (za sada) hronika „Krsmanca“, „Prozor na duši“ (i njena pilotknjižica “Talijine kćeri i monasi glume”), još jedno u nizu dela kojim ovaj odužuje svoj dug glumcima i rediteljima sa kojima je radio, kao i samom teatru. Taj i takav prozor je upravo ono što mu i samo ime kazuje – nostalgični pogled na sve ono (i sve one) što je ostavio za sobom u ovom pozorištu, a uz to i emotivno sagledavanje i impresionističko opisivanje viđenog i doživljenog.

Era beleži ljude i događaje ne šturo, novinarski, već nadahnuto i poetski, iz sasvim prostog razloga – jer je za većinu njih i intimno vezan.

Impresivan je niz naših najeminentnijih glumaca i glumica sa kojima je Era igrao za svog glumačkog veka: Ljuba Tadić, Zoran Radmilović, Olivera i Rade Maković, Danilo Bata Stojković, Ružica Sokić, Bekim Fehmiu, Stole Aranđelović, Taško Načić, Miodrag Petrović Čkalja, Milena Dravić, Boris Dvornik, Eva Ras, Bora Todorović, Ljiljana Krstić, Slobodan Aligrudić, Vera Čukić.., što u pozorištu (predstave “Novi čovek na Cvetnom trgu”, “Stradanje Pjotra O’ Heja”, “Zmaj”, u matičnom “Krsmancu”; “Mara Sad”, “Sprovod”, “Krmeći kas”, “Balkon”, “Bora Šnajder” u Ateljeu 212, kao glumac po ugovoru od 1962. do 1966. godine), što na filmu (“Čovek nije tica”), pod rediteljskom palicom takvih veličina kao što su Mira Trailović, Mata Milošević, Dušan Makavejev, Nebojša Komadina i drugi.

PROMOCIJE

Svi oni se vide kroz Erin “Prozor na duši”, u poglavlju “Talijini monasi” (“Moji reditelji”, “7 šmekera glume” i “Moje glumice ljubimice”).

Era svojim monasima i monahinjama teatra prilazi srcem, nimalo se ne libeći niti stideći takvog pristupa, naprotiv. Ono što on kaže za Matu Miloševića, jednog od osnivača A. P. “Branko Krsmanović”, sada već daleke 1922. godine “da je ostao veran svojim akademičarima do samog kraja” (izraz skovan upravo od strane velikog reditelja, a koji se odnosi na sve delatnike ovog pozorišta, kao i njegove poštovaoce i ljubitelje), može mirne duše da se odnosi i na njega samog. Upravo je Milošević bio taj koji je 1966. godine predao Eri, tada upravniku Akademskog pozoriša, ključeve male scene u Balkanskoj 4/I. Zajedno sa velikim i neprevaziđenim Zoranom Radmilovićem igrao je na daskama Ateljea 212 u predstavi “Sprovod”, iz “senke”, imitirajući pticu i upravo ga je ta “uloga” odvela na film – kod Dušana Makavejeva u “Čovek nije tica”.

Uvod u “Prozor na duši”, introspektivan, iznet kroz šest haiku pesama, “Ko sam ja”, nosi zapitanost nad sopstvenim identitetom – šta sve sačinjava jednu takvu kompleksnu konstrukciju kao što je čovekova ličnost? Da li je ovde takozvani “lirski subjekt” tek puki erotoman, ili pak večiti sanjar i platonista, neizlečivo opčinjen Večnim Ženskim Principom, istovremeno i “bolestan” od njega? Time on indirektno otvara i temu o polivalentnosti čovekove ličnosti, rušeći tako stari, ustaljeni “mit” o njenoj koherentnosti.

Vuk sam i leptir samotnjak sam i igrač snevač ljubavi

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 84|

PROMOCIJE

Poseban segment ove knjige čine i ostale haiku pesme, forma kojom Era neprikosnoveno vlada i u kojoj je pravi majstor. Tu su, odmah posle uvoda, “Ko sam ja”, one posvećene unuci, a u “Talijinim monasima” pesme inspirisane njegovim omiljenim glumcima, a naročito glumicama, kao i teatru uopšte.

Glumila je stid na sceni i oko nje bludna u duši

U poglavlju “Život nema reprizu” su (ne po prvi put) haiku pesme o zavičaju; zatim one posvećene Zlatiboru, Tari, Avali, jedna antologijska o Kozari, pa slede pesme posvećene rekama – Savi i Adi Ciganliji, Drini, Lužnici i Đetinji (sve pisane u klasičnoj formi).

Na samom kraju, pre završne reči autora i poetizovanog pogovora profesorke Nade Jordović, je i svojevrsni “šlag na torti” – “poklon” nekih naših najeminentnijih pesnika Mirku Todoroviću za njegov “Prozor na duši”.

Tako je Ljubivoje Ršumović Ršum ustupio Eri pesmu “Zakletva”, Milovan Vitezović “Platona i Aristotela”, a Radomir Roko Andrić ”Blagodat iz kalemarske ruke”.

Ako je “Moje akademsko”, kako je već rečeno, autentična duhovna zadužbina “akademičara” iz Balkanske 4, onda je “Prozor na duši” Erino intimnističko viđenje istog i prirodni nastavak tog kapitalnog dela. Samo još jedan logičan korak na utabanoj stazi Erinog osobenog zaveštanja i životne misije u radu na očuvanju tekovina Akademskog pozorišta “Branko Krsmanović” i uspomena na njegove monahe i monahinje. Odnosno – Talijine.

Dušan Varićak, novi “akademičar”

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Nada Jordović Mirku Todoroviću, čestitka za knjigu “Talijine kćeri i monasi glume” Svom bratu Mirku Čudesan mir neba i srebro mesečine daje ti nadu za novo buđenje.

Pomiri dušu sa klupkom misli koje te odmotava i zamotava.

Udiši život dok ima kiseonika misao zalutala u lavirintu trajanja.

Ritam života ide u krug dragi moj brate!

Ne treba nam ni zračak milosrđa treba nam razumevanje i topla reč!

ČEKAJ! ČEKAJ! ČEKAJ! GODO NEĆE DOĆI!

