PRIČE Песник је и сам, и призива ту исту многозначајну љубав, пати за њом кад је нема, ужива у њој кад је присутна, одриче је се... Он привлачи, губи, оставља, саветује, закључује, заклиње се, исправља, признаје пораз - остављање, тражи опрост... Храбро користи стих Десанке Максимовић не, немој ми прићи и уз његову помоћ клеше своје виђење, из опуса личног искуства, приказујући своју машту, своје риме од слатке близине. У песмама трага, лута, констатује. Одаје срца, за која тврди да су усамњена птица, што му је омиљена синтагма, док говори о ходницима чежње. Признаје љубав и њене чари, признаје и оно што не може да заборави: ноћи ко казне. Говори о облацима, ветру, пићу, звездама, јутру, сунцу, данима, јесени, тишини, реци, птици, јастуку, образу, очима, души, коси, лицу, ногама, стопалима, рукама, врату, уснама, горчини, спокоју, потресености, сузама, прохујалом времену, погледу, нервози, досади, истини, греху... Он је неко чија душа пуца као струна старе виолине, неко ко пушта сузу када му је тешко, у њеним очима човек и јадник, сенка с погледом у небо, споменик, нешто што беше одавно, само сећање, нешто што спраће кише...Он је без ње НИКО, онај у чијем је оку заспала суза, неко кога сила нитима од сребра за вољену веже. Особа је чија песма пара тишину. Његове мисли добијају крила и лете с драгом немо, у висину. Аутору Балажу, мисли надолазе као плима. Већ у другој прилици лагано нестају и претварају се у маглу и дим (Када те нема). Пун је питања: Како? Хоћеш?, а биће са женском особом у сваком јој сну на врху и дну да је воли, јер само тако, признаје, живи и постоји. Поручује јој: Спавај и сањај у хиљаду боја и лаку ти ноћ, љубави моја... (Лаку т и ноћ, љубави моја). Она је ТА, она је огањ, ватра жива, невина и крива, случајна муња из ведра неба, неко чијим дахом песник пуни једра, она је СВЕ, љубав једина и права, мокра до голе коже, с анђеоским уснама, изгубљено злато, сунце, принцеза, само жеља, светло, малена видра, лепотица, лепршава и мила као песма, она је та која испуњава снове свог драгог, она је красна, она је неко за кога он чува мноштво пробраних израза, најдивније речи, најдража особа, временом несносно далека (Молитва). Песме, као да се дугометражни филм одвија пред очима читалаца, нижу се као што су природни бисери у огрлицу на девојчином врату нанизани и као што бисери сјајном белином украшавају њен спољашњи изглед, стихови улепшавају, отварајући је да што боље упија, душу читаоца спремног за изазове. Читаоци тако улазе у дубоку интеракцију са садржајем, доживљавајући га на тренутек врло лично, налазећи додирне тачке са преживљеним. Деси се снажна déjà vu ситуација. Мисли одлете, а онда се, попут бумеранга, врате аутору и његовим вешто упакованим мислима. Једна за другом, питкост, и крај. Преран, заправо обавезујући за наставак, у сличном стилу. Ако се и евиденто смањило, нарочито код млађе генерације, интересовање за поезију, још има вечитих заљубљеника у њене валовите воде. Обала је ту и за плиму, и за осеку. На мапи песништва, упркос спорадичном појављивању у зборницима, име Берислава Балажа није јасно забележено. Ако буде вредно писао (тек му је четрдесет година), предвиђам му добро место у срцима заљубљеника у поезију. Пишући о свету, себи, већ помињаној љубави, жени која живот даје и плени песник је отворио осећајну душу разоткривајући је, бираним речима, уз чију помоћ залазимо, с лакоћом, до дубине карактера самог аутора. Стихови су се, отимани из груди на деведесетак страница ређали лаки као кораци судбине у тихој ноћи (Али...).
105|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor