Page 1

ZVEZDANI KOLODVOR E-ČAEOPIS ZA UMETNOST I KULTURU

ZBOG TEBE PIŠEM

ISSN 2406-2219 godina II (2016) broj 5 (april - maj)




ISSN 2406-2219 COBISS.SR-ID 216002316

GODINA II, IV/V 2016. Br. 5 Izdavač Klub umetnika Zvezdani Kolodvor Beograd Glavni i odgovorni urednik Zorica Tijanić Zamenik urednika Jelena Dimitrijević Grafička priprema i dizajn Zorica Tijanić Naslovna strana „Grafiti s Kosančića“ Foto: Zorica Tijanić Redakcija Jelena Dimitrijević, Miroslav Vasić, Ivana Minić, Avdulah Ramčilović, Mario Lovreković, Zoran Dimitrijević Saradnici Boris Maksimović, Dijana Redžić, Tomislav Smoljan, Mikailo Tijanić, Natalija Petković, Jovan Gagić, Jelena Mrše, Bojana Nikoletić, Olivera Dražić Dostupno online http://zvezdanikolodvor.blogspot.com http://issuu.com/klubumetnikazvezdanikolodvor/ docs/

Tema broja ZBOG TEBE PIŠEM Eseji Kolumne Umetnost i kutura Arheologija Portret slikara Putopis Borisa Maksimovića Kreativni kutak Privaut Bojane Nikoletić Poezija Proza Recenzije Nove knjige Odlomci iz romana


Uvodna reč

Zbog tebe pišem

U

traganju za izgubljenim vremenom pronašla sam sebe. Definitivno Marcel Proust je obeležio moje odrastanje. Roman koji sam pisala me vodio tragom povratka Filipa Latinovica u nekom od mojih poetskih prevrata, dok je kasnije obavezna lektira bila odrednica kao neumitna okolnost, dakle nametnuta ali dovoljno raznovrsna da bih mogla da izaberem ono što će kreirati atmosferu koja je poželjna u građenju prepoznatljivosti sopstvenog stila. Odrastanjem i sazrevanjem, svaka je knjiga u mojoj svesti dobila svoju različitost i svoju osobenost, a pre svega probudila ili podstakla potrebu za kretanjem u atmosferi pre nego u samoj radnji, koju je od svih pisaca, po mom mišljenju, jedino Dostojevski maestralno uspeo da približi ili dočara čitaocu. U prvom ovogodišnjem broju smo predložili temu „Zbog tebe pišem“, jer podseća na stare leksikone koji su kružili od klupe do klupe, u koje smo upisivali naša sviđanja u rubrici „Omiljeni pisac“ ili „Omiljena knjiga“, pa i „Omiljeni film“. Nikako ne bih da zaobiđem moderne tehnologije i da ne spomenem Fejsbuk stranice na kojima možemo pročitati neka od sviđanja ili interesovanja naših prijatelja. Na taj način lakše biramo krug prijatelja u kojem ćemo se kretati osećajući bliskost ili povezanost. To je jedna od boljih strana društvenih mreža i sasvim zadovoljava onu notu nostalgije za prošlim vremenima. Poželeli smo da saznamo jedni o drugima nešto više i u toj želji saznali mnogo više. U tome su nam opet pomogli pisci i pesnici uz koje smo sazrevali, odrastali, tugovali ili se radovali, ali svakako, uvek s knjigom u ruci. Nezamenjiva draž zvuka listanja stranica i miris hartije u nekom starom povezu na koji se ponekad naježimo, što od materijala, što od prašine, relikvija je koju smo očuvali i koju će biblioteke, kako gradske, tako i kućne i dalje čuvati u svojim policama i prenositi u nasleđe. Zaključak se nameće, da zapravo sve ostaje isto, samo menja svoj oblik, kao što ga menjaju, pod teretom vremena, i stvari i čovek. Knjige ne zastarevaju, a pisci i dalje žive. To je draž ostavljanja tragova... Glavni i odgovorni urednik Zorica Tijanić


Eseji

Piše: Dijana Redžić Isidorini cvetovi samoće i tišine

S

ivilo dana postepeno je zamenjivala fina plavičasta boja, iščekujući tamu. Sklonili smo se u maleni, ušuškani prostor Kuće kralja Petra. Od sačuvanih materijalnih tragova Isidorinog mikrokosmosa delila nas je tanana vrpca. Sa lakoćom se mogla preskočiti i činilo se da smo sa istom lakoćom preskočili vremenski jaz, te sjedinili prošlost i trenutak u kojem smo, ostvavivši neželjenu stvarnost sa druge strane prozorskog okna. Nije nimalo lak zadatak pokušaj da se iskaže koliki je značaj imala Isidora Sekulić za razvoj književnosti i kulture na našim prostorima. Svaki podatak verodostojno oslikava njenu izuzetnost, ali uvek fali neka kockica mozaika, bez koje još uvek nije ostvarena celina. U dijalogu sa večnošću, sačuvana je uspomena na jedan život obeležen prkosom i pobunom protiv svakovrsnih ograničenja bića. Prva slika koja bi mi se, na spomen njenog imena, javila u mislima odgovara bi fotografiji iz knjige Saputnici, na kojoj Isidora sedi u prekrasnoj haljini i cipelama, sa uredno počešljanom kosom. Ono što posebno privlaći pažnju je dubina njenog pogleda iz kojeg se čita velika mudrost i pomirenost sa svetom. Čini mi se da se u njima može uočiti ogromna tuga, ali i njeno prihvatanje. Ogleda se u njima izostanak onoga što je uobičajeno podrazumevano pod pojmom sreće, ali i nadrastanje potrebe za zadovoljavanjem ličnih želja, spremnost na odricanje od vlastitih potreba i sebične posvećenosti sebi. Da li je Isidora uspela da se hrabro izbori sa svojom samoćom, posvetivši se radu za viši smisao, motivisanom ljubavlju prema svom rodu, i što je još važnije, prema čoveku uopšte, disciplinovano i strogo upravljajući osećajima, gradeći oko sebe na taj način zaštitnu opnu od prodora osećaja koji bi mogli razoriti ili je njena dobrovoljna izolacija bila obeležje njene istinske posebnosti? Na ovo pitanje ne možemo sa sigurnošću odgovoriti, ali sigurno je da ni jedno ni drugo tumačenje ne bi bilo pogrešno.

6| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Dijana Redžić

Esej o Isidori Sekulić

Zapravo, najpotpuniji odgovor bi morao da obuhvata i jedno i drugo, jer Isidora bi i u drugačijim okolnostima bila posebna, pa bi možda najispravnije bilo istaći da je reč o izuzetnoj ženi sa izuzetnom sudbinom. Nespremna da se po svaku cenu podredi zahtevima koje je pred nju postavljalo društvo,otišla je u dobrovoljnu izolaciju. Verovala je da je dužnost čoveka da spozna tajnu svoga sopstva, a da je put spoznaje istovremeno i put pročišćavanja, koji se postiže religioznošću usamljenika. Pokucala je na vrata manastira i kao odgovor dobila ćutanje. Srodila se sa tišinom. Pretvorila je svoj dom u manastir, vodeći računa o rečima kao o svetinji. Ceo njen život bio je asketski organizovan, jednak monaštvu. Na to je ukazivao i prostor hrama u kojem je obitavala: sasvim malo nameštaja, mnogo knjiga i slika, na stolu posuda u kojoj je spaljivala reči, ostavljajući da traju samo one koje je smatrala izbrušenim dijamantima, što pokazuje odgovornost koju je pokazivala prema onome što je smatrala svojom misijom. Opravdanost i utehu za vlastitu usamljenost pronalazila je tumačeći je kao pripremu za večnost. Postavljanje naspram stvarnosti i njeno sagledavanje iz usamljeničke pozicije omogućilo je pronalaženje dubljih istina, što uočavamo u Isidorinim delima, prvenstvno Saputnicma, a zatim Pismima iz Norveške. U Saputnicima sa sigurnošću tka prozno tkivo koje nosi obeležja budućeg vremena. Izražen je složen odnos prema krugu, robovanju različitim središtima. Prvi prostor izolacije smešten je u detinje doba. Tu se devojčica skriva u bure. Posebno je zanimljivo da je jedini krug kroz koji je otvoren njen pogled ka stvarnosti usmeren na gore. To implicitno ukazuje na vezu njene životne i stvaralačke filozofije sa metafizikom. Između horizontalne empirije i njenog pogleda je zid, ograda po kojoj slika izmaštane svetove, rođene u dodiru znanja i fantazije.

Time nam se razotkriva priroda Isidorinog stvaralačkog kosmosa, te način na koji ona svet doživljava: postojeće je samo polazište na koje se nadograđuje izmaštano. Sa odrastanjem umnožavaju se središta kojima robujemo, pa subjekat protiv njih ustaje, sukobljava se sa njima i dolazi do donkihotovske spoznaje da je bekstvo od središta nemoguće. Koji su krugovi od kojih je Isidora pokušavala da pobegne? Jedan od njih je svakako palanački krug i njegova očekivanja. Drugi su sukobi koje je imala sa književnim kritičarem Jovanom Skerlićemi i sa ondašnjim represivnim sistemom, krugovi zahteva koji se pred stvaraoca postavljaju. Nije odustajala od svoje samosvojnosti, sa zavidnom upornošću je obrazlagala i branila umetničke, a i životne postupke zbog kojih su je napadali. Sa palankom je ostvarila prećutni kompromis svojim udovištvom. Sporove sa Skerlićem završavala je rečenicom: ,,Laku noć, gospodine Skerliću.“ To je bilo obeležje njenog umora od upornog uzaludnog nastojanja da objasni drugima ono što im je neobjašnjivo, što je iznad i izvan njihove sposobnosti razmevanja. Sukob Skerlić- Sekulić ne smemo sa prevelikom strogošću procenjivati, jer bismo mogli u tome biti opterećeni bremenom svoga vremena, znanjima i boljkama koje ono nosi, pa samim tim pristrasni. Objektivnost je teško dostižna, ali kao takva nije izmakla jednoj od naših najumnijih žena, a ni jednom od naših najznačajnijih kritičara, pa je Skerlić, uprkos osudi Isidorinog izbora tema, izrekao izuzetnu pohvalu njenom stilu i proglasio je izgrađenim piscem. Isidora je, pak, nakon njegove smrti pisala o tome koliki je bio značaj njegovog rada za srpsku književnost.

7|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Dijana Redžić Njena izgubljena bitka bio je sukob sa Đilasom, koji je rezultirao, verovatno ogromnim gubitkom za srpsku književnost, spaljivanjem druge knjige o Njegošu. Navodi se da je do toga došlo zbog Isidorinog straha proizašlog iz svesti o vremenu u kojem živi. Možda pretenciozno, ali usuđujem se da verujem da je to bio njen prkosni čin do kojeg je došlo u trenu bolne spoznaje da rupe, ne samo naše nekulture, već i duhovne sputanosti, ostaju ogromne i da je celoživotno bacanje šodera od strane pojedinca ništavno, kao da se one vremenom uvećavaju, kao da nemaju dno. Uprkos mogućnosti takvog osvešćenja, činjenica je da je za Isidoru borba bila osnovni životni princip, ono što osmišljava život i čini ga vrednim. Odatle i njena ljubav prema severnim prostranstvima. Borba je bila i jedno od osnovnih obeležja njene sudbine. Njen put je bio put samoće. Ona ju je doživela kao proces čišćenja bića na putu osvajanja duhovne nadmoći, te okretanja i podređivanja višem smislu. Njen govor o empiriji zapravo je sveobuhvatna demistifikacija njenog unutrašnjeg sveta, čime se dolazi do spoznaje univerzalnih antropoloških i egzistencijalnih kategorija. Dostizanje istine o čoveku smatrala je osnovnim zadatkom književnosti. A da bi se došlo o istine o nečemu, verovala je da to mora da bude duboko proživljeno. Kroz odricanje i žrtvovanje čovek se približava esenciji, suštini bitka od kojeg i sam potiče. Subjekat se na putu samospoznaje fragmentizuje i time umnožava, što omogućava univerzalizaciju otkrivenih istina. Sa tim u vezi je i ideja o saglasju svega postojećeg koju je zagovarala i koja je bliska sumatraizmu Crnjanskog. Unutrašnjom emigracijom i suočavanjem sa svetom iz nje, sagledavaju se karakteristike percepcije stvarnosti, pa se formira svest o posebnosti svake egzistenicije, o veličanstvenosti individue i neophodnosti da se ona sačuva od zaborava, što dolazi do izražaja, osim u Saputnicima i u Kronici palanačkog groblja, koja je idejno bliska Kišovoj pripoveci Enciklopedija mrtvih.

Esej o Isidori Sekulić Pri izgradnji vlastitog misaonog sitema, Isidora specifičnostima svog bića prilagođava svako učenje sa kojim se susreće, moral i religiju. Kroz filtere svog duha ona provlači ne samo opažanje neposredne stvarnosti, već i razmišljanja o prošlosti, umetnosti i kulturi uopšteno. Odnos prema Bogu, religioznost, za Isidoru nosi pečat ličnog, to je put koji se prelazi u samoći i tišini. Po tome se može porediti sa velikim mistikom Rumijem. Veri i pisanju zajedničko je to što je i jedno i drugo individualni čin u čijoj osnovi se čuva posebnost bića. U tišini svoje sobe, okruživši se rečima, okupljajući oko sebe saputnike, saborce pažljivo odabrane, posvećenike radu za isti cilj, kako bi ih zaštitila i usmerila, zatvorila je vrata slabostima prozaičnog sveta, poručivši im da je ostave na miru da radi u tišini, da ako se ima nešto o njoj reći, to bude rečeno tek nakon njene smrti. Iza njene veličine obavijene skromnošću, materijalizovanoj u pohabanom kaputu, koji je strpljivo čuvala, nikle su mnoge reči, poput cvetova. Evo, i ja zasadih jedan cvet za Isidoru. Za nezaborav.

8| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PUTOPISI

Ljubljana PRIČA O DUVANU, MOSTOVIMA, ZMAJEVIMA I DJEVICAMA

Piše: Boris Maksimović Ne znam

šta da mislim o Ljubljani i njenim stanovnicima. Ako u slovenačkom i postoji riječ „zimogrižljiv“ ona svakako ima drugačije značenje. Prvi dani januara, ljudi neometano voze bicikle uprkos dosadnom snijegu i hladnoći, a ispred kafana više ljudi nego u njima. Ništa mi nije bilo jasno, pitao sam se šta se kog vraga dešava, šta nije u redu s ovim ljudima, zašto sjede u baštama kafana kao da je jul, a ne januar?! Onda sam shvatio da razlog i nije tako komplikovan i da je to zbog zabrane pušenja u ugostiteljskim objektima. Dobro, sve ja to razumijem, ljudi poštuju zakon i izlaze napolje, ali i dalje nisam razumio zašto pobogu ostaju tamo?! Vrijedi opet ponoviti, prvi su dani januara, minus je i uši počinju da ti otpadaju od hladnoće, većina kafića je uz Ljubljanicu, što svakako ne pomaže pretjerano, a ljudi sjede u baštama, prebacili su dekicu preko koljena, čak mi se čini da je većina njih gologlava i – duvane i divane. Vjerujem da i to što toliko puše duvan govori dovoljno o njima. Jedan od prvih Slovenaca s kojima sam imao priliku da provodim više vremena stalno je motao duvan, a to je bilo prije nekih osam godina kad god nas nigdje nije mogao da se kupi. Bilo mi je neobično gledati sav taj proces, ali on mi je prostom računicom objasnio da mu se to jednostavno – isplati. Evropa ko Evropa, cigare preskupe, a čovjek neki ćeif mora imati i tako počeo je da mota duvan. Sjećam se, bio je to avgust 2008. godine. Narednog mjeseca će da propadne banka Liman braders, za njom kao domine počeće da se urušavaju i mnoge druge i počeće ta prokleta svjetska ekonomska kriza koja je između ostalog imala za posljedicu i da se kod nas znatno poveća broj onih koji motaju duvan. Poenta priče je da su Slovenci motali i prije nego što im je cigara dogorjela do nokata.

9|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Putopis

Boris Maksimović Čudna je stvar sa tim Slovencima. Uvijek su bili predmet sprdnje, te malena država, te oni cicije, te pošalice na račun njihove seksualne orijentacije, a čega god da se taknu sve u zlato se pretvori. Filozofa su i Srbi i Hrvati imali napretek, ali niko nije svjetsku filozofsku misao uzdrmao kao Slavoj Žižek. Bendova smo i jedni i drugi imali da ih čovjek ne može nabrojati, ali niko se nije proslavio u svijetu kao Lajbah i do dana današnjeg nastavio da šokira, iznenađuje i što je najbitnije – izdaje stvarno dobre albume. Za Davorina Savnika je vjerovatno malo ko čuo, ali smo njegova proizvode gotovo sigurno imali u kući. Davorin Savnik je bio čovjek koji je dizajnirao najpopularniji model telefona u bivšoj Jugoslaviji, iskra ETA 80. Možda nam danas ime ne znači puno, ali prilično sam siguran da smo ga svi vidjeli.

Taj telefon je završio i u njujojorškom Muzeju savremene umjetnosti, u Jugoslaviji je prodano oko 5 miliona primjeraka, ali zbog slabe patentne zaštite brojne druge kompanije su kopirale njegov dizajn i telefon koji je zapravo on zamislio širom svijeta prodao se u preko 300 miliona primjeraka. Znao sam da Ljubljana ima dosta toga da ponudi, ali nisam vjerovao da ću toliko vremena provesti po njenim knjižarama. Većina ljudi je čula za „Mladinsku knjigu“ da li preko sjajnih izdanja koje nude ili po dosadnim promotivnim kampanjama po kojima su je neki od nas upamtili. Njena knjižara u Slovenskoj ulici nije samo knjižara – to je cijeli jedan univerzum. Ne, ja ne znam slovenački, ako se neko od mojih pet čitalaca to slučajno zapitao, već knjižare zaista nude ogroman izbor knjiga na engleskom i drugim jezicima, a kad kažem ogroman to zaista znači ogroman, kao Triglav ili popularnost Jure Franka u onim danima zajedničke države. Nisam ni ovdje siguran šta da mislim o tome. Možda žele da iskoriste sav taj protok turista kroz njihov grad pa je zbog toga tako bogat izbor, jer, realno, ko još uči slovenački?! Možda izdavači nemaju interesa da puno ulažu u prevođenje knjiga jer Slovenaca ima tako malo pa shodno tome nema toliko zainteresovane publike i prevodi jednostavno nisu isplativi? A možda su i oni kao nacija dovoljno obrazovani da im i ne trebaju toliko knjige u prevodima pa čitaju u originalu? Nisam siguran, znam samo da nigdje nisam vidio toliki izbor knjiga na stranim jezicima kao u Ljubljani, a to je bio dovoljan razlog da se u njima zadržim dovoljno dugo da nakupujem kamaru knjiga i vratim se kući lakši i za ono malo para što sam imao prije nego što sam krenuo.

10| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Putopis

Boris Maksimović

Ljubljana nije veliki grad, ali to i nije neki nedostatak. Ima stanovnika nešto više nego Banjaluka, iako je površinom manja. Uprkos tome, dok sam bio tamo imao sam osjećaj kao da je grad konstantno prazan i kao da su svi negdje otišli, a da smo u gradu ostali samo ja, žena mi i gomila Italijana. Ali Ljubljana je lijep grad, prelijep! Sve je nekako skladno, ništa se pretjerano ne ističe, ništa ne štrči ni ljepotom ni grdobom. Cijeli grad je lako prepješačiti, na tvrđavu se lako popeti, mostovi su kao iz neke bajke izašli, a kafane uz rijeku su upravo onakve kakve treba da budu kafane uz rijeku. Ljubljana je, prosto, grad u kojem bi čovjek zaista poželio da živi. A teško da postoji ljepši utisak koji jedan grad Kada smo rezervisali smještaj nismo znali da ćemo biti na dvadesetak metara od jednoj od najpoznatijih simbola Ljubljane – Zmajskog mosta. Četiri velika, ali ne prevelika zmaja stoje na dva kraja ovog mosta i čuvaju ga od ko zna čega. Šta god to bilo, mora se priznati da Zmajski most zvuči puno bolje nego Mesarski most, kako se zvao prije nego što ga je zemljotres 1895. doveo do neupotrebljivosti. Gradske vlasti Ljubljane su odlučile da stari drveni (mesarski!) most zamijene nečim modernijim, nečim što ima armirano-betonsku konstrukciju, nečim što će biti prvi most u cijeloj Sloveniji preko kojeg će ići asfaltni put – i to su i uradile. Jedna legenda kaže da će zmajevi mahnuti repom kad ispod njih prođe djevica, ali upućeniji svjedoci tvrde da se do danas to nije desilo. Neki lokalci zovu ove zmajeve ni manje ni više nego punice, a zašto je to tako ovdje nećemo duže obrazlagati. Nešto niže od Zmajskog mosta nalazi se Tromostovje, grupa od tri mosta preko rijeke Ljubljanice koja spaja staru srednjovjekovnu stranu grada sa onom modernijom. Most je tu postojao još tokom srednjeg vijeka, ali je i on bio drven i nesiguran pa su vlasti odlučile da ga zamijene. Doveden je italijanski arhitekta iz Vilaha Đovani Piko i 1842. Ljubljana je dobila most kakav zaslužuje. Italijani često neće propustiti priliku da vam naglase kako su italijanski majstori gradili i vašingtonski Kapitol i Kremlj u Moskvi kao i skoro sve ostalo što vrijedi na ovom svijetu i da stvar bude još gora – to je sve istina. Sjećam se da sam u Aji Sofiji posmatrao stare vizantijske freske, a ispod njih je stajalo da su ih, naravno, restaurirali niko drugi nego Italijani. Kasnije su uz ovaj Francev ili Franciskanski, kako ga nekada zovu, napravljena još dva mosta kako taj jedan ne bi postao usko grlo i tako je Ljubljana dobila svoj najprepoznatljiviji simbol.

11|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Zimi Ljubljana biva ukrašena na način kakav se rijetko gdje viđa, a praznična ukrasna rasvjeta, koliko god to zvučalo izlizano, zaista oduzima dah. A kako i ne bi kad se čitave konstelacije nebeskih tijela nalaze iznad ulice i to ne izgleda ni kičasto ni pretjerano već upravo onako kako jedna srednjoevropska prestonica treba da izgleda tokom praznika. Zvijezde, planete, komete, galaksije, sve je to našlo svoje mjesto iznad gradskih ulica i čovjek bi mogao da šeta po gradu gledajući samo uvis, da se divi tom beskonačom prostranstvu koje lebdi iznad naših glava, kao da hoće da pokaže da nebo i zemlja zaista mogu da se spoje i da ne postoji bolje mjesto na svijetu za to od Ljubljane.

12| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


KOLUMNE

Da mi ne bi još jedno proleće proletelo Piše: Jelena Dimitrijević

Strpljenje šam uvek šmatrala vrlinom kukavića, ljudi šlabe volje i velikih štrahova koji lenjošt švoga duha pretaću u reći šudbina i pravi ćaš, a uzrok neušpeha traze uvek van šebe, vrlinom ljudi koji nemaju šmelošti da vreme dotaknu i oblikuju švojim prštima već ga pašivno prepuštaju ananki, kao da je vreli vošak nad kojim še još uvek gori plamen, a ne opašno je igrati še š vatrom... moze še pašti u nemilošt bogova. Ali šada, dok pišem ove reći pri švetlošću šveće plašim še da je šnaga moje volje šagorela telo i da šam u jurnjavi za zaturenim ćiljem pregazila šebe na putu, a da še nišam ni prepoznala. U trenu kad šam pogodila u daleku metu šhvatam da je ona bila ogledalo. Razbivši ga izgubila šam meru i odraz. Zbog nedoštatka vremena da zakrpim dzep išpao mi je kompaš. Sada ša poštovanjem pošmatram tu ćudnu vrlinu koja ša u mraku tišine kroz unutrašnji mir polako pipa nit vodilju u lavirintu i štoićki odolevajući zelji ćeka pravi ćaš. Sve ćešće u šetnji zaštajem da pošmatram nepomićne ribare na doku, koji mudrošću namame ćilj da im še šam primakne. Nije tome ćak krivać štrah od zle šlutnje da imamo šamo jedan put koji nam je dato da pređemo. Radi še o nećem šašvim drugom. Radi ša o zalošti za, u zurbi izgubljenim vidićima, koje še nišam ošvrnula da pogledam na švom putu i tako ih oštavila, zauvek izgubljene, u taćći proštorvremena u koju više nikad neću moći da še vratim...

