e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor

ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

_______________________________________________________________________________________________________ ISSN 2406-2219, COBISS.SR-ID 216002316, GODINA III, januar 2017. Broj: VIII - IX; Izdavač: Klub umetnika Zvezdani Kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanić; Zamenik urednika: Jelena Dimitrijević Redakcija: Miroslav Vasić, Mario Lovreković, Ivana Minić, Zoran Dimitrijević, Julija Nikolić; Saradnici: Boris Maksimović, Mikailo Tijanić, Avdulah Ramčilović, Tomislav Smoljan, Jelena Radojković, Natalija Petković, Olivera Polić, Jovan Gagić, Luka Đorđević; Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić; Slike i fotografije: Ivan Vešić, Ružica Ciko, Mario Lovreković, Miroslav Vasić; Dostupno online: issuu.com i na blogu http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/ Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com

Ulazimo u treću godinu od osnivanja i pokretanja Zvezdanog kolodvora. Ponekad se život odvija kao na filmskoj traci. Zato smo i želeli da ovaj broj ponese naziv Moj život - scenario za film. Život često podseća na film, svaka sekvenca može da stane u jedan kadar. Ponekad igramo uloge, ponekad se neplanirano nađemo u glavnoj - kada nam se nešto bitno dešava, a često smo samo posmatrači.

Tada smo u sporednoj ulozi ali to samo tako izgleda. Uvek smo i samo glavni junak naše priče. Ako se od filma pravi serija, tada samo na pravom mestu, jer nekoliko epizoda je sasvim dovoljno za životopis. Poput knjige, priče ili autobiografije. Slavimo jubileje, neke značajne događaje od kojih očekujemo i dalje budu spektakularni, a ništa se posebno ne dogodi. Nije ni potrebno da se dogodi.

Sami možemo proizvesti taj osećaj. Svaki je trenutak posebna magija. Ne treba ga rušiti nadajući se unapred nečem boljem. Sada i ovde se dešava moj život, moj film i moja glavna uloga. Zato uživajte i dalje u malim trenucima. Pišite za Zvezdani kolodvor jer se tako na nebu ostavlja trag vaših misli.

Oplemenite svoj dan lepom poezijom. U Novoj 2017. godini Vam želimo da objavite svoj prvi rukopis, dobijete prvu nagradu, jer to prvo je uvek početak. Želimo vam da se zaljubite, dobijete dete, da se izlečite, otputujete u željeni grad, položite težak ispit, započnete ili završite školovanje, upišete kurs jezika. Želimo vam mnogo malih i nekoliko velikih događaja, a najviše dobrog raspoloženja i volje za sve to, jer će samo tako vaša uloga u svemu biti - glavna.

ZVEZDANI KOLODVOR | 4

ZVEZDANI KOLODVOR Zvezdaju od iskoni iskre Poezije svemira Večnosti dusi nadmoćno plove dubinama Euterpa – muza poezije i muzike leči od nemira Zevs – bog vrhovni vlada sudbinama.

Dionis uz vino poseja seme veselja Apolon – bog Sunca izrodi Lepote simfoniju Nika – boginja pobede zavlada kosmosom želja Izroni muza Kaliopa – zaštiti božansku Poeziju.

Kako se u biću Zemljana raspevahu jezici Omeđeni nemuštim moždanim vijugama Lakokrilim rimama pitomiše krici i jauci!?

Od pamtiveka luta Čovek neznanim prugama Dolazak zorā opeva stih Zvezdana kolodvora Vile poezije milozvučne titraju stihove.

Odjeci poja angela nebeskoga hora Rađaju čudotvorne besmrtne zvezdane snove. Đura Šefer Sremac

ZVEZDANI KOLODVOR | 5

Moj život bi moguće bio izvrsna ekranizacija. Od samoga rođenja do danas, našlo bi se pregršt zapleta i raspleta, pola nadolazećeg čovječanstva moglo bi pronaći primjere kako nešto ne treba činiti. Moje biće preživjelo je mnogo toga, ujedno i rat. A to je dio o kojemu neću govoriti, jer rat je sam po sebi traumatičan, slama odrasle ljude, kamoli neće dijete od tada dvanaest godina starosti.

Odbacimo rat i dotaknimo se djetinjstva. Još jedna priča o kojoj ne želim govoriti. Ne želim jer je previše intimna i budi neka sjećanja koja je bolje ostaviti zakopana.

Naposljetku bi se dalo zaključiti kako o temi „Moj život kao scenario“ nemam dobrih riječi, međutim tema budi maštu, stoga razmislimo o sljedećem: svi znamo one priče kako se život vrti pred očima umirućeg tik pred smrt – upravo je to pravi scenarij svačijeg života.

Zamislite da možemo pogledati taj film na miru i do kraja. Vidjeli bi apsolutno sve što smo u međuvremenu zaboravili, od samog rođenja pa na dalje. Zamislite kako bi divno bilo doživjeti ekranizaciju vlastitog života i nakon toga ne umrijeti već ispraviti ono što nismo dobro učinili. Koliko bi svijet bio ljepši i topliji samo da spoznamo vlastite pogreške?

Opet, moguće je da kao ljudska bića zaboravljamo upravo zato kako pred smrt ne bi žalili za životom kojega smo imali, kako bi se lakše oprostili od svijeta, jer lijepa sjećanja uvijek bude želju za ponavljanjem proživljenog, u ovom slučaju poželjeli bi nastaviti živjeti.

Smrt je redatelj, mi smo scenaristi, a snimatelji su svugdje oko nas.

ZVEZDANI KOLODVOR | 6

Polako, oči mi se privikavaju na mrak, počinjem da razaznajem tuđu sobu drugog grada o kom sam toliko čitala u knjigama da me to na tren zarobi u pitanje jesam li možda postala deo neke od njih. Kako bih inače dospela ovde? Šta ja ovde uopšte radim? A onda tren ustupa strah prošlosti i vraća me okrilju sećanja, vraća mi ime, vraća mi ljubav muškarca čiji me san doziva, vraća mi miris kofera vlažnog od kiše čiji su točkovi sinoć prešli granice zdravog razuma.

Usatjem i odlazim do kupatila gde me iznad lica stranca u ogledalu čeka slika, ulje na platnu zarobljeno slojevima nekih davno zaboravljenih boja prošlosti prožetih osećajem žurbe koja nigde nikad ne stiže.

Dobro znam to lice u ogledalu koje me posmatra, ali isto tako dobro znam da to nisam ja. U glavi su uredno spakovana skoro sva njena sećanja i sve zamke kojima pribegava da ih sačuva u obliku koji je u skladu s crtama njenog idelanog lika. Dobro su mi poznati ljudi čija joj lica bude emocije i čije senke besciljno tumaraju hodnicima njenih sećanja, senke sa kojima vodi besciljne razgovore koji ne ostavljaju ni šum ni trag. Svi ti nikad vođeni razgovori su tu. Sve je tu, u glavi, svi dokumenti, sva imena, sve činjenice i sve laži koje više govore o stvarnosti nego što će istina ikad reći sa tu u glavi, ali to nije moja glava, sa glave ne fali ni vlas kose ali fali čitava jedna ja. Sve je tu i svega se sećam, ali osećam da to nikad nisam bila ja. Sve do sad. A sad sam zarobljena u tuđoj priči, u koži stranca, među strancima... ili je možda pravilnije reći da sam stranac samo ja.

Da li da odšijem konce koji spajaju moju senku sa tuđim stopalima? Da li da vrisnem i zovem u pomoć? Šta da im kažem? Da sam izgubila sebe? Da mi je neko ukrao život? Ili da nemo ostanem i suočim se sa ulogom, pokušam da nastavim da živim sa sećanjima koja nikad nisam doživela?

ZVEZDANI KOLODVOR | 7

ZVEZDANI KOLODVOR | KULTURA

Шта је култура данас за човека у време бескраја информација која нам се сервирају у бесконачним количинама преко разних врста медија, неолибералног система вредности? Да ли је култура неопходна савременом човеку? Много је питања у вези културе наше данашњице. Сви смо ми данас учесници и хроничари у култури неки директно а неки индиректно. Култура је увек динамичан појам. Култура јесте битна човеку, јер као што је говорио чувени антрополог Геза Рохајм „Култура је човечанство“.

ZVEZDANI KOLODVOR | 8

Такав поглед на културу је у општем значењу. Бранко Кукић: „Култура је оно из чега се рађа и добро и зло. Криза културе је увек и криза друштва“. Култура је у прошлости само подразумевала и означавала духовне вредности, данас је то шире значење као што смо видели по цитату мађарског антрополога Рохајма. Култура је цео човеков свет и читав живот како каже Ратко Божовић у лексикону културологије. Порекло речи култура потиче од латинске речи cultura лат. именица што значи обрађивање, израда, colere лат. глагол гајити, неговати. У неолиту људи су започели свој пут у цивилизацију. Провобитно се култура употребљавала у пољопривреди. Култура је прерађивање природе. Човек је добио разум по коме се разликује од свих других живих бића. Све што човек ствара што је потребно за живот је КУЛТУРА. Дефиниција културе: Култура је динамична целина свих вредности, које настају материјалним и духовним стваралаштвом човека, у свим временима и на свим просторима, свесним одрађивањем од природе, у циљу одржања, продужења и напретка појединца и друштвених група, људског друштва и људских друштава, човечанства и људске вресте. Ако би посматрали математички то би изгледало: КУЛТУРА = материјалне вредности + духовне вредности (увек дате у симболичкој форми испољене у свакодневним животним праксама). Прва особа која је дефинисала културу је био чувени римски говорник и борац републике Тулије Гај Цицерон. „Cultura ... animi philosophia est“, „Култура... је филозофија душе“. Можа је он и индиректно живот изгубио бранећи културу, борећи се за демократију право гласа и беседништва у сенату. Демократија је врло битан део културе како онда, а још више данас. У просвититељству када разум затире пут науци и сумњи, јер не постоји наука без сумње, култура добија ово значeње које ми и данас користимо. „Култура је украс живота“ Култура је увек кохерентна за човека. Све што радимо и чинимо у позитивном смислу је у општем значењу култура. Са оваквог становишта и свакодневни поздрав на улици је део културе, не бацати ђубре на улицу је култура, доћи на време на посао, школу, факултет је култура.

Култура је толико широк појам да појмови као што је солвентан или ликвидан, принцип двојног књиговодства у савременом привредном субјекту је такође део културе. Култура никада није резервисана само за институције културе као што су позоришта, опере, музеји, галерије јер постоји и култура живљења, култура образовања, правна култура, пословна култура, социолошка култура, филозофска култура, економска култура, маркетиншка култура, медијска култура, производна култура, екологија културе, култура исхране, култура младих, култура слободног времена, култура сопственог искуства, култура становања, култура свакодневице, културна политика... култура је део свеокупног нашег битисања. Не постоји човек на планети који није усвојио неки културни образац или културне вредности карактеристичне за његову животну средину. Енкултурација је прихватање културног образца средине у коме смо се родили, учење одговарајућег понашања сопствене културе. Акултурација је учење одговарајућег понашања туђе културе. Са аспекта акултурације постоји интеграција и асимилација. Са појавом писма у четвртом миленијуму пре наше ере, човек полако бележи све оно што је за њега битно. Латинска пословица каже Verba volant, scripta manent! „Речи лете, написано остаје!“ Писмо је такође део веома битног елемента културе, али и релгија, влада, морал, наука, филозофија, рад, уметност су елементи културе по Вилу Дјуранту. Писмо само по себи је и део културног идентитета једног народа. Забранити писмо једном народу је исто што и оспоравати културни идентитет једног народа тј. забранти једном народну да постоји. У прошлости је било безброј примера када су се поједини народи сусретали да им се забрањује писмо, као што је било за време окупације и геноцида у Првом светском рату од стране Аустроугарске у Србији. И, данас смо сведоци да се ћирилица Србима забрањује у појединим бившим југословенским републикама, а у неким новонасталим државама Срби немају чак ни статус националне мањине, иако живе на тим просторима вековима. Оправдање за забрану писма у 21. веку не постоји ни један ваљани цивилизајски разлог, већ је то само затирање културе једног народа, што је увек и по правилу у историји претеча и физичком затирању једног народа на одређеном простору. Писмо је увек један од основних елемента културе, а култура се не забрањује и не уништава за добробит човечанства и продужетка људске врсте. То нас је историја учитељица живота безброј пута научила, да је многим људским деструктивним понашањем уништено многобројно драгоцено акумулирано знање. „Прека потреба да спасавамо наш културни капитал“ су речи великог научника Милутина Миланковића. Управо преко писма и настанка књиге успели смо да акумулирамо сво знање до данашњих дана. Настанак књиге је такође део културе. Наш такође већ сада бивши савременик Умберто Еко је био велики борац штампане књиге, говорио је да живимо у истој ери као и Гутенберг, јер не постоји ниједан људски проналазак тако значајан као што је књига.

ZVEZDANI KOLODVOR | 9

Већина људи са том констатацијом се слаже, а ја ћу цитирати и Џона Милтона, великог борца за слободу штампе у 17. веку, који је говорио „Убити књигу је исто што и убити човека“ или „Убити књигу је исто што и убити разум“. Наш чувени Никола Тесла не би био то што јесте да није волео књигу. А књига је веома значајна за културу. „Учио сам туце језика, проучавао литературе и умјетност и провео своје најбоље године у библиотекама читајући све што би ми дошло под руку и осјетио сам да сам узалуд трошио вријеме, али убрзо сам схватио да је то било најбоље што сам икада учинио“. Семјуел Хантингтон је говорио о сукобу цивилизација и кулутра, сада већ бивши савременик који је прогнозирао, а можда већ и предвидео нашу данашњицу да се више на планети неће водити ратови око ресурса, сировина или идеологије као у прошлости, већ управо око културе. Тако је култура данас у „првом плану“ тема јавног мнења и вероватно никада битнија као данас. Велика кинеска цивилизација је увек у првом плану истицала културу у додиру са другим народима. Кина је је данас опет велика економска и културна сила на планети, скоро свакодневно шири мрежу својих културних институција широм планете. Већ сада, Кина издваја из буџета у поједине сегменте културе највише на планети у поређењу са остатком света. Баснословно велики фондови за развој образовања, филма, музике, уметности, издаваштва итд. Ја нисам заговорник глобалне културе а још мање универзалне културе, а са тим ће се сложити већи део планете, поготово сви они потлачени народи који нажалост и данас постоје. У нашој земљи није дефинисан модел културне политике по коме ће се култура развијати и спроводити. Из државнобирократског модела културне политике који је био карактеристичан за земље Источне Европе па и код нас, ми се још нисмо определили у потпуности који би модел био најбољи. Постоји неколико модела културне политике који данас постоје, а идеалан би био демократски модел културне полтике али он не постоји ни у једној земљи на свету. Државно бирократски културни модел политике је замењен националним моделом културне политике готово у свим земљама источне Европе и вероватно ће се овај модел у потпуности применити и код нас. Многе наше институције културе се налазе у „транзитном“ периоду, нису још препознале ZVEZDANI KOLODVOR | 10

нове околности после распада прејашње државе. Понеке институције културе се нису снашле у новонасталој ситуацији, а не све, отворено промовишу глобалну културу. Готово да су југословенски културни развој заменили са универзалним и глобалним развојем културе уместо да се прилагоде националном моделу културне политике. Основна карактеристика у националном моделу културне политике је идентитет, који треба да се заснива на уважавању свих релевантних чинилаца повезаних са историјом, традицијом али и културним реалитетом данашњице. Културни образац одликује све људске заједнице. Он карактерише сваку људску заједницу која на основу материјалне производње, социјалне организације и духовних и уметничких творевина даје свом постојању и одређени културни профил битан за одређење његовог идентитета. Колико је култура данас битна је пример француског министра културе Жак Ланга из 1981. године који је у скупштини истакао: „Економија и култура делови су исте битке“. На крају да закључим речима Клифорда Герца „Без човека, наравно, нема културе: али исто тако, и што је још важније, без културе нема човека“. Без сумње културу би требало свако друштво ставити као приоритет свог интересовања као тема од општег значаја за јавно мнење. Јавност без обзира што је аструктурална, понекад се понаша као маса а најчешће као публика да једино култура је решење наших свакодневних проблема са којима се сусрећемо. Бранко Кукић: „Несрећа је у томе да је ствар српске културе постала ствар појединца“; исто то потврђује и Чедомир Васић: „Све у нашој култури се свело на појединачне напоре и лични ентузијазам“. Право на културу нам је загарантовано и чланом 22. Деклерације о правима човека из 1948. године које су донеле Уједињене нације. Културу треба да негујемо свако понаособ и као друштво и као народ, јер док ми негујемо културу она гради нас. За мене лично култура је поред свих горе наведених чињеница и недовојиво повезана са хуманошћу, док имамо у себи хуманости имамо веру у себе и људе око себе. Судбоносно човек је увек везан за културу. Завршићу цитатом Антониа Пероти „Култура је резултат сусрета човека, природе и друштва“. Сви смо пролазни и ништавни на овој планети, а једино нас култура чини бесмртним. Panta Rei.

ZVEZDANI KOLODVOR | FELJTON

ПОЗЛАТА У КОНЗЕРВАЦИЈИ И РЕСТАУРАЦИЈИ УКРАСНИХ РАМОВА ____________ Пише: Мирослав Васић У претходним бројевима је обрађена историја и значај украсних рамова, конзервација и рестаурација, а у овом кратком тексту ћу се дотаћи у кратким цртама позлатарством. Позлатарство је стара техника присутна још у антици, почеци се везују за старе цивилизације попут сумерске, египатске, кинеске, индијске. Процес добијања златних листића се вековима незнатно променио. Позлатарство је присутно већ неколико хиљада година. Кинези су измислили папри, прву пресу за штампу, неколико векова пре Гутенберга, барут, компас, шпагете и безброј много других узума на добробит човечанства, али не заостају ни у позлатарству тако да су Кинези златне листиће користили још две хиљаде година пре наше ере. Злато је увек имало посебну симболику за човечанство. Злато (Au, латински – aurum, сјај зоре) је метал у боји који не пропада, не кородира, и када је чист има фину мекоћу и наравно сјај, светлост. Чисто злато је на ваздуху апсолутно стабилно. Због тих својстава злато је племенито за човечанство. У семантици која је грана семиотике (семиологије) злато има више значења. Сунце је у историји имало религијско значење, у првобитним цивилизацијама сунце се увек повезивало са врховним божанствима. Сјај злата се увек везивао са светлошћу сунца. Светлост је присуство богова, а сам бог је светлост, а не тама. Исус је светлост, „Ја сам светлост света; ко иде за мном, неће ходити по тами, него ће имати животну светлост“. Злато у великој мери одашиље „заслепљујући сјај“ у комбинацији са „тајанственим мраком“, што је, према учењу Дионисија Ареопагите, синоним за божанску светлост.

ZVEZDANI KOLODVOR | 11

Цареви и злато су увек кроз историју повезивани. Њихова моћ се исказивала количином и раскошем злата коју располажу преко својих инсигнија, хабитуса. У Кини је злтана боја била резервисана само за царску породицу, једино су они могли да носе златну одећу (тканине прошаране златном нити), царско достојанство. Колико је светлост битна за човека говори и случај који нема везе са златом али је битан за светлост и говори о једном од највећих умова свих времена: „Он ће бити дете олује. Не, биће дете светлости“, разговор мајке и бабице, рођење у олујној ноћи Николе Тесле. Сам Тесла је говорио: „Једна зрака свјетлости из далеке звијезде пада на око тиранина, кроз прохујало вријеме може промијенити ток његовог живота, може промијенити судбину народа, може промијенити – тако замршени, тако незамисливо сложени су процеси у природи“. Не може се поздано утврдити када се позлатарство одвојило од златарства или је настало када и само златарство. Од седам светских античких чуда две су биле позлаћене, Колос са Родоса и статуа Зевса у Олимпији, златни листићи су се користили за украшавање пластичних радова и делова архитектуре код старих Грка и Римљана. Буда на Далеком истоку је често пресвучен златним листићима. Безбројни су примери позлатарства у античком свету попут скулптура, накита, разних врста фрејмова и предмета из сакралне и световне употребе. Сва велика царства, државе, републике су свој моћ показивали градњом монуманталних споменика у којима су обилато користили злато и златне листиће. Рим, Париз, Москва, Санкт Петербург, су само неки од градова у којима је позлата доступна оку сваком песетиоцу, попут купола цркава, мостова, скулптура итд. Једна од основних специфичности украсних рамова је позлата, и то је најчешћа асоцијација на рамове. Злато због своје специфичности тегљивости и ковности је изузетно велика – од 1 грама злата може да се извуче жица дужине 3 km, а ковањем или ваљањем могу да се добију листићи "златне фолије" у позлатарству златни листићи дебљине до 0,0001 милиметара. Такви листићи су 500 пута тањи од човечије длаке. Злато је најкованији метал. Златни листићи за позлаћивање истањују се дебљине од 0,00014 до 0,00011 мм Носиоц позлате код украсних рамова је дрво. Пре позлате украсни рам треба импрегнирати односно туткалисати, затим нанети препаратуру (гипс, креда), следећа фаза је изолација (шелак) и као коначна фаза пре позлате нанети у неколико слојева болус. Везиво за болус користи се туткало. Болус се наноси у неколико танких слојева. За позлату украсних рамова потребне су посебне четкице за позлату, нож за позлату, јастуче за позлату, и лепак и наравно златни листићи. Постоји неколико техника као се позлаћује у зависности од лепка, микстиона. Најпознатија је на болус тј. полимент. Познат још као јастуче за злато. Активирањем болуса злато се наноси посебном четкицом (претходно се наелектрише) које се лепи на површину. Ова позлата је најбоља у случају да се злато полира ахатом (полудраги камен) – долази до врхунског сјаја површине. Злато у златним листићима се појављују у виду слободних листића или трансфер листића у различитим дебљинама (једнослојно, двослојно, трослојно) и у различитих карата злата.

ZVEZDANI KOLODVOR | 12

Украсни рамови старих мајстора су управо болусном техником урађени. Постоје и микстиони за позлату уљани за које нема потребе постављање болуса, сем уљаних у употреби су и акрилни и водени микстиони. Водени микстиони се активирају за петнаестак минута, уљани могу и дуже у зависности од препоруке произвођача. Водени микстиони су се показали бољи у употреби када се ради о позлати са шлаг металом. Шлаг метал је величине 16x16 цм (комбинација бакра и цинка). Шлаг метал се више користи у позлаћивању украсних рамова, јер је пуно јефтинији од правог злата. Позлата било правим златом или имитацијом злата се фиксира шелаком, цапон лаком, посебним лаком за позлату итд. Ово је нарочито важно за шлагметал који

ако се не заштити лаком оксидира. Патина на злато се поставља најчешће јудејским битуменом, воштаним битуменом, разним врстама пигмената, бајцовима, разним врстама шелака итд. Патина служи да се нарочито код шлаг метала „убије“ висок сјај, посебно код украсних рамова када се жели постићи да рам делује „старински“ код ново израђених украсних рамова. Код правог злата патина се изоставља. Поред позлате на украсним рамовим се може видети и пунцовање на површинама, и у ту сврху се користи алат за пунцирање. Код мањих оштећења позлате украсних рамова – само површински слој позлате оштећен, у санирање тих партија може се за ретуширање користити и златни пигмент. Позлата је илузија да је то пун метал. Прихватање позлате као пуно злато је довољно старо и усвојено да га је тешко критиковати. Украсни рамови треба да буду позлаћени и ова мала обмана је у потпуности безазлена. На крају да завршим са мудрости старих Словена и Грка који су за злато тврдили: „Злато је светолост која сија у ноћи“. Злато је извор светлости.

ZVEZDANI KOLODVOR | 13

ZVEZDANI KOLODVOR | PUTOPIS

Putopis: Vojvodina ili priča o ravnici, pjesmama, ljudima i ratovima __________________ Piše: Boris Maksimović

Čudan je to odnos između nas koji smo većinom rođeni okruženi brdima i te beskonačne ravnice zvane Vojvodina. Mislimo kako je to depresivno, tolika ravnica dokle ti pogled seže. I gdje god da kreneš sve ti je isto, kao da stojiš u mjestu i dok ti se pogled gubi u daljini čini ti se da se i sam gubiš. I zamišljajući sve to čini ti se da razumiješ zašto je uvijek Subotica imala najviši postotak samoubistava na području bišve Juge. A onda, jednog dana put nas nanese u Novi Sad ili kod rođaka u Sombor i gledamo sva ta žitna polja, prelazimo preko Fruške gore i nismo se ni vratili kući, a već nam nedostaje sva ta ravnica koja više nije sinonim depresivnog beskraja već nas podsjeća na mirno more u ljetno predvečerje. I onda se sjetimo da su nas učili da je nekad tu stvarno i bilo more, kako kaže Đole Balašević, čekalo nas pa presušilo.

ZVEZDANI KOLODVOR | 14

Mnogi su pisali o Vojvodini, voljeli je i pjevali o njoj, ali niko kao Mika Antić. Ne treba ovdje paziti na korektnost pa koristi sigurna pribježišta ovještalih fraza kao što je: „Jedan od onih koji su najljepše pisali…“ Ne! Niko kao on nije volio sve što čini tu zemlju i što stoji na toj zemlji, kako on kaže „od štala do neba, od blata do pšenice“ i njene Cigane i tamburaše i vašare i salaše. Niko kao on nije pisao tako da dobiješ želju da prodaš sve i kupiš neki salaš i čitav život obrađuješ zemlju, juriš konje vrane, slušaš zvuke čardaša i sve što ide uz to…

A onda se sjetimo da sve i da hoćemo, ne možemo to da učinimo, jer kako prodati sve kad je ostalo još bog zna koliko rata kredita, da čitav život obrađuješ zemlju, opet bi ti dosadilo, a i čardaš se igra još samo na smotrama folklora. A i ta Vojvodina kakvu je zamišljamo vjerovatno odavno ne postoji, ali svejedno, lijepo je maštati o svemu tome…

Kao što rekoh, mnogi su potekli iz te ravnice, od Branka, Đure i Zmaja, Laze Kostića, pa do Isidore, Crnjanskog i Veljka Petrovića, Tišme (i jednog i drugog), ali niko nije cijedio srce u svaku strofu pišući o njoj kao Mika Antić.

A pisao je Mika ovako: „Volim je od štala do neba, od blata do pšenice, toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice, tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša, gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali, gde su starice tepale i pragove branili golim šakama, pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli, pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali – tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i ivansku, belju od jaganjaca, crnju od paljevina, tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku, kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina, pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba, ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara, zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav – volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica, jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica večito će lepršati nad našim umornim glavama.“ ZVEZDANI KOLODVOR | 15

Pa šta je to oblikovalo Vojvodinu, načinivši je toliko posebnom? Mnogo vijekova na raskrsnici puteva, na razmeđu imperija ostavilo je dubok pečat na njenom licu. Tu su i Srbi i Mađari i Slovaci i Rusini i Hrvati i Bunjevci i Cigani i Makedonci i Rumuni i mnogi drugi koji svojom simbiozom čine ono što se obično naziva duhom nekog područja. Svi oni su donosili svoje običaje, svoju kuhinju i arhitekturu, svoju metriku u pjesmama koje nisu ni bili svjesni, ali kad se ovako kaže, istina nam izmiče i pravo stanje stvari ostaje skriveno između redova.

Nekad je ta razmjena išla mirno, nekad je nametana. Jovan Skerlić piše kako su tokom osamnaestog vijeka postojali posebni odredi mađarske policije koji su tjerali pravoslavno stanovništvo da radi na pravoslavne praznične dane pritom ih prisiljavajući da praznuju

katoličke. Centralna vlast je planski naseljavala Vojvodinu njemačkim i mađarskim stanovništvom i kao i uvijek dolazilo je do manjih i većih sukoba između tih nacija. A onda je nakon Drugog svjetskog rata tadašnja vlast kolonizovala Vojvodinu ljudima iz Crne Gore i Hercegovine i tako dok jedni nisu prevagnuli.

Dugačak je spisak krvavih borbi za oslobođenje, a manje krvav nije ni onaj poslije oslobođenja. Dovoljno je samo spomenuti Sremski front i sve uzaludno izginule žrtve, i svima će sve da bude jasno.

ZVEZDANI KOLODVOR | 16

Ali, bilo je slučajeva kad je u tim sukobima ostajalo nešto netaknuto, nešto iznad prolaznih zemaljskih trvenja i mržnji. Tokom revolucije 1848. šesnaestogodišnji Đura Jakšić odlazi kao dobrovoljac u rat protiv Mađara. U tim borbama učestvuje i jedan od najvećih mađarskih pjesnika Šandor Petefi, inače najveći lirski uzor Đure Jakšića. Ko zna, možda su se negdje njih dvojica gledali preko nišana, a da to nisu znali, učitelj i učenik na neki način. Eto šta je život, Petefijeva majka bila je Slovakinja, otac Srbin, Sreten Petrović, a on, koga je sudbina odvukla na front gdje se borio i protiv Srba, ipak je postalo književni otac Jakšiću i Zmaju, koji ga prevode i dive mu se, uprkos svemu.

Poezija je tada bila ne samo „sredstvo“ kojim se pale mase i narod nacionalno osvješćuje, nego i ono što je ujedinjavalo sve te ljudi koji su išli u rat da se bore jedni protiv drugih, možda zadnja stvar koja ih je podsjećala da su na koncu svega, ipak samo ljudi.

Sjećam se svog prvog Fruškogorskog maratona, naveče sam odlučio da idem u Srbiju, ujutro sam već bio u autobusu, sa šatorom i nešto malo para da se nađe za pivo.

Zvali su me, a ja sam bio u mogućnosti da krenem istog trena. Bio sam neobično ponosan na činjenicu da ću jednog dana nekome moći da kažem da sam pješke prekrstario Frušku goru, nešto što ljudima oko nje ne znači baš previše, ali nekome ko je prvo upio mjesečarsku začuđenost „Stražilova“ Miloša Crnjanskog pa tek onda otišao na Stražilovo, to je jako mnogo značilo. Hodao sam kao opčinjen i povremeno se namjerno gubio u šumi samo da na trenutak osjetim tišinu.

Htio bih da opišem jedan zrak sunca koji prolazi kroz drveće i miris lipe u proljeće koji nošen vjetrom svemu tome daje neku nadzemaljsku dimenziju, ali ne mogu. Ne mogu i to me jako boli, kao što me boli i to što čovjek nema više prilika u životu da početkom maja stoji sam i udiše miris te, kako kažu, najveće lipove šume u Evropi. Udisao sam taj božanski miris, trudeći se da ga zapamtim a

svjestan da ću ga brzo zaboraviti. Ali isto tako sam znao da će mi ga jednog dana, ko zna kad, vjetar nekako donijeti i da će me presjeći kao što čovjeka zna da presiječe u prolazu miris neke stare ljubavi, prva cigareta ili bol za koju smo vjerovali da smo je zaboravili ili bar preboljeli. Kad sam izašao iz šume osjećao sam se kao čovjek koji se tokom dana i napije i otrijezni i nabasao na neki restoran i na Cigane kako sviraju Žute dunje, kao da hoće da me podsjete odakle dolazim.

Htio sam da im dam nešto para, ali u džepu nije bilo ništa pa sam zamolio druga samo da na trenutak stanemo i slušamo, jer je to bio savršen smiraj jednog savršenog dana, da prašnjav i umoran na obroncima Fruške gore slušaš Cigane tamburaše kako sviraju sevdalinke.

Počeli smo s Mikom Antićem, sa njim ćemo i završiti, najljepšim hvalospjevom ikad ispjevanim u slavu Vojvodine, nimalo slučajno u obliku zdravice:

„Ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga, ti što si dugovala i naplatila račun, nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom, zapevaj preko njiva, neka zabride kosti, volim te što si prosta, sirova, divlja tako, i tako mnogo luda, volim te… volim… oprosti, ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški, ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj, pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški, makedonski i lički, preko dalekih njiva, i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova, jer se ne stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća, od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova..

Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!“

ZVEZDANI KOLODVOR | 17

LEPOTICA GRADA SR. MITROVICE, AKVAREL

ZVEZDANI KOLODVOR | 18

Portret umetnika, slikara, pesnika Ivana Vešića — još jedna lepa priča iz Vojvodine je pred nama, priča u slikama, emotivni doživljaj pejzaža i romantične ambijentalne celine, koju nam prezentuje. Na slikama su većinom pejzaži slikani dušom čoveka koji oseća poetiku ravnice i prenosi je bojeći emocije kako likovnim, tako i pesničkim izrazom.

Ivan Vešić je rođen 02. avgusta 1947. u Mačvanskom Metkoviću. Završio je Učiteljsku školu u Šapcu i Pedagoški fakultet u Beogradu - likovni smer.

Radio je u osnovnoj školi kao nastavnik likovne kulture u Sremskoj Mitrovici i okolini do penzionisanja.

Dobitnik je više značajnih priznanja za pedagoški rad. Paralelno sa profesionalnim radom, slikao i izlagao. Imao je preko 15 samostalnih izložbi, ulja i akvarela. Živi i stvara u Sremskoj Mitrovici. Poslednjih desetak godina piše poeziju. Uživa u prirodi i druženjima sa ljudima uz muziku.

SAMO KAP VESELJA Sedim za stolom, a pred drugima rakija.

Kao tuđa žena nedohvatna... ne diram ja, a tako mi prija.

Setno gledam... i prizivam čula.

Pokušavam da se saberem, al` uvek ispada nula.

U sećanju milo, što se nekad pilo.

Nekad, ko` jelen kroz šumu olujno raznosio grane.

A sad, budan sanjam, čekam da svane.

Dajte!

Natočite, bar još jedno piće, za telo što se umorilo.

Nek` nova zora sviće.

Nek` svane još jedna zora rana što mi život nudi!

Samo kap veselja u meni, Uspavano da probudi.

ZVEZDANI KOLODVOR | 19

JEDNO PISMO… Dušo moja, nemoj ustati, ako Ti se neće.

Nek` napolju jesen gustu maglu valja, a Ti se seti proleća i treptaja svih: velikih buketa sreće i malenih cvetića uz koji stih.

Ne ustaj, već se spusti u dušu svoju gde buja bašta i rasadnik boja.

Pomiriši jastuk najlepših snova, i šapatom kaži: hoću sve iznova!

Okreni lice na drugu stranu i ne sili svoje telo umorno da nevoljno hoda. Čekaj jutro da te samo zovne. Čekaće ono Tebe i do podne, dok Ti noge ne budu lake, da preskočiš težinu dana.

Kad ustaneš voljna, tad je Tvoja zora rana.

Ne meri dane tuđim satima.

Nit` je važno podne, a ni veče.

Leškari i čekaj da jutro samo iz Tebe poteče. Šta Te briga za tuđe vreme i teme, imaš svoj sat i svoj zov. Čekaj da Ti samo oni kažu: kad je Tvoje jutro i dan nov.

Tvoj Ivan

Pred kraj zime, akvarel

TIHO SAGOREVANJE Ukopana slika pod drvetom, nemi pečat davne lepote.

Iz dubine tiho posmatra, a u meni sve uznemireno.

Okom bez suza plovim.

Ravnica užarena sija.

Crkveni toranj raste, kao da govoriživot ovaj, lagano prolazi.

Ostajem nem.

Pogledom pratim kako se sve u nebo podiže.

Uzalud gasim.

Kao i ja, drvo iznutra tiho sagoreva.

KAO VOZ Svako jutro u isto vreme, brzi voz tutnji tačno kroz mene.

Stare, izlizane šine, po koja varnica sine.

Briše pustim poljem, bez krivine, pravo u dubine.

Proleću stanice u jednom trenu.

Na krajnjoj stade, odakle i krenu.

ZVEZDANI KOLODVOR | 20

Zimsko jutro u Sremkoj Mitrovici, akvarel

Ivan Vešić: Priča o akvarelu Akvarel, igra boje sa belim površinama. Titraj poteza koji beži. Lov dragulja u beskrajnom lavirintu. Potez. Ako je srećan i ako se primeti to, on ostaje. Ako nije, traži se drugi, deseti… pedeseti. Znati meru, osećaj za odlučivanje. Estetika. Imati daha.

Lebdenje i čekanje.Onda pravi, završni “ubod”.

Izgubljenost ili uživanje, ali više strepnja- da li je to “ono pravo”?

Razočarenje. Ponekad očaj, ili ushićenje. Zatvoriti oči, na silu sanjati nešto drugo.

Buđenje. Uživanje u stvaranju. Proleće, rascvetavanje…mirisi, povetarac, a po nekad i oluja. Opet lebdenje.

Oslonac i sreća. Ali, kako kad si sam! Sreću treba deliti. Ima dosta slepih, gluvih. Dovoljan je jedan koji ima oči.

Molitva i zahvalnost Bogu za mogućnost stvaranja i davanja.

Otvara se ponovo praznina. Šta sad! Uživati u nečem drugom I željno čekati novi skok. I tako, opet iz početka.

ZVEZDANI KOLODVOR | 21

NEMOJ JESENI Zašto dolaziš jeseni?

Maglom prekrivaš sve, likom toplim što sja.

Osta titraj dna zenice sklopljena moja oka dva.

Prekri od pogleda, Sve boje i plodove. Čekaš zimu i sneg beli… da sve neubrano, uzavrelo, stopiš u more ledeno.

Nemoj jeseni, nemoj, još I ti… i toplo i hladno valjati po meni.

Moja dunja, ulje

JESENJE PRESLIŠAVANJE Kao gusta zavesa, magla zatvara vidike.

Za svetlošću vape, dugo presovane slike.

Pokajno objašnjavam milujući sedu kosu.

Ko odnese treptaj lišća i jutarnju rosu.

Vetar sve odnese, osta boja žuta.

Suvo stablo u polju.

Stražar na početku i na kraju puta.

Darovi jeseni, akvarel

ZVEZDANI KOLODVOR | 22

ZGARIŠTE MUZIKE Protutnjaše utvare i hulje.

Lopovi duše pokradoše dragulje.

Osta nered u simfoniji lepote.

Drskim koracima izgažene note.

Tiho, zgarište muzike zadnjim plamičkom tinja. Čeka povetarac, da postane buktinja.

ŠTA RADIM...

Kradem Božje vreme, i od noći i od dana.

Svako veče je moje, a i zora rana.

Noć prostrana u sebe me vuče.

Neda danu na izmaku da postane juče.

Starost, akvarel

KLUPKO ŽIVOTA Godine brojim, u sećanje slažem...

Valjda starim, zašto da se lažem.

Sve mi se više u glavi mota, veliko klupko zamršenog života.

Ne osećam potrebu da se preslišavam, privikavam, niti odvikavam.

A, kada mi noću zalepršaju snovi, svakog jutra poklon, osviću dani novi.

Čamci čekaju, gvaš

Dani uvek novi, a moje klupko raste… postaje sve veće i veće.

Jedini napor, a zapinjem koliko mogu da upletem još po koju zlatnu nit od sreće.

A te nit ste vi, prijatelji moji.

ZVEZDANI KOLODVOR | 23

ZVEZDANI KOLODVOR | ESEJ

Na čarobnom bregu pesništva _________________ Piše: Zorica Tijanić Usamljenost u nama rađa originalnost, nepoznatu lepotu i sklonost ka poeziji….

Tomas Man Da li je usud – rani odlazak mladih pesnika? Bilo da sami prekrate svoju muku ili rođenjem u zao čas bivaju „blagosiljani“ od suđaja da prohode putem beline. Da li je život proveden u bolu večita borba zdravog uma sa bolesnim telom koja neumitno vodi – predaji. Borba kao cenjkanje sa Bogom, kupovanje vremena za još poneki stih. Nikad dovoljno izrečenog, dosanjanog, napisanog. Krv kao simbol života kad zaledi žile, pretvara se u belinu.

Zaslepljuje ali i drâga, milujući poput miropomazanja. Ono što želi, jeste da pruži utehu, ali ne može.

Budi osećanja koja pokreću krug pitanja i ona se u kovitlacu razlažu na najfinije čestice prašine, poput srebrnog praha prosutog po zvezdanoj stazi.

Belina kao simbol brisanog mlečnom putu koje kreće ka se vraća i zatvara krug zašto je uvek pristuan bol stihovi opijeni strašću koja je kada umire, bivajući najjači i Dubina predstavljena tamom I nakon svega, ostaju zapisi u mirisu tamjana koji čisti,

prostora. Otvoreno srce na matici, tačci postanka, zatim ništavila otvarajući pitanja koji rađa patnju. Ponekad su zamenila ljubav, baš kao najdublji. ali i lepotom otkrivanja. najlepšim oblicima, bojama i kadeći čula.

Čarobni breg Tomasa Mana bio je Paunov mladi nedosanjani život, proveden na mnogim bregovima koji su nudili nadu za još jedan udah. Jedan udah – jedan stih. Zatočen bolešću kao da je oslobađao iz sebe samo još više oblutaka koji su se pretvarali u stihove znajući da nam ostavlja u nasleđe najveće bogatstvo svoje duše. U pesmi „Lepota duše“, posvećene doktoru Ljubiši Iliću kaže: „Postojimo zato da jesmo i da smo bili u neko vreme,

trudimo se da nadživimo sebe Ako se može nekim čudom, Jer znamo da ljudi ponekad traju duže no pleme, Samo Velikoj duši dozvoljava se šetnja Večnim krugom Ona ostaje to što jeste: Cvet i Sunce Čudesnog Tvorca….“

ZVEZDANI KOLODVOR | 24

Telo je ionako propadljivo. Zato palimo sveće da bi svetlost pratila duše kroz molitve u večnom životu.

Tražeći svetlost, obraća se svojoj sestri Jacinti i prijateljima koji su bili uz njega, pružajući mu nadu i reč koja teši. Dajući mu snagu da oseti svetlost u tim trenucima, njegova hrišćanska vera narasta do zahvalnosti. „Sa tobom bol nam postaje šala, Toplota raste u našim grudima, Neka Ti je hvala do Boga, nek ti je hvala Za sve što si pomogla ljudima.“ Poezija Pauna Petronijevića živi, zahvaljujući snazi njegove duše, ali i vrednim književnicima koji su prepoznali lepotu i nežnost njegovog poetskog izraza i koju su podigli na dostojan pijedastal.

Na čarobnom bregu, zatočen bolešću rastao je svaki stih iz nedara mladog Pauna Petronijevića. Pitao se kao i mi sada – zašto? Nije to bio strah od odlaska, već bojazan da neće imati vremena izreći ono što je u njegovoj duši iz koje je crpeo stihove. Plašio se da ostane nedorečen, jer imao je toliko toga da iznedri iz duše, vođen rukom bele tajne, koju nam je delimično otkrio mislima i porukama, a putem stihova. Iako, provodeći vreme po lečilištima, poput Hansa Kastropa, glavnog junaka Čarobnog brega Tomasa Mana, Paun svoje vreme provodi tražeći i dajući smisao svom životu. Stihuje, razmišlja, vodeći bitku sa telom, on gubi ali njegova duša nadrasta neslućene visine božanskog. Sam susret sa nebeskim…. On shvata i prihvata neminovnost sudbine.

U pesmi „Neizbežno“ kaže: „Ti ničeš iz moga mesa, travo zelena, ja u cvet i trn pretvoren pružam lišće, blažim i ozlede pravim na stvarima, kosti me moje kose u plast zrela sena….

Gde ostadoh da niknem i da procvetam….“

Neizbežna je bolest i smrt koja, iako ga mrvi, on pruža mladice svojim stihovanjem. Njima donosi i lepa i tužna osećanja, ali zasigurno i neizbežno je, da ostavlja trag upućujući svetu najlepše poruke objašnjavajući da je sreća u malim stvarima. Pretvara se Paun i u drvo – pretvarajući se tako u večnost.

Još u ono vreme, obraća se podsvesti, upućuje želje svome Nad Ja, ali ipak svestan da je telo propadljivo, a duša večno živi vodi nas magijom svog pera kroz belinu koju oseća kao hladnoću, stavljajući nam povez na oči kako bismo i sami osetili bol, kroz koju prolazi, pokušavajući da demistifikuje patnju. Upoznajemo se i rukujemo preuzimajući na taj način “belu tajnu”. Čitajući ga – osećam. Mogu da prepoznam tu žudnju čoveka za životom, želju da dobri vetar odnese bol, a on ga na slikovit način izgoni iz svog organizma, čeznući za ljubavlju. U nekim se momentima oseća takva nežnost koja bi najlepše umela da voli, samo kada bi mogla da izađe iz svog tela.

Ali njemu uspeva. Upravo to i čini: „Penje se uz brdo…. „ ali već u drugom trenutku gubi snagu – „Stropoštah se bolan…“ I potom nastavlja ulazeći lagano u „Ništavilo“ – „A šta bih dao da zaboravim voljenje i boljenje ove noći što me kida…“ U „Čežnji“ svojim perom, oslikava i šalje najsnažniju poruka žudnje i strasti:

ZVEZDANI KOLODVOR | 25

„To glad ubijena u drobu vene, Žuč da svari najljući kamen što je crv Voda. I grca, i ljubi zene, Otvorenom vatrom čežnje gori krv…“ U simbolici tame već je sebe smestio u metafizički prostor, na mesto gde se nada sve manje oseća sa tendencijom da se potpuno ugasi, poput vatre koja ga je obuzimala. „… Telo, ljubav, smrt – to troje čine samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija… ” Tomas Man

tračak nade koje jutro probuđeno pruža. Paun, ponosan leži i kao da se pravda što je zarobljen pa iz njegove tame izviru pitanja o smislu i besmislu, o traženju što se naročito ispoljava u pesmi „Da li znaš“, kazujući pitanja, tražeći istinu na svojoj, naposletku, „Sagledanoj stazi“ –

„Umirite proročanstva, ponor neka vas stavi U svoju grobnicu mračnu Gde vam se zauvek sprema Stanica jednog kraja, što se bez vaše želje Sakriven krio do svog sudnjeg dana – Jer, najzad, staza se vidi moja Sva kao u priči ili umornom mozgu, Koji je buncanja prepun, bolesti sasvima prosta.“

Na „Odlasku“ nam kaže: Pitajući se – „Ostaje to podneblje koje su gledale oči i noge gazile jednu pobesnelu mladost noseći da svisne bol u ljubljenjima najlepših palmi jablanova ponoći…“ Elegična Paunova poezija puna je seni. Poput Jesenjina, sa kojim se identifikuje u nekim trenucima i u pesmi „Dvojnik“ u kojoj kaže: „Za mene kažu da samo k’o Jesenjin: Pomalo seljak a više poeta Srbije dobre ponajluđi sin – Umesto šajkače krasi me bereta.

A meni milo što sam ko Serjoža, Topao i dobar do pijanog bola.

Večito propet od pesme do noža Zanet vitkošću požudnih topola…”

Elegičnim notama ostavlja svoje znamenje. Ono, nošeno jesenjim vetrom i bojama lišća, urezano u stene, kamenje i bele zidove, ostaje utisnuto u pamćenje, zdravi se sa nama i oprašta. Za sobom ostavlja neutešne, one koje voli i žali, pružajući lišće poput ruku da zagrle, donesu utehu.

Pritom, uspeva da priguši svoj bes koji ga plavi sa nemoći i pušta nas da ga osetimo potpuno, kao da smo sa njim baš u toj beloj sobi, u tim lečilištima, na svim tim njegovim čarobnim bregovima, koji su nosili dobru nadu i duh vere do poslednjeg stiha.

U sobi, u belini postelje, pored prozora, s pogledom na krošnju, ponekad se promalja sunčev zrak, kao ZVEZDANI KOLODVOR | 26

„I upitam se gorko: – da li je sve varka, Ili pretnja – senka jedne umrle duše?

Zaključak je ujedno i njegov odgovor samom sebi: „Eh, neka niču trave po grobovima bivših, Ja stazu svoju vidim do njenog kobnog cilja…

Sa okukama kobnim i stremljenjima smelim Sa stanicama kratkim predumišljaja bednih Sa nevericom u se i u umorno kljuse, Što nosi putnika jednog ka završetku staze, Koja je ponegde hrapava do uzdaha plamenog, Koja je ponegde strma, koja je ponegde spora.

Ja stazu svoju vidim do njenog kobnog kraja…“ Tako je pesnik Paun Petronijević sagledao svoju „stazu“, prepunu bola, izvesnu da se završi kobno po jedan mladi, nedosanjani život, proveden na čarobnom bregu sa kojeg je iznedrio najlepšu poeziju pišući rukom bele tajne, poverivši nam i ostavivši jedno svedočanstvo, kao najnežniji talas tuge za, kako je znao da kaže, nedorečenim.

ZVEZDANI KOLODVOR | PROZA

Dušan Varićak: VERIDBA „E, sad je bilo dosta!...“ reče otac.- „Ideš na selo. Tamo ćeš se, valjda, srediti i smiriti malo... Ako je to uopšte moguće,“ -dodao je rezignirano.

Ravnodušno slegoh ramenima. Potpuno mi je bilo svejedno gde sam – ovde ili tamo; jedino što je zaista bilo pametno u celoj toj stvari, to je – da barem neko vreme jedan drugom nismo pred očima. ...

Martin u Rim, Martin iz Rima; i eto mene gde stojim na prašnjavom seoskom drumu, u sparno julsko popodne, užeglo i suvo, kako to samo u Sremu može da bude. Prvo sam obišao ono malo kafana u Starom, pa onda uhvatio bus za Novi. Posle desetak minuta vožnje, stajao sam na potpuno praznom sokaku - vazduh je lelujao, prašina ulazila u usta. Nekoliko puta se osvrnuh oko sebe, pitajući se u kojem ću pravcu. A ipak, dobro sam znao.

Na svega dvadesetak metara od mene bio je „Lovac“, onaj uobičajeni tip lokala pored malih autobuskih stanica u selendrama ovog dela sveta. Nakon što u Starom nisam našao nikog poznatog i ništa zanimljivo, jedino je bilo logično da odmah odem baš u „Lovac“ – prvu „moju“ kafanu u Novom.

Dočekala me je dobro poznata atmosfera. Svako selo i manje mesto kao da ima svoj „Lovac“, svuda isti – slabo osvetljenu i zagušljivu birtiju, sa jednakim rasporedom prostorija – dve sale, jednom većom, i manjom u začelju; šankom uvek na istom mestu – naspram ulaza; mnoštvom metalnih stolova sa kariranim stolnjacima; umornom šankericom (šankerica je uvek umorna, bilo da ima dvadeset ili šezdeset godina); s obaveznim džuboksom koji guta siću i trešti novokomponovane narodnjake; lovačkim trofejima i kičerajskim reprodukcijama na, od dima i muvljeg izmeta, pocrnelim zidovima; kao i uvek istim facama, koje večito pričaju jednu te istu priču. Čak i naziv lokala i njegovo logo iznad ulaza, svuda je gotovo isti – na zelenoj podlozi kitnjasto ispisano ime firme, i dve rogate jelenske glave naslikane sa strane. Sve je to urađeno, odmah se vidi, sa mnogo ljubavi i specifičnim poimanjem umetničkog izražavanja, i naručioca i majstora.

Prelazio sam pogledom po zamračenoj, polupraznoj sali. Kad, gle čuda – za jednim stolom sedi moj prijatelj Mirko, od milja zvani Šimbida, nizak, četvrtast momak. Mislim, njegovo prisustvo tu nije bilo nikakvo čudo, ali je zasigurno bilo čudo to što sedi uparađen u novom večernjem odelu, sa belom košuljom zakopčanom do grla i drečavom kravatom – a pred njim dopola ispijena flaša koka-kole.

Bio sam u šoku, zatečen. Stajao sam, tako, pored vrata, netremice, otvorenih usta, zureći u njega, ne verujući sopstvenim očima. Šimbida onda polako, kao na usporenom filmu, podiže ruku i lako mi, važnim pokretom, mahnu da dođem. Priđoh njegovom stolu. Pozdravi me kao Cezar, dostojanstvenim klimanjem glave. Uopšte nije ličio na sebe. „Šimbida, za Boga miloga, na šta to ličiš-?“ „Sedi! Šta ćeš da popiješ?“ važno mi se obrati, kao da nije čuo moje pitanje. „Ja ću da popijem – pivo!“ drčno odgovorih, prekorno odmeravajući njegovu flašu kole, još uvek ne sedajući. „Šta si se ukipio tu? Sedi!“ kaže on, za njega neuobičajeno autoritativnim glasom.

Bespomoćno se sručih u stolicu. Šimbida onda, istim laganim i dostojanstvenim pokretom ruke, pozva Maru – mladu i krezubu konobaricu, te naruči flašu piva i još jednu kolu za sebe. Mara uopšte nije delovala iznenađeno; radila je na takvom mestu da je već odavno ništa nije moglo začuditi. Ta se valjda ne bi zbunila ni da se neki stalni gost pojavi bez glave na vratima „Lovca“ i zatraži piće.

Pošto sam se malo oporavio od prvobitnog šoka, rekoh: „Dakle, šta se događa?“ „Šta se događa, pa šta se događa? Ništa se ne događa, šta bi se događalo?“ odgovori ovaj, kao da je najnormalnija stvar na svetu da se, po najvećoj vrućini, šeta okolo utegnut u novo-novcijato večernje odelo, i pije sok.

U tom trenutku stiže Mara noseći naručeno, stavi flaše na sto, otvori ih, uputi nam svoj najblistaviji osmeh i nestade. Kad ode, ponovo se obratih svom prijatelju: „Dobro, a sad da čujem – šta znači sve ovo?“ Šimbida me nevino pogleda i bespomoćno raširi ruke: „Uopšte mi nije jasno o čemu pričaš. Najnormalnije sedim ovde i pijem svoje piće!“ Nervozno sam se osmehnuo: „U redu, u redu! Evo, priznajem, uspeo si da me iznenadiš. A sad mi, molim te, konačno reci o čemu se radi?“

ZVEZDANI KOLODVOR | 27

Zagonetno se smeškao, kao da je samo njemu poznata neka velika i važna tajna. Lagano je povukao dim cigarete i zamišljeno se zagledao negde iznad sebe. „Ženim se!“ „Šta se?!?“ „Ženim se!“ ponovi.

Još uvek se smeškao. „Ajooj, crni Šimbida, znao sam da si se opet uvalio u neki belaj.“ „Ništa ti ne razumeš. Jednostavno – zaljubljen sam i ženim se.“ „A s kim to, crni moj Šimbida?“ „Ne znaš je.“ „Odakle je? Gde ste se upoznali?“ „Polako, što si nestrpljiv? Videćeš je.“ „Jel'? A kad?“ „Uskoro. Upravo sam krenuo da je verim.“ Značajno se lupi po džepu od sakoa i šeretski mi namignu. Pretpostavljao sam da se tamo nalazi kutija sa vereničkim prstenom. „Samo da popijemo ovo i krećemo po mladu!“ važno će.

Blistao je od sreće i ponosa. Meni ništa više nije bilo jasno. „E, ti stvarno umeš da iznenadiš čoveka,“ promrmljah slomljeno, više za sebe.

Samouvereno me je lupio po ramenu, kao da hoće da kaže: „Ništa se ti ne brini. Sve je pod kontrolom, držim situaciju u rukama.“ Popismo svoje piće, i Šimbida plati. Zatim energično ustade, popravi kravatu, poravna (preuski) sako i zagladi rukama ono malo kose što mu je ostalo na glavi. „Idemo!“ reče odlučno.

Izašli smo iz „Lovca“ i seli u njegovog starog, rasklimatanog „fiću“. Moj drug je delovao tragikomično, onako kabast i četvrtast, u odelu koje ga je stezalo i sa kravatom što ga je gušila, dok je na vrelom sremačkom suncu bezuspešno pokušavao da upali motor i pokrene kola. Stezao je zube i mrmljao nešto, susprežući se da ne opsuje. Ali, ostao je dostojanstven do kraja, kao što i priliči jednom tako značajnom času. Najzad, krenusmo.

Za vreme kratke vožnje, primetih da moj prijatelj postaje sve nervozniji; stalno se vrpoljio na svom sedištu, sve češće maramicom brišući oznojeno lice.

Skrenusmo u jednu sporednu uličicu; nedugo potom Šimbida zakoči, i stadosmo. Na obližnjoj klupi, sedela je pogrbljena starica, štapom u ruci oslonjena na zemlju, posmatrajući nas sa zanimanjem. Sva je bila u crnini – crne vunene čarape, duga crna suknja, i zabrađena nekom prljavom i masnom crnom maramom, koju verovatno nije skidala ni kada spava, pa ni po ovakvoj vrućini. Pomislih – koliko tek njoj mora da je vruće u ovom paklu.

Sa druge strane ulice, nekih dvadesetak metara od nas, stajala je grupa od pet-šest devojaka. Sve su bile lako obučene; pričale su nešto, došaptavale se i glasno smejale. Dohvatih kvaku na vratima, u nameri da izađem napolje. „Čekaj!“ uspaničeno će Šimbida. „Šta da čekam?“ „Sačekaj malo!“ Pogledao sam ga. Bio je vidno uznemiren i sav bled u licu; grizao je usne. Izvadi cigaretu, pripali je drhtavim rukama i povuče dim punim plućima. „Dobro, šta je sad?“ pitam ga. Ćutao je. Već sam postajao nestrpljiv: „Hoćemo li da krećemo po mladu, ili šta?“ Još uvek je ćutao. Nije me gledao u oči. Uzdahnuo sam: „Mogao sam da pretpostavim ovako nešto. Sve je išlo i previše glatko.“ Nastade neprijatna tišina. Šimbida je delovao sasvim unezvereno. Sva njegova malopređašnja odvažnost istopila se kao kockica leda na julskom suncu.

Starica sa klupe nas je već sumnjičavo fiksirala. „Dakle, hoćemo li da idemo da verimo tu tvoju buduću mladu, ili nešto drugo planiraš?“ insistirao sam. „Ne smem!“ prozbori najzad. „O, bokte, kako sad – ne smeš? Jesil' krenuo ovamo sa namerom da veriš devojku?“ „Da, ali...“ „Imaš li kod sebe verenički prsten, ili šta već?“ „Imam, ali...“ „Jesi li zdrav, prav, i imaš sve što je potrebno za vršenje bračnih dužnosti?“ ZVEZDANI KOLODVOR | 28

„Jeste, ali shvati...“ „Onda je stvar rešena! Idemo!“ ponovo se maših za kvaku. „Ama, čekaj...“ „Nema šta više da se čeka, Šimbida. Ne postoje nikakvi razlozi za strah ili kolebanje, kao što se vidi iz svega priloženog. Sve nam ide naruku. Sad ćemo lepo izaći napolje, obaviti te formalnosti i – gotovo.“ „Ma, ti ne razumeš!“ bio je slomljen. „Slušaj, čoveče! Znam da si nervozan i da imaš tremu. Ali, veruj mi – nema potrebe da se bojiš. Videćeš – sve će biti u najboljem mogućem redu. Sad mi lepo reci: koja je njena kuća?“ „Ona bela preko puta,“ pokaza drhtavom rukom u pravcu devojaka. „Odlično! Pazi ′vamo! Sada mirno izlazimo iz kola i idemo unutra.“ „Ali, ona nije tamo!“ u očaju zavapi moj prijatelj. „Kako sad – nije tamo?... Ej, da ti to mene malo ne zajebavaš?“ „Ma, ne zajebavam te. Jednostavno – ona nije tamo!“ „Pa, gde je, onda?“ „Eno je!“ pokaza glavom prema devojkama u blizini. „Ona u žutoj bluzi.“ „Savršeno! Šta čekamo onda? Idemo prvo po nju, pa onda svi zajedno kod njenih.“ Po treći put se maših kvake. „Ne smem!“ „O, Bože!“ Bespomoćno sam zario lice u šake. U istom trenu, sinu mi jedna misao i ja se sav ukočih. Okrenuo sam se prema njemu i široko se osmehnuo. Stavih mu ruku na rame: „Šimbida, prijatelju! Mogu li da te upitam nešto?“ „Pitaj.“ Govorio sam sasvim polako, da bih bio siguran da razume moje reči: „Da li ona zna da ti dolaziš da je veriš?“ „Naravno da ne! To je trebalo da bude iznenađenje.“ „Znao sam! Znao sam!“ zakukah. „Ene, de! Zbog čega se sada, pa ti, nerviraš?“ „O, kako sam glup! Bože, kako sam glup! Mogao sam odmah da pretpostavim u čemu je stvar,“ mrmljao sam sebi u bradu. „Rekao sam ti da je to trebalo da bude iznenađenje.“ „Zaista lepo iznenađenje. E, pa mogu ti reći – mene si stvarno uspeo da iznenadiš!“ „Eh!“ „Ček deder, još nešto da te priupitam: da li je, uopšte, bilo nešto među vama?“ „Kako to misliš?“ „Pa, mislim na to: da li ste se zabavljali, izlazili zajedno, šta već, družili uopšte?“ „Ma ne, video sam je svega par puta u životu.“ „Tako sam i mislio!“ bespomoćno ću ja. „I, šta ćemo sada?“ „Nemam pojma.“ „Imaš li ti, na kraju, nameru da je pitaš hoće li da se uda za tebe?“ „Ne smem.“ Ponovo je usledila neprijatna tišina. Podbočio sam rukom glavu i gledao negde u prašnjavu cestu pred nama. Šimbida se nagnuo nad volan, vrteći u prstima dogorelu cigaretu. Netremice je zurio u nju, kao da će mu sa te strane doći neočekivana pomoć. U njegovoj imitaciji automobila već je postalo nepodnošljivo toplo, nije bilo ni daška vetra da nas barem malo rashladi.

Okrenuh glavu u stranu, i sudarih se sa podozrivim staričinim očima. Brzo sam skrenuo pogled i ponovo ga usmerio pred sebe. Nešto je pod hitno moralo da se preduzme. „Dakle, hoćemo li ovako provesti ceo dan i dočekati veče ovde?“ „Ne znam.“ U jedno sam bio siguran: kada bih sve prepustio inicijativi svog prijatelja, zaista bismo osvanuli ovde. A to mi stvarno nije padalo na pamet. Zato rekoh: „Slušaj! Imam jedan predlog.“ „Kaži.“ „Kako bi bilo da je ja pitam hoće li da se uda za tebe?“ „Stvarno? Učinio bi to? Stvarno bi to učinio za mene?“ živnuo je.

Uhvatio me je svom snagom za ruku, oči su mu caklile. „Pa, naravno!“ ZVEZDANI KOLODVOR | 29

„Hvala ti, hvala! Nikada ti to neću zaboraviti!

Nemaš pojma koliko mi ovo znači. Ti si zaista pravi prijatelj.“ „Ma, nije to ništa,“ branio sam se. „Nego, reci mi još samo – kako se zove?“ „Mila. Zove se Mila.“ Oblizivao je usne i poskakivao na svom sedištu. „Ona mala u žutoj bluzi.“ „U redu, u redu... Ok, krećem,“ rekoh i otvorih vrata. „Ti čekaj ovde i pravi se mrtav...“ Skoro sam izašao napolje, kad me on ponovo uhvati za ruku. „Šta je sad?“ „Znaš... Molim te, budi fin. Znaš već kako, umeš ti to!“ „Nema da brineš. Biće sve u redu.“ Konačno sam bio napolju. Sunce je nemilosrdno pržilo, ali je opet bilo nešto podnošljivije nego u kolima.

Krenuh prema grupi na drugoj strani ulice. Obično u ophođenju sa suprotnim polom nisam imao previše uspeha; bio sam isuviše ukočen i zatvoren, nije mi lako polazilo za rukom da se opustim, nedostajala mi je neposrednost... barem što se tiče onih retkih normalnih ženskih osoba koje sam sretao. Sa onim drugima bila je, naravno, i sasvim druga priča. Sem toga, ovoga puta se nije radilo o meni.

Prišao sam im i rekao: „Zdravo, devojke!“ Razgovor prestade i upitni pogledi se uperiše u mene. „Izvinite što vas prekidam, ali neću vam dugo dosađivati. Jesi li ti Mila?“ upitah onisku devojku u žutoj bluzi. Nije bila baš neka lepota, ali je delovala simpatično. „Da, ja sam,“ odgovori. „Imaš li, možda, malo vremena? Hteo bih da te pitam nešto.“ „Naravno.“ Odvojismo se nekoliko koraka od ostalih. Izostala su očekivana propitivanja, sve je išlo mnogo brže no što sam to ja pretpostavljao. „Znaš šta, meni je zaista neprijatno što na ovaj način moram da nastupim. Molim te, nemoj da se ljutiš, ali upitao bih te nešto što će ti se verovatno učiniti, u najmanju ruku, veoma čudnim...“ „Nema potrebe da se izvinjavaš. Pitaj me, slobodno, šta god želiš.“ Gledala me je pravo u oči. „Hm, ide i previše glatko. To ne sluti na dobro,“ znam da sam pomislio.

Ipak, sve kao da se kretalo u željenom pravcu, presudan trenutak je nastupio. Zato odlučih da je poslušam i bez oklevanja rekoh: „ Ovaj... Da li bi se ti udala?“ „A za koga to, jel′ za tebe?“ ispali ona k'o iz topa.

Oči su joj vragolasto svetlucale.

Bio sam zatečen, nisam očekivao ovako nešto.

Učini mi se da je najgore prošlo. „Pa, u stvari, ne baš za mene...“, zbunjeno sam ZVEZDANI KOLODVOR | 30

se nasmešio i počešao iza desnog uva. „Radi se, naime, o mom prijatelju Mirku... eno ga, tamo u kolima.“ pokazah u pravcu gde je nestrpljivi verenik čekao.

Nije uopšte pogledala; izgleda da je odmah shvatila o kome se radi. Nekoliko trenutaka me je posmatrala širom otvorenih očiju iz kojih se polako, pa sve više i više, širila prvo panika, pa onda užas, da bi joj se na kraju oteo krik: „Neee, neee! Neću, neću, neću! Neee...!“ bežala je od mene i vikala u trku. Već sledećeg trenutka, zamače za kapiju obližnje kuće i – nestade je. „U jebote...“ Sada je ponovo na mene došao red da se nađem u čudu. Kada je već izgledalo da će se sve najlepše završiti, nastao je neočekivani preokret. U neprilici se osvrnuh oko sebe, Miline drugarice su ćutale i sve odreda neprijateljski me posmatrale.

Brže-bolje okrenuh glavu na drugu stranu, i naleteh na optužujući pogled starice sa klupe. Gledala me je netremice, besno, i iz nekog razloga – gotovo sa mržnjom, rekao bih.

Promrmljah sebi u bradu neku psovku – svega mi je već bilo dosta. Dugim koracima krenuh ka kolima svoga prijatelja, što pre da se sklonim odatle, osećajući da sam u unakrsnoj vatri pogleda koji mi ne žele nikakvo dobro. Šimbida me je sa nestrpljenjem čekao. Kada sam ušao i seo, grozničavo me obasu pitanjima: „Šta je bilo? Pričaj mi – šta je bilo? Jesi li je pitao?“ Činilo se kao da ništa nije video od svega onoga što se na ulici dešavalo. „Prvo mi daj cigaretu.“ Grozničavim pokretima izvadi iz paklice dve cigarete, i pripali nam. Sav se tresao i gledao me tako kao da mu od mene zavisi život ili smrt. „Dakle?“ „Dakle – pitao sam je hoće li da se uda.“ „I?“ „I, rekla je nešto otprilike kao da hoće, ali zavisi za koga.“ „Da?“ „A onda sam je upitao da li hoće da se uda za tebe.“ „A ona?“ „Ni da čuje.“ „Pu, majku mu!“ ote mu se.

Stiskao je usne i netremice zurio pred sebe. I ja sam, takođe, gledao napred, ne usuđujući se da okrenem glavu ni levo, ni desno.

Onda se prenu, naglim pokretom odbaci nedopušenu cigaretu kroz otvoreni prozor, i odlučno reče: „Idemo!“ „Gde?“ „Da se napijemo!“ Okrenuo je ključ u bravi. Veteran je ovog puta upalio iz prve.

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

REFLEKSIJA JEDNOG TANGA Ti Pred zoru dolaziš, uloga stara, otegnuta, snažna.

Splasnjavaš noć, unoseći svetlice u snove, kidaš ih, uvlačiš mi se kroz pore kože, ulaziš u krv, ne dam se smetati, kao nebesko telo što se, zamračiti neda.

Ostavljaš vremena, zahvalna sam, opravdavaš svoj uticaj, oplemenjen iskustvima silnim, nastupaš kroz usiljeni marš, pružaš lep prizor.

Odričem se mesečine, zvezda, samosvesno, nametljivo, u suštini, Ipak, stidljivo i tiho.

Voliš skladnost, tražiš je hlapljivo, modeliraš umetničkom ljupkošću, dobuješ sa kišom, kapljicama ljubavi me oblivaš, na dlanu, liniju urezuješ, darivaš veličanstvo, smelih momenata, mojih uzvišenosti.

Portret pesnika Čedna Radinović Lukić, rođena u Kninu,

1970. godine, gde se i školovala, iako svoj grad detinjstva, smatra Zadar zbog uspomena.

Najlepši deo života je veže za more i obalu.

Ova Dalmatinka, je supruga pomorca, majka troje već odrasle dece, odličnih studenata, đaka.

Volim te Život je posvetila deci, porodici, fakultet napustila, kaže - nije mogla sve... Živi u Šapatom vetra, ovlaš me ljubiš, Beogradu, gde je pronašla svoj kutak.

Poeziju piše od srednje škole, iako neko neosetno, ne izazivaš iluzorne linije smejalice, vreme je prestala, ponovo je osetila želju da hrabrost rečitih tišina, da strahove prizna, se putem svojih pesama vrati poetskom najveće vapaje srca. izrazu.

Glas umirujući,inkriminišući otisci prstiju, Član je Kluba pisaca Čukarica, kao i kroz permanentnost, vatra, igra produženih senki, književnog kluba Skadarlijska boemija. umetnici kroz izraze, strah, beli papir grafitom ispisujemo. Mnoge pesme su joj štampane po zbornicima i antologijama....

Pozeri noćnim šetačima,prikovana pogledom, volim, molim, klečim u tvojim očima, blistam istinom, Objavila je prvu zbirku poezije Refleksija smela,kroz povremeno, ružičaste pejzaže, jednog tanga, u izdanju Poeta, 2016. godine. zasutih crvenim i žutim pegama,kroz bledilo meseca ranih svitanja, trag pobune prodornog pogleda, što ne jenjava, savršeno te volim.

ZVEZDANI KOLODVOR | 31

Vreme ide, ali malo je, ne merim, ne brinem, sanjam, neću da se budim, da te ne vidim, izgubim.

Devojka Devojka dinamičnog slikara, kroz razgovore o umetnosti, pegavim strukturama, atomima boje, traži prirodan položaj, nije slepa.

Rečnik joj lice napreže, urezujuci fanatske bore, devojka dinamičnog slikara, uskršnjeg, istančanog umetničkog ukusa.

San Sporim korakom prilaziš, žmurim, lepo da vidim sve, nebo se otvara,milioni zvezda, me prekrivaju, poznajem ti dah, poželi da zaspiš, glavu u krilo da mi spustiš, prstima da klizim po tebi, jagodice da peku.

Slabić što povremeno se prikloni, na otpor što zri u potaji.

Da se izborim, oteraću dan sa prozora, ionakoje svaki običan.

Upleti mi u kosu prošlosti breme, niz vetar pošalji, da nosi me, visoko da letim, ne spustaj me, tlo mi više ne treba. Želje ću da pakujem, i tebe nemarno da spakujem, nosim te sa sobom, bez pitanja, negde visoko, iznad vremena, boje gde se menjaju, kroz umorne kapke, strahovi da nestaju,hrabrost mi pruži.

ZVEZDANI KOLODVOR | 32

Voleo je oblike, uskršnje, akcente, konstalacije,ostade samo rečnik, iskrojeni stilski otpaci, ogledalo dijagonalnih naprslina, slika izvitoperena.

Slikarskoj ruci stvaralačka snaga,peščani sat, vremenski, ogledalo što deformiše, napregnuto slikarsko lice.

Odsutnost, neudobnost, najodsudnijih mesta, amizantni prizori, otmeni tonovi, kistom detaljirana, vidi smisao života.

ZVEZDANI KOLODVOR | RECENZIJE

Slavka Klikovac: Spoznaju bola kojeg samoća raspe po cijelom bitisanju ne sakriva. Pronalazeći sagovornika u sebi daje nam poduku i pouku šta uraditi sa postojanjem, kada drugima, do kojih nam je najviše stalo, više nijesmo potrebni. Borba sa naličjem života, kada krv u žilama prestaje biti tekućina, kada čestice života moramo hvatati kroz etar i bol golim rukama držati u naručju bez želje za osluškivanjem treptaja života u nama samima. Nema sagovornika u pjesmama, nema ih kome predati sem nama, čitaocima, koji je poznajemo i znamo važnost i veličinu njenog bitisanja. Pjesme temelje neshvaćenost, nespremnost za osornost koja kao postopica i nje i njene sjenke korača u svakom stihu.

Njena moć da kosmčko poveže filozofijom sa nitima krhkosti kojiima se poigravaju svi koji osjete slabost drugih, ne znače i krah duše.

Rane na duši zacjeljuju upravo na način kako to Dijana čini. Pronalazi snagu u sebi, a samo jaki mogu jačati sebe. Hrani se snagom iz svoje utrobe, hrani se kajanjem i oprostom, samokritikom i odbranom u ritmu pokreta žile kucavice. Neću nabrajati pjesme.

Sve je ovo jedna pjesma, jedna želja, jedan cilj. Rukopis Vedrine je prijeka potreba za unutarnjim čišćenjem, ispiranje bola…

Svakom riječju napisanom pravi iskorak ka zdravom tijelu dajući duši žansu da predahne i nađe smiraj. Čekanje, čekanje i dalje čekanje da se oslušne vapaj koji joj polovi um… Krivicu drugih nosi kao svoju, a u naramku sjećanje na neučenjini grijeh koji joj rođenjem u ruke darivaše.

Pjesma svaka to nosi kao pehar podigntu visinu i traži nit razuma što kosmička sila joj šalje. Umije Dijana pronaći izlaz iz sopstvene nemoći…Umije i put je njeno književno stvaralaštvo koje je potvrdjeno kao vrijednost u svakom njenom novom javljanju. Ona je Afrodita i Pepeljuga, Eros I Orfej, Dijana I Artimida. Raduje se buđenju na svojoj strani kreveta i što rukama može odgurnuti od lica zid…

Raduje se glasu svom kada ga čuje dozivajući svoj odjek.

Ljudi sa njenim vrlinama imaju veliku šansu da budu opstanku prkos. Smijati se budućnosti u lice koju ne prihvata u obliku praznog dana koji njedri novo jutro, nije odlika slabih. To je odlika onih koji imaju hrabrosti mijenjat svoj svijet…. I poći će Dijana u nova jutra sa jutrenjem poezije i svakim danom biti u novom stihu koračajući kao pobjednik, prvoshodno pobjeđujući sebe, putujući prema onima koji je u zagrljaj čekaju. Vjerujem u nove Dijanine stvaralačke i životne čvršće korake i njenu stamenost kada se zaustavi da primi oproste onih koje je s namjerom guše, ne znajući koliko je umom moćna, čestita, humana, hrabra…

Vedrine, rukopis Dijane Uherek Stevanović, naći će put do svih koji su se i na tren sa nepravednošću sreli…

Preporuka rukopisa je kao naređenje da sebi na dar uzmete niz rješenja za izlazak iz patnje, kao nauk da sve je prolazno kao i san koji nadolazi i dok se pjevuši elegija, a mašta san o sreći. Sreća Dijanu čeka poslije pakla samotne ure koja je u prolazu okrznula bogastvo njenog duha.

ZVEZDANI KOLODVOR | 33

Nada Vučičić: AUTOTERAPIJSKE MISLI VEDRINE Poznavajući poeziju ove plodne pjesnikinje, Vedrina me posebno dotaknula jačinom stihova i porukama koje isčitavam iz njih.

Gotovo kao da se radi o autoterapijskim mislima i analizi ne samo života već i emocija koje autorica posjeduje i koje je ranjavaju. Izmiče se od vlastitih rana i stihom vida vlastito iscjeljenje: Nedostaješ mi Ti, ali i vrijeme koje nikad nećemo potrošiti zajedno Kratko i jasno izgovorene emocije tuge, oslikane bojama čežnje za prolaznošću ali i vedra Dijana, jaka i čvrsta, drugim stihom odmah dokazuje vlastitu spremnost da ustane i krene prema „sutra“ Verujem isprobanom i zato korakom jačim nego ikad život i ja, guramo dalje.

Ne okrećemo se, jer da nas je prošlost htela, zvala bi nas.

Pjesnikinja je razapeta između nade da ljubav nije prolazna, jer nju joj ništa ne može nadoknaditi, i nade kako će uspijeti otkriti smisao i snagu da je zadrži ili pronađe na svom putu.

Njen optimizam leti poput ptice nebu, odlučna da se uzdigne nakon svakog pada, zrela u shvaćanju života Dijana nas vodi vlastitim putem emocija prema svijetlu. Zna, bogatim životnim iskustvom, da postoji i trudi se pronaći ga: JEDRA Isplovila barka.

Po mrtvom jezeru, klati svoja jedra.

Nema vetra.

Smeši joj se budućnost.

Možda jezero ipak oživi...

ZVEZDANI KOLODVOR | 34

Barka plovi, tajna je u jedrima.

Njena je poezija čitka, jednostavna, a duboka. Gotovo kao da zapisuje dnevne misli i emocije u kojima pronalazimo i dijeliće vlastitih. Jer, tko od nas nije patio, nije se tražio, nije volio i gubio... Dijani je važno slijediti svjetlo što postoji i osvijetliti bol i tugu, pretvoriti je u poeziju mira i sreće. Čitajući Vedrinu, vraćajući se na ponovno čitanje, pa opet čitanje otkrivam svu ljepotu i snagu ove pjesnikinje koju život oblikuje u izvrsnu poatesu. One su potvrda snage njenih emocija, ljepote njene duše pretočene u stih i autentični prikaz sjajne poezije.

Ne traži me da klečim, jer kolena mi oderana, a u meni praznina, ostala su samo čekanja.

Vedrina je moje novo ime.

Vladanka Cvetković: DIJANINO NOVO IME VEDRINA

košu, uveravajući i sebe i čitaoca da je – vedrina, njeno novo ime. Sve to, ne može nas ostaviti ravnodušnim. „Mogu li na revers Da iznajmim još samo jedno Proleće u meni I oko mene...“ Ide i gura Dijana dalje, pa tako se je učili! Ali svet po meri, ne postoji! „Nevidljiva ispredam niti nadanja Zatečena u puževu kućicu.“ Pesnikinja vari sopstvena slova, noseći se sama sa sobom, ali i stvarnošću.

Sve stavlja na jednu kartu – goli život, mada u njemu, etiku vidi u liku hijene, pa mi se sve to uklopilo u Drainčevu misao: „Moral je konj koji je crkao na maratonskim trkama“. Iznosi Dijana svoj bol, bez pompe da je zaspu lovorovim vencima. Zariva zube u meso jer je ponela krst ispaštanja, dozvolivši sitnim pigmejcima likovanje. Nemo prihvata sudbinu sa stalnom zapitanošću zašto se našla između Gordijevog čvora i Damoklovog mača.

Pesnikinja se ne odriče svoje ličnosti, i ne prepušta se volji muškoga ega, osvajača, pokušavajući, bar delimično, miran život. „Ne traži mi da klečim Jer kolena mi oderana A u meni praznina Ostala su samo čekanja.“ U uplašenim muškim mozgovima, žena je tajanstveno biće, čiju suštinu, muškarac nikada neće upoznati. Ipak ga to biće neodoljivo privlači. Zato vekovima pišu čitave gomile knjiga, tragajući za tajnom njene prirode, kao što su alhemičari nekada uzalud tražili eliksir života.

Dijana Uherek se u svojoj zbirci sukobljava sa stvarnošću i u sebi i oko sebe. Časno istražuje svoju ličnost, dopuštajući sebi i zavaravanje, daveći se u sopstvenim iskustvima i kontradikcijama, u snovima i željama, razotkriva. Optužuje. Od života stvara proces i alibi, da pokaže svoju misao, svoju poeziju i njene, iz iskustva i krvi, išćupane fraze. Alibi ili optužba – svejedno je.

Na ovom tragu ili vrlini pesnikinje, čitalac nek izvuče zaključke.

Pesnikinja živi, a život čini svoje.

Moglo je više i bolje da bude!

Pesnikinji, Dijani Uherek Stevanović, U današnjoj klimi u kojoj biljka misli novo ime je VEDRINA. teško uspeva, počev od načina života na koji nagoni samo podneblje, svet reptila, slabića, robova sopstvenih sitnih egocentrizama, postaje prividno jasan i razumljiv.

Pesnikinjin svet snova, duševno polje, treperi kao igla pred magne-tom.

Hiljade proloma, usova i odronjavanja dešavaju se u njenim grudnom

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Пише: Снежана МаркоМусинов

Тек двадесет и шест савремених америчких песника уврштених у недавно објављеној антологији у САД, Калифорнија, представља широк спектар стилова, гласова и лепезу култура, вешто упаковану дизајнерски у целину, те бар једном од њих вреди посветити дужну пажњу. Избор укључује како песнике у налету стваралаштва, још потпуно неафирмисане, тако и оне признате, са достигнућима и наградама као што су MacArthur "Genius Grant" Fellowship, the National Book Critics Circle Award, the Walt Whitman Award, the Best American Poetry selection, Poet Laureate of the United States, Poet Laureate of Arizona, и многе друге. Господин Majid Naficy, код нас мало познат Америчко-ирански, или обрнуто, осведочени песник, заступљен је са своје три песничке творевине.

An Inheritance

An Inheritance This week I will get ahead of you And before you respond to my hello With your welcoming poem, I will snatch it from you And recite it with your name on the phone: “Dear mother! Lovely mother!

Do not put your feet on the ground Put your feet on my eyes I die for your eyebrows.”

Whatever I have I’ve gotten from you.

You gave me your weak eyes And from childhood Put poetry into my mouth.

So I return this one to you And keep the other for myself As an inheritance.

Majid Naficy November 12, 2016

Баштина Ове недеље ћу те предухитрити и пре него одговориш на моје ЗДРАВО песмом добродошлице, ја ћу је отети од тебе и рецитовати позвавши број са твојим именом: „Драга мама! Дивна мајко! не ступај на земљу полегни своја стопала на моје очи бескрајно чезнем за твојим обрвама."

Све што имам добио сам од тебе. Наследио сам твој лош вид и од детињства даривала си поезијом моја уста. Враћам тако ову моју теби и задржавам ранију за себе у виду наслеђа. Превод/препев: Снежана Марко-Мусинов 07.12.2016.

ZVEZDANI KOLODVOR | 35

ZVEZDANI KOLODVOR | PROZA

Tamara Lujak: Dok budem Dok me budu polagali u raku, neko će se smejati, neko grcati, jedni će krišom brisati suze, drugi će se prigušeno smejati nekom neprikladnom vicu, treći će, negde daleko u sigurnosti svoga doma, voditi ljubav, neko će stenjati, neko uzdisati, treći će svršavati; vozač autobusa završavaće smenu, pekar će iznositi hleb, slučajni prolaznik čitaće novine dok čeka prevoz, nervozne majke požurivaće pospanu decu, perači ulica zaustaviće se kraj hidrofora i polivaće ulice po jutarnjoj vrelini.

Pop će davati opelo, iskušenik će pojati u pola glasa – više će mrmljati sebi u bradu nerazumljive reči nego što će pojati – slušaće ih tek nekolicina, zaista pogođena nesrećom, drugi će u mislima već biti daleko, u vreloj kancelariji, domu, ženi, pojedini će se naslađivati mišlju da nisu oni u kovčegu, već ja, nekolicina će prebirati po džepovima u potrazi za ključevima od kola – treba se oprostiti od ožalošćenih što pre, kako bi među prvima izašli sa parkinga, treći će pogledom tražiti česmu da se umiju i napiju vode, jer su vrućine nesnosne, četvrti će drhtavim prstima uzimati zemlju i nesigurno je kruniti nad mojim kovčegom o koji otežalo, vlažno grumenje već potmulo bubnji i smeta im, uznemirava ih, jer ih podseća na činjenicu da su oni sledeći...

Dok me budu zatrpavali zemljom, pop će odahnuti zbog još jednog dobro obavljenog posla, stajaće ćutke i stezati prste, dok pogledom bude tražio ožalošćene, ne da bi im pružio poslednju reč utehe, već da bi uzeo novac zbog toga što me je vratio zemlji, bogu, precima, kome god...

Dok zemlja bude pljuštala po kovčegu, pop će stezati krupne, zgužvane novčanice u džepu mantije i udaljavati se krupnim koracima od prizora tuge koji ne može više da podnese i kojeg se već pomalo i gadi, dok će grobari, umorni od kopanja, žvačući travčice ubrane na susednom grobu, otpijajući u dugim gutljajima svežu vodu koju su, jedinu pored lopate, poneli sa sobom, čekati da se gužva raziđe, kako bi zabili krst u sveže iskopanu zemlju i ostavili je nekoliko dana da se slegne, a moj kovčeg nađe najbolji položaj duboko dole, na onom tihom, tamnom i vlažnom mestu na kojem niko ne želi da završi...

Ali, ništa zato, jer dok budem izlazila iz iste te rake u koju su me sa toliko malo obzira i pažnje položili, dok budem otresala vlažnu i lepljivu zemlju i krhotine kovčega sa hladnog, promrzlog, podbulog tela, svet će spavati, svet će snevati, sanjariti. Ali kad budem zakoračila na usku stazu što vodi kroz usnule aleje, pored upravne zgrade groblja do ulazne kapije, dok budem grabila preko ulice i usnulog kvarta ka prvim kućama pored groblja - svet će se probuditi i nastupiće nova, lepša zora - moja zora...

ZVEZDANI KOLODVOR | 36

ZVEZDANI KOLODVOR | PROZA

nismo otkrili dok je još rađala mlade, otkrili smo ju tek kada su mladi bili dovoljno odrasli i snažni da ubiju sami, bez pomoći učiteljice majke. Prljavi okot nastanio se u tijelu mojega dječaka, u drugome dijelu mojega srca. I da, zvijeri ga rastrgaše. Gotovo do kraja.

Odlučujem, odlazim za njim. Nije važno. Život bi ionako postao patnja, a stabilan nisam kako bi se povratio iz sigurne prividne smrti. Jedan dio mojega srca ionako više neće kucati, čemu onda drugoj strani dopustiti živjeti?

Uzimam oštricu i liježem pored sina. Grlim ga, ljubim mu lice i dlanove, uživam u njegovom osebujnom mirisu. Pa ponovno plačem. Prozivam Boga i sve njegove sljedbenike, jer ne mogu Mu oprostiti što uzima dječaka koji neće doživjeti svoj četvrti rođendan. Ne mogu. Noa je trebao spasiti svijet, a ne ovako skončati.

Trebao je pronaći svoju ljepšu polovicu i izgraditi barku kojoj pristaju sve dobre duše, zatim s njima otploviti daleko u toplije krajeve gdje se život cijeni kao iskreni božji dar. A dogodilo se upravo suprotno. On će umrijeti a da nije niti dobio priliku iskazati se. Čini se kako On svoje darove olako uzima natrag. Mrzim nepravdu, a ovo što se događa je upravo to. Ne priznajem teorije kako na nebu nedostaje anđela i dobrih duša pa ih On zato uzima. Što će Njemu duša mojega djeteta? Malena Znam, osjećaj je snažan i zasigurno pripada istini, on i krhka, nevina i sjajna, kako Njemu, kao takva, može neće dočekati jutro. Umire pred mojim očima i ja tu poslužiti u raju? činjenicu ne mogu promijeniti. Nemoćan sam, stoga i Ne, ne i ne! To nije ispravno! I neću se pomiriti s time. prisiljen promatrati njegove posljednje udisaje i izdisaje. Prljavi igraju prljavo, a što mene sada sprječava u tome?

Molitve više nemaju svrhu, svjesno se moram pripremiti Ionako smo došli do kraja, zar ne? Okrenimo drugu na najgore, ujedno donijeti odluku da li ću otići odmah stranicu pa proučimo što na njoj piše. Čudne riječi za njim ili ću pak pokušati preživjeti. U mislima mi žive nazirem, slova koja nisu sveta, a Ti ih zapravo ne bojiš, samo dvije stvari. Noin topli dječji osmijeh i moj tako tvrdiš u Knjizi. Jači si od suparnika koji jednakim najoštriji nož iz kuhinjske ladice. Nekako pristaju slici načinom uzima duše nevinih. Nepošteno i nepotrebno. koju uporno gledam. Kao da su oblici jednako zaobljeni, Želim provjeriti tu činjenicu, želim doznati tko zapravo jednako predivni, kao da jednakim načinom mogu ima tu najveću moć oduzimanja života!? Izazivam Te! izliječiti moju izgubljenu dušu.

Sjene se polagano povlače iz svojih skrovišta, a Noa je Noć je pretjerano tamna. Kiša i oblaci otjeraše mjesec upravo prestao disati. Ipak je utonuo u vječni san. Ne koji bi trebao ploviti nad nama, bdjeti nad tijelom poznajem načine kako ga probuditi, nemam dovoljno mojega sina koji sve slabije udiše. Pokušavam pratiti vremena proučiti kako sklopiti ugovor s drugom radni ritam njegovih pluća, međutim ne mogu. Njegovo stranom kojom vlada Lucifer osobno. Ne znam kako disanje postaje preživljavanje kroz noć, posljednju ponuditi svoju dušu za spas djeteta, stoga uzimam nož i prokletu noć. Ne mogu dopustiti da mi umre pred prerezati ću vratnu arteriju koja i dalje divlje lupa. Ne očima, jednostavno se moram izboriti za njegov život, prestaje pulsirati; srdačno me pozdravlja i poziva na na bilo koji način, a načina je sve manje. Polagano se smiraj.

Mario Lovreković: Bijela krv

gubim, niti jedan konac ne sniva na mojim prstima, da ga samo jednostavno povučem i zadržim u rukama.

Napušten sam od razuma, točnije od zdrave ljudske unutarnje snage. Ne znam kako se bolest tako iznenadno pojavila, još manje razumijem kako je tom brzinom napredovala. Pojavila se poput hijene na prvi miris krvi ranjenoga – nemoćnoga, da ga živog pojede, da mu zubima drobi kosti dok on vrišti u nesnosnoj boli i paničnoj borbi za život. Bijela krv, leukemija, zvijer koju

Želi se susresti s mojom oštricom, šapuće mi na uho, čujem ju kako se raduje konačnici, jer nestati će patnja.

I dok ću krvariti vlastitom voljom, prizivati ću Vas obojicu. Nuditi ću Vam žrtve, usluge, što god Vam je potrebno dobiti ćete. Obojica. Dajem život za život, odmah, sada, ne budite tašti, uzmite moju žrtvu, samo neka moja malena ljubav nastavi živjeti.

ZVEZDANI KOLODVOR | 37

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

KLJUČEVI - Branka Jurišić

NEAR-VANA AND THE DEAR ONE - Danijel Župančić

Zaključala sam vrata svoga doma iz straha da ne uđeš, nikada više, jer zadnji put si razbio svaku čašu iz koje si pio nektar moje ljubavi.

Razbio si tanjure na kojima sam ti servirala svoje srce, prevrnuo si stol na kojem sam ti se nudila.

Razbio si, razbacao i uništio si sve što ti je ponuđeno, ne mareći za štetu koju nanosiš snagom svojih riječi.

Jutros sam gledala prazne čaše, ispijeno je sve što se je popiti moglo, gledala sam tanjure, prazne…

Dug hodnik odisao je tišinom.

Vrata su zaključana, dvaput… ključ okrenut.

Izvana se ne može otvoriti.

Jednom kada počistim ovaj nered što sam si dozvolila otvoriti ću prozor da čujem samo pjev ptice, vrata nikada više.

Once in a phosphocrescent blue

NIJE ŽIVOT STVAR - Stevo Bzdilik Nije život stvar da ti poklonim na dar.

Nit' je čovek star, sve dok je u njemu žar.

Nije život znaj karta da uđeš u raj.

Niti je smrt kraj, već je samo izdisaj.

Ne plači, ma, daj ... nije život uzdisaj.

Budi kul, in, naj ... gde je duša, tu je maj.

ZVEZDANI KOLODVOR | 38

Na tebe, Ksenija Elan moj, sreće cvat Feniks-munjo mudra Elan, praznina, elan Rosa-haljina, jedinka Tisućenja hiljadinka, s(vi)laz I tako dalje, i Tako dalje, ra(sto)j Imućnih stihova

KAKO JE MRAK POPIO ODJEK NAISKAP - Sanja Radulović Premotah život kao sinopsis (koji se prejeo sopstvenog eha) umornom rukom nerazumljivih dijaloga.

Uzalud mu objašnjavam svoje razloge.

Njegov sluh je drugačije boje.

Kažem, nosim granu masline, poklon umornog goluba, cipele za lament nad vojncima, uzdah žaljenja pored uzglavlja.

U čaši vode otopljena je želja koja je kao lijek mene popila.

Taoc sam njenih pobuna, vjetrobran njenim krilima.

Rob nepristajanja na pravila.

Silueta na zidu nepostojanja.

Kamen sam, koji se sjeća života u kojem će biti vatra.

(Oslobođen pokreta, ples postaje kamena statua pored koje turisti posvećeno zaustavljaju vrijeme).

Balerinin sam prst, modar od glumljenja postolja ostatku tijela.

Vrh sam pera dugorepe ptice koji se otisnuo kroz stijenu da skrati putanju čekanja upisavši Život na zidu tunela.

Ne čuje...

Pišem mu prevode, živi ti mene!

Poezija Branke Lazić POTPIS Ne postoji sreća bačena kao ponjava na žici Paun Petronijević Još večno malda ruka ispisuje fonetske znake, tražeći duši leka, od muka – kaplje nada iz svake reči nejake!

Iz dana u dan, boljitku telo se nada i pada, gubi bitku, svaka rima duboko ječi, pesnik je svoj život sveo u slagalicu od reči.

Grudi su amorove strele probole, a vrućicu misao hladi.

Njega pesme zovu i mole da ostanu večno mladi.

Paun – ptica, krilo svoje sokoli: „Poletećeš, neka, neka boli!”

Radost je pesma što se javlja, ispod nje pesnik, svoj potpis stavlja.

Ribaševina, 4. oktobara 2015.

Ona se sad suprotstavlja Napasniku koji tvori glad, I sebi koja je to prihvatila.

Razum i volja Izašli su na crtu, snažniji.

Um je pobedio.

KRAJ JE ZAPRAVO POČETAK Posmatrajući predeo Verdens Ende na severu Norveške Poslednji udar ledene ruke I, eto, nastao je novi živi predeo U kome priroda razbija tišinu.

Brod po brod odlazi daleko i tihom, polusmrznutom vodom, opet dolazi, ali ne svaki.

Pučina jednako huči, peva, jeca...

To nesrećna majka s detetom u naručju, osluškuje poslednju nadu.

Da li će doći onaj koga pogleda?

Olovo nade se topi, ali traje, onoliko koliko treba da postane legenda.

Niko nije zadovoljan, pa ni on što gunđa: jak, ponekad slab vetar ali dovoljan da otera nepoželjne misli.

I govori tako moćno:

UMNA POBEDA Anoreksiji kažem: Ne! Čemu suze zabludnice, Iz samoće nepomirljivi jecaj rose i straha?

Mladi život je u igri, Bori se sa zaverom.

Ne, to je strah neistine!

Nije ovo kraj, početak jeste.

Svet se ne završava tako lako; more, zemlja, nebo, ljubav...

I sve se spaja u ognjište vode. Čuj krik galeba, pozdrav drveća, topot uznemirenog peska i kamenčića: Novi svet je večan!

Opasni špijun ljudskog uma, Krivotvorna voda, odnosi emocije Nudi sve, a sve i oduzima!

Misao pronalazi nadu.

Pobediće kremen krhke duše, Koja jača u izmenjenom liku.

ZVEZDANI KOLODVOR | 39

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Izbor iz poezije - Nikola Spasojević NIŠTAVNO TRAGANJE Hrana smo okrutnih bogova, Proizvod užasne šale, I ispod ranjenih svodova, Duše su prekratke pale... Čoveče, šta te putu goni?

Samo slutnje da otkloniš?

Kada neverica štit ti skloni, Gledaj ništavnosti da se pokloniš...

Jer ti si zabavljač univerzuma, I što dobijaš, dobijaš po zasluzi, Dok putuješ umoran, bez uma, Ne daj da ti oko jeftino zasuzi...

Još jedan si tragač u bezbroju drugih, U svakom buđenju pitanja se roje, Pitanja nesrećnih, obmanutih, ludih, Koji znaju da se odgovora boje..

SATURNOVA SKALA Moja zemlja, Moja smrt, Moja pratnja, Moj vrt.. Škrga se skuplja, Na reč se nadvija Reč je gluplja, Vreme se savija..

Tišina jarca, Pod srpom slobode, Putevi naredbodavca, Ka meni vas vode...

Setva spavača, Tradicije moba, Trovanje trovača, Moje zlatno doba..

Za godine mučenja, Sa strahom u bradama, I pogrešnog učenja, U poljskim vatrama..

Padaju deca sa stegom, Ne cvetaju sa prvim snegom, Sve što su zaboravili i znali, Beznačajno je Saturnovoj skali..

ZVEZDANI KOLODVOR | 40

JEZIK ISTINE Stavite mi glavu magareću, Oglođite me al' se koska baca, Ne zahtevam poštovanje i sreću, Rasecite mi jezik, kada zapalaca...

Staviću vam glave kravlje, Umotaću vas u zapaljene žice, Kuvaću za vas kiseline mravlje, I onda vam u njih ugurati lice..

Biću slab koliko vam dopustim, Biću prethodnik ničega i svega, A kada svoj čvor otpustim, Imaćete više od povređenog ega...

Sa vašim okolišanjem ne saosećam, Koja vas moć u dobrotu uverava?

Vazdušni udar je jedino što osećam, U nikotinskoj igri klešta i nerava..

Skinite moju glavu magareću, Bacite je i po ostacima skačite, Dok ste iskreni sprečiti vas neću, Pred drugima suvo zaplačite..

Kada palac zore visoravan nadvisi, Nad vašim stopama oblak se baca, Mera vaše udaljenosti od mene zavisi, Jer dvokraki jezik istinu palaca!

OKOVANI PREPOROD Imao sam čast kakvu niko nema, Da gledam ućutkanu decu-novčanice, Na trgu gde mi je robinja proburažena, Tamo gde tramvaji čekaju na stanice...

Rekli su mi da je jecati kažnjivo, Još uvek spuštam cenu realnosti, Pregovaram sa svetlima nesnalažljivo, Sa svim hibridima moje nemarnosti...

Ubrizgavam sigurnost koracima, Mada sam sve datume prekoračio, Postao sam pandan oblacima, Kada sam najgore karte izvlačio...

Vraćajući se iz iseljenog Edena, Slušao sam kako se iseljenici došaptavaju, Preispitujući snagu mog bedema, Ne znaju da budni spavaju...

Ne trebate mi za podršku i razumevanja, Ne skupljam pohlepno decu-novčanice, Iglama prolazim kroz paradu ismevanja, Živeći sam od stranice do stranice...

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Izbor iz poezije - Zdravko Lukanović MOGU LI JA TO AKO TE VJETROVI DONESU Ako te pustinjski vjetrovi donesu u nanosima crvenog pijeska na dine što preko noći cvjetaju uz mjesec mlad, kad plače, ne puštaj suzu u inat zvijezdama.

Ako te uzdisaji beduina zanesu i omame mirisima buđenja, ili u zorenje milozvučnih fanfara začujes ljubavni zvuk, ponesi sa sobom postelju od sna.

Ako te krici pustinjske lisice zovu mirisom opojnog mošusa, moraš biti prepredenija od zvijeri, jer hladnoća tišine mami, i slama i najjače ponose u zavjetu.

Ako te pustinjski vjetrovi donesu u naručje gladnih jutara, nemoj zaboraviti ponijeti osmijeh, da strvinare i zlojede, u prezrelo svitanje njime otjeramo.

Mogu li ja to: Dužinom trajanja razgrtati mrak, i svicima svijetliti put, a pjesmom sokoliti nade posrnule?

Biću prvi kojeg će ubiti pjesma.

A opet..., disaću rađanjem, i bljuvotinom svemira nezameten.

Mogu li ja to: Sazviježđem orla upijati miomirise i vjerovati zvijezdama, jer nosim ljubav patuljastih snova?

Nebo mi je stari prokockani znanac omeđen padanja slutnjom, a diže me u noći mladog mjeseca.

Tada je vino najcrvenije i najslađe, prevare gubitnika manje bole i karte ga tada najbezbolnije izdaju.

Mogu li ja to: Kad odigram poslednju životnu igru uduplanu pogrešnim ulogom, zalažući pokrpljen kaput i mrtav stih, klečeći u molitvenom ponizju stati pred tvoje noge i da ti ljubavi svoju poslednju pjesmu ispjevam?

U SJENCI TIŠINE U čami nedogleda, mirisom jutarnje rose opijen, tvoja slika me gleda, dok kupim život svoj razbijen.

Izgleda ko krčag vina, kad skupljam krhotine nedodira, iz ruku mi bježi istina, dok nebeska lira baladu svira.

Ma..., to ne može biti, to su sve laži sakupljene u roju, il' to pjesnik rimom kiti, božansku pjesmu za dušu svoju!

Igrom tom ponesen, mozaik sklapam od pečene gline i vinom crnim zanesen, razgrćem sjećanja u sjenci tišine.

ZNAŠ LI ELEONORA Znaš li Eleonora, da ti sada odlazim zauvijek u polja dalekih miomirisa, gdje će naši crveni makovi vječno cvjetati samo za nas?

Znaš li Eleonora, da ću zamesti svoje stope koje ostavih iza sebe, po kojima si me mogla naći kada te hladnoća obuzme?

Znaš li Eleonora, da noćas ti dušom pišem kroz pero mjesečevog sjaja, poslednju pjesmu i neću ti priznati da plačem?

ZVEZDANI KOLODVOR | 41

ZVEZDANI KOLODVOR | KNJIGE

Zoran Obradović o novoj knjizi stihova Avdulaha Ramčilovića:

O magiji kruga poslednjem krugu

i

„Svi smo mi nekad, u nekom svom trenutku, stajali na obali i znatiželjno bacali kamen u vodu i brojali krugove koji se pojavljuju nakon onog prvog, pitajući se koliko će ih biti i koji je poslednji. Magija trenutka ili trenutak magije je što niko nikad sa sigurnošću ne može reći ništa o tom poslednjem krugu. Može podijeliti doživljaj sa vodom i koncetričnim krugovima plavetnila, svjedočiti o njima i nadati se što većem broju, ali ne može uticati na njihov broj.

Na to može uticati veličina kamena. Šta je sa našim koncentričnim krugovima? Šta na njih utiče? Imam utisak da veličina naših krugova zavisi od širine i dubine naših duša. Pa se naši krugovi plave u vremenu, a možda nas neko posmatra u svemiru, neko na čijem plavom prostranstvu i ogledalu mnogo većem od svih naših voda, mi smo u stvari ti kamenčići bačeni da naprave magiju. Samo što mi tu magiju, na našu sreću, možemo dijeliti sa sebi sličnim.

Zar čitav život nije curriculum vitae – začarani krug, u koji se stapaju svi naši krugovi i sve naše želje, pobjede i porazi. Zar suština nade nije u pozivu: još jedan krug? Od dječije igre do maratona... od boemskog pozivanja još jednog pića za društvo u kafani, vožnje bicikla do konačne priče i želje da ima još...

Započeo sam osvrt na knjigu Avdulaha Ramčilovića poetikom i suštinom naslova, jer autor je njim htio da sublimira sve što čitaoca očekuje u ovoj knjizi: Još ovaj krug...

Ramčilović je ovu zbirku sazdao na tome. Kroz tri ciklusa piše neposredno, iskreno, srdačno ljudski o životu, djeci i ljubavi. Tako je i naslovio cikluse...

Ova knjiga, kroz sva tri ciklusa, se može karakterisati knjigom najdubljeg doživljaja autora svega sa čim se susreo, ljudi koje je volio i krajeva koji su ga nadahnjivali i inspirisali. Knjiga proživljenih i doživljenih „krugova“ i potraga za još jednim na nemirnoj površini koja se plavi pred njim. Kad naši kamenčići prestanu da prave koncetrične krugove ostaće ovakvi zapisi i omogućiti da budemo djelovi nečijih novih“nemira“ na površini i da trajemo i kad toga ne budemo svjesni i dobijemo šansu za „Još jedan krug“. ***

ZVEZDANI KOLODVOR | 42

ZVEZDANI KOLODVOR | PORTRET PESNIKA

Jesam li uistinu ostala praznih ruku, Drvo što drhti u ledenoj tami, Ili je to sloboda, konačno?

Samo davanjem će moje ruke biti slobodne, I sunce neće biti jedini pobjednik, Ako samo nađem snage dati ono najbolje od sebe.

DE PROFUNDIS

Piše: Mario Lovreković

Ines

Kosturin

je rođena 10. rujna 1990.

godine u Zagrebu. Rodom je iz Petrinje, kamo se vraća 1996. godine, te pohađa osnovnu i srednju školu (smjer opća gimnazija). Nakon toga u istom gradu upisuje Učiteljski fakultet, gdje je i diplomirala 2015. godine te stekla zvanje magistre primarnog obrazovanja. Pisanjem se bavi od mladosti, a 2014. izdaje svoju prvu samostalnu zbirku poezije, Papirno more. Trenutno je u obradi materijal za drugu, još neimenovanu, zbirku.

Pjesme objavljuje kako u domaćim, tako i u internacionalnim (regionalno i šire) zbornicima i časopisima. Poeziju uglavnom piše na hrvatskom i engleskom jeziku, a ponekad (ovisno o trenutku) i na španjolskom. Inspiraciju pronalazi svagdje – od jedne riječi, jedne boje i jednog tona do cijelih tekstova, slika i albuma.

GRADEĆI IZ OBLAKA Ako predam sve svoje, Sve što je zrelo, toplo i meko, sve što uspravno stoji, Ako to predam na milost zimskim vjetrovima, Hoću li s jutrom pronaći samo polomljene satove Ili i oblake, razbijene i ogoljene?

Pobjedničko sunce, Dok ja tek trebam saznati hoću li mu se pridružiti.

Kad mrazu zubi narastu i vatre bjesne Samo u daljini, primi moju ruku I odvedi me u zemlje gdje je ljeto Beskrajno kao nebo i moraPratit ću te.

Nema bolje zemlje za novi početak.

utopi me. u beskonačnosti jednog pogleda, izvorima svojih tajni, dubinama svojih šutnji. utopi me. nerazumijevanje je poput godina naleglo teško. i neznanje poput psovke. u svijesti da ću znati sva moja buduća rađanja leže, u iščekivanju sve ličnosti moje. izvuci me iz sivila, (tišina je jedina boja mojih snova) ispravi ruke moje, navikama za jučer prikovane. utopi me u znanju svojih predaka, u znanju svojih stranica silnih. utopi me, da oči moje za nova svitanja dozore.

KAD BIH IMALA Kad bih imala tvoje prste, mogla bih zdrobiti svijet, Pustiti njegove sokove da po meni teku, njegov očaj i ekstaza pomiješani, I utopiti se u njegovom okusu. (zreo je za branje) Kad bih tvoje prste i tvoj glas imala, on bi Ustao i slušao, preplašen i preuzbuđen da ne bi.

Ali nemam; Pa ću ga zato samo zagrliti, kako se već ljubavnici grle, Nježno, ali s natruhom noktiju i zubi, i potajno, Sve dok se ne preda.

I šaptat ću mu umjesto pjevanja, Osloboditi svoje pohvale na njegovoj koži dok se ne naježi, I prije no što još jedna noć padne, reći ću Čuvaj se.

Ako predam sve svoje, ZVEZDANI KOLODVOR | 43

ZVEZDANI KOLODVOR | PORTRET UMETNIKA

U današnje vrijeme svjedočimo uzastopnim uspjesima petrinjske slikarice Ivane Švragulje koja je svoju prvu izložbu „Inspiracije i ilustracije“ održala 22. travnja 2016. godine u lapidariju Galerije Krsto Hegedušić u Petrinji, dok je drugu izložbu održala 10. studenog 2016. u Gradskoj knjižnici i čitaonici Petrinja, pod nazivom „Treptaji“.

Na pitanje od kuda inspiracije za nazive slika i same izložbe Ivana kaže: „Dakle, svi nazivi slika su nastali od treptaja dana. Svakim našim treptajem prizor se mijenja. Moje slike su ustvari dnevnik moga života, mojih udaha, mojih ljubavi, snova i strahova. Velika većina je nastala iz rečenica koje čujem oko sebe slučajno ili su mi upućene, najčešće od djece. Često mi Tonka i Mate zadaju zadatke. Upravo tako nastaju moje slike iz riječi moje dječice, iz priča i pjesama mojih divnih prijateljica i prijatelja, iz poljupca muža, zalaska sunca, odbljeska svjetlosti u kapljici rose.“ O Ivani možemo reći da je rođena 9. prosinca 1973. u Sisku, osnovnu i srednju školu pohađala je u Petrinji, nastavila u Sisku, Zagrebu i Kanadi. Započela je studiranje na zagrebačkom Tekstilno – tehnološkom fakultetu, a završila je Učiteljski fakultet u Zagrebu i stekla naziv Magistre primarnog obrazovanja s pojačanim programom iz nastavnog predmeta likovne kulture.

U međuvremenu je pohađala i završila zanate na Pučkom otvorenom učilištu u Zagrebu za Cvjećara i Oblikovatelja umjetničkog nakita od plemenitih metala. Od 1999. godine radi kao učiteljica, u Gvozdu, Topuskom, Kutini, Jabukovcu i naposljetku u OŠ Mate Lovraka u Petrinji. Uživa u radu s djecom i trudi se biti inspiracija svojim učenicima jednako kao što su i oni inspiracija njoj. Bavi se raznim oblicima stvaralaštva, pa je tako autorica uspješnih pisanih djela i nagrađenih djela iz raznih grana likovne umjetnosti. Ipak, u dosadašnje najveće uspjehe ubraja postignuća svojih učenika na državnoj razini.

Ivanina darovitost doista oduzima dah i pruža savršen primjer mladim ljudima kako netko može biti i prosvjetni radnik, supruga, majka, umjetnica i prije svega topla i dobra prijateljica.

ZVEZDANI KOLODVOR | 44

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

ПЕСНИЦИ И МУЗЕ „И

диктираће им Пушкин дан и ноћ Свој нови шестотомник, О томе шта је било, шта јесте, И шта ће бити на Земљи...“ Дмитриј Горчев, Град Пушкин, Русија

ДАНАС У НИШУ Душан Ђорђевић Рођен сам да осећам и дивим се свему, И данас на тргу, старом као Србија, седе Сремчеви јунаци, поздрав шаљу њему, Бронзано хладни у ћаскању, мисли леде... А пролазници ретки, као вране крик... Моју усамљеност, ледене мисли прате И сећања на времена снаге и полета, На сусрете у „Србији“. Познати лик Корача испред, кораком неким гипким, Без журбе с погледом без циља.... Као „казанџијско“ УСПАВАНО СОКАЧЕ Утонуло у бивши век, у потмула била Историје нам, нама само знане, бронзане У књигама минулим, залеђене као поглед, Слика сокачета и тај једносед Са ликовима творца познате нам Зоне

Признатих песника из Париза, Барселоне Венеције, Рима – колико хоћете, и њихових Муза... Јелена, Адријана, Мона Лиза Како у купаћим или без њих шетају Обалама реке По, Сене, Роне, Дона Тихог, Понекад пливају, ал` најчешће пишу Да зараде свој статус и стандард... Да би одлазиле са власницима својим До цркве Св. Петра на препознавање Микеланђела на делу и слушале Штрауса, Повремено јеле сладолед и кавијар Облачиле хаљине балске за плес На баловима где се деле награде престижне... Биле су пратиље, секретарице, пијари и...м у з е ПРИЗНАТИХ са звучним именима (у именима је цака) којима су записивале мисли Изговараних у кревету, пијанству, неважно дању или ноћу, са столице или клозетске шоље, у распаду стварности или игри кад музе преузму време...

Замфирско с чарима и недодиром, Какве нам данас старлете не нуде! Корачам кораком гипким, с погледом Без циља, прелиставам себе и своје заблуде! На дан пре летњег Св. Ранђела, 2016, Казанџијско сокаче

ZVEZDANI KOLODVOR | 45

RAZONODA Idem sredinom makadama I lajem na pse lutalice MILJKOVIĆ Nema potrebe da ga budim On je budniji od svih SAMSON I DALILA Samsone Ko te šiša Dalila ne zezaj se Opušteno Dalila ne igraj se Dalila KOČIĆ Riječ je mnogo jača Od okova i drača

EPITAF PIJANCU Kad god budete pili Za dušu grešnog roba Ostavite i meni Malo rakije kraj groba NOVINE STARE Vjetar Prelistava I trijebi Pokojnikovo ZVEZDANI KOLODVOR | 46

Ćebe PRIJATELJSTVO Krug krugu Kružan Drug drugu Neudružan MOJ JEZIK Umro bi Da nije onih Što ga ubijaju SUDBINA UMJETNIKA Umri I budi konačno Priznat PROPAST KNJIGE Ne opstaje Mrtvo slovo U živo vrijeme DIOGEN Dosad bi i našao čovjeka Da ga ne traži u svom buretu AMERIKA Ni Ujka Sem ne može Da pobjegne Od samog sebe

MIR Golub završio u čorbi O SUŽIVOTU Sa mnom je nemoguće živjeti I sam sam pokušao Ne ide vjeruj mi HOĆU Ja hoću sve od života Ako nije sve Onda Je li to život uopšte O SUKOBU Zakopali smo ratne sjekire Samo kad bismo znali Gdje...

POZNANICA Koliko je šarmantna Toliko je i alarmantna ***

Boris Đorem

NEŠTO DA VAM KAŽEM Boris Đorem

Ni osnovno ona ne zna

Šta se čudiš neobični svijete Ja sam samo smrtnik Možda vama ne odgovara (Neka ne brinite se neću dugo)

Da li ja rekoh Pameti Uh

O Da Živim kao većina Živim kao ljudi Koje vi zovete ruljom Prostacima I kako ono još Da Kupujem kod Kineza Skinite tu ludačku grimasu S lica Made in China Made in PRC E prc i vama I vama je roba kineska Možda ne znate

O ponašanju malo kasnije

I šta zašto pišem pjesme Kao da vi nikad niste Sjećate li se tog vremena Hajde ne bojte se pjesnika Niste bolji od vlastite kćeri Utakmice to što gledam Bunite se Pa šta ne miješam se U tuđe živote Kao vi na vašim trač-partijama Nedjeljom Zovite vi poslugu Da me izbace Čuje se moj glas nadaleko Ne zbog lijepih ili ružnih riječi Nego prosto zbog samog volumena

E da Pijem I šta mi možete I još se brinete Da vašu kćerku mezimicu Ne pokvarim

Dijete ljubljeno vaše ih Naći ću bolju pored puta

A znate li Da upravo ona Može mene da pokvari Još kako Šta se čudite

Ponesi me noćas na leđima, zamahni krilima bez straha, sad sam tvoja, ne treba mi daha bit ću sestra pustinjskog praha i posuti se po sijedima.

Mislim molim lijepo Ja i mortus Tumačim filozofe Znam ko je recimo Ćopić I bar desetak njegovih djela Znam tablicu množenja I logaritamske funkcije

Razbij branu mutnog vedrila, na nebo sivi plašt navuci.

Sva ta zrna ponesi u ruci, kišnu haljinu noćas obuci; haljinu od kiše sa nitima sivila.

Znam se uljudno ponašati Što je najvažnije I šta mi možete Ona to čudo Ni pri svijesti punoj I zdravoj pameti

KIŠA U PRAŠINI Safija Perviz

Ko će da porekne Stvaraoca tvoga?

Hoće li ga tad priznati kao svoga?

Hoće li pasti na zemlju pred Boga?

Pa da na miru tom zemljom prošetam sebe.

DINA Protrčala je kroz šumu nogu bosih, posramiše se vile pred ljepotom tom.

Baci pogled, nježno, ispod trepavica rosnih, tamo gdje je ona, i njegov je dom.

Okitiše loze njene ruke vitke, prosu se po kosi i zvijezda sjaj, zagrizoše zubi usne joj, rumene, pitke, i zatitra toplina kao u mjesec maj.

I nestane zraka, svjetlosti, neba, kad udari ona dlanom o dlan njemu to ništa bez nje ne treba, kad ona se budi; tad sviće mu dan.

U očima njenim cijeli je svemir, kad grli je, u rukama, cijeli mu je svijet, kad nema joj glasa, samo strah i nemir, pod staklenim mu je zvonom, k'o pustinjski cvijet.

Po njenim reljefima samo svjetlost sniva, a vulkani joj u tijelu, kao pčela roj, sa svakom erupcijom sve ljepša biva, i dan i noć; sve on poklanja njoj.

U svaku rupu se zavuci i jaukni snažno kako samo ti znaš.

A pred zoru kad ugase se zvijezde, Neka uplaše te se svjetovi baš, i kada uruši se njena bina, dozu straha ti da im daš. dok se zajedno u zagrljaj gnijezde, Neka mi zagluše uši u toj buci. klizi mu kroz prste kao pješčana Dina.

Ko će onda da porekne tebe?

ZVEZDANI KOLODVOR | 47

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Izbor iz poezije - Dragan Maljik Potrošili smo, uzalud, poslednju paru kupujući bilete za predstavu sreće na ciju premijeru smo zakasnili, pogrešili datum i čas,možda život ceo..

Uzalud smo se tražili kroz večnost, kroz likove i ruke nebrojenih ljudi, kroz lavirinte i ulice tajni, kroz pocepane džepove svojih i nečijih ćudi..

A kada smo se napokon sreli na kraju spirale otužnih lutanja Potrebno je tako malo..Gospode, da li bi smeli?

Da spojimo san,ostvarimo nadanja..

Bili smo, ipak, previše slabi, iscrpeni od laži,od trnja i praštanja Navikli da od nas život samo grabi Uvek gubili u toj igri uzimanja-davanja.

Našli smo sve,izgubili još više Sva radost nam je u tom danu ostala Isprana ledom novembarske kiše Ponovo smo na pučini mora bez obala

*** I pre pogleda našle su se duše Pre ruku dotakla su se srca I bili su večnost u trenutku I trenutak su bili u večnosti Sreli su se jedne večeri, ti slučajni prolaznici na trgu života tog imaginarnog grada i ne znajući kako su se našli, upravo tu i upravo tada Poznate su im bile ulice i izlizana kaldrma što ljubi bat koraka, vetar, što proleće baca u lice opojni miris lipa, melodija laka..

Neodoljiva potreba i poražena volja, sve bliži sudbini koja vriskom zove Iskočiti iz koraka, dal misao je bolja?

Ili sanjati te ponuđene snove?

I evo na trgu, tom carstvu neona, dve marionete na jednoj su niti, s jedne strane on, a sa druge ona, Dve kapi tuge u jednu će se sliti..

***

***

Sivi svod danas je pretežak dok gruba linija tame odvaja nebo od zemlje, bez milosti odseca stvarnost od snova, realnost od želje..

Sumorna vizija me gađa grubo zguljenom lepotom, otima kroz uzdah volju Koliko god da pružam pogled danas je radost za korak dalje, a spoznaja surova..

Od olova neba ne vidim bolju..

Zarivam nokte u oblake da pokidam rešetke zatvora, samo, treba mi prvo odgovor: jesam li napolju ili sam unutra.

Nosi u naručju neizdrživu težinu ugaslog dana I tako ranjenog čvrsto ga privija na grudi.

Svaki sekund i tren sad su živa rana zato i beži što dalje od užasa ljudi..

I neka kaplje ta krv po surovoj Sizifovoj stazi, da bi po tragu nekada mogao da se vrati, da potraži razloge i prekine san, prebere prošlo i proba da shvati kada je pogrešio i ostavio dan čoporu jada da ga smrtno rani...

ZVEZDANI KOLODVOR | 48

ZVEZDANI KOLODVOR | PORTRET PESNIKA

Mirela Bašić

L’’art pour L’art

Mirela Bašić je rođena 1990. godine u Zenici, gde je uspešno završila osnovno i srednje obrazovanje. Nakon toga upisuje Filozofski fakultet u Zenici, Odsjek za B/H/S jezik i književnost (upravo zbog prevelike ljubavi prema knjigama i pisanju) i već sa 23 godine postaje ponosni nosilac titule profesorice bosanskog, hrvatskog i srpskog jezika i književnosti. Ubrzo potom, upisuje i magistarski studij na Filozofskom fakultetu u Zenici, te je sada magistrica B/H/S jezika i književnosti.

Radi kao astistent na Filozofskom fakultetu u Zenici, gde drži vežbe iz oblasti Književnost, na njenu veliku radost. Ističe kako je posao sa studentima, sa kojima može da deli ljubav prema književnosti i jeziku, zasigurno nešto o čemu je oduvijek sanjala.

Piše poeziju, kratke novinske priče, naučno-stručne radove, a takođe se bavi poslovima lektorisanja. U pripremi je njena prva pesnička knjiga.

Do sada je svoju poeziju i kratke priče objavljivala u sledećim časopisima: Poezija (Zagreb), Afirmator (Srbija), Striptizum (BiH), Naša riječ (BiH), Oslobođenje (BiH), Black Sheep (Srbija) – internet portal za književnost, Čupava Keleraba / Чупава Келераба (Srbija), te Nova misao (časopis za savremenu kulturu Vojvodine). Učestvovala je u velikom broju pesničkih druženja, a često je bila u ulozi moderatorice samih pesničkih večeri. Osim književnosti, njena velika ljubav su putovanja.

ZVEZDANI KOLODVOR | 49

Premjeravanje svijeta Nosi me u jamicama smijeha Dok korake poklanjaš nepreglednim krajevima Zemlje.

Nosi me u stisnutoj pesnici dok život ti na pladnju servira strmice.

Uznesi nas na vrh Egejske regije Udahni me svakim fijukom vjetra Pomiluj me mislima Pokloni me Istoku stopljenu sa Šeherzadinom djecom.

L’’art pour L’art ili Istina je ružna Čovječanstvo nosi težak križ: Predrasude Našavši ih izložene estetici ružnoga Umjetnost prevrće naglavačke ljudske kreature Istresa prostačke, perfidne misli iz glave Iz džepova baca krivotvorene novčiće Stvara prostor za svježe vjetrove Svijeta Da ugnijezdi istinske srčanosti.

3. Modigliani Prozvaše me pijano čudovište A, ja im vrat produžih da proširim njihove vidike Nađoh utjehu u okrilju njenog zagrljaja Dušu sam joj utkao u ponor očiju.

Čiste nevine radoznalosti Čiste nevine radoznalosti tjerale su je da ulazi svakodnevno u avanture.

Morala je gajiti dvostruke svjetove.

Svoj: lični.

Svijet: za ispriku pred njima.

Jedan uvećava zanimljivost drugog Skupo i banalno je plaćala ljepotu iskradanja kod stanice Željeznička B mnogih večeri kada je dolazila pred njega.

Upadno mekana završila je ipak sa redanjem veša na štrik.

U kome je sahranjena.

ZVEZDANI KOLODVOR | 50

Tvoja priča zaslužuje pjesmu (Jaromir Štetina) Muž joj je rođen sa čudom Na jednoj ruci imao je prste srasle gadnim opnama.

Nikada nije koristio lijevu ruku Vječno ju je krio u dubini džepa U noći je tajna otkrivena Žena uzima makaze, reže opne Muž je do ujutru iskrvario Osuđena na ubistvo objašnjavala je Samo sam željela da me zagrli objema rukama.

Drži nas Henk "Želim biti tvoja Žena kojoj si čitao". Šćućurena uz hotelski prozorčić, u rimljankama sa preplanulim nogama, čas je gužvala platno svoje bijele ljetne haljine čas je grizla od ekstaze nabrekle usne.

"Da li si sigurna u to?"

Prostor je ispunjavalo preplitanje njihovih duša.

"Naravno". Životno djelo je nazvao njenim imenom.

Danas mu cjeliva grob orošenim suzama, dok u rukama steže jeftini karanfil, kupljen kod cvjećarke sa cvjetnom haljinom na uglu.

Recituje mu stihove pjesme koju je najviše voljela.

Drži nas Henk sve.

Drži nas.

ZVEZDANI KOLODVOR | KNJIGE

Božana Ćosić: Točka nestajanja Ana – Marija Posavec: Točka nestajanja nije prvo prozno djelo iz pera Božane Ćosić. Uz kratke priče i romane razne tematike, koje objavljuje na društvenim mrežama i online časopisima, potrebno je napomenuti kako je upravo Točku nestajanja odlučila predstaviti prvijencem.

Riječ je o kratkom krimiću u kojemu radnju predvodi privatna detektivka B. V. London, pozvana na suradnju s ostalim važnim osobnostima u romanu, dakle, otprije poznatim policijskim timom. Ćosić smišljeno gradi karakter svojih likova, dodjeljuje im vrline, vještine, ali ne izostavlja ni tipične ljudske mane koje do izražaja dolaze prilikom rješavanja neobičnog slučaja, a radi širine prihvaćanja ne imenuje ih tipičnim domaćim imenima.

Rečenice su joj protočne i jasne, vješto dočarava atmosferu mjesta zločina, likovi opažaju važne detalje koji se prikazuju čitateljima, kratkim opisima oblikuje figure žrtava upućujući tragovima te istražiteljskim metodama pronalazak zločinca koji se ima uhvatiti.

Točkom nestajanja uistinu se može na neki način nestati – što i jest kriminalistički slučaj romana (!), preseliti se u Westgate i hoditi istražiteljskim stopama prgave B. V. London, još prgavijeg joj partnera Ryana Patricka, pripravnika Thomasa Greena te šefa policijskoga tima – inspektora Pollacka.

Božana se Ćosić ovim romanom više okreće klasičnom krimiću u kojemu ne dominiraju akcijski obračuni pištoljima u lovu na zločinca; suptilno prednost daje logičnom zaključivanju detektiva, njihovim vještinama, suradnji te unutarnjim njihovim stanjima.

Je li slučaj riješen, je li i u kojoj mjeri novopečena spisateljica uspjela zadovoljiti zahtjeve popularnog kriminalističkog žanra – ostaje odluka čitateljima, ljubiteljima krimića, ali i kritičarima.

Točka nestajanja roman je koji vrijedi pročitati u ono vrijeme kad se ljudski mozak, opterećen svakodnevnim brigama, nastoji odmoriti i zabaviti.

ZVEZDANI KOLODVOR | 51

Mirjana Magura: Voz Život je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze, izlaze! Kada se voz zaustavi na stanici, dešavaju se iznenađenja. Možda prijatna, nezgodna, nesrećna, možda i srećna? Kada se rodimo, zakoračimo u "Voz"! Prvi susret, naši roditelji.

Tokom ulazaka i izlazaka iz voza, susrećemo se sa ljudima za koje mislimo da će nas pratiti na sva putovanja. Istina je drugačija. Nažalost, kad tad oni će izići iz voza, ostaviti nas bez svoje ljubavi, bez nežnosti, u nesreći, bez radosti, društva i osmeha! Ne brinite, u voz će ući neko drugi. Putnici na svakoj stanici ulaze, možda osobe koje će nam biti jako važne? Možda ćemo sresti ispruženu ruku, novu ljubav, a možda i osobe koje nam menjaju životne šine?

Možda ćemo sresti tugu, doživeti boli? Možda će neko ostaviti svoje trajne tragove na našoj voznoj karti? Nikada ne znamo ko će ući u vagon u kojem se mi nalazimo, ili će baš ta osoba koja nam može biti najdraža, biti u drugom vagonu. Verovatno postoji trenutak, kada drage osobe napuste voz, neprimetno, tiho silaze, odlaze zauvek od nas.

Zatim, neko ulazi u voz i teškim korakom kroz njega ide, kako bi uneo nemir na mirnom putovanju. Ali u vozu ima i onih ko silaze i ostavljaju svoju čežnju, svoju strast, svoj osmeh koji nas prati od stanice do stanice. Nekada želimo da ostanu, da su blizu na dohvat ruke, da naslonimo glavu na njihovo rame, kada umor nas dostigne. Ali to ostaje nekada samo neispunjena želja za oslonac, za miran san. Čudi nas, ostavljaju nas same, svoj prtljag im je postao težak. Tada na sebe preuzmemo svu teškoću putovanja i samoću. U neznanju koliko je težak naš prtljag, nastavljamo putovanje. Kada osetimo teškoću, pokušavamo da ne skliznemo sa koloseka, da ne pokleknemo i brzo potrčimo i baš u tom trenutku padnemo! Podižemo se, nekada hrabro, nekada ponizno, nekada ponosno, svakako na noge stojimo. Sa strahom tražimo voznu kartu da nastavimo putovanje, a ona leži duboko u đepu kaputa. Dok je tražimo, pokušavamo svu prašinu da stresemo sa njega, kako je ne bi poneli sa sobom. Ali neka mrlja, beleg, uvek ostaje, koja nas podseća i upozorava na pad. Putovanje nije kratka šetnja, nije let i mašta, ono je misterija, čaroljija, strast, izazov, patnja, a železne šine vode preko doline i brda. Na njemu doživljavamo bolan rastanak i gajimo nadu, da ćemo stići jednom do glavne stanice, svog koloseka. Znam i ja ću jednom sici, ne znam gde i kada, a biće mi žao.

Mnoge sam u vozu pronašla, sedeli su pored mene, jer su svoj trag ostavili na mojoj voznoj karti. Pokušaću da zapamtim svaki delić. Verujem, mnogi će me obradovati, jer sam na pravo mesto položila sadržaj u njihov prtljag.

Videću sve one koji nisu nastavili put sa mnom. Svoje sedište u vagonu ostaviću prazno, za one putnike koji nose čežnju u srce. Za sve one koji nisu pronasli pravo mesto na svojim putovanjima. Moje sedište ostaće toplo, puno nade i ljubavi, a moj vagon pun čarolija i snova i na zidu slike lepih uspomena. Za sve one bez sna i mašte, srećan put!

ZVEZDANI KOLODVOR | 52

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Poezija Mirjane Magure VOZOM U NOV ŽIVOT IDEM Tvoj odlazak me izbacio sa koloseka, sa životnog puta moga i puta tvoga.

Nijedan voz, ni jedan put ne vodi više k tebi.

Stojim na stazi života, ne znam kuda sad.

Kuda da krenem, kome da se obratim?

Pitam se i molim se, al’ niko za to ne haje.

Suze gorke i jecaj duše niko ne vidi niti čuje.

Pitam se: Zašto se to tako brzo dogodilo?

Došlo je kao vihor, a prošlo brzinom oluje, i sve srušilo u obliku grdnoga orkana.

Minuti, sati i dani prolaze u želji da se stari život, što smo ga proživeli, miran i bezbrižan, vrati.

Ali kolo života ne mogu nikako da pokrenem, da vratim stare dane ljubavlju ispunjene.

Sudbina je odlučila da mi postavi izazov ko što čini i drugima, a sad je došao moj red.

Neka ogromna sila, nevidljiva, gura me dalje da krenem.

Ona srcu radost neku daje, iako mu je teško i žali se.

Tada, kao eho, začujem dragi glas iz starog života: " Idi, idi u Nov Zivot! Vozi se bez mene a u mislima sa mnom!"

Poslušah i krenuh vozom sudbine koji na čudne stanice vodi.

Negde je zaustavljanje kratko, a negde je čekanje kao večnost.

Moj kofer je uvek spreman, jer vožnja me tera dalje.

Mnoge stanice sam dosad prošla da bih na ovu došla.

Ne znam koliko dugo ću tu biti, jer voz sudbine vozi u neizvesnost, a ona je nepredvidljiva.

Uvek ‚ću spremna biti, uz pratnju starog kaputa i sa koferom punom mašte, otputovati vozom sudbine.

Oh, oprostite, molim vas! Ja sad moram ići, jer taj voz sudbine bez mene neće poći.

STAZOM ŽIVOTA Često me život stavlja na muke.

Svakim uzdahom pred izborom stojim, da li da zagrlim život, ili čekam na moju sreću.

I odjednom znam, vreme je da počnem novom stazom koračati.

Ako hoću nešto doživeti, stazom života moram krenuti.

Duh skitnice će me nositi, jer ponekad mi život prkosi.

Srce na staze života me šalje, da idem u svet što više i dalje.

Radoznala sve bih da vidim, da upoznam lepote i tajne, severa i juga, istoka i zapada, da osetim duh svih naroda.

U rancu, punom snova i mašte, imam sve što mi treba.

Spavaću ispod vedrog neba. ispuniti želje iz nedra.

Dotaknuću vetar, saznaću tajne, osetiću ukus i miris slobode.

Dok me život ne sruši, mnoge stanice ću proći.

Po kišnim i sunčanim danima, stazama ću vesela ići, ne znam koga ću na putu sresti, a u velike gradove ću svratiti.

Kišne kapi umivaće mi lice, a dugine boje pratiće sve želje, sve dok traje putovanje, mene mlade, radoznale skitnice.

Jednoga dana, kada starost dođe i kucne mi zadnji čas, nestaće moja staza života kao kap kiše na vrelom pesku.

ZVEZDANI KOLODVOR | 53

ZVEZDANI KOLODVOR | PRIČA

Miloš Petronijević: Pasji život

Odavna je to vreme, kao nepostojanja ga se tek sećam, ostalo iza mene, kada sam obilazio tezge i ljudske noge na pijaci i s drugim štencima lunjao iza buregdžinice i kioska s pljeskavicama. Čini mi se da je i tada nosio nekakav kačket, valjda me je pomilovao, i mašući repom zapristao sam za njim, radoznao, do iza varoši, i tu me je uzeo u ruke i poneo do šupe kraj građevine, gde sam i ostao, vezan, i izrastao u kera i čuvara.

Sećanje, s kojim život počinje, bila je bol na vratu, ožiljak, frapantna jara s nebesa i zaustavljeno vreme u enormnoj žeđi, iskrivljeni kolac s lancem, i fantastično kapljanje česme kraj mešalice, namalo od mene; ostala je slika sablasne nemoći misli, i izvrnute šerpice, koju sam prosuo, nerazumno se igrajući, prethodno. Život je dan, što traje, kretanje zvezda je tako usmereno, i tek je ponekad onako kako hoćemo. Retki doživljaji izdvajali su trenutke, kao kad sam se dva puta prejeo i dembelišući zaključio da je glad, kao permanentno stanje, ostala iza mene. Trpljenje je osnovni smisao čekanja – čekanja na izlazak sunca i dolazak vlasnika, na parče hleba i svežu vodu, blagoslovenu; čekanje jutra kada ću otići u daljine, terati kera i biti slobodan.

Jednom je i Ona prošla, riđodlaka, mirisala je i pre no što se na obzorju proplanka pojavila, na san, i nagradu, na radost koju sam čekao. Kerovi su ovijali za njom, i upirao sam sa sve četiri, grebao, otimao od lanca, lomeći kolac, i zaletao se kroz japiju i blokove, da podavim sitnuriju oko nje, da se probijem na čelo i udenem ga, i rascvetam se kao što niko nije. Ostao sam zapetljan u bodljikavu žicu, cvileći.

San je tek varka – „Izdržati još malo i biće bolje“ – opčinjava nas, i daje nam snagu da idemo dalje.

Nikada nam ne može sve potaman biti. U danu koji je prolazio, kotrljao sam kamenčiće po prašini, i kiše i vetrovi odnosili su očekivanje radosnog jutra u kojem ću se probuditi na nekom drugom mestu.

Postajao sam drhtaviji, zimogrožljiviji. Češanje o dasku umirivalo je svrab, ali su mi kraste prokrvavile. Kroz izmaglicu sam sve manje nazirao proplanke i bregove s šumom, u koju neću kročiti.

Jedno bedro sam pomalo vukao, od kada me je ono šutnuo nogom. Bilo je to kada sam postao strvina.

Pojavila se jedne noći, stajala preda mnom, spram punom mesecu, kao oličenje onoga što bi trebalo da bude. Njene mirne, bistre, prostrane oči sjale su razumevanjem i blagošću nedohvatnih tajni.

Prolazila je, posle, noću, poljanom, kao san, i šapat, u kojem je sva bol ništa. Znao sam da će sve biti u redu, da su to samo ljudi i da nije uvek sve tako.

U jednom jutru van vremena, s navučenim rukavicama, vlasnik me je odvezao. Sedeo sam kraj bureta, lenjo mrdajući repom, i nisam imao kud da idem.

ZVEZDANI KOLODVOR | 54

ZVEZDANI KOLODVOR | PRIKAZI

Milijan Despotović DOVARIV ČISTOTE KAP Zoran Jeremić: „Škola ćutanja“ Poezija je pesnik tišine, njeno grlo, savest vremena i ljudi. Ona je sa svima licem u lice, odanima govori i oblagodari brilijantima jezika. Poezija je škola života, iz nje izlazi više đaka nego što mi stvarno mislimo: jedni su tema, drugi su pesnici. Moraju se, svakako, čuti obe strane, nekad bar, kad svi prođemo onaj period koji pesnik Zoran Jeremić1 naziva „Škola ćutanja“,2 kako je imenovao svoju novu pesničku knjigu. „Sklonjena od utisaka naoko rubnih domišljatosti, i bolne nostalgije, knjiga je u osnovi traktat o prolaznosti. Sve je vest; datum smrti Solženjicina, znaci ljubavi, napuštene zamisli. Kao da je načas u dijalogu sa Božidarom Timotijevićem i njegovim stihovima o Agatonu i nejasnoćama u vezi sa pticom i vodom u našim glavama. Još i više od Pope i Matića, na Jeremićevom intimnom ikonostasu sve izranja u lament. Tiho svetlucanje stiha svakako govori o zrelosti i punoći izraza.“3 Knjigu otvara misao Vaska Pope: „Dok ima vremena, dok ima bilo čega.“ Zapisati dakle, razumeo je pesnik Zoran Jeremić iz straha da ćutnja ne pređe u konačnu tišinu kojoj neće imati ko da vrati glas iz „kamenog polja“, ako je i to na vreme. Sarkazmom „Šumsko gazdinstvo“ (ovde naziv ciklusa), pesnik slika gnev praznine i nedostupnosti, odricanje od sveta onih koji bi njime naopako da vladaju. On je sa njima ušao u u korespodenciju pesničkom slikom i jezikom zastupajući apsolutnu i objektivnu istinu jer je sve ovo virtuelno postalo predmet sumnje koja poginje glavu a diže nos („Nevidljivo“), zaboravljajući da je „život – tresetište“, on jednako obnavlja strah. Jeremić je tu regulativnu zenističku tvrdnju smestio u stihove koji kada se izdvoje iz pesme imaju opažajni primer govora prirode kao istine, imaju i haiku spoznaju objektivnog i subjektivnog a priroda ništa ne radi nasumce, sve je urađeno sa jednakom verovatnoćom opstanka ali samo uz poštovanje njenih pravila života: * Vilin konjic kružio je iznad reke tokom leta * Dok je vetar obnavljao strah u snežnoj noći.

Ovde ću pridodati još dva haikua sa uočljivim kigoom koji tonira godišnje doba a makoto (iskrenost) je njihova posebna vrednost: * Paprat pod snegom.

Stabljika lomna opire se belini. * Dopire miris četinara, naši koraci remete tišinu.

Ove slike istrgnute iz savremene poezije i presložene, jesu lirski doživljaji koji po načelu spajanja i stapanja sa prirodom otvaraju i sve ono Što pripada svetu tajni. Ono Što stvara priroda i ono Što stvara pesnik, ovde je na istom zadatku umetnosti, one „umetnosti radi ljutske duše.“4 ZVEZDANI KOLODVOR | 55

Pesnik pred sobom ima cilj otkrivanja istine nazirući, sluteći, videći, izbegavajući virtuelne činjenice. Za njega je važno ono što se dogodilo pa i „blagost koja greje one koji nisu pronašli/ odjeke vlastitih glasova“. Ovde „otkriti istinu postojanja znači u svemu osetiti jedno u jednom sve, i u svemu samog sebe. Nadstvarnost se ne da pojmiti, ali se da osetiti. Duše izabranika nagonski se kroz materijalno vezuju za nadstvarno, i ishod tog spajanja je (...) so umetnosti.“5 Jeremićeve „Zimske poslanice“ kroz pejzažnost dodiruju suštine vremena ovog, i minulih, što nije samo „u načinu pristupa“ kako je za fenomenologiju zapisao Hajdeger, već u ciljanom susretu, filozofskom sažimanju i sučeljavanju aktuelnih trenutaka bez obzira na vreme. Ovde je pesnik izvršio prevrednovavanja problemskog horizonta da bi pokazao i dokazao čovekovu grešku u pokušaju popravljanja prirode umesto da od nje učimo i tako naneo štetu čistoj logici. Slika „brežuljak pokriven snegom“, otvara pitanje: Kakav je to sneg, je li njegovo poreklo do prirode? Otkuda ta sumnja? Da ne idemo dalje, pesnik podseća na ono što sna nije imalo, ono „što skrivaju jučerašnje svireposti i gnusobe“, kada „žrtve po drugi put umiru“. Druga smrt je optužba žrtve, poremećena igra na kojoj počiva današnji svet lišen svesti „belutka – pesme“ Vaska Pope, onaj svet koji je zaboravio otvaranje belutka Dragoslava Srejovića (oni svoj belutak nemaju) ili tumačenje slikara Ljubivoja Jovanovića. „Malo pomaže elegijski nauk“, kaže pesnik koji se u „školu ćutanja“ upisao kao buntovnik tišine, da svom čitaocu vrati glas a ukloni strah od dolazećih „huškača sa licencom“ čiji je cilj, sada psihološka vojna: „Da sve što se dogodilo pretvore/ u izmaglicu i šapate.“ Ipak, Jeremićeva „Škola ćutanja“ je glasna.

A „grad je goreo“, goreli su gradovi, može li se to zaboraviti? A „zar su varvari bili neko rešenje?“ Ako je Momčilo Nastasijević bio „protiv mašinizacije umetnosti“, Jeremić je taj duh prirodnog u prilici (nažalost, Nastasijević je to doslutio) da brani od jezivo apsurdne uranijumizacije sveta. Oba se u različitim vremenima bore za reči dobrote „dovariv čistote kap“6 bar, da se spozna smisao istine i života u njoj. Ako bi čovek samo očuvao „maternju melodiju“, ne bi morali tišini iz kamena izvlačiti reč. Pesnikov dijalog sa filozofom života završio se stihovima pitanja: „Odakle dolaze reči/ sa kojima svet nestaje“?

Knjiga „Škola ćutanja“ je veliki čas čitanja“ poezije koju stalno ometa „ratna sreća“ idiota i „beda semantike u porukama solidarnosti“, lažne solidarnosti. Oni su licemerni pratioci vremena koji čoveka povlače u neživot. I ova poezija se opire tom svetu sa oružjem jezika i reči i mora istrajati da bi čovek i čovečnost pretrajao. U tom smislu, Jeremić je pesnik koji podiže urazumljujući talas poezije danas.

Sasvim, ozbiljno.

U Požegi, 29. novembra 2016. ____________ 1) Zoran Jeremić (Titovo Užice, 1965) piše poeziju, prozu, biografsku prozu, eseje. Objavio sedam knjiga. Živi u Užicu.

2) Zoran Jeremić: „Škola ćutanja“, KOV, Vršac, 2015.

3) Draško Redjep: „Naklonjen epistolama upućenim na adrese dvojnika...“, iz recenzije za knjigu „Škola ćutanja“, klapna zadnje korice.

4) Momčilo Nastasijević: „Eseji“, izdanje prijatelja, Beograd, 1939, str. 30 5) Isto, str. 29.

6) Stihovi Momčila Nastasijevića iz ciklusa „Reč u kamenu“.

ZVEZDANI KOLODVOR | 56

ZVEZDANI KOLODVOR | PRIKAZI

Milijan Despotović OSOBIT PEČAT MUDROSTI Vesna Tatalović: „Igra vatrenog kruga“ Heraklit1 je zapisao: „Ovaj svet (...) jeste jedna večita živa vatra, koja se u određenoj meri pali i u određenoj meri gasi.“ Ta vatra je krug, energija duhovne, intelektualne i emotivne zrelosti čoveka, koji poput pesnikinje Vesne Tatalović2 prihvata njegovu unutrašnju igru. Ona je u zbirci trostišja „Igra vatrenog kruga“,3 uz zahvalnost „onima koji su (joj) dali šansu da (je) poezija obogati“ svoje pesničko kazivanje počela „odozgo – nadole“ – molitvom: Reči u Tišini.

Sklopljene ruke ćute - molitvu.

Vesna Tatalović je misaoni pesnik, filozofsko-fragmentarni pesnik čije su misli iz rečenice izlomljene u stihove i smeštene u novi ram, vizuelno podse}aju na haiku. U suštini one su osobene sentence i to jedre, čija je svaka kvitisencija zaslužila esejistički pristup jer, sve to nije „Ni vrh, niti dno;/ ni početak, a ni kraj:/ vatreni krug.“ Iz tog kruga izlazi plamen misli, otvara se tajna, obrisi onostranog, lepota ali i iluzije. Poenta ovih pevanja je stavljanje osobitog pečata mudrosti na sve ono što bi da se izokrene u nešto negativno u toj igri. Ako znamo da haiku nije misao,4 on je slika uočena Tu i Sad, onda je s pravom rečeno da Vesna Tatalović „kao stvaralac neprestano iznedrava nove misli, slike, stvarajući saglasje, harmoniju svog unutrašnjeg bića, dajući nam deo svog kosmosa. (...)

Ona nas u ovoj knjizi poziva da promišljamo nad tajnama življenja koja su tu oko nas i u nama, primoravajući čoveka da nikada ne zatvara krug bitisanja.“5 Za umetnost život na ovom svetu je otkrivanje poruka koje su nama odaslate kroz simbole: Simboli utisnuti Kroz prostor vremena...

Nama darovani.

Tako „stvorena duša vlastitu mantru peva“. Mantra pesme se nalazi u potrebi da uđemo u sebe ali ne sa pogrešne strane jer se tada tone u nigdinu. Zato, poput pesnikinje Gordane Rogić, Vesna Tatalović peva iz svoje Negdine, pre bih rekao da ona iz nje besedi sa pauzama tišine, toliko potrebne da slušalac ili čitalac uzme kiseonik čija se količina umnožava pri naporu da se poruka shvati a njeno shvatanje je „zavisno od dubine ćutanja i jačine reči da se razveže oset i prostre duša i, potreba koju stavljamo naspram sebe. (...) Ne vredi reč koja ne može da se otvori i čuje, ni ćutanje koje ne ume da zaustavi i kaže jer, prisutne bez ništa, ne mogu da pomognu! Ne vredi tišina koja ne ume da se razliva!?“6 Spirale misli jesu senke naših želja i snova, njihova vatra koja osvetljava put i gradi pesmi mesto. Treba umeti videti lestve kojima se stihovi uspinju. Vesna Tatalović je to ovako pokazala: Voda, u belom, Spirale svoje penjem...

Hod senke. * Operi mi lice mirom – da masku skinem; pesma da postanem!

ZVEZDANI KOLODVOR | 57

Ni onostrano nije našoj pesnikinji, misliocu, nedokučivo, ona ga otvara posebnim „obrisima svetla“. To je za nju izazov jer, između otvorenog i skrivenog značenjnja često se nalazi svet suprotan ovom virtuelnom. Pesnikinja se na to odlučuje da bi izbegla „isti svet“, svet je onakav kako ga vidimo a ona želi da ga vidi tako da u njemu nalazi više realnosti i ljubavi. Ljubav je u nama, ona je nešto što smo „ogledno doživeli“ a doživljeno treba čuvati. Ako tog doživljaja nestane treba se ozbiljno zapitati šta je tome uzrok. Vesna Tatalović ima odgovor: „Kad dobar si sa sobom/ – ljubav ti dođe.“ Zaljubljen čovek stvara čuda, ima nadu, a kad čoveku uzmete nadu onda je i sam sa sobom u sukobu, brani se sebičnošću i u njoj čaura. Stoga je pesnikinja Tatalović pažnju posvetila prepoznavanju i spoju nespojivog. Ljubav je za nju glas istine, zato „digni svoj glas/ da laži svoje otpakuješ“, da ih se oslobodiš, kaže pesnikinja. Treba hodati u svojim a ne u „tuđim cipelama“.

Vesna Tatalović u „vatrenom krugu“ vidi boginju pravde, veruje u njenu ruku ali traži od nas da drugi deo te pravde nađemo u sopstvenoj savesti, kako bi i sami izbegli kavez u kome je „nevidljivim nitima/ – dah stisnut“. Nepravda je deo okeana nesreće: „Ni mali talas/ slomiti se (ne)može.“ „Igra vatrenog kruga“,7 zatvara svoje stranice ciklusom „Raspevavanje“ što je uzvratni dijalog sa pesnikinjom Draganom Ćatić. To je „i lep susret energija na sredini. (...) Velika je čast poznavati ove pesnikinje (...) leči muzika njihovih reči“.8 Završavajući čitanje knjige „Igra vatrenog kruga“, nametnuo mi se zaključak da će budući čitalac imati čast da razmišlja o onom što tek nastaje jer, poetske minijature Vesne Tatalović traže ozbiljna tumačenja i izazvaće brojne varijacije već zapisanog. Ali, niko se ne može oteti utisku da je ovo poetska umetnost, a „umetnost je potreba za dobrim“, kako je kazivao mudri Stevo Žigon.

U Prolom Banji 11. novembra 2016.

____________ 1) Heraklit (540 – 470, pre Hrista) grčki filozof.

2) Vesna Stanković Tatalović (Beograd, 19..) piše poeziju, ovo je njena prva knjiga. Živi u Beogradu.

3) Vesna Tatalović: „Igra vatrenog kruga“, DragSvet, Beograd, 2015.

4) Bilo je tumača koji su čak haiku imenovali formom epigrama (Revon, Florenc...), međutim to nije tačno. Miloš Crnjanski je to najjednostavnije objasnio: „Pesnik haikaia, haijin, pre svega je slikar u smislu zagledanosti poznavanja svoje zemlje, svojih brda“. Haiku stvara priroda, uloga pesnika tu je samo da zapiše uočenu sliku. Forma epigrama i misli traži drugu vrstu energije i one se mogu stvarati u kabinetu što za haiku nije slučaj. „Morate otići do cveta da bi videli šta je cvet.“ 5) Gordana Petković: „Obalom sna i jave“, iz recenzije za knjigu „Igra vatrenog kruga“, str. 69, 70.

6) Radivoje Pantić: „Jednostavno, Paun“, eseji, UKS, Svitak i Narodna biblioteka Požega, 2016, str. 114.

7) Ovakav razgovorak drugačijeg sadržaja pesnikinje su imale u završetku knjige „Borovih iglica ples“ Dragane Ćatić koja je objavljena zajedno sa ovom, kao jedna.

8) Ljiljana Vojvodić: „Razlistavanje smisla, razvejavanje besmisla“, iz recenzije za knjigu „Igra vatrenog kruga“, str. 71.

ZVEZDANI KOLODVOR | 58

ZVEZDANI KOLODVOR | NAUČNO-FANTASTIČNA PRIČA

Živko Teodosić: LEGENDA O TRI KĆERI SVEMIRA

Mistično i veoma čudno bilje: smilje, kovilje i bosilje! *** U jednom beskrajnom Carstvu, u kome je bilo nebrojeno zvezda, planeta, kometa... raznih drugih nebeskih tela i čudnih tvorevina: pulsara, magnetara, blazara, proždrljivih dalekih kvazara; nevidljivih crnih i belih rupa i bezdana; nebeskih maglina i oblaka; kosmičke prašine i krhotina – ostataka eksplozija supernovih i “porodilišta” novih zvezda, i koje je, povrh svega, bilo prebogato svakojakim blagom i malom, vladali su večno car Svemir i carica Vaseljena. Imali su tri kćeri: Smiljku, Koviljku i Bosiljku.

Smiljka, najmlađa i prelepa, već stasala za udaju, bila je veoma pametna i mudra devojka. Takođe je bila veoma plemenita, puna božanske ljubavi, milosti i dobrote; krotka, smerna i skromna, ali istovremeno obdarena svim ženskim vrlinama i veštinama , te su je opsedali mnogi prosci iz celog Carstva.

No, nijedan nije uspeo da zadobije njenu naklonost i ljubav.

Koviljka je bila visoka, naočita, atletske građe, snažna i neustrašaiva; spretna u lovu i svim borilačkim veštinama, tako da nijedan Smiljkin prosac, niti bilo koji muškarac, nije uspevao da je pobedi, u bilo kojoj muškoj disciplini i veštini.

Bosiljka je bila pravi anđeo: nevidljiva i bela k'o sunčeva svetlost, svo vreme je provodila na nebu sa ostalim nestvorenim bićima, a roditeljima i sestrama se javljala samo kad su u nevolji, da im pomogne, tako da je nikad nisu videli. Mogli su samo da čuju njen umilni, anđeoski šapat i osete blagi i nežni dodir njene nevidljive ruke, pre nego bi isčezla u prazninu. *** Nekako u to vreme, u sazvežđu Lire, gde su Car i Carica upravo prispeli, na svom beskrajnom putovanju, desio se veoma čudan i do tada neviđen fenomen, koji je zapanjio čitavu carsku svitu, a šokirao carki par, ostavljajući ih u neverici.

Naime, Car i Carica su imali bezbroj vila i palata diljem Carstva. Stalno su putovali i boravili bi izvesno vreme u nekom od omiljenih mesta na koje bi naišli, a onda bi krenuli dalje. Tako je to bilo odvajkada, tj. od početka vremena i Carstva.

Ipak, najviše su voleli jedno kraljevstvo u kome su najčešće boravili u periodu od juna do oktobra meseca, provodeći vreme u sećanju na najlepše trenutke svog života – na trenutke svoje mladosti i mesto gde su se upoznali i zavoleli. Na istom mestu su rođene i sve tri njihove kćeri. To kraljevsto se nalazilo u sazvežđu Lire, tačnije u jednoj planetarnoj, prstenastoj maglini, poznatijoj kao Ring-Nebula M-57, briljantnog sjaja i neodoljive nebeske lepote – pravi kosmički dragulj.

U to kraljevsto, tj. u tu prstenastu maglinu, se zagleda i odmah zaljubi, skoro svaki astronom-amater, čim prvi put usmeri teleskop u tom pravcu i ugleda je. Prosto je neodoljiva, čak i na rastojanju od 25 svetlosnih godina.

Prema kosmičkom predanju, pre rođenja njihovih triju kćeri, na istom mestu rođena je najsajnija i najblistavija zvezda sazvežđa Lira – omiljena zvezda carskog para – VEGA . Pod blistavim i čarobnim spektrom njene svetlosti, ionako jedinstveni i raskošni carski dvori, izgledali su još zanosnije i veličanstvenije, baš kako i dolikuje kosmičkim vladarima.

Njena intezivno bela svetlost, (50 puta je sjajnija od Sunca) predstavlja standard u astronomiji, prema kome se porede sve ostale zvezde. Pre 14000 godina, Vega se nalazila na mestu danšnje Severnjače – dakle, u osi zemljine rotacije. Tada su sve ostale zvezde severnog neba kružile oko nje.

U isti položaj, Vega će, kao jedna od 4 velike zvezde precesionog kruga, ponovo dospeti za 12000 godina. *** Nesreća za Cara i Caricu, skoro tragedija, bila je u tome, što se na Vegi desio nekakav čudan i neobjašnjiv kvantni, termo-nuklearni kvar, koji niko u Carstvu nije znao da odgonetne i popravi.

ZVEZDANI KOLODVOR | 59

Naime, Vega je naglo smanjila svoju veličinu, a odmah iza toga nakratko je bljesnula, neuporedivo jačim sjajem nego inače, nakon čega je usledilo još jedno iznenađenje – čudnije i veće od ovog prvog. Zvezda je počela da se širi i “naduvava”, ali istovremeno i da gubi blistavi sjaj – počela je da tamni. Logično, jer joj je naglo opala temperatura. Više je ličila na ogromni, bledi mesec, nego na blještavu zvezdu. Pretila je opasnost, ne samo da više ne bude najsjajnija, nego, da neočekivano i prerano, pređe u fazu crvenog džina i na kraju da skonča, nedostojno za jedan nebeski dragulj, da se skoro sasvim ugasi i postane patuljasta zvezda. (prvo beli, zatim smeđi i na kraju, crni patuljak).

Carski par je bio očajan. Za njih je to bilo neprihvatljivo – prava propast! Nezamislivo je da vladari Kosmosa ostanu bez raskošne i blistave svetlosti najlepše i njima najdraže zvezde. Zar vladari svetlosti da borave u nekakvoj polutami? “To je nedopustivo”, bili su odlučni. Morali su nešto hitno preduzeti. Razglasili su po celom Carstvu, da će, onome ko popravi Vegu i ponovo joj vrati stari sjaj, dati na poklon ruku svoje najmlađe kćeri Smiljke i rajski vrt na planeti Zemlji – najlepšoj planeti u čitavavoj galaksiji Mlečni put.

Dolazili su mnogi vidovnjaci, čarobnjaci i ostali vešti znalci – naučnici svih fela i zanimanja iz čitavog Carstva. Pokušavali su da reše problem na sve načine, ali im ništa nije polazilo za rukom. Sjajna Vega je nastavila da tamni. Istina polako, ali postojano.

Naučnici su bili zapanjeni i zbunjeni u isti mah. Izgledalo je da su svi važeći Zakoni prirode nepostojani, a to znači da i nisu Zakoni, te da je cela poznata fizika postavljena na pogrešnim osnovama. “Ne, ne … to je nemoguće”, gunđali su. Ali, činjenice su bile neumoljive. Njih ne možete ignorisati, a još manje menjati.

Dakle, valja preispitati i redefinisati postojće ili čak, ustanviti neke nove, do tada nepoznate Zakone, a to je poražavajuće za naučnike. *** Jednog dana, u posetu carskom paru, nenajavljeno je došao njihov prastari prijatelj i venčani kum. U stvari, bio je to prvobitni prijatelj, saborac i mudri savetnik samog Tvorca i praoca cara Svemira – u svekolikom Carstvu čuveni mudrac, zvani Ideologije. Za njega se govorilo da je stariji od svega postojećeg, pametniji i mudriji od svih i svakoga u čitavom Carstvu. Niko nije znao koliko mu je svetlosnih godina, ali su svi prenosili priču i legendu o njemu – da je postojao još pre vremena.

On je svoje pra-pra-stare dane, tačnije pra-svetlosne godine, provodio u najudaljenijem i najtamnijem, po mnogo čemu jedinstvenom i neponovljivom kutku Carstva, ništa manje čudnog i egzotičnog imena – u takozvanom Singularitetu. Niko u Carstvu nije znao gde se tačno nalazi to mesto i kako izgleda. Od postanja se prenosila legenda o tom čudnom i misterioznom kutku, kao praizvorištu svega postojećeg. Mudraci Carstva su zaključili da to, ustvari, i nije neko konkretno mesto, nego se radi o jednoj tačci beskrajne gustine i temperature, u čijem središtu, još pre nastanka sveta tj. Carstva, nije bilo ničeg i nikog, osim samog Ideologija.

Snagom njegovog uma i njegovih ideja, nestvoreni Tvorac stvorio je svekoliki Kosmos, iliti Svemir. Sve što postoji, uključujući i prostor-vremensko tkanje Kosmosa, nastali su u grandioznoj super-vreloj eksploziji, nezamislivog i neizmernog sjaja, koju naučnici na planeti Zemlji nazivaju Velikim praskom.

Kada je i do njega dopro glas o nevolji koja je zadesila vladajući carski par, Ideologije je seo na svoje prapra-stare svetlosne kočije, tačnije u kosmičku mašinu za putovanje kroz prostor-vreme i pohitao kod kumića, da vidi o čemu se radi i kako može da im pomogne. Čim je stigao, odmah je saopštio kumovima u čemu je problem i da se može rešiti, ako se brzo dela, čemu se carski par veoma obradovao, moleći prastarog kuma da što pre učini to što misli da je najbolje. *** Nema sumnje, ljudi su od najranijih vremena naše civilizacije, opsednuto i sa strahopoštovanjem, zurili u zadivljujući i čudesno neobjašnjiv prizor noćnog neba, koje je bilo načičkano blistavo sjajnim i treperavim malim svetiljkama, nasumično raspoređenih, činilo se u nebrojenoj meri, po tamnom baldahinu nebeskog beskraja.

Naravno, o poreklu i stvarnoj suštini blistavih noćnih ukrasa, nisu mogli ni slutiti, u smislu savremenih naučnih saznanja, ali ih ništa nije sprečavalo da o čudesnim i neobjašnjivim nebeskim pojavama i fenomenima, sve do današnjih dana, prenose usmena predanja, legende i mitove.

ZVEZDANI KOLODVOR | 60

Sunce je, međutim, stvaralo potpuno drugačiju predstavu. Čovek je imao psihološki, emotivni, religijski, društveni, i na druge načine, blizak odnos sa Suncem. Za razliku od zagonetnih, sitnih zvezdica, koje su bile neodredivo visoko, tj. daleko, Sunce je bilo ogromno, tako blizu i blisko čoveku. Izlazilo je svakog jutra na istoj strani horizonta, a zalazilo svako veče na drugoj, što je životu davalo neophodan ritam.

Grejalo je jako i lepo, uz izvesne promene, zavisno od doba dana i godine. Sada znamo da je od Zemlje udaljeno samo 150 miliona km i da je suštinski važno za geološke, klimatske i meteo pojave, a time i za nastanak i opstanak života na našoj planeti.

Skoro do sredine 20og veka, čovek nije u potpunosti shvatio i razumeo stvarnu prirodu i suštinu fizičkih procesa koji se odvijaju u zvezdama, odnosno, nije znao: „Šta to gori u sunčevom silnom žaru, te nas jutrom budi, i životnu radost nudi?“.

Za spoznaju naučne istine o reakcijama termonuklearne fuzije atoma vodonika u helijum (i kasnije u teže elemente: berilijum, ugljenik, azot, kiseonik pa sve do gvožđa), koja se odvija u jezgrima zvezda srednje mase, (kao što je naše Sunce i sl.), najzaslužniji su fizičari: Fred Hojl, Džordž Gamov i Hans Bete. *** No, vratimo se kosmičkim vladarima i čudnom “kvaru” na Vegi. Naime, igrom kvantnog slučaja i složenim interakcijama više kosmičkih sila, desilo se da, proton-proton proces termonuklearne fuzije, svojstven za zvezde tipa i veličine (mase) Vege, koje u jezgru imaju temperaturu manju od 15 miliona Kelvina), u kome se, pod ogromnim pritiskom sopstvene gravitacije i ogromne temperature jezgra, četiri atoma vodonika, spajaju u jedan atom helijuma, iz nekog, za sada neobjašnjivog razloga, se preobrazio u CNO ciklus (ugljenik-azot-kiseonik), koji se inače odvija u zvezdama mnogo veće mase. ( Rigel, Betelgez, EtaKarine, Aldebaran, Deneb i dr).

U našem Suncu se odvija proton-proton ciklus, u kome se se svake sekunde 600 miliona tona vodonika pretvara u 595,7 miliona tona helijuma. Oko 4,3 miliona tona (defekt mase) se pretvara u energiju, koju Sunce, najvećim delom emituje kao svetlost i toplotu; zatim, deo energije se emituje u obliku solarnog vetra, koji je u stvari, oblak elektrona i protona. Deo energije odnosi zračenje najmanjih, a najprodorniji čestica, tj. neutrina). Pored gravitacione sile, navedeno elektro-magnetno zračenje (EM) i zračenje neutrina, su od suštinske važnosti za život na Zemlji. * Reakcija termo-nuklearne fuzije, proton-proton ciklus, predstavljena jednačinom: p1++ p2+–> p3++ n0+e++ νe… (1)

e++e-–>2γ ; 1H +1H –>2H + e++ νe… (2.1)

1H +2H –>3He + energija… (2.2)

3He +3He –>4He +1H +1H + energija… (2.3)

4(1H ) –>4He + 2 νe+ energija… (3) CNO proces fuzije vodonika u helijum, posredovanjem ugljenika, azota i kiseonika u zvezdama velike mase. (već pomenuti: Aldebaran, Betelgez, Eta-Karine, Rigel, i mnoge druge).

I)

12C +1H –>13N + energija II) 13N –>13C + e++νe III) 13C +1H –>14N + energija IV) 14N +1H –>15O + energija V) 15O –>15N + e++νe VI) 15N +1H –>12C +4He

Sumarno ove reakcije mogu da se predstave jednom jednačinom: 12C + 4(1H) ïƒ12C +4He

ZVEZDANI KOLODVOR | 61

*** Kao prvobitno postojeći Um, stariji od svega stvorenog u Carstvu, Ideologije je znao da na obećanoj planeti Zemlji već postoji znalac, koji je obdaren prvobitnom stvaralačkom mudrošću i saznanjima o svemu postojećem, kao i sposobnošću da popravi svaki kvar u Carstvu. Ali, postojao je jedan problem.

Naime, zemlja, kao relativno mala planeta, u nevelikom sunčevom sistemu, nešto dalje od polovine radijusa galaktičkog diska Mlečni put, relativno brzo kruži oko svoga sunca i relativno brzo rotira oko svoje ose, te stoga, prema kosmičkim merilima, vreme na Zemlji brzo protiče. A čovek (tako sebe zovu inteligentna bića na Zemlji), koji je znalac o kome Ideologije govori, je prešao granicu sredovečnosti i njegovom bivstvovanju na toj planeti nije ostalo previše vremena. Stoga se taj čovek-majstor, mora dovesti na Vegu u roku od nekoliko zemaljskih dana. Inače, sve drugo je prekasno za spas zvezde. *** Čovek sa planete Zemlje – svemirski znalac i potencijalni spasilac Vege, sa kojim je Ideologije već stupio u misaoni kontakt, zvao se neobično za zemaljske prilike – Vele-Žir. U jednom, skoro nenastanjenom, brdsko-planiskom području, živeo je sam, u prirodi i od prirode. Vreme je provodio uglavnom u misaonom razmatranju kosmičkih problema: kako je Kosmos nastao; dokle će trajati; o zakonima koji njime upravljaju i sl. Zemaljske – planetarne stvari su ga malo zanimale.

Ovom iznenadnom i neobičnom pozivu od strane kosmičkog Ideologija se veoma iznenadio, ali i veoma obradovao. Najzad mu se pruža mogućnost da ostvari svoje snove i fantazije – imaće priliku da učini nešto korisno, lepo i dobro za čitav Kosmos, a istovremeno će spoznati u čemu je smisao i svrha Svega postojećeg. Malo je reći da je bilio ushićen. Njemu Ideologije nije ništa rekao o obećanoj nagradi. Nije ništa slutio o boginji Smiljci, niti o bilo čemu drugom. Zanimalo ga je samo, da li će se pokazatii, da su njegove spoznaje i pretpostavke o konačnim odgovorima, koje se tiču Kosmosa, tačne ili ne.

Uveriće se na licu mesta. Bio je van sebe od sreće i radosti. Kakva prilika i čast za jedno obično ljudsko biće! Zato se dao u duboko misaono istraživanje problema koji mu je izneo Ideologije i koji treba da reši.

Po zemaljskim merilima, Vele-Žir bi poživeo još deceniju-dve. No, i on je bio duboko svestan da je, prema kosmičkim standardima, ostalo veoma malo vremena da učini ono što se od njega traži. Dok je “komunicirao” misaono sa Ideologijem, u osnovi je shvatio prirodu i suštinu “kvara” na Vegi. Ali, bio mu je potreban detaljan i precizan plan za otklanjanje nastalog poremećaja u što kraćem roku. Stoga je mislio i umovao danonoćno, tragajući za uzrocima poremećaja do koga je došlo na Vegi i za mogućim rešenjima problema. Najzad mu je sinulo. Shvatio je kako i zbog čega je došlo do promene fizike procesa termonuklearne fuzije u zvezdi i kako će vratiti proces u prvobitno – normalno stanje.

Mislima je javio Ideologiju kakav mu je plan, sa čim se ovaj odmah složio, te su se dogovorili da Ideologije pošalje svoje pra-svetlosne kočije (mašinu za putovanje kroz vreme), koja će ga, skoro trenutno, kroz stvorenu crvotočinu, odnosno, kroz prostor-vremensku prečicu/tunel, prevesti na Vegu. *** Još početkom 2012. godine, širom planete se raspravljalo o kraju našeg sveta, koji nas, prema majanskom kalendaru i proročanstvu, čeka 21. decembra te iste godine. Kako je vreme prolazilo i taj se dan bližio, rasprave su postajale češće i žešće, izazivajući kod mnogih ljudi, što otvorenu, što prikrivenu zebnju i strah. “Ko zna? Čim se toliko priča i piše, verovatno tu ima nečeg”, gvorili su.

Ne samo razni vidovnjaci, proroci i slični, već i neki naučnici i drugi ugledni poznavaoci stvari, iznosili su ozbiljne i naučno zasnovane tvrdnje, da će toga dana, zbog poravnanja galaktičke ekvatorijalne ravni, sa ekvatorijalnom ravni Sunca i većine planeta u njegovom sistemu, uključujući, naravno i Zemlju, doći do sinergijskog efekta kosmičkih sila, koji će uništiti život na zemlji. Glavni izvor te energije se nalazi u crnoj rupi, u središtu naše galaksije Mlečni put.

ZVEZDANI KOLODVOR | 62

Ne samo razni vidovnjaci, proroci i slični, već i neki naučnici i drugi ugledni poznavaoci stvari, iznosili su ozbiljne i naučno zasnovane tvrdnje, da će toga dana, zbog poravnanja galaktičke ekvatorijalne ravni, sa ekvatorijalnom ravni Sunca i većine planeta u njegovom sistemu, uključujući, naravno i Zemlju, doći do sinergijskog efekta kosmičkih sila, koji će uništiti žuvot na zemlji. Glavni izvor te energije se nalazi u crnoj rupi, u središtu naše galaksije Mlečni put.

Postojalo je više različitih “secnarija” konačne kataklizme. Najčešće se govorilo o tome, kako će, usled konjukcije svih objekata u galaktičkoj ravni, porasti gravitaciona sila crne rupe, te će ona početi da guta obližnju materiju: zvezde, planete, magline i prašinu i drugo. Na red će doći i Sunčev sistem, i naravno, planeta Zemlja. U drugom scenariju se, pak, govorilo kako će eksplozija gama zračenja neke supernove, oduvati atmosferu sa naše planete, a time uništiti i sav život na njoj. Glavni kandidat je bila eksplozija ogromne i najnestabilnije zvezde koju vidimo – Eta-Karine, koja će, zbog svoje ogromne mase (oko 500 masa našeg Sunca) eksplodirati, ne kao supernova, već kao hipernova. Svetlost Eta-Karine, koju sada vidimo, počela je svoje putovanje prema Zemlji, pre 7500 svetlosnih godina, koliko je ta gigantska i neobična zvezda, udaljena od naše planete.

Kao što znamo, ništa se od tih predviđanja nije desilo. Barem ne ovde, na Zemlji, jer silama od kojih je pretila opasnost, snaga opada sa Zakonom inverznog kvadrata. Međutim, desilo se nešto u prstenastoj planetarnoj maglini M-57 i na zvezdi Vegi.

Naime, pomenuta konstelacija i ekvatorijalno poravnanje navedenih i još mnogo drugih, manjih objekata, nije se dogodilo samo u kraku galaksije u kom je naše Sunce, već se ispoljilo radijalno, u svim pravcima ekvatorijalne ravni naše galaksije. Tom prilikom se dogodilo nešto veoma čudno i iznenađujuće.

Nešto, što astronomi nisu mogli ni pomisliti.

Susedna galaksija Andromeda, udaljena je od naše galaksije oko 2,4 miliona svetlosnih godina i kreće se prema njoj brzinom od oko 150km/s. Pošto ne ide pravolinijski na Mlečni put, nego pod nekim uglom – ukoso, sudar ove dve galaksije se očekuje negde, između 2 i 4 milijarde godina!

U centru svake galaksije se nalazi crna rupa (u nekima i dve, ili čak tri), oko koje se sveukupna masa galaksije vrti poput točka, (Vera Rubin), što znači da se objekti na periferiji kreću mnogo brže od onih bliže centru mase. (u centru sistema mase – brzina rotacije sistema, jednaka je nuli).

U sistemu mase jedne zvezde, planete i drugi objekti koji su bliži zvezdi, kruže oko nje mnogo brze (kao Merkur u sunčevom sistemu), od onih na periferiji (kao Neptun). Oko 99,8% mase sunčevog sistema je skoncentrisano u Suncu, a manje od 1% pripada svim planetama, njihovim satelitima, planetoidima, asterodima, kometama, i ostalim objektima koji kruže oko njega, uključujući i Kajperov pojas leda i krhotina iza planeta, kao i Ortov oblak, još dalje od toga. Obrnuto je sa ugaonim momentom. Suncu pripada samo 0,5%, a svih 99,5% ugaonog momenta pripada svemu ostalom, što kruži oko Sunca.

Desilo se, da je u vreme poremećaja na Vegi, svojim središnjim delom, tzv. sočivom, Andromedina galaksija M-31, u kome se nalazi većina od oko 400 milijardi njenih zvezda, efektom gravitacionog sočiva zaklonila oblast galaksije Mlečni put, u kome se nalazi sazvežđe Lire, čime je umanjeno antigravitaciono dejstvo „nepoznate tamne energije“. Lira se našla u tzv: „mrtvom uglu“ Andromede, što je automatski uzrokovalo povećanje gravitacione sile Vege na sopstveno jezgro. Usled toga u jezgru su naglo porasli pritisak i temperatura, usled čega je povećana kinetička energija protona, a time i brzina fuzione reakcije vodonika u helijum, pa je dotadašnji, proton-proton ciklus naglo prešao u CNO proces, (CarbornNitrogen-Oxygen), u kome je defekt mase veći, pa je i veća i oslobođena energija. (Ajnštajn: E=mc2).

Zbog toga je zvezda naglo i nakratko bljesnula.(ugljenik, azot i kiseonik u toj reakciji imaju ulogu kataliztatora, što znači da se ne troše).

ZVEZDANI KOLODVOR | 63

*** Nepoznata „Tamna energija“ čini 70% ukupne energije Kosmosa i uzrok je njegovog ubrzanog širenja, (razvlači prostor), nasuprot gravitacionoj sili koja sažima-upreda prostor-vremensko tkanje, srazmerno masi objekta. Delovanje tamne energije, astronomi nazivaju kosmološkom konstantom.(lambda). Od preostalih 30%, nepoznata „tamna materija“ čini 26% Kosmosa, a samo 4% otpada na tzv: stvarnu – barionsku materiju. tj. onu koja je sačinjena od čestica koje imaju naelektrisanje, a time i sposobnost za zračenje, odnosno apsorpciju EM energije. Najveći deo onoga što znamo o Kosmosu, sasznali smo spektralnom analizom celokupnog EM spektra. Vidljiva svetlost je samo jedan uski pojas tog spektra: od 750 – 400nm (nano-metara).

Ironično, ali se ispostavilo, da je Ajnštanova „najveća zabluda“, kako je sam nazvo svoju kosmolo-šku konstantu, onaj presudni faktor koji određuje konačnu sudbinu Kosmosa. Naime, smatra se da će Kosmos završiti u velikom rascepu, u kome će se se sve čestice raspasti – rasplesti; sve četiri poznate sile prirode će se izgubiti, a ostaće samo čista, tamna energija koja će homogeno i izomerno ispunjavati

„sve što jeste!“ Ostaće samo beskrajna i večna tama!

Da sve bude još komplikovanije, takvom razvoju događaja na Vegi, je u priličnoj meri pomogla i nedavno otkrivena, veoma zanimljiva i doskora nepoznata pojava.

Otkriveno je, naime, da iz “severnog” magnetnog pola crne rupe, u središtu naše galaksije, šikllja veličanstven kosmički vatromet – džinovski mlaz energije, sačinjen od zračenja u skoro čitavom EM spektru, u kome je najsnažnije ispoljeno upravo, gama zračenje. U vatrometu su prisutni ogromni mlazevi i čitavi klasteri nukleona i jezgara različitih – uglavnom teških hemijskih elemenata. Astronomi su procenili da se, u slučaju linijskog poravnanja ose naše galaksije, sa osom susedne Andromede, (koja je za trećinu veća od Mlečnog puta), ukupno magnetno polje može u značajnoj meri uticati na magnetno polje zvezda, planeta i svih drugih objekata širom i diljem obe galaksije. (magnetno polje može, poput gravitacije, savijati prostor „u sebe“, a to važi za jaku i za slabu nuklearnu silu).

ZVEZDANI KOLODVOR | 64

Izložena tako kompleksnom sinergijskom dejstvu „tamne energije; gravitacione i elektro-magnetne sile naše i susedne galaksije Andromede, Vega je počela ubrzano da sagoreva vodonik, zbog čega je nakratko bljesnula. Povećana temperatura jezgra je ubrzo savladala gravitacioni pritisak sopstvne mase i uspostavila termalnu ravnotežu. Posledica toga je bilo „naduvavanje“ zvezde, čime je povećana zapremina i površina zvezde. Povećano je termalno i elektromagnetno zračenje, ali na nižim talsnim dužinama.

Pošto Vega nema dovoljno vodonika, niti elemenata katalize za CNO proces, reakcija fuzije je smanjila intezitet, usled čega su opali pritisak i temperatura, čime je usporena fotonska konvekcija i opala joj površinska temperatura – zvezda je počela da tamni. Iako su carski fizičari bili prvobitno zatečeni i iznenađeni, kasnije su shvatiti da je ovakav razvoj događaja u potpunoj saglasnosti sa zakonima fizike. *** Prema planu Vele-Žira, rešenje opisanog poremećaja na zvezdi Vegi, sastojalo se u tome, da carski fizičari i tehnolozi naprave laserski sistem dovoljno snažan da, sa pozicije najpodesnije planete iz prstenaste magline M-57, u ekvatorijalnoj ravni Vege, deluju dovoljno snažno i precizno na njeno jezgro, čime će ponovo inicirati proton-proton reakciju u procesu nuklearne fuzije, dok ne postane ponovo dominantan i postepeno eliminiše CNO proces na njoj. Time bi proces termonuklearne fuzije na Vegi bio ponovo u skladu sa njenom masom, a time u skladu i sa važećim zakonima fizike – znači stabilan i postojan. Tako su i postupili. Ukupna energija je ostala ista i u saglasnosti za Plankovim Zakonom zračenja idealnog crnog tela. Entropija je bila u saglasnosti sa Bolcmanovim Zakonom. Bila je to zaista, svojevrsna, veoma čudna i do tada, nepoznata pojava u kosmosu.

Fizičari su odahnuli. Zakoni fizike su dobri i funkcionišu pouzdano, ali je ostao gorak ukus i nelagoda, zbog pomisli, da ništa nije potpuno izvesno, upravo zbog jednog od glavnih Zakona kvantne fizike, a to je Hajzenbergov princip neodređenosti.

Dakle svet nije determinističke prirode. Igra slučajnih kvantno-fizičkih događaja u subatomskom svetu, pa i dublje – čak iza granice “Plankovog zida”, je izgleda, ne samo potreban, nego suštinski neophodan uslov, kako za nastajanje – tako i za trajanje, pa i za nestajanje – od najmanje pomisli, preko atomskih i zvezdanih svetova; pojave života i smrti pojedinačnih entiteta, pa do nastanka i nestanka čitavih svetova, kakav je i ovaj naš. Sve što zakonima fizike nije zabranjeno, desiće se – kad-tad.

Kad se sve uspešno završilo, Vega je ubrzo ponovo počela da zrači stabilno i blistavim sjajem, kao i pre. U svim galaksijama našeg lokalnog galaktičkog jata, i ko zna koliko daleko širom susedstva, nastalo je optše veselje i radost, koje traje i dan-danas. U čast tako srećnog završetka i izbegnute tragedije, carski par je priredio, do tada neviđeni – kosmički bal. Organizacija tako važne i grandiozne predstave, poverena je lično bogu Zevsu, pošto je Lira bila jedno od 88 sazvežđa kojima je Zevs vladao. On je, naravno, sve obaveze u vezi slavlja, odmah preneo na 9 svojih kćeri – 9 muza umetnosti, muzike i igre. Bolji i prikladniji izbor, prosto nije ni bio moguć.

Pored Zevsa, pod blistavim sjajem čarobne Vege, našlla su se mnoga druga božanstva, prestoli i časti, arhangeli, serafimi, heruvimi, brojni anđeli i sveci, iz raznih sazvežđa i iz susednih galaksija. Andromeda, kao najbliži i najvažniji sused, i na neki način saučesnik mogućeg tragičnog događaja, (ne svojom voljom), uz mnogobrojne darove i časti, pripremila je iznenađenje večeri. Pored redovne carske svite, tu su se našli i mnogi drugi nebeski velikodostojnici, ugledna i slavna imena kosmičkog beskraja.

ZVEZDANI KOLODVOR | 65

Inspirisane i nadahnute srećnim ishodom izbegnute tragedije, Muze su pozvale najvećeg pesnika i svirača u Carstvu – mitskog i tragičnog Orfeja, koga je Zevs postavio u sazvežđe Lire, kao utehu što je izgubio voljenu Euridiku. Orfej, koji inače svira neprekidno otkada je na nebeskom svodu, ovog puta je zasvirao lepše i umilnije nego ikada, pa se svi nadaju da će vladaru Hada još jednom omekšati srce, te će ponovo osloboditi njegovu neprežalnu i božanski lepu Euridiku. Nažalost, to se još nije dogodilo.

Vrhunac zabave je usledio, kada je galaksiju Mlečni put zapljusnuo nepregledni talas svetlosti, upravo pristigle sa susedne galaksije Andromeda. U samom središtu zvezdanog jata M-31, jedna ogromna zvezda eksplodirala je kao hipernova, čija je silna svetlost zasenila, ne samo sjajnu Vegu i sve ostale zvezde u sazvežđu Lire, nego skoro čitavu galaksiju Mlečni put. Bilo je to, gore najavljeno, iznenađenje velikom slavlju, koje je Andromeda darovala svome susedu.

Naravno, u Andromedi su znali da se eksplozija dogodila pre 2,4 miliona godina, da bi njena svetlost stigla do Mlečnog puta baš u vreme slavlja. (otprilike kada se homo-erektus uspravio u afričkoj savani i pogledao u nebo, pitajući se: „Šta se to gore događa“. Nije mogao ni zamisliti. A, onda je kihnuo: „k'..smos...“ Verovatno zbog polenske alergije.

Nije tako čest slučaj da neka zvezda eksplodira kao supernova. Svetlost ovakve eksplozije je toliko jaka, da zaseni čitavu galksiju. Tako retkom i jedinstvenom prizoru, veoma se obaraduje svako u Carstvu. Ali eksplozija hipernove je tek nešto, što se ne da opisati. Samo je svetlost Velikog praska mogla zaseniti snagu njene svetlosti. Da se takva eksplozija desila u galaksiji Mlečni put, verovatno bi se cela predstava raspala u prašinu i bila raspršena u prostranstvo. Ovako je, ova, koja je eksplodirala u Andromedi, u znatnoj meri je oslabila dok je prevalila rastojanje do Mlečnog puta, ali je i dalje bila dovoljno jaka da ukrasi, ionako blještavu, svečanost kosmičkog carstva.

Baš u trenutku, kad je do glavne scene stigla svetlost hipernove sa Andromede, na podijum je stupila božanska Smiljka. Svojom pojavom, posebno lepotom, blistala je čak i u svetlosti hipernove. Svim prisutnima se ote uzvik ushićenja. Smiljka je upravo na scenu izvela najslavniju plesnu grupa naše galaksije – čuvene sestre Plejade, (u narodu poznate i kao Vlašići). Njih sedam je Zevs pretvorio u golubice, a potom u zvezde i postavio na nebo, spašavajući ih od progona ostrašćenog ljubavnika i razjarenog lovca Oriona, koji ih je napao, dok su nedužno igrale devojačko kolo pored reke.

Oriona je usmrtila škorpija, jer je hteo da pobije sve životinje na zemlji, pa je boginja Geja ubila Škorpiju i postavila ih oboje na nebo, kao dva posebna sazvežđa. Od tada se svake vedre noći, na severnom noćnom nebu, mogao videti isti prizor – kako ih Orion i dalje besomučno juri, a Plejade, isto tako besomučno beže i ne predaju se. Uz Oriona, na večernjem nebu se obavezno pojavljuju i dva njegova verna pratioca: Veliki i Mali pas.

Iako počastvovane što su, sa posebnim uvažavanjem pozvane na bal, kao zvezde večeri, u strahu da ih Orion ne stigne, Plejade su prvobitno molile da ne dođu, ali ih je Koviljka ubedila da će se ona lično pobrinuti za Oriona i da su sigurne. Šta više, obećala im je da će, posle bala, moći da nastave svoj put mirno – šetajući, jer će ona udesiti, da se Orion ne primakne zabavi i zaostane toliko, da ih više neće nikad ni videti, a kamoli juriti za njima. *** Koviljka je presrela i izazvala na megdan strašnog Oriona još u njegovom matičnom sazvežđu. Vodila se žestoka i ogorčena borba . Orion je bio iznenađen, ali kao iskusan i do tada nepobedivi lovac, borio se veoma žestoko i vešto. Čak je uspeo da svojom toljagom povredi Koviljki levu nogu, (od tada pomalo šepa), ali ga je ona na kraju, svojim kopljem pogodila u desnu ruku, od čega je rana toliko natekla, nabrekla i pocrvenela, da je danas vidimo kao ogromnu zvezdu – crvenog džina, po imenu Betelgez, koja je u prečniku, veća od Sunca za 800 puta, a teža za dvadeset puta.