STRANA 85|

LJUBAVNA PESMA Ja ne volim duge, strašne ratne pesme, u kojima niko za milost moliti ne sme draže su mi kratke ljubavne priče, u kojima velika ljubav iz čaše ističe.

Sigurno ih zabraniti niko neće, jer u njoj ništa nema što na drugu stranu skreće, u njima nema nasilja ni ružnih reći, tu je samo ljubav da to nasilje spreči.

I zato...

Ja ne volim duge, strašne ratne pesme, u kojima niko za milost moliti ne sme.

Draže su mi krakte ljubavne priče, u kojima velika ljubav iz čaše ističe.

Ivan Bubić VIII/2

O. Š. “France Prešern”

POEZIJA MLADIH

BOL I RADOST Својима сам била понос и дика, Али уједоше они за срце мене, Малог пјесника. Због тога се разболи душа моја, И од Господа она помоћ тражи, Јер он ми увијек снагу даје, тугу блажи. У највећем болу ја сам била јака, Понављала молитве што ме је научила бака. Драги Господ погледа на мене, пјесника у самоћи Па испуни радошћу моје очи. Теку сузе радоснице низ лице Јер Господ је дао искушење и спасење. Свом малом пјеснику палом Који пјесме пише са радошћу, никад са жалом. Зашто да будем тужна Кад се моја душа кроз молитве лијечи, Христова рука знам да је уз мене Да сваку бол спријечи.

СПКД "Просвјета" Тузла Младе наде

Ивана Рикић (1999)

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 86|

PREPEVI I PREVODI

Dušan Varićak

Vrata

Imao sam pticu – odletela Imao sam druga – umro Imao sam dragu – otišla Imao sam veru – onda izgubio Imao sam nadu – nestala Imao sam ponos – zakopao ga Imao sam snage – iskopnela je Imao sam moći – više ne Imao sam iskustvo – i odbacio Posedovao sam znanje – sve zaboravio.

Video sam vrata Otvorio sam ih.

Дверь

У меня была птица – улетела У меня был друг – умер У меня была любимая – ушла У меня была вера – потом её потерял У меня была надежда – исчезла У меня была гордость – её закопал У меня была сила – иссохла У меня были способности – их больше нет У меня был опыт – и я отбросил его Я обладал знанием – всё позабыл. Я увидел дверь Я её открыл.

август 1985-ого года

Prepev: Ana Zogović

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

The door I had a bird – it flew away I had a friend – he died I had a sweetheart – she went away I had faith – and then I’ve lost it I had hope – it disappeared I had pride – I've buried it I had strenght – it melted away I had power – not anymore I had experience – and have thrown it away I possessed knowledge – I've forgotten all.

I saw a door And I opened it.

Prepev: Nerma Ličina

Neko Neko ti kuca na vrata Polako se prikrada;

Neko dolazi na Tvoje nebo Stopama oblaka;

Neko traži svoje lice U Tvojim snovima;

Neko vodi svoje niti Tvojim mislima;

Neko nalazi svoje oči U Tvojim očima;

Neko se moli za tebe Danima i noćima;

Neko te ovako priziva:

“O GDE SI BILA SVIH OVIH VEKOVA!“

STRANA 87|

Кто-то

Кто-то стучит Тебе в дверь Медленно подкрадывается;

Кто-то приходит на Твоё небо По следам облаков;

Кто-то ищет своё лицо В Твоих сновидениях;

Кто-то ведёт свои нитки К Твоим мыслям;

Кто-то находит свои глаза В Твоих глазах;

Кто-то молится за Тебя Днями и ночами;

Кто-то Тебя вот так зовёт:

„О ГДЕ ЖЕ БЫЛА ТЫ В ТЕЧЕНИЕ ВСЕХ ЭТИХ ВЕКОВ!“

23 августа1986-ого года Prepev: Ana Zogović Somebody Somebody's knocking at your door Sneaking in slowly; Somebody's coming on your sky By the footsteps of the clouds; Somebody's looking for your face In your dreams; Somebody's leading his threads By your thoughts; Somebody' s finding his eyes In Your eyes; Somebody's praying for You By days and nights;

PREPEVI I PREVODI

Somebody's invoking You like this:

„O, WHERE WERE YOU ALL THESE CENTURIES!“ Prepev: Ivan Bošković

Oženih se...

Oženih se njenim rukama i ramenima Oženih ptice u njenoj kosi Oženih se grudima njenim i bedrima I mislima, pogledima i očima njenim Oženih se.

Oženih i smrt što je spavala na njenom putu.

Ali njom, njom se nikad nisam oženio. Я женился

Я женился на её руках и плечах Я женился на птицах в её волосах Я женился на груди её и бёдрах И на мыслях, взглядах и глазах её Я женился. Я женился и на смерти спавшей на её пути.

Но на ней, на ней никогда не женился.

сентябрь 1986-года

На русский перевела Ана Зогович

I got married I’ve married her arms and shoulders I’ve married the birds in her hair I’ve married her bosom and thigs And the thoughts, looks and eyes of hers I got married.

I’ve also married the death sleeping in her way.

But her, I’ve never married her.

Prepev: Ivan Bošković

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

MOJE MORE

Na crvenim vespama, sa crvenim kacigama, sa crvenim oblacima, sa crvenim vetrom u kosi, vozimo se iz Padove u susret najlepšem do sad viđenom zalasku sunca. Ispred mene je moja najveća radost, sa osmehom ravnom lepoti zalaska kom hitamo. Ceo prostor je posut detaljima obojenim u crveno i sve miriše i dobija obrise radosti. Prolazimo kroz valovite predele sa uredno zasađenim vinogradima, ispresecanim kanalima i rekom. Kuće rasute po brežuljcima su čvrste, lepe i u potpunosti uklopljene u pejzaž. Sve je uređeno po meri prirode.

Pored kanala cvetaju kale. Svojom belinom podsećaju me na čistotu duše i mladost moje ćerke. Užareni zalazak Sunca je verno oslikavao moju užarenu dušu. Konačno sam ostvarila svoju višedecenijsku želju da se nađem u Italiji i to još sa njom.

MARIJANA LJ. JOVANOVIĆ Odjednom mi je postalo hladno. Duvao je jak vetar i padala je kiša. Pitam se da li je ovo bio san ili java. Bio je san. Desilo se čudo. U periodu nesanice koja me već godinama verno prati, usnula sam ovaj predivan san. Prihvatila sam to kao mali znak pažnje dobijen od sudbine.

Probudulo me je hladno duvanje klime u autobusu. Putovala sam sama na crnogorsko primorje. Setila sam se da mi je isto ovako kao u snu bilo lepo i u javi, kad sam se za prvomajske praznike obrela sa ćerkom u Italiji. Uspomene sam obojila farbom za freske.

Jedino mi je toliko željena Venecija ostala još uvek dužna svoje lepote. Kiša je lila i nisam je videla u njenom najlepšem izdanju. Moraću da je obiđem bar još jednom. Ko zna da li će i tad biti toliko lepa bez ćerkinog osmeha i pažnje?

Na plaži Kamenovo uživam u moru koje se sprema na počinak. More me magnetski privlači ma gde se ono nalazilo. Postalo je moj stalni izvor čežnje, moj lek za dušu, neiscrpni izvor energije, moj psihoterapeut. Savetuje me da pustim vetrove života da slobodno duvaju i da očiste sve što je potrebno bez obzira koliko će čišćenje boleti. Ono se stalno, kad god treba, prepušta svim mogućim vetrovima i burama, posle kojih postaje ponovo bisto, obnovljeno, slobodno i jednako lepo, ako ne i lepše. Teši me, savetuje, tera loše misli i privlači samo one koje volim i u kojima uživam, ispira tugu, jača telo, ulepašava duh i oko.

Smiraj dana je deo dana koji najviše volim, a na moru posebno. Sunce pri svakom svom zalasku prosipa po tamnom moru u obliku levka na hiljade blistavih sunaca. I deo mora i deo neba je zlatom obasjano. Večno zaljubljena u njega prepuštam se i plivam ka njemu, sa željom da postanem deo te lepote i da zauvek ostanem ovekovečena u njegovom zagrljaju.

Nakon ispraćaja sunca nebo prostire tamnu plišanu prostirku kojom nežno prekriva sve oko sebe.

Redovno se zapitam odakle taj poznati osećaj sete. Teško mi je da priznam, da osećaj blage sete ali i spokoja imam kad kod mi ćerka napusti prostoriju i ponese osmeh sa sobom.

Nakon njenog odlaska redovno imam potrebu da upalim svetlo, bez obzira na doba dana.

Moje more.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 89|

PRIČEI

STOLNJAK BRANKO M. JOVANOVIĆ U senci velikog oraha, sunčanog majskog jutra, za stolom prekrivenim belim, vezenim stolnjakom, na kom su puno puta slatko, kafa, rakija i ladna bunarska voda boravile kao dobrodošlica i začin razgovoru, sedela su dva sredovečna čoveka. Posluži ih žena i ode u kuću.

Proteklih nekoliko godina, blago požuteli stolnjak, koji je žena s’ljubavlju napravila, skoro da je zaboravio da postoji osmeh domaćina i gostiju.

Razgovor je tekao polako, s’uvažavanjem i dozom tuge, sete i opreza. Razne teme na početku, uz tišinu i mirise koje samo priroda može da ponudi. Dva prijatelja grubih šaka i sličnih bora ispod šajkača nazdraviše nekoliko puta. Žena se pojavi sa pogačom, pršutom, sirom i vlašcem i reče da ide da ispeče pile i krompir. Očima koje su htele da čuju, pažljivo i polako je postavljala sto. Znala je da ovaj susret nije slučajan. Ode dalje da radi i ostadoše prijatelji, naizgled sami. „Prijatelju, dođoh da ti nešto kažem i da te pitam.“ „Slušam prijatelju“, reče domaćin. „Ovo naše dijete vene. Ne možemo to više da gledamo. Ja sina nemam, te nemam.

Pogibe, ko i mnogi drugi. Mlada je, lepa, treba da živi. Da s’uda, d’ima đecu. Kratko su bili kad poče ovo zlo od rata. Nisu stigli da se naslade jedno drugog. Ja sina da vratim ne mogu, ali ne bi valjalo da mi upropastimo njen život. E, zato te pitam, da li možemo da Vam je vratimo?“ Prijatelj pređe rukom po vezenom stolnjaku, ko ženu da miluje i reče: „Može, hvala ti.“ Dve porodice višom silom rastavljene na neki način, ostadoše dobri, poštovali se i posećivali. A u tišini se sećali.

LEPOTA ĆUTANJA CAKIĆ SVETA Sedeli smo na terasi male seoske krčme, ćuteći ispijali kafu, gledali nekud u daljinu, ka Moravi i Juhoru. A ona Morava kao da je stala, kao da ne teče nikud, a ipak je u svojoj tišini odlazila nekuda, ka svom uviru, nepovratno. Iznad nje su se u vidu magle izdizale kapljice, kao nekakav zid pred nama, slepo se pomerajući za njom i padajući joj opet u zagrljaj. Nedaleko iza tog zida uzdigao se Juhor te svojim vinogradima i šumovitim proplancima zabranio nam pogled da još dalje luta. Škrti jutarnji zraci sunca milovali su joj zeleno lišće i travu, kao kakav zaljubljeni mladić kose svoje voljene.

Tišina. Čujna tišina svuda oko nas, kao i u nama. Samo bi se kad kada čulo tiho ispijanje kafe kao noć crne, i po koji uzdah koji bi nam se oteo iz neke dubine. Sa mojim drugom ispijali bi je do poslednje kapi, ćutali, možda se plašeći da svojim glasovima ne upropastimo tu lepotu što je priroda stvori.

- Eh, baš se siti naćutasmo, - progovori Zoran.

- Da, da..., i sve rekosmo tom ćutnjom.

- Kao u kratkoj priči..., malo reči...., sve se kaže...

Nije li ta lepota u stvari u toj svojoj kratkoći trajanja, čujnoj tišini i njenoj jednostavnosti?