13|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


KOLUMNE

Poezija je ponovo u modi: Sve še menja, a ništa se nije promenilo Piše: Zorica Tijanić

Baršunast odsjaj korica, hartija obojena drvenim bojicama, stranice na kojima ćete pronaći beleške iz nekih davnih dana, zaviriti u prošlost, ljubomorno čuvaju svedočanstva iz zelenih klupa. Čuva li neko od vas možda svoj stari leksikon? Sigurna sam da ih se svi sećate. Spomenare smo možda spremili u stare kutije, smestili bezbedno sa drugim knjigama u potkrovlja ili na mesta gde držimo prošlost pod ključem, pa tek ponekad u toj baršunastoj prašini zateknemo sebe kako se čudimo onome o čemu smo pisali i na koji način, ne prepoznajući sebe. Sigurno sa osmehom sete na licu. Kroz sećanje odlutamo u neke bezbrižnije dane, kada smo maštali da odrastemo, a sada bismo se rado vratili u te školske klupe i razmenjivali misli. Možda bismo neke stvari uradili drugačije, a možda i ne bismo. Možda smo baš najbolje izabrali. Treba ići napred, ali ne treba zaboraviti. Sećanja su ono što nas čini bogatima, oplemenjujući i učeći nas iskustvom. Čini mi se da najplodniji period stvaralaštva i kreativnosti zapravo i počinje negde krajem osnovne škole. Tada postajemo svesni sebe i počinjemo da trasiramo životni put podstaknuti latentnim mogućnostima onoga što bismo mogli i želeli da razvijemo i postignemo. Moje su generacije rasle uz leksikone, spomenare, filmove i knjige. Danas deca odrastaju na fejsbuk stranicama. Ako bolje pogledate videćete da su ista interesovanja, samo se način na koji ih upisujemo promenio. Nekad olovkom, sada elektronskim putem. I dalje se voli muzika, svako ima omiljenog pisca, knjigu, muzičku grupu ili sportistu. Svako ima svoju simpatiju, najboljeg prijatelja i svoje stavove. Svako ima svoju pesmu, omiljenog slikara i boju. Pomoću komentara dajemo i mišljenja jedni o drugima, bilo da je u pitanju fotografija sa likom te osobe ili neko njegovo delo. U toj komparaciji dolazim do zaključka da se sve menja iako se ništa nije promenilo. I dalje su deca samo deca, željna ljubavi, pažnje, a mi odrasli tu da ih usmeravamo kako najbolje umemo i znamo, podržimo i zaštitimo, bilo kao roditelji, učitelji ili vaspitači. I dalje ta ista deca idu u bioskop, kao što smo i mi išli, ali imaju mogućnost da film pogledaju i kući, na računaru, kao što smo i mi imali mogućnost da ih gledamo na video kasetama. Postoji još bezbroj dokaza koji će nas uveriti ili dovesti do zaključka da su stvari samo menjajući svoj oblik, nastavile i dalje da funkcionišu na isti način. Pitam se i sama zašto se tako često vraćam u prošlost i šta je to što mi se u ovom vremenu ne dopada, na šta bih to stavila zamerku, šta je to što bih promenila ili možda vratila unazad. I onda kad sve iskreno sagledam, dolazim do zaključka da se i u „onom našem“ vremenu isto tako se veličalo „ono prošlo“ kao bolje. Sigurno da nismo u pravu. Ne bih ništa menjala. Svako je vreme dobro ako se mi u njemu osećamo dobro. Pustinja duše kao otuđenje, lutanje vremenom i traženje svog puta postojala je i pre bilo čijeg vremena. Svako se može izgubiti i prepustiti lošim energijama, zatvoriti u sebe, a da i ne svraća na društvene mreže ili na Internet. Stvar je izbora, a razloga ima bezbroj. Sve je u nama. Unutrašnji osećaj koji nas vodi uvek treba poslušati, jer ako budemo neprekidno zatvarali srce, sve ruže na ovoj planeti će uvenuti. Prijateljstvo se neguje samo toplinom duše i lepim rečima. Nije važno da li će pisati u leksikonima, spomenarima, da li ćemo ih naglas izgovoriti jedini drugima ili uputiti preko društvenih mreža. Bitan je osećaj koji nosimo u sebi, sposobnost i rešenost da pokažemo dobronamernost i toplinu u interakciji jedni s drugima. Svako je dete Mali princ i svaki čovek na ovoj planeti treba da voli svoju ružu. Samo na taj način, ova planeta može i ima nade da i dalje miriše i da novo proleće dočeka spremna da prihvati ljubav, praštanje i blagostanje, jer širina srca ima ogromnu moć da zagrli.

14| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Poezija u muzici

Kult roc ka

Njegovo ime je Dax Riggs. Rođen je 15.10.1973. u Evansvilleu, Indiana, USA. Počeo je stvarati u ranoj mladosti u glazbenoj skupini Corruption koja je bila cover band i nikada nije imala vlastiti koncert. Nakon toga bio je član skupine Golgotha koja je kasnije preimenovana u Acid Bath, što je službeno njegova prva glazbena skupina. Dax piše tekstove, pjeva i definitivno postaje ikona koju nikako ne treba zaobići. Piše: Mario Lovreković

DAX RIGGS: POEZIJA NA RUBU LUDILA Bukowski je rekao, parafraziram: sve je više pjesama a sve manje pjesnika. Jasno je na što je mislio. Opet, gledajući samu definiciju poezije, nije baš sve tako crno i bijelo. Napisana poezija nikoga ne čini poetom, već ga čini sudionikom u pokušaju stvaranja poezije. Što je svakako pozitivno. Poetski uradak, odnosno pjesma, rađa se iz ljudskih osobnih osjećaja ili mišljenja o pojedinoj temi. Netko je imao nešto za reći, stoga je to i učinio. Da li je taj netko pjesnik? Zar je važno? Rekao je. Na ovaj ili onaj način. Prisjetimo se velikog poetičara koji je kroz glazbu svojim tekstovima promijenio svijet. Čovjeka kojega će još generacije i generacije slušati i upijati u sebe: Jim Morrisona (08.12.1943. – 03.07.1971.). Njegove riječi nikada neće otići u zaborav, jer su posebne. Nekima teške i nerazumljive, a drugima jasne i snažne. A ti drugi dobro znaju zašto su im Morrisonove riječi jasne, jer proživljene su u njihovim dušama, srcima, žilama. Postoji još jedan poeta koji svoje riječi stapa s glazbom, čovjek koji za razliku od Morrisona svira klavir i gitaru, te sam sklada svoje pjesme (u svakome smislu).

Prvi album When the Kite String Pops donosi predivnu sludge baladu Scream of the butterfly, u kojoj Dax, možda i nesvjesno, povezuje sebe i Morrisona. U pjesmi When the music's over skupine The Doors Jim Morrison govori: „Before I sink Into the big sleep I want to hear I want to hear The scream of the butterfly“. Povezanost se može pronaći i u samom nazivu skupine Acid Bath (acid je sinonim za LSD) i Jimovom načinu života (LSD, LSD, pa ponekad i nešto drugo), kao i u samim tekstovima pjesama. Moguće je da Dax nije uzeo Morrisona kao uzora u pisanju i stvaranju, ali moguće je i da jest. Drugi album Paegan Terrorism Tactics skupine Acid Bath glazbeno govori potpuno drugačijim jezikom i tu se definitivno nazire promjena u Daxovom načinu izražavanja, odnosno tada Dax nesvjesno najavljuje u kojem će smjeru kretati dalje. S albuma možemo izdvojiti pjesme Bleed Me an Ocean, Dead Girl, te Venus Blue koje su prvi pokazatelji promjena. Nakon tragične smrti bas gitariste Audie Pitrea 1997. godine, skupina Acid Bath prestaje s radom, stoga se Dax se posvećuje solo projektu Daisyhead & The Mooncrickets. Zatim, 2000. godine, s Mike Sanchezom (članom postave Acid Bath) osniva skupinu Agents of Oblivion. Dax napokon počinje stvarati sporiju glazbu, vokali više dolaze do izražaja, a samim time i njegova poezija.

15|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Nažalost, Agents of Oblivion izdaju samo jedan službeni album, koji je je prepun hitova poput: The Hangman's Daughter, Ladybug, Wither, itd. Nakon kraha još jednog projekta Dax ide korak dalje, zajedno s Tessie Brunet osniva skupinu Deadboy & the Elephantmen gdje se u potpunosti otvara i kreće u jednu tešku psihodeličnu priču. Morrison bi svakako bio ganut ovim projektom. Album If This is Hell, Then I'm Lucky izlazi 2002. godine i donosi nekoliko hitova: Strange Television, Waking Up Insane, Song With No Name, kao i mnoge druge. Deadboy & the Elephantmen nastavljaju s EP izdanjem Song Mechanism (2004), te albumom We Are Night Sky (2005). Dax se u tom periodu upušta i u obrade pjesama izvođača kao što su: Leonard Cohen, Nick Cave, Pixies, Bob Dylan, Richard Thompson, The Rolling Stones, The Beatles, itd. Opušteno stvara i otvoreno uživa u slowmotion zvucima koje proizvodi. Konačno, 2007. godine počinje raditi samostalno pod svojim imenom Dax Riggs, te izdaje prvi album pod nazivom We Sing for Only Blood or Love. Poezija počinje poprimati jedno novo obličje, poznato ali opet novo. Pjesmom Didn't Know Yet What I'd Know When I Was Bleedin' Dax potvrđuje svoj status umjetnika i vladara cijele Louisiane govoreći: Felt a puppet on a string along the vortex weeping; Lord have you heard the roaring dragon eat the virgin. I Didn't know yet, what I'd know when I was bleeding. I seem to forgot what I learned when I was falling. I Didn't know yet, what I'd know when I was bleeding. Svoj drugi album Say Goodnight to the World, Dax objavljuje 2010. godine. Čini se kao da se njime doslovno pozdravio sa svijetom, jer od tada do danas Dax kao da sniva negdje duboko u močvarama između Floride i Louisiane; uživa koračajući kroz svoje začarane snove.

16| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Mario Lovreković

Muzika i poezija All these stars you''ve been reaching after. We been after, We been after.. I could disappear live only in your tears. Just you whisper in my ear and say good night to the world. This is the way that the sourcorers say, they say good night,

Ipak, Dax je borac. Uvijek je nastavljao dalje, pod novim imenom, s novim glazbenicima, naposljetku i sam, tako da možemo očekivati njegov povratak na scenu i to vrlo vjerojatno u nešto drugačijem stilu – a opet tako jednakom. Do tada možemo uživati u već napisanim djelima.

Scream Of The Butterfly A creature made of sunshine Her eyes were like the sky Rabbit howls like something old As we twitch to a lullaby The scapel shines in god's sunshine The Streetlights whisper pain Down here near the poison stream Our god has gone insane She smiles like a child with flowers in her hair With blood on her hands Into the sun she stares She feels it die I heard her cry

She smiles like a child with flowers in her hair With blood on her hands Into the sun she stares She feels it die I heard her cry... Like the scream of the butterfly Sunshine in the house of flames She loves it where she gets it But it's never felt the same Surgery, in the house of dissection

When your candle burns out..I'll resurrect you She runs Through fields of daisies Yeah, it's just a shame that they eat their own babies Who cares Cos the air is free When you get there will you kiss the dead for me? Something cold is forced inside her A tears spill down her cheek Stillborn songs of a dead dreamer Hymn's of a needle freak With sunlight in her hair she smiles like she don't care Her dreams of liquid blue I cut my self again and again to remind myslef of you She smiles like a child with flowers in her hair With blood on her hands Into the sun she stares She feels it die I heard her cry...

17|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


DAX RIGGS

Dead Girl Dead girl

She smiles like a child with flowers in her hair With blood on her hands Into the sun she stares She feels it die I heard her cry... Like the scream of the butterfly I like the scream of the butterfly I met an angel with a sawed-off shotgun Wanted by the FBI We dropped some acid Killed our parents Then we hit the road

I like the scream of the butterfly The Hangmans Daughter Woman and child Like a feather falls from the sky So dark, so dark in the moonlight Naked we worship the night sky No man can hold what the darkness can sow Gonna leave an ugly skull when ya go Tongues like horns violently born a new soul The soft dead awake alive in love Hard for the hangmans daughter Naked we worship the night sky No man can hold what the darkness can sow Gonna leave an ugly skull when ya go.

There will never be another one that dreams like you Dead girl There will never be another one that screams like you When death sleeps, it dreams of you Delilah played the dead girl at the freak show She smiles like a ghost Like zombies eatin' dust in Mexico Life dries cold beneath the dead soul lights She asked if it would hurt I smiled and said no The lie ran down my chin like embryo She smiles like a corpse Like zombies eatin' dust in Mexico Life dries cold beneath the dead soul lights When death sleeps, it dreams of you Dead girl There will never be another one to look in your eyes Dead girl There will never be another one that bleeds like you I been dryin' in a dead age I been reekin' of the new plague The sound of the ocean is dead It's just the echo of the blood in your head Sister burn the temple And stand beneath the moon The sound of the ocean is dead It's just the echo of the blood in your head Burning your black flags Burning your black flags I been dryin' in a dead age I been reekin' of the new plague The sound of the ocean is dead It's just the echo of the blood in your head Sister burn the temple And stand beneath the moon The sound of the ocean is dead It's just the echo of the blood in your head Burning your black flags

18| e-Ä?asopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PORTRET SLIKARA

Momčilo za sebe kaze da je umetnik koji ne pronalazi lako mir u shvatanju sveta, pa se ne zaustavlja na prikazivanju jedne teme, jedne nacije i kulture. Moma menja temu iz slike u sliku. U njegovim slikama se mogu naći sumo rvači, deca afrike, egipatske piramide, Filip Visnjić, Buda, Papa itd. Te slike ukazuju na složenost postojanja u svetu. Autor se poigrava sa dominantnim slikama realnosti prikazujući ih kao relativne i promenjive.

PORTRET AKADEMSKOG SLIKARA

MOMA BJEKOVIĆ Glavni junaci Mominih slika su uglavnom ljudi. Pričaju priču bez glasa, nemo, služeći se kao pantomimičari, pre svega svojim pokretima i gestovima, izrazima lica i situacijama u kojima se nalaze. Najčešće se lagano kreću, sede, leže ili stoje. Njegovi junaci mozda rade neke male, obične, ni po čemu važne stvari, ali su situacije ili konteksti u kojima su se zatekli često veoma uzbudljivi, a sasvim sigurno nikad banalni i sasvim isprazni. Pred tim slikama odmah nam postaje jasno da je mnogo toga ostalo da se vidi izvan slika. One bude osećanje da se u svetu oko nas dešava nesto jako zanimljivo. Kao da se u tim slikama odigrao tek početak nekog velikog narativa koji se moze čitati svuda u svetu. Stičemo utisak da je svet prepun smisla. U njima vidimo lep svet ali istovremeno i tragove nečeg zazornog i ružnog u tom svetu. Tu pred nama se prepliću fantazija i realnost, san i java, te kao da nam više “niko ništa ne moze” u celom svetu, jer sve deluje samo kao igra, dovoljno nestvarno da bi bilo opasno, a ono zazorno kao da će nestati sa prvim treptajem oka.

Moma Bjeković je završio akademiju umetnosti 2005 god. u Banja Luci, smer grafika, u klasi prof. Branka Misljuša. Ćlan je ULUS-a od 2011. god. Izlagao je na vise samostalnih i kolektivnih izložbi sirom Srbije. Ilustrovao je više knjiga. Negove radove su objavljivali art časopisi u Engleskoj, Rusiji, Americi, BiH, Srbiji… Živi i radi u Beogradu. Radovi ovog umetnika mogu se videti često na beogradskoj sceni. Naredna velika samostalna izlozba Mome Bjekovića biće otvorena 30. marta u 19 časova u multimedijalnoj sali UK Palilula, i trajaće do 14. aprila. www.momaart.weebly.com momabjekovic@yahoo.com

19|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Kultura i umetnost

Feljton

РЕСТАУРАЦИЈА И КОНЗЕРВАЦИЈА УКРАСНИХ РАМОВА (II deo) Пише: Мирослав Васић У претходном часопису смо обрадили настанак украсних рамова у људској цивилизацији. У својој дубокој и пребогатој историји украсни рамови су оставили и постали саставни део уметничког живота човека. Све више се украсни рамови третирају као уметничка дела. Сада ћемо се у кратким цртама дотаћи и начина одржавања украсних рамова. У наставку овог текста тема ће бити КОНЗЕРВАЦИЈА украсних рамова. Условно ћу поделити КОНЗЕРВАЦИЈУ од РЕСТАУРАЦИЈЕ. Што је понекад врло тешко и незахвално, зато што је једно са другим уско повезано. У следећем тексту наредног броја тема ће бити РЕСТАУРАЦИЈА украсних рамова. Украсни рамови као и сва уметничка дела пролазе исту или сличну историју попут уља на платну, скулптуре, акварели итд. Различите фазе: од фазе настанка, изложбену или употребну фазу, па до фазе оштећења или пропадања дела, а на крају и физичког нестанка дела. Све на овом свету је пролазно мање или више, па тако и украсни рамови имају свој лимит трајања. Дужина трајања украсних рамова зависи најчешће од нас самих како се према истим односимо Али најчешће украсни рамови не пропадају од старости

материјала већ од физичког оштећења и немара. Јер као што је познато дрво је врло издржљив материјал. Најчешћи разлози пропадања украсних рамова су: механичка оштећења, неодговарајућа температура или релативна влажност у простору где се украсни рамови налазе. Такође не мање битан фактор пропадања су и биолошка својства материјала попут дрво, туткало, разнe врсте везива на биљној или животињској бази који служе као храна и станиште за микроорганизме, инсекте итд. Врло важно је и знати одржавати украсне рамове почев од оних којих се налазе у приватним домовима до оних који се налазе у јавном простору. Ту посебно мислим на поступак брисања прашине и нечистоћа које доводи до неповратног уништења позлате и патине на површинама украсних рамова. Колико год да звучи можда чудно како то да су то украсних рамови тако осетљиви а имају функцију заштите уметничких дела уља на платну, али истина је да су они најчешће први на удару пропадања нарочито механичких оштећења и увек пре него слике који се налазе унутар украсних рамова. Најчешће страдају ћошкови украсних рамова. То је све „живот“ украсних рамови који сем своје естетске функције имају и употребну функцију „ШТИТЕ СЛИКЕ“ које у у њима налазе, а то нарочито долази до изражаја када се уметничким делом манипулише. Конзервација је широка тема у области чувања и излагања културног блага. Конзервација се може поделити на превентивну и интервентну конзервацију.

20| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Miroslav Vasić

Feljton

Пре икаквог третирања требало би направити Сви ови фактори могу врло неповољно утицати на фото-документацију пре радова, затим у току радова и век трајања материјала тј. украсног рама. по завшетку интервенције што је заједничко и Циљ конзервације је делимично зауставити конзервацији и рестаурацији. Најважнији поступак у

конзервацији и рестаурацији је ПРЕВЕНТИВNA КОНЗЕРВАЦИЈА. Први вид превенције је би било провера услова у коме се дело налази: температура, релативна влажност, загађеност ваздуха, провера дотрајалости механизма закачаљки (кукице), провера типлова, шрафова и ексера у зидовима њихова издржљивости, физичко удаљавање дела изнада грејних тела: радијатора, калолифера, вентилатора итд. Удаљавање или избегавање директне сунчеве светлости или ултраљубичасте светлости које понеке сијалице у себи садрже. Последице дејства светла су кумулативне. Долази прово до благог тамњења украсних рамова а прекомерним дејством светлости у дужем временском интервалу и до слабљења и разградње дела. Идеална и прописна количина светлости на украсне рамове је 100 - 200 lx. Најобичнија завеса која непропушта светлост, ролетна или капци на прозорима су довољни да се дело сачува прекомерне сунчеве светлости. Посебну пажњу треба повести у припреми и у току процеса транспорта украсних рамова када најчешће и долази до механичких оштећења која су и највидљивија. И овде су такође присутне кумулативне последице. Сваки ударац чак и онај који за последицу нема физичко ломљење украсног рама је шокантан и деструктивно делује на слабљење структуре украсног рама са временом. Као што смо у претходном тексту прошлог броја могли видети основа готово свих украсних рамова је дрво. Дрво је материјал реагује на температуру иделано би било да никада не долази до наглих промена (осцилација) температуре у простору где се налази рам. Идеална температура за дрво осликано, лакирано или позлаћено је 20 C, док је за уља на платну око 15-22 C тако да рам се најчешће мора прилагодити температури која је идеална слици (уље на платну или некој другој техници) али увек мора бити константна. Релативна влажност је други основни фактор поред температуре на које дрво регује. Релативна влажност је још битнији фактор од температуре. Идеална влажност ваздуха у простору у коме се налази украсни рам је између 45-60%. То је отприлике идеална ситуација у коме се украсних рам заједно са сликом (платном) може наћи у простору. Све што то је испод или изнад овог интервала је алармантно за дело.

или минимизирати даље пропадање дела.

То на примеру украсних рамова се огледа сем у ПРЕВЕНТИВНОЈ КОНЗЕРВАЦИЈИ и на ИНТЕРВЕНТНОЈ КОНЗЕРВАЦИЈИ која подразумева чишћње дела од прашине и разних прљавштина. Прљавштина у многим случајевима је узрочник настанка микроорганизама који за последицу имају оштећње дела. Прљавштину треба одстранити оним доступним техникама којима се неоштећује позлата, патина итд. Колико год да на први поглед делује лако, чишћење дела се понекад може претворити и у неповратно уништење дела. Влажна крпа и средства за чишћење намештаја често скину златне листиће са украсних рамова. Тако да чишћење дела треба увек препустити људима стручним и са пуно искуства. Позлата са временом потамни и најчешћи узрок поред лакова (шелак) је и прљавштина. Тако да би дело очистили скоро увек је неопходно и уклонити и заштитни лак ако је икако могуће. Права позлата је врло осетљива на влагу тако да агресивним и неискусним чишћењем позлате долази до уништења истих посебно ако позлата није фиксирана шелаком, цапоном или неким другим заштитним средством у прошлости. Одлика старих лакова да су врло тврди и понекад их је уз многе муке јако тешко и одстранити чак и помоћу савремених разних хемијских супстанци. Могуће су и разне ситуације када један украсни рам је делимично фиксиран заштитним лаком, а мањи део није тако да се украсни рам пре икакве интервенције мора добро и темељно проучити свака партија на украсном раму. Реверзибилност као принцип и концепт у конзервацији и рестаурацији је врло битан као идеја више у рестаурацији него у конзервацији али је никада не треба сметнути са ума. Она подразумева да се у сваком тренутку и по потреби све изведене акције могу бити потпуно уклоњиве и да предмет може бити враћен у стање које је претодило конзерваторској интервенцији. Чести су примери љуштења бојног слоја (не само позлате, већ и бајца, полудисперзије, грунда, болуса све оно што се може видети на украсним рамовима као завршни бојни слој) које се мора консолидовати (подлепити) које такође потпада под ИНТЕРВЕНТНУ КОНЗЕРВАЦИЈУ.

21|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Miroslav Vasić

Feljton

Украсни рам у поступку чишћења: одстрањивање лака, прљавштине.

Она подразумева да се у сваком тренутку и по потреби све изведене акције могу бити потпуно уклоњиве и да предмет може бити враћен у стање које је претодило конзерваторској интервенцији. Чести су примери љуштења бојног слоја (не само позлате, већ и бајца, полудисперзије, грунда, болуса све оно што се може видети на украсним рамовима као завршни бојни слој) које се мора консолидовати (подлепити) које такође потпада под ИНТЕРВЕНТНУ КОНЗЕРВАЦИЈУ. Ситуације као што су поплаве, земљотреси, ватра, ратови, терористички напади се не могу апсолутно контролисати, али се могу неке ситуације предвидети. Бројни су примери када су многа дела неповратно уништена као што је поплава реке Арно у Фиренци 60 година двадесетог века. Затим, велики и катастрофални ратови у двадесетом веку, када је између осталог уништена и Народна библиотека Србије у Београду као и бројни српски манастири и цркве које су вандалски уништене у пепео претворени векови српске културе, посебно у Другом светском рату, али не треба заборавити и пљачкање и уништавање музеја, библиотека, цркава и непроцењивог блага у Србији за време окупације у Првом светском рату. Али има и светлих примера као што је евакуација једног од највећих светских музеја у свету Ермитаж и у Првом и Другом светском рату када су културно благо не само Русије него целог света сачувало од сигурног уништења. Код нас спашавање српских иконостаса и остатке остатака сачуваног културног блага Западних Срба претеклих после Другог светског рата у задњој деценији двадестог века.

У поступку одстрањивања лака и прљавштине

22| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Arheologija Пише: Ивана Минић Фото: Ивана Минић У време владавине првог краља Атике Кекропа, богови су одлучили да запоседну градове, у којима ће бити поштовани. Посејдон је први стигао у Атину и својим трозупцем отворио је на Акропољу слано језеро, а затим је дошла Атена која је засадила маслину и затражила од Кекропа да подржи њен захтев за поседовањем Атике. Богиња Атена је морала да се такмичи са једним од дванаест олимпијских богова - Посејдоном за превласт над Атиком. У спору између Посејдона и Атене, који је затим уследио врховни бог Зевс је именовао за судије Кекропа и Кранаја. Када је Кекроп као први краљ Атике указао на корист маслине предност је дата Атени и од тада је Атика под њеном сталном заштитом. На месту где се одиграло такмичење између Атене и Посејдона саграђен је Ерехтеон. Уз северни бедем Атинског акропоља подигнут је двојни храм посвећен Атени Полијас и Посејдону Ерехтеју, саграђен између 421. и 400. године пре наше ере на месту старијег храма, који су Персијанци спалили 480. године пре наше ере. Храм је у јонском стилу, а обухватао је неколико култних места. Улаз у Атенино светилиште налазио се на истоку, а у Посејдоново на северу, где је и портик са шест стубова. Једна врата воде из портика у отворено светилиште на западној страни у тзв. Пандросеон, где је расла Атенина света маслина, а друга у Посејдоново светилиште, у чијем се пронаосу налазио извор слане воде настао ударцем Посејдоновог трозупца. На југу је трем са каријатидама1, саграђен изнад Кекроповог гроба.

1_______________________________________

У грчкој архитектури КАРИЈАТИДЕ представљају фигуре младих жена које носе архитрав. Назване су по девојкама из места Карије на Пелопонезу, које су биле осуђене да на глави носе терет. Претпоставља се да је овај архитектонски елемент настао у критско – микенској цивилизацији и да је првобитно представљао женско божанство које је штитило грађевине од честих земљотреса.