ZVEZDANI KOLODVOR | 66

Ta rana je toliko onesposobila Oriona, da je prestao progoniti uplašene Plejade. Kad Betelgez bude eksplodirao (moguće je da već jeste), možda će Orion nastaviti svoju jurnjavu za Plejadama, ali će one već uveliko biti iza „kosmičkog horizonta“, tako da ih više neće moći nikad stići. *** Da je kvantna slučajnost osnovno svojstvo univerzuma, i da uvek treba očekivati neočekivano, čak i u sferi duha i uma. Upravo se desilo još nešto neočekivano. Naš zemljanin i spasitelj omiljene carske zvezde, do tada anonimni Vele-Žir, zagledao se i zaljubio u prelepu Smiljku. Ali, naravno, nije smeo ni pomisliti da bilo šta preduzme u vezi toga. Veoma se plašio da to ne bude primećeno, kao i njene nepredvidive reakcije, (ipak je ona boginja) pa bi sva njegova kosmička slava i ljudska čast, mogli biti bačeni pod noge i prezreni. Možda dopadne nekog večnog ropstva, negde u tamnoj zabiti kosmičkog beskraja i bude lišen svoga dara i sposobnosti da umuje o Kosmosu, što bi za njega bila najveća i nepodnošljiva kazna. Voleti kosmos i božansku Smiljku istovremeno, nije bilo moguće – mislo je, u svojoj skromnosti, rastuženi Vele-Žir.

No, gle čuda! Ni prelepa i božanska Smiljka, nije ostala ravnodušna prema našem zemljaninu. Ponašala se veoma nežno i naklono prema njemu, hvaleći njegovo umeće i dobrotu, te se i Vele-Žiru učinilo, na trenutak, da se i ona zaljubila u njega. Ispostaviće se na kraju, da je to bila njegova zabluda i velika greška. (utešno je, što je barem u nečemu bio sličan Ajnštajnu – imao je svoju životnu, veliku i dostojnu zabludu. Ali je malo verovatno da će vaskrsnuti u novom sjaju, poput Ajnštajnove lambde).

Međutim, nevolja je bila u tome, što se tog časa njena priroda potpuno izmenila. Naime postala je trostruka ličnost. U nekom trenutku je bila, ranije opisana, prelepa i plemenita Smiljka. Vele-Žiru je pričinjavalo neizmernu radost, što jedna, tako lepa i u svemu neprevaziđena devojka, pri tome božanske prirode, sa potpunim uvažavanjem i sa ushićenjem, razgovara sa običnim zemaljskim bićem. Čak je bila oduševljena i divila se činjenici, da je neko tako običan, mogao da pojmi i čak da reši, tako složen i važan kosmički problem. Vele-Žir je bio van sebe od sreće. U isto vreme je bio je tužan što se ta, naizgled romansa, ni u kom slučaju ne može završiti na željeni i zemaljski očekivani način. Onda, iznenada, potpuno neočekivano i bez jasnog povoda, Smiljka bi počela da se ponaša kao Koviljka. Bila bi tako gruba, gotovo surova, govoreći: “Ako ste nešto i učinili korisno ovde na nebu, to ne zanči da se možete ponašati kao da ste boža-nskog porekla. Sve te vaše sposobnosti, kao i sve ostalo u Carstvu, su vlasništvo i dar moga oca Svemira. Nije to ništa posebno. Ima još bezbroj zvezda na kojima možemo boraviti, isto tako ugodno i lepo, kao i ovde. Uostalom, dosadno je biti dugo na jednom mestu. Mnogo je uzbudljivije stalno putovati i stalno upoznavati nove svemirce. Tako, da ti, običan i smrtan zemljanin, nemoj ništa da uobražavaš, jer i nisi ništa posebno. Dok je nama Ideologija, nema nikakve opasnosti. A, on je večan, ako nisi znao. Zato se, što pre, vrati tamo odakle si došao. Ovde nisi više potreban. Da su mene pitali, nije trebalo ni da te dovode.”

Onda bi, takođe iznenada, puna milosti i nežnosti, pogledala ga spokojno poput anđela, pomilovala ga po kosi i nestala u kosmičkom beskraju. Vele-Žiru je sve to bilo potpuno neshvatljivo i neobjašnjivo.“Kako je moguće da jedno ovakvo božansko biće, ponaša se ovako ekscentrično, pitao se zbunjeni Vele-Žir? Nije onda ni čudo, što i nas, u ljudskom rodu, ima svakakvih”, konstatovao je rezignirano.

No, kada je carskom paru i vladarima Kosmosa, kao i samom Ideologiju, bilo jasno da je problem rešen i da više ne postoji opasnost da se, u dogledno vreme, u Carstu desi nešto slično, svi su se sloižili da VeleŽira treba odmah vratiti na matičnu planetu.

ZVEZDANI KOLODVOR | 67

Kosmičkim čudima nikad kraja. Čak i među bogovima postoje likovi, skloni humoru, pa i neumesnim i neprimerenim šalama. Tako jedan od prisutnih nebeskih velikodostojnika, povika iz prikrajka velike carke dvorane: “Pa, njemu se uopšte ne isplati da se vraća, kad će uskoro opet ovamo. Možda i ne stigne dole.”

Na to se većina prisutnih grohotom nasmejala, shvatajući aluziju na repliku iz našeg kultnog filma “Maratonci trče počasni krug”. Ne znam samo, da li su film gledali nedavno, kad je i signal zemaljske televizije stigao do Vege, ili su oduvek znali za taj scenario. Ko će znati? Bogovima je sve moguće. Onaj ko ima 60 pari očiju, može videti diljem kosmosa sve: kako događaje u prošlosti, tako i ove u sadašnjosti, i naravno, one u budućnosti. Za bogove vreme ne postoji. Bezvremena večnost je oblik božanskog „postojanja.“ Vele-Žir se tog trenutka priseti jedne rečenice iz Hazarskog rečnika, Siniše Pavića: “Svi su snovi već odavno odsanjani. Ovi naši su, samo obične reprize.” Možda su i svi naši zemaljski životi već proživljeni – samo se ponavljaju. Neki novi se rađaju u nekom drugom Kosmosu. ( Hju Everet: M W I – (Many World Interpretation) – teorija o mnogo svetova, koji postoje istovremeno. “Ako je neko u ovom svetu mrtav, u drugom je živ.“ *(U oporuci je zahtevao da ga spale posle smrti, a pepeo raspu po gradskoj deponiji, jer je tamo najveća verovatnoća da se njegovi atomi pomešaju sa najviše drugih atoma, kako bi se povećala verovatnoća da oživi u drugom kosmosu. Starija ćerka mu se ubila i tražila to isto, jer su joj tako šanse da bude sa tatom u istom (drugom) kosmosu najveće). *** Neočekivano i istom brzinom, Vele-Žir se našao na svojoj planeti Zemlji, u svom planinskom i šumovitom raju na zemlji. Shvatio je da je čovek – “od praha stvoren i da će se prahu vratiti.”

Kao što je rekao Epikur: “Bogovi žive svoj život, po svojim pravilima i uopšte ih ne interesuje život ljudi na zemlji. Zato, uživajte dok ste ovde, na Zemlji, dok ste živi. Nas se smrt uopšte ne tiče i mi o njoj ne treba da brinemo.” Onda je legao u kadu punu tople vode, ispio čašu vina i rasekao vene. Spustio je ruke u toplu vodu i neprimetno utonuo u san. Više se nije budio.

Kad je stigao na našu planetu Vele-Žir se silno iznenadio kada je shvatio da su njegovi vršnjaci skoro svi umrli. Onih nekolicina koji su još uvek bili živi bili su skoro stogodišnji starci. No, brzo se pribrao i shvatio. Putovanje do Vege i povratak bi trajali 50 godina, a njega su na Vegu prebacili skoro trenutno – kroz crvotočinu u prostor-vremenskom tkanju.. Ironično, neslana šala božanskog velikodostojnika, tamo gore u kosmosu, ovde na zemlji je, za većinu njegovih vršnjaka bila veoma surova stvarnost.

No, zauzvrat, Vele-Žir se osećao veoma ponosnim i uzvišeno što je imao sreću, da se za života, uveri u ispravnost svoje hipoteze, postavljene u „Teoriji svega“, koju je napisao nešto pre opisanih događaja i odlaska na Vegu. Setio se čuvenog astrofizičara i pisca romana „Kontakt“, Karla Segana, (po kome je snimljen istoimeni film), u kome duše umrlih ovde na zemlji, odlaze na neku planetu u zvezdanom sistemuVege. Tamo je raj! (Džodi Foster dobila „Oskara“).

Uprkos Epikuru, život na Zemlji nije stao. Neprevaziđeno čudnije i bizarnije od svega do sada, je ono, što se Vele-Žiru desilo ovde, na Zemlji, ubrzo nakon kosmičke avanture.

Naime, usnio je čudesan san u kome je upoznao i bezumno zavoleo ženu i u njoj sva tri karaktera, koji su imale sestre iz kosmosa. U dva, od opisasna tri karaktera, naš “vanzemaljac” Vele-Žir se smrtno zaljubio, a treći ga je “bacio” sa Vege na Zemlju – bez padobrana. Razbio se u paramparčad, ali su ga bogovi iz nekog, njemu nejasnog razloga, sastavili, bolje reći, nekako skrpili, koliko da potraje i pati još neko vreme.

ZVEZDANI KOLODVOR | 68

Nema nijednog znaka koji bi nešto govorio o razlozima takvog čina carskog para. Ili je taj usud bio već zapisan u sveprisutnom i svemoćnom večnom Umu, samog Ideologija? To se, naravno, nikad neće saznati. (“Onaj koji više voli, biva manje voljen“) Ostalo mu je samo, dok čeka skori kraj svoga bivstvovanja ovde, na planeti Zemlji, da sanjari i mašta o nezamislivim čudesima Kosmosa i našeg života u njemu; zabeleži i ostavi pisani trag o onom što je doživeo, sanjao i spoznao. Barem je saznao, kuda i gde ga vodi put, kad krene na „večno putovanje“ i šta ga čeka „tamo.“ Možda ga „gore“ neko i prepozna, te ga prime u svemirko naučno društvo. Bila bi to velika čast i novostečena – ovog puta – kosmička slava.

A, ona je besmrtna i večna. Tamo, „gore“, će možda ponovo sresti božansku Smiljku. Ali više mu neće moći nauditi – biće samo duh. :)) Da bi se potvrdila večna istina, tj. da je život potpuno nepredvidiv i ovde na Zemlji, u celoj priči postoji još jedna, ovog puta – ispostaviće se, vizionarska nota. Tragični junak ove priče, dakle Vele-Žir, je lično napisao teoriju o “Svemu postojećem”, u kojoj je, Kosmos kao Celinu, opisao kao jedno-jedinstveno živo biće (nema nežive tvari). Svaka “tačka” je živi “delić”, žive Celine, tj. Kosmosa. Dakle: sestre i Vele-Žir su jedno-te isto – različite forme jedinstvenog i celovitog, samostvorenog, samoodrživog, samosvojnog , večno postojećeg bića. Na našoj planeti ga zovemo različitim imenima: Prirodom, Bogom, Božanstvom, Svemirom, Vaseljenom, Kosmosom i sl.

U stvari, sve je J E D N O. Ono postoji oduvek kao misaoni (informatički) oblik energije, koji se neprestano transformiše – od duhovnog ka materijalnom i obrnuto.

U međufaznim prelazima takve transformacije, privremeno postoje forme, kakvi smo mi ljudi, koje su delom materijalne, a delom duhovne prirode. Kad postoje fizički uslovi u nekom delu kosmosa, vladaju zakoni koji omogućavaju interaktivni odnos materijalnog i duhovnog, koji daje privid života, kome se mi ljudi, ovde na zemlji, radujemo na rođenju i tugujemo kad nestane, tj. posle smrti.

U kosmičkim relacijama takvi periodi su samo iskrice večnosti, koje se ne daju nikad potpuno spoznati, niti opisati. Mogu se samo maštati.

SVE ŠTO POSTOJI JE VEČNO OSCILANTNI KOSMOS! Napomene: 1. Smilje je višegodišnja, meditteranska, zeljasta biljka, sa lepim i žutim cvetovima, veoma prijatnog i dugotrajnog mirisa, kojim se kite pretežno devojke („Miriše k'o duša devojačka”, kaže se u narodu). U srpskoj mitologiji, (i slovenskoj,uopšte), smilje predstavlja ženski princip.

2. Kovilje pripada vrsti trava iz koje su evoluirale žitarice. Raste u ravničarskim predelima I na visoravnima. U zreloj fazi se gornja trećina travke raspukne i rascveta u vidu vlasi (u narodu znana kao „vilina trava“), pa se na vetru talasa kao more. U mitologiji predstavlja muški princip.

3. Bosilje (bosiljak, bosiok, mislođin ...), je jednogodišnja zeljasta, lekovita, začinska biljka, veoma intezivnog mirisa. Simbolizuje svetu i stvaralačku moć; čuvara dobrog duha i ljubavi. Predstavlja božanski princip.

ZVEZDANI KOLODVOR | 69

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Живко Теодосић - избор из поезије Небески дарови Са престола небескога, Он погледом плови, Диљем хоризонта, што га светлост шири; Тражећи да види, о чему то песник слови, На лепоти једног цвета, Творац поглед смири. Па анђеле шаље, широм небеског бескраја, Нађите ми небо, под чијим је сунцем цвала; Те ми оку сину, лепше од звезданог зрачка, И мирише мио-смиљем, кано душа девојачка. Полетеше тихо, изнад цветног мора, Све идући трагом, пчелињега лета; Угледаше тајну, крај рајских извора, Умише се росом, са латица Јужног цвета. О, анђели, потеците, по свој – башти Мојој, Нађите јој, кога срце жели и душа јој сања; Нек у јаву крочи смело, по судбини својој, И попије слатки осмех, са њених усана.

Дан, кад свану – открише се небески дворови, Бљесну светлост – пробуди се из чаробног санка; Лепи снови, посташе јој – Небески дарови, Заљуби се њено око плаво, у једно гараво...

Мисли моја очарана Врх небеса – у сазвежђу Лира, болно јеца, девет танких жица, Одјекује жално, васељена цела.

То Јанусу моћном, Орфеј тужно свира, Па у песми моли, Бога са два лица; Јуридику да изведе, испод тамног вела; Све док живи у мом срцу, „твоја“ мис'о очарана; Ни мом жалу нема краја – бол у души, неће стати. Док се мени ти не вратиш – у заносу – насмејана; Ко епскоме краљу Налу, Дамајанти што се врати.

ZVEZDANI KOLODVOR | 70

ZVEZDANI KOLODVOR | ARHEOLOGIJA

АНТИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Пише: Ивана Минић

З

а разлику од уметности као што су сликарство, филм, скулптура које поседују своју материјалну форму независно од времена и простора, позориште је уско везано за простор и време у којем се изводи одређени позоришни комад.

Античко позориште је једна од најстаријих уметничких институција античког света. Позориште је настало у Грчкој током V века пре наше ере услед развоја драме. Интересовање за позориште у античком свету било је велико, због чега су градитељи морали да воде рачуна о расположењу народа према овој грани уметности па су правили позоришта која су могла да приме и по више десетина хиљада гледалаца. Природно је да је позориште, због општег интересовања античких људи за уметност која се у њему приказивала и неговала, било место од великог јавног и политичког значаја. Државници и владари који су желели да постигну што већи успех у народу и да обележе своју епоху монументалним споменицима, градили су по правилу раскошна и велика позоришта. Нема готово ниједног већег града у античком свету у којем није подигнуто једно или више позоришта. Колики је био афинитет античких људи према позоришту види се и по томе што су многе сцене из позоришног живота ушле у ликовну уметност – нарочито у сликарство, скулптуру и рељеф. У грчком вазном сликарству чести су мотиви који приказују сцене из позоришног живота.

Позоришне представе су имале, по правилу карактер надметања међу писцима драма и комедија. Посећивање позоришних представа у античко доба било је бесплатно, али су постојале неке улазнице које су носиле печат и личиле су на новац (жетон), којима су се грађани могли снабдети раније, ако су желели да прате представу.

ZVEZDANI KOLODVOR | 71

ZVEZDANI KOLODVOR | PRIČA

Dana Hill: SREBRNI VLADAR Zver Polako se približavao svojoj žrtvi, misleći… „da, da. Ona je sledeća". Iako bi znatno više uživao u ovom trenutku kad bi se tresla od straha... možda pokoja suza u očima… panično odmahivanje glavom i vrisak.

Ne ono vrištanje koje probija zidove, već onaj tih, bezglasni, vrisak okupan strahom. „Da, da… te najviše volim." U tim žrtvama najviše uživa. Strah daje poseban ukus mesu. Voli taj ledeni miris strave koji se oseti u svakom komadu mesa a tek krckanje i glodanje tih kostiju „...hm“. Već ju je mogao osetiti u ustima, samo kad bi se malo uplašila, kako bi koske bolje krckale pod zubima, ali ovo sitno žensko stvorenje ga je posmatralo nezainteresovanim pogledom, delovala je kao da se dosađuje. „Ovo će je uplašiti." Iscerio je zube kroz ciničan smešak, ali njen izraz se nije promenio, nije se ni trznula pri pogledu na njegove velike, prljave, oštre zube, niz koje se cedila smrdljiva slina. „Zašto se ne trese od straha? Zašto ne beži?... Beži mala devojčice… Beži... Vrišti."

Sada joj je već prišao dovoljno blizu i kupao se njenom slasnom mirisu. Voda u ustima se zgusnula, skoro da je počela peniti, ali devojčica je i dalje stajala u ćošku sobe i čekala da joj se približi.

Nadvio se nad njeno telo i taman kad ju je hteo okusiti zacvrkutala je dečjim glasom, - molim te, pođi sa mnom.

Onako malecka se provukla pored sive, smrdljive, zveri i sigurnim korakom pošla napolje. Za razliku od devojke, zver ju je zbunjeno sledila. Njegove žrtve se ovako ne ponašaju. Trebala bi se plašiti, trebala bi vrištati, bežati a ne okrenuti mu leđa. Još se i osvrnula, ne bi li proverila da li je sledi.

Izvela ga je napolje iz stare, prazne kuće u koju ju je saterao „...ili me je ona, zapravo, dovela ovamo?" zapitao se. „Ne, ovde definitivno nešto nije u redu.“ Shvatio je prekasno.

I dok je zver preispitivala svoju odluku da poslušno prati zapovedi svoje večere, promaklo joj je kratko „škljoc – škljoc", ali joj nije promakao hladan pritisak cevi na čelo.

Kao hipnotisan se zagledao u ručicu zlatokose devojčice. Čvrsto je stezala revolver koji se presijavao pod belim svetlom njegovog vladara.- Niste pametni. A ni oprezni, - rekla je širokim osmehom. – Uvek, ali uvek, se uzdate u svoju snagu, a ne u instinkte. Čudno za jednu zver, zar ne? Pa, dragi moj, sad ćeš mi reći gde ću naći N'Ogrua. „Zašto ovo žensko stvorenje pita za mog praoca?" - pomislio je.

- N'Ogru... ne živeti, - mucao je. Teško je govoriti u vučjem obliku i obično ga ljudi ne razumeju. Bolje je tako, on ima naviku da priča svojim žrtvama dok im kida meso sa kostiju i zato je bolje što ne razumeju njegove reči. Ali u ovom detetu se nešto skriva, nešto zbog čega razume vučji govor.

- Nemoj me lagati. Gde ću naći N'Ogrua? - pitala je glasnije.

- Ne postojati... više, - ponovo se zagledao u tananu ručicu. Mogao bi je slomiti kao grančicu kad bi hteo, ali manjak straha kod nje je izazvao poštovanje u njemu. Sada već zna ko je ona ili bolje rečeno šta je ona. Još nikad nije naleteo na lovca i nikad ne bi pomislio da dolaze u ovakvom obliku.

- Pitaću te još jednom... gde mogu naći N'Ogrua? - povlačenje oroza mu zapara uši. Dete se nije šalilo a on je kao odgovor pritisnuo glavu o srebrnu cev koja mu je zapekla kožu.

- To... niko... ne znati… gde i… da li… živeti. - Zatvorio je oči, spreman oprostiti se od svog prokletstva.

Trista dvadeset tri godine je sasvim dovoljno. Zaslužio je ovu kaznu. Nikad nije okusio tako mlade, voleo je zrelije i mirišljavije zalogaje, ali neka ovo ljudsko dete bude njegov sudija i dželat. Spreman je.

- Kako hoćeš. Ovo će da boli, - bilo je zadnje što je čuo. Usledio je prasak, pucketanje lobanje i vrelina koja se prvo proširila glavom, zatim celim njegovim telom a onda ju je hladnoća zamenila. Hladnoća od koje su se njegove kosti na staklo promenile, kao kad je onomad zaspao na brdu trofeja u davnoj staljingradskoj noći. I tada se srebrni mesec, njegov vladar, njegov demon, osmehivao, isto kao i sada.

Sklopio je oči i prizvao mrak. „Slobodan, napokon."

ZVEZDANI KOLODVOR | 72

ZVEZDANI KOLODVOR | REZOVI I SKICE

Вељко Боснић: Резови и скице У ЦИК ЗОРЕ На обали нестрпљиво скидам одјећу. Дио по дио, бацам далеко до себе. Кидам јутарњу росу кап по кап, остављам то свјетлуцаво благо у углу ниског шибља, дивљег шипка са презрелим плодовима ко бисерима. Лагани јутарњи вјетар успорава моју намајеру, да се го-голцат отиснем по води и пливам... пливам што даље од свега. Хлади моју нагомиловану врућину топлине страха који чека дубоко у мени. Лагани јутарњи вјетар. Обруши се јадан јутарњи зрак иза високих борова на пропланку на мене, пробио ме кроз тијело испод рамена, сасвим случајно, ненадано, остао сам прободен свевишњом стрелом. Прободен, ипак мрдам... Добро је.Вода је очекивано хладна. Ноге се тешко привикавају на ову хладноћу, још један зрак, гле чуда одбио се од глатко стакло воде и право мени у очи. Слијеп, плачем... Изненадном страхотом, шумом која из тмине гура се, надире... Још мало, па да потпуно зароним у воду спаса. У цик зоре, плачем а драго ми је.

МЈЕСЕЦ МЛАД Потпуно го-голцат лежим,ево већ два сата у овом врбаку,подно моста који не води одавно већ никоме. Шта рећи, мостови који не воде никамо, огадни врхови моћи градитеља, поспаног скоројевића који није имао другог посла, нити вјере да је нешто могуће спојити, заварити спојити чак. Није него... Хладно ми је, рачунао сам на то, стишћем зубе, десне гњече десне, просто из разлога штосам зубе поодавно изгубио. Сигурно, корачам по згариштима прошлости. У глави ми бију рјечи покајања, прекора и тјескобе која варничи и пробија систем скроз на скроз. Неким чудом, лагани жути зраак мјесеца пробија се кроз покидасне ролетне, клизи ко слуз непријатно на мој длан. Чудо невиђено, не помјерам руку, идила траје вјечност, зрак не попушта, лагани осмјех на мојим уснама, траје... Млад мјесеца кида.скенира своја лутања и скретања као вјечност која тиња, лист по лист,суза по сузу откида. Млад мјесец на градом, селом и старом кућом на брегу успомена. Млад мјесец обара и пржи. Потпуно го, лежим и некако ми је драго.

ZVEZDANI KOLODVOR | 73

ZVEZDANI KOLODVOR | PRIČA

Branislav Banković: Stanica uspavanih vozova Moj otac je verovao u ljubav na prvi pogled. Imao je četrdeset sedam godina kada je napustio našu porodicu i otišao da živi na selo, navodno zbog čistog vazduha jer je imao problema sa plućima. Moja majka ne veruje u fatalne susrete i ne želi da priča o tome. Moji ujaci i stričevi veruju u sudbinu i o svemu tome su mi davali oprečna tumačenja kao da su sve posmatrali kroz dno od prazne flaše. Moja rođena sestra Sanja i brat Miloš veruju u kanadski dolar i mišljenja su da se porodica ne napušta ni zbog čega, a ponajmanje zarad neke suknje. Sve u svemu oca su svi osudili, prikačili su mu etiketu preljubnika i žigosali ga kao izdajnika. Jedini sam ja kontaktirao sa njim putem pisama, bilo mi je dvanaest godina kada sam poslednji put pošao kod njega da ga obiđem. Ležao je na drugom internom odeljenju u jako lošem stanju, imao je vodu na plućima.

Moj otac je bio vozač u pogrebnom zavodu javnog komunalnog preduzeća i ceo svoj radni vek proveo je na groblju. Verovao je u ljubav kao najvažniju stvar na svetu koja povezuje sve ostalo, dok su svi oko njega mislili da je to smrt. I sam ponekad poželim da verujem kako neki slučajni susret od samo par sekundi ima moć da nas transformiše. Utoliko ja samo hoću da podržim njegovo pravo na slobodan izbor, bez obzira što u isti ne verujem.

Završio sam školu u roku, odslužio vojni rok, zaposlen sam kao šef sektora za civilna potraživanja u poreskoj upravi, radim od sedam do tri, svoju suprugu poznajem deset godina, u braku smo sedam godina i imamo dvoje dece.

U bolesničkoj sobi, tog kišnog maja pre skoro dvadeset godina, smo više ćutali nego što smo razgovarali o bilo čemu. Ja sam mu doneo narandže i pitao ga da li želi da mu oljuštim jednu, on je spustio kesu na nahtkasnu i dao mi znak da sednem na stolicu do postelje. Držao me je za ruku i gledao očima grobara koji zna da će poslednji poklopac koji smrt spusti toga dana biti onaj nad njegovom glavom. Sećam se da sam bio mnogo uplašen jer mi se nije svidela boja njegove kože, lice orošeno znojem kao ni modri prsti na rukama. Sve vreme sam ga nešto zapitkivao, a on je samo ćutao i gledao me svojim očima u kojima nije više imalo mesta za nova svitanja. Na rastanku je skinuo svoj ručni sat i stavio mi ga u džep. „To je za uspomenu, ne vredi mnogo.“ rekao je. Pozlilo mu je u toku noći i prebačen je u intenzivnu negu. Dežurna služba bolnice pozvala je moju majku da je obaveste o tome, ali je ona rekla da nema ništa sa tim i da su verovatno pogrešili broj. Sutradan sam svratio pre škole da ga posetim, zatekao sam ga u stanju bunila prikačenog na aparate.

ZVEZDANI KOLODVOR | 74

Dozvolili su mi da uđem kod njega samo na pet minuta, više vremena nisam ni imao jer smo prvi čas imali kontrolnu vežbu iz biologije.

Prošlog četvrtka, odmah posle pauze kada je najmanja gužva, ušla je u moju kancelariju otmena gospođa u zrelim godinama i predstavila se kao Jovana Živanović. Objasnila mi je da želi da proveri iznos i izmiri dug na ime poreza za predhodnih šest godina koliko nije plaćano. U pitanju je bila mala parcela koju je dobila u nasledstvo od svoje tetke koja je umrla i koja se sada vodi na njeno ime. Pružila mi je rešenje sa brojem partije i upitala da li može da sedne.

- Svakako - odgovorio sam i pokušao da budem duhovit - možete i da zapalite ako želite, ovo je jedina kancelarija gde je dozvoljeno pušenje.

- Hvala vrlo ste ljubazni - uzvratila je i počela da vadi sitnice iz torbe, upaljač, pikslu i privezak i to sve sa logom poznate švedske firme IKEA. - Ovo je za Vas, mala reklama, znate ja radim tamo preko dvadeset godina.

Zahvalio sam se ljubazno i nastavio sa radom jer nisam želeo da se desi ono što se svakodnevno dešava, kada se kompjuter sam od sebe isključi. Stručnjaci to dijagnostikuju kao ’pad sistema’, bolest savremene tehnologije za koju još uvek nema leka. Gospođa je pripalila cigaretu iz svoje srebrne tabakere i nastavila da priča o svojoj kćeri koja je trudna i treba da se porodi za koji mesec. Kada sam se nagao preko stola da popravim štampač koji se zaglavio ona je sa velikom pažnjom čitala moje ime i prezime sa identifikacione kartice na reveru.

- Izvinite što pitam, Vi ste Nenadović?

- Da Nenadović, iz potoka, ako vam to nešto znači.

- Znači iz Kosmajske ulice?

- Baš tako, znači znate gde je to? - bio sam iznenađen.

- Ja sam iz sela Udovice kod Smedereva ali moja tetka od koje sam nasledila tu njivu živela je ovde u Mladenovcu baš u Kosmajskoj ulici. Stanovala je na samom početku ulice, skroz dole ispod škole i ja sam kod nje dolazila kao dete za vreme raspusta, provodila sam tu po dva meseca i poznajem taj kraj dobro, imala sam dosta prijatelja.

Prekinula je dalje izlaganje jednim konkretnim pitanjem - Jeste li poznavali Petra Nenadovića, on je živeo na početku ulice, zvali su ga Grobar?

- Jesam, to mi je bio stric - slagah kao iz rukava. Iz iskustva sam znao da mnogo više može da se sazna posrednim putem, onako sa strane, pogotovu ako je u pitanju kakva škakljiva stvar.

- Onda moram nešto da ti ispričam mladiću.

Prešla je na ti i rešila da se ispovedi jedinom Nenadoviću kojeg je srela nakon toliko godina, da otvori dušu i progovori o onome što je peklo dvadeset godina, o jednom slučajnom susretu koji joj je promenio život.

Od postanka sveta srce i mozak ratuju za kap lepote i zrno mudrosti, a i jedno i drugo se meri dubinom ožiljka koji ostavljaju. Dalo se naslutiti da dominantne boje zapadnog sveta ne čini samo paleta umirujućih nijansi ikeine porodične bajke.

Kao da sam nešto predosetio. Otvorio sam prozor i smestio se udobno u fotelju do gospođe.

Gledao sam u njene oči, zelene kao bademi, dok je neka čudna aura lebdela je oko nje. Kada sam nagnut nad posteljom viknuo, tata kako si, on je okrenuo glavu prema meni i uprkos otežanom disanju i svim onim cevčicama koje su ulazile u njega počeo da govori dosta nejasno i nepovezano-...lepa, zgodna, sa mekom kožom boje hleba, noć, duga noć, duga crna kosa, stanica, vreme, stalo, sve je stalo, oh, ooo...to je najlepša žena koju sam ikad video. Umro je sat vremena kasnije, dok sam ja skrivajući suze odgovarao na pitanje iz testa, kako se dele paprati. Na prave, rastaviće i prečice, pamtim to i danas.

Nije potrebno mnogo buke životu da se prekine na stari i novi, bio je dovoljan jedan nepošteni udarac sudbine da shvatim da stojim na drugoj strani reke u odnosu na svog oca. Uznemiren a bespomoćan gledam preko vode koje se razliva u more tuge, vidim obalu na koji ne mogu da se vratim uprkos činjenici da sam tamo rođen.

ZVEZDANI KOLODVOR | 75

* Nepoznata žena je iz novčanika izvadila parče žućkastog kartona koje je bilo probušeno na jednom uglu, bila je to stara poništena vozna karta iz prošlog veka. Spustila je kartu na sto i počela da priča. Dvadeset godina u tuđini protekle su u sukobu između onoga što se desilo i onoga što je želela da pamti: Bilo je to ovako. Bio je novembar mesec i bilo je jako hladno. Tek što sam se porodila, nekih šest meseci, došla sam sa suprugom i bebom kod moje tetke u posetu. Moji roditelji su trebali doći vozom iz Vrnjačke Banje, pa sutradan da se skupa vratimo u Beograd. Došla sam na železničku stanicu Mladenovac da ih sačekam.

Nepoznata žena je iz novčanika izvadila parče žućkastog kartona koje je bilo probušeno na jednom uglu, bila je to stara poništena vozna karta iz prošlog veka. Spustila je kartu na sto i počela da priča.

Dvadeset godina u tuđini protekle su u sukobu između onoga što se desilo i onoga što je želela da pamti: Bilo je to ovako. Bio je novembar mesec i bilo je jako hladno. Tek što sam se porodila, nekih šest meseci, došla sam sa suprugom i bebom kod moje tetke u posetu. Moji roditelji su trebali doći vozom iz Vrnjačke Banje, pa sutradan da se skupa vratimo u Beograd. Došla sam na železničku stanicu Mladenovac da ih sačekam.

Bila sam strašno mršava i ranije, a tek posle porođaja, nosila sam na sebi teget suknju do kolena i crne cipele sa visokom potpeticom a gore sam imala kratku bundu do struka. Moja majka me je uvek kritikovala zbog provokativnog oblačenja a muž me je stalno terao da jedem više. Kao u dobroj priči voz je kasnio zbog nekog zastoja u Lapovu. Odmah sam primetila da je čekaonica bila puna ljudi koji su čekali voz za Beograd, mada je bilo i onih koji su tu pronašli utočište od hladnoće, ležali su po podu na kartonima oko naložene peći. Restoran je bio zatvoren jer mu je prošlo radno vreme. Ljudi su dremali na klupama ušuškani u svoje misli, a ja sam našla jedno slobodno mesto na klupi.

Kada sam prišla primetila sam čoveka koji je sedeo pored mene, bio je zgodan, elegantan u odelu i barberi mantilu, sa zalizanom kosom i negovanim brkovima.

Rekao je dobro veče i nasmejao se. Imao je predivan osmeh, ja sam opsednuta zubima, prva stvar koju primetim na čoveku su zubi. Mirisao je na lavandu, osetila sam to jer smo sedeli dosta blizu jedno drugom, kasnije sam primetila da ima fine i nežne prste u kojima je držao svoj šešir. Pogledao me je šarmantno i počeo da flertuje sa mnom. . „Čekate nekog ili putujete?” upitao me je. „Čekam svoje roditelje.“ „Odakle su oni?“ „Oni dolaze Vrnjačke Banje inače žive u selu Udovice.“ „Tamo mora da je lepo živeti pogotovo za muški svet.“ Uspeo je da mi izmami osmeh na lice, bio je to prvi od bezbroj koje smo razmenili te divne noći. „A vi, koga čekate?“ „Ne čekam nikog ja jednostavno putujem. Dozvolite mi da se predstavim, Petar Nenadović putnik.” Rukovali smo se i upoznali, a ja sam se ponovo nasmejala. Znala sam odmah, ko je on.

Zamolila sam ga da mi pričuva torbu dok odem do toaleta, morala sam da se skoncentrišem.

Stajala sam pred izguljenim ogledalom i govorila sama sebi, on je, to je Pera Grobar iz Kosmajske ulice nema sumnje, moja prva simpatija iz dečijih dana, bila sam mu i na svadbi kada se ženio, kao mala iz komšiluka. Zar je moguće da me se ne seća? Bože kako je lep uvek je bio drugačiji od ostalih. Dok sam se vraćala primetila sam kako me posmatra ispod podignutih obrva. Pogledom je pratio moju kosu, moj hod, ruke, moje pokrete kojima sam nesvesno koketirala. Bila sam ubeđena da će mi predložiti da voz sačekamo na nekom prijatnijem mestu, da će me pozvati na večeru, posle koje će me odvesti u krevet. Bila sam mlada i sumnjičava prema muškarcima. „Da li vam je neko rekao da ličite na Sofiju Loren?” „Da, više puta, a da li je neko vama rekao da ličite na Sinatru?” odgovorila sam, a on se nasmejao i mene je ponovo zapljusnula belina njegovih zuba. Nastavili smo razgovor o raznim temama opušteno kao da se poznajemo godinama, što je sa moje strane i bilo tačno.

ZVEZDANI KOLODVOR | 76

Bilo nam je drago kada su javili preko razglasa da će voz kasniti dvadeset minuta, to je bilo baš u momentu kada me je upitao kako sam mogla da odem iz pitomih Udovica u veliki smogom zagađeni Beograd. „Mi devojke možemo da živimo i na kraju sveta kada se zaljubimo” „Kad smo već kod ljubavi da vas pitam, da li verujete u ljubav na prvi pogled?”

Ne znam zašto mi je bilo neprijatno tada da odgovorim na to pitanje pa sam vešto promenila temu, samo on nije zaboravio postavljeno pitanje. „Otišla sam u Beograd još pre udaje jer sam htela da postanem glumica.”

Pogledao me je ozbiljno. „Zašto me gledate tako?“ „Kako?“ „Kao i svi oni muškarci u Beogradu, svi ste vi isti, kad mlada devojka dođe u veliki grad i kaže da želi da postane glumica pomislite samo jedno, da je laka.“ „Ja to nisam rekao“ „Ali ste to pomislili, mogu da čitam misli.“ * Gospođa je sipala kao iz rukava držeći kontakt očima sve vreme sa mnom, bilo mi je neprijatno kada sam morao da je prekinem - Koje godine je sve to bilo?

- To je bilo 1987. godine kada mi se rodila ćerka Katarina.

Te godine je otac nas napustio. Dok sam se ja pitao kako je moguće da pamti svaku rečenicu do detalja ona je već nastavila da priča. Objasnila mi je da se šalila za ono kako je želela da postane glumica, istina je bila da je u Beograd otišla da studira ekonomiju i da je radila kao statista u nekim stranim filmovima za džeparac. Neki ljudi su mislili da je dobra glumica, ona je govorila da nije. Bilo kako bilo ređale su se neke manje uloge, vodila je čak i neki studenski program na radiju, zapustila je predavanja, pala godinu, onda je upoznala svog muža, ostala je trudna, kasnije se udala i to je to. Sve je to ispričala i Petru one noći na stanici, i kako je posle toga često plakala i kako se dogovorila sa mužem da se, čim dete malo odraste, ona vrati na studije.

- Šta je moj stric rekao na sve to? - upitao sam.

- On me je non-stop gledao pravo u oči i samo se smejao i malo malo pa bi opet postavljao ono isto pitanje da li verujem u ljubav na prvi pogled, a ja baš namerno kad on toliko insistira nisam htela da mu odgovorim. * Dva sata kasnije toliko smo bili zauzeti pričom da smo jedva čuli kada su objavili da voz ulazi u stanicu.

Izgledali smo kao par koji se poznaje od osnovne škole, što je teoretski bilo nemoguće, on je bio stariji od mene dvadeset godina. Nijednog trenutka nisam videla starca ispred sebe. Smejali smo se, dodirivali, razgovarali o svemu, muzici, filmu, knjigama pa čak i o horoskopskim znacima, to je bilo jako popularno u to vreme. Ja sam Bik a on je Riba i došli smo do zaključka da se ta dva znaka lepo slažu. Rekao mi je da je znao da sam Bik, jer je odmah zaključio kako sam tvrdoglava a to je bilo zato što nisam htela da mu odgovorim na pitanje. „Prokletstvo, zašto ja nisam rođen kao Bik,” rekao je sam sebi. „Zašto sam rođen kao riba koja stalno ćuti, naročito u društvu lepih žena.” Onda je iskolačio oči prema meni i napravio usta kao riba.

Bio je smešan, rekla sam mu da prestane. Prestao je baš u trenutku kada se začulo pištanje voza koji je ulazio u stanicu.

Uhvatio me je za ruku i pogledao mrtav ozbiljan, „Šta misliš da će se desiti sa nama kad umremo?”

ZVEZDANI KOLODVOR | 77

„Ja ne mislim da umirem skoro, a šta će biti sa Vama, to ne znam.” „Ja ću postati duh i besplatno ću doći da te uplašim.”

Stajala sam kao ukočena i pretvarala se da sam uplašena a htela sam da puknem od smeha. Tada je neko otvorio vrata od čekaonice i hladan vazduh nas je podsetio da je voz stajao na koloseku. „Moji roditelji su verovatno stigli, moram da idem” - rekla sam.

On me je uhvatio za ruku i privukao sebi, rastali smo se sa poljubcem na obrazu. Bio je nežan i izgledao je tako nesigurno i ranjivo. Nikada se više nismo sreli.

Sledeće godine mi je umro muž, od srca, ostala sam sama sa malim detetom. Tek posle pet godina prvi put sam došla u Mladenovac i raspitivala se za Petra ali su mi rekli da je mnogo bolestan i ja sam odustala. Nikada nisam prestala da mislim na njega. * - I to Vam je to mladi gospodine - kazala je tajanstvena gospođa koja se spremala da krene.

- Šta je posle bilo? - upitao sam.

- Ništa, sve posle toga samo su obaveze i obziri. Posao u Švedskoj i rad, rad...

Iskreno, takva vizija sveta me plaši ali sam otćutao.

- Izvini, od čega je umro Petar? - upitala je.

- Od ludosti.

- Kako to misliš?

- Tako lepo, poludeo je zbog jedne žene.

- Reklo bi se da si i ti duhovit na tvog strica - rekla mi je pogledavši me pravo u oči.

- Petar je bio moj otac, a ne stric. Izvinite.

- Odmah sam znala. Toliko ličite.

- Mogu li ja Vas da pitam nešto?

- Slobodno.

- Da li danas verujete u ljubav na prvi pogled?

- Uvek sam verovala, a danas čak mislim da je to jedina prava ljubav. - odgovorila mi je bez razmišljanja i nestala niz hodnik. Vratio sam se u svoju kancelariju i seo u fotelju da sredim misli. Mnogo puta su mi govorili kad sam bio dete da sam isti otac. Tada nisam mogao da shvatim strašnu optužbu koju je podrazumevala ta izjava.

U ruci sam držao poklon iz Švedske, privezak na kome je pisalo HOG TID ATT FIRA.

ZVEZDANI KOLODVOR | 78

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Šolkotović Snežana MOJ ŽIVOT JE POPUT FILMA Moj je život poput filma u kome razne uloge glume mnoštvo lica, svakakvih intriga tu ima do mnoštvo navijača i zajedljivaca.

U njemu često mnogi ušetaju nezvani tek da po neki savet daju, nameću neki svoj scenarijo prave gužvu, a onda bez traga nestaju.

Ima tu i ljubavinih drama tajne koje muče svakodnevice, mržnje i srama i onih suza koje nekontrolisano kvase lice.

Ima tu još mnogo toga neprospavanih noći, sećanja razna sve to nose godišnjih doba vetar kovitla dušom koja vapi prazna...

Moj život je poput filma kroz razne scene mi život vodi, svaki trenutak je pun iznenađenja ljubav pa i najmanja, nesebično mi godi...

ČESTO OSTAJEM BEŽ REČI Često ostajem bez reči iz čista mira samo zanemim, spotiče me trenutak, u molitvi klečim za svoju dušu samo mir jedino želim...

Sitnice se nameću bez reda u njima tražim neki izlaz, ponekad smiraj kao spas, bojim se prolaznika i prekog pogleda tuge koja me ophrva začas...

Prizori me neki teraju na razmišljanje, u neverici ne znam kako im uteći, ne pomaže mi dobra volja, znanje, bajka o nekoj sreći..., šta još o tome reći... Često ostajem bez teksta, odsutna, odana svom svetu tišine, svaki pokret, izrečena reč je poput testa čak i izgovoreno ime...

Povlačim se lagano u sebe i ponavljam često kako je ćutanje zlato, ostavljam da vreme neke račune svede da ne bi kamen zaplako...

ZVEZDANI KOLODVOR | 80

PONEKAD MI SE ČINI DA JE OVAJ ŽIVOT SAN Ponekad mi se čini da je ovaj život samo san u kome zakročiš tek da me podsetiš da živim, da svojom pojavom ulepšaš trenutku dan da nemir i strepnju u duši umirim...

Ponekad mi se čini da sam tu samo radi reda tek da ostavim po koji trag, da opstajem radi pogleda da ti kažem koliko si mom srcu drag...

Vetar zna da šapuće tvoje ime da podseća u smiraju na milovanje tvojih ruku, kada me ista misao ganja i brine nosi srcu utehu kao važnu poruku...

Ponekad mi se čini da prolazim pored života da sam tu radi nekog poređenja, u čekanju često sanjarim pored plota ispraćam sunce na zalasku u sijaset raspoloženja.

Niko me u celoj toj gužvi ne pita šta to moje srce zapravo želi, popac u jesenjoj čaroliji kroz travu skita sa mnom bi trenutak kroz svirku da podeli...

Ponekad mi se čini da je nebitno ovo moje postojanje u igri nemirnih talasa, želje su mi iz dana u dan sve manje dok lutam u svakodnevicama bez glasa...

Hodam po ivici seoskog puta divim se harmoniji koje je priroda izatkala, dozvoljavam pogledu da kroz daljinu luta kako bih neprimetno pred ogledalom svog ja stala...

Ponekad mi se čini da je ovaj život samo san u kome postojim da bi neku formu zadovoljila, tu svoju romatičnu dušu znam da ostavljam kroz tragove rima tek da kažu da sam nekad tu bila...

STA DA TI DAM ŽA ... Šta da ti dam za taj smešak za vragolasti pogled koji se u nestašluku cakli, kada se iz grudi otima uzdah težak a ljubav bi da se za ljubav vrati... Šta da ti dam za nežan dodir ruke, za zagrljaj koji toplinom pleni, da se razgovaramo ćutke tek da znaš koliko te ima u meni... Šta da ti dam za lagan korak koji niz ulicu nekud u tami krene, šta da ti dam za dodir lak zbog koga se obrazi zarumene. Šta da ti dam za tu vitku pojavu za tajnu koju tvoje srce nosi, šta da ti dam samo da naslonim na tvoje rame glavu da mi zamrsiš dugu kosu...

Eh, uvek se pitam šta da ti dam, a dovoljno mi nikada ništa ne bi bilo, koliko mi značiš dobro znaš i sam ovo se moje srce, u tebe, ludo zaljubilo...

KUNEM SE BOGOM Kunem se Bogom, ćutaću zatvoriću oči pred onim što će biti i oboriti glavu, neću reći šta dalje sledi svako sa svojim uverenjem nek bude u pravu.

Nemam prava da se tuđ život mešam da podržim ili da sudim, moje je vreme prošlo..., moj korak je u svemu tome pogrešan do tog stepenika je sve došlo...

Kunem se Bogom, ćutaću, i onda kad znam šta će dalje biti da se udaljim od svega pokušaću osećanje ću potisnuti i sakriti...

Teško je to izrečena kletva ona je zakon mog života, uvek će nad glavom visiti ko pretnja tek da podseti da i ćutanje nekad mnogo košta...

MOJA LJUBAV Moja ljubav je drugačija od drugih nema epiteta niti kraja, ona izranja sa uzdahom iz grudi zauvek čarolijom osvaja...