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Sposobnost levitacije javila se kod gospodina Matisa tokom marta 1932. godine u prostranom skladištu u Nici, gde je oslikavao tri ogromna platna sa prikazom zanosnog plesa nimfi, svako od njih sa preko tri metra visine i preko četiri metra širine, za fondaciju gospodina Alberta K. Barnsa, sa kojim je narudžbinu ugovorio tokom posete Americi dve godine ranije, kada je upoznao i gospodina Čaplina u Njujorku gde se njegov sin Pjer Matis preselio iz Pariza još 1924. godine. Slikarev novi prijatelj a stari poštovalac, i umetnikov sin kao već čuveni trgovac ostvarenjima savremenih slikara, posredovali su kod uticajnog

kolekcionara da iskoristi priliku i pogodi posao lično sa evropskim slikarem tokom boravka u američkoj državi, dok legenda nasuprot tome tvrdi da je ubedljivi gospodin Barns samoinicijativno uspeo da nagovori gospodina Matisa da se prihvati neobično zahtevnog zadatka samo tokom nekoliko kratkih jutarnjih časova koliko je umetnik uspeo da izdvoji 27. septembra 1930. godine za posetu luksuznom prostoru u Filadelfiji koji je s pravom slovio za umetničku kolekciju sa najviše slika gospodina Matisa na tom kontinentu. Francuski umetnik po svom najdubljem uverenju bejaše potvrdio mračne slutnje da su dela tamo izložena već prevaziđena i ništavna u poređenju sa sirovom snagom i pročišćenom lepotom čeličnih njujorških kolosa na Menhetnu, pri čemu tu mučnu spoznaju nije mogao da ublaži ni utisak da su slike gospodina Matisa i dalje dominirale okolinom ne samo grandioznom veličinom kompozicija već i zanemarivanjem perspektive i nepoštovanjem anatomskih detalja i neočekivanim kontrastima ploha čistih boja, što sve bejahu gromoglasne novine samo jednu ili dve dekade ranije.

KAKO JE GOSPODIN MATIS NAKON VAZDUŠNE PERSPEKTIVE ZANEMARIO I ZEMLJINU GRAVITACIJU, UZ ZAPAŽENU ULOGU GOSPODINA ČAPLINA JOVAN PAVLOVIĆ

STRANA 91|

Iako se kreativna depresija kroz kroju je gospodin Matis prolazio poklopila sa početkom dugogodišnje Velike ekonomske depresije u obliku uvertire za još jedan rat svetskih razmera, umetnik se nikada nije zapitao ko je i na koji način obezbedio sredstva za novi gigantski slikarski poduhvat, o čemu je gospodin Čaplin kao posrednik između stvaraoca i finansijera i glasnik anonimnih konstruktora javnog mnjenja po prirodi stvari znao mnogo više, ali opet ne sve.

Slikar je oberučke prihvatio izazov da na povlašćenom položaju na južnom zidu Glavne galerije iznad tri para visokih Francuskih vrata, ostavi neizbrisiv trag svoje genijalnosti u jedinom delu namenski rađenom za specifičan izložbeni prostor. U to vreme gospodin Čaplin je još uvek snimao svoje remek-delo Svetla velegrada, započeto još 31. decembra 1927. godine (te godine je zvanično prikazan prvi zvučni film Džez pevač), uz izdašno pokroviteljstvo nedokučivih finansijera koji su čvrsto podržali režisera u odluci da i dalje na celuloidnoj traci beleži bezvučne slike i pored ogromnog pritiska publike da simpatični lik Skitnice konačno progovori, ali će se realizacija tragikomedije razvući na preko tri godine, pa je tako ostalo zabeleženo da je ulična scena kupovine cveća od siromašne slepe devojke ponavljana čak tri stotine i četrdeset i dva puta.

Nakon što se gospodin Čaplin požalio na razmaženu glumicu Virdžiniju Šeril, koju je prvo otpustio zbog čestog kašnjenja na zakazana snimanja a potom opet radi uštede vremena i posledično novca bio prinuđen da je zamoli da se vrati što je ona i prihvatila ali zahtevajući dva puta veći honorar od početno ugovorenog, i po detaljnom obrazlaganju neefikasnosti scene koja nikako nije na zadovoljavajući način uspevala da zamišljenu publiku u režiserovoj glavi uveri da je slepa prodavačica cveća pogrešno ubeđena da je dobrodušni Skitnica zapravo bogataš, gospodin Matis se ponovo setio svoje muke i prokomentarisao kako se nakon posete Barns kolekciji po ulasku u luksuznu limuzinu koja je za Amerikance predstavljala znak raspoznavanja uspešnih jer vreme radi za njih, za razliku od neuspešnih koji su prinuđeni da rade na vreme, zapravo osećao kao da mu je neko u lice sasuo bokal hladne vode, pa se gospodin Čaplin napokon dosetio da iza leđa simpatične propalice treba da se zaustavi limuzina u koju neće ući siromašni lik Skitnice već lik istinskog bogataša, kome će slepa prodavačica cveća mahati nesvesna razmene uloga.

Blagonakloni odrpanac zapravo će ostati u njenoj blizini zanemeo ne stoga što se zatekao u nemom filmu već da ne pokvari varljivi povoljan

utisak, pa će ga cvećarka nehotice politi ledenom vodom natočenom u saksiju sa obližnje česme, čime je konačno glumački problem gospodina Čaplina povoljno rešen jer je već nasledećem snimanju antologijska scena zabeležena u dahu, čime su ušteđeni i vreme i novac svih osim Virdžinije Šeril, kojoj se ne bez razloga učinilo da za dvostruko veću platu radi neuporedivo efikasnije, ali se njen prkos pokazao nemoćnim pred udruženim vizijama ne jednog već dva superiorna režisera, nakon čega se u imaginaciji zahvalnog gospodina Čaplina rodila ideja o posredovanju kod gospodina Barnsa.

Gospodin Matis, zaboravljajući dobrim delom prekookeansku zabrinutost tokom januara 1931. godine, baš u vreme kada njegov novi prijatelj konačno oduševljenoj bioskopskoj publici premijerno prikazuje dovršenu slatko-gorku priču iz velegrada, nestrpljivo pristupa oslikavanju ogromnih pri vrhu zaobljenih platana, bez mnogo pripremnog rada i skiciranja, ali ubrzo nailazi na brojne probleme tehničke prirode: velike površine boje teško je skinuti običnom krpom potopljenom u terpentin ili prefarbati u skladu sa prirodnom evolucijom vizije, te stoga već tada pribegava sasvim novoj ideji rezanja obrisa razigranih figura od papira koji će platno sačuvati od nanosa boje, sve do ponovnog susreta sa gospodinom Barnsom u Parizu 22. februara naredne godine.

Viđenje će obojicu još jednom prodrmati iz korena bića: međuprostor između dva lučna podnožja nije dužine pola metra kako je zaneseni umetnik u brzini u notesu pribeležio već je dvostruko većeg raspona, što će slikara naterati da krene od nule dodajući prostorima između polukružnih niša još po jednu nimfu tako da ih je sada bilo osam, i odlažući rok za godinu dana.

Gospodin Matis će još jednom trijumfalno preći okean kako bi nadgledao postavljanje velike vizije nezemaljske igre tako da će i Amerika u okviru Barns kolekcije dobiti svoju verziju savremenog plesa poput one s početka veka u vlasništvu gospodina Ščukina iz Rusije, pa će evropski kontinent biti opkoljen tektonskim poigravanjima, jer je oba puta ples koji je rušio estetske norme neposredno prethodio ratu koji je rušio moralne, ali je za nas daleko bitnije da se tokom slikanja gospodin Matis u jednom trenutku osetio tako rasterećeno nakon brojnih sudbinskih preokreta, da se neprimetno odvojio od poda u bestežinskom stanju, držeći u ruci dugački štap od bambusa sa uvezanim slikarskim ugljenom, a retki njemu bliski ljudi poput gospodina Čaplina pred kojima se usuđivao da levitira (svoje novootkriveno umeće nije otkrivao svima više iz obzira prema drugima nego prema sebi), nisu pronalazili ništa začuđujuće u tome što gospodin Matis olako prevazilazi neumoljive zakone fizike koji ostatak čovečanstva nemilosrdno ali pravedno drže u čeličnoj klopci.

ESEJ

STRANA 92|

POEZIJA

ИСПОВЕСТ БЕСКУЋНИКА

VRESIŠTA

Илинка Марковић

Čedna Radinović Lukić

Обичан сам бескућник! Кревет ми је картон мек, а покривач парче плавог неба. Све је исто као код вас, мили моји, само мени треба залогај хлеба и испруженој руци динар неки у кесу да ставим; да вас благосиљам а не кунем, проклетници… то се од мене, против моје воље, тражи! Видите ли тамо рекетара могa? С краја стоји и страхом ме стреља, погледом ми руке на даљ крати, да ми на ум не би пало да их посрамљен од лажи спустим и да ми црно испод нокта ви отмете. То се од мене, против моје воље тражи! Скитница сам - мусав, прљав! Знам! Смрад ширим са контејнер одела. Ал` шта да вам кажем, знате, мили моји, то се од мене, против моје воље тражи! И крај контејнера се често, мили моји, са мачкама и глодарима ја састајем! Накостреше се, гледају ме врх очију и да не би међ` нама било рата око мало меса и залогаја хлеба сам им пружим да очај падне. И верујте, мили моји, ни болестан никад нисам. Нити ми је икад тешко у коштац са истином да се хватам. Једино се увек плашим да ме злотвор за руке и ноге у мраку не скрати.

Dajte mi svetlosti, taman toliko da vidim kuda idem, da se ne spotaknem, krila ne porežem, hladnoća tek da mi oprlji usne, dok mi prikrivene sumnje, dahću za vrat, dok nemrtvi pevaju pogrešne stihove, tragajući za živahnošću nestalom, otvarajući prozorčić na kalendaru, zgroženi ironijom tog prizora.

Bekstvo nije dalje, od najbliže knjige.

Ponudiše beg, sprečiše um da se muči...

Ruke mrtve nisu, um po magli tumara, obeznanjenosti svesna, nepostiđena, toplotne instalacije komponuju dela, više ih je preda mnom, nego za mnom.

Još uvek ne dam papiru da se cepa, da kulja kao lavina, mastiljavo previše.

Vresišta postaju zaborav...

SVE JE LJUBAV Avdulah Ramčilović Nije ljubav samo strast, obećanje i poljubac, dodir i zagljaj tela vrela, već i život, duša cela, priroda i vasiona bela.

Zrake sunca i lepota cveća, pesma ptica i ukusi voća, šumovi prirode i žubor vode i vreme kada decu donose rode.

I proleće kada sve proklija i leto kada nalepše sunce sija i život iz svake pore izbija i jesen kad zlato sija i sve sabira i zima kada se kristal izliva.

Sve je ljubav, i mi, ljubavi, zajedno sa tim, nerazdvojni.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 93|

TEMA BROJA

Споменка Денда Хамовић МАРИНА С том девојком у тами прозора – Што гледа у Рај из димне станице – Бејах често у сну пуном зора. Марина Цветајева – Сусрет У огледалу дете и жена и стих од крви, млека и меда. У њему ритам ломности стена, сунца, олује – богатство, беда, прогонство мајке и чедо гладно, а Сергеј* ратник – црвено-бели скривен у тајне кȏ морско бездно. Тонови лире по крви жели – усуд свој пева Мусја* прогнана. У најлепши цвет стасала руски – Марина је гром – коб распевана. Преливају се горки бокори мајке и жене – бол срца рески у тону стиха анђелски хори. *Сергеј Јаковљевић Ефрон – муж Марине Цветајеве *Мусја – Марини су тепали Мусја, Мусењка

СИЛВИЈА Било како било, ти си увек ту, Дрхтави дах на крају моје жице, Водени лук који прескаче Мој водени бич, блистав и захвалан Дирљив и захтеван. Силвија Плат – Медуза Колонаду страсти вреба Медуза! Из огледала пишти срце – каскада крви и мачји векови, стаклена верност – оргијање ума.

Утробне лати вежу за земљу, а оку Кербера душа је роб – лептира пламено небо – гласови у глави – светкују, јаучу!?

Под стакленим звоном стигме жалац палаца – демон грозомори, светлост тоне у саркофаг – смеје се Огледало! Из жеђи за слободом пулсира Фениксов лет! Смрт је успон – растакање у онострано и калифонију анђела!