23|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Poezija

Avdulah Ramčilović

Piše: Avdulah Ramčilović

Temelji pesništva “

“”Poezija je bliža istini nego istorija.”” Platon Poezija je najlepša književnost, najdublji izraz umetničkog izražavanja. Istorija književnosti smatra da je poezija i najstariji oblik književnog stvaralaštva. Ep o Gilgamešu nastao je 1 700 godina pre nove ere. Poezija pripada čovečanstvu i pre svega namenjena je svetu da ga ulepša, učini boljim i humanijim, razumljivijim i podnošljivijim. Zbog toga traju pesme i pesnici: Jesenjin, Šantić, Tagore, Dučić, Neruda, D. Maksimović, Prever, M. Dizdar, Hajne, Rakić, Lorka, V. Parun, Bodler, R. Ratković, Ć. Sijarić, Bukovski, K. Racin i mnogi drugi naši i svetski pesnici, savremeni, a posebno oni koji nisu među živima, ali žive u svojim delima, u temeljima pesništva, u svojim stihovima, pesmama, u koje su pretočili svoje želje, misli, poruke, svoju dušu i svoje srce. Za sve ljubitelje poezije, za sve generacije, jer knjige traju više od ljudi, one su večni spomenici svojim autorima. Pesnici su stvaraoci koji snagom reči i toplinom srca, svojim stihovima, grade nove i jačaju stare mostove ljubavi i prijateljstva među ljudima i narodima. Poezija je jedno opstečovečansko dobro. Mislim da pesme postoje kao gotove misaono duhovne tvorevine u kosmosu. Pesnik se sretne sa onim pesmama koje se slažu sa njegovim darom i znanjem, sa njegovim željama i maštom, mislima, snovima, stvarnošću i doživljajima. To je ta specifična nota koja se odražava u pesmama, kojima pesnik daje svoj pečat i ton, svoju boju, dušu i srce. Svaki pesnik piše na svoj način, to primećujemo posebno kada čitamo pesme. Pesma može da se javi u snu i na javi, u vožnji, na ručku, u šetnji, u razgovoru sa prijateljima, na ljubavnom sastanku i rastanku, u raznim drugim situacijama, u dodiru sa prirodnim lepotama, zavičajem, domovinom, suncem, zvezdama i drugim lepotama ovog sveta. Pesnik treba da je spreman da pesmi otvori svoje srce i dušu, da je oplemeni, zapiše i pošalje dalje u knjige i svemir. Sve se to odvija po nekom sistemu, kao što je i sistem kosmosa. Poezija je beskonačna umetnost pojedinca i pesništva uopšte. Možda je mnogo reći da poezija ima božansko poreklo, jer je stvaraju i pišu ljudi, ali ima tu nešto i božanskog. Retki su pesnici koji se nikada ne zaborave. Poezija je posebno nežna, dirljiva, osećajna, duboka, topla, duševna, ona deluje na najtananija ljudska osećanja, pokreće najdublje želje i težnje, oseća se i stvara srcem i dušom. Zato je poezija na neki način najbliža čitaocu. Jedan pesnik se rađa i stvara. Kad kažem rađa, mislim na pesničiki dar, kad kažem stvara, mislim na znanje, iskustvo, doživljaje, mišljenje, čitanje i druge aktivnosti, oblasti, teme. Pesnik treba da ima znanje o književnosti uopšte, posebno ono o pesništvu, i mnogim odrednicama i specifičnostima, od oblika i vrste pesama do stilskih figura, pesničkog stila i izraza, pesničkog jezika. Da poznaje i čita velike pesnike iz prošlosti i sadašnjosti, vrhove domaćeg i svetskog pesništva. Jer oni su nam dali svoje najlepše pesme, svoja dela, svoje želje i poruke. Oni nam služe i za primer kakav treba biti pesnik i čovek sveta, kako biti humanista i internacionalista, kako biti rodoljub, kako voleti ljude i svet, kako voleti izabranicu i izabranika svoga srca i biti čovek voljen. To potvrđuju pesme, posvećene omiljenim pesnicima, čija su dela u temeljima pesništva, kao i pesme i dela savremenih pesnika, književnika, koja će obogatiti zajedničku riznicu poezije.

24| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Portret Marine Cvetajeve

Рођена је у Москви 8. октобара 1892. године у чувеној аристократској породици. Била је руска и совјетска лирска песникиња и писац. Маринина мајка Марија се 1902. године заразила туберкулозом. Пошто се веровало да промена климе може да излечи опаку болест, породица је доста путовала по иностранству, све до 1906. године када је мајка умрла. За време тих путовања, Марина је уживала далеко од чврстих ограничења московског буржујског живота, научила је италијански, француски и немачки језик. Цветајева је похађала школе у Швајцарској, Немачкој и Сорбону у Паризу, а стихове је почела да пише још у раном детињству. Њена поезија је била производ песникињине необичне личности и дисциплинованог коришћења језика.

Piše: Olivera Šestakov Маринина поезија није била омиљена у званичним круговима СССР, све до шесдесетих година ХХ века. Бавила се темама женске сексуалности и емоција. У своме делу је комбиновала супротстављене школе акмеизма и симболизма. Студије је завршила на познатом француском универзитету Сорбона. Када је 31. август 1941. године извршила самоубиство, у забаченом граду, стотинама километара од Москве, Цветајева је била без пара, усамљена и готово заборављена. Случајни „актер" трагичног самоубиства симбола трагедије руске књижевности прошлога века, био је Борис Пастернак, који јој је помагао око паковања. Док је конопцем везивао један кофер, кроз шалу је

прокоментарисао како је уже толико јако да „кад би човек хтео, могао би њиме да се обеси". Касније, кад је сазнао да се Цветајева обесила баш помоћу тог конопца, дуго себи није могао да опрости непромишљену шалу. Полиција је преузела тело, а на сахрани није било никог. Не зна се чак ни где је сахрањена.

25|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Olivera Šestakov

Portret pesnika МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (1892. - 1941.г.) Усамљена, Заборављена, Остављена, Сама са својим песмама, У свету рима, Једна је Марина. Нигде није било твоје бисте, ни похвале, ни слике, песникињо, душе чисте. Ти, што љубав познајеш по болу дуж целог тела и даљини, блиска за све, болна, као уздах у туђини.

Ти, што се не бојиш ни црне земље, ни беле хартије, Русија би била мања да твојих песама није. Борисе, пријатељу искрени, почивај у миру, претешко је било њено бреме, а лепоту риме у незаборав уписало је време. Марина, руска земља, непрегледна, твој гроб зна и скрива, клети, оно што си само хтела, у том болном судњем часу, било је - умрети.

Поетесо руска, што сребром сјајиш сваког трена, што све примаш, а стоструко дајеш, сињега си мора пена.

Foto: Jana Radičević

26| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

Аутор: Оливера Шестаков, 23. јануар 2016. године


POSVETA GROTESKI

Posveta groteski

Alan Edgar Poe (Boston, 19.01.1809.—Baltimore, 7.10.1849.) Američki književnik koji je stvorio žanr kriminalističkog romana. Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, „Garvran“ donela mu je svetsku slavu kada je objavljena 1845. godine.

Nikola Spasojević Tako mnogo duševnog nesklada, Lebdelo je u tvojoj svakoj pori, Srećno se nema živeti kada, Jer živeti nalik je najcrnjoj mori.. I seme genija tužnog tu niče, Da divno bude jer mnogo boli, Glas iz nesanjanih dubina kliče, Zašto se umire kada se voli? Anabel li i ti zvučna steno, Primite vama vašeg stvaraoca, Obgrlite to biće izmučeno, Život je na valima staklena boca.. Na moćnim valima gde vreme teče, Gde ono kleto isteče jedinoj Lenori, Znalo je dobro to purpurno veče, Da živeti nalik je najcrnjoj mori.. Izdajničko srce nije na tom žalu, Počiva tu lepota na daleko čuvena, Pesma podseća na ljubav palu, I da je u grobnicu prerano odvedena.. Prošla su vremena i mnoga će proći, Svet je ostao bezdušan i ravan, Voleti zauvek nećemo moći, Šta pesnika iskida znade samo Gavran..

27|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Milen Šelmić

Viktor Hara POSVETI PTICU, OSLOBODI SE (posvećeno Viktoru Hari)

Milen Šelmić

Zaustavi lepet samo za običan sekund, i nestaće radost zapretena vetrom. Prekini za časak šapat i talas će muk pretvoriti u bol. Tišinu i mrak. Za tanani komadić neba prestaće da postoji vreme. Prestaće da postoji svet. Sa obale, dečak gleda more. Ne smeta mu galebov pomalo mahniti let. I on bi leteo s njim. I on bi kliktao iz sveg glasa, svog, i svih mogućih glasova. I on bi bio vesnik nade, nagoveštaj novog doba. Obećanje ostvarenja sna. Nosilac ljubavi. Ponosan i krilat.

Ako jedne noći, možda baš kao ova, noći vredne milion života i jedne žrtve, začujete potmulu pesmu, podignite glavu. Pogledom istražite nebo. Ugledaćete krilatog dečaka, čoveka, diva ljudskog. Ta pesma je njegova pesma. Ona žrtva je njegova žrtva. Svi životi su vaši životi. Izvija se tiha, magličasta pesma. Lepet je neprekinut. Šapat je ponovo jači od talasa. Na obali, odakle dečak posmatra more, vetar miriše na zoru. Lagano se pomeraju senke. Nevoljno ustupaju mesto nadolazećem danu. Sve poprima svoj uobičajeni, svakodnevni tok. Samo će jedan par krila zauvek nedostajati.

28| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Marijana Stanković Десанки Максимовић И сада се сећам дана, Када ми се лице твоје Осмехнуло из читанке, Угрејало срце моје. И одмах сам знала да си, Душа верна,душа чиста, Чије речи одмор дају И осмех ко зора блиста. Песме твоје увек знају Да ме теше,да ме воле. Опију ме сву нежношћу, Ране моје тад не боле.

Зрачиш-увек једноставна, Искрена и осећајна, И данас си различита, Речита,а опет тајна. Ти учиш ме о лепоти, Нежности и опроштају.

У твојим се редовима Губим ко у загрљају. Прочитала никад нисам Да је неко боље знао Кроз стихове да покаже, Ко је човек ,шта би дао. За љубав,за домовину, Мрву среће и људскости. Твоје су ми књиге често У самоћи драги гости. Мала сам,не умем рећи Колико се само дивим. Твоме духу,твојој песми Која тера ме да живим. И надам се да постојиш И у неком другом свету. У овоме,будиш љубав, У човеку и детету.

29|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Olivera Dražić

Desankina ljubav

Nisam se nikad pitala zašto pišem, kao što se čovek ne pita zašto gleda, ili zašto korača. Nešto iznutra me gonilo da to činim. Pišem jer to čini zadovoljstvo najpre meni, a kad čujem da ga pruža drugome, radujem se.” Desanka Maksimović

Olivera Dražić DESANKINA LJUBAV Svaki stih ljubavlju protkan, nadu veze, snove budi. Među njenim redovima najlepša zora zarudi. Opomenu šapućemo noćas dok muzika svira, pogledom tražimo luku gde leži sidro nemira. Čežnja daruje lepote k'o stvorene za nas dvoje, zvezdama obasja slike u očima kesten boje.

Sreća poprima okvire istinskih zagrljaja, gde svaka iskra dovode do vrata ljubavnog raja. Po rastanku suze lete, dok izvori ne presuše, sve u grudima boleće što rastaju nam se duše. Ne boj se daljine neme, strepnju skrij pod trepavice, sudbina ništa ne prašta, čuvaj ozareno lice.

30| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POSVETE Zdravka Babić

Jesenjin U očima je nosio plavičastu liru Ušao u pjesmi u moj san pisao stihove čedne. Mislima mazio leptire, skrivene ispod ožiljaka. Lutao po mislima mojim.

U Dučićevom vrtu umjesto bašte narandži, mirotoče sjenke tužnih breza. Sprema se aprilska kiša... Bluz tuge u vinu boje vode. Ne volim više pjesnike Ubili su moje leptire. Kome ću odati tajnu ?

Bestidno namigivao.

U mojim očima zamonašio proljeće. A dušom lutalice rukama nepostojanja raskopčao mi dekolte. Vodio zijanćerasta posla između jabuka bijelih. Drhtala sam kao djevojčica. Moji lepriri plesali, plesali... Zaljuljali bokove moje. A on... Spleo je prste oko moga struka, ludo nestvaran, nerasanjen, razbarušen... Otvorio školjku iskušenja. Prodavao mi beskonačnost, emotivnu...pijanu. Ja od nježnosti umirala. Vrelim dahom uspavao je leptira Polenska žud Smrt u dvoje.

Poljubio me mjesečevim usnama poljupcem iznad smrti.. Makazicama od satena odsjekao krilca leptiru, koji je među dojkama mojim u pupoljku šutnje ... sanjao proljećno sunce. Nebo se zaljuljalo grmjelo je u vrhovima Leotara Trebišnjica je ćutala.

Nikolina Blagojević

Jesenjinu… Vrijeme teče, život iščezava Danas smo ovdje,a sutra smo tamo, danas smo mrtvi, a živi smo sutra. Kome smo sve i šta krivi, kako se i ko sa sudbinom miri? Ko zna šta nas čeka sutra, ne znamo ni hoće li biti novog jutra. Možda se sad rastajemo sa zadnjim dahom, a kroz život smo išli uvijk brzo, mahom. I dok tako gledamo kako vrijeme ističe već svemu je došao kraj.

31|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POSVETE

Boris Đorem SMRT BRANKA MILJKOVIĆA

MAK DIZDAR

Bili su ga prejakom riječju Ali je bio i od života jači Pun snage u svirepom žabokrečju U mraku što prekretnicu znači

Dolje ga Gore ga Ovaj kamen Ne miče se

Ovo je Kamen Samo njemu Svojstven

Na raskršću krugova pakla Obojenih krvlju i cinizmom Osušena grančica što ga ni takla A on uvijek u potrazi za nihilizmom

Tamo ga I ovamo ga

Da bi ga i drugi Podjednako Imali

Ta noć drvo piće spas poezije Još i danas vise nekako u zraku Tamo gdje ničija noga kročila nije Kamoli zalegla u prašnom sokaku U dubokom strahu od društvenog praha Zašto ubijaju pjesnika u socijalizmu U zagušljivom dimu od vatre bez daha Od ranih dana sluteći dalju kataklizmu

Istoku Ili zapadu Ili negdje Između Ovo je Slovo Prkosnije Bezbeli mnogo Od ostalih

I voljeli Podjednako Ako je To Moguće

RAZMATRANJA MATIJE

Ipak je mnogima jasno Mada nije najpoznatije Ne bi borba tekla časno Matija ne ide bez Bećkovića Niti može ovaj bez Matije A možda je to samo priča Kao sve dosadna i prazna Treba se takav i iz inata Roditi i živjeti bez bojazna Da ovo doba to i shvata

32| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Pesnik se rađa PESNIK SE RAĐA I STVARA Avdulah Ramčilović Moji omiljeni pesnici, Jesenjin, Hajne, Desanka, Sa njima se „družim“ često, draga mi je pesma svaka.

Кад ливадско цвијеће цвјета Твоја Роса боса шета, И док шуми мирна ријека Она твоју љубав чека. Чекање јој вријеме скрати, Вјечно ће те помињати. Све док свићу рујне зоре Бићеш понос Мокре Горе.

Otvorili su i oplemenili moju dušu, moje srce, i zauvek tu ostali ko u svome gnezdu ptice.

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРО ШИМШИЋ ВИШЕГРАД РЕПУБЛИКА СРПСКА

Jer njihova večna dela, toplina ljubavnih stihova, poručuju, snaže, greju, dok se nova pesma stvara.

Nada Jovanović

Pesnik se rađa i stvara bogom dan i zreo, svojim čarobnim stihom ulepša nam život ceo.

МИХАИЛУ ЋУПОВИЋУ /Мокрогорском пјеснику/ Шта се оно тамо прочу Преко мојих кршних гора, Какав весак одјекује Испод гордог Златибора? Златиборска горска вило, Шта саломи твоје крило? Твог пјесника, горског птића Михаила Ћуповића.

Ћупо, скромни добротворе, Ти пјесниче Мокре Горе, Списатељу рујних зора Изнад лијепог Златибора. Остадоше кириџије И са њима рабаџије. Уткана је младост твоја У римама Златибора.

PESNIČE Šetam pored reke, u daljinu gledam, dajem mašti krila, na klupicu sedam. Na sneno lice naslanjam tešku ruku, rečima ispoljavam skrivenu muku. Čovek sa flašom očima pije reku, seti me na jednu priliku daleku. Gledam unazad i tražim negde sebe, pri tom često se pesniče setim tebe. Oči pune života, budućnost siva, i pesnička duša što večito sniva. Pali cigaretu i drži stari ram, pitam se – zašto li je uvek tako sam? U jednom trenutku lako letiš u snu već u sledećem, ipak na samom si dnu. Brzo zaboravljaš šta si nekad bio, da zbog tuge sreću si zaboravio. Zato pesniče, odagnaj tešku tugu i pokušaj na nebu pronaći dugu. Koracima isprati početak novi, jer u svakoj pesmi, žive tvoji snovi.

33|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Splitski Koloseum

Za sve je kriv Smoje Piše: Nada Vučičić Smoje se rodio u ribarskoj obitelji u Splitu. Djed i otac su mu bili ribari. Odrastao je u četvrti Varoš. Godine 1941. završio je gimnaziju, a nedugo zatim je u travanjskom ratu pala Kraljevina Jugoslavija, a Split okupiran i anektiran od fašističke Italije. Smoje se nakon toga priključio antifašističkom pokretu otpora, kao i Komunističkoj partiji Jugoslavije. Međutim, njegova buntovna priroda ga je dovela do toga da vrlo brzo bude isključen iz Partije. Nakon rata Smoje je kraće vrijeme radio kao učitelj, da bi od 1950. godine počeo raditi kao novinar u splitskom dnevnom listu Slobodna Dalmacija. Vrlo brzo je na vidjelo izašao njegov talent za pisanje reportaža u kojima bi, uz veliku dozu humora, vješto koristio čakavski dijalekt. U svojim putopisima (koji su u biti bili i novinski članci i intervjui s mještanima i opis mjesta), objavljivanim u "Slobodnoj Dalmaciji" (veličine cijele stranice ili cijele dvije stranice) je novinarskim neformalnim pristupom pisao o dalmatinskim malim mjestima. - Hajdučka legenda 1971) - Dalmatinska pisma 1976) - Dnevnik jednog penzionera (1981) - Libar Miljenka Smoje (1981) - Pasje novelete 1995) - Kronika o našem Malom mistu (1971) - Kronika veloga mista (1997) - Velo misto, prvi dil (2004) - Velo misto, drugi dil (2004)

Pokrenuo je humoristički list Pometkoji je poslije postao tjedni prilog u Slobodnoj Dalmaciji. Smoje je postao jedan od najuglednijih novinara tadašnje Hrvatske i Jugoslavije, ali je njegovoj slavi ipak najviše doprinio rad na humorističkoj TV-seriji Naše malo misto iz 1970. godine, koja je burne ekonomske, političke i kulturne promjene prije, za vrijeme i poslije drugog svjetskog ratapokazala kroz prizmu malih ljudi u dalmatinskom gradiću. Serija je 1982. godine dobila i filmski nastavak u obliku igranog filma Servantes iz Malog mista. Smoje je 1979. godine otišao u mirovinu, ali je za Slobodnu Dalmaciju nastavio pisati kolumnu Dnevnik jednog penzionera. Godinu dana kasnije je prema vlastitoj knjizi napisao scenarij za Velo misto, TV-seriju koja je obrađivala povijest Splita od 1910. do 1947. godine. Iako je serija bila predmetom snažne cenzure od tadašnjih komunističkih vlasti, doživjela je veliku popularnost i kultni status koji traje do danas. Osamdesetih godina, pa i nakon njegove smrti od strane javnosti okarakteriziran je vrlo loše i neopravdano optuživan za jugonostalgičara, no Smoje nije bio političar, a njegov rad velik je doprinos hrvatskoj komediografiji. Nakon što je Slobodna Dalmacija godine 1993. kontroverznom privatizacijom prešla u ruke Tuđmanovog pristaše Miroslava Kutle, Smoje je postao kolumnist satiričnog tjednika Feral Tribune gdje je pisao sve do svoje smrti. Miljenko Smoje je pokopan u Žrnovnici, pokraj Splita.

34| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Slikarstvo i poezija

NADA VUČIČIĆ Za sve je kriv Smoje Kasne su ure Plinarsku ulicu bura mete svit se uvuka u kuće ostale mačke beskućnice i uzavrile misli šta lete ka komete. Ludog li grada, još luđe mene, mogla san lipo stat doma ka sve poštene žene. Kud te vrag nosa rekla bi majka, da je živa. Lati se posla, mani se gluparija! A ja nikako duše se rišit, pogasit zvizde s neba, ne vidit leptire kako lete, bit ono šta nisan tila, dobra i vridna ka susida Mila.

U park kraj škole Varoš skrećem a mislin da je "Šuma Striborova" sad ću zatancat vidit niko neće tek po koja mačka i usnula tica. Kod kuće me i tako čeka slika ijade..ijade izbjeglica... pa priznan sebi da lakše bi podnila od njihovog čemera i jada, da bude neka utakmica. Autor slika: Nada Vučičić

35|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POEZIJA Marija Stojiljković Marstoj

Pesme iz nedovršene zbirke pesama ČASOVI DOSTIZANJA BOGA

ČAS DRUGI Kameni zidovi obavijaju me bučni stidovi podrivaju me a smirenosti čas ne zovnu me čak ni voda ne prenu me zar ni ona više nije čista zar ni voda više nije bistra *** popločali se putevi pod stopama mojim podigli se mostovi nad rekama svojim šta ja radim tu odvožen sumnjom po čemu korača moja misao ispunjena slutnjom što zapisa ovaj stih kad zgasnu se vreme i kad uporno govor tih stidno prenu moje breme *** golubice moje dođite po me dotrčite što pre breme moje ubi me priđite potajno sletite na me glasom svojim skinite puste rane sa me nit znadem mislit nit znadem rešit nit znadem kud nit znadem kako svud sam lavirint čudesnom potrebom prikriven misleć u njem postajem i sam skriven

kanda su se to naši žali ugledali ugledali… *** pa stadoše tad tići mali ko da s me ono baš uvek znali pa stadoše brz govorit ko da b mi nešto baš sad dali govorit mi kud to njini žali žubore kao tužni vali *** rekoš mi tad tići mali da su im zli ljudi stali lepet krila lomit hukom kamena slomit cvrkut zdrobit u prah i pepeo pretvorit *** svaki njini pokušaj za srećom upali se svećom sve većom svaki njini pokušaj za let nikada nije preleteo ni najmanji cvet a na njino gnezdo majka ne doleti i otac ko da ih se viš i ne seti al to ne može bit kad do njini očiju svu sreću sam su vidli ne… to ne mož bit mora da su s puškom zli ljudi i majku i oca ubli… … tugo moja.

ČAS DVADESETI ČAS DVANAESTI Daneka na vidiku videh jednu čudnu sliku ne bejahu to mornari već malih tića tužni žali što s se vid oka njini uzdigoše sasvim mali pa ko da su i tići znali

Zvone zvona. Tebi neko ide na dar A ti si ti si… Crna si. Tamna si. Senka si. Mrtva si. Teška si. Bolna si. Nečujna si. Strašna si. Pakosna si. Niska si. Podla si. Dosadna si.

36| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

Jer… Smrt si. Smrt si. Smrt si. Smrt si. Smrt si. Smrt si. Smrt si. Smrt si. Smrt si. Razorna si. Ratna si. Pustošna si. Prazna si. Ledna si. Vatrena si. Mirna si. Dramna si. Otužna si. Plitka si. Gadna si. Odvratna si. Jer… Kraj si. Kraj si. Kraj si. Kraj si.. Kraj si. Kraj si. Kraj si. Kraj si. Kraj si. Konačna si. Beživotna si. Kosač si. Ubica si. Prošlost si. Danas si. Sutra si. Zauvek si. Kamen si. Ploča si. Krst si. Zemlja si. Jer… Groblje si. Groblje si. Groblje si. Groblje si. Groblje si. Groblje si. Groblje si. Groblje si. Groblje si. Opet zvone zvona Tebi neko ide na dar A ti si ti si…


PROZA Mirjana Magura NAJOMILJENIJI... Mogla bih pisati da su Hesse, Dostojevski, Rilke ili Morgenstern moji omiljeniji pisci. Da je Hans Christian Andersen moj najdraži i da su njegove bajke savršene. Da pišem o jednom pesniku i da hvalim njegovu liriku, koja u meni stvara romantiku i čežnju. Iskreno, mogla bih. Ali se od srca klanjam samo jednom jedinstvenom, jer sebe ne mogu da prevarim. Postoji jedan koji piše i igra se mojim osećanjima, koji me dovodi do margine života u njegovim pričama i uzdiže do nebesa, kada se njemu baš onako sviđa. Njegove melodrame su prave tragedije, ulaze ispod kože, jezu i nesanicu u meni stvara. Neizbežno je, da je veliki romantičar, jer me tera da sanjam i maštam. A ljubavne, trijumfalne, kratke priče u očaj me bacaju, bude lepršanje leptira u meni. Njima fascinira, veže, srce steže, bez daha ostavlja, da se osećam kao kraljica iz bajke ili da sa suzama poželim zagrljaj svoje majke i da sam još uvek tatina princeza. Sve njegove priče su istinite, ništa u njima ne skriva, nema tajne, pune su borbe, lepote i zagonetaka. Neumorno uživa da ćutke danju i noću piše, a nekada brzo ili sporo do kraja stiže. Jedan, koji zna da napiše i opiše sva putovanja na stranicama, za koje nema gumica za brisanje. On je pisac i pesnik. On je melodija mog srca. Za mene je pravi avanturista. Njegovo delo mi često mami suze ili osmeh, i sada, dok pišem, on iz mene diše i uzdiše. A u nekom poglavlju budi čežnju i strast, do vrtoglavice, kao da nosi roze naočare. Čudesno, njegovoj mašti nema kraja, kao da dva sveta spaja. Nalazim se ni na javi, ni u snu. Nenadmašne su njegove priče i svaka je avantura za sebe, jedinstvena, one su pune ljubavi i straha, gubitka i bola, sreće i tuge. Zna da me prevari kada smelo umoči pero u mednu slatkoću, a vrhom na dnu dotakne gorki koren cveta i ispiše stranice, da skrenem sa glavne stanice, bez upozorenja i znaka pitanja. Njegovo pero nije natopljeno zlatom, ni srebrom, ni plavim mastilom, već moja slatka i gorka krv godinama teče u njemu, jer, u njegovoj priči igram glavnu ulogu. Svakim danom mojim dahom okrene stranicu novu, a on, kao moj omiljeni pisac, piše nove priče, ne samo za mene. Uvek spreman da izmišlja nastavak sa zapetom, u predahu da nastavi sa uzvikom, bez da lista unazad. Tematika mu je nekada ozbiljna, uzbudljiva, šaljiva, šokantna, bezobrazna, retko dosadna. Čini mi se, dok me vrti u krug, kao na ringišpilu, da i sam pisac ne zna kraj. Jer, kada sam bila mlada devojka, mogao je mojim dahom brže da okrene list, i na njemu da zaustavi vreme, u želji da poljubac traje večno i da ljubavnoj priči nema kraja. Moja uzrujana krv je natopila njegovo pero i nevidljiva ruka je pisala i umnožavala stranice jedne knjige, među mnogim knjigama. Stranice su letele kao u vihoru, moja mladost na njima ostala. Volim i cenim tog pisca, jer zbog njega imam najlepše slike u srcu, koje nosim i čuvam u najdubljem kutku. On možda nije savršen, ali poznaje sve moje snove, prati želje i budi melodiju za pesmu koju mi piše kada sam tužna. Laganom notom me vodi kroz stih, teši, ljubi, da se u mom bolu ne gubim. A nekada u postelji me suzama mije. Osećam da se sa mnom ražalosti i zbog toga u ponoć veliku tačku stavlja. Kao anđeo lebdi nad mojom glavom i piše željne lepe snove. Smelo sedi na veliki vremenski točak ispod nebeskog svoda i daruje njegovim perom čarobne bajke, a svetiljke su mu mesec i zvezde. Sada u nekom pasusu sporo okrene mojim dahom list i ranom zorom svežinom jutra me budi, a u zalasku sunca slanom suzom tvrd hleb kvasi. Ne šuškaju više nove stranice, one se lagano podižu godinama zrelosti. Volim mog omiljenog pisca, jer, svojim perom ispisao je priče o Dostojevskom i Hesseu, o Rilkeu i Morgensternu. U nekom ciklusu je pažljivo zabeležio Andersenove čarobne bajke koje sa sobom nosim u od njega ispisane priče, koje autoru zadnjim dahom za knjigu i pesmu plaćam, dok za mene perom otvara nebeska vrata. Otkriću vam njegovo ime koje nije tajno: - ŽIVOT JE MOJ NAJOMILJENIJI PISAC I PESNIK, koji nas prati pričom i pesmom od dana rođenja pa do smrti. A možda i posle…

37|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Razmišljanja

Poetske crtice

UMETNOST U OČIMA DUŠANA STEFANOVIĆA Шта је уметност? Свако од нас доживљава уметност на себи својствен начин.Он зависи од наших година, ставова, мишљења и интересовања. Уметност је птица која сваког јутра слеће на мој прозор. Чудан је то малиша. Тако је мали, а запао би сваком уметнику за око, сигуран сам. Сваког сликара би фасцинирала његова физичка лепота. Није он као остале птице, овај славуј је посебан. Његова крила су браон боје са зеленим крајевима попут далеких ливада и планинских пашњака, док му је стомак нежно беле боје попут крила анђела. Сваког музичара би привукла његова песма, коју чини ми се поред људи, кришом слушају и друге птице. Сваки тон као да пише своју песму, има своје значење. Авантуристе, природњаке, привукла би његова отреситост, његова слобода. Тако мала птица на небу је лепа, а на земљи величанствена попут албатроса. Своју величну исказује својим природним лепотама, али за мене он представља потпуно другачију врсту уметности. Мене он подсећа на њу. Његова браон крила подсећају ме на њену омиљену блузу, а ти зелени крајеви – боје су њених очију. Бела боја симболизује њену чистоту и нежност. Звук његове песме за мене нису само тонови који се нижу, за мене је то њен нежни глас. Сваког јутра кад ме пробуди својом песмом осећам се испуњено. Срећан сам и задовољан што имам њу, али сам исто тако и носталгичан, јер ми недостаје. Не, нисам ја попут авантуриста, не дивим се само његовој слободи. За мене су његова крила мека и топла као њен загрљај. Како тако обична птица може у мени пробудити осећања ?! Љубоморан сам, љубоморан сам на то мало створење. Свакога дана он лети километрима далеко, а опет сваког јутра ми се враћа, као да жели нешто да ми каже, као да можда има поруку од ње. Уметност је и машта. Понекад када сам сам у соби замишљам како би било када бих имао способност да говорим немуштим језиком. Да ли бих сазнао нешто што не желим, или би ми рекао неку тајну, нешто што само он зна. Чудан је тај мали створ, на први поглед сасвим је обичан, а многи би му се дивили, знам то. Ко зна где он одлази сваког дана након гозбе на мом прозору. Можда и он има неког до ког' му је стало, некога ко му је далеко, а можда је он само усамљени путник без сталног станишта који живи за то да својом лепотом и песмом увесељава људе. Ко зна, све је то једно велико можда. Ово јутро је другачије од осталих. Напољу је сунчано, али у мојој соби све је тмурно. Славуја нема, не слеће више на мој прозор. Не знам зашто, али мој кревет овога јутра има већу привлачну моћ. ,,Трас'' – зачуо се јак ударац. Устао сам и погледао кроз прозор. Мој лепи славуј – лежао је. Није се појавио овог јутра, а сада лежи мртав преда мном. Ко зна где је био ?! Нешто се у мени сломило. Чудна је то птица била. Предмет посматрања многих, он је сам представљао уметност. Свој последњи лет завршио је у стилу великих уметника - недоречено. Кажу да је уметност сама по себи ,,компликована'', лавиринт из којег је немогуће изаћи, пут који је тешко разумети. Да ли је овај славуј свој последњи пут искористио како би поздравио своју драгу или како би развеселио још неког, као што је то чинио са мном сваког јутра – не знам, то ће за мене остати велика загонетка, али знам да ме је научио једној ствари – живот је највећа уметност. Пре свега треба умети живети, почевши од рођења, од првог даха. Живот треба живети пуним плућима. Треба жвети бурно, радити све што срце пожели, не кајући се за своје поступке, јер и најружније слике постају велика дела, најглупље песме – хитови. Треба живети свој живот, створити своју уметност, и скончати у стилу великих уметника.

38| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Anđela M. Andrić Анђела M. Андрић Прва београдаска гимназија Велики човек из Малог града

Ivi Andriću И што пркосно Времену одолева. Иво Андрић, Ћуприји Светску славу даде, Па сада она под заштиту унеска стаде.

Нама само Aндрићев Запис о лепој и На речи тврдој Фати Заувек остаде. О лепото лепа, лепа ли си! О лепото проклета, проклета си!

Авдагина Фата У Босни постоји Један мали град У коме је живео Један велики Човек. Кроз тај мали град Протиче велика река, Коју краси ђуприја, Што се види из далека. Одмах до ње споменик Великом човеку стоји, И као ћуприја године Броји. Над малим градом Се велико брдо диже, Са њега када се Гледа србија , Делује ближе. Лотикин хотел, Ту је био, И сада постоји Али је име сакрио. На мегдану је Црква мала, У њу би цела Варош стала. У праву сте били, То је мали град Вишеград, Велика река Дрина, И ћуприја што Се свиђа свима. Велико брдо бикавац. Што се о њему у песми пева

Ај, авдагиној Фати Лепотици равне нема, Ал, се тужна Фата У незуке спрема. Она и рухо спрема Ал воље да иде За наилбега нема. Нема, јер јој једном Језик бржи од памети би, Па се њено обећање Да у незуке неће, Далеко разгласи. На пуста оца Налик би, Па дату реч, Баш као ни дрину Не хтеде да прегази. Отац ко зна зашто, Обећа њу, јединицу, Том младом незучком Бегу. Ал авдагина кћи, Колико лепа, Толико и мудра би, Па знаде како Обе речи да одржи. У касаби, када је Кадија венча за Наилбега, Очева се реч одржи. Ал на ћуприји брата намудри. Те десном ногом На обалу моста стаде Па лепоту своју дрини Заувек предаде, А обећање да у незуке Неће истина постаде.

На Дрини ћуприја Кроз много градова Протиче река Дрина, Али само у вишеграду Она круну има. Ћуприја је лепа краси Као и пролазници Што се мало одморе На њеној тераси. Ту се некад кафа пила, Пушиле луле дувана, Договарало, Пазарило, А и удавало.

Сада туристи туда ходе, Фотографишу се и Свако својим Путем оде. Иво је туда ходио, Недалеко живео, Мислио и писао Сваку своју мисао. Сада крај ћуприје Његов споменик Стоји и као ћуприја Године броји. Као мајка својој деци, Тако и ћуприја Овој реци, Заувек верна Остаје.

39|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Oslikana poezija

VLASTITIH RUKU DELO © Теа Кап Маче СЈ Mi Bića Neznamo Da smo Vlastitih ruku delo U nama Ruševina ideja Svet se igra Mi u njemu On u nama Onda Shvatimo Da nismo nisko Već prenisko Čovečnost Iskrenost Izdali su mnogi Izdaja boli

Najviše izdajnika Izdajnici sebe Hteli bi Ne znaju kako Sebe pronaći Smeta im ego Što nad njima gospodari Prepuni sebe U svom neznanju Misle znanju Smatraju da su Na višij razini Od drugih A oni Ko I mi Vlastitih ruku delo

40| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Slikari i pesnici

Мењају се © Теа Кап Маче СЈ Људи Одрпанци Свога морала Пењући се На положаје Видљиво Скидају Рите Нестају Мењају се Ко змија кожу Его им Вртоглаво расте Нестаје морала Остаје Накинђурен оклоп

И чињеница Да се не познају Али се препознају Носе исте амове Сазидали себи храмове Развили Такмичарски дух Причају нам времена су лоша Није тачно људи Нису времена лоша Људи су лоши тако ће и даље бити док у њима човек не уђе

41|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


DANI BEZ SMEHA I POEZIJE

Tomislav Smoljan Napisao sam ti pjesmu Napisao sam ti pjesmu ali, nisam je okružio riječima. Riječi su samo tu da pjesme drugima budu vidljive. Ne vjeruješ mi? Misliš da je to jedna od mojih kvalitetnih izlika na pitanje: „Imaš li inspiracije?“ Napisao sam ti pjesmu. Posve nevidljivu. Ona se nalazi u intuitivnom svijetu u kojem ti imaš pristup. Napisao sam ti pjesmu hoćeš li je prepoznati ili je ipak moram pretočiti u riječi? Znaš, mogao bih pisati o zagrebačkim tramvajima, istodobno pišući o osmjehu, mogao bih pisati o gradskoj klupi, pišući istodobno o čežnji, mogao bih pisati o stvarnosti, u kojoj ćeš naći nestvarno. Riječi su samo nužna sredstva kojima se koristim da bi ljude koji nemaju pristup mojem svijetu doveo u moj svijet. Ti si oduvijek tamo. Napisao sam ti pjesmu. U vrtoglavici između intuicije i misli, ekspresionizma i komunikacije, osjećaja i racionalnosti, neverbalnog i verbalnog jezika, između dva svijeta. Trebam li prevesti pjesmu da bi znala da sam je napisao?

Za dane bez smijeha i poezije Moje se oči napokon odmaraju u zelenom Nošene plavim valovima morskog šuma Intuitivno osjećam duh otrovan pelinom Ozdravlja snagom srca a razbolje se snagom uma. Znam i ti imaš svoje razglednice, Pejzaže siječnja, travnja i listopada, nekada rulet stane na nečije lice a nekada na siluete želja i nada.. Znaš i ja imam svoje panorame Gradove gdje sam davno bio u crno-bijelim snovima su loše reklame zbog toga, opet bih ih posjetio. Stepenice koje vode do neba Pune su zamki sjećanja i amnezije Nekad zastanem ali ustrajati treba Za izgubljene dane bez smijeha i poezije. Al neke ruke bijele vragolaste Posegnuše za cvijetom koji je venuo Rekoh: dajte mu priliku da raste! I nastavih se odmarati u zelenom.

42| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Moj tužni Sotona

GETE Takav je moj tužni Sotona! Tužan je, tužan je, tužan Moj tužni Sotona Na Zemlju bačen, za stenu prikovan Na hiljadu godina. O Prinče, zašto si tako zamišljen Moj Prinče, tako razočaran Zašto tako usamljen?

Dušan Varićak Iz knjige poezije „Tražeći čoveka“ Takav je moj tužni Sotona (Oklevetani Prometej) „... Ja sam ona sila koja Čineći zlo tvori dobro.“ Gete, „Faust“ Oni koji znaju, znaju „Stepenice ka nebu“ Puštene unazad, uživo verzija Baš takav stih imaju: „Takav je moj tužni Sotona!“ I kakav je, kakav je zaista Moj tužni Sotona? Evo kako ga zamišljam: Lažno nabeđen, oklevetan Naružen, ocnjen Iskarikiran Mnogo manje crn No što je predstavljen Taj Don Kihot međ' anđelima Taj Ludi Prometej, Vatre nosilac Koju ukrade bogovima I nesreću svoju predade Nama, izrodima ljudima Soter - Spasilac, Vatre Donosilac Pobednik u svim bitkama Sem u jednoj jedinoj Onoj poslednjoj.

Sam sebi dovoljan Odvojen od Jednoga Razvenčan Pognute glave, Savijenih leđa, nabrana čela Čemeran, čamotan U seti tmuloj sedi i razmišlja: „Odrekoh se Večnoga Za radost i sreću čoveka Za pomoć čoveku Prijatelj, vodič i dobri učitelj Da budem mu Da ga načinim nalik bogovima Sebe i njega da oslobodim A on mi leđa okrenu... Naružiše me, ocrniše, nabediše I o meni sve najgore Kletva kletvu stiže A zašto? Jer me se plaše. Plaše?! A čega to - pitaćete se? Ne - mene, ne onoga što im nudim Slobode!... I tako sad, mržnjom bogova I strahom ljudi okovan Tavorim sam, na ovoj prokletoj zemlji Od svih prokažen i oklevetan“.

Eto, takav je moj tužni Sotona! Tužan je, tužan je, tužan Moj tužni Sotona Ocrnjen, naružen, omražen Od svih oklevetan Od svih prokažen Na hiljadu godina Na Zemlju bačen

43|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Priče iz Pariza

Saša Mićković

САША МИЋКОВИЋ Јутарње слике из Париза ЈУТАРЊЕ СЛИКЕ Зорење обасипа сиве, мрке видике, ваздух ноздрве штипа, вију светлосне слике. А ноћ при издисају мазе звездане птице, мислима снови трају, као цветне крунице. Одсјај речних брзака, Месец водом удави, првим преломом зрака јутро барјаком слави. А тамо где гук птица живот се убокори, још жари жижак свица, касније зри и мори. Рујна крвца јуриша, свет се уснама воли, обзорје свежи киша, а ми под небом голи. Љубав нас закапала, сваким треном то јаче, А очима грех спрала, осмехом мре и плаче. Космос у нама шапће, Божијих руку дело, уморни сневач дахће, целива анђо чело! Сонет у сонету Париз, Монмартр 2014.Париз,

ЈУТАРЊЕ СЛИКЕ Зорење обасипа, ваздух ноздрве штипа. А ноћ при издисају, мислима снови трају.

Сиве, мрке видике, вију светлосне слике. Мазе звездане птице, као цветне крунице.

Одсјај речних брзака, првим преломом зрака. А тамо где гук птица, још жари жижак свица.

Месец у води смлави, јутро барјаком слави. Живот се убокори, касније зри и мори.

Рујна крвца јуриша, обзорје свежи киша. Љубав нас закапала, А очима грех спрала. Космос у нама шапће, уморни сневач дахће!

Свет се уснама воли, а ми под небом голи. Сваким треном то јаче, осмехом мре и плаче. Божијих руку дело, целива анђо чело!

Паралелни сонет

44| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Saša Mićković

Aleksi Šantiću

ШАНТИЋЕВО ВЕЧЕ Ашикује Шантић, шеће сред Мостара, Заденуо версе у седефно вече, Ореада звезде с кулиса обара, Лаки газ Еминин низ калдрму тече! Убајани мирис косом од бехара, У сахату позном љубав ко луч пече.

Док Неретва хриди титанске разара, Још Емине Сефић нануле зазвече! У вечерњем трену распрсну се луна, И Алекса пренут из загробне тмине, Осети да душа опет студи пуна, А каменим мостом сипа дажд с висине.

ŠANTIĆ I EMINA

Запламти Мостаром хиљаде чирака, И Алекса ликом севну посред мрака!

Sa Eminom Šantić zagrljeno šeće, Svaki im je korak lagan kao svila, Ona se kraj njega lepotom obvila, A Mostarom bukte fenjeri i sveće! Na duše im ljubav zavatrena sleće, I Emina lebdeć, zanosna i mila, Od Šantića tajnu duše svoje skrila, A niz lica njina dah strasti preleće! I tako dve senke šetajući ćute, O ljubavi burnoj tajanstveno slute. Još im duše vrele hrle gradu starom, Po Neretvi noću odsjaj zvezda love, I sa pustog mosta Šantić je dozove, Da u cvetnoj halji blesne nad Mostarom!

45|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Zorica Tijanić

Ivani B. Mažuranić

I ŠČ ITAVAM Priče iz davnina Ivane Brlić Mažuranić Iščitavam knjigu svog malog života jednu bajku, koja postoji još uvek na polici od snova, negde ispod drvenih stepenica daleko gde su meandri duše proticali zabranjenim koritima i zastajali na zidinama tvoje ostavštine od mašte gde su suzama izvajane stene ispratile dušu na počinak. Jedan kamenčić se izdvojio, kao prvi na početku kraja priče i ostao zauvek na mojih snova uzglavlju obasjan zlatnom prašinom najdražih bajki iz davnina.

ni očima ni srcem i izmakli trnovitim stazama koje su napravile rane na stopalima, a reč ostavila trag na srcu brišući suze grubim suknom. Iščitavam blagoslove, a drhtavim prstima diram požutele stranice tvojom maštom ispisane kroz koje se moje oči osmesima raduju dok slike oživljavaju sećanja na bajku jednog malog detinjstva, kojeg sam, kao prašinu snova odavno izbrisala.

Iščitavam ljubav sa zadnjih stranica, šetajući po šumama čekajući ljubav na prozorima i na svim onim mestima rastanaka gde su reke prelivale korita dirajući srce i snagom uma pokretale vodopade duše sastajući se u snovima.

Iščitavam znakove na putu, male izvajane stope koje su preuzele na sebe suze i objasnile snagu ljubavi da bi se odrekli žiga koji su nam utisnuli oni koji čitati ne znaju

46| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Ciko Ružica

Najdraži pisac su dušom popunjavali bijele praznine. Ponekad budna lutam vremenom prošlosti i prolaznosti bez prestanka vraćam se u prostore bivanja koji me vode sve dalje i dalje jednako ljudskom toplinom.

Piše: Ciko Ružica … o da li znate tužnu o smrti trava priču… Zaista je potrebno puno godina traganja za oazom blaženog mira u kome srce kuca razdragano, slobodno upravo u sopstvenojvoj koži. Bila sam mala djevojčica, nemirna radoznala možda ne i glasna, rano sam naučila čitati i pisati tako sve što mi je smetalo nevješto sam zapisivala u svoj dječiji dnevnik. - Slučajni susret sa velikom pjesnikinjom ostavio me je bez riječi, u svojoj glavi zamišljaja sam da pesnici dolaze sa neba da su ogromni visoki nedostižni, Tog trenutka strah me paralisao stidom. Desanka Maksimović odnosno teta Desa me je nježno posadila u svoje krilo, milovala kosu i razgovarala sa mojom majkom, smejala se glasno i onda odjednom pruži mi olovku i reče mi... … Dijete piši samo piši, ne boj se.... Vidjele smo se još nekoliko puta ona s’osmjehom ja sa dječijom radoznalošću. Godine su prolazile, želja rasla dnevnik se punio stihovima….šaputala sam noću, ja kad porastem biću kao teta Desa. Mama čvrsto odluči da mi zabrani, baci dnevnik i zaključa u biblioteku za kaznu. Nije mogla naslutiti da će to postati moje utočište u kojem ću upoznati mnogo prijatelja i zajedno s'njima otkrivati nenastanjena ostrva, kontinente širinu zemaljskog prostranstva, lutati drugim galaksijama upoznavati staru kulturu i što je knjiga bila deblja bila bi interesantnija iako u svojoj mlađanj dobi ništa razumjela nisam.

Kada se uplašim od teških i sumornih riječi grozote preskočim ih pogledom i razdragano gazim stopama ljubavi, smijem se i plačem veličinom ustreptale duše. Ljubav jedino neprolazno ljudsko osjećanje, dar visine trajanja uzdižem svojim riječima citirajući Šekspira... I nju na trnju radost obuzima kad joj dah letnji pupoljak otvara..... A smrću ruže kojoj miris znamo, tek stvaraju se čar i bit mirisna.... (Per Vidal)... jer bog štiti ljubav srca vrela al' ne dušu što se lažno klela. Često uzviknem poput Pabla Neruda....želim da ono što volim i dalje bude živo… Zato me prijatelju ne pitaj koju knjigu najviše volim jer takvih prijatelja nikada dosta i nikada previše za njih uvijek mjesta ima u mojoj duši a njima nije tesno… živimo zajedno svečane dane, kako stihom duše ispisa Desanka Maksimović… ……………………………… Živjećemo zajedno svečane dane kad duša počinje tiho da sazreva, kad bivaju pune roda njene grane i o nežnosti već kradom sneva Smejaćemo se zajedno u večernje čase kad se čovek smeje tiše i ređe Volećemo se kad počinju da se života ovog zagledaju međe, kad ljubavnici postaju jedno drugome prijatelji blagi i braća, Rastaćemo se samo pred putanjom dugom sa koje ne može da se piše, ni da se vraća Ja pođo’ na trg cvijeća da kupim cvijet za tebe ljubavi moja

Mnogo i mnogo godina kasnije čitajući iste knjige tražeći odgovore pronalazila sam i teta Desine rukopise i tako naučila da razgovaram kao sa živim bićima. Često sam pitala veliog Dikensa zašto si to tako il’ se hvatala u koštac sa grčkom mitologijom nikako ne shvatajući religiju, uvijek sam imala pitanje zašto i onda prelistavala slične teme tražeći odgovore. Tako u oazu mira i danas ukotvim svoj brod u luku po stranicama knjiga i polako neosetno uvlačim se u dušu velikana pisanih riječi a oni poput pravih prijatelja čekaju raširenih ruku. Dok zatvaram oči umora prepustim se mašti da sama …. mogu osjetiti tihe uzdahe neprospavanih noći dok

( Žak Prever)

47|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Nena Miljanović

Silvija Plat što je još jedna moja veza sa suicidalnom pesnikinjom to sa uticajem Selene na moju poetsku bipolarnost: Patim od poremećaja izmišljanja voljene sebe i želje da zaboravim sve što sam izmislila i mogla bih možda kad bih ubila demona pisanja u sebi ali znam živeće duže od mene proklet i moja lična tragedija neće okončati ništa:

moja nesrećna ljubav nema kraj i samoubistvo neće doneti slavu mojim pesmama kao Platovoj zakasnile su mi i ljubav i smrt:

ZAKASNILA SAM ZA SILVIJU PLAT

ja nemam Silvijinih trideset sa duplo više neću da spekulišem sa činom koji bi ismejao moju ljubav

– Nena Miljanović

sa ovoliko godina koliko imam podjednako je nepristojno

mogla bih otići kao Silvija Plat

i živeti od sna o ljubavi i ubiti se zbog buđenja

primamljivo mi zvuči

nepristojnoj

evo

ne preostaje mi ništa sem da pišem

posmatram s prekorom svoje noge

pišem

i isto kao Silvija kažem:

pišem

daleko dogurasmo

dok ne odlučim da se ubijem

i dodajem

nepisanjem …

predaleko nisam planirala ovoliki put nisam planirala ništa čak ni da pišem pesme

sve planove o meni krojili su drugi: demon pisanja me je pre rođenja uzeo pod svoje i još u placenti me navodio na poetski plač radi lepote plakanja klela mi se mati da me je čula kako jecam u njenoj utrobi za junskih noći i mesečine

48| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Zbog tebe pišem

Zagorka ZBOG TEBE PIŠEM – MARIJI JURIĆ ZAGORKI ZA ROĐENDAN (2.3.)

Lucija Saulić

Zbog tebe pišem... Jer si mi dala da kao žena javno pišem... Zbog tebe čitam Jer si me naučila da mjesecima i godinama,danima i noćima Neprestano, u jednom dahu, čitam Pišem zbog mirisa djetinjstva i okusa najranijih godina djevojaštva... Godina provedenih na jednoj grani stare kruške u vojvođanskom seoskom dvorištu, grani koja je bila zaklon, knjižnica i čitaonica tvojih romana Zbog tebe putujem... Putujem jer stope tvoje pratim U ogromne tragove koje si nam ostavila Pokušavam utisnuti mali trag svoj Zbog tebe sam katkad Kamen na cesti A katkad Vitez svoje slavonske ravni, Ponekad Gordana kraljica A ponekad Nera vještica Zbog tebe i o tebi pišem Da te više nikada ne zaborave i ne potcijene... Da svaka, pa i najmanja djevojčica spozna Kako jednoga dana i ona može Promijeniti svijet.

49|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POEZIJA

LORENA KUJEK DOK SE NEBO SPUŠTALO Ima jedan datum Što se urezao, Poput najoštrijeg mača Ne uzmičem, samo se tresem Pred silinom uplašenih pora. Zadivljeno proživljavam nepoznato Vidike osunčane zore Tvoja tišina u meni stanuje Bruji kao tisuće krijesnica! Zvoni naručjem hedonizma! S tobom ni zvijezde nisu nedostižne Ocrtavam horizonte miraPaljbu dvaju organizama Promjena je neophodna, Svrsishodna i ubojito euforična!

Cikličkim udisajem Nokturno vani promatra Liniju gdje ljubav priseže. Bojiš li se mog straha ?

Ovo nije ljubav mitskih priviđenja! Stvarnost nas obuzima Nismo likovi romana proslavljenih pisaca Mi smo svjetla točka neslućenih kartografa, Onaj čas u kojem duša progovara!

Voljeni, podižeš pepeo grijeha Na nivo svetosti, Čak i ožiljak što cjelivaš Predaje ti se neupitno! Ponekad zaista postajemo besmrtni, Vladari fantastičnih ognjeva! Sjedinjujemo rubove tjelesne ljepote Ubirući plodove nasljeđa, Sudbine što obožava pridošlice svoje.

Lorena Kujek, 11.2.2016.

50| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


NAUČNA FANTASTIKA Tamara Lujak (1976), jedna je od najistaknutijih srpskih autorki kratke priče iz oblasti fantastike.[1] Novinar, urednik i saradnik više književnih časopisa i fanzina. Piše kratke priče, aforizme, haiku, književne prikaze i dr. Bavi se prevođenjem. Član je Udruženja novinara Srbije, Srpskog društva za naučnu fantastiku (SDNF), Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, Haiku kluba „Šiki“, Udruženja „Ljubitelji stripa Hiperion”, član i portparol USUS-a od 2014. godine, kao i član upravnog odbora Udruženja umetnika za izradu tradicionalnih narodnih rukotvorina „Etno izvor“, organizacionog odbora Festivala srpskog filma fantastike (FSFF, 2007). Jedan od pokretača umetničko-ekološkog projekta „Čisto i bistro“, pri PSK „Kopaonik“. ...

TAMARA LUJAK — Kako je nastao svet Teško je opisati tu oluju, tu silinu kojom su munje i gromovi parali nebo. Teško je opisati te potrese koji su zahvatili nebeske dvore satkane od vazduha. Jutrobog je stajao na vrhu crnog, teškog oblaka koji se tromo valjao nebeskom ravnicom i komandovao kišom i vetrovima, gradom i ledenicama. Vazdušne struje borile su se međusobno i raznosile na hiljade kapljica rose nebom, stvarajući čudesnu treperavu koprenu oko nebeskih dvora. Kidale su oblake i jutarnju izmaglicu, mešale inje i slanu i spajale led i grad. Mrsile su svilenu kosu Jutrobogu, cepale plašt od paučine prebačen preko širokih ramena i njime oblagale ledenice, a potom ih spajale i stvarale lednike. Olujni vetar lagano ih je nagrizao i dobijenu svilenu prašinu mešao sa nebeskim česticama koje su, nakon što bi ih bog dodirnuo ledenim dahom, padale natrag na lednike. Kad ju je tako stvorio bog je kišom prekrio Zemlju, koja je nakon što se dobro napila i ozelenela, darivala svet prvim plodovima. Jutroboga je silno zabavljala ogromna snaga okeana i od srca se smejao prvim pokušajima malenih stvorenja da nauče da plivaju i gamižu. Zemlju je zatim naselio mnogim biljnim i životinjskim vrstama i odredio im gospodara. Tada je poželeo da satka tanana bića od vazduha kako bi bdila nad svetom koji je upravo stvorio i pravila mu društvo u kuli od vazduha i rose. Upravo u tom trenutku sunce se probilo kroz oblake i jedan zračak pade na snežno beli cvet koji se tek probudio. Svetlost spusti lagani poljubac na latice okupane rosom i obavijene jutarnjim lahorom. Jutrobog ih je zasuo suzama radosnicama i zlatnim i srebrnim prahom, stvorivši tako lakonoga, gotovo prozirna bića, kojima je ustupio nebeske dvore kako bi vesela i razdragana pevala i igrala pod tajanstvenom mesečinom, a sam se preselio u više sfere neba. Kada je tako stvorio sav živi svet, Jutrobog je odvojio nebo od zemlje tananom koprenom od rose i oblaka, kako bi bića vazduha sakrio od ljubopitljivih pogleda smrtnika. Sinovi zemlje dane su provodili marljivo radeći, a da nisu ni znali da postoji nebo, a kamoli da ga neko nastanjuje. I bilo bi baš onako kako je Jutrobog odredio, da jedne noći Zemljomila nije provirila kroz tanani oblačak na zemljicu bajnu. Radoznala vila zanemela je pred prizorom koji je tada ugledala. Sveže pokošena trava kao da je bila prekrivena srebrnim mesečevim prahom. Širila je mirise kakve vila u životu nije osetila. Bili su toliko opojni i jaki da se Zemljomili zavrte u glavi i ona lagano skliznu sa oblaka i u nesvest pade. Kad je otvorila oči shvatila je da leži na ramenu usnulog mladića. Nikad lepše lice i tamniju kosu nije ugledala, nikad snažnije mišice i šira ramena nije dodirnula. Ni najtananiji lahor po najtoplijem sunčanom danu nije bio toliko topao kao dah u ovog mladića!

51|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


TAMARA LUJAK „Luk zvezdane prašine mora da me je doveo u tvoj zagrljaj”, osmehnu se Zemljomila nežno. Celu je noć posmatrala momka kako mirno spava i tek se pred zoru odvažila da se pomeri. „Ti si moje prelepo jutro”, prošaputa zaljubljeno i istog se trena sakri među oblake. Kad se probudio Rekomir nije mogao da se otrese misli o tananoj vili. Nadao se da će kroz težak rad u polju zaboraviti na prethodnu noć, ali što je dan više rudeo, to je bio sve uznemireniji. Najzad je odlučio da se sa majkom posavetuje. Našao ju je gde u kolibi sedi kraj ognjišta, plete i tiho pevuši. „Noćas sam usnio čudan san majko”, počeo je Rekomir nevešto. Majka odloži vunu u krilo i pogleda sinovljevo bledo lice. Ophrvaše je najgore slutnje. „Usnio sam da sam nakon dugog i neuspešnog lova zadremao na poljani, na laticama jedne ruže. Ruže tako mirisne i tako opojne da sam na tren zaboravio na ovozemaljski život.” Starici se srce zaledi. Steže klupko u krilu i sva napeta nastavi da sluša sinovljevu priču. „Grlio sam ružu u snu, majko, šaputao joj koliko mi znači i koliko bih voleo da budem sa njom. Sanjao sam da je ubirem lagano, da je nosim daleko iznad brda i gora, gde se u devojku pretvorila. I tad sam je ljubio majko, ljubio žarko. I ona je ljubila mene. Onako kako to samo najlepša devojka može.“ Mladić umoran od priče spusti glavu na tren i ućuta. Dugo su sedeli tako. Starica pognutih leđa, sin pognute glave, oboje zadubljeni u misli. Vatrica u ognjištu je razigrano gorela, dan se dužio, a zebnja i strah rasli. Najzad, Rekomir prozbori: „Znaš li šta znači taj san majko?” Starica zatvori oči i duboko uzdahnu. Mladića podiđe jeza od njene ćutnje. Dugo je tako sedela a kad je najzad progovorila, Rekomir oseti kako mu se srce ledi od izgovorenih reči. „Oko moje”, odgovori starica napuklim glasom, „to znači da nećeš još dugo poživeti.” Sutradan je Rekomir krenuo na put. Bio je odlučan da pronađe devojku iz sna, jer je verovao da jedino ona može da mu pomogne. Hodao je godinu i tri dana bez predaha i odmora. Prešao je sedam brda i sedam gora, preplivao devet reka i devet mora i pregazio dvanaest dolina i dvanaest nizina, ali lepotu devojku nije pronašao. Celim putem pokušavao je da razluči da li ju je sanjao ili se zaista obrela u njegovom naručju. Ali ako je to istina, odakle je onda došla, sa koje li je planine sišla? Da li je planina njen dom? „Ne znam s kojim te je razlogom bog spustio meni u krilo, ali ti obećavam da se neću smiriti dok te ne budem pronašao”, bile su reči uz koje je Rekomir nakon godinu i tri dana lutanja najzad zaspao. Jedna zvezdica sjajna budno je motrila nad njim, hladila ga rosom i oblakom pokrivala dok je spavao u podnožju najviše planine na zemlji, jedine na koju se na svom dugom i mučnom putovanju nije popeo. Da li zbog toga što ga je priroda prožela celog ili zato što ga je Zemljomila štitila vilinskim dahom tek, kad se probudio, Rekomir je razabrao šum vetra i shvatio da ga na vrhu planine čeka devojka iz sna. Planina je bila uronjena u gustu maglu čiji su se repovi vukli po okolnim padinama. Mladić je jedva nazirao put pred sobom, a kad se nakon nebrojeno dana hoda obreo na širokoj zaravni pokušao je da dohvati koprenu od oblaka i izmaglice, ali mu je ona neprestano izmicala. Očajan, povikao je na sav glas: „Tvoji su dvori mnogo visoko, moja gospo! Ne znam da li ću moći da ih dosegnem!” Treperava koprena se raskrili umesto odgovora i tanana i sjajna vila siđe k njemu sa oblaka. Rekomir je stajao u čudu. Nije mogao da dođe k sebi pred prizorom nesvakidašnje lepote. U trenu nestade sivila dana, u trenu nestade magle i izmaglice i nebo sinu pred mladićevim očima poput safira, sunce bljesnu poput hiljadu zlatnika, blještavo beli oblaci se rasuše po nebu poput niske bisera, a nebeski dvori treperahu poput tananih vazdušnih struja. Rekomir je po prvi put u životu osetio dodir sunca i njegovu toplotu, po prvi je put ugledao belilo dana i oblaka, dugu iznad nebeskih dvora. Pao je na kolena kad je ugledao mesec i njegov srebrni sjaj zarobljen u vilinim očima. Plakao je od radosti, dok ga je Zemljomila grlila i obasipala poljupcima. Ali radost im beše kratkog veka, jer se nebo i oblaci zatresoše. Jutrobog se pojavi, toliko silan i snažan da Rekomir umalo nije pao u nesvest od straha. Bio je viši od najviše planine na zemlji, snažniji do najsnažnijeg vola i jarosniji od najjarosnijeg medveda u šumi!

52| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE „Zar si moju miljenicu mislio da ukradeš, bedni smrtniče?!”, grmeo je bog dok su gore i planine pucale i pretile da se uruše. Rekomir se tresao od straha. Nije bio u stanju da progovori. Nesrećna vila se pribila uz mladića i ronila biserne suze. Nikad Zemljomila nije videla Oca tako uznemirenog. Znala je da je zabranjeno viriti kroz koprenu, znala je da je zabranjeno zanimati se za smrtnike, ali pri pomisli da bi Rekomir zbog njene nesmotrenosti mogao da nastrada oseti snagu koju nije ni slutila da ima. Hrabro je istupila pred Oca i priznala krivicu. Čak je priznala da gaji nežna osećanja prema smrtniku. Kako je to izrekla tako je Jutrobog povuče za ruku i bez reči odvede na nebeske dvore. Rekomir samo tiho prošaputa: „Jedri lepo oblacima, kraljice mog srca”, i klonu. Prošlo je godinu dana od tog događaja, a Rekomir je i dalje živeo na planini na kojoj mu se vila pokazala i strpljivo čekao njen povratak. Koprena koja je delila svet smrtnika od nebeskog carstva bila je napukla i svakim je danom postajala sve šira. Rekomir je strpljivo i uporno radio na tome da procep proširi i spoji dva sveta. Nije mogao da se vrati u rodno mesto a da ne pokuša da približi ljudima sunce i mesec i zvezde koje su mu svake noći oduzimale dah. U prvo vreme mislio je da će poludeti od njihove lepote i nemogućnosti da ih dodirne. Zemljomila je svakog dana slala rosu i inje, lahor i oblake da ga hlade i čuvaju od sunca i meseca, dok je Jutrobog svim nebeskim podanicima naložio da zbace Rekomira sa planine. Mladića je, međutim, štitila ljubav mlade vile, ali i opijenost nebeskim carstvom. U svemu je neobično uživao: i u dodiru oblaka i u šuštanju lahora, i u hladnoći inja i slane, ali su ga posebno očarali sunce i mesec i njihove sestrice, srebrne zvezdice. „Lepa i treperava sanjarenja izmešana sa radošću i strepnjom deliš sa mnom ove noći. I mesec je nekako drugačiji kad znam da ga i ti gledaš”, šaputao je Rekomir svake noći, posmatrajući zaljubljeno zvezde. Tim bi rečima svake noći zaustavljao munje i gromove. Oluje i vetrušine bi prestajale da tutnje, a gradobitni oblaci bi odbijali da izruče teški teret na milu, lepu glavu. Zvezde su sjajile nebom novim sjajem, mesec odisao nekim novim mirom, a koprena od magle i izmaglice se sama cepala od radosti i miline.

Kad se nakon nekog vremena pukotina dovoljno proširila, Rekomir se oprezno provukao i još opreznije na oblačak nemiran stao. Maleni se oblak uzjoguni i nakrivi, ali ipak odnese mladića na nebeske dvore. Kad je stao pred zapanjenog Jutroboga, Rekomir je smelo zatražio da mu oprosti i da mu Zemljomilu za ženu. „Gospodaru, ne razumem se u munje i gromove, niti u vetrove i oluje, ali znam šta znači sunčev zračak pod prstima, znam šta znači rosa na listu, i znam…“, tu zastade na tren, kao da skuplja snagu za ono što će reći, obrisa znoj sa lica i pogleda krajičkom oka u Zemljomilu rekavši, „znam šta znače te iskre u tvojim očima.“ Iznenađen ali i zadivljen, Jutrobog je sedeo visoko na prestolu od najsjajnijih kristala i posmatrao prvog smrtnika kojem je pošlo za rukom da se popne na nebeske dvore. Možda ipak vredi više nego što sam u prvi mah pomislio, behu vladareve prve misli. Ipak je, natmuren i natušten, poput oblaka koji je nosio njegov zastrašujuće veliki presto, posmatrao Rekomira i razmišljao kojom kaznom da ga kazni. „U tamnicu s njim!“, zagrme takvim glasom da su se sami temelji nebeskih dvora zatresli. Kako su, međutim, svi žitelji nebeskog carstva stali na mladićevu stranu, uključujući i prelepu Zemljomilu, koja je, iskreno voleći mladića, bila spremna da se odrekne nebeskih dvora, večnog života i svih povlastica koje je kao nebeska vila uživala; kao i zbog ljubavi i poštovanja koje je Rekomir prema nebeskom carstvu i njegovim žiteljima gajio, a koje niko od njih do tad nije osetio – pod pritiskom svega toga - Jutrobog je na kraju bio primoran da oprosti odvažnom smrtniku i da mu Zemljomilu za ženu. „Neka su mirna nebesa i neka je mirna zemlja, od danas pa doveka“, prozbori Jutrobog gromkim glasom i lupi tri puta skiptrom ukrašenim zvezdom Severnjačom o ledeni pod prestone dvorane. Time presuda bi konačna. Nakon što je priređeno venčanje kakvo do tada nije bilo viđeno ni na jednom od oba sveta, nakon što je proslava trajala danima, nedeljama i zasenila po lepoti, raskoši i sjaju i samo sunce, mesec i sve zvezde na nebu, nakon što su sve zvanice vekovima potom prepričavale događaje sa slavlja i veličale lepotu i skladnost zaljubljenog para; sunce, mesec i zvezde, oblaci i nebo, vile i vilenjaci naselili su Zemlju i učinili je još lepšim, još raskošnijim i toplijim mestom za život.

53|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


KNJIGE

Mirjana Brkljač Hemun Odlazim na biblioterapiju. Pri samom ulasku u biblioteku osećam omiljen miris duhovne kuhinje. Miris hartije isceljujućeg dejstva.Gladna sam! Na meniju cela vojska pisaca i izdavača.Vojevaju privlačni naslovi knjiga, najčistije duše poezije,najčistijeg srca romana. Čitanje je zabavno i korisno.Vrlo složeno, misaono udahnuće zadovoljstva koje mi otvara um prosirujući vidike te mi razvija vokabular i kreativnost. Odlučujem se za knjigu; ''Pantaleon i posetiteljke" napisano iskrom pera svetskog Nobelovca; Maria Vargas Ljose! Sasvim obična priča napisana na vrlo neobičan nacin. Pomalo gutam, pomalo žvačem. Utapam se u priču koja me odvodi u novu dimenziju sveta, u novu avanturu. Do...Sledeće biblioterapije... Mirjana Brkljac Hemun "U garderobi našeg uma vise obrisi svih knjiga koje smo u životu pročitali, bas kao što odeća visi u našem ormanu" Virdžinija Vulf ''Ako pesnik ima ikakvu obavezu prema društvu, to je da dobro piše. Pošto je manjini, on nema drugog izbora. Ako tu obavezu ne ispuni, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku. Društvo-većina, po definiciji misli za sebe da ima drugih mogućnosti osim da čita stihove, bez obzira kako su napisani. To nečitanje rezultira propadanjem društva do onog nivoa kad lako pada u kandže demagoga ili tiranina.To je ekvivalent društva zaboravu; tiranin, naravno, može da pokuša da spase svoje podanike nekim spektakularnim krvoprolićem" Ovako je pisao jedan od najvecih pesnika XX veka Josif Brodski " Uzmite knjigu sa rafa biblioteke, knjižare. Knjige ne ujedaju. Knjige obnavljaju duh, prosvetljuju... Od iskre do svetionika".

54| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE

KUTIJA Sanja Vilus Skidaju mi kapuljaču s glave, sedam na stolicu kao u filmovima. Oko mene mrak. Tračak svetlosti obasjava samo moje okovane ruke. Ne vidim ništa sem ruku, ne čujem ništa sem srca u grlu, ne znam otkud ja ovde sem što sumnjam. Uhvaćen sam... Konačno neko ispred mene progovori: „Vidim došao si da priznaš?“ Umesto odgovora upitah: „Šta da priznam?“ „Ubio si nekoga rečeno nam je.“ Znači uhvaćen sam. Siguran pogled ne odaje da se kajem. Vidim samo svetiljku koja je na vrh visokog plafona i slap svetlosti koji mi se razliva po rukama. Srebrnkasti okovi bacaju čudan sjaj. Pokušavam kao dete da odigram igru ‘uhvati svetlost i pošalji ga u neosvetljen kraj sobe’… Uspelo je… u mraku zasjaše dva oka i besna i začuđena. Preko okova veza mi u čvor maramu. Imala je lep miris neke grešne dame koju su kao i mene, verovatno, doveli ovde na ispitivanje. Čovek sa besnim očima progovori: „Priznaj koga si ubio i zašto, sudija će biti blag.“ Sudija? Već mi sude? Počinjem ono čega se sećam: „ Ubio sam Malog princa.“ Besne oči sevnuše u mraku. „Nastavi“,reče mi. „Ubio sam ga jer me naučio da volim, da čeznem, da patim ali onom slatkom patnjom iščekivanja. Ja sam moju ružu volio ,a ona mi srce iščupala.“ Čujem zaprepašteni uzdah neke gospođe u sobi. Znači, Besno oko i ja nismo sami. „Ubio sam Ćorkana.“ „Nastavi“, reče tiše. „Gurnuo sam ga s Ćuprije. Dok je, onako pijan od ljubavi i nedostaka razuma, plesao po ivici života, ivici mosta.” Žena se meškolji, nije joj prijatno. Besno oko ne reaguje. „Ubio sam Ahmeta Šaba. Dao mi je svoju Tvrđavu, a ja ni sa ovom mojom ne znam šta ću i kuda. Savila mi pleća pa samo zatvara jedna vrata za drugima i ostavlja me samog sa samim sobom. (Priznaćete nisam neko društvo.) Nije očekivao ovo priznanje. Čujem trlja dlan o dlan, nervozan je. Ima „premiju“ – serijski ubica. „Ubio sam Fausta.“ „Mein gott“! vrisnu gospođa u sobi. Osećam pogled do kosti i čujem neizgovoreno pitanje: “Zašto? Kako ti je dozvolio onaj što mu je dušu zarobio zarad znanja i zadovoljstva?“ Nasmejah se tom nemom pitanju. „Ubijen je da do razmene ne dođe. Da sačuva bogatsvo duše kad drugo nije imao pa makar ceo vek proveo u neznanju.“ Nije ga oduševio ovaj čin,valjda Besno oko ima posla s istim Poslodavcem.

55|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE „Ubio sam Anu Karenjinu, lično.“ Besno oko se nakašlja, žena pušta suzu za suzom, čujem ih kako klize u maramicu. „Došla je na stanicu i dugo se dvoumila da li da skoči pod voz ili ne. Kad je pustila drugi voz da ode, prišao sam i gurnuo je pod sledeći, da je htela da živi ne bi se dvoumila.“ „Vode! Dajte vode!“ Viknu Besno oko. Osetljiva gospođa izgleda je pala u nesvest, a ja... nastavio bih dalje. Kad su me već doveli moraju da čuju. Pauza...čekam da vidim da li nastavljam ili prekidamo ispitivanje. Gospođu su izneli nije mogla da izdrži više. “Ubio sam kneza Miškina.” “On je bio dobar,a i aristokrata zašto ga ubi, nesretni čoveče?” “On je bio i ostao idiot. Ko će mi reći da dobrota prolazi u svetu nekažnjeno? Da dobar i lud nisu braća rođena?” “Hoćeš da kažeš da si dobar? upita Besno oko. “Ne, samo hoću da kažem da je on bio idiot.” „Ubio sam J.J.Zmaja“ rekoh tiho. Besno oko se nakrivi , osećam kao da ne veruje, što mi potvrdi i njegovo pitanje: „Zašto njega?“ „Podjem, klecam, idem, zastajavam, Šetalicu satu zadržavam, Jurim, bežim, ka' očajnik kleti, Zborim reči, reči bez pameti: "Ne, ne sme umreti!"… “ “Umrla je ,znaš…I poslednja nada da sve ono što smo učili nekad nešto vredi.” Besno oko se razvedri. Zasja u mraku i osvetli celu figure ozbiljnog, visokog i vitkog čoveka. “Došao si ovde zbog jedne stvari. Tražio sam da mi priznaš svoj zločin i ti si to uradio. Samo jedno mi nije jasno... Gde su leševi?” Kakvo glupo pitanje? “Zakopao sam ih.” “Gde? Priznaj još to pa te vodim kod sudije.” Tražio sam da mi odvežu ruke. Besno oko me pogleda, razmisli pa klimnu glavom “OK”. Odvezanih ruku uhvatih dugme košulje. Čekao je da izvadim kartu, dokaz mojih nedela. Otkopčah tri najgornja dugmeta i otvorih košulju. “Tu sam ih zakopao”, rekoh pokazujući rukom na srce. “Tu sam ih ubio, zakopao i ožalio.” Besno oko se okrenu ka zidu, zavuče ruku u džep od sakoa i izvadi mi jedan papir. Drhtava ruka mehanički pođe za papirom. Otvorih ga, a na njemu je bila nacrtana samo figura, nešto kao kutija. Besno oko reče: “Ovo je kutija.” Zaista ličila je na onu iz Malog princa. “ Učini mi uslugu i u nju složi sve ono što te muči.” Tako sam počeo da pišem..

56| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIVAUT

БОЈАНА НИКОЛЕТИЋ Луис Керол Замршена прича

Lewis Carroll, A Tangled Tale, 1885 превод с енглеског: Бојана Николетић (Мићуновић)

Моме ђаку Љубљено ђаче! Теби подређено, Сабира-, одузима-, множе-ње, Дељење, разломци, правило тројно, Покажи сад вешто баратање! Потом напред! И нека глас Славе Кроз векове твоју причу проноси, Док име себи не избориш посве Што и слави Еуклидовој пркоси

Предговор Ова прича се по први пут појавила у наставцима у часопису Месечна пошиљка, почев од априла 1880. Пишчева намера била је да сваким Чвором обухвати по једно или више математичких питања (као што лекови онако вешто, премда узалудно, беху скривани у пекмез нашег раног детињства) – из аритметике, алгебре или геометрије, према потреби – на забаву, а можда и поуку, честитим читаоцима тога часописа. децембар 1885. Л.К.

57|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIVAUT Чвор I EXCELSIOR „Ђаволче, водај их горе-доле.“ Румени сјај сунчевог заласка већ се губио у тамним сенкама ноћи када се погледу указаше два путника, хитајући – брзином од шест миља на час – низ врлетну страну планине; млађи је скакутао са стене на стену, окретно као лане, док се његов сапутник, чији времешни удови изгледаху неугодно стешњени тешким мрежастим оклопом, уобичајеном ношњом туриста у том крају, с муком трудио да одржи корак. Као што је у таквим приликама увек случај, млађи витез први прекиде ћутање. „Лепа брзина, рекао бих!“, ускликну. „Не журисмо овол'ко при успону!“ „Лепа, заиста!“, одврати други стењући. „Пели смо се тек три миље на час.“ „А по равном наша брзина је..?“, покуша да измами одговор млађи; јер, он беше слаб у статистици и препушташе све такве појединости свом старом пратиоцу. „Четири миље на час,“ други одговори уморно. „Ни унце више,“ додаде, с љубављу према метафори тако честом у постаријих људи, „и ни пенија мање!“ „Беше три сахата после поднева када кренусмо из крчме,“ рече младић, замисливши се. „Тешко да ћемо стићи на вечеру. Може бити да домаћин глатко одбије да нам да било какву храну!“ „Гунђаће због нашег одоцнелог повратка,“ беше озбиљни одговор, „и корити нас док свега не будемо сити.“ „Дивна замисао!“, повика други, смејући се раздрагано. „А наложимо ли му само да нам изнесе још које јестиво, претпостављам да ће његов одговор бити колач!“ „Добићемо баш оно што заслужисмо,“ уздахну старији витез, који никада у животу није разумео шалу, помало расрђен неприличном лакомисленошћу свога друга. „Биће већ девет сахата,“ додаде полугласно, „у време кад приспемо до крчме. Многу ћемо миљу већ превалити до тада!“ „Колико? Колико?“, узвикиваше живахно младић, увек жедан знања. Старац је ћутао. „Кажи ми,“ одговори, размисливши један трен, „које је доба било кад заједно стајасмо на ономе врхунцу. Не тачно у минут!“, додаде ужурбано, читајући приговор с лица младог човека. „Нек' твоје нагађање и за бедно пô сахата промаши мету, па је то све што тражим од сина твоје мајке! А онда ћу ја теби рећи, тачно до у инч, колико смо отклипсали између трећег и деветог часа.“ Момак само јекну у одговор, а згрчене црте и дубоке боре што су се јуриле више његових мужевних веђа откриваху бездан аритметичког ропца у који стрмоглавце беше бачен једним неочекиваним питањем.

_______________________________________ excelsior (лат.; прил.) – горе, (на)више (прим.прев.)

58|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIVAUT ДОДАТАК „Чвор,“ рече Алиса. „О, допустите да га ја раздрешим!“ ОДГОВОРИ НА ЧВОР I Проблем: Два путника су време између 3 часа поподне и 9 увече провела у шетњи по равном путу, узбрдо, и натраг кући: по равном су ишли брзином од 4 миље на час, узбрдо 3, а низбрдо 6. Израчунај препешачену раздаљину: исто (са одступањем од пола сата) и време њиховог приспећа на врх брда.