Nisu samo tople reči kojim se iskazuje niti je pritvorena i lažna, ona je jednostavna, sobom nadahnjuje nekad nastupa kao oluja snažna...

Moja ljubav je i ćutanje podseća na mističnu, zvezdanu noć, ponekad je samog vetra šaputanje uzjoguni se začas, samo da pokazuje jačinu i moć...

Nekada širi svoja krila i različitim intizitetom kroz san proganja podseća da je ušuškana sreća tu bila traži nove izvore, kroz sva čula odzvanja...

Moja je ljubav i ljutnja koja se za momenat u plamen pretvara, bori se protiv onog što rađa slutnja nekada sobom zamara...

Moja ljubav je drugačija od drugih uvek je tu i strpljivo čeka, u čudu se opire pretnji i studi nekada previre ko uzburkana reka...

Moja ljubav, uvek je tu iz prikrajka vreba i čeka...

SVIĐA MI SE TVOJA SLIKA Lepo te je videti nasmejanu poput zore koja sunce jutrom razbudi, lepo je videti u tvojim očima tajnu koja otima uzdah čežnje iz grudi.

Lepo te je videti opet bar onako, iz daljine, na slici, jedan osmejak, bezbrižni gest koji se ponavljaju po nekoj navici...

Lepo te je videti opet nežnu dušu koja podseća na let leptira, na onu tihu sreću koja poput plime navire koja osvaja, traži svom srcu malo mira...

Sasvim slučajno sam videla tvoju sliku na njoj tvoje prelepo lice, žao mi je što tad nisam imala priliku da ti kažem da si predivna poput devojčice...

ZVEZDANI KOLODVOR | 81

Ана Кратовац је рођена 1988. године у Пожеги. У Ариљу је завршила гимназију, а Филолошки факултет у Београду. По занимању је мастер-професор језика и књижевности (смер: шпански језик и хиспаноамеричке књижевности). Запослена је у библиотеци средње школе "Свети Ахилије" у Ариљу. Координатор Новинарске и Библиотечке секције у оквиру којих доста ради са децом на изради текстова, организује књижевне вечери, представе, радионице, итд. На летњем фестивалу "Арлем" водила је Литерарну секцију чији је рад представљен на књижевној вечери уз пратњу бенда "Дуо скица" из Београда. У слободно време пише песме и приче различите тематике, бави се превођењем, сликањем, израдом ручних радова и спортом.

Похвала лудости Чудо над чудима, магловита приказо, искрице пламена и ледена зебњо, лудости твојој похвалу изричем јавно за сате несигурности, за пољуљане снове, неоглашене поруке и шутњу телефона За кризу нежности инфлацију умних дијалога и презирање виртуелног света За одјеке празнине у мени што не схватих одзбиља песникињу што рече да камење врата нема да залуд куцам јер се неће отворити све и да му предам срце на длану. Лудуј, чудо, похвале си ове достојно много refresh or delete to be continued опцију бришем зид или мост камен потонућа или острво спаса It’s your choice!

ZVEZDANI KOLODVOR | 82

Не дам! Зверски се нагон у мени буди. Моја је љубав и моје су усне кушале прве пролећне сокове Моје су очи погледом пратиле и моја брига у самоћи покривала. Не дам! Нећу да чујем од белог плашта да ми отргну капљице које годинама скривам. Урлик да пустим Свет да раскомадам, Али не дам! Не дам ни слово од срца да ми откину!

ZVEZDANI KOLODVOR | DNEVNICI

Јелена Радојковић ОДЛОМЦИ ИЗ ДНЕВНИКА- БОСИЉАК

Путују мисли Нису дани ведри, одвећ јесен на гранама зри. Могу рећи да је шта више и лепа све док облаци не натуже своје лице и из огромног паперјастог белила потеку хладне сузе које добују по мокрој трави која се тим сузама храни. Све је повезано, некако неописиво. Чак и судбина има своју нит док лебди од човека до човека. Цела природа је повезана са човеком, а човек је одвећ једно штуро створење које за приподу уопште не хаје и чини је тужном. Звезде су најбезбедније, оне су далеко, далеко на небу и не могу бити повређене. Ах, има ли која звезда да за својом љубави чезне? Одвећ усамљени метеори ужурбано своју срећу траже и из свемира се искраду у жељи да ће им земља пружити баш то ЉУБАВ, склад, осећај да негде припадају. Баш ми је жао метеора, они у својој бици са космосом сагоре и распрше се, баш као и људи што гину у биткама за слободу. Слобода је најбезобразнија ствар на свету. Она поседује много људи, а оне који јој се не свиде одбацује из свог кутка, сигурног уточишта у хладне вртове заробљеништва. Људи су много тога чинили за слободу, а слобода за људе ништа. Четвртак, 3. новембар 2016.

Анђео Шљапкајући по барицама, осетих недостајање. Ветар по лицу реже и тера на сузе, баш као и ти понекад у ноћним сатима. Моја си СЛАБОСТ признајем, ништа те не може заменити. Твој глас смирује и после тебе ја сам слободнија, а одвећ од онога трена мистериозно везана за нит твога срца. Као да су те анђели послали да ме избавиш из мојих погрешних избора. Ма, мора да си анђео и сад седиш на звездама, далеко од раја, јер те једна нит мога осмеха завела и из раја извукла. Мора да је то објашњење твога неимања. А ја када умрем, неће ме рај хтети, већ само други круг пакла где су грешници из страсти пали, тамо где су Паоло и Франчешка. Само нећемо бити заједно ту, већ ћу ја сама служити казну за своје грехе, слико мога недостајања. Субота, 5. новембар 2016.

Бродови наде Тражимо се ходницима живота. Крадемо дане у нади да ћемо дочекати вечност и заувек и увек будемо заљубљени. Ех, робови смо судбине која нас одвећ раздваја. Од ње никад нећемо бити слободни. Путевима ума, целог унутрашњег космоса тражим те бродовима који представљају наде, чије јарболе покрећу ветрови жеља. Пловим морем, пуним неизвесности, морем мисли које ме ка теби вуку. У руци компас који стрелицом показује баш на тебе. Унутар мојих мисли, ветрови жеља и море мисли воде битку, увек нерешену, незаустављиву. И као између Сциле и Харибде пловим путем између два зла. Судбина не хаје за битку, одавно ме је напустила. Она је мој гонитељ, а ја њен неверни поданик. Нит ме себи хоће, нит ми крај жели. Тачно је ту на ивици живота и сна уплитала је своје прсте и опет твоје очи се појавише, сасвим неочекивано. Наишао си у трену када брод је скренуо у мрачне стране неизвесности, тамо између сна и прилике да се пробудим, довољно да твој сусрет делује тако нестварно и магично.

ZVEZDANI KOLODVOR | 83

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Јелена Радојковић Твојим корацима Ако кренем твојим корацима призваћу сиву олујну кишу и сва ће јутра на те да миришу у свитања пуна миришљавог дима твог парфема када одлазиш. Боже, како ме лагано пролазиш, као чежња долазиш на језеро наде и пазиш да ти сенка неке туге не засмета у ноћи дуге. Мојим корацима до среће крећеш кад те друга неће. Ако кренем твојим корацима на мутним црним облацима модрим и исплаканим од кише у мом срцу неће бити туге више.

Знаш Знаш ја бих те чекао вековима да знам да ћеш се појавити. Гледао бих у звезде сваку ноћ и молио највећу од њих да се појавиш. Знаш ја бих те чекао као месец кад на хоризонту поздравља сунце које залази. Ту на размеђи планина ја бих те чекао, тако светлу, неосвојиву као планинску реку да се отопиш и одвојиш од снега и упловиш у океане и седам мора. Знаш ја бих те чекао кад заруди зора и роса учини да биљке плачу баш за тобом, ZVEZDANI KOLODVOR | 84

као да и оне чекају заувек тебе да се у мом срцу појавиш.

Траг у бескрају Шетамо улицама у нашим погледима будућност је сенка и траг у бескрају. Не знамо се дуго, а у срцима трепере хиљаде ситних звезда и заједно чине сазвежђа. Шетамо, а топот наших корака одјекује и доноси судбину пролећног сна.

Можда бих могла Можда бих могла додирнути врхове твојих прстију у даљини и ветрове који шибају корз прерију и као бушове да ме носи талас сна. Можда бих могла загрлити тајне свемира, звезде које трепере и месец који ми не да мира. Можда бих могла везати за те као магла у прохладни јесењи дан одвећ тужан мој сан. Можда бих могла кад би снаге смогла поклонити ти овај стих у овај час тих и додирнути као руже одвећ твоје прсте.

И овде И овде где те душа у поноћ зове где срце по сновима лута, ти јаче од Морфеја дарујеш очима најлепши сан. Усне би много рекле, ал ћуте јер чекају да прође сан и догоди се чудо. И овде у ритму песме ти се искрадеш тихо из стихова, прескачеш сваки други слог не би ли стигао до пера. И овде где од боли последњи вапај туге грца као у мору трн соли чекаш вест до мога срца. Тако се замрсиш у косу као да ти ветар помера сваки део треперавог тела, и лебдиш бесконачно до анђела. И овде где нит срца води радујеш се слободи и као данак успим један санак у којем се ти појавиш.

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

ZAGRLJAJ KUKAVICE - Alex Poeta Hrabrost u koraku dok nesanicu gaziš , u očima zvijezde vidim.

Vara li me taj odsjaj draga, čuvaš li u njima raspukle emocije.

Grlim ti njedra pogledom, plešu mi tango smrti, udišem miris jasmina sa kose dok mi tu, pred očima lelujaš zavodljiva hladnoćo.

Teče ti pjesma s' usana, baršunom me miluje, milina mi se u usta penje, zinuo sam kao davljenik u nevjerici, gledaš me, ne vidiš me.

Slomiću tu hladnu hrabrost kukavički da me zagrliš, usne na usne prisloniš zavjet ljubavi izgovoriš.

ИГРА МОРСКИХ ТАЛАСА - Јован Бајц

ARISTOKRATSKI LED

Царство је моје кула од песка саздана јутрос на рајској плажи... Море ме зове, док празна свеска стихове моје одбегле тражи...

Raspupala njedra stihovima zovem pijane mi noći perom žudnju gase.

Rekla si mi jednom da bježiš od juče ja te strasno molim ne bježi od sutra.

Ne gledaj me drsko do srca mi strujiš kao u dlan vodu staviću te nježno čekaću te gladan kada znam da postojiš u usne ti gledam želim ih za sebe.

Oslikaću sreću u ta dva dragulja Dok me gledaš hladno grliću te jako osjetićeš drhtaj srca što te voli.

Ukrašću te od tebe voljeti k'o što niko nije.

Ti ne vjeruješ u takve ljubavi pokazaću ti da postoje.

Tvoje oči imaju boju tuge.

Zaboravi juče mi smo samo sutra.

Знаш ли да чујем умилне звуке кад год ти ветар косу зањише? И брзо зграбим папир у руке, душа би да ти песму запише... Очи се смеше и траже твоје... Сунце поприма колорит бакра... Небо разлива дугине боје... Отвара ми се љубавна чакра... Реци ми зашто изгарам, драга, и куд’ ме носи ураган страсти! Из морске пене излазиш нага и нудиш прегршт жељених сласти... И заводиш ме похотно... Да л’ ме под стаблом неког зрелог лимуна и љубав чека? Ил’ плачу палме, јер си на моје риме имуна?

Ах, не дај да нам срца утону дубоко где се крабе склањају! Пусти их нек’ у летњем сутону заједно слатке снове сањају!

ZVEZDANI KOLODVOR | 85

ZVEZDANI KOLODVOR | DEČIJE STRANE

РАДОВИ УЧЕНИКА ЈУ ОШ „СВЕТИ САВА“ Бијељина Наставник: Мирјана Лазаревић

КАДА МИ КАЖУ Када ми кажу Да сам сјајна пјесникиња Да лијепе стихове пишем Ја само кажем хвала А срце лудо игра Не могу да дишем. Када ми кажу Да лијепо пјевам Ја се само захвалим А срце игра, Лудо као чигра Једва се опаметим.

ЖИВОТ ЈЕ БЕЗ МИЛОСТИ Корачаш ка крају тунела Да ухватиш тај трачак свјетлости Али сунца нема Само тишина и твоја дјела Јер на то се прича свела Не на оно сто си био, већ на оно што си сада То је битно када завјеса пада Хвала Богу што постоји сан, Што све има крај, па и дан. Да се Сунце пали на нашу срећу, а гаси на тугу, да ли би дуже живјели у тами ил' на свјетлости? Теодор Видаковић, IX разред

ZVEZDANI KOLODVOR | 86

Када ми кажу да Одбојку добро играм Мени дође да лопту донесем И пред њима Јак смеч закуцам. Јер се мало правим Да не волим Да се хвалим А у дубини душе Само чекам да ме мама некоме похвали И да ми се снови сруше. Катарина Цацановић, VIII разред

ЈЕСЕН ЈЕ ЗАКОРАЧИЛА У МОЈУ УЛИЦУ

Рано је октобарско јутро, тмурно и влажно. Док крећем у школу, сањив и још увијек поспан примјећујем да нисам једини; и моја улица некако као да још увијек спава. Тишину прекида само звук понеког аутомобила. Недостаје цвркут птица. Иако је свануло, густи, сиви облаци који су прекрили небо не дозвољавају сунчевој свјетлости да удахне живот новом дану. Улица изгледа пусто. Нема чак ни псића који свако јутро поздравља пролазнике весело машући репом. Тек покоји пролазник, сакривен у крагну јакне, журно корача према свом циљу. Уличне свјетиљке су се угасиле и сада попут неких војника усправно стоје на тротоару и стрпљиво чекају нову команду да поново засијају. Улица је мокра и препуна барица, а на мјестима гдје је асвалт удубљен стварају се читава језерца воде. Само до прије неколико дана, док јесен није одлучила да покаже своју другу тамну страну,окупана сунцем, моја улица изгледала је много срећније. Сада као да су све боје нестале. Замијенило их је јесење сивило. Балкони које је до недавно красило цвијеће,сада изгледају напуштено. Чак и саме зграде, које су жуте, беж и свијетло зелене боје, у овом тмурном јесењем јутру изгледају сиве, некако тужно шћућурене испод кровова. Из понеког димњака излазе облачићи дима у облику печурки, које се растући увис убрзо стапају са облацима. Лишће ношено вјетром напушта крошње оближњег дрвећа. Једини у улици који успјешно пркоси јесени и њеним ћудима, јесте бор испред моје зграде. Он стоји достојанствено, висок и зелен, пркосећи јој. Марко Милошевић, IX разред ЈУТРО ПОРЕД РИЈЕКЕ Тишину јесењег јутра ремети хук воде. Ријека у чије корито су се слили препуњени потоци од првих јесењих киша, по мало дивље се пробија кроз корито, лијепа у својој снази. Како се на небу стидљиво помаља сунце иза облака тако и она мијења своју боју. Опет се види да је зелена и моћна, узбуркана на мјестима гдје се налазе дубоки вирови. Изглед ријеке се мијења у различитим годишњим добима. У јесен и она постаје тамнија, мутна и некако опасна. Носи осушено лишће које све више опада са грана које вјетар над ријеком посипа. И ти лагани, осушени, листови као да плешу на води. Играју свој чаробни плес док их неки вртлог не повуче на дно. Поломљене гране плове и сударају се са смећем које несавјесни људи бацају у ријеку и осим што загађују ријеку и њен животињски свијет, нарушавају предивну слику моћне ријеке. На обали осим ријетких љубитеља риболова који забацују своје удице у воду, лагано се буди иживи свијет. Чује се пјесма птица која уз жубор воде прави неку своју симфонију. У води се огледају јата птица која ужурбано напуштају наше крајеве и одлазе на топлија места летећи изнад ријеке. Дуга у свом току пролази кроз многа мјеста и крије многе тајне. У брдовитим крајевима успорава свој ток, да би се онда снажнија, већом брзином спустила у равничарске крајеве. У јесен, када дуго падају кише, постаје дивља и излази из свог корита у које су је људи смјестили онако како то њима одговара. Али у тим ситуацијама излива се из корита и плави околне њиве и путеве, често враћајући се у своје корито, оно исконско, које је стотинама година сама пробијала. Тада ријека човјеку постаје непријатељ, а да се не запита да ли је можда кривац баш он који се дрзнуо да промијени оно што је природа стољећима вриједно изградила. Како јутро одмиче и ријека изгледа укроћена јер се све око ње буди и креће у нови дан. Складни ток воде нарушавају повремено рибе које искачу на површину како би и њих угријало јутарње сунце. Волим да се будим поред ријеке и ослушкујем јутарњу игру таласа. Мaрко Драгичевић, IX разред

ZVEZDANI KOLODVOR | 87

ZVEZDANI KOLODVOR | LUKINO

Luka Đorđević

Ponešto o poštenju i poštovanju...

Aforizam je kratka misao koja govori puno. U kratkoj formi smo kazali dosta toga, što jeste cilj. Neko može pričati do sutra izjutra, a da malo kaže. Mudra reč je kratka i jasna.

Bogatstvo je lep život.

Zadovoljstvo je u malim stvarima...

Zadovoljiti se jednom pesmom i uživati. Razumeti da je besparica, a vedro gledati i uspeti u životu.

Poštenje je zlato.

Zlato jeste simbol, a poštenje nesto najlepše u životu, vredno kao zlato.

Za vreme besparice se oseti nešto drugo. Pognute smo glave i tada pokažemo pravo lice. Možda je bolje da nekad i nemamo, ali zato da uvek zadržimo čast i poštenje.

Poštovanje je velika vrlina. Poštuj one dobre, a loših se klanjaj...

Razumevanje je vid komunikacije. Vidimo koliko smo parlamentarni da saslušamo osobu i ispoštujemo njeno mišljenje.

Ideja je ljudska tvorevina. Ono što se može ukrasti, ali i ne ponositi kada delamo nečasno...

Uvek treba biti optimista.

Optimista je heroj od čoveka. On će se uvek boriti do kraja i on uvek stiže do onog što je zacrtao, a oni što se predaju – njih odavno više nema...

Herojstvo je mudra osobina...

Poštovanje U današnje vreme se pitamo zašto smo došli do zadnjeg stepena života. Čovek je uvek nezadovoljan, a ne razmišlja šta radi. Sve bi pohlepno da uzme,a osvetu prezire. Opasno je kada je čovjek navodno fin, a misli ono što je neprikladno. Bolje da je neko jednostavan, ali da dobro misli ljudima.

Poštovanje je ono što ljude usrećuje, kada su u pitanju dobri ljudi. Uvek sam delio lepote. Slao sam literarne radove u Hrvatsku i lepo prošao...

Odgovorili su mi skroz prirodno, bez imalo lošeg, nema nacionalizma, već samo ljubavi... Ja sam bio dobar i zaslužio sam odgovor pun poštovanja. Hvala!

Učio sam i učiću se poštovanju, najvećoj životnoj lekciji.

ZVEZDANI KOLODVOR | 88

Срећко Алексић

Црвени солитер и живот у њему Црвени солитер и небо просуто сновима маште, дете из цветне баште, наранђасти облаци тепиха. Живот као слатка променада носи смарагдни прстен бисера, просут на ветрометини бола. Постајем пркосан на снове, папернасте плаве птице, у очима жутог, дивљег маслачка... шарене крпењаче у трави заборава. Бескрај, неповезаних облака прошлости надања, да поново летим попут птице. устезања каиша и неретке батине грубијана. Шарени пекмез од шљива и дечија граја све је то драги мој бескрајан живот . У згради од деветнаест облака и неба над којим не видим себе, него оца, што ми сваког дана, маше горе руком. Да издржим усуд и будем најбољи, у овом суровом животу, где видим реку. Када сам био срећан само са тобом, док су речи, оставиле живот у детинству.

Кутија за размишљање Насели се у невидљиву реч Нека срце плаче за тобом Одлутале су лађе под водом Оног света што даје снаге Далеко од неостварених снова. Изађи на светлост дана погледај Обуци кошуљу шареног лептира Што се скрива у кутку за невине Живот је то сине невидљива бајка Помрчина нежне слутње потомака. Одустани да живиш без љубави Најлакше је да се браниш погледима Освоји свет љубавима и растању Сагради кућу у свом одрастању Где живот носи шареног лептира. Што се скрива у кутку за невине Живот је прича од хиљаду разлога Да се попут чаробњака у свет винем Крилом Феникса из самог пепела Дахом сунца постојаног немира Из чијег круга узвисујем се поносан. Да кутијом за размишљање отварам Пазл својих кућа и неостварених снова Животом којим се борим и трајем Да постанем бољи човек сунце боја Што зна да просветли чисту душу И спусти оног лептира у кућу цвета.

ZVEZDANI KOLODVOR | 89

ZVEZDANI KOLODVOR | PRIČA

Срећко Алексић:

У засеоку зелених ораха Тамо где се сунце повија чаробних обелиском светлости, плаве шљиве Јастрепца чувају кућу мојих предака. Време као подерани стари ђенпер, прави етно-шаре скромног живота. Кућа од набоја и предака који су дошли, негде издалека, ствара нови приказ живота. Огњиште и ватра која се не гаси, неми, полуокречени зидови, тишине бескраја, лутка пластична дечија, прозори сакривених облака, то је постојбина родног села. Село се покондирило постало више од тога. Куће си ницале као печурке после кише. Асфалтирани путеви, новог села доносе радост становништву. Улице помало урбане и грдске личе као из неке бајке. Овде бајке више нема. Стварност је донела нови живот. Приватне фирме, багери и раја на улицама. Живи се ужурбано, ради на све стране. Загледан у зелени орах нашег дворишта, мислим да овај свет неконтролисано расте. Миграције чине своје, крст је превалио муке Таворске, човек је постао модификован и одређен да буде другачији. Завидност расте у корену тог ораха. Не препознајем га, он се поносито узвисио, загледан према улици. Он не чува више међу, он пара небо својом златно-зеленом крошњом. Надмено служи литургију дана. Птице ме не препознају у своме гнезду среће. Путеви се укрштају у једном божанском смеру, на сказаљци залуталог сата. Кућа од набоја, старинска не прима више госте. Окружена градским засеоком размишља другачије. Шта ће ми београдски гост који не долази стално? Окрепљен унутрашњим миром и стрпљењем, осећам нелагодан презир у оку боје дуге. Дуге више нема ,она овде тешко живи и ради. Поља су препуна кукурузишта и врана, црњих од камена и нафте. Кућа од набоја не тера шегу. Она охоло гранама зеленог ораха, одбацује сувишно од себе. Олакшан ситуацијом улазим у двориште, смирено. Бројаницу држим у руци. Влажан планински ваздух лупа ми шамаре. То је живот, прекор свих неостварених грешака. Потомци кажњавају слабиће. Осећам побожност врелог уздаха и птице које нема. Сакрила се у гнезду од оригами папира, што сам једној девојчици правио у школи. Гране ме љуљају на ветру безпоштедног сунца. Ушао сам срећан, помилован одозго. Неко ми је скувао кафу, и пустио да седнем на огњиште. Прадедови размишљају паметно, знају да се не правим важан. Живот је то нестваран. Дишем пуним плућима заборава. Зрно милости носим у срцу. Оно куца грдски, ужурбано и спонтано. То је кућа граничара прадедова, моје мајке њене колевке, рузмарина, зеленог ораха и пластичне лутке. Она је краљица овог засеока. Она се пита за следећи несигуран корак. Тајанствен и мудар, као гране зеленог ораха и невидљиве војске небеских отаца. Пут је трновит, просут латицама ружа и горобиља. Нашао сам пут у своме пореклу. Мајку не смем да разочарам. Идем даље у њен завичај. Стрпњив и спашен. Руком која са неба благосиља.

ZVEZDANI KOLODVOR | 90

ZVEZDANI KOLODVOR | PRIKAZI

ВЕЛЕЛЕПНА МИСАОНОСТ ПОЕТСКЕ ДУШЕ Саша Мићковић о књизи Жељка Сулавера Вибрантним поетским тоновима Жељко Сулавер оплиће стихозбирку „Срећокопи“ и разноврсним, краснодарним техникама исписивања катренско-терцинских кошуљица, успева да подједанко добро, без обзира да ли је у питању катренска песма, сонет или десетарац, испева свежим поетским гласом и рефлексијом речи ову збирку, која ми је још на прво читање утиснула у ум осећаје привржености истинским лироказним мелодијама. Често кажем да је ЛЕПОТА једина важећа мерна јединица за успешност нечије поезије. У овој књизи Сулавер је лепоту уткао у скоро сваку песму, а наравно да ће од укуса читалаца зависити које ће се песме издвојити из сплета и постати Жељково химнозвучје. Нарочито ме радује, чак одушевљава то што песник у књизи има вишебројне сонете, а знајући да је сонет најзахтевнија поетска играрија и техника, то ми онда потврђује почетну мисао да овај Човек – песмовезац, заиста има дар који је очигледан, јер поезијом милује папир, а када затреба и зареже га јаким мисаоним спрегама и интонацијама! У првом циклусу „Поетика“ песмоковник углавном дванаестерачким симетричним стихом, наштимованим тако да прија ушима, пева дучићевско-шантићевским милогласом: Плешу у колони постројене жиже не осећам страха нит ме зебња стишће, с разлогом се трудим да приђем што ближе растурајућ мокро, опануло лишће. (Из песме „Ђачко јесење јутро“) .................................................................................... Ови стихови као и цела песма, писани су тако да се од почетка до краја, пред очима нижу слике и сенке, присутан је хук ветра, док с уличних лампи жмирка жути пламен, а на црквици звоно удара у магли... Па се чини као да је песник заиста у том трену присутан дешавањима, јер верно и зналачки описује свет око себе, емоцију и ток радње. Само осећајни и довољно спретни писци могу сачинити осликану поезију, која рађа силуете и оживљава људе, предмете и догађаје. Осликану поезију - имажинизам (lat. imago - slika) Жељко употребљава веома раскошно и зато му је поезија језгровита, сликовита и јасна. Кроз песника се рефлектује у овом циклусу чежња за руралом, за родном грудом, али такође и родољубиве нити су преплетене кроз исказ. У сонету „Србље моје“ Жељко показује још једну сопствену величину – сонет му је близак и одан! Мудрости је мало, властожедне душе кратковидом руком ко прах разасуше да будемо једно иста веровања, свак на своју страну постајемо страни чудимо се соли на сопственој рани док још србље моје сном распетим сања. ....................................................................................

У ове две терцине згрушала се вештина и техника, али је посебно значајно то што песник влада и кованицама, сложеницама и двозначним речима, које се у поезији све ређе налазе. Битно је да су Жељкови сонети дубокоскладни, цезуру правилно користи на средини (шестерац стиха), а унутрашња уређеност сонета (увод, заплет, кулминација, расплет и поентирање), правилно је ут иснут а кроз свих чет рнаест ст ихова ове краљевске форме. У сонетима „Праштање“ и „Одбрана“ све сонетне законитости су такође одрживе, римовани систем је правилан и певљив, али Сулавер у овом циклусу има и песме које је распевао у преко десет катрена. Песма „Свештеник“ је уобличена чак у тринаест катрена. Дешава се често песницима да расплињујући сопствене мисли, идејну потку за песму преусмере и изгубе почетну снагу певања. Међутим, овде срећом ни то није случај. У свим песмама које су обимне, песник успева да одржи концентрацију, пажњу, нема тонских падова, нити значајних одступања и „шкрипања“ на мелодијско-ритмичном пољу. Све ово потврђује да је Жељко жељан јаког и тачног певања и да је фалширање избегао веома спретно, а понегде га забашурио и сакрио покривалицама. У велелепном сонету „Дучићу“ наш сребровезац поетике јасним кристалисаним тактом кроз цео сонет влада мисаоном искром, а на завидном нивоу распевава гласовност, тако да и сам постаје управо велможа. Добро је да ни у једном стиху не допушта себи да „омане“ у метрици, јер то би значило неконтролисано збирање гласова и ремећење петраркистичког милозвука. Ослушнимо:

ZVEZDANI KOLODVOR | 91

Више и од свега што високо може да уздигне своје бестежинске кости, завидим, маестро, твом трону велможе без иједне трунке скривене пакости. .................................................................................... Наредни циклус „Једно слово, једна песма“ је нарочито занимљив, посебан и надахнут, јер је исписан с пет песама укупно, али свака од тих песама-тврђава је сачињена тако што песник све речи у њој почиње истим словом. У употреби су слова: Д, О, П, Т, З. Овакав начин певања може песника довести у непријатну ситуацију и у „празно поље певања“. Ако песник нема изражено богатство речи, ризницу говорништва, остаће недоречен и плитак, јер ће му понестати „Реч“ - основно средство комуникације с музама и Богом, што може бити по писца траги-погубно. Сулавер то овако, рекао бих маестрално дочарава у песми „Доброта“: Доброчинство душевно дисање добротвори добра делегати, док друкчије дишу, док гледају, дар другоме дође, докрилати. .................................................................................... Чини ми се да без обзира на тежину овог циклуса и на изабрану технику, песник нема проблем нити „живи песак“ под ногама, а да је доброговорништвом успео да превазиђе одрицање од многобројних речи које не почињу на одређено слово. Иста ситуација је и у осаталим песмама: /Ослепљен, оштро одвраћам око, остављена опстајеш оволко/ и /Тихо Таро, танка, тамноплава, танког трага танковлатих трава/. У овим ст иховима се понављањем посебних гласова постиже „надмелодија“ која још већом лепотом кроз песму убризгава краснопој и свецелу дражесност. Можда је песник ускраћен границама које је сам себи поставио, али свакако је успео идејом да надомести и превазиђе тежину ове врсте стихоградње. У циклусу „Љубавне“ Жељко отвара посебну ризницу и откључава душевно-срчане браве. Започиње са сонетом „Сусрет“ који у терцинама подсећа на „Сонет с уметком“, јер у шестопеву користи два полустиха. Иначе, пошто постоји око педесет сонетних техника и форми, овај облик који песник користи је можда необичан, али свакако спада у сонетну фамилију која је заиста велика и богата. Нећу бит' ни налик каквог си ме знала и желела да ти напослетку будем жеља испуњена, времешности река ником није стала и немој ме тражит' да ти жао буде, живи заљубљена. .................................................................................... Можда је и најхрабрије писати љубавну поезију, јер она не подноси патетику, лаж, обмањивање... Лако се уоче „танке спреге“ и у њој су варања и подметања немилосрдно очигледна. Шантић је на сличан начин изграђивао своју љубавну поетику – Једноставност је пут ка савршенству, а т им пут ем изист ински и Жељко корача, јер су му стихови јасновиди, а довољно философски напрегнути и устремљени к мудрости. Песник с устрепталом емоцијом као „Босоноги љубавник“ ходајући по жаруљама из душевних дубина извлачи стихове попут: /Да обоје мремо на почетку саму, нек похоти сужњи сагоре у пламу/, а „Порука“ овог циклуса свакако може бити: /Памти, вечно траје што носиш у себи, љубоморно чувај да ти други не би, однели што за нас јоште је остало/. Пошто се зна да је „метафора“ вредност и снага песничког језика, и да без њеног битисања ни поезија не би имала значајних уплива у људски ум – самим тим и ову књигу песник је знао да уведе у сферу „очудишта“ и мистерије, недосањаности... Јер читалац је сустваратељ уз песника, тако да му је допуштено да приликом читања ове збирке отвори сопствену машталачку визију. Песме су тако урађене да свака може имати наставак, надоградњу, калемљење, а то је препуштено читаоцима, да би и они заживели кроз „Срећокопи“. Ово књижевно дело је дакле свакако довршено, али на неки начин с отвореним питањима за љубитеље поезије, и то ће им управо дозволити да књигу схвате и прихвате онако како им душа одреди, а крвоток понесе...

ZVEZDANI KOLODVOR | 92

Лаколетом се улази и у циклус „Рефрени“. У њему Жељко доказује и остварује законитост стиха: Поезија је само оно што се може певати! Да би се песма отпевала, она мора имати уређену унутрашњу структуру, мелодичност, тонску нит и певљиву риму. Ови сачинитељи су веома битни за успешни песмопев, и то песник очигледно веома добро зна и примењује у песми „Херцеговино“: Остависмо твоја брда, поносита земљо тврда, ал' још срце чезне силно, вољена Херцеговино. .................................................................................... Да би уследио и наставак који је вредан наших земаља: /Ђе гуслама трепти струна, да се памти историја, Немањића воли круна, Црна Гора и Србија/. Свевиди и свезнајни Филип Вишњић би засигурно оваквим ст иховима био узнесен и надахнут, па би их и одсвирао за поколења која пристижу. Управо је у томе величина творца стихозбирке – он национу и земљи дарује стихове који имају дубоку продорност кроз народ и свест племена и родова, тако да песмом залази у сваку животну сферу, пору и бит. Поједини стихови исијавају суштаствену лепоту и мислим да их неко треба отпевати, зарад опште добробити народа. Катрени из песме „Винска цеста“ су заиста звучни и примамљиви: Гледала их лијепа Анђа, са прозора ате броји, пита сунце што се рађа, јесу ли то свати моји. .................................................................................... Цела песма коју поменух је створена руком човека који зна шта је мелодија, а ова двадесет-четворостихница једноставно вапи за народним инструментом и вештим гласом певача: /Винском цестом преко моста, потковица стоји јека, загледана Анђа оста, да караван нови чека/. Из „Рефрена“ Жељко нас уводи у наредни циклус који је именовао „Десетерац“. Овај циклус, а и само му име каже, сачињен је од две десетерачке у такту хармонизоване песме – поеме, односно две химне: „Родном селу Жабици у походе“ и „Унук ђеду исповијест даје“. Ако ослушнемо: /Танка струно затрепери јасно, жеља ми је запјевати гласно, нек' одјекне около Љубиња, пробуди се брдо Радовиња/, одмах на почет ку песме осети се животно-историјски тоналитет. Чојство и јунаштво блесну искрама, а што се дубље залази у песму, откривају се све више Црна Гора, Требиње, каменосилна села и родогрудно небо. Песма је саткана од мноштва слика, података, бравура, а казивање је обогаћено толико да се кроз пев осликава једно време, као и тежина и лепота бивствовања на тим племенитим просторима. Такође и у песми „Унук ђеду исповијест даје“ наставља се десетерачко снажно певање које подсећа на пој наших предака и јунака који су уз гусле овековечили догађаје. Легендарни, храбри Војвода Ђујић је чак песнику зашао у неке стихове, док главни јунак песме тражи гроб свог истокрвника, надајући се да светле кости у далекој земљи нису постале трулежне, већ вечите и свете. Даље: /Опрости ми што су србомрсци, учили ме да те онда мрзим.../ Ет о колико је ист ине, болопат ње и чак т рагедије једног народа Жељко Сулавер уплео кроз књиговез. Горка је истина саткана кроз стихове о србомрзитељима и душманима, а сваки песник јесте одговоран за чување историје и народа – Жељко и то зна! Сачинитељ ове књиге, Жељко Сулавер у стихозбирци је дотакао све битне, градивне теме: љубав, живот, чежњу, родољубље, истинољубље. Присет ио се свог завичаја, овековечио Црну Гору и Србију, а кат ренима и сонетима прецизно, надахнуто и проницљиво оживео је нека заборављена времена. Десетерачким легурама при крају књиге оденуо је претке у светлило и око главе им обавио неугасни нимбус-ореол, који и читаву књигу „Срећокопи“ обасјава и даје јој сунчано-топли призвук једног истинског песника и добротвора. Показао нам је Жељко да подједнако добро влада лексиком, метафором, бравурама и изграђеним стилом је доказао да му од оловке одлично иду и катренске спреге, као и сонети, па и десетерци, који се у таквом облику све ређе користе. Тематски је песник разноречивошћу обогатио поезију и његове теме су далекосежне, шаробојне и покривају све друштвене сегменте који су битни за Човека – поетољуба. Из свих претходних закључака и детаља коначно је и јасно да је књига поезије „Срећокопи“ дело и остварење човека који пожртвованошћу и трудом зрачи пламом вредног писца. Књига ће оставити на читаоце свакако јединствен печат, јер Жељкова поезија садржи све елементе који су неопходни за бистре и течне стиховне капљице. Мора се знати и то – поезија је само за јаке људе и за оне који су жељни истине и сазнања, ако сте баш ви такви, ову књигу ставите на јастук, или на најближу полицу, сто... Крај узглавља.

ZVEZDANI KOLODVOR | 93

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

МЕТАМОРФОЗА Маријана Станковић Кажеш – глумица. Ја сам само жена, Коју ћеш срести улицом кад прођеш. Даћу ти кафу, цигарете,вино, У моју кућу први пут кад дођеш. Видећеш да сам тек обично лице Које крај тебе сваког јутра крене. Ја сам ти само неко ко пожели Да види мале живота промене. И често мењам одело и лице, Постајем нека непозната жена, Која је од мене другачија И стотинама миља удаљена. Ми имамо можда сличне мане, И можда нас неко драги вара, И сигурно испустимо сузу Кад нас неко тешко разочара. На сцени та жена је друга, Она има нада мном сву моћ, Њена бол ил радост ме обузму, Ја јој желим понудити помоћ. Да кроз мене каже све што жели И до неких закључака дође. А не бити у сопственој кожи, Некад стварно много добро дође. Али када завеса се спусти И са мене скину сва одела, Ја сам опет она иста жена, Јутрос сам је пред собом видела. Зваћу те на кафу и колаче, Поделити с тобом неку причу. Веселу иако то нисам, Тад у мени ти будиш глумицу.

ЖИВОТ, ФИЛМ И ЈА У биоскоп нисам ишла, Има једно пола века. И да одем опет сада, Не бих знала шта ме чека. Какав филм и какваприча, Нека слатка или тешка, Да помислим како све је Од почетка било грешка.

ZVEZDANI KOLODVOR | 94

И замишљам филм о себи И делове и минуте, И осмех на лице иде И сузе ми очи слуте. Има свега у тој причиИ музике и тишине, И доброте и нежности У тренутку који мине. И још схватам,жива јесам, Многи људи више нису Што улогу важну, драгу, У мом филму играли су. Али ето даље трају У мом срцу, филму моме, Није да сам Кустурица. Ал сам добра још у томе. Да упамтим и да сложим Оне слике, оне сате, Што су прошли, што никада Неће моћи да се врате. И можда је боље тако, Да затворим једна врата. Ионако сад публика Неке речи тешко схвата. Друго време тече сада И доноси нове дане. Нечија ће туђа прича Да на филмску траку стане. За моју би рекли многи, Обична је, није некка. Нестала би у тој гужви Моја слика ко човека. Зато сада јако ретко Филмове гледам сама, Чак и тада крај не чекам Идем пре но што дође тама. Бирам тако и отварам врата Да ми светло дође. Из осмеха, из погледа неког Што крај мене прође.

Још се смешим и још плачем, Задња клапа неће пасти Док ме има,док ме новим даном Овај добри живот части.

ТИ СИ Душан Стефановић Прекинула је пољубац и почела је да прича. Да прича о Потеру, О књизи како је дивна. Ја то нисам слушао. Причала је о Прагу О лепоти града. Ја то нисам слушао. Причала је о испитима, О даљим плановима. Ја то нисам слушао. О Селимовићу, О Кочићу, О идеалној драгој Јована Дучића. Ја ни то нисам слушао. Причу о омиљеном цртаном јунаку Такође нисам саслушао. А начин на који је све то износила Није заслужио да не слушам. Међутим, уживао сам. Уживао сам гледајући је. Знала је она добро шта волим, Као што је знала да то волим. Одједном, прекинула је и причање. Ко је твоја идеална драга, упитала је. Ти си!

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

ЦРНЕ МИСЛИ Горан Витић Само црне мисли у очају пишеш, к'о подмукло биће подла крвопија, у облаку црном кад тихо зањишеш, животне си омче моја укопија. Кад упрегнеш громове и све моје туге, постајеш полако мрачни део трона, са ватреним паклом жариш вражје слуге заледиш у трену молитвена звона.

То бескрајно небо са сивилом бојиш к'о ноћ без дана, светлост ми попијеш, у бездушном телу, као дух постјиш, пауковом мрежом песму смрти кријеш. У бунилу томе, не осећам ништа отров твој се шири као да ме није, са бујицом снажном пустошиш огњишта смрт се као пајац под покровом крије. У безумљу самог помраченог ума, касапин си јадне напаћене душе, све путеве моје прогута прашума , док ми мрачне мисли, задњу наду руше.

ЖИВОТ Анђела М. Андрић Живот је суза у оку, кап бистре воде што тече у потоку, сунце што се буди, зора што тек руди, ветар што нас по лицу шиба, Живот је живот, иако је саткан од радости, а и много брига.

кривимо, још увек живимо. Док трпимо патњу и боли и волимо можда некога ко нас и не воли, опет живимо. Живимо живот! јер је то једини стварaн сан, који траје из дана у дан.

НА ДРУГОМ КРАЈУ Оливера Полић На другом крају плаве реке, лебдим у сјају лаких снова, упорно ширим руке меке, хрлим у загрљај вирова. Топлина срца лед отапа, на прстима плешем танано, мост мозаик стрпљиво склапа, заволела сам те лагано. На другом крају плаве реке, жеља се у наду облачи, пратим шапат виле далеке, кроз уши милину провлачи. Пахуља се на носу свила, усне са зимом још се боре, анђео поклања ми крила, да прелетим све снежне горе. На другом крају плаве реке, у корацима срећа кличе, вода огледа наше сенке, у снегу цвет љубави ниче.

Док сањамо ми живомо, док се смејемо, исто живимо, Док плачемо и друге за то ZVEZDANI KOLODVOR | 95

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

МОЈ ЖИВОТ - СЦЕНАРИО ЗА ФИЛМ Радован Синђелић Мој живот би могао бити сценарио за филм, али тај филм би могао бити занимљив малом броју људи. Можда само онима који су слични мени и сигурно онима који су исти као ја, остали ме не интересују. Толкин је давно описао овај свет у коме живимо у својој књизи ,,Господар прстенова,, ту немам шта да додам. И тако је дао оквир за романе свачијег живота. Мој живот није само мој, неко невидљив, а повремено присутан вуче конце одгоре пише и црта по том белом платну линије, спирале и врата кроз која у лавиринт мог бивства улазе разне душе. Гране једног белог бреста изниклог у старој шуми из корена старог храста штите ме од рођења. Са друге стране реке Стикс поруке на неком непознатом језику шаљу ми душе несталих којима не препознајем лица. Мајка Божија дивна Богородица живи у мом срцу и душе давно помрлих вукова ноћу стражаре заједно са мојим псима око моје куће. У прашини поруке ми оставља Леонида и његови давно почивши пријатељи истину о њима свету да казујем поруке да преносим. Ликове за моју причу глумили би непознати људи мада бих ја радије узео неке које добро познајем, оне чији део живота сам већ проживео. И мени је неко наменио улогу овога који јесам, а волео бих да сам могао бити неко други но судбина ми је наменила руке Албрехта Дирера и коб Лоренца Медичија заувек жалосног за братом рођеним, судбина ми је досудила спартански дух и живот, вучије зубе и ћуд, душу сазидану од камена херцеговачког краса и вољу јачу од челика да под црвеном заставом идем само напред по тамним маглинама непрохода црних ноћи трагом северних јелена, стазом којом су они побегли од сенки из језера које су се пробудиле дозване нечим изванвременским једне давне летње ноћи...

ZVEZDANI KOLODVOR | 96

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

IZMEĐU NEVIDLJIVIH MARGINA Ivan Gaćina

LAŽNE PREDSTAVE

Život posvećen životu nadahnut slobodom življenja miješa žal za prošlošću sa strahom od budućnosti.

Sijamski blizanci kradu teret sadašnjosti, pod zalascima sunca miješaju se filmovi kao projekcije na platnu.

Ljudi su tek prolaznici kroz tragična vremena, nijemi sudionici teatra apsurda.

Nad ruševinama svijesti gradimo palače pravde, goli i bosi krčimo trnje ispred zamućenog vida skrivajući ludosti uma u Pandorinoj kutiji. Život nas prisiljava da se iznova rađamo nižući nova iskustva, biserje pod zvijezdama, preko mora otrova osluškujemo žubore rijeka pokušavajući živjeti kao likovi iz romana između nevidljivih margina u raljama ništavila.

Čemu služe sve te filmske projekcije kada preko njih ne učimo lekcije?

Vlasti zavladaše pomoću medija, život je postao prava komedija.

Bitange su iza velikih ekrana, skrivaju se u mraku kinodvorana.

Ljudi prijateljstvo zbog prestiža tlače, političarima se vješto uvlače.

LICE SMRTI Na izgubljenome puteljku opaziš lice nahranjeno ništavilom iz srca od leda, u turobnom sivilu tajanstvene maglice pogledom od tmine kao lovinu te gleda.

Krijući se iza lika stare poznanice zavarava šarmom s riječima od meda, sa srpom u ruci poput vješte grabljivice otima živote mimo ikakvoga reda.

Čemu maškarada tih lažnih predstava kada ni za život nemamo sredstava?

Cijelim svijetom zavladala kriza, među ljude uvukla se paraliza.

Sve manje je hrane, raja broji mrtve dok zombiji skidaju kosti sa žrtve.

Procvalo doba smrtonosne propasti, narod se bori tko će više pokrasti.

Zbog čega opstaju vladini programi, zašto se narod puke istine srami?

Ljudi šire veličanstvene ideje, postali su krhki kao orhideje.

U jadnoj zbilji prevladavaju šale, Mujo i Haso se vicevima hvale.

Balkansko društvo otvorilo je vrata, procvao je humor nakon crnog rata.

PRAZNI GRAD Suzana Muštra

Sjećanja prolete u nezaboravnom trenu poput horor filma u ispražnjenoj dvorani trepereći između želja, snova i smrti.

Šetam ulicama praznoga grada prepunog ljudi koji se guraju.

Pušem u ruke da ih ugrijem jer hladnoća koju nose mi dopire do srca.

Nigdje nikoga, nigdje žive duše, a sve puno tijela koji hodaju, žure i ne postoje.

Vidiš sliku života bijednu, iskrivljenu, posljednji uzdah na srpu smrti razigrani što se na ledenom vjetru izgubljeno vrti.

Biti živ ne znači živjeti.

Ne osjećam nikoga.

Sama, a sve vrvi bićima.

Ne ljudima, bićima.

Njihova ravnodušnost sablasno jeca

i traži ruku koja će da ih spasi od nepoznatih demona koji vladaju njihovim svijetom. Šetam punim gradom a ljudi me ne vide.

Ne vide nikoga.

U njihovom pogledu sve je prazno, i ja, i grad i oni.

E pa odoh kući gdje me ljudi znaju.

Tamo znam da će moje srce biti ugrijano a moja duša biti sretna.