БРАНКО Отад, ево, мину пола вијека, све спорије откуцаје бројим, искри иње, примиче се вече, а ја опет покрај Уне стојим. Пребројавам потопљене дане и враћам се у моје Хашане. Бранко Ћопић – На обали Уне Добри чаробњак из пера бела пушта змајеве и чуда триста – деца се смеју – радост васцела, природа пева – пером је листа. Сричу се слова куће јежеве, приче се нижу пером сликане, ратничке згоде – равне путеве планини свикле страже бронзане. Човек у Диву у миру ствара, истинољубив и варку пара. Сљезове боје, срце дечака, видовитом жиг, све црња блага из ратних дана – и копни снага. На мосту* суза кȏ петровачка! *Скоком са Бранковог моста 28. марта 1984. Бранко Ћопић је окончао свој живот, а опроштајно писмо се завршава реченицом:„Збогом лијепи и страшни животе...“

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 94|

POEZIJA

Snežana Šolkotović

Biljana Hukić

SMRT

KOŠUTA

Ne volim reč smrt Iako je ona čoveku jedina odana, Ma koliko da je neko ohol il škrt Ona voli da dolazi bez najave sama.

Ne mogu da je podmićuju Uvek neke svoje razloge za zadatke ima, Svi je izbegavaju i psuju Ravnodušnost gaji pred svima.

Ne može je kupiti para, Niti bilo koje mito na svetu, Ona voli da se nenametljivo smuca i šara Ne hajeći za molbe i kletvu...

Niko je ne želi u svojoj blizini Ali je u mislima često spominju, Tu je da iz prikrajka vreba i sobom kinji Bez milosti i onda kada je proklinju.

Ne volim reč smrt Iako se ljudska mržnja preko nje sveti, Jednostavno se upire u nedužnog prst A onda se vazdan njome preti.

Dolazi onda kada kucne presudan sat I ništa joj ne može stati na put, Objavljuje kad joj se ne nadaju rat Utera strah u svaku poru i kut.

Ne volim reč smrt Iako je čoveku najviše odana Ne čini izuzetke niti obrt Otuda strah, najviše je poštovana...

jutro je, dan je u meni note žive, nižu se u ritmu, pod grudima mi drhte dok slušam ton nemira, nemoć koja rasipa, preliva. molim tišinu da ćuti, dok njena duša šapuće, u nebo krik šalje, molim jutro, molim dan da razum zarobe, zadrže u moje krilo polože. krila su mi pokisla dok pod njima usnula sve ostavlja sa pticom u očima, košutom u grudima. molim za valcer, haljinu lepršavu, pristaje joj više od suze koju kradem sa obraza. zar mnogo je želim samo dugu u njenim očima, uzmi moju još znam da sanjam i bojim, za nju molim, najlepšu rimu njenom srcu milu jutro je, dan je a želja živi i putuje.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

DEČAK I KIŠOBRAN SNEŽANA ŠOLKOTOVIĆ Milan je bio učenik prvog razreda. Živeo je u jako siromašnoj porodici. U školi je dolazio pešice, sam, za razliku od svojih drugova koje su roditelji vozili i odvozili kolima do seoske škole. Usput pogled mu je ispunjavala jesen obojena šarenim lišćem, cvrkutom ponekog vrapca.

Kulturno se javljao prolaznicima. Nije mu bio težak ranac u kome je nosio knjige, sveske i po koji kliker.

Jesen je odlučila da ga iznenadi. Oblaci su se natmurili i iz njih je počela da pljušti kiša.

Milan je posmatrao kroz prozor učionice bare u školskom dvorištu koje su svakim trenom postajale sve veće. Zabrinuo se ... Školsko zvono je zazvonilo za kraj nastave. Njegove drugove su čekali roditelji. Došli su po njih kolima. Milan je tužno gledao za njima.

Pokunjio se , samo što nije zaplakao. Podigao je još jednom pogled ka kapiji i na kojoj je ugledao ogroman kišobran... Srce mu je zadrhtalo. Nasmejano očevo lice mu je vratilo dobro raspoloženje. Pojurio mu je u susret i snažno zagrlio.

Hodajući mokrom ulicom čvrsto ga je držao za ruku.

Razgovarali su o dogodovštinama u školi.

-Znaš tata, moji drugari su otišli kolima... Znaš li da im nimalo ne zavidim. Dok ih roditelji voze oni ne mogu sa njima da pričaju kao ja i ti. Ne mogu da osećaju čvrst, topao stisak ruke kao ja.

Mogu da ti kažem da te mnogo volim ispod ovog kišobrana, da smo dva velika druga... Mogu usput da gazim sa zadovoljstvom poneku baricu...Šta poželeti više... Ja sam veoma srećno dete.

Otac i sin su smešili jedno drugom. Vezala ih je neizmerna ljubav.

Kiša je zavidela kišobranu ispod koga su hodali srećni otac i sin. Prestala je da pada… ***

Milan era elev într-a-ntâia. Familia lui era tare săracă.

Venea singur pe jos la școală spre deosebire de colegii lui pe care părinții îi aduceau la școala satului și-i luau acasă cu mașina.

Toamna îl petrecea cu paleta ei bogată de culori ale frunzelor, cu ciripitul vreunei vrăbiuțe rătăcite. Saluta politicos trecătorii. Geanta în care se aflau manualele, caietele și câte o bilă de sticlă rătăcită nu-i părea o povară. Odată, Toamna se hotărîse să-i facă o surpriză. Înnegrise norii și din ei prăvălise potopul.

Milan privea pe geamul clasei bălțile care deveneau tot mai mari pe măsură ce trecea vremea. Se îngrijorase...

UMBRELA ȘI BĂIATUL PREVOD NA RUMUNSKOM: DIANASILVIA ŠOLKOTOVIĆ Clopoțelul anunțase încheierea orelor. Pe camarazii lui îi așteptaseră părinții. Veniseră după ei cu mașinile. Milan privise trist în urma lor. Se gârbovise, doar ce nu izbucnise în plâns.

Ridicase privirea spre poartă și zărise, ca prin ceață, o umbrelă enormă... Tresărise, iar inima începuse să-i joace. Zâmbetul de pe fața tatălui îi readusese voia bună în suflet. Alergase întrun suflet pentru a i se cuibări cu toată puterea în brațe.