Одговор: 24 миље: пола седам. Решење: За савлађивање 1 миље по равном треба ¼ часа, узбрдо ⅓, низбрдо 1/6. Дакле, за прелажење једне те исте миље тамо и натраг, била она у равници или на стрмини, потребно је ½ сата. Према томе, за 6 часова они су прешли 12 миља у одласку и 12 у повратку. Да је оних 12 миља у одласку било скоро све по равном, било би им потребно нешто више од 3 часа; да је скоро све узбрдица, мало испод 4. Отуда, 3 ½ сата мора бити у оквиру одступања од ½ часа од времена потрошеног за успињање до врха; стога, ако су кренули у 3, тамо су стигли највише пола сата пре или после 6 ½.

___________________________________________________________________________

Увређени професор Професор Балбус, љубитељ Граматике, језичке акробатике, логичке хармоније и симетрије, био је, касно поподне 27. јуна 1980. изненада увређен. Читаво пре подне истога дана провео је стрпљиво и савесно испитујући десетину студената, све самих девојака од својих деветнаестак година. Једини изузетак чинио је симпатични и лукави младић, Грк, који, уосталом, није баш ни тако лоше познавао градиво. Са стране, у другој клупи, седела је једна млада жена и помно пратила ток испитивања не привлачећи на себе пажњу. Професор Балбус ју је приметио, међутим, пошто је често погледао у средовечног човека што је заузимао клупу иза њене, просветара из унутрашњости који је дошао да полаже допунски испит из латинског. Просветар је направио две-три упадице, да покаже како свашта зна, а и да оствари контакт са професором. У некаквој паузи између испитивања двоје студената, професор је просветару таман почео да објашњава где би можда могао да нађе његову књигу с латинским текстовима, кад се јави и она млада жена да каже како и њој треба књига, прекинула је студије па би сад хтела да их настави. Професор је од тог тренутка почео повремено и у њу да погледа кад би нешто објашњавао. Волео је да види озбиљно младо лице које без страха сусреће његов поглед: увек онај исти трачак наде да ће у неким очима препознати разумевање и љубав према Језику и његовом најдубљем устројству каквима се сам одликовао.

59| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Uvređeni profesor Испит се отегао, откуцало је већ било један а много је студената тек требало испитати. Професор Балбус заказа наставак испита за исто поподне у пола пет. Док је прикупљао своје ствари по катедри, она млада жена приђе да се обавести јесу ли књиге по којима припрема испит у реду. Професор Балбус се љубазно распита која је она генерација, потврди јој да треба да ради по програму по коме је и учила, још једном објасни у којим књижарама да потражи његову књигу, па се уз љубазан осмех растаде од ње кад она рече како ће се видети у септембру. *** Улазећи у салу бр. 22 нешто после пола пет, што није прошло непримећено међу студентаријом („Балбус касни, шта ли то треба да значи?“), професор Балбус одмах уочи ону исту младу жену од пре подне како седи на истом оном месту. Зачуди се али не рече ништа, направи се да је и не примећује. Ни она није давала никаквог знака од себе, као да нису попричали и онако се љубазно растали. Седела је ту и ћутала скоро два и по сата, слушала испит и као помало избегавала професоров поглед. Око седам, она изненада устаде, пребаци се у клупу до неке две студенткиње, прошушка нешто са њима, узе од једне књигу и изађе напоље. Врати се после десетак минута и ушавши рече: Рекли су ми да вам кажем да вратар закључава врата. Врата? – рече професор Балбус увређено. – Реци му да дође код мене ако има нешто да каже. Добро. Хвала, довиђења – рече она збуњено, па, вративши књигу девојци од које је била узела, изађе из просторије. „Видећемо се ми у септембру,“ помисли Балбус озлојеђено. „Такво дисхармонично понашање сведочи само о једноме: та је госпођица претворна и несигурна зато што покушава да се провуче!“

1990. ______________________________________

Bojana Nikoletić, Gradske priče, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo 2015, 96 str.: ilustr.; 21 cm, ISBN: 978-86-6029-213-3 Jedan petostruki esej, osam kratkih priča, dosta aforizama i šest crtica čine raznorodne delove omnibus koncepcije ove knjige:  Esej o dž (Džukele u mojoj glavi - Uvod; Psi-uličari; Medvedi; Majmuni; Vukovi; Bedekeri)  Gradske priče (Tamo i natrag; Austro-Ugarska; Uvređeni profesor; Bazen; Sivi; Gvozdena krava; Četiri žene; Kao vrištanje po šnitu)  A_aforizmi  Crtice Iz prikaza knjiž. Milutina Ž. Pavlova ("Dnevnik", Novi Sad, 5. okt. 2015): "U jurnjavi za prisvajanjem života, sa krpljenim senkama na svetloj sceni svakodnevice, tragom vremena ka ciljanoj granici slobode, da se umećem shvatanja danima da smisao, zatičemo se u opažajima glavnog pripovednog lica razotkrivajući krhkost i kakvoću sopstvenog smisla u jurnjavi dana za danima." O knjizi na sajtu BKC: http://banatskikulturnicentar.blogspot.rs/2015/02/bojana-nikoletic-gradske-price.html

60| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


KREATIVNI KUTAK

Анђео чувар дечјих снова то је наш чика Јовa Књижевност за децу обележио ти си и на велика врата у историју песничких великана ушао си.

па и нама, одраслим читаоцима. Добро те памте и баке и деке старе, за које сви још увек маре, без обзира на традицију и обичаје.

Спајајући машту, игру и смех ниси доживео никакав песнички пех. Продр'о си у срж дечје главе и показао им вредности праве.

Превелика туга и бол за изгубљеном породицом јер ти у „Ђулићима увеоцима“ нађе спас и од меланхолије доби нови песнички „глас“. не утицаше на стваралаштво твоје,

Публику и међу најмлађима увек имао си, Ташунаљке твоје насмејаше бебе многе, а „коњаници“ наши добише свемогуће ноге. један од најчитаниjих свагда био си. а тек Лаза-материна маза, Пура Моца и Лени Рава јер твој „Невен“ беше богатство право Мали Ђука, Лени Гаша, све су то срцуленца наша, песничка су достигнућа права. Ужитак пружају они свима,

Изокренуо си речи и логику многу, дао себи велику слободу и нонсенс увео као нову песничку моду и дечје образе од среће румени. Кроз песме си нас учио свему и остављао поруке разне, и прави правцати друг. која и данас плени био родитељ на куб

61|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Aleksandra Filipović

POSVETE

ПОД СНАЖНИМ ОКРИЉЕМ ДЕСАНКИНОГ ГЛАСА Под снажним окриљем Десанкиног гласа, све у читаоцима нагло заталаса. Емоција лепоте, радости и саосећања одраз је њене поезије љубави пуне које свако дете може да разуме. Природа је њен верни друг, и она јој песмом враћа „дуг“. У сликама неба, траве, росе, паукова који задовољно мрежу плету, она живи у свом минијатурном свету. лептира шарених крила и Често пејзажима лута, ужива у вожњи покрај сеоског пута и звонцу ливадском које удара бим-бам да „трепавице дремљивице буде срам“.

молећи Душана цара да чује њену реч и молитву снажну и људима ублажи изречену казну. Смрт крагујевачких ђака, такође је тема њена људској и земаљској неправди одузе живот без имало даха. и горка опомена која чети недужних ђака

Предана и посвећена Десанка, својим вредним песничким опусом, поносно стоји уз цењеног нам Змаја и заједно са њим пружа неисцрпан извор естетских доживљаја.

Материнском љубављу надахнута она тражи помиловање за све људе света

62| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


KREATIVNI KUTAK Литерарна секција ОШ „Свети Сава“ Бијељина Ментор: Мирјана Лазаревић

Војислав Дурмановић, VII разред

ДРИНА-МАЧВАНСКО МОРЕ Подне је и Сунце се високо надвило над мачванском равницом. Златне влати пешнице стоје усправно као свеће, док се млад зелен кукуруз суши и савија под врелим сноповима светлости. Баре између њива које су пружале дом и храну жабама,вилин коњицима,чапљама и родама сада стоје суве и испуцалог дна а високи јаблан крај сеоског пута стоји попут каменог кипа, ни листићем да мрдне. Ветра нема, људи се од врућине крију у кућама. На врелом бетону цврчи свака кап воде која на њега падне. Свакако да људима и животињама треба неко место где би могли побећи од ове страшне равничарске врућине. Пожеле да се склоне у хлад и свежину планинских шума или да се окупају у хладној морској води. Мачва можда нема планине, али своје море има. То је река Дрина. Некада снажна планинска река својом снагом је одваљивала брегове и крчила свој пут кроз планинска беспућа, а сада се попут неке велике змије лењо провлачи кроз равницу. Ипак, Дрина је још сачувала душу планинске реке она својим благим шумом прича приче о одваљеним дубоким кањонима и порушеном камењу чему сведоче и сјајни облутци на њеној обали који су вероватно некада били део неке силне старе планинске стене која је поклекла пред моћном реком . Када крену врућине, ка Дрини похрли цела Мачва. Сви се веселе одласку на њу и сви уживају у пливању, роњењу, пецању и скакању у воду. Најпосећенија је једна плажа у Црној Бари. На обали те плаже налази се извор хладне и чисте воде која на свом путу ка Дрини формира малу, десетак метара широку ,речицу тако бистру да се у њој могу јасно распознати силуете риба и осталих бића којима је она дом. Такође, плаже су пуне бара које је Дрина оставила за време пада водостаја. Постоји још једна занимљива ствар везана за Дрину. Иако своју ледену воду носи још из свог извора и притока у планинама Босне и Црне Горе,у питомој Мачви се често деси да у плићаку,пар метара од обале, избије извор вреле лековите воде И помеша се са хладном дринском водом. У каснијим летњим месецима таква места су најпријатнија за купање, а често су богата и рибом коју риболовци радо лове, нарочито уочи поста. Обале Дрине су обрасле шумарцима, као створеним за смештај викендица. Заиста, у њима се налазе разне викендице: од сређених и улицканих од фасадне цигле до разних брвнара и вајата па чак и преуређених хладњача! Викендице можда јесу заштићене од сунца и поплава,али нису од комараца којих су дринске мртваје препуне. Тих мртаваја највише има у Црној Бари, која је и добила име по једној, у доњем току Дрине на ушћу Дрине у Саву. Дрина овде прави и аде, те њихов изглед плављењем и одроњавањем непрестано мења чинећи да површина воде потпуно промени у пар сати. Када ниво воде опадне, у Дрини се могу видети стабла и пањеви четинара које река довлачи из планине, подсетници Дрининих корена. Али се у Мачви Дрина, и даље поносна али доста ослабљена, може препливати или прегазити без икакве опасности за време овако ниског водостаја. И најзад после свог дугог путовања, Дрина се улива у Саву завршавајући тако свој пут. И то је била прича о Дрини, тој предивној реци, каткад тако питомој и пријатној, а каткад тако грубој и немирној. То је река која се међу Мачванима не помиње толико често, али она и даље постоји и заузима место у њиховим животима и у чијим чарима они уживају више него у чарима било ког другог места на свету. То је Дрина, река чији је ток попут људског живота: настаје нејака, млада буја у брзо тече напред, затим стари, утишава се и најзад тихо и полако нестаје. То је мачванско море.

63|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PESME IZ KREATIVNOG KUTKA ПРИЈАТЕЉСТВО „Имам много пријатеља!“ Хвале се. Чак их и не познају, Тек тако површно, Срели их у школи! Треба знати изабрати праве, Искрене другаре... Не оне који чим им окренеш леђа Маску своју скину И покажу своје право „ја“. О не, не требају ми такви. Имати друга много ми значи, Много вриједи... Он је ту да ти чува леђа И кад најјачи вјетрови дувају ка теби. На великом одмору увијек си са њим. Разговарате, домунђавате се, Кришом, да вас нико не чује. Е, видите, то је друг! Па да му кажете и државну тајну, Он је чува. Себично, и ником не да!

и вријеђа ова битка наша. биологија... А сада тонем! Није битно! Важно је да смо Све своје благо заједно. заједно са собом вучем. И не труди се, Пријатељство подразумијева не можеш га вратити! да Шаљем ти поздраве рањеног Ти је он и раме за плакање и срца, Друг за шале. које се још увијек нада да то ниси био ти! Кажу, ако није ту за тебе Да је то била сијенка неког Кад ти је најтеже другог Не треба бити ту ни кад који је из засједе чекао, цвјетају руже. и своје вријеме дочекао! Потопио си ми брод. И у праву су. Ни не треба! И струјама другим га предао! И ниси се за њега борио, само Али једно засигурно знам! си бјежао! То је благо које се тешко нађе, Сада је крај! А још теже сачува. Зато, не дајте се! Поготово ви одрасли. У вашем црно-бијелом свијет све се тешко сачува, пријатељ посебно.

Кажу:“Немам времена да му се јавим.“ Лаже! Има времена, Само је питање да ли си му Приоритет или само опција.

Често кажу да познају те више И од самог себе. ДРУГО ЈА Можда лажу, можда не. Али то је знак. Значиш му много, највише. Први пут видим твоје "друго ја!" Мисли често лете, Изненађена сам! Увијек према њему. Не схватам! И тако, телефон се оглашава Како је из такве плодне земље По цијелу ноћ, никла љута коприва! Непрекидно до јутра. Разапела сам сва своја једра, на палуби носила срце! У школи, под обавезно, А ти си га као злато, Сједимо у истој клупи. продао лако, Математика, физика, да се китиш њиме. Марио ниси што ме боли

64| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

Миња Дракул VII разред Литерарна секција ОШ "Свети Сава" БИЈЕЉИНА Република Српска, БиХ Ментор: Мирјана Лазаревић


KREATIVNI KUTAK Катарина Цацановић VII разред Литерарна секција ОШ "Свети Сава" БИЈЕЉИНА Република Српска, БиХ

Ментор: Мирјана Лазаревић

Autor: Jovan Gagić

ЉУБАВ Када си нервозан Када не знаш шта да кажеш Када ситну лаж слажеш Знај да си заљубљен. Када се смијеш шалама Које ти нису смијешне Када гледаш у њене очи Плаве вјечне знај да си заљубљен. Када њена ријеч Твоју бол излијечи Када се крај ње осјећаш сигурно Безбједно Заљубљен си Вјеруј ми.

ПОД ЈЕДНИМ МОСТОМ Под једним мостом Крију се Све тајне Све љубавне приче, Састанци, Младост која ниче. Крију се и неки растанци Чак и пољупци. Под једним мостом Крије се Смијех и гријех, и Љепота и доброта, Чак по нека лаж. И све то Под једним мостом. Под једним мостом Неки су се смијали, А неки су и плакали. Под једним мостом Неки су се скривали, Неки су пјевали, А неки су сликали. И све то Под једним мостом.

65|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


KREATIVNOST NA DAR ХОМОЉСКИ КАЧАМАК Мaлена сам девоjчица ја, срећа ми у окицама сја, знам како се качамак кува и то ми је вредније и од злата сува.. Просејеш, драга, брашно, веруј ми, тај је чин узбуђење страшно. Бакрач на вериге мећеш па мало двориштем шећеш. А кад проври водица та спреми се да те срећа обузме сва. Качамало и чуркало справице су чудесне са пурцима решавају те ситуације стресне. Спусти онда бакрач на жар па се сети где ти је лопар.

мр Звонимирка Јовичић Последњих 11 година запослена је у четвороразредном комбинованом одељењу у Основној школи „Моша Пијаде“ у Жагубици, у одељењу у Изварици. Воли да

Док га жар од дна одлепљује, његов мирис почиње све да задивљује. Крпу брзо у руке и следећи проблем реши без муке. Бакрач нагло окрени, а онда нож припреми дрвени. На комаде га исеци мање и спреми се за право уживање. Додај му млеко или сир, овакав оброк не може пружити ни царски пир.

пише песме и драмске текстове, а томе с љубављу подучава и своје ученике. Додатне

информације о њеном раду можете погледати на блогу „Креативност на дар“.

Ученици ОШ ,,Моша Пијаде“ одељења у Изварици са учитељицом Звонимирком Јовичић, школска 2015/2016. година

66| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Kreativni kutak СЕТИМО СЕ КАРАЏИЋ ВУКА Вук је хтео где год пође да писмен кући дође. Његова паметна рука упростила је азбуку без мука. Вук је паметан био и жељу да описмени људе није крио.

Био је препун среће када помогне да се стегне знање веће.

Ђорђе Јовичић, 3. разред Основна школа ,,Моша Пијаде“, одељење у Изварици

Његова ћерка звала се Мина

учитељица Звонимирка Јовичић

и за његово срце била је блистава звезда.

и била је веома фина. Мајка му се звала Језда

Отац му се звао Стеван

и кад би видео Вука био насмејан.

Autor slike: Jovan Gagić 67|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PESME Dijana Jovanović – Jovanović

Neda Dukarić Kostelac SASVIM SLUČAJNO

TUŽNA JESEN Doći će dan Kada ću Pitome ribe Napojiti Posnim snovima

Zdrobiti Nevinu jesen I otisnuti se U sivilo Jakih boja DALEKO OD TEBE Negdje Daleko od tebe Poželim Oblake smotati U klupko Stvrdnuto nebo Utabati Po mirnoj ulici I u komadu vode Srasti KLEPET U očima jutra Čuje se Samo Klepet Moje Polomljene sjenke

Našla sam te sasvim slučajno u masi mnogih plastičnih lica marioneta bez sjaja u očima, loših kopija čovjeka izgubljenog originala našla sam te šutljivih usana usred buke velegrada okićenog lažnim sjajem čuvao si mir ispod obrva obojan toplinom, oslonjen o vlastitu savjest u kutu oka skrivao san

sasvim slučajno prosuo si riječi molitvu šaptom sročenu u sumrak urešen injem, smrznutim znojem Nikte što me dovela k tebi izgubljenu vječnu lutalicu promrzlu i umornu od potrage za vatrom sasvim slučajno zapeh za tvoj lutajući pogled neočekivan između munja obijesnog neba što se grčilo pred snijeg,

68| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

pružila sam ruke da uhvatim sjaj ugrijala dlanove varnicama sna i pobjegla u noć da se mogu vratiti namjerno.

Slađana Nedeljković PESMA kao slika LJUBAVI Neka ova slika bude kao lek Za sve one napisane tužne pesme Za sve one dane koje život nosi Nudim reči poklon da ti budu spokoj… Nek trenutak ovaj ostavi te snenu U jutru, u noći, kada svoja jesi Kada kao reku, strastvenu i meku Zagrljaj te čeka dar njegovih ruku… Neka ta te sreća preplavi, zanemi Utisne u tebe, kao trag večnosti i njegova duša, jeste u dilemi čezne da navek budete stopljeni… pesma je nastala 12.01.2016.


Poezija Jovana Bajca НА ЈЕЗЕРУ Пуне крчаге блудног Водолије, праћене сетном свирком џезера, небеска сила изнова пролије у бистру воду горског језера... Лепоту твоју испод обрва посматрам лежећ' у грмљу, малена...! Ах, пожуда ме свога опхрва, гледајућ' чедност изнад колена...! Ал' не видиш ме... Скрива ме храст... Нага си... Пливаш... Дрска и смела... Не знаш да погледом каљам ти част... А то ни најмање не би хтела... Веруј ми, нисам никакав простак! То је од Сунца опсена, варка... Твог једрог тела никад ми доста... Обузима ме помама жарка... Ух, испаде ти мирисни сапун...! У води правиш најслађе позе... И кикоћеш се... Ја бленем... Ма, пун ми куфер поезије и прозе... Шумарак чини природни декор језеру, теби и свој обали... А ја ти шаљем нечујни прекор што љубав нисмо испробали... Ал' чедност ниси укаљала удахом бôра и магнолије... Само си мене жељног успавала, спајањем страсти и чаролије...

Аутор: Јован Бајц

НА ПЛАНИНИ Јутро ти опет ум обузима... Стазе те шумске опет заводе... И поново ти дах одузима густиш где расту дивље јагоде...

Ех, кад те болно у срце такну, кад се жестоко на тебе испизме, тада облачиш перјану јакну, обуваш тешке планинске чизме...!

Лудило неког високог напона кроз гудуре се мучно упиње... Погледом пратиш почетак успона и береш мале дивље купине...

Ех, баш сам и ја шерет и чудак, са горском браћом направих нонет, на леђима ми претрпан руксак, а ја ти пишем љубавни сонет...!

Насред нигдине стављаш дерезе, јер не даш да те стрмина скрха... Поздрављаш снегом клонуле брезе и тромим ходом идеш до врха...

А животна нас врти спирала кроз речне дôли и кроз планине... Ох, да ли ће нас Панова свирала одвести истим путем даљине!?

Аутор: Јован Бајц

69|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


TEMA BROJA SVETLANA PEJIĆ NISI ZNAO… Ništa o meni nisi znao tupavi seljače sa izlizanim đonom Samo si se svojoj sreći radovao sedeći za mojim tronom A ja nisam željna slave, ni pehara sjajni' Sve se moje pjesme u mojoj glavi slave pod okriljem zašivenih tajni Ništa o meni nisi želio znati, a moje si korake želio imati. Ni to da volim Jesenjina, da me oduševio Tolstoj i njegova Karenjina Da Peru Zubca spominjem samo zato što govori o Svetlani O nekim kišama, pa mi se činilo kao da govori o nama. Nisi znao da pišem zbog nekog ko više ne zna ni kako se zovem Nisi znao da stihove namirišem i tuđim bolom kao viječni boem -Miljković Branko I nisi nikad volio tako, uvijek samo onako mlako, nejako, nejednako A ja sam nagla ja trzam i vučem dok ne svučem stih do rime trajne i znam da čuvam tajne Ja umijem da volim snažno muški odvažno niko se još nije na moj krik odazvo I volim Koelja o da, volim hipike pomalo Sva mi od snova postelja a snova mi premalo. Ništa o meni ti nisi nikad doznao nisi bio radoznao I rijetko si čitao, možda nimalo ništa te nije zanimalo. Svoje si želje ređao po mojim stazama Zašto si to činio nikad nisam saznala. Ruke si uvijek skrivao po dzepovima često kasnio i folirao pred drugovima.

Snovi ti po drumovima raznijeli dvorac kao u filmovima Nisi znao ko si i kome pripadaš Svaka je rijeka mogla da te nosi i od svake rijeke tok otimaš. Ništa te o meni nije ticalo svaku si mi sumnju smjehom golicao Bio si zao trenutke si mi krao Sa tuđih stabala plodove ubirao dok si na mojim polako umirao Nisi znao da sam čekajući umjela praviti čuda, Nisi znao, i tako ne znajući umjesto tebe zavodio me Pablo Neruda -u stihovima kao da me zavodi likovima raznim možda praznim čekanjem trajnim i ja sam vrijeme zavela čuvanjem tajni. Umjesto tebe zavela me Santa Maria della salute i ponavljanje prvog stiha u poslednjem Ubio si me, i to ti je bilo poslednje. A oživila me Strepnja Desanke kao kad u očima neznanke prepoznaš sve sastanke Nisi znao da sam se rodila u duhu Disa Mrtvo granje mi jedino ima mirisa I njegova "Možda spava" spava zaista u mojim pjesmama Pjesniku duša ne jenjava i kad se stih guši u suzama Nisi znao, potajno sam voljela Jesenjina... I da me oduševio Tolstoj i njegova Karenjina Nisi znao da je Disova "Nirvana" svaku moju strofu imala.

70| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Poezija Gorjane Ane Dabić

Gorjana Ana Dabić

da li ti je zvezda tu zasadjena ko što se na moje oči zalepila. Ne dam da otkriju neotkriveno jer tu sam u čitanju snova nesanjanih

u delovima koji se ko slagalica, raspu medj’slovima. Hoću sliku tvoju izmedju stihova, glagola, imenica, izmedju razgovora, pitanja u mreži metafora i neotkrivenih odgovora. Ti, sanjaru nasmejani, suznih očiju

ČITAM TE (Miki Antiću)

boemu sa snovima na obrazima čitam te i čitaću dok te ima,

Čitala sam te, čitam i čitaću

i dok me ima.

tebe, večiti sanjaru, boemu, riznico izgovorenog i neizgovorenog i svega onoga što reč nameće. Ma čitam te i čitaću, odvažnoću uplašene devojčice u nepoznatom svetu lirike, mistike i metafore. skrivaću se izmedju slova i redova

s vremena na vreme tek da me ne nadju u nedrima tvojih savršenih izjava, gde tražim deliće, nečega od tebe. Čitaću u sazveždju Velikog medveda

71|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE

Monah koji je voleo vozove

Svetlana Radosavljević

U

toku dana protutnji i dvadesetak vozova, oni teretnjaci baš protresu odaje Oca Spiridona. Ne ljuti njega to, odrastao je u Kraljevu gde vozovi paraju sirenama mirne popodneve. Čovek voli da se slike iz detinjstva ponavljaju da ih oživljava i doživljava ponovo. Možda bi Otac Spiridon bio još usamljeniji da nije ovih drugara džinovske tutnjave koji prolazeći pored manastira donose svetove koji su nekada pripadali monahu. Sa svakim vozom proleti i neka uspomena, zastane u sećanju, a onda polako otklizi sa onim teretnjakom koji krije sve ono što prevozi i ovu uspomenu vrati u tamni kutak. Mačku Lizu Moskovski vozovi probude i ona zafrkće i pomisli – Pa što ste tako bučni kad slatko spavam! A što i da lovi, bolje je da spava, ona je mezimica Oca Spiridona i jedini njegov prijatelj u dugim jesenjim večerima. Ime je dobila slučajno iz jednog razgovora o di-džejevima, jer i ona miksa zvukove dok spava. Tako se dani ređaju, jesen se primiče kraju, a vozovi istim tempom prolaze. Ocu Spiridonu dan prođe i ovako i onako, ispunjen i neispunjen, ali noć je priča za sebe. Kotlina u kojoj se manastir Sv. Nikole nalazi nekako je sama po sebi specifična, a svi zvukovi i oni iz šume i oni iz pravca pruge dugo ostaju čulni i tako se svakodnevnica kotrlja. Skroman je Otac Spiridon, neće reći da mu j eteško, po boji glasa vidi se da je optimista, ali svi oni koji ga posete kažu da zaslužuje mnogo više nego što ima. O velikim praznicima službe su lepe, manastir posećen, ali praznici nisu tako česti! Veliko srce Oca Spiridona ispunjeno je ljubavlju, ne žali se ni na šta! Kaže u šali ,, Ne želim da pogazim siromaštvo, to je jedna od monaških vrlina''. Kaže da se Bog o njemu stara i uvek mu pošalje nekog ko mu pomogne ovako ili onako, tako da ne brine hoće li biti dpvpljno hrane i svega što mu treba. Do prodavnice ima dvanaest kilometara i ređe ide, pa tako namirnice ne gomila, voli da podeli suv hleb sa senicama, da se ne baci! Kaže u šali ,, Zaslužuju to senice, lepo mi pevaju, lepo se okupljaju u blizini se pile pa je uvek veselo''. Suv hleb Otac Spiridon stavi u džak rešetkast mali, iz kojeg je potrošio papriku, pa okači na stranu zvonika, visoko da Liza ne dohvati. Senice znaju da je to za njih pa se site najedu, a otac Spiridon i Liza posmatraju gladne goste . Liza bi se i popela da neku senicu smakne, ali džak visi u vazduhu i otežava joj pristup. Monah onako setno i zadovoljno posmatra ptičice i misli kako im malo treba da budu srećne, da je tako i sa čovekom, bilo bi dobro. Molitvu pre obroka izgovori, a onda sam sedne za stolom, Lizi da najbolje parče da zajedno ručaju, a onda u par zalogaja zadovolji glad i tako sam odustane od jela. Bio je i on u manastirima gde deset i dvadeset monaha seda za stolom i uz razgovor ručak potraje, šala i smeh ne izostanu, a sad, sve je drugačije. Čitao je o starcima pustinjacima koji su se podvizavali, ali nije bio baš siguran da bi on bio taj i da bi to sve mogao. Trudi se uz te senice i vozove da ostane onaj stari Otac Spiridon, vedrog duha i pun optimizma da toplinom druge blaži, a Bog mu pomaže. Reče još u telefonskom razgovoru da sakuplja neke reči koje nije čuo pa mi ispriča za ,, sramuljče'' zadnji zalogaj od koga se svi stide i ne žele da ga uzmu i pojedu. Kaže i da se lisice i vukovi ,,smucaju'' okolo po šumi i tako još po neki biser izgovori dok u razgovoru krati dan s poznanicima. Putnici i namernici kad svrate biće im na duševnu korist poseta manastiru Sv. Nikole, a ovom monahu, dečjeg duha, koji voli vozove prekratiće dane samoće i dati snagu da opstane i ostane dosledan izabranom putu.

72| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Intro

Helena Himel

Piše: Helena Himel Intro Intro. Dug.Težak. Iznova ga preslušavaš. Nem si. Gluv. Intro. Izaziva strah. Zabrinutost. Tugu. Intro u kojem si spreman na sve. Da se promeniš. Pružiš otpor. Zaigraš. I u isto vreme ne dozvoliš da nanovo zasvira. Želiš da stojiš čvrsto na tlu i boriš se za nove tonove. Tonove raštimovane gitare, koje ćeš učiniti boljim, tek pod svojim prstima. Intro. Nanovo intro. A, onda ćutanje. I tvoja hrabrost. Skrivaš se iza vapaja. Ne govoriš. I odlaziš. Razmišljaš o koracima i da li su na pravom putu. Da li otključavaš vrata pravim ključem ili si ga ispustio u istom, možda pogrešnom. Intro. Bližnjih. Tebe. Mene. Svih nas. Tišina. I ona nadljudska moć. Smeh. Kao reakcija na sad. Ovo. Sve između nas. I glas. I pogled. I pozdrav. I tiho zatvaranje vrata. I izlazak. I priželjkivanje povratka. I mogućnost za delovanje. I isprika. I nov korak. I opet intro. Sada u mislima. Hoću da ga dokučim. Hoću da mu pomognem, a on to ne dopušta. Iznova svira. Beži mi pod prstima. Plače. Zavija. Intro, zbog kojeg gledaš nekim drugim očima. I govoriš. I voliš. I trudiš se da ne zaboraviš. Intro. Za sve nas. Za bližnje. Za tebe. Za mene. Za nas.

Foto: Jana Radičević

73|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


IZ KUTIJE LJUBAVI

Iz kutije ljubavi Zabranjena zona Kuda? Samo napred, izustih. Niste me razumeli, ovo je zabranjena zona. To si odlučio ti ili su drugi odlučili umesto tebe, za sve nas !?! Ćutao je. Nije se pomerao. Napravio je zastoj i čekao. Hoćeš li se pomeriti? Žao mi je, zabranjena zona ! Ne mogu se pomeriti. Ne možeš ili nećeš? Postoji bitna razlika. Ne mogu, zaista. Zašto? – upitala sam besno. Ako te sada pustim, značiće da sam odustao. Odustao od čega? Od borbe. O kakvoj borbi, govoriš? Ne razumem. Borbe za ljudska prava. Nasmejah se onako bezobrazno s nevericom. Ne vidim šta je tu smešno, danas svi štrakuju. Pa sam rešio i ja. Evo ja štrajkujem jer više nema Merlinke. Nema ljubavi i vlada glupost. Život je preživljavanje. Posao rijaliti šou. A, ja sam postao nacionalni klovn. I baš si rešio da zaustaviš saobraćaj? Pa, da. Našu zemlju najviše potresa zastoj u saobraćaju. Problem mora biti rešen istog časa. Zanimljivo. Jeste, još kako. Dugo sam se ja pripremao za ovako nešto. Odlazio sam na psihološke radionice jednom nedeljno i postao sam toliko dobar da su me izbacili. A, zašto su te izbacili? Pa ispostavilo se da je opasno kad razumeš ljude. Ili da budem precizniji kad ih provališ onako do koske. To nikome nije od koristi. Znaš kako danas je postalo moderno biti tajnovit, sakriti se pod gomilom šminke, staviti naočare za sunce i popiti limunadu pod suncobranom. Napraviti selfi sa smeškom i odglumiti neka prijateljstva. Ljubav je postala reč. Volim te, jer mi trebaš. Zapravo još više te volim, jer želim na more, novu marku cipela i strava tašnu koju sam videla u izlogu. Volele bi one mene i da sam fotomodel. I da sam uspešan. I da ne mogu da otvorim novčanik od love. Ali, žao mi je. Ja sam nažalost, nezaposleni glumac, a ovo je moja najuspešnija uloga do sada. Seci !

74| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Prikazi

Lav Lukić

О романима о српској средњовековној властели Слободана Станишића Свог драгог пријатеља Слободана Станишића упознао сам давно када је мама из ормана извукла своју стару књигу ,,Принцеза солитера“ и почела да чита на глас. То је иначе опробани родитељски рецепт како на време проширити књижевну инфекцију за коју не постоји имунизација. Kaсније, када сам научио слова, дружио сам се са Цвонкијем, а онда сам и сам почео понешто да бележим. Идући тим путем морао сам да сретнем оне који су тамо већ одавно. Тако сам упознао писца пре него што сам почео да читам о Душану и његовим витезовима. Романе о српској средњовековној властели просто морате да прочитате. Сада вам их нећу препричавати, али ћу вам рећи да су са мном биле и на плажи и једино су ме са њима могли намамити из мора. Немојте да дозволите себи да одрастете, а да више знате о нинџама, Харију Потеру, вилењацима и хобитима, разним гусарима, освајачима, разбојницима... него о себи. Приче о Душану су приче о вашој крви, о вашим прецима и када их добро упознате, биће вам јасније на кога личите и зашто вам је важан инат, принцип, на кога сте тврдоглави, како то да увек имате неки одговор, зашто се често свађате, откуд вам понос и како то да волите химну. То није уџбеник из историје, иако су историјски подаци у књигама тачни. То је историја развијања особина нације. То је и више од тога. То су приче о градитељима и ствараоцима у сваком смислу те речи. То је и прича о одрастању. То је и прича о љубави која је некада бунтовна, тинејџерска, као љубав младог Душана и Јелене, а некад отворена, безрезервна као љубав животиња према њиховим господарима. Од читања ових књига сигурно се нећете уморити. Оне су писане лако као да је то најлакши посао на свету. Стране саме клизе и само гутате и тражите још. Последица је очигледна. Заволео сам Душана. Нисам ни могао другачије када је поштен, отворен, добар, пристојан, достојанствен, разложан, леп, веран, мудар, храбар, пустолован, вешт, вредан... У ствари, када мало боље размислим, са косом мало дужом него што је уобичајено, увек леп и елегантан, одмерен у говору, јасан у садржају, а мирног гласа, достојанствен а топао, Слободан Станишић је баш као један од витезова о којима је писао и онда само могу, ако ми дозволи, с поносом да додам: мој драги пријатељ.

Лав Лукић, 6/1 ОШ „Никола Тесла“ Београд Др Миливоја Петровића 6

75|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


KREATIVNI KUTAK Jovan Jovanović Zmaj

OŠ “Dr Aleksandar Sabovljev” Ečka

Jovan Jovanović Zmaj bio je lekar po struci , a kod kuće je držao olovku u ruci.

Rođen je u Novom Sadu, Izuzetno lepom gradu. Napisao je pesmu “Taši, taši tanana” I autor je “Nevena”. On mi u san dođe, Ali noć brzo prođe.

Jovan Jovanović Zmaj je moj književni kralj.

Njegove pesme čitam ja I to mi se dopada.

Sebastijan Mišković 4/1

Milica Kuručev 4/1

Mato Lovrak Jovan Jovanović Zmaj Jovan Jovanović Zmaj Dečiji je omiljeni pisac. Njegove pesme i priče čita svako, A ja ih naučim lako. Baka mi ih je za laku noć čitala, Uz njegove priče Lepo sam spavala. Sa četiri godine Sam ih čitala I mojoj mami recitovala. Deca ih čitaju Od kuće ,do škole I njegove pesme Najviše vole.

Mentor Ljiljana Himmel

KREATIVNI

KUTAK

LJILJANE

HIMEL

Jovan Jovanović Zmaj bio je srpski pisac znaj. Kada je napisao knjige dve napravio je kućno slavlje.

Jovanović Iva 4/1

Jovan Jovanović Zmaj

Mato Lovrak, književnik je bio, dečje romane o pustolovinama pisao. Vlak u snijegu, njegovo najbolje delo, stiglo je na platno belo. Za vlakom sledi, Perina družba, dečija prava, od akcije služba. Tu su još bila, dela mnoga, učila decu šta može ljubav, rad i sloga. Moramo zajedno i složno raditi, jer će nas život tako nagraditi. Poruka je bila, koju daje Mato Lovrak pratite deco, njega u korak. Iva Jovanović IV - 1

Moj omiljeni pisac Zmaj je pravi, Njega matematika Ne davi.

76| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POSVETE Hoće da nauči decu još više. Meni je omiljena pesma „Baba“, Koja se ne svađa sada Pročitaj ovu lektiru ti I više ćeš naučiti Milica Kuručev

Autor: Jovan Gagić

MILOVANU DANOJLIĆU Milovan Danojlić bio Je pesnik pravi Pesmama je voleo da se šali Omiljena mi je „Ljubavna pesma“ U kojoj je maslačak žut Pogledao u oblačak lud Bojana Kojčić Milovan Danojlić pesnik je pravi U pesme i duhovitost stavi Pesme šaljive voli da piše A od nekih lepih prestanu kiše. Njegova pesma stvarno je Lepa „Ljubavna pesma“ Oblaka i cveta.

Milovan Danojlić U selu Ivanovicama se rodio I naš poznati književnik bio. Jedanaest knjiga je napisao i čitaju ih svi, Od toga za decu tri. 1968. je pesme počeo da piše Pisao je sve lepšu od lepše Sve više i više Verujte mi ovo je stvarno On svoje pesme lepo piše. Čitajte ih onima koje volite najviše! Iva Jovanović

Sofija Golić Milovan Danojlić pisac je pravi Uči decu o ljubavi i nadi Duhovit je on Šaljive pesme piše

77|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


TEMA BROJA

Валентина Вулић рођена 2. 12. 1969. године у Врбасу, где и сада живи. На Филозофском факултету у Новом Саду дипломирала на смеру Југословенска књижевност и српско-хрватски језик, а претходно je завршила Карловачку гимназију, смер књижничар. Ради у Основној школи „Иса Бајић“ у Кули. Објавила je збирку песама“ Верујем у црвене реке“ 2008. године. И Змај, и 3. мај Иако,Чика Јова. Српској деци. И омладини. „Купио је капут нов, па шета по среди,...“ Несвесно сам,још као дете,упила овај сегмент „Змајеве певаније“, или песму у целини, мада, пошто се повремено распитујем код људи који ми се учине интересантним да их,као узгред приупитам сећају ли се песме,сазнајем да ни чули нису, за њу. Тек да проверим. Још увек сам у групи људи која воли да промишља,експериментише, проверава надошле премисе и парадигме, да животом плови кроз игру, што није увек безбедно и лако, али је увек живописно и непоновљиво. Питам понешто, а није везано тренутком и ситуацијом. Да бих видела. И стаклиће стапам у мозаик. Читљив. Да попричамо о прозрачности. Толико нијанси значења имају српске речи! Прозрачно чист и бео дан. Прозрачна стакла мозаика одбијају сунчеву светлост. Прозрачност у оку усамљеног пролазника. Антипод умрљаном. Замагљеном. Подозревању. Чика Јова. Посветила сам му и песму. За мене,исти и када ми се године нанизаху као перле, добри чика коме ћу покушати да посветим песму. И устрептлост хоћу ли успети. Први песник наших живота. Корак у љубав ,и у свет леп. Зашто ли сам упамтила све те стихове? „Ко сам, ја сам, мисли он...“ Вратимо се опет међу људе. Тако ја увек, час сам у свету који ми је књижевност подарила, час склизнем међу нас. То и није лоше, јесте да је углавном вртоглаво. Али врца. Приметим нешто у својој близини, и изрони мисао , или реченица књижевног лика. Изађе из велике драме, или са последњих страница романа, или из песме. Како? Не знам! Изронивши из прашњаве, пожутеле књиге. И из дубине мога бића. „Они су га гледали,...“

78| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


TEMA BROJA „Они су га гледали,...“ Моја љубав према књижевности . Зато што варира, што тумба, загледа. Иде. До истине, иде. Коме се свиди? И тако је одвајкада било. Живијаху људи. Промицаху године и часи, попут честица у пешчанику и проносише муку човекову, његову чежњу и сан. А она чуваше суштину. Зиме су изнова долазиле, бивале жестоке, ледиле и скамениле; под ногама шкрипутале и око ватре окупљале. Страх сејале. Најоштрије зиме бичевале Русију, а „срце велико као Русија“ , најгласније, као звоник, бије. Искричава лепота нараста из недогледне белине, што ушушкала је кровове, газове и хумке. Развејале се крупне пахуље наоколо; ваздух свеж, прозрачан, чист. И јасна мисао. Тек изговорена реч наслика се у зраку и оста као печат незгодног тренутка. И саонице бејаху урезале свој траг. Зими се живот котрља, и у котрљању нараста као грудва. А кроз наталожену тежину бремена, као финални резултат обртања наличја у лица, остаје оно што заиста непоколебљиво вреди. Смештено на дну Ризнице. Ума. ХММ... Одјеци,и стари, и нови, окрзнуше мисао ми као ехо: „Ју, ха,ха ха ха, ха, ...“ и одведоше у нова размишљања у смеру: „Шта нам је чинити?“

Autor: Jovan Gagić

79|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


MAJA ŠIPRAK

POEZIJA Jurim Da prestignem svoju balkansku poetsku smrt Čuješ li me Lorka Andalužanine Ciganine Ne jecaj tim mladalačkim stihovima prokletniče Imao si više sreće od mene Da se rodiš u Andaluziji i da te ubiju mladog

Maja Šiprak ANDALUZIJSKI NOKTURNO Ah Andaluzijio Ah Cigani Cigani Jedna sam od vas dušom I srce mi je mesečev prsten Uzalud Ovde Ovde Nemam koga da prstenujem njime Slobodo moja luda Ovde si me osudila na samovanje (nikog toliko slobodnog) Ljubavi moja prevelika (nikog dovoljno jakog da te podnese) Neobuzdana Kao nezauzdana andaluzijska ždrebica Galopiram te stihovima

A ja starim Starim Ovde Gde srce moje preveliko ne treba nikome I niko me neće ubiiti Lud od ljubomore i strasti Da umrem najciganskijom ženskom smrću Kao Karmen (smrću koja bi mi donela ime i slavu pesmama) U još petsto poema o njemu Da umrem od ljubavi Pre nego što potpišem poslednji stih I zgazim prsten poezije u prsima Bezvredan Na Balkanu…

POMIRENA spremna sam za posljednji pad do epiloga drame zvane OZDRAVLJENJE u paukovoj mreži sumnje straha i očekivanja propadam vodopadom čežnje u provaliju sna i razbijam se o kamen želje moja vjera nedostatna je za još jedan uzlet do zvijezda a duša pomirena punoćom praznine i osamljenosti

80| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Robert Detki

Susret sa Šantićem

Susret sa Šantićem Nedavno to beše,negde u maju, predivnog jutra,posle kiše, napisao jedno pismo,našem ujaku, malko poduže, za sve naše uspomene, to se pročulo i po Mostaru, sedeći na jednoj staroj klupi, kasnije primetivši, na urezanom srcu, blizu senćanskog mosta, ispod mnoštva divljeg kestena u cvatu, pored reke Tise, u ruci s papirom i olovkom, birajući slova koja će biti u pismu, razmišljao da pošaljem tiski cvet po cvetanju njenom, čitavom svetu, nemisleći tada na sebe, ni lepote zavičaja, put poezije, ni nalik našem, velikom Šantiću, koga sam stalno pominjao, slušao priče odlučio da krenem i pratim ga u stopu, dočekavši taj trenutak susreta s njim , predivne reči upućene svima nama, uistinu zahvalio Mostaru i njemu, pozvao ih u goste, da se bolje upoznamo i uvere u moju priču ne samo iz jednog pisma, već što mi se desilo u životu, da sam na put poneo sebe i događaje koji su deo mene, poruku ljubavi i svoju istinu, jednog dana biti ponosan što mi gosti ostaju duže, da zahvalim ujaku i novom prijatelju, napišem novo pismo vama jer prozor koji se otvara s ljubavlju, s pogledom pruža puteve života, zavičaj, gde god da kreneš nosiš ga u srcu, a meni ostaje da se pohvalim pred svima presrećan sam jer imam večnog prijatelja, u Aleksi Šantiću.

Autor: Robert Detki

81|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Damir D. Ocvirk

POEZIJA Matija R. Drljača

Nostalgija

Tren

***

Ala je lijep ovaj svijet; ondje potok, ovdje cvijet,* tamo njiva, ovdje hlad, neću radit dok sam mlad!

Jedna sekunda promeni sve, u trenu nestane ceo vek, za sekund dođe i prođe, sve što si voleo zauvek. A nama je samo jedna trebala, toliko nas je sudbina delila, toliko minuta,toliko sati, a život nam je nije hteo dati. No, k'o zna šta će vreme hteti, možda poželi kraj tebe stati, pa će mi te ipak na kraju, barem,taj jedan sekund dati.

I pre pogleda našle su se duše Pre ruku dotakla su se srca I bili su večnost u trenutku I trenutak su bili u večnosti Sreli su se jedne večeri, ti slučajni prolaznici na trgu života tog imaginarnog grada i ne znajući kako su se našli,upravo tu i upravo tada Poznate su im bile ulice i izlizana kaldrma što ljubi bat koraka, vetar,što proleće baca u lice opojni miris lipa,melodija laka.. Neodoljiva potreba i poražena volja, sve bliži sudbini koja vriskom zove Iskočiti iz koraka,dal misao je bolja? Ili sanjati te ponuđene snove? I evo na trgu,tom carstvu neona,dve marionete na jednoj su niti, s jedne strane on,a sa druge ona, Dve kapi tuge u jednu će se sliti..

Tamo podrum vina pun, ovdje pršut i pirun, slavuj pjesmom ljulja lug, pušimo travu ja i moj drug! Alaj lijep bijaše svijet; presuši potok, uvenu cvijet, dođe sunce i nesta' hlad... Udjeli novčić, ne budi gad! Damir D. Ocvirk u sjećanje na J.J. Zmaja

Igor Divković Čobanac Dok Anđelina sjecka luk, meni se oči pune suzama, pune suzama. Netko bi mogao kazati kako sam mekan na klanje lukya, crvenog lukya, crvenog lukya. Svašta. To, tek, Anđela priprema čobanac, priprema čobanac, a ne Oktobarsku revoluciju drugi dio, treći dio, četvrti dio. Kog vraga, baš danas, da se uhvati crvenog lukya, crvenog lukya (kapulice po dalmatinski) Što mi to tjera suzu na oko (a gdje će suza, nego na oko) sitno sjeckanje glavice kapulice, ili nož, sam po sebi, kao takav. Sjećam se, U sličnoj dvojbi otišla je i tankoćutna Izidora i, ona, sisata princeza Sophia i, kasnije, daleko odlutali, Lav Trocki i, u ostalom, sav moj svijet, Anđo!

82| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

Dragan Maljik

***

Nosi u naručju neizdrživu težinu ugaslog dana I tako ranjenog čvrsto ga privija na grudi. Svaki sekund i tren sad su živa rana zato i beži što dalje od užasa ljudi.. I neka kaplje ta krv po surovoj Sizifovoj stazi, da bi po tragu nekada mogao da se vrati, da potraži razloge i prekine san, prebere prošlo i proba da shvati kada je pogrešio i ostavio dan čoporu jada da ga smrtno rani...


Duet pesma

Trenutna inspiracija

TEBI SE NADAM

Danijela Ražov Paloma & Slobodan Milijić Kad utihnu svirači sutona tebi se nadam i kad vjetar stane odjednom i zapita me gdje si... tebi se nadam kad svitanjem prve zrake sunca osvjetle puteve.. Tebi se nadam kad cvrkut ptica poje u radosnoj pesmi koju vetar nosi dok sedim na klupi gde naša imena stoje čekajuci jutro da zoru orosi. Tebi se nadam dok sjedim kraj mora i priča mi neku staru priču o ljubavi, a ja te volim more baš takvo nemirno, pjenasto, mirno i duboko. Tebi se nadam nad rekom što teče uz šum talasa što romantiku stvara iznad meseca i zvezda koje dušu leče u liku tvome što s nogu obara. Tebi se nadam dok kiša rominja i navješčuje dolazak proljeća, jer ti u meni živiš u svim godišnjim dobima. Tebi se nadam u u svojoj samoći u beskrajnoj mašti koju rukom pišem u trenutku radosti kada ćeš doći, tebi se nadam i za tebe dišem...

83|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PORTRET MOG ŽIVOTA *** Kad utihne sve i utone u san Moja pjesma sa mnom Putem samca kreće. Gramzivo riječi sakuplja moje Raznosi u noć Prati plamen svijeće. Odmaraju se zvijezde U mome tijelu Udahnute u me težaju mi glavu. Uzalud se trudim Da shvatim sav svemir Uprkos tome povatren se prežem.

Goran Lekić Moj život Poezijom detinjstva Otvaram prozore čednog Stidljivoj naivi predan A zapravo za to da ne znam. U radoznalosti čisto iskren U ustima lava skriven Neznajuć' za veru verom Pitam oko sebe.

Darovan i uzet Onome što bi Dečijom željom krenut Odrastam prijatelju moj. Tako neponovljiv Ponovljivim se pišem Poistovećen svetim Ostajem neshvatljiv.

*** Sve je već rečeno Izmišljam samo Novo neznanje Kao astronom spreman Da iskaže lepotu Beskraja za nas A ja sam vec viđen Kao poslednji pogled Na rastanku što grca Istim jezikom za sve. *** Talog ne priznaje greške Neshvatljivi čovekov dosije Nepronađenih redova čuvar Neizgubljiv u postojanju svome. Zaobiđi mesta živoga blata Jedna životinja miruje u njemu Teži zadovoljstvu ljudskoga tela Da se oko njega uskomeša.

84| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POD SVETLOM ISTINE Crni sabat VI Plavi zakloni *Pod svetlom istine

Ana Ilić Vladičin Han

Bez naslova *Pod svetlom istine Kad se strah i tama ušetaše u kuću sreće, Ostadoh samo ja, na ivici prozora, I snovi vrištaše; Kroz pukotinu u mom pogledu vidi se jad, Nisam morala da kažem da bi to svi znali, Tresak bola zaplovi kroz male hodnike sa sobama, Punim ljudi, Pružaš mi prst spasa, ali meni treba cela ruka, Nije to pohlepa niti sebičnost, to je vapaj za pomoć, Ionako te ne vidim, Crno platno ti prekriva celo lice, Ali čujem kako škrguću zubi, Slobodno idi, Ja sam pala na dno da bih naučila da ustanem, Ruke pružam, svetlo ne vidim, Ali truli miris teškog pogleda mi proždire svest, I osećam ga na meni, a tako sam blizu, Znam, izvućiću se ja, umiću se bistrom vodom, I sprati taj pogled, Ali kroz sećanje, on će uvek moći da me vrati tu, Na dno.

Progonjena zvižducima snežnih koraka, Živeću u belom, Želeću samo svog osmeha svetlost. Videla sam lavinom zatrpane žudnje, Ali moći ću da nastavim. Moći ću da izbledim sliku ignorisanih patnji. Videla sam oštrih reči rane I krvavih suza žrtve, Moći ću da ih zaboravim. Moći ću da okrenem glavu i čujem samo potop. Dodirnula sam dokaze zgrušanih ostataka srama, Ne stide se, ne jure zvezde, Moći ću da im poverujem, Moći ću da im ne zameram. Saslušala sam ih, Dopustila da lebdim iznad stvarnosti, I onda sam ih zavolela, Njih, život, ljude oko sebe. Želela sam samo da su u pravu, I da je tihi mrak samo deo svakodnevnice. Sneg je tako primamljiv, Ali bilo je hladno, Sunce je tako uočljivo, Ali nije grejalo. Dečju naivnost zvali smo prošlošću, A verovali sebičnim zagrljajima. Uvek samo u magli tuđih misli, Živeću u belom, Želeću samo svoga osmeha svetlost.