SEPTEMBAR Avdulah Ramčilović Ode septembar svojim putem, odnese lišće i voće, i dane svoje i noći, meni pokloni ljubav jednu milu i toplu, kao sunce što je.

To je jedna zvezda prava što sija, treperi, svim čarima, neodoljivo je lepa i mila, za njom čezne cveće i trava.

Luduju za njom i sve moje misli, čeznje, san i java samo su njeni, mnogo je volim i želim da joj lepu kosu milujem, zamrsim.

Da glavu na njene grudi spustim, da joj bele nogice vidim, usne i vrelo telo ljubim, da mi se duša sladi čarima njenim božanstvenim.

Zbog tebe treperi sve u meni, nestaju okviri, vidici sneni, svetle svici i pucaju strele u ovo moje srdašce, sele.

Kada ti zvezda zasvetli sa neba to je najlepši dar od Boga, pa kažem svima, volite onog čime vas vaša sudbina proba.

ZVEZDANI KOLODVOR | 97

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Maja Šiprak Maja Šiprak rođena je u Sisku. Živi i stvara u Zagrebu. Autor je šest zbirki poezije. Pesme su joj uvrštene u brojne hrvatske i međunarodne zbornike. Dobitnica je brojnih priznanja, na području susednih zemalja i zemalja EU. „Žena u Meni“ -2012.; „Kapi Života“ -2012.; „Usana Pečat“ -2013.; „Boje tvojih dodira“ 2014.; „Nebo je granica“-2014. „Vatra jasnog pripadanja“-2016.

VATRA JASNOG PRIPADANJA Što bi bilo kad bi bio iskupljenje mojih snova a ne zbilje

NE ZABORAVI ŠTO TI BOJAMA ŽELIM REĆI

razmišljam tipično ženski teritorij neprohodan pozerima bez iskustva za izborane misli ne postoji kozmetička krema htjela bih da se možeš zanijeti kao i ja poput davnog utorka u botaničkom vrtu u neko davno proljeće kad su se mladi listovi gizdavili iznad latinskih imena

Ne trebam ništa tek gvaš akvamarina da lažni proljetni pljusak pretvorim u svoje boje sna i prstohvat jesenjeg okera za zrelost i mudru riječ

zagazio si u jezero i spasio leptira na lopoču poslije smo se satima smijali tad smo spleli strasti u koloplet i dali mu ime - poput biljke u vrtu jabuka samonikla na početku divljine čuvarica ognjišta za vlažnih monsuna srca smo izdjelali u dvije posude koje uvijek pronalaze način da se preliju jedna u drugu iznova putujemo istom stazom i latinski nazivi su isti usput stružemo blato s potplata treba nam za opeke da sagradimo dom i ognjište u kojem gori vatra jasnog pripadanja

ZVEZDANI KOLODVOR | 98

zelena je ravnoteža mog života stisnuta u sigurnosti plave i žute da mi ocrtava put ne zaboravi što ti bojama želim reći boje su dio nas samo loš život je proziran odrekni se slatke želje ocijedi purpur i oživi slikarsko platno ohrabri kist da putuje po njemu jer jedino tamo pripada san ti ja i budućnost za koju ne postoji boja

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Ђура Шефер Сремац ПОЕЗИЈА ТРИПТИХ ПЛАТОНСКА ЉУБАВ Када ме не буде било схватићеш колико си изгубила скривајући се од Љубави! Зашто вратнице чаробне Твоје још увек мислима мојим отворене нису!? Латица Ти буктава сунца зар достојна није плавети врхунца нам духовнога? Удови мазни омеђени изазовима намењени страшћу ми нису мажени. Осмејак грлим чежњом боја Ти гласа чаробно таласа у безумљу моме.

жељан јавом, затрован љубави, отимах се од трију Суђаја а допадох – ђаволовој слави. Ромеовска љубав жртву тражи, младост луда у гресима грца. Разапиње душу, бол ми снажи њеном кривњом – патња луда срца. Где ли ми се скрила среће муза, да и она развратница није? Разум пије уклета медуза – у неверству љубави се крије. Некад вољах трептаје јој снене, ход газеле, гибње грешна тела... Остадоше само успомене к’о Исуса живот ми распела. Нема више пурпурних зорења, блудних снова на смирају дана, сладострасних ноћних помирења – стиже старост болно смежурана.

СТИДЊА ОЧИЈУ Чеках те у сумрак дрхтаја Ти дојездила кораком гордости. Пожелех очи у самоћи Стрепих од твоје милости. Булке ти лица чежњом буктале Удисах мршење витица.

Миријам, свет(л)ости љубави, бесанице ноћи незвезданих скривених велом тајне.

Тражисмо се у житу мириса А прсти нам сплетени судбином Колена пред грехом клецала.

Из блиставе шкољке Живота извиру тајанствена ти обличја судбински плод васионе кôда.

Приљубисмо се без очиубица Страшћу нам Месец засузио Блудња без кајања јецала.

Укрстимо додире прстију пробудимо своје постојање – нек замре љубав платонска!

Прамајка те Девица омађијала Осунчала заблудом Искони. До зоре Свемир те камено љубио Ја лозу запатих мужјачки.

УКЛЕТА МЕДУЗА

Препустисмо се дамару срца Овековечисмо стидњу очију.

Од угљена вољах обрвице и образе булкиних ватрења, снеговите дојке невернице, незаситих усана рај хтења. Очију јој поноћних трептаја ZVEZDANI KOLODVOR | 99

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Mirjana Štefanicki – Antonić

MIRIS JABUKA U sobi, u vrtlogu senki, kontrastu svetlosti Zgužvana novinska hartija u uglu A ti u mojim mislima Nekada sam bila u snu leptira, u krvi bulke U pesku na obali U noći na selu, u šuštanju vrbovog lišća A sada u sobi mirišu jabuke sa ormara Bele plahte odišu lavandom A petrolejska lampa žmirka i rasipa žutu svetlost Po mojim rukama *** Tamo negde u noć odlazi Dunav Ciganka pere noge u njemu I ja se setih Kako smo hteli od starih žica da napravimo đinđuve I da ih damo Ciganima rad sreće Ciganima s kraja sela Odakle dopiru zvuci cemana, daira i bubnjeva Pogača puši se na stolu Mami mirisom a ipak ne mogu da jedem Mislim na tebe Čujem li svatove Noć kaplje Ti si u mojim mislima

*** Prozorsko krilo pod naletima vetra udara u zid I čuje se šum vode sa česme Lavež pasa gubi se u noći I Dunav gubi se u noći A ja znam da sam nekada bila i misao tvoja I vetar u kosi tvojoj I drhtaj ruku tvojih Miris jabuka stvara pesmu, dušu tvori u reč A ti u meni činiš pustoš

ZVEZDANI KOLODVOR | 100

Marina Milosavljević

ISTINA UME DA SAPLETE, ALI RAVNODUŠNOST DUŠU OŽIVI Saplete nas istina, prodrma je sila razuma, pokrene misli, usmeri, na put istine, padajuća bol zabode srcu ranu vreme odbacuje ljubavnu draž mašući istinom s neizvesnim sutra.

Do juče, laž je trunula u memljivom starom kovčegu, bilo je vere, disala je ljubav u nama blistavo čista.

Signalna lampica na uzglavlju tvoje postelje pokazaše tvoje drugo lice.

Poziv, nepoznati glas, na stotinu izgovorenih laži, zdrobiše nas svet za čas, ostade prazna razbijena čaša ispijena bolom gorke istine.

Idi, ućuti, kriv si, grešan, drsko postojiš u zbilji!

Ne priznajem tvoj postanak!

Hiljadu laži su ti sluškinje, među njima traži sitnu rasprodaju ljubavi, ovde je ne traži, sahranjena je onog dana zajedno s tobom!

Лидија Ћирић, гладна детињег сунца, подједнако зна да изненади и у прози (роман Реквијем за један дан) и у поезији, као да се зарекла да ће, кршећи овјештале оквире, трагати за новим исказом, препознатљивим по дубоко прикривеним лирским осјећањима, наталоженим испод наоко грубих „разрачунавања“ са смисленошћу животних ситуација. Као што у прози вјерно и упечатљивим сликама, нарочито кроз трагикомичне сцене, приказује сву суровост и сировост збиље, тако у поезији не опјевава живот, него га, заједно са читаоцима који на волшебан начин постају коаутори њених пјесма, кроз стихове оџивљава у његовој свеколикости и временској безграничности. За пјесникињу је чекање друго име за време (Ако постојиш) које је изгубило невиност/ као дојиља млеко (Безвремена). Зато не изненађује што у пјесми Цигани никад не умиру (па ни тад), разголићује ту неухватљиву и тешко објашњиву категорију трајања до бестидности: време се деформише с годинама у фрагменте сећања у колапс вере у плачљиву врбу над реком У времену које је помјерило своје границе и ван људског поимања стварности, све се растаче, па и љубав губи оне и онакве оквире на које смо, романтичарски загледани у прошлост, навикли. Па ипак, чак и када о њој, тој свепрожимајућој љубави, призивајући често Пушкина „за свједока“, Л. Ћирић пјева грубим језиком („језиком улице“, рекли би неки), и испод вулгаризама (покаткад неопходних за исказивање животне истине) крију се оне танане струне које под додиром вољеног бића забрује небеском музиком и ваздижу у плаветнило, тамо негде иза света/ где престаје звук/ где нема мора ни планина/ да нам прече пут (Ја бих с тобом могла далеко). У љубави се често догађа исто што и у свакодневици: отвориш фрижидер да отвориш последњу конзерву смрзнутог живота каже пјесникиња у пјесми Дамин гамбит.

А свакодневица је сива и тмурна. То је … време/ пластичних фабричких богова/ где све је вештачко/ и сузе и смех/ где човек се мери аршином/ робовске свести/ а не вером и сном/ док умире сам/ у болу/ пред изгубљеним/ у магли света идолом (Fuck my soul). Ипак, Овај свет/ нељудски је леп… ако чекам твоје прсте/ да ми се на усне спусте/ док напољу ратови пролазе/ и векови чемерни (Као да човек ниси). Љубав, оличена у Пушкину као „врховном богу“ пјесништва, поручује пјесникиња, може растјерати сивило и маглу онога што чини наш свијет, наравно ако смо способни да јој се предамо свим бићем и ако вјерујемо у њену животодајну и исцјелитељску моћ. Л. Ћирић ствара необичне, по свему оригиналне пјесничке слике. Тако је Мјесец нешто као Сибир, као

туга тајге, а опет тако топао и њежан да лирски субјет с њим жели да зачне дијете; зиме заустављају време у вечни мозаик блудне тишине, децембар је заробљен у мјесечину, Београд побјегне из пјесама, као да га никад било није/ између Дунава и неба… По пјесникињи, Светлост долази од човека/ сунце само је рефлексија/ нашег ока, а њено срце је пећина у коју склања монструме и звијери, да ћуте тамо на својим језицима. Пуне улице празних људи снажна је метафора у којој се огледа наша друштвена стварност, али и слика која се разлистава тек у читаочевој подсвијести… Ријечју, збирка пјесама Кабаница за сузе Лидије Ћирић доноси један нов, по много чему самосвојан пјеснички глас, и треба јој пожељети срећан пут у читалиште.

ZVEZDANI KOLODVOR | 101

Oslikala: Ružica Ciko

Odlomak iz istinite priče vremešne starice koja sada počiva sa anđelima, valjda je konačno pronašla svoj život tamo u raju...

Vidiš jado moja udadoše me rano da ne smetam, dosta nas u kući bješe što starosti, što djece a sirotinja pritisla i što ćeš udaju me. Sklone muku sebi iz kuće a meni jaram na leđa. Ne smem pisnuti rekoše, ima da slušaš starije, glasa da ne pustiš obraz da nam sramotiš. Kako jado mislila sam da ne pisnem, nisu me ni pitali hoću li ja tog za muža izabraše i to ti je to. Skupila sam se tada u grudvu leda kad onaj moj pred svima objavi da sam čista ko od majke i pokaza onu ponjavu ukućanima. E tako ti je to moj sinko bilo, jedna odaja i svi polegamo on se prpe na me kao kokot na kokošku završi i zahrka, a ja plače, šaka na ustima da se ne čuje. Crno jutro i svako sledeće, prva na noge služi, slušaj i što god napravim ne valja, treba još, nema hrane bez rada reče svekrva.

ZVEZDANI KOLODVOR | 102

Nisi se udala da samo smužem spavaš no da radiš a ti bi samo ono povazdan, misliš da te ja ne čujem ponoći kako uzdišeš. Lijepo ti aa, kad ti je milo onda radi i zaradi hleb što jedeš.

Tako ti sve ćuteći zaradim svake godine stomak do zuba, no zdrava sam bila, mlada, rodiš gdje se nađeš pa ga u kecelju a naramak drva o leđa i tako godinama. Što ima da se tu kazuje, kakav život, uzeše ga mene nigdje ko me što pita... Kad onom mom padne na um ta muška stvar, podiže mi ono jada od suknje i terej dalje ka da je vode pio. No vidiš prođe nekoliko godina on se razbolje i ode bogu ostavi me sa silnom djecom i ukućanima. Misliš da sam plakala, ne zahvalila sam onom gore što me spase a moram ispred njih da glumim jadnu i to tri godine obukoše mi crninu, vezaše maramu i teraj dalje.

Koja li smo tada sirotinja bili, sve pade meni na leđa, brini se o djeci, ugodi starima, glad, nema se što ni use ni podase. Jedno jaje i malo žita podijelim tek da im na zub stane a ja šta ću jadna odlomim koru dubovine pa žvaći...

Svekrva zlo od žene, takvo zlo nikome ne poželim, čak ni onoj zmiji ispod kamena, ona ti je ko crna vrana stalno čavkala da sam joj ja donela zlo u dom, ispila i istrošila sina pa sad on leži pod zemljom a ja se prenemažem k'o da sam od nekih tamo gospoja.E bog je ubio kao što je i ubi grom te tako mi olakša duši barem tu jad.

Znaš kad se nešto ne da, tu ne možeš ništa, to bilo baš onda kad navali ona zla vjetrina na zemlju, jad i bijeda, sklanjaj se koliko mož i sebe i djecu, a oćeš vraga crče mi krava došlo mi da se bacim u more i ako se nikad okupala u njega nisam a tu sam na te poljane svaki dan je napasala. Pa sam o jadu mislila bar ću se uvjeriti je li toliko slano ko što kazuju, no se povrati zarad djece sramota od boga… e moj sinko, ne znaš ti što je život a još manje ja.

No eto tako dan za danom izguram nekako, sva mi đeca u velike škole odoše i nevratiše se. Nađoše tamo negdje sebi bolje i ljepše, skuće se a ja osta kao panj sama. Nepismena sam, ni pismo ne znam pročitat, pišu oni često, zaludu eno sve karte tamo stoje na komodi... stide me se...Ti pitaš da ti kazujem moj život, ako je to bio moj život. Ne ja ga nisam imala no zlu sudbinu, valjda tako zapisano.

Svašta sam prošla više zla no dobra, a bogami prosili me i to viđeniji ljudi, iako me jad ubijao bila sam zdrava ljepuškasta, sramota ju jade da me opet smotaju kao kokošku e neće valaj nijedan reko ja sebi, ne treba mi muško i prokle dan kad me udadoše, No opet se ugrizem za jezik, zarad djece oni će biti moj život i fala bogu što ga podijeli na toliko komada, valjda ću kroz njih naći i moj deo. Neka hvala bogu neka su oni dobro ma gde da su u tuđem svijetu a ja sam naučena na sirotinju da samujem, nemam ništa i ne pada mi teško.

Dođe mi tako neka boljka u duši pa se pitam kakav je to život kad se mučiš ka stoka i onda umreš.

Zašto li me bog ovoliko drži što hoće od mene, ja ga ne razumem, valjda on ima svoje razloge. To ti je kad si nepismen pa ni sebe ne kazuješ da valja. Dođe tako ponekad poštar donese pismo od one najmlađe što je rodi poslije kad mi muž umre, pošalje ona malo novaca imam za smočiti hleba i mlijeka. I ne treba mi više, vidiš poispadali mi zubi, tako samo gutam. Kad ima voća nekog malo se osladim, no me ni noge ne drže.

Dođu mi ponekad komšije, fala bogu dobri su mi, priskoče, pomognu a bogami vidim im ja u očima da mi krive djecu što me ostaviše i zaboraviše. Govore kao da ja ne čujem da ću krepat kao pašče u ovoj nedođiji. Odbrusim im ja, neka se manu ćorava posla, ovo su moji jadi i brige tako zapisano tamo gore.

Vidiš sinko kad bi čula kakvo zlo o njima, baš bi se u more bacila jer dosta mi jada odvajajući deo po deo svoga života dala sam drugima, tako je to. Ne mogu ti pričati o svom životu a da ne pomenem da ga nisam imala, no davala drugima jer tako se moralo. Meni nije ostalo ništa, ni suza nemam a tako bih voljela bez straha se isplakati da nije one materine zakletve, trpi nemoj nam obraz uzeti.

ZVEZDANI KOLODVOR | 103

ZVEZDANI KOLODVOR | POEZIJA

Tomislav Smoljan Sentimentalna Ne plači mi milo dijete, Tvoje suze u beskraju U moj dom sada lete, Tugom srce obasjaju.

Tko je dir`o duše svete Da mi plačeš ti, Dal` su možda oluje klete Ili neki ljudi zli?

Ne brini se čedo moje Već idem ja u boj, Dirnule me suze tvoje, Sa anđela čak roj.

Zovi, zovi moje ime, Ja te davno čuh, Ostavih pjesme, glupe rime, I gle, već sam tu; Reci, reci moje dijete, Hoćeš sa mnom poć`?

Odvest će te anđela čete U duboku plavu noć, U toj tihoj plavoj noći Koju zovem raj, Pokazat ću ti svoje moći, Zvijezda bliski sjaj.

Tvoj mi treptaj silan dar, Tvoja suza sva mi tuga, Sviju zvijezda ja sam car, Al` tvoj sam vjerni sluga.

Dušan Varićak Imitacija života Douglas Sirk po R. W. Fassbinderu Ništa nije normalno U ovome životu Nikada Tako jasno i tako očajno Ovo što živimo život nije Ni senka njegova, ni eho.

Istina je na svačijoj strani I niko tu ne može pomoći nikome O, blažena samoobmano Izbavi nas.

Ne možeš da živiš s drugim A ne možeš ni sam.

Naslućujemo šta, u stvari, želimo Pa onda opet zaboravljamo.

Još manje šansi Još više očajanja Odjavna špica I – KRAJ. 23. juli 2015.

Darko Đorđević Molitva pjesnika

Niz drum

Daj da zaboravim svu svoju tugu.

Ne dopusti da moje oči prestanu gledat` tugu drugih, Ne dopusti da oči umorne klonu pred tugom drugih, I neka moj zadnji smiješak bude upućen kao svijetlo U magli drugih.

Živote moj živi, moja bleda senko, ti gizdavče stari, usahnula reko zašto si mi ljutit, zašto mene kriviš da ti više nemaš za koga da živiš.

Pogledaj u dušu samoćom što ‘lapi i prepuno srce gde prazninom zjapi što kucaše nekad veselo i jako odavno je svelo, umire polako.

Evo već me zove glas utvare crne dok moje mi telo damarima trne zbaci ti sa sebe to zemaljsko ruho i sa nama pođi, šapću mi na uho.

ZVEZDANI KOLODVOR | 104

Mamiše me nežno pružajući ruku našli smo za tebe onu mirnu luku da ti pruži svetlost u pomračen um odluči se brzo, i kreni niz drum.

Pogledaj te ljude u zlobi sve gorde da li zaslužuju da još budeš ovde?

Umoran već jesam, i to dobro znam osuđen prokletstvom da ostanem sam.

Besputnom stazom Kušam se nevešt životom ići stranputeljkom blatnjavoga gaza neznanjem zbunjen dokle ću stići kud vodi ova besputna staza? Čudeć’ se pitah samoga sebe rukama golim razmičem grmlje lozara oštra lice mi grebe dlanove moje probada trnje.

Taj kalj kliski prož’lo tušte žilja saplićem se i u blato padam stići tamo do nekakvog cilja kraju puta sve manje se nadam.

Blatnom rukom znoj sa čela tarem kud da krenem, kako da se snađem stazu kakvu da pronađem barem iz bespuća njome da izađem?

Gledam druge, koračaju lako.

Da varajuć’ smeškam se i grlim kao oni moram li ja tako, preko mrtvih da svom cilju hrlim?

Nikad neću, odveć mi je gadno na svom putu hoću da ostanem to što čine toliko je jadno radije ću s mukom da izda’nem.

Vaspitanje deteta je jedan od najdelikatnijih zadataka sa kojim se susreću svi roditelji. Ovo je zadatak koji istovremeno podrazumeva izazov, odgovornost i spremnost da se rizikuje. Ovo je i ispit na kojem mnogi roditelji padnu. Neki toga nisu svesni. Neki su svesni, a neće da priznaju. Retki su oni koji se suoče sa istinom i priznaju svoje greške i zablude.

Ne postoji univerzalni recept za vaspitanje deteta, ali je sigurno malo onih koji bi se usudili da slede Dejvida Gilmura, kanadskog pisca i filmskog kritičara, koji je svom šesnaestogodišnjem sinu Džesiju ponudio da napusti školovanje uz samo jedan uslov-da zajedno gledaju tri filma nedeljno.

Ovaj neformalni i krajnje neuobičajeni, čak bi se moglo reći i eksperimentalni, koncept obrazovanja Dejvid Gilmur je predstavio u knjizi “Filmski klub” (Dereta, 2015).

Sinovljevu averziju prema školi, koja je od njega pravila “lažova i smutljivca”, niko nije mogao da razume bolje od oca jer je i on svojevremeno prolazio kroz iste muke. Upravo to sećanje na ne baš sjajne školske dane podstaklo ga je da sinu ponudi slobodu, koju je Džesi bez dvoumljenja prihvatio, ali i da svoju roditeljsku zrelost stavi na svojevrsnu probu.

Ipak, sve vreme Gilmur sumnja u ispravnost ovog predloga (“Šta ako sam ga bacio u bunar iz kog nema izlaza?”) i ima potrebu da objašnjava ovu odluku ljudima sa kojima se susreće kao da tako želi da se opravda i pred njima i pred sobom.

Osim sumnje, njega muči i utisak da sinu može malo da pruži uprkos snazi i volji koju ima.

ZVEZDANI KOLODVOR | 105

Dejvid Gilmur krenuo je sa svojim sinom Džesijem na trogodišnje filmsko putešestvije tokom kojeg su zajedno odgledali 117 filmova (podnaslov knjige je “Priča o ocu i sinu u 117 filmova”).

Gledanje filmova bilo je prilika zajednički provedu vreme na kvalitetan način i da razgovaraju o različitim temama-Džesijevim devojkama i ljubavnim jadima, antidepresivima, Vijetnamu, cigaretama, impotenciji, koncu za zube. Ovakva prilika, kako zaključuje Gilmur, više nikada im se neće ukazati (“Imaćemo mi opet vremena, Džesi i ja, ali ne takvog vremena, razvučenog, ponekad dosadnog, vremena koje je prava odlika života s nekim, za koje mislimo da će trajati zauvek, a onda jednog dana, prosto iscuri”) i zato je filmski klub dragoceno iskustvo koje je mnogo uticalo na odnos oca i sina.

Nastojeći da sinu pruži znanja koja u školi nije stekao, ali i znanja koja se ne stiču u školi već se uče kroz život, Dejvid Gilmur je za njega birao žanrovski različite filmove, iz različitih perioda i različitih nacionalnih kinematografija (američke, francuske, italijanske) koje je često tematski razvrstavao (Zapazi genijalan trenutak, Talenat će isplivati, Festival horora, Zakopano blago). Gilmur biranje filmova za drugoga ne shvata olako. Za njega je ovo rizičan posao jer “otkriva mnogo toga o vama samima, kao da ste dotičnoj osobi poslali pismo”.

Dejvid i Džesi Gilmur gledali su filmove o odrastanju (“Četiristo udaraca”, “Šum na srcu”), filmove koji su Džesija zaintrigirali (“Lolita”, “Hana i njene sestre”), filmove koje doživljavaju na potpuno različite načine što je uslovljeno generacijskim razlikama (“Noć posle teškog dana”), filmove u kojima gledaoci uživaju uprkos njihovoj bezvrednosti (“Roki 3”, “Nikita”, “Šougrls”, film koji stariji Gilmur smatra najgorim u istoriji svetske kinematografije). Projekcije su pratile zanimljive priče o filmovima i glumcima (npr. kako je Marlon Brando dobio ulogu u filmu “Tramvaj zvani želja”) kojima je Dejvid nastojao da privuče sinovljevu pažnju, kao i ozbiljni razgovori iz kojih je Džesi izvlačio važne životne pouke (od Romana Polanskog je naučio “da u životu ne biva uvek onako kako očekujemo”).

ZVEZDANI KOLODVOR | 106

Za vreme trajanja filmskog kluba Džesi je prolazio kroz mnoge traumatične događaje koji se lome na prelazu iz dečaštva u zrelo doba-žudnja za devojkama (Rebeka i Kloi) i raskidi sa njima, probanje kokaina, stavljanje prijateljstva na probu. To je period spoznaje sopstvenog identiteta, period eksperimentisanja, otkrivanja talenata i interesovanja. Sve te bure i oluje iskušavaju i roditelja koji se vrlo često pita koliko zaista poznaje svoje dete: “Imam li ideju šta se stvarno krije u zabačenim ćoškovima te složene građevine?”

Koliko raduje uspeh zbog dostignutog cilja, toliko roditelja boli trenutak razdvajanja do kojeg neminovno mora doći (Ali da li deca ikada stvarno odu?). Prve znake sinovljevog sazrevanja Dejvid je prepoznao u rečima pesme “Anđeli” koju je Džesi napisao. On je osetio da se nešto među njima menja i da počinje novo poglavlje u Džesijevom životu, a to znači i da se zatvara filmski klub. Iako može da čestita sebi što je sina izveo na pravi put, pritom ostavši kul, Dejvid je osetio prazninu koju je ostavio Džesijev odlazak u novi život-život odraslog, zrelog i odgovornog mladića: “Kao da je neko iz kuće isisao sav život”.

Knjiga “Filmski klub” pisana je i za filmofile i za zabrinute roditelje adolescenata. U njoj nam Dejvid Gilmur “odmotava” filmsku traku najznačajnijih ostvarenja svetske kinematografije ukazujući na značaj sedme umetnosti (“nije to televizija, to su filmovi”). Takođe, on piše, na osnovu ličnog iskustva, o dilemama, strahovima i situacijama sa kojima se susreću roditelji većine adolescenata. Univerzalni recept za vaspitanje deteta ne postoji, ali tuđa iskustva mogu biti dobar putokaz i savetodavac.

ZVEZDANI KOLODVOR | PROZA

Ђура Шефер Сремац КАВЕЗ ЗВАНИ ЖИВОТ* Би-бип, би-бип... – стиже СМС-порука: – Деко, не могу ти доћи ове недеље. Mама ми обећала да ће ме водити на базен. Извини... Поздрав, твоја унука.

– Добро, дете, другом приликом… Можда. Други СМС: – Деко, ја стигла са зимовања. Опрости, нисам ти ништа купила за успомену. (Чију: њену или моју – шта ће мени успомене са седам деценија на грбачи!? Али, хвала јој, пуно, на доброј намери. Бар се сетила, помислила на свог декицу-самотњака... Луткица дедина!) * * * Како сачувати породицу на окупу? Ближу или даљу, свеједно. Како привући, бар повремено, годинама проширивано јато породично, које се природним законима умножава, следећи свој инстикт одржања врсте и осамостаљења? Природни (и божји, боље рећи – васељенски) закон борбе за опстанак. На који начин приволети рођену унуку да дошета у дом, породично гнездашце мајке своје!? Она се креће у сасвим другом свету коме старци не припадају. Није јој важно што смо род, најрођенији! Не, ипак нећемо кукати над судбином! Еурека! Купићу јој диван поклон. Знам joj жеље, познат ми је укус мог анђеоског пиленцета, које сам у рукама изнео из породилишта, са „три киле живе ваге“. Чедо декино!... Беше тако мала, малецка, при рођењу... А данас, са само десет година, већ има изграђен свој укус у одевању – свој имиџ! Па у избору јелā, навици у шетњама по паркићу, или по дивној обали Дунава, та – у свему. Ех, деда, деда, где си ти своје детињство, младост, па и зрело доба проводио!? На копњи кукуруза, даноноћном чувању бостана или на испаши по пашњацима сремачким... Имам, додуше, спреман још један рецепт: кад је последњи пут код мене била, игром случаја – заборавила је својe омиљене чарапице, са мотивима коњића. Колико то дете воли коњиће, данас, у атомском добу – просто је за неверицу! А опет, толико ми баш због тога драго, ждребенце дедино! Та, одрастао сам са животињама, од пачета и пилета, до опасног ждрепца и јунца. Генетско наслеђе! Бог је веселио и дуго поживио! Не може нико побећи од свог пута животнога. Замисли – хитроного ждребенце у свемирској ери!?

Сигурно ће пасти на тај фазон, на ту жваку! Драге су јој те чарапице, а посебно што сам снимио, у међувремену, са интернета, дивне „фотке“ (какве она обожава!), неколико врста коњића, свих боја и величина. Ето, тако ћу привући своју унучицу драгу, ждребенце декино, не би ли ми поклонила својим чаврљањем, као птичица звонка цвркута, још који дан лепшег живота на овој планети лудој, отуђеној, затрованој мржњом, лажима, преварама... Ни телефоном не могу да је добијем јер не знам где би се у трену позива затекла (живи у другом граду). Можда је уловим на мобилац, али постоји опасност да је затекнем на самом часу у школици. Ех, чуда свемирске, виртуелне технике! Ни своје најрођеније не можеш позвати, само да им глас чујеш, бар понеку вест из кућне свакодневице. Јер, време лети без наше воље, и само је питање минута када ће човеку угасити се, заувек, фењер, последње секунде његовог „атомског тајминга.“ Било како било, решим да назовем унуку у касно поподне. Ваљда ћу је затећи у неком њеном другарском окружењу, без обавеза. Јави се телефонска секретарица: „Извините, нисам код куће. Оставите поруку...“ Поново пораз... Прогутам кнедлу, повелику... И то без укусних шљива!... Решим да од своје скромне пензијице одвојим још који динар за позиве, за чаврљање лековито, и дохватих се чаробног, али скупоценог мобилца, мислим, због потрошње импулса. „Извините, мобилни корисник није у домету... би... бип!“ Клонух на фотељу, олињалу, мало млађу од себе сама, и само прозборих: „Ово је последња кап у чаши... Не могу више... овако... “ А срце... грчи се, трокира... куца и пуца као на атлетској стази од стотину метара... Светски рекорд! Кул! Ин! Суза немила, старачка, и нехотице, прокапља... Једна другу сустиже...

* * * Зашто је мајка Природа, уз Божју промисао, све то тако себично, саможиво одредила!? Ех, Дарвине, Дарвине, ипак си ти, донекле, био у праву: борба за опстанак врсте! Свако само себе гледа. Ни свесни нисмо колико кратко животаримо и животињаримо у тесном, временски ограниченом кавезу званом Живот. Отуђење, на највишем усамљеничком нивоу. Нека иде већ једном све у фину, дивну… детелину! Упс, замало да ланем! Извини, луче дедино!

______________________ *аутобиографска прича ZVEZDANI KOLODVOR | 107

ZVEZDANI KOLODVOR | POZORIŠTE

Позоришна представа: „Родитељ у тренду“ Нада Кљајић Време дешавања: Два дана уочи 1. септембра. Место дешавања: Дневни боравак једне породице. Учионица. Ликови: мама Весна, тата Милан, сестра Милица, брат Зоран, деда Цвета, учитељица, комшиница Биса, Први родитељ, Други родитељ ПРВИ ДАН (29.август 2014.)

1. чин: Јутро, на зидном сату је 6 и 30. Мама Весна у домаћој хаљини излази из спаваће собе. Чупава јој коса, трља очи, зева, протеже се. Узима џезву за кафу са стола и из бокала сипа воду. Док покушава да укључи плин, гунђа што јој то не полази одмах за руком. Поново зева, чеше главу, уздише. Закувава кафу, седа за сто, листа часопис, крсти се, цокће због садражаја који чита. Оставља новине са стране, гледа на зидни сат и виче: Милане! Милане, хајде устај прошло пола седам!!! Из собе допире мужевљев глас: Ево Весна, немој да си досадна! Шта се дереш пробудићеш децу! Весна: Ма, шта ме брига! Нека устану ионако ће ускоро устајати свако јутро, па нека се навикавају! 'Ајде, бре!!! (нервозна). Милан улази обучен за посао у дневну собу из спаваће собе и неуспешно се труди да некако завеже кравату. Весна га гледа како се мучи: Ето, ни кравату не знаш да вежеш, а буниш се! Треба да кажеш –Хвала жено што ме будиш! А не да будеш тако незахвалан. Ретке су жене као ја! Само да знаш! (Поносно показује прстом на себе). Милан и даље петља око кравате, посматрајући се у огледалу. Она му долази с леђа, окреће га и везује му кравату као дечију машну. Милан изнервирано: Е па стварно женоо! Ти си чудо! Развезује кравату и у журби сркне два пута њену кафу док граби актн ташну и прилази излазним вратима: Ау, добра ти кафа Весна! Боља је од оне јуче, јер има шећера а не соли! За то време Весна се огледа у огледалу и себи говори: Баш си риба Весна, баш си опасна! Показује прстом колико је одушевљена собом. Намешта фризуру, пући уста: Ја бих теби драга увек дала – лајк!!! Милан код врата се окреће и вртећи главом је посматра: Жено, жено! Ти си непоправљива. Весна: Иди већ једном на посао! Немој много да се правиш паметан!(Гура га ка вратима). Ваљало би да данас одемо до књижаре да купимо Зорану Свеске за први разред, кад се будеш вратио са посла. Милан се окреће, љубећи је у чело: Па зар се нисмо већ договорили око тога. Купићемо свеске када будемо чули шта учитељица тражи. Весна га прекида: Ма шта она има мени да каже ваљда ја знам боље. Идемо и тачка! Немој да ми квариш вољу! 'Ајде иди сад на посао већ једном! Милан излази не противречећи јој. Весна је сама у дневној соби. Хвата шољицу са жељом да попије остатак кафе. Схвата разочарано да је шољица празна: Безобразник један, попио ми је кафу! И уместо да устане раније и скува кафу мени и њему као прави муж, он попије моју и одјури незахвалник на посао. Сад морам поново да кувам кафу! Ух! Прилази шпорету узимајући поново џезву у руке.

ZVEZDANI KOLODVOR | 108

2.Чин

На зидном сату је 15 часова. Весна седи на каучу и држи лап-топ у крилу. Са великим занимањен посматра садржај. На улазним вратима појављује се муж Милан. Оставља уморно торбу на столицу, прилази Весни и љуби је у теме: Душо, шта има за ручак! Гладан сам као вук! Весна незаинтересовано не подижући поглед са лап-топа одговара: Ено имаш паштете у фрижидеру и чини ми се комад хлеба од јуче у кеси, па једи. Милан разочарано: Па ти опет ниси ништа скувала! Шта су деца јела? Весна: Па шта сад хоћеш?! Прошле недеље у петак си јео пасуљ. Рекао си да је био фантазија. Што бих ја ту добру похвалу сад кварла, јеси ли нормалан? Милан стишавајући глас: Добро, добро,.... него где су ти деца?! Весна слеже раменима: Вероватно још увек спавају, нисам их видела од јутрос! Милан: Жено моја, мани се фејсбука и иди види где су нам деца! Весна: Ево, ево, само да видим шта је Вилотијевићка спремила данас за ручак. Замисли она сваки дан нешто кува-луда жена! Ахаааа ево: Кајгана са сиром и купус салату. Ал' јој је и ручак! Па мој је бољи 100 пута! Милан се удара шаком по челу: Јој жено, па где је тај ручак? Дај молим те да га видим! Весна: Ма, шта хоћеш, мислила сам на онај од прошле недеље. Милан: Јел'онај легендарни пасуљ? Весна ругајући се: Дааа, мислим на тај пасуљ. Милан на ивици стрпљења одлази у спаваћу собу, трескајући вратима. Весна коначно устаје невољно остављајући лап-топ. Протеже се од дугог седења. Долази до дечије спаваће собе али и даље упртог погледа у лап-топ: 'Ајде децоооо, устајте! Јесте ли нормални? Гле колико је сати! Прошло подне! Одваја поглед од лап-топа и погледа ка зидном сату: Ијуууу, па то је већ три по подне! 'Ајде брзо устајте! Удара руком о довратак. Милица тинејџерка од 13 година излази из собе, чупава, неуредна. Зева, трља сањиве очи: Добро, добро мама шта се дереш?! Чујем те! Глава ме ужасно боли! Весна прилази кћерци: Па наравно да те боли када си дошла јутро око 4 кући! То није било у моје време! Прети јој прстом, а када јој је сасвим пришла, згађено запуши нос: Јаооо, Милице! Што ти смрдиш, на дуван и алкохол! А изгледа да се ниси ни купала! Срам те било! Јеси ли ти то пушила и пила?! А црна Милице?! Милица се удаљава од мајке подижући руке у самоодбрани (за сваки случај): Полако мама једно по једно....(набраја) Вратила сам се око 4 јутрос-да је тачно-тачно је! Цело друштво је пушило, ја сам само пробала-да је тачно-тачно је! Цело друштво је пило ја сам само попила малецно пивце да је тачно-тачно је! Весна згрожена: Шта пушила си и пила пиво?! Милица: Па шта?! Замисли да сам пила вотку као Горица и Цаца?! Али нисам (поносно), твоја ћерка је прави анђео! Весна: Ма какав анђео?! У тебе као да су сви ђаволи ушли! Само да ти отац то чује! Поново седа за лап-топ окрећући се леђима од ћерке. Милица: Ало, мама немој ништа да му кажеш! Зар је страшно што сам попила то малецно пивце (иза леђа мајци рукама показује величину флаше од две литре према публици)? Весна помирљиво: Добро нећемо рећи тати. Него што се не окупа бар? Смрдиш к'о твор! Милица: Ехеј, нећемо сад да се вређамо! Планирала сам ја да се туширам. Али када сам се вратила кући био је мркли мрак. Једва сам напипала кваку од дечије собе. Толико сам бла уморна да је мало фалило да се стровалим Зорану на кревет па да га угњечим, да није викнуо: Бежи пијандуро! Схватила сам да сам погрешила, а када је укључио стону лампу лако сам пронашла свој кревет. Од силног умора није ми уопште било до туширања! Него кажи твојој ћерки (умиљавајућим гласом даље говори)-шта има лепо за доручак?

ZVEZDANI KOLODVOR | 109

Весна коначно потпуно усресређена на садржај на лап-топу, одговара: Ено, имаш паштете у фрижидеру и парче хлеба од јуче у кеси, ако тата то већ није смазао. Милица се мршти: Ау, мама! Ма, нема везе (одмахује помирљиво руком) јешћу нешто касније! Док полази дечијој соби, Весна јој добацује: Где је Зоран? Јеси ли га видела? Милица: Немам појма, нема га у соби. Затвара врата дечије собе за собом. Весна не одмичући поглед од лап-топа се наглас пита: Где ли је то дете? Сигурно је кришом опет отишао код деде! Стално то ради када примети колико сам заузета кућним пословима! Милан улази у дневни боравак: Хајде жено да идемо до књижаре да купимо оне свеске што си јутрос тражила за Зорана! Весна: Чекај само да видим ову Симићкину нову кућу! Види само како је лепа! Ја поред тебе никада нећу имати овако нешто! Е, Милане, Милане!!! Милан: Добро, добро жено! Немој после да кажеш како ја нисам хтео да идем да детету купимо свеске!

3.Чин На зидном сату је 18 часова. Весна исто обучена и даље седи за столом, гледа у лап-топ и једе кикирики држећи се левом руком за стомак: Јао, што ми крчи стомак! Не знам шта ми је! Јао! У том Зоран весело улази у дневни боравак држећи деду за руку и кесу са хлебом: Здраво мама! Прилази и грли је, купио сам ти врућег хлеба из пекаре. Гура јој под нос хлеб. Весна га гура од себе. За то време деда скида шешир са главе и ставља га на сто: Добро вече снајка! Док седа за сто на столицу, Весна му руком одгурне шешир са стола на под. Намрштено кроз зубе тихо одговори: Добро вече... Деда: Радиш ли какав посао на компјутеру? А, снајка? Весна изнервирано затвара лап-топ и обраћа се Зорану: Па, где си ти мајкино срце? Кад си то збрисао код деде? Опасан си малиша! Трља му косу руком. Зоран: Па јутрос! Зар се не сећаш да сам ти рекао да ћу ићи, док си ти била на скајпу и причала са комшиницом Јелом? Весна као сећа се: Ахаа, дааа! Сад се сећам! Скроз сам заборавила! Него свекре, да те нешто питам! Да ли је ово дете нешто јело? Знаш да ја не волим када ми деца прескачу оброке! Деда слеже раменима милујући Зорана по глави и одговара: Јели смо него шта. Јутрос куље и свежег млека, у подне поховану пилетину и пире кромпир, а пре петнаестак минута прженице и домаћу сланину са парадајзом. Зоран задовољно трља руком по стомаку, облизујући се и климајући потврдно главом. Весна: Ију, таман посла! Па зар хоћеш да ми дете добије холестерол! Никако не сме да једе сланину, боље да си му дао паштете, саламе или чајне кобасице. То је меко и лагано за јело. Надам се да се то више неће поновити! Деда: врти главом лево-десно без противречења. Неће неће снајка никако! Него можеш ли ти да ми скуваш једну кафу? Весна невољно устаје са места и узима кутију за кафу. Загледа кутију и констатује на глас: Немам више ни мрвицу кафе! Од тог твог сина никакве вајде нема! А лепо сам му наредила да је јутрос обавезно купи! Какав лењош!? Ц, ц,ц,... Деда поново помирљиво слеже раменима и каже: Добро снајка идем ја сад... Весна одмахује руком у знак поздрава не устајући са места. Деда узима шешир са пода и одлази напоље. Зоран га прати и такође излази напоље. Милан улази из спаваће собе. Је ли Весна јел' то мој тата био? Весна: Аха! Милан: Па што ме ниси звала? Весна: Аха! Милан: Стварно нема смисла! Весна: Аха!

ZVEZDANI KOLODVOR | 110

Весна: Аха! Милан: 'Ајде већ једном се одвоји од лап-топа! Весна: Аха! Милан прилази ближе и уноси јој се у лице: Ало жено! Јел'ти мене чујеш? Весна га погледа и понови: Аха! Милан изнервирано излази гунђајући: сигурно ниси хтела ни кафу да му скуваш! Весна му само на излазу поново добаци: Аха!

4. Чин На зидном сату је 19 часова. Весна седи за столом ногу пружених по другој столици са лап –топом испред себе и даље. Улази комшиница Биса у дневни боравак. Биса: Весна, жено па где си цео дан? Нема те на улици! Да видиш само нову Раткову дрљачу што је јесенас купио у Београду! Каже да је нова а она сва одрпана, сигурно је половна! Весна се помера да јој другарица седне: Седи седи Бисо! Па што ми ниси послала поруку преко фејсбука? Биса: Па како да ти пошаљем када си недоступна! Весна: Е, занала сам да ћу нешто забрљати! Цео дан ме нешто цимају и није чудо што сам недоступна. Замисли траже ми да једу-гладни су! Као да и ја нисам гладна, па се не жалим?! Биса из џепа вади чипс и даје другарици: Ево ти да мало презалогајиш. Весна захвално: Хвала ти драга моја. Седи да ти скувам кафу, само да погледам шта је пре неки дан у сватовима носила Зимоњићка! Биса седа до ње и исто са занимањем гледа у лап-топ, затим загледа Весну у домаћој хаљини и неред у кући. Маше негодујући главом али ништа не говори. Весна устаје са места, сипа воду из бокала у џезву и кува кафу. Милан улази: Охо, овде се кафенише! Зар ниси рекла Весна да немаш више кафе? Или је то било само због мог оца?! Весна: Хајде шта причаш?! Наравно да имам кафу, али за пробране госте! Него иди види где оде Зоран! Милан без речи одлази из дневне собе напоље. ДРУГИ ДАН (30. август 2014) 5. чин На зидном сату је 6 и 30. На сцену прва долази Весна чупавија и мусавија него претходног дана, исто обучена. Вуче ноге док сипа воду из бокала у џезву. Разочарано враћа празну кутију за кафу на место: Ех, Милане, Милане!!! Немам никакве користи од тебе! Милан улази у дневну собу уредно обучен лепо везане кравате спреман за посао: Јел'то мене моје злато звало?! Прилази да је пољуби али она му измаче. Весна изненађено: Оооо, па ти знаш сад да вежеш кравату?! Милан: Аха, научила ме колегиница са посла! Весна га имитира: Научила ме колегиница! Па да ти тамо на послу ионако ништа друго не радиш! Поново узима лап-топ у руке. Милан: А па ти ћеш и данас да „висиш“ на компјутеру?! Весна: Шта те брига? Иди на посао! Милан: Добро, добро! Отишао сам. А ти гледај да данас нешто скуваш. Донећу хлеба и кафе кад се вратим са посла, а затим ћемо отићи до књижаре да детету купимо свеске за први разред!

ZVEZDANI KOLODVOR | 111

Весна одмахује немо руком сувише заузета садржајем на компјутеру. Михајло устаје потпуно обучен: Мама кад ћемо ићи да купимо свеске за школу? Весна: Не смарај ме дете, ићи ћемо... Милица такође улази у дневну собу са истим питањем: Стварно мама када ћемо ићи да Зорану купимо свеске? Сутра му је први дан у школи! Немој да учитељица помисли како смо немарни. Грли брата. Весна: Ма купићу му свеске, шта сте навалили, само да овде ово завршим! ... Причате ми као да ја не знам шта треба да радим. Не треба никаква учитељица да ми каже шта и какао треба да радим! Знам ја и сама! Јел' да? Лепо моје прваче! Грли сина. ТРЕЋИ ДАН ( 1. септембар 2014) 6. Чин

септембар учионица.