Pășind pe ulița udă, îl ținuse strâns de mână.

Vorbiseră despre întâmplările de la școală.

-Știi, tată, prietenii mei au plecat cu mașina... Să știi că nu-i invidiez deloc. În timp ce părinții lor conduc, nu pot vorbi așa cum o facem noi. Nu pot simți strângerea puternică și caldă a mâinii așa cum pot eu. Pot să-ți spun că te iubesc nespus sub această umbrelă, că noi suntem doi mari prieteni... Și în trecere, pot să calc cu plăcere prin câte o băltuță... Ce să-ți dorești mai mult... Eu sunt un copil foarte norocos.

Tatăl și fiul își zâmbiseră. Între ei plutise o dragoste nemărginită.

Ploaia devenise geloasă pe umbrela sub care călcau fericiți tatăl și fiul. Încetase să mai cadă...

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 96|

POEZIJA

Zorica Baburski *** Ne ljubim svet ni sve što je u njemu Telesnu pohotu, pohotu očiju Gordost života što svetom gazi Te tri sablazni koje ruše volju Božiju.

Nepravde, sile, padajte Neću da ljubim vašu svilenu haljinu Slepog, gubavog, grbavog, poludelog – Bolesnog mi dajte Da osetim bliskog srodnika Njegove dronjke i blizinu.

Noćne tmine preobrazite se Hristom – Trojstvom ljubavi Da staro prođe i novo nastane Da se gvožđe pretvori u safir plavi I brdo ljudske nečistoće u bezdanu nestane.

Maja Jakovljević Zimske noći Zimske noći donose vedrinu, svakom stihu još veću silinu.

Kroz nozdrve hladan vetar kulja, moždane vijuge bezobzirno ljulja.

Odsjaji se prelamaju moćno pokrećući reči danonoćno.

Lavina mi izlazi iz svesti, po zimskoj noći pišem do besvesti.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

Albina Pramenković Čovek za jednu noć, godinama Dok sa tela u hladnoj vodi grehove brišem soba ti je topla i već spremaš nešto, novo.

Muzika na repertoaru drugačija je od one koju moje uši od tebe čuju.

Možeš imati sve, sve i mene kao ženu koja te poželi kad te ne zaslužuje. **** Trebaće ti pedeset godina da odrasteš i naučiš da je Frojd bio za vreme i ljude koji danas ne žive.

Srodnu dušu tražiš u salonu voštanih figura tražiš i dobro plaćaš navikao si tako, da voliš.

Ivan Likar Dok se granam

Došao sam u mrtav grad,u iznenadno popodne.

U toku je kongres,nemogući vetar Raznosi lišće i zgrade Podrhtavaju.

Gavran-stručnjak predavanje drži u praznoj sali Stolice u tmini kao pretnja ili potvrda.

Hladno me posmatraju A polje kao da zvoni. Šumi drveće u mom snu, I galebovi uzleću nad stranom zemljom.

Jutros sam se uželeo daljina, Sad samo ništa.

Posle su mi čestitali na na nedostatku mašte.

STRANA 97|

Nebojša Stanojković Samom sebi drzim opelo Evo, još za života Nisam ja sveštenik al u tome je lepota Samosažaljenja, Za to od sveštenika ne tražiš razrešenja Greh je čovekova poput zlog tumora Živa rana njegove duše Zlo nema umora Njegovi pipci temelje ruše Temelje našeg spasenja Ne, nema iskupljenjja za predaju Nema, isto kao za izdaju Onoga što nam podari život Podari šansu Da preskočimo plot I oživimo romansu Koja je možda jednom živela u nama Ipak, još uvek lutam Dušom ubogom na štakama Drumovima jedne od mogućih stvarnosti I držim opelo Dok me sopstvene proklinju kosti Možda nisam ni postojao Na san se nečiji, možda sve i svelo

Ko smo mi bez ideala Prazni, ko prazna školjka mala Kakav li je to život bez snova Ko kuća bez zidova i bez krova Rečenica od reči bez slova

Kakav li je čovek bez nade Kom život samo u trenu stade Kom sreću neko jednom ukrade Bez kose Samson, bez ljudi parade

Dal može bez patnje i bez boli Bar jednom srce da zavoli Dal vidi se pravo, da nema mraka šta znači nam svetlo sunčevih zraka

Šta vrede nekima bisazi puni Mrtvom moru šta vrede tajfuni Kad prazna se duša ustalasa To nemi krik je, vapaj bez glasa

POEZIJA

*** Ukrcah se na ovaj brod, u ovaj život, krišom, poput slepog putnika, sakriven od sopstvenih želja i sopstvenih snova, sa gomilom drugih slepih putnika, krijući se u potpalublju, u svoju nemoć.

Sakriven od posade i putnika regularnih, onih, koji imaju kartu za svoje putovanje do nigde.

Usta su mi puna reči koje nikad neće izaći, reči koje čujem kao huk, kao buku, kao grmljavinu.

Krst koji nosim, sazdan je od prećutanog, od neučinjenog.

Redovno se opijam mislima o nečemu što je trebalo da bude.

Bude me misli koje moraju doći na kraju tog bančenja, kao najgori mamurluk, onda, kada otrežnjenje dođe kao kazna za najgori porok, za žudnju za neostvarenim.

Da li je sve ovo, ipak najbolja moguća stvarnost od bezbroj mogućih ili nemogućih?

Da li bi sva lepota neostvarenog i bila lepota, bez ovog što je ostvareno?

Možda i nije toliko loše biti rob u svetu ovakvih gospodara.

U stvari, to sigurno nije loše.

Naše živote su kreirala naša nečinjenja.

Ono što smo činili i što činimo, to uglavnom i nismo mi stvarno, to su samo naši strahovi da nas naše želje i naša savest, ipak na kraju ne otkriju i pronađu tu, u mračnom i memljivom potpalublju naših duša

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

STRANA 98|

POEZIJA

FOTO: BOJANA DURMAN

OVA ZIMSKA NOĆ Borna Kekić Polako, polako pada zimska noć Božić je blizu….

Snježne pahulje dodiruju moje lice.

Vraćaju me u doba djetinjstva I čarobno veselje prosinca Snježne pahulje klize niz moje lice…

Je li to prisjećanje?

Je li to maštanje? ili je to čarolija Božića? Čarolija koja pršti smijehom!

I cikom još jednog malog bića u obitelji!

Dječje veselje donosi puninu ovom Božiću…

Dječje veselje je najljepši poklon!

Jer u moje stihove sva ljubav ne stane…

Zato svima želim samo sretne blagdane….

Ho, ho, ho .....

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

SAdRžaJ 4-5/ ESEJ BORIS MANDIĆ: MOBI DIK 6/ FOTOGRAFSKA MAGIJA BOJANE DURMAN 7-9/ ZORICA TIJANIĆ: KREATIVNI TRENUTAK 10/ JULIJA NIKOLIĆ: SERENDIPITI NA BEOGRADSKI NAČIN 11-12/ GORDANA BELOCIĆ: ČAJ SA GOCOM: KO HOĆE DA DOŽIVI ČUDO 13-16/ MIRON GORENČEVSKI: STEPENICE ŽIVOTA 17-19/ ŽIVKO TEODOSIĆ: BORA STANKOVIĆ, SRPSKI DOSTOJEVSKI 20-23/ MILIJAN DESPOTOVIĆ: ODVOJANJE PESME OD SEBE (BRANKU MILJKOVIĆU) 23-24/ MILIJAN DESPOTOVIĆ: DOMAŠAJ IZLIVA OSEĆANJA (LJUBOMIR JANKOVIĆ: „MIRIS GRUŽANSKOG POLJA“ 25-27/ MARIANA QUNBAR SELMA: ZA NJEGA ZVONO ZVONI (ERNEST HEMINGWAY) 28/ ZORICA TIJANIĆ: CRTE ALUZIJA (POSVEĆENO SILVIJI PLAT) 29-30/ MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ: ZAŠTO (NE)UMIRU PESNICI? 31-32/ SNEŽANA MARKO MUSINOV: ZVEZDE LUTALICE 33-34/ MIROSLAV VASIĆ: KESTEN, DVE KOSTAJNICE, JEDNA UNA 35/ BORIS MAKSIMOVIĆ: KUDA SU PUTOVALI NAŠI DJEDOVI 36/ MIRJANA ŠTEFANICKI ANTONIĆ: POEZIJA 37-38/ MILIJAN DESPOTOVIĆ: POEZIJI BITNI DANI 39/ ALEKSANDAR GVOZDENOVIĆ: SLUČAJNO NAMERAN SUSRET (PRIČE SA MARGINE) 40-41/ MILENA LETIĆ: RASIPANJE SEMENA (ODLOMAK IZ ROMANA) 42-43/ MIRJANA MAGURA: JESENJI PEJZAŽ 44-47/ DAJANA LAZAREVIĆ: POUČNE PRIČE I PESME; ANA V. NAUMOVA 48-52/ DUŠAN VARIĆAK: DŽEJMS DAGLAS MORISON, PESNIK PRIZIVAJUĆE SMRTI 53-54/ JELENA SKROBIĆ: PROMOCIJA ROMANA ALEKSANDRA GATALICE U MLADENOVCU 55/ SANJA NOVAKOVIĆ: GENERACIJA EGOIZMA 55/ ABDURAHMAN HALILOVIĆ – AHIL: AFORIZMI 56-57/ MARKO MARINKOVIĆ I ANASTASIJA VASIĆ: POEZIJA I ILUSTRACIJE 58/ OLIVERA POLIĆ: POEZIJA 59-62/ OLIVERA POLIĆ: SAMAC SVOJE OLUJE 63-64/ MIKAILO TIJANIĆ: PUTOPIS IZ ALICANTEA 65-66/ ZORAN ŠOLAJA: PRIČE 67-69/ SINIŠA MILJEVIĆ: POZEIJA 70-71/ FRANJO FRANČIČ: VOLEO SAM MONIKU LEVINSKI 72-74/ DUŠAN PEJAKOVIĆ; MARIO LOVREKOVIĆ, IVAN GAĆINA 75-77/ IVAN GAĆINA: VITEZ POEZIJE RASPET IZMEĐU TIŠINE I KRIKA 78/ IVANA MINIĆ: SLIKARSTVO ĆING DINASTIJE 79/ MILAN DRAŠKOVIĆ: TRAGOM BRANKA MILJKOVIĆA 80/ ZORAN ALEKSIĆ KOKI: PROMOCIJA ROMANA „DAN KADA JE UMRO SID“ 81/ ANA ZOGOVIĆ: POEZIJA 82-84/ DUŠAN VARIĆAK: MIRKO TODOROVIĆ ERA, SVEDOK I UČESNIK ISTORIJE DOMAĆEG TEATRA 85/ IVAN BUBIĆ; IVANA RIKIĆ: POEZIJA MLADIH 86-87/ DUŠAN VARIĆAK: PREPEVI 88/ MARIJANA LJ. JOVANOVIĆ: MOJE MORE (PADOVA) 89/ BRANKO M. JOVANOVIĆ: PRIČA STOLNJAK 89/ CAKIĆ SVETA: LEPOTA ĆUTANJA 90-91/ JOVAN PAVLOVIĆ: KAKO JE GOSPODIN MATIS NAKON VAZDUŠNE PERSPEKTIVE ZANEMARIO I ZEMLJINU GRAVITACIJU,UZ ZAPAŽENU ULOGU GOSPODINA ČAPLINA 92-94/ ILINKA MARKOVIĆ, ČEDNA RADINOVIĆ LUKIĆ, AVDULAH RAMČILOVIĆ, SPOMENKA DENDA HAMOVIĆ, SNEŽANA ŠOLKOTOVIĆ, BILJANA HUKIĆ: POEZIJA 95/ SNEŽANA ŠOLKOTOVIĆ: DEČAK I KIŠOBRAN (prevod) 96-98/ ZORICA BABURSKI, MAJA JAKOVLJEVIĆ, IVAN LIKAR, ALBINA PRAMENKOVIĆ, NEBOJŠA STANOJKOVIĆ, BORNA KEKIĆ: POEZIJA 99/ SADRŽAJ

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART

http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.com/