2014. године. На зидном сату 8 и 30 часова. Сцена је измењена, сада се види

Учитељица седи за столом, обраћа се родитељима који седе наспрам ње са децом. Без куцања у учионицу упада Весна нашминкана и утегнута у превише уске исцепане фармерице и кратку мајицу гурајући испред себе Зорана: 'Ајде дете улази када ти кажем! Зоран: Не гурај ме мама! Срамота је! Весна смејуљећи се без извињења усмерава Зорана да се смести поред једне мајке са дететом. Затим се и она угура. Учитељица: Изволите седите слободно! Пружа руку Зорану: Здраво Зоране! Драго ми је што си дошао у наш разред! Надам се да ћемо се лепо дружити?! Зоран лепо и културно одговори: Хоћемо учитељице! Хвала! Учитељица се затим обрати Весни: Надам се да сте купили бар једну свеску како бисте записали шта ће Зорану требати за ову школску годину. Весна самоуверено: Ма, запамтићу ја! Не брини ништа! Само причај шта треба! Учитељица се обратила свим родитељима: За српски језик је потребно да ђаци пишу на свескама са уским и широким линијама, јер ћемо учити слова. Весна се убацује: Ма знају они и где ђаво спава! А не да уче да пишу слова! Зоран: Јао, мама! Родитељи се дошаптавају негодујући. Учитељица: Добро, добро! Све смо се договорили. Желим нашим малим првацима срећан полазак у школу, а вама добру сарадњу. Весна се поново убацује: Ма то зависи само од тебе учитељице! Они су већ довољно паметни. Први родитељ: Ћути Весна пусти учитељицу да прича! Други родитељ: Како се то обраћаш? Ваљда би требало да укажеш мало поштовања према учитељици наше деце?! Весна одмахује негодујући руком. Учитељица понови: Добро поштовани родитељи. Са овим је наш родитељски састанак завршен. Све најбоље вам желим! До виђења! Док родитељи устају и полазе према излазу, Весна се гласно пита: Какав је ово скраћени састанак? Ништа нисам чула! Боље да нисам ни дошла! Други родитељ: Да си на време дошла чула би све! Први родитељ: Хајде Весна даћу ти списак потребних ствари за дете. Не брини. Немој овде да ствараш непотребну гужву! Весна се разочарано обраћа публици: А лепо ја себи кажем: Тешко теби Весна када Зоран пође у први разред!

ZVEZDANI KOLODVOR | 112

ZVEZDANI KOLODVOR | PROZA

PRATEĆI ONOG KOJI VIDI KROZ TAMU Pavle Zelić „Deda, deda!“ Iako se drao iz petnih žila, Lakijev glasić se jedva čuo u podzemlju tvrđave. Prigušivali su ga drvetom obloženi tuneli, paučina i nabujala fluorescentna mahovina. Ipak, nije prestao da viče, dok je trčao kroz mrak i plitku vodu. „Dešo, dedice!” „Lazare, ne deri se toliko, ko zna ko te sluša!

Aman dete, zar ti nisam stoput rekao da to ne radiš,“ prošištao je stari Niko negde iz dubine mraka.

Nije zaista bilo opasnosti, ne ovoliko duboko u lagumima Petrovaradinske tvrđave, ali starac nije hteo da se mali zaboravi. Nikada.

Akrepi, koji su se vukli kužnom površinom nisu dolazili ovamo, nisu umeli ili mogli da priđu, za to su se malobrojni stanovnici tvrđave odavno pobrinuli. Prilazi najlepšem utvrđenju iz poznog srednjeg veka u ovom ćošku onoga što se nekad zvalo Evropa, bili su ili porušeni ili lukavo sakriveni, a uz okomite zidove koji su nadziđivali skliske stene, nije se moglo popeti.

Ilustracija: Dragan Paunović Ipak, senke letećih beštija, koje su na trenutak zamračivale ulaze u podzemlje utvrđenja, da bi lovinu tražile negde drugde i fijuk zveri koja se obrušava, da bi trenutak kasnije nešto muklo zaskičalo tamo dole u podnožju bili su dovoljno upozorenje da visina skloništa znači spas od nekih mutanata ali te čini još bližim drugim.

Srećom, Austrougari koji su je gradili, kopali su duboko i splet tunela, kojima je bio izrovan breg, koji je dominirao nad drugim najvećim gradom u Srbijom - Novim Sadom, bio je više nego dovoljno stambeno nadomeštenje za napuštene zgrade, ostavljene da polako kopne pod kiselim kišama.

Laki je uzbuđenim i nepovezanim izveštavanjem uspeo da natera starca da se popne na vidikovac, i njihovu glavnu stražarnicu - Sahat kulu. Jer, neko je dolazio.

U kulu se ulazilo direktno iz tunela ispod, te je prilaz bio neprimetan čak i najpažljivijem posmatraču. Koliko god očiju on imao. „Reci mi. Šta gledamo?“ „Dole, na mostu. Čovek. Siguran sam.“ Laki je imao dvogled oko vrata i sada je ponovnim pogledom, potvrdio ono što je mu je nateralo srce da poskoči par minuta ranije. „Sporo napreduje, ni pola nije prešao odkad sam ga primetio.“ Musavo lice se kezilo od uva do uva, a izbačene kosti jagodica su se dizale skroz do bledoružičastih očiju, jedinog jasnog pokazatelja albinizna sakrivenog ispod naslaga prljavštine.

ZVEZDANI KOLODVOR | 113

Most koji se izvijao preko mutnog i uzburkanog Dunava poput duge, po kojoj je i dobio ime, sada je, razbucan u mozaike armature i šuta nevešto balansirao na par preostalih komada noseće strukture, klateći se i na najmanjem povetarcu. I zaista, negde pri sredini, grčevito se hvatajući poput neveštog insekta za zarđale šipke, koje su poput polomljenih kostiju štrčale iz betona, nalazilo se ljudsko biće.

Imao je paran broj ruku i nogu, koji iz nekog razloga u novoj evoluciji nije bio dovoljan a čovekom ga je činilo i to što je bio zamotan u krpe, nasuprot mahom goluždravih mutanata. Štaviše, u šarenim komadima odeće koji su landarali na sve jačoj košavi, mogla se prepoznati i neka vrsta uniforme i Laki je sve to do detalja prepričao dedi. „A... u vodi. Ima li čega?“ „Ništa, zasad. Ne, čekaj... NE!“ Mrav na mostu je taman uspeo da se smelim skokom dokopa parčeta očuvanog kolovoza, koji je skoro neprekinut išao sve do podnožja tvrđave, kada je iz vode izronio gigantski pipak i pljusnuo po asfaltu tik iza njegovih peta. Pipak je vodio sve do masivnog tela obmotanog oko jednog od dva pilona na koje se oslanjao most. Lakiju čudovište nije bilo nepoznato, kao što mu nije bila nepoznata ni igra koja je imala da se odigra sada. Između neprebrojnih pipaka, zbog kojih se gargantuovsko biće nije moglo nazvati prosto oktopodom, iako je na njega ponajviše ličilo je izvirala kvrgava glava, sva u krivim zubima i poluloptastim mutnim očima. Grozomornom stvorenju je ovo pentranje očigledno bio poseban napor, jer je odmah kliznulo nazad u vodu iz koje je izronilo.

Ali ne pre nego što je pokosilo čoveka po nogama, zamahom kandži kojima se završavao ljigavi ud. Šiknula je krv u okularima Lakijevog dvogleda.

Stranac je nastavio da puzi, ali već trenutak kasnije, još par tanjih pipaka je ljubopitljivo istraživalo mesto gde se malopre nalazio. „Ala, dešo, ala ga je zakačila. Izešće ga!”

Niko nije čekao da mu Laki dvaput kaže. Zagladio je sedu kosu, zasukao pedalj dugačke brke i proturio velikokalibarski snajper sa laserskim nišanom kroz prozorčić kraj kojeg su se tiskali. „Pričaj mi,“ reče Niko.

Majušna crvena tačka je šarala po vodi i komadima mosta, sve dok je oštro Lakijevo oko nije uhvatilo na komadu asfalta nedaleko od tela koje je grebalo napred. „Stoj! Umiri, umiri, jedva sam je ulovio. Malo levo. Sad gore, još, još... Stani!“ Pipci su sve nervoznije mlatarali, i iako se izluđujuće sporo kretao, čovek je skoro pa izmakao iz njihovog domašaja. A tada je jedan nabasao na putanju krvi koju je ostavljao za sobom i kao pas tragač, priljubljen uz nju je ispratio sve do neznančeve noge.

Istog trenutka kada se obmotao oko krvavog stopala spreman da ga odvuče u propast, zajedno sa ostatkom tela koje se bezuspešno cimalo i borilo sa nadmoćnom snagom, Laki zaurla „PALI!“. Sekund kasnije eksplozivno punjenje raznese pipak na dva dela, ni metar od stopala koje je zgrabilo. Čovek pogleda naviše, Lakiju se činilo pravo u njega, zbog čega ustuknu iza dvogleda sa kojim je do malopre navodio dedin nišan. Zatim uspe da zgrabi jednu slobodnu šipku, i oslonjen na nju kao na štaku, uspravi se i odgega dalje. Dalje od pipaka, koji su još malo mlatarali uvis u vazduhu, pre nego što su zajedno sa ostatkom mnogorukog vodozemca nestali u đubretu koje je okruživalo pilon. Da čekaju novu priliku. „Pogodio si ga! Pogodio!“ „Mi smo ga pogodili,“ nasmeši se starac, grejući se na detinjoj radosti kao na toploj vatrici.

Dvaput u istom danu. Posegnu rukom a Laki se brže - bolje namesti pod nju i deda ga potapša po glavi i dalje šarajući očima negde iznad njega. Za razliku od Lakijevih, zenice su im bile prosto bele. Takve su bile još od dana kada je pogledao pravo u hidrogenski bljesak ne nadajući se da će ga i preživeti. „Idemo dole, da dočekamo gosta. Ako ga tačno opisuješ, dolazi nam iz daleka.“ Ostavili su za sobom panoramu grada. Očuvanih zgrada i bulevara, netaknutih projektilima i nuklearnim otpadom. Još jezivijih zato, jer naizgled sve je bilo u redu. A eto, tek tako se tu dve decenije samo duhovi i pacovi nastanjuju. Za njima je ostalo i večno uskovitlano narandžasto nebo i radioaktivni sneg koji je ponovo počeo da pada.

ZVEZDANI KOLODVOR | 114

Kroz mrak tunela je pak napred išao Niko. On je nekad davno bio ovde čest gost, domaćin čak.

Svaštar po prirodi, učenjak sa par fakulteta, samoimenovani kustos podzemnog muzeja čiji je bio i jedini posetilac, tragao je za artefaktima u mraku dok su drugi uživali na plažama tek par destina metara kroz glinu i stenu nedaleko od njega. Sada na plaže izlaze samo nakaze koje naplavi veliki Dunav, a njegova druga kuća mu je postala prva i jedina.

Laki je kaskao za njim, osvetljavajući put sebi, jer njegovom dedi svetlo nije trebalo. Obećao je bio da će i njega naučiti kako da gleda u mraku. Jednom.

Spustili su se niz nekoliko strmih prolaza, bezbroj stepenica, pa čak i jedan gelender i izbili konačno pred granitni zid bez ijedne pukotine kojim se završavao suv i dobro održavan tunel.

Tajni prolaz, koji je Niko otkrio još pre kraja sveta i ljubomorno ga sačuvao za sebe, spasio ga je i onda, pre toliko godina, zajedno sa ćerkom i još par onih koji su hteli i umeli da slušaju. Povukao je opet polugu, sakrivenu u neprimetnom udubljenju u zidu, i pokrenuo prastari mehanizam zupčanika, koji su skoro bešumno uklonili zid i zamenili jednu tamu drugom. Taman se spremao da zakorači među visoko i sparušeno, ali i dalje gusto žbunje, koje je spolja kamufliralo ulaz, kada se na njega prevali nešto. Nešto krupno i teško, što starca obori na kolena iako on ne pusti ni glasa. Lazar ne stiže ni da krikne. A onda obojica u masi prepoznaše sopstveni ljudski miris i tkaninu i krv koja je obilato lila.

Nisu pitali ništa, pa ni sami sebe, već uvukoše čoveka nazad i zatvoriše vrata koja su se uklopila u vekovima skrivene šarke i nestala u zidu, kao da ih nije ni bilo.

Tek unutra, i kad je odvukao neznaca dalje od mogućih radoznalih ušiju Niko progovori. „Ko si ti? Odakle ideš?“ Nepoznati samo zakrklja, i na usta mu izbiše krvavi mehurovi. Kada je pipanjem i uz Lazarevu pomoć pritegao i koliko je mogao zaustavio krvarenje iz brojnih poderotina na strančevim nogama, Niko ponovi pitanja. „Vode…“ zatraži, i bi mu dato. Ćutao je još minut-dva, naslonjen na zid, dok su se nad njega nadnosili jedan slepi starac i avet od deteta i onda konačno progovori. „Neću još dugo… dobro me je zakačilo, a nisu mi to jedine rane.“ Govorio je mirno i razgovetno, dalekim naglaskom koji je Niku bio poznat a Lakiju možda smešan, da je situacija drugačija. Govorio je čovek koji umire i zna de će smrt sačekati, taman toliko da kaže šta ima. Da li je znao nešto što nije smeo ili ga je prosto sudbina dovela pred njihova vrata, ostaće nedorečeno. „Ja sam graničar, ili sam to makar bio. Na istoku. Na hidrocentrali.“ Lakiju sve ovo nije mnogo značilo, ali deda Niko je klimao glavom, pa ga je on oponašao kao da razume šta čudni čovek priča. „Dok je još bilo neke vlasti, vojne makar, neposredno… posle, mi smo nastavljali po starom. Nije bilo napada, a ni opoziva, radijacija niska a skloništa i opreme kol’ko hoćeš. Familije su nam svima bile iz kraja, a one kojima nisu, smo s božjom pomoći opravili kućama. No, vesti su sve ređe dolazile, a nas je druge zime pokosila neka nova boleština, sve dok nismo spali na tek desetinu ljudstva i nešto sparušenih baba koje ni pacovi ne bi jeli. I tako godinama.“ Zakašlja se ponovo, i ispljunu neku gustu crnu masu.

Lakiju je delovalo da se ispljuvak još malo sam u prašini pomera, ali je to morala biti igra senki. „Sa onima preko smo se zato redovno čuli. Signalima, dovikivanjem kad je vetar dobar. Delovalo je da im dobro ide. Da ima nekog reda, države čak. Nismo imali koga više da čuva veliku centralu, pa smo im je potpuno prepustili. I bolje.“ Disao je sve pliće, pa je i priča postala sve manje povezana. „Monstrumi, krenuli da dolaze. Iz vode. Dunavom, nizvodno. Udare u branu i hoće preko. Sve češće. Oni se branili, imalo se i municije i ljudi na bacanje. Sipali mazut, palili celo akomulaciono jezero…

Džaba. Nadvladali ih. Onda 24-časovne smene. Puca se sa visine, sa ivica klisure. Danonoćno. Konačno, zaigra se neko sa dinamitom. Razbuca branu. Potopi sve nizvodno, i sada imaju slobodan prolaz.“ Zagrcnu se, ali sada nije imao snage da ispljune, pa su mu reči lovili ušiju tik uz usta. „Kažu, sve zlo dolazi rekom. Zato… zatrpaćemo. Kažu… javi tvojima, ako ih više ima. More dolazi…“ „Kada, junače, kada?“ drmusao je Niko mlitavo telo, koje više nije odavalo informacije.

Najzad ga pusti, u ljosnu i sam u prašinu. Hteo je da zaplače, ali suzni kanali su mu bili odavno sprženi.

ZVEZDANI KOLODVOR | 115

Lazar se plašio da mu priđe. Nikada ga nije video ovakvog. Ćutao je još malo a onda stidljivo upita. „Dešo, a kakva mu je to sveska u ruci?“ ☠☠☠ U dnevniku Marka Kosančića, komandira graničarske čete pisalo je sve. Pedantno, vojnički precizno. Poslednji dani pred put. Zapisnik o stanju bednog odreda, kojeg je ostavljao za sobom da umre na toj besmislenoj ispostavi. Hronika svega što je prošao, našao i ubio usput.

I rok, koji je odbrojavao unazad na svakoj strani, sa svakim danom. Od njegove smrti, još nepun mesec. Toliko je trebalo susedima da skupe dovoljno eksploziva da obruše Đerdapsku klisuru samu u sebe, da preseku tok moćnog Dunava na njegovom najužem delu i da ponovo naprave Panonsko more preko cele nekadašnje Mađarske i većeg dela Srbije. Ili su tako makar rekli Marku.

Saznavao je sve to Niko, usput dok mu je nepismeni Lazar sa mukom a onda i sve lakše i brže opisivao slovo po slovo, broj po broj.

U zoru posle graničareve smrti, deda i unuk su se već pakovali na put. Niko je biranim rečima pokušao da umiri Lazara, da mu objasni šta se dešava i zašto napuštaju jedini dom koji je dečak poznavao i koji je pružao očiglednu sigurnost. Ako je dobro računao, a verovatno nije, Lazar je morao dosad imati bar deset godina i upravo je trebao da mu predoči kako se čitav njegov svet ruši. Niku je bilo previše drugi put.

A onda se setio kako je stradala dečakova majka, njegova mila kćer, i kako je oteo krvavi zamotuljak iz smrtonosnog zagrljaja drekavca koji je hteo da ih zdrobi oboje, samo da bi završio sa nožem u srcu. Zamotuljak koji je izrastao u ovo derle, žilavo i neuništivo, prilagođeno svetu kakav Niko srećom nikada nije ni video. Dete kojem je dao ime po biblijskom Lazaru, koji se digao iz mrtvih. I shvatio je da je dečak doživeo da ga mu sudbina uništava sve što ima maltene periodično, te zato nije okolišao. „Koliko vidiš zemlje odavde?“ pitao ga je Niko, podigavši malog na krkače tako da može da skoro ceo izađe na prozor vidikovca. „Par kilometara tamo, par onamo. Zgrade, poljane, mostove, reku. Jel tako?“ Nije sačekao odgovor. „A eto, tamo iza, dalje od tvog pogleda je još zemlje, i ljudi, možda. Našeg naroda.“ Dečaku, koji je ove priče slušao oduvek, ali je prvog živog čoveka osim dede video tek juče je sve ovo bilo jasnije nego ikad i nije zapitkivao kao inače. „Mi moramo da ih upozorimo, jer dok je reka u svom koritu, ale i druge karakondžule, koje u njoj žive ne mogu daleko. Ali zamisli samo, da je sve ovo pod vodom, dokle god ti pogled seže, i mnogo, mnogo dalje.“ Lazaru, koji je mnogo bolje od slepog dede znao šta se sve valja moćnom rekom nije trebalo dodatno objašnjavati. Stresao se i zamolio Nika da ga spusti.

Natrpali su u ruksake koliko je moglo stati, pacovskog mesa i suvih pečurki, filtera za maske i tople odeće, i naravno svu municiju koju su imali. Niko je obesio veliki snajper o leđa, a za pojas par pištolja, pa čak i jednu antikvarnu sablju. Da je znao za tako nešto, Lazar bi shvatio koliko deda liči na pravog pravcatog hajduka.

Zamaskirali su sve prilaze njihovom domu i našli se na drumu pre podneva, ako je računati po česovniku koji je Laki sa religioznim strahopoštovanjem navijao svakog dana.

Prestrašeni ljudi su još za vreme rata izbegli iz grada u Deliblatsku peščaru, jer je tamo bilo najveće prihvatilište u ovoj pokrajini i jer je vlast tako rekla da treba. Ipak, nisu se vratili u svoje domove u gradu pod tvrđavom, iako nije nastradao u bombardovanju. Možda su se plašili monstruma iz reke, možda im je tamo prosto bilo bolje, a možda… Niko nije želeo da razmišlja o trećoj mogućnosti. Karavani, ako ih je i bilo, prolazili su nekud gde ni najjači dvogled nije mogao da ih vidi, a dvojici Čarnojevića je ostao čitav Novi Sad, ili makar njegov Petrovaradinski deo sa ove strane mosta, da ga koriste kako im je volja.

Misterija opustelog grada je bila glavna tema dok su se Niko i njegova mala posada odomaćivali u tvrđavi, neposredno posle kratkog i sveuništavajućeg rata. Posle par godina, samo je još večito radoznala Marija želela da zna šta je tamo napolju, iza horizonta. Ostali su krckali dane, i umirali, jedan po jedan, i već su skoro pa iščileli iz starčevog sećanja. Zato je dobro zapamtio dan, kada je njegova jedinica pobegla.

Svađali su se, dugo, i kada se probudio, ne znajući da li je noć ili dan, nje nije bilo. Vratiće se tek za godinu ili dve, sa detetom i u bekstvu, samo da bi je otac na rukama umiruću prihvatio.

ZVEZDANI KOLODVOR | 116

Niko razgoni ove mučne misli i zadrža se na jednoj. Šta god da je bilo tamo, koji god odgovor da je Marija našla, naći će ga i on. I Lazar.

Vazduh nije delovao loše, a čak je i prastari olupani Gajgerov brojač pokazivao uobičajene nivoe. Išli su tako, gas maski zaturenih u rancima, nonšalantno kao da su na izlet pošli.

Za nepuna dva dana su stigli do prvih peščanih dina, ne naišavši apsolutno ni na šta i ni na koga.

Ipak, dečaka je oduševljavala svaka sitnica, te ga je starac neprekidno prekorevao da se ne udaljava, ne želeći da prizna da je uplašen, na nepoznatom terenu i potpuno zavistan od unuka.

Laki mu je po ko zna koji put izmakao dobacivši da ide samo malo ispred. I onda se na promukli poziv po prvi put nije odazvao.

Niko je pozvao samo još jednom. Onda je njegov izoštreni sluh uhvatio škljocanje nekoliko oružja iz više pravaca i staračkim, pegama orošene šake, koje su već pošle ka pojasu i vernim CZ-99 i Gloku umirile su se i ponovo opustile. „Ne tražimo nevolju. Mi smo glasnici, nosimo važne vesti.“ Muk. Samo koraci u pesku i tupi ubod metalne cevi pod krsta. I koji tera da se ide napred. „Važno je da nas čujete, nevolja se sprema. Velika nevolja. Morate odavde, koliko vas ima. A dete mi pustite, on vam tek ništa nije kriv.“ Pitao se da li ga razumeju, i kakvi su ovo uopšte ljudi. Hodali su malo, Niko tiho razoružan i njih nekolicina, bar pet-šest, od kojih je jedan uz teško dahtanje nosio onesvešćenog Lazara, ili se makar deda tako nadao. A onda se korak ubrzao a prisustvo ljudske naseobine opipljivo osetilo. Sve je delovalo čudno, ali razumljivo. Stranci sa juga, posle ko zna koliko vremena, strah i oprez, i tiho domunđavanje koje čak ni Niko nije mogao da razume.

Miris ih je izdao.

Prženo meso je crvčalo, ali takvo meso Niko nikada nije namirisao.

I doček je bio srdačan i glasan, ali nije bio upućen Niku. Bio je to lovački pozdrav, družini, koja se vratila sa ulovom.

Niko je razmišljao grozničavo. Njegova misija, upozoriti tamo neke enklave rasute po Vojvodini, ući u pesmu i mit kao spasilac, narodni junak. Sve je to delovalo groteskno sada. Izgubiće dete!

Pao je na kolena i zaridao bez suza. „Molim… molim vas. Pustite ga. Ja se neću boriti, radite šta vam je volja sa mnom ali njega nemojte.“ Neko se nasmejao, neko opsovao a Niko kroz tlo oseti teški bat koraka koji mu se približavaju. A onda i šamar, koji ga obori na laktove. I šut u slabinu, od kojeg se presamiti, grabeći vazduh. Najzad i krampone vojničke čizme, koji zagrebaše grudnu kost, kada se okrenuo na leđa.

Bio je to šef, toliko je bilo jasno. „Nisu te nikad učili…“ prokrklja Niko, „da ne gaziš na mine?“ U ruci mu se volšebno stvorila granata sa prstom zataknutim za okidač. Utaknuta u preveliku nasilnikovu čizmu. „Ne vidim ti lice,“ reče nešto lakše, pošto je noga tek malo uzmakla, ali računam da znaš šta je ovo.

I da ti nema mrdanja. Ubij me, i prst će sam povući žičicu, a kompanjonima neće od nas dvojice ostati ni za tanku čorbu.“ Šef zaškrguta nešto i pažljivi koraci, koji su im prilazili odsvuda se prekinuše. „Pusti… dečka.“ Prošišta Niko.

I opet promumlana naredba na jeziku koji je samo ličio na Nikov maternji. „Slobodan je.“ Ovo je jasno izgovorio, ali kao da se sa mukom priseća tačnih slogova. „Nije nego. Slep sam, ne i glup. Da ga čujem. I da priđe.“ Čulo se par pljuski, ali Niko nije stigao da se pobuni zbog načina kako su budili njegovog unuka, kada je ovaj zacvileo i onda se, kao životinjica hitro otrgao od nepoznatog zahvata i pritrčao dedi. „Ššššš…

Ne boj se… Biće u redu.“ Šaputao je Niko, umirujući dečka i sebe i ne verujući ni reč.

Glas iznad čizme nije im dao više od par sekundi. „Mislim da… blefiraš,“ mučio se i konačno našao pravu reč. „Mislim da je… ćorak. Da si ti ćorak. Sad ću da ti zdrobim lobanju. A onda ću da silujem malog.“

ZVEZDANI KOLODVOR | 117

„Vuče, vuče, zašto su ti tako velike oči?“ Lazar je prošaputao, tako da ni najbliži kanibali, koji su kružili kao čopor gladnih pasa nisu mogli da shvate šta se upravo zbilo. Šef je možda stigao da pomisli kako je trebalo da bolje obuči svoje ljude u pretraživanju zarobljenika, pre nego što se srušio sa dugim, tankim nožem zarivenim duboko u stomak.

Niko i Lazar su očekivali da ih pokosi rafal ili sečivo. Starac je odmah otkočio granatu, i čekao da mu unuk kaže gde da je baci. Ali on je samo nemo zijao u nešto. Jer, pucnjava je zaista počela, ali iz sasvim drugog pravca, negde iza oboda najbližih dina, čije su vrhove ljubili zraci umirućeg Sunca.

A onda su poput divljih konja iskočili visoko u vazduh, nekoliko njih. Ljudi na mašinama koje Laki nikada nije video. Dvotočkašima elegantnih linija, i ogoljenog kostura mašina, koje su brektale pod naporom. Za upravljače su im bili pričvršćeni laki mitraljezi. Iako su pucali skoro nekontrolisano, i promašivali široko, izazvali su paniku među malobrojnim kanibalima a nije odmogla ni eksplozija dedine bombe koju je Laki precizno kao i uvek naveo tamo gde je bila najveća gužva. Nekoliko njih je uspelo da se sabere toliko da zaštitnom vatrom obezbedi povlačenje. Sve je bilo gotovo za manje od pet minuta.

Na čistini su ostali samo deda i unuk okruženi reli motorima. Viziri kaciga njihovih jahača su ih ćutke ispitivali, ne otkrivajući da li su prijatelji ili nova opasnost. I kao u saglasju, skinuše ih svi odjednom. Na ledenom vetru koji je iznenada zaduvao, zavijoriše se bele kose i Lazar se susrete sa prodornim crvenim očima svoje rase.

Prepoznali su se bez reči. Grupica mladih albinosa nije mogla biti veća od pola tuceta a ipak, Lazar je znao da nedaleko, bliže nego što je ikada mogao zamisliti postoji još mnogo, mnogo istih kao što su oni. Kao što je on.

Okrenuo se dedi da mu kaže. Njega već više nije bilo. Život mu je iscureo u tankom mlazu koji mu je zatamneo košulju na prsima. Otišao je, bez pozdrava, bez saveta šta da se radi dalje. Lazar nije želeo da misli o tome odakle je došao zalutali metak koji je tako iznenadno, tako besmislano istrgao njegovog dešu iz žilave ljšture koja je izdržala toliko toga. Niko je samo stigao da rukom zgrabi nešto u rancu koji je nekim čudom ostao ZVEZDANI KOLODVOR | 118

netaknut kraj njega i Lazar pogleda šta je to. Nije moglo biti slučajno. Umesto svih potrepština koje je Laki uprtio, starčev ranac je sadržao samo jednu stvar. Laki ju je izneo na sve bleđu svetlost pažljivo, strahujući da nije slomljena.

Motorciklisti su ga i dalje samo posmatrali, poštujući trenutak. Odmotao je platno i ogolio gusle i gudalo. Bili su sigurno neprocenjivi, kada su se takve stvari još vrednovale, bogato izrezbaren instrument, prost ali moćan kao volja ljudi koji su uz njegovu muziku izvojevali tolike bitke, podigli tolike ustanke i konačno osvojili svoju slobodu.

I znao je da mu ne treba ništa više, da mu je stari Niko Čarnojević kroz samu svoju krv preneo umeće duge loze guslara. Da je u stanju da pesmom inspiriše sebe i ljude oko sebe na pokret, na boj. Znao je i da će naći način da opeva i graničara Kosančića, i svog dedu, a da će najlepši stihovi biti posvećeni majci koje se ni ne seća. Nije mu trebalo pero, kao što neće trebati ni onima koji budu kroz buduće generacija prenosili priču, koju on bude spevao. I seti se svega što mu je deda pričao, svih usputnih lekcija, koje su tek sad dobile pravi smisao i složile se u jednu gigantsku sliku. On se celoga života pripremao za ovaj trenutak, i biće ga dostojan.

I tiho, pa sve glasnije poče da pevuši: „Bože mili, čuda velikoga, Kad se šćaše po zemlji Srbiji Po Srbiji zemlji da prevrne I da drugi postane sudija…“ Ustao je, da bi pošao ka drugim ljudima, gde će preneti ono što ima da kaže. A onda će vest otići dalje, kod svih koji zaslužuju da je čuju. I poverovaće, jer će instiktivno osetiti zov gusala, osetiće ga u svojim genima.

A onda će morati da se probiju kroz zemlju kanibala i da pređu mnoge reke na kojima niko ne zna da li uopšte ima mostova. I da se suoče sa vampirima i vukodlacima, baucima i zmajevima.

Da prođu užase nuklearkama sravnjenog Beograda i ko zna šta što ih je čekalo južnije, sve dok ne dođu do višeg terena. Dok ne dođu do obećane zemlje, kolevke iz koje svi potiču, mitskog Kosova o kojem je Lazar uveliko maštao.

Zastao je ipak još jednom, uzdahnuo duboko i pogledao poslednji put dedu. Oči mu je ostavio otvorene. „Spreman sam.“ reče i pusti da ga povedu svojima.

☠☠☠

Lazar je gledao ispred sebe, i koračao sigurno, sredinom druma. Autoput je bio malo izdignut iznad ravnice, koja se polako plavila. Iza njegovih leđa, kolona se otezala kilometrima. Posle pet vekova od velike seobe, išla je istim putem kao nekad. Ali u drugom pravcu. Ljudi, žene i deca. Svako ko je mogao da nosi oružje čuvao je bokove, i štektanje kalašnjikova se mešalo sa plačem beba i zapomaganjem starih i bolesnih.

U rukama su mu se same namestile dedine gusle. I zapevao je, snažnim, glasom koji je izmutirao iz dečjeg u muški preko noći. Zapevao je o slobodi, i prelepoj zemlji iza horizonta, o junacima bivšim i budućim, i nadi da će vreme ljudi ponovo doći.

I više se ništa drugo nije čulo, sem jednostavne pesme koju su prihvatili oni za njim, pa zatim sve dalje, do samog začelja. Pevao je i hodao kroz mrak, i nikoga i ničeg nije bilo da mu prepreči put. A on je konačno naučio kako da gleda kroz tamu, i video daleko i dalje, sve do iza obzorja, gde je samo za njega sijala zvezda vodilja. Hodao je, a njegov narod ga je pratio. ☠☠☠

Pavle Zelić (1979, Beograd) po zanimanju je diplomirani farmaceut i radi u struci. Objavio više desetina priča u “Letopisu Matice srpske”, „Politici“, „Gradini“, „Ulaznici“, “Politikinom zabavniku” i drugim književnim i popularnim časopisima, kao i u antologijama u zemlji i na celom Balkanu. Piše scenarija za stripove, i publikovan mu je i izlagan već broj kratkih stripova. Piše i filmsku i književnu kritiku i eseje za štampane i online časopise. Urednik je zbirke priča erotske fantastike „Ugriz strasti“ (2007) (projekat Ministarstva kulture Republike Srbije). Objavio je veliki broj teorijskih tekstova, prikaza i kritika stripova u časopisima „OK magazin“, „Gradina“, „Tink Tank”, „Strip Presing“, „Bzzz!“, “Creative Art”, “Kiša”, veb magazinima „Popboks“ , “Raš!”, „Urban bug“ i vodiču za Beograd „Singidunum Weekly“. Za ovaj rad je dobio nagradu „Mladi teoretičar stripa“ na XI Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu 2009. godine. Kao jednom od pobednika na konkursu Matice srpske za ediciju “Prva knjiga”, 2009. godine objavljena mu je zbirka priča “Poslednja velika avantura”. Ima još i nagrada „Ljubomir Damnjanović“ za godinu 2007/2008 (nagradu dodeljuje Društvo „Lazar Komarčić“ za najbolju priču objavljenu u glasilu društva, nagrada je podržana od strane Ministarstva kulture Republike Srbije), i više nagrada za kratke stripove na salonima i smotrama u Srbiji. Godine 2011. objavio je grafičku novelu “Družina Dardaneli: Poljubac leptirice” (System comics), koju je ilustrovao Dragan Paunović i koja je takođe izlagana više puta u zemlji i regionu i pobrala odlične kritike u zemlji i svetu dok je 2016. Izašao drugi deo ovog serijala pod naslovom “Družina Dardaneli: Zločin na Svetskoj izložbi” (isti izdavač). Objavio je prvi roman “Peščana hronika” 2013. godine (Laguna). Član je Udruženje stripskih umetnika Srbije i Srpskog književnog društva.

ZVEZDANI KOLODVOR | 119

ZVEZDANI KOLODVOR | FELJTON

TRAGANJE ZA POSLOM

D

anas kada je kriza za slobodnim radnim mestima sveobuhvatna i kada svi mi želimo da dođemo do dobrog posla pojavljuju se i ljudi koji “žele da nam pomognu”, samo je potrebno da ih “prepoznamo” i željeni posao je na dohvat ruke. Dok čitamo takve, naizgled primamljive ponude za posao, treba da se zapitamo kome su takve ponude upućene, da li je baš sreća pogledala nas da dobijemo posao o kom smo do sada maštali ili je to samo lepo upakovana priča iz koje se krije nešto sasvim drugo. Često posmatram ovakve slučajeve i zaključujem da ipak ima ljudi, koji zahvaljujući delom svom informatičkom znanju a delom svom istančanom osećaju, da se iza lepih ponuda nešto krije, dobro “opipaju teren” pre nego što se upuste u ovu avanturu.

Oni mlađi koji su svakodnevno prisutni na internetu i imaju otvorene profile na “Linkendinu” i drugim društvenim mrežama, čiji prevashodni cilj da omoguće potencijalnim poslodavcima da nađu odgovarajući profil osobe koja ispunjava većinu kriterijuma koje traže, po pravilu su oprezniji i pokušavaju da sa više strana provere validnost ponude poslodavca. Tako se oni raspituju o svim podacima vezanim za firmu koja nudi posao (veličini firme, broju zaposlenih, tržišnoj pozicioniranosti i drugo) pre nego što odluće da se jave na oglas. Ne kaže se badava da je “Opreznost majka mudrosti” o čemu govori i slučaj jedne mlade beograđanke koja je na prvi pogled pronašla posao iz snova.

Listajući razne internet stranice na kojima se nude različiti poslovi počev od internet strana na kojima se nude svi poslovi koji su u tom momentu dostupni ili se radi o sajtovima koji su specijalizovani za pojedina područja ljudskog rada i gde se nudi samo određena vrsta poslova, kao na primer na sajtu www.americanworkingfamilies.com ona je pronašla posao za koji je kvalifikovana, verujući da joj se posle toliko godina čekanja na Birou rada, sreća konačno osmehnula. I sve je počelo idealno za nju, popunila je on-line obrazac sa svim svojim podacima i prosledila ga poslodavcu.

ZVEZDANI KOLODVOR | 120

Uzbuđeno je čekala svakoga dana kada će joj stići odgovor na upit koji je poslala a onda je usledio odgovor da se poziva na poslovni razgovor i testiranje radnih sposobnosti u jednu poznatu beogradsku turističku agenciju, jer se posao koji je ponudjen i u oglasu odnosio na rad “ tour operatera” u Italiji. Kada je konačno svanuo taj dan ona se doterala i elegantno obučena stigla u turističku agenciju u centru Beograda. Tu je bilo još nekoliko devojaka, mladih, izuzetano zgodnih i obučenih po poslednjoj modi, jer je od kandidatkinja traženo da lepo izgledaju i budu lepo obučene, pošto će testiranju i razgovoru pored menadžera kompanije, biti prisutan i vlasnik. Uzimajući u obzir da je čitav događaj organizovan u poznatoj turističkoj agenciji, to je na neki način devojkama ulivalo dodatnu sigurnost i osećaj da se nalaze na pravom putu koji ih vodi do posla. Posle završenog testiranja usledio je razgovr pojedinačno sa svakom devojkom, nasuprot kojoj su sedeli menadžer i vlasnik kompanije.

Razgovor je počeo uobičajenim pitanjima, zašto su se odlučile za ovaj posao, da li su nekada bile u Italiji i slično, da bi kasnije usledila pitanja kao što su: da li bi njihovim bližnjima smetala duža odsutnost iz Srbije, da li bi ih oni proveravali gde se stvarno nalaze i druga slična pitanja koja su kod devojke koja nam se obratila stvorila izvesnu sumnju, da se radi o poslu koji se nudio. Sve devojke koje su došle na testiranje i razgovor, pozvane su da sutradan dođu na jednodnevnu obuku, kako bi se u turističkoj agenciji bliže upoznale sa poslom koji bi radile kada odu u Italiju. Svim devojkama je rečeno da će posle ovog seminara uslediti još jedan sedmodnevni, koji će se održati na Siciliji a sve troškove (troškovi puta, smeštaja i organizovanja seminara) snosiće kompanija. Devojke će biti uredno obaveštene o terminu putovanja i na aerodromu u Rimu, njih će sačekati vozač koji će ih odvesti u hote , gde će se seminar i održati. Ono što je dodatno izazvalo sumnju kod devojke koja nam se obratila je da su sve potencijalne kandidatkinje primljene, kao i činjenica da bi se za platu koja je ponuđena mogla naći radna snaga i u samoj Italiji.

Zašto kompanija traži strane radnike koje će pored dodatnog posla oko obezbeđivanja radne dozvole platiti isto kao one u Italiji? Da ali je baš sve tako kako je predstavljeno prilikom razgovora, da li je turistička agencija samo paravan za poslove koji skopčani s nekom opasnošću, bila su pitanja na koja je ova devojka tražila odgovor. Odlučila je da sačeka poziv za odlazak u Italiju i da tada odluči hoće li otići ili poslušati svoje šesto čulo. Naravno, nedugo zatim na njen broj mobilnog telefona javlja joj se nepoznata devojka koja se predstvlja kao Goca, govoreći hvalospeve o turističkoj kompaniji, gde bi naše devojke trebale da započnu svoje “blistave karijere” i da uživaju u svemu što će im visoke zarade omogućiti. Nakon završetka razgovora, ipak povedena nekim svojim unutrašnjim osećajem potencijalna žrtva, ima svoj plan, koji je neki njen vid provere, da li je to što se nudi stvarnost ili je samo jedan nedosanjani san mnogih koji nemaju posla.

Držeći se one stare izreke da je “jutro je starije od večeri” ona se javlja Goci i predlaže da umesto odlasku na Siciliju prati seminar “konferencijski”, putem neta. Na njeno iznenadjenje Goca se odjednom od fine I kulturne devojke pretvara u jednu ostrašćenu ličnost, tvrdeći da je dosta novca već kompanija uložila u njenu obuku, kao i obuku ostalih devojaka koje su u suštini provele dva dana u upoznavanju kako kompanija radi, na kojim principima posluje, mada se tu radilo uglavnom o informacijamaa koje se anje ili više odnose na način rada koji je karakterističan za sve kompanije tog tipa, nije tu bilo nekih podataka koji su poslovna tajna, već se više radilo na stvaranju imaginarne slike da je konačno posao snova zadesio baš njih, što bi ubrzalo odluku svih devojaka da što pre požele da stignu u Italiju. Sve su to metode tzv. “socijalnog inžinjeringa” sračunate da u glavi onog kome su poruku upućene stvori sliku idealnog o stvarima koje mu se predstavljaju.

ZVEZDANI KOLODVOR | 121

ZVEZDANI KOLODVOR | ANTOLOGIJA

Umetnost i romantika ____________ Piše: Zorica Tijanić Ponekad mi se čini da živimo u vremenu u kome nam ostaje sve manje vremena za maštu i romantiku. Možda su umetnici često usamljeniji od drugih ili im je potrebno da mnogo više vremena provode sami. Radi se samo o tome da oni žive u svetu koji su ogradili aurom od kristala. Možda su njihove emocije ekspresivnije od emocija drugih ljudi ali ništa se senzacionalno ne dešava u njihovim životima, osim što imaju potrebu da u svom hodu ka lepoti podele osećanja kreirajući lepotu. Kako objasniti i povezati umetnost i romantiku, ima li veze nečiji život s onim što se ispisuje ili oslikava ostavljajući zapise. Da li je potrebno staviti se u samoću da bismo stekli potrebnu mudrost ili zrelost. Neki logičan raspored sazrevanja i jeste namerno stavljanje u samoću, neophodno mesto za razmišljanje, potom otvaranje i kretanje u život gde se realizuje prepoznata umetnost i ljubav koju tek kao zreli možemo da transponujemo iz stanja asocijativne apstrakcije....

Kretanje kroz lavirint počinje da liči na igru koja prestaje da bude igra tek onda kada se oseti zamor. Radost i čistota detinjstva ZVEZDANI KOLODVOR | 122

vremenom poprimaju boju rđe koja se ne ispira činjenjem ili nečinjenjem već ostaje nataložena pretvarajući se u bol baš kao patina na starim brodovima usidrenim u rečnoj luci. Često sa ironijom govorimo o ljubavi. Radi se samo o tome da postoje strahovi da bismo ih se oslobađali. Porok koji se zamenjuje drugim i u nedogled nastavlja da prija, svesno nanoseći štetu.

Sve manje ljudi veruje u ljubav, a sve više gubi veru u nju iako je osnovna misao priče. Povlačenje iz straha od povređenosti, nesigurnost često dozvoljava propuštanje prilike koja može biti samo jednom pružena. Ljubav kao i lepota postaju prolazne živeći od danas do sutra. U potpunoj koliziji s moralom, lepota postaje devastiran pojam prepostavljena osvajačkim tenden-cijama koje se talože sve više pretvarajući karakter u negativ.

Pesnik - umetnik posmatra svoj život tražeći puteve kojima bi prošetao svoje misli u nekom oplemenjenom prostoru bežeći od trivijalnosti svakodnevnice koja bi ga uokvirila u radno vreme, brak ili neku drugu neodgovarajuću vezu. Mnogo čega se on užasava, a najviše života i surove relanosti. Često se pesnici poistovećuju sa boemima noseći teret predarasuda da su raskalašni, optuženi za tajne veze sa udatim ženama, oženjenim muškarcima, užasavajući se od lažnog morala, snobizma i lažne skromnosti siromašnih intelektualaca.

Opterećujući tako svoje misli, ljubavi pesnika postaju velike iluzije. Verujući samo u predstavu onog što žele da vide, skrivaju se iza sopstvenog straha, bežeći u svet koji moraju da sagrade svaki put iznova kada neko takav izađe iz njega.

Zabranjeni grad je često samo ulica po kojoj koračaju - mesto novoizgrađenih snova. Mesto na kojem se okupljaju i žive ljudi slobodnog duha, tamo gde je dvorište nezamislivo bez štafelaja ili nežne melodije koja se rasprostire nošena vetrom, pretvarajući zvukove violine u kapi kiše. Ulice popločane kamenom, pogled na reku, buka automobila koja se meša s mirisom soli u čulima, postaju mesta idealna za traženje odgovora.

Ruševne zgradice, ogoljene fasade, kiša na trotoaru, koraci i lupkanje potpetica

doprinosili su atmosferi u kojoj su se prelivale boje s kamenih ploča. Mali život velikih pesnika se sastojao od velikih želja, ispunjen sitnicama koje su činile mnogo toga gradeći prošlost dan po dan, koja se kasnije pretvarala u sećanja. Za pesnika samoća ne znači i usamljenost. Smatra se korisnom za izoštravanje čula. Zamišljajući svakog čoveka kao portret, kompoziciju boja, od boje glasa, pogleda, sjaja u očima, do onoga što zrači njegova energija. Bitan je taj sjaj u očima, a ne cipele ili kaput. Oni nisu pokazatelj toga da li smo još uvek ljudi sa dušom. Gubimo li veru. Ako ne verujemo u ljubav, ni u šta ne verujemo.

Umetnost neće promeniti svet ali će nas stavljanje u samoću preispitati o željama i strahu od života. Suočiće nas sa onim od čega bežimo prepoznajući u drugim ljudima. Hrabrost je prevazići sebe i svoje slabosti.

Kada zavolimo taj lik iza ogledala, a ne onaj u ogledalu, shvatićemo da postoje odgovori. Miris nije izašao iz cveća, a dobronamernost nije nestala iz ljudi. U pitanju je strah od života, od uspeha i neuspeha od sreće ili povređenosti.

Nadamo se, a ne očekujemo da će se nama nešto dobro dogoditi, često navikli na neuspeh. Živimo u vremenu u kome je teško zbog svojih zasluga postići uspeh ali to ne znači da nismo dovoljno dobri. Bitno je voleti i sebe i život, pronaći taj smisao u sebi, ono što će nas dovesti u stanje harmonije duše i tela. Verom u sebe, sledeći sopstveni put, pa bio on izmaštan ili ga prelazili u stvarnosti, potrebno je staviti se u samoću i promeniti način razmišljanja, dozvoliti sebi nadu i želju.

Unapred ne znamo šta će proisteći iz prostora u kojem smo sami sa sobom i svojim mislima ali ćemo bar pokušati da sublimiramo strahove i suočimo se sa neopohodnošću prevazilaženja.

Presađen cvet ostaje u zemlji koja je svuda na planeti ista. Njen miris ne iščezava ni onda kada se ubere. Umetnost i romantika su kao biseri pobacani svuda unaokolo, stvarani u samoći koegzistiraju kao igra koju pokreće interakcija u vremenu koje ga ne apstrahira već tumači iskreno i eksplicitno.