85|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


NEOBJAVLJENA POEZIJA Obrtaj

I ja zaboravim, I ide dalje, I dođu druga bića, Mogu da svoj pogled plave I sve se menja, ide dalje... prašine Ali me zadivi kad se skidaju Zaustavim na boginji otrova, boje, Da potonem u glasu čudesne I nage, zaborave gde im je oblik, tišine, A ne gube glas koji se stapa u Budem na visini skerletnih pitanju: borova. I da živim u ime smešne mašine, "Jesi živa?" A umrem na otpalim krilima orlova. Memorije Ipak moga osmeha veštine Guše gladi tih stvorova, Davim se u jezeru Grubi velarijum nečije taštine punom krvi prijatelja Krije zamor lavljih bolova, ispunjava mi pluća. I to tebe samo uštine, Znam miris svojih ubijenih zveri A tuđ je grobar tvojih rovova. vi ih žrtvovaste Drhtavi šapat se ušine Kad cvetaju ruže u ime korova. kome? I svojom gustinom Zarđale su i stopile se šine mi zaustavlja glas, Zakasnelih nebeskih vozova... svaki drugi glas mi jadan. Svojom lepljivošću Nadživot mi lepi kapke i ne mogu da vidim bar Smrskam sva osećanja od crni ugalj zmajevih fosila kristala, koji pluta. Sjaje dok su cela, ali lako se U transu trljam volju o mržnju, lome. i ja sam bedna. I lako ostanem prazna. Usta mi se grče Stružem opekotine s mene, u masti koja ne teče Jer kad se usudiš da priđeš nego se širi. zvezdama, A mene na dole vuku Opečeš se. po dva slavna kamena Nije to ni bitno, Dajem da bistru vodu sa izvora s meseca. Sjaj je rastvoren, moje duše Zamuti prljavština svih kojima ali ta krv koja svetli je izvor zapušen. odbacuje tela s nebesa. Ali moj izvor ne presušuje, Jeste li mrtvi ili cedite moje suze? I voda teče, I ide dalje, I sve se spira,

86| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

Batali Nalikuje sad, Umorno hladno grebem opet Noktima na prevaru mojih očiju. Drž' se, Glupo je i smešno Samo dok drugom ne izgore Sve te nezapaljive suze. Evo, čekam sad, Stapam se kao vosak Sveće koja veštački Ubija mrak u srcu, I eto, čekam, Brojim, ćutim Vetar me sipa kao prašinu u oči Svecima. Čekam, Zarobile me kazaljke. Neka me neko napravi.


PROZA

ANA ILIĆ

O istini i laži, verovanju i vremenu Kad sam naučila postojanje? Ne sećam se ja tog dana. Ni kako je ponižavajuća prva želja za predajom. Ali se sećam stihova, jer se pesama nikad ne odričem. Sklupčana pored neke reke pogrešnog toka, Čeka brod za bezdan. 2008. Sećam se i pitanja koje mi se smejalo: „Čega sam se to uplašila?“ Povratiti samouništenje, jednom...dvaput... Bez tog pitanja i klošarski, bujica neverovanja. Da, to je ta svečana izmišljotina, tako se radi, tako živimo, tako smo morbidni. Suština bilo kakvog apsurda je besmisao, i, lepo onda. Ali besmisao u svom tom apsurdu nema suštinu. Sadržina životne srži žedno i sažeto oživljava žudnu žal. Opet i opet. A pitanje i laže. Učinilo mi se da je moć zatreperila samo pred čovekom. Pred nečim, pre svega, ljudskim - ljubavlju. Kao da suzu osetim samo u oku nekog ko se suoči sa njom iliti uplaši je. I usamljen je osobeni đavo u gardi smrtnih grehova, straha i bitisanja. Možda samo zato zaželi da prati, da ga prate, reflekcija nekog sažaljenja i besmrtnosti. Razum se gubi u socijali i svojstveno zakopaš sebe njihovim gnojilom otrova. Ko prizna, pola mu se prašta, e pa ja priznajem da sam veštica jer sam čovek. Ostavite me da volim i prokleću vas. Moje slabašne laži prepoznajete, neću da se trudim da omalovažavam putokazima kroz moje misli. Najzad, one su sada jednostavne, jednosmerne, suvišne. Još i sanjam iste snove, ali nisam ja kriva, verujte mi, proverite sličnost između paralelnih pogleda, videćete, ne gledaju u istu tačku, nisu jednako umorna, ne liče dovoljno bez tih mojih snova, mirnih, a razarajućih. Ja gubim u bilo kom slučaju i to je vaš dobitak. Ne znam vredi li pretočiti ove moje misli u reči, da li mi je jasno, da li mi je dovoljno...verujem li sebi toliko, jer utrnule su istine i plašim se univerzale. Kome? Možda nađem pravu formu za one suvišne. Možda nađem pravu nijansu za one ranjive. Ponovo se sećam nečega. Sećam se sada svega. U trenutku ne postajem ništa više do jedan stih u kome sve staje. Da umem, rekla bih, ali samo znam njegov melanholični ritam. Svi moji stihovi u službu jednog koji će mi biti epitaf. Tako žalosno izgleda, dok skrećem s tema koje su zapravo uvek gladne. Žalosno, jer ništa ne znači, samo bacam so preko ramena i izgledam smešno svima koji su u tom trenutku daleko i ni zrno ih ne zakači. Elem, jednoličnost svega što se čini neiskrenim nije dovoljno provokativna. A samosažaljivo je misliti koliko lažemo sebe, samo me muči kako svoje laži zloupotrebljavam poezijom. Reči mi se čine tako lakim da se njima manipuliše, nijanse koje menjaju značenje tih reči i nekih života. Evo, ova moja ispvest je laž. A laži mi nisu laži dok ih pišem. Ovaj svet je dovoljan dok u njegovoj pauzi slutimo drugi. Kad tonemo i padamo tuđim pogledom, šta nazivamo jedinim zanosom duha? Zaglavimo tu gde je "ništa", ostane sećanje na šljunak među prstima. Ostane i težnja, ono nešto što je vuklo težak kamen uz planinu, dok idemo ka vrhu, dok sanjamo u magnovenju. Težnja, u stihu nemrtva.

87|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PROZA Poezija u senci savremenih beskućnika koji žive za druge i na račun drugih... -Koja osećanja dopustiti sebi? Strahopoštovanje? Ne, previše je ljudskosti u njoj, previše je mene. Samo poštovanje je preslabo, a samo strah, pa, to bi bila neka čudna anksioznost prema životu. Setila sam se koliko je teško verovati, verovati jednom pesniku, i teško otrgnuti se cinizmu, ne ismevati ga samog. Magična lucidnost veličanstvene poezije... Sve je zaboravljeno što je pored mene i u meni, a za poverenjem vapim i razmišljam o njemu. Greška mi je što vidim lepotu pojedinačnoga, a sklop je savršen. Uostalom, verovati nekome, u nekog, u nešto, traži istraživanje van sebe, a unutar je bujniji svet, verovatniji i postojaniji. Ostaje verovanje u sebe, ali to ja je misao, a misao postoji samo u vremenu. Uvek je sad. Nikad ne plačem "juče". Zašto onda ipak ne verujem u vreme dok se broji uzdasima? Gde je tu čar, gde je večnost, a gde prolaznost i gde je to VREME , ako smo svi u vatri? A i to "sad", sve češće čujem za njega, svi pričaju kako živimo sad. Kao da znaju o čemu pričaju. Kao da su sigurni da prolazi i da nije prošlo. Kako da znamo gde uopšte da smestimo sebe? Postojanje u vremenu je bljesak, momenat, i to "sad" postojanja je ostalo negde u prošlosti. A možda je i glupa ta podela na prošlost, sadašnjost i budućnost, jer možda se vreme ne kreće, ne ide, samo se mi krećemo. Ako se krećemo u odnosu na vreme koje stoji, varamo ga, i ako se i ono pokrene, nestaćemo. Ako vreme u svojoj nepokretnosti utiče na nas, onda nije dovoljno okrznuti ga, moramo cele sate i minute da progutamo. Vreme je naše isijavanje. Ja, na margini kamenog poljupca, bivam smešnija u nemoći što više negiram bolove. Na dlanu mi ulubljena loptica vazduha, gađam njome mile stvorove. I šta onda? Jesmo se samo na trenutak našli na istoj liniji? Tek tako, pršte svud zelene varnice. U ime nestvarnog, u ime onoga što samo nesreća vidi. U moje ime, da ne bi poverovala. Da bih se sklanjala pred nejasnim sasvim jasnim beleškama napisanim sitnim rukopisom. Belom olovkom, na crnom papiru. Kako to, čemu ta slika, i odakle ta ideja bezličnog? Kad je spoznato, zašto? Jer, smešno je ponekad, ali osmesi ostavljaju beleg nesigurnosti. Nije osmeh kriv, krive su lepote koje mi ne liče. Ili bilo kome. Sastaviću komadiće tih ličnosti i verovati da nisam pomešala delove. U afektu, sva su pitanja prava. A onda shvatiš da su uzaludna, ne zato što nemaju odgovor, već zato što je odgovor smrtnici. To mi zvanje guli i grebe sjaj iz očiju. Lakoća otuđenosti mi se sliva u dušu... Ali samo u svojoj čistoti, bez nekih drugih osećanja, s tim prihvatam krug i nisam zaglavljena u njemu.

88| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POEZIJA нити би сузе радоснице красиле моје лице да вашег смеха нема

Gordana Vukadinović I SMRT I ŽIVOT

Смеха вашег да нема не би поноса било на уснама не би било овог савршеног сјаја у мојим очима

Odvela me tuga u polja daleka, crnim snegom prekrivena, u noć bez sna suzama otrovnim opijena, na rubu litice stojim i vidim tužne oči jelena, iz guste crne šume čuje se rika, tu je i smrt i život. Volim put ka tebi iako strepim da li je tu kraj ili početak. Pred vratima tvoga srca klečim, prosjakinja ukleta spas traži, a pitam se ko po granicama tvojim hoda. U moru sećanja skriven si, i niko te ne vidi niti čuje, ali u meni živi tvoj glas,tvoj lik, u srcu mom svetinja si. Ledeni vetar kosu mrsi, zenice uprte ka nebu, blede ledene usne zanemele, guši se glas,a srce bi da vrišti. Noć teška,crnim prahom zasipana, u duši strepnja,bol i jad, kuda li me ovaj put vodi? Koraci moji,koraci tuge, bez sreće ka samoći, misli moje ispunjene tobom, satkan si od zlatnih niti u mojoj duši. Predamnom krivudava staza bleda, kuda bez tebe? Gasi se vatra,noć crna guši srce, kraj tebe i smrt i život.

ОБЕЋАЊЕ Хајде да спојимо дланове измешамо линије у позлаћене године прстима од сомота да ти кажем – поведи ме Хајде да спојимо усне преточимо у тела небеске сокове пољупцем врелим да ти кажем – чувај ме Хајде да спојимо зенице у огледало наше заклетве погледом сјајним да ти кажем – надахни ме бољом учини ме

Илинка Марковић PIŠEM TI PESMU

Слађана Миливојевић Стошић СЈАЈ У ОЧИМА МАЈКЕ Смеха вашег да нема дотакла не бих светлост снова нити би потпуна била улога моја да вашег смеха нема Смеха вашег да нема не би толико среће и бриге било у мислима

То је песма љубави, туге и бола. Љубави, ти што вечно трајеш и тргујеш животом. Љубави, где одлазиш и коме се дајеш? Та бујица. Та река, кога ли још у својој замци чека? И ниси, љубави, врлина нека. О, љубави, љубави, песмо неиспевана, теби пишем слаткој и сненој, пркосној и нежној, немираној, чежњивој, болној и тужној. Теби која спајаш ноћ и дан.

89|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POEZIJA Sanja Radulović MUZE DOLAZE (NE)POZVANE Jednom je jedan pješnik napišao oglaš šljedećeg šadrzaja: Trazi še muza! Višina i tezina nebitni, duzina i boja koše takođe... Vazno je da bude zenškog pola i... Ništa više nije vazno, dodao je. Zatim je zadovoljan napišanim pošao i lijepio oglaš po švim šlobodnim i (ne)predviđenim mještima za to. Potom je ćekao i ćekao... i bio šrećno ubijeđen da je izabrao najbolji put zaborava prethodne muze koja mu je ozbiljno ugrozila šve ošim bjeline hartije. Ubrzo potom na njegovim vratima štajala je ona ša ošmijehom na ušnama i oglašom u rukama. Glašom punim ušhićenja je govorila; Nadala šam še da ćeš me traziti, iako šam otišla iznenada i bez pozdrava ša naizgled korišnijim rukama obećanja koje šu še uškoro razbile o prve hridi zivota a ja šam u tom padu izgubila šve ošim nade u epištolarna ćuda...i ćekala šam tvoje pozive. Vi pješnići zaišta imate maštovite naćine!

I BEZ TAČKE (ili ideologija šarenih ekrana)

Uzaludan pošao, rekoše uglaš dušebriznići, ćuvari bešmišla koji šu od dima švjeze ugašenih ognjišta štvorili ljekovite parole šilovitih šlova. Uzaludan pošao, pješniće! Ti praviš šešir zaštite u zemlji gdje obezglavljenošt šlavi pobjede. Krojiš rukaviće za promrzle ruke, ugrijane na vatri tuđih dzepova. Ti pjevaš glašom šlavuja u zemlji gavranovog kukavićijeg dima. Mi prodajemo dimne prozore. Pođi ša nama da odozgo pogledaš pozare. Nudimo ti višinu ša pogledom na ljudške napore. Uzmi da ne oštaneš zauvijek zbunjen pitanjem, zašto šu baš tebi dodijelili da šuziš na štihove, prvim nebaćenim kamenom pobjede u dimu pošljednje Prometejeve (od)luke.

***

TRINAESTERAC ZA DOBRICU ERIĆA

Snežana Stanojev ***

Kada nas paperje maslačka zagolica, kada nam cveće nektarom orosi lica, kada se upali fenjer gružanskog svica, tad veselo raspršuje vodenica, nisku kristalnih kapljica Do-Do-bri-bri-ca...

90| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POEZIJA ВОДИМ ТЕ ГДЕ ДУГА СНИ Павле Лазић руку ту твоју прелепу шаку са прстима што умеју да додирују као најлепша азурна свила као да ме облак плави милује ту руку узећу учинићу својом врхом усана дотакнути целивати стиснути чврсто у очи погледати повести путем дуге пољупцем ИСПОВЕСТ није моја љубав као снег да затрпа и завеје окује да не можеш да дишеш усне да ти буду модре зато што те волим кад мало огреје да се отопим одем да ме нема до нове љубави нисам ни као муња да бљеснем опијем заслепим трајем таман и црн као земља

док траје време и сунце у игри са кишом ствара дугу КОНАЧНОСТ дувају ветрови доносе немир неспокој покајање кајање зато што сам рођен учествовао у стварању живота несигуран у све никад спокојан нада је у смирености треба желети- да не желиш једноставна јединствена једноумна Жеља

MOJ MESEČE

u snove nek nam ne diraju. Ti čuvaj svoju zvezdu sjajnu prašinu sjajnu na uzglavlju.. Neka nek samo nebo zna da tebi sija Zvezdana.

Pola duše Kroz vene ključa u srcu srča. ruke mi prazne eto mi kazne. Reči ne stoje nigde ih nema suze ne broje... Pobeže sena! Pritiska boli tišina ječi zar ako voli treba da kleči? Srce.. Dišem teško misli me guše.. Rosa u oku I pola duše.. Sanja Mančić Aleksić Smederevo

Sanja Mančić Aleksić Zvezda sam ti treperica namiguša,fenjerica.. Ja sam osmeh tvoga lica i nebeska prašinica. Ej Meseče kuda podje da u noći tvoje dodjem zagrljaj me tvoj sakrio dok si mene ti mazio. Sjaj u sjaj,žar u žar moj Meseče tvoj sam dar, obasjaj mi godine razbudi snove pospale. Dok živimo isti san postali smo duše plam prašina sjajna i sreće prah Ti uzdah moj Ja tvoj dah.

Duško Dražić Šteta Nisam smeo da se zaljubim u tvoje oči boje badema. Ko me tero i da doskočim? Do tvog srca preko bedema. Čekao sam na pragu tvog srca . Pred vratima najdivnijeg raja. Da l’ si čula da ti neko kuca? Ako jesi,to sam bio ja. Što me nisi pustila da uđem? Nosio sam ljubav celog sveta. Možda sam ti ja baš bio suđen? Ako jesam reci da l’ je šteta?

Čekala zvezda meseca dočekah tebe ja, evo nas lica nam sijaju

91|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Ivan Gaćina

Poezija Ivana Gaćine

Poezija Nevinoj ljepoti duša se divila, u lucidnome snu jedva sam disao očaran nijansama živahnih boja. Čarobnim štapićem dozvala je vila jutro blago u kojem sam zapisao otkucajima srca – pjesma si moja. ZAIGRANA DUGA Na šarenom nebu zaigrala duga, krajolik plamti od začaranih pruga, tajanstveni svijet bojama vijuga, opija me nijansama polukruga. Uz sunčevu svjetlost ljepota se toči, u grudima srce od sreće poskoči, za čudom prirode ljudska noga kroči da Božji savez s Noom posvjedoči.

POEZIJA OSEKE I PLIME Stihove pišem od najranijih dana, na njima se njišu oseke i plime, plovio sam lađom preko oceana, mijenjao na pramcu ljeta i zime.

Prohujali su deseci imendana u kojima nisam proslavio ime, pišući marljivo iza stihobrana polako sam gradio kule od rime. Poezija jedri, srca ispunjava, okove nepravde u svijetu slama dok se gnijezdi u oblacima stiha. Mislima teče rijeka stihoslava, plodove mudrosti širi obalama gdje ih osluškuje tvoja duša tiha. PJESMA MOJA Iznjedrili snovi melodiju krasnu, mamila je dušu kao mlada zora, razotkrila nebesa pojavu jasnu, njeno ime bijaše Eleonora. Krila je rijeka ljepoticu u snu, motrila me očima plavoga mora varnicama koje bujaju i gasnu među slapovima zlatnoga izvora.

Omamio dušu miris voćke sočne, plameni spektar zavodi kapke očne, srce zahtijeva odgovore točne, razgovor s dugom nikako da počne. Od ljubavi gorim, taknuti je želim, zagospodarila mi bićem cijelim. Skrivene tajne nesebično dijelim, susretu ovom od srca se veselim. KADA BUDIŠ ZORO Kada budiš zoro izgubljene dane razbudi iz kome raštimane note, pjesmom ovom zaliječi bolne rane, potisni u beskraj pakao Golgote. Boeme lijene u snovima kudiš, obasjavaš lica tužnih očajnika, uz čežnju i sjetu za životom žudiš dok plove ti oči tisućama slika. S tobom nestaju prevare i laži, bunilo snova u tami iščezava, kraljica noći počivalište traži. Kad mjesečini sunce postane java i zrakama svojim ljudima ugađa tad smisao života opet se rađa.

92| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


RECENZIJE

NOVE KNJIGE

МАРИНА МИЛОСАВЉЕВИЋ „ДОДИР ЉУБАВИ“ Из рецензије Аћима Тодорвића: Писати поезију и бити пјесник значи бити различит и надарен несвакидашњом љепотом богоугодне умилности распјеване душе. Најчешће то буде дражесни зов, излив емоција и осјећања према супротном полу, оно како каже Јесењин „Мене мајко нешто дивно боли“!. Готово да не постоји пјесник који није пјевао о овом стању. Пјесници који не пишу љубавну лирику, и уопште о љубави, непотпуни су и остају осиромашени за сва времена, ма колико успјели и били познати на другим тематским пољима. Поетеса Марина Милосављевић, нектаром својих ријечи, сладуњавим и опојним кади доживљено, а кондиром своје умне надахнутости залива цвјетове пјесничке слободе. Тако уплиће нераскидиве нити везојава у нову збирку поезије под називом „Додир љубави“ и објелодањује своју другу пјесничку тканицу. Да се примијетити да је широким спектром ријечи емоционалног карактера, препознатљивом симболиком и романтичарском опсесивношћу накитила цјелину и нанизала нераскидиви низ од 126 пјесама. Неисцрпном енергијом, као гугутка гугуће о љубави у овоземаљским предјелима о јединственој, и оној једино исправној, бити постојаности где се осликава укоријењена љубав између мушкарца и жене....

Само храбри кажу: „Волим те!” Од љубави не можеш побећи, могу је само ућутати речи, али никако порећи да те држи моћан осећај и господари твојим мислима, док ти разум шиба у глави уклоњени сан који постаје све већи у погледу упртом даљинама од којих бежиш, а знаш, тамо је пут према твојој срећи. Жеља жели да пустиш срце да бира у души будеш то што јеси, без мрља савести које те пеку, волиш, то није лако рећи, само храбри изговарају те две прејаке речи, и није их никад рано изрећи, јер баш од тих речи ни ти сам не можеш побећи.

Додир љубави Додирујеш ме... Ветар си топао, рушевина, снове враћаш, лутам тражећи љубав, бегу од себе одвраћа ме, а тражим грех у теби... Налазим те... Дотичем те, и опет бежим... Бојим се љубави... Као пешчана кула руши се... Узалуд пружам руке, туга ме дотиче, киша бола мислима каже, ничега нема између нас, само превише бола. Превише љубави изгори чежњом, зачаране усне нема да смире уздах жеља. Дођи, умири ме рукама, растргни самоћу жељом у коју улазим посрнућем тела, прати ме мислима, усагласи жеље...

Знам да ме желиш, да руке додирују празнину, поглед ти тражи мој, и тело бол тела притисла, помера даљину, само ми навике не мењај, Ја сам Ја, таква каква јесам, сад је час, стегла те љубав да њеним пољем кренеш и нека кажу авантура је то, или шта већ, није важно, осети и нестани у мирису моје љубави пронађи се, у додирима кише љубави чека те чекање.

93|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


VEDRAN VOLARIĆ

O PISCIMA

Vedran Volarić Mojih deset izjava koje se ne bi smjele reći spisateljima: 1. Kada ćeš pronaći pravi posao poput normalnih ljudi? 2. Protagonist u tvojoj priči je psihopat. Je li to autobiografsko djelo?

3. Pronašao/la sam mnogo pravopisnih i gramatičkih pogrešaka u tvojoj priči. Želiš li ih vidjeti? 4. Ako ćeš ikada biti uspješni pisac… 5. Mora da ti imaš mnogooo slobodnog vremena. 6. Pročitao/la sam tvoju priču. Dobra je, ali… 7. Zar nemaš o ničemu pametnijem za razmišljati nego o fikciji? 8. Nisam shvatio/la završetak. 9. Ti pišeš? Zašto?

10. Koja je razlika između pisca i pjesnika? 11. Koliko dugo ćeš još biti u toj fazi pisanja? Gospoda X: „Deset! Trebalo je napisati deset izjava koje se ne bi smjele reći spisateljima Ti si ih napisao jedanaest!“ Ja: „Zato i jesam pisac, a ne matematičar.“

94| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


BLOG PISCA U POKUŠAJU —DANA HILL

Daniela Vrškova Hrabri Gavrilo U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјeni a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde

pasa i pacova, prava mišja utopija. Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazdarici živce izjedaju. „Ne možemo se, Mile, nastaniti ovde, sve dok nam miševi oko nogu mile.“ Čuo jednom gazdaricu mladi miš Gavrilo, pa se nečeg dosetio. Prvo je u polјe kod rodbine otrčao a posle i u bagremov šumarak, sa planom kako bi kuću miševima vratio. Okupi miš Gavrilo u podrumu veliku mišju zajednicu i podeli im zadatke koji gazdaricu treba da

izlude. „Dosta je skrivanja,“ zapišti Gavrilo iz sveg glasa, „ako hoćemo kuću nazad, moramo da skupimo svu našu hrabrost i pokažemo lјudima da je ovo naša utopija.“ Ohrabreni miševi u boj su pošli i kud gazdarica pođe tu na desetine miševa naiđe... i to se ne plaši, to srca mala, ali hrabra, sve na nju juriša… preko noge pretrči, pa preko glave preskoči. Pišti gazdarica. Vrišti iz sveg glasa, toliko da je čuju sve do sela. Upomoć zove i napokon tu je... doš'o sivi mačor Leposav da vidi čemu tol'ka treska i vreska. Nije ni trena čekao, odmah se na posao bacio. Čistku je od podruma počeo, jer je načuo da je tu mišja baza, ali nije stigao miševe da pohvata, zato što svi pobegoše put tavana. Na tavanu je načinio pravi lom, ali ni tu niko nije platio glavom. Jedino što je miševa bilo sve manje i manje, neki se kod rodbine u polјu nastanili, drugi u bagremovom šumarku utočište našli, samo je Gavrilo ostao i u salon utrčao. „Ajde, mačoru Leposave, imam jedan predlog za te',“ zapišti zadihano miš Gavrilo. „Ti ćeš meni dozvoliti da na tavanu živim i dok ja budem ovde stanovao i ti ćeš gazdarici biti mio.“ Hrabrost nije za svakoga i ponekad je ima samo za sebe jednoga. Leposavu se ideja svidi, već odavno je mislio da se na salašu nastani. Dosta mu je seoske buke i treske, uželeo se mira i tišine pod stare dane. I tako, hrabri Gavrilo je na tavanu živeo, ponekad bi ga Leposav kobajagi uhvatio i pred gazdaricom se s njim poigrao a posle su se zajedno častili što su gazdaricu uspešno prevarili.

95|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Ruža iz kamena

Nove knjige

NE BJEŽI MANUELA Zdravko Lukanović Ne bježi od mene Manuela, svemoguća kraljice tuge, s dušom anđela nebeskog, probuđena zantiželjom sva, ne bježi od sudbine tkane, oslikane čežnjom prokletnika i pejzažom nedorečenog sna. Ne bježi Manuela u dodir tišine, jer sama znaš da sam ja, najbolji tragač među ljudima, a i vukovima začetim iz bola, u vrtlogu životnog nespokoja, i svaka tuga mi je življena, u jasnim slikama svevidog sokola. Ne bježi od mene Manuela, ljubav ti bježanje oprostit’ neće, ni srce što ti samo u kamenu, od susreta našeg, nespokojem spi, ne bježi Manuela prelijepa, u bijegu nije spas, vuk i soko su u meni odavno budni, slobodna i divlja planinska im krv, ključa zbog tebe i neprestano u njima vri.

VRAĆAM SE U ŽIVOT Vraćam se u život, pomalo tužan, sjetan i ponosan s bezbroj nezacijeljenih rana, ali se, evo, vraćam. Ne vidim da se išta, za mog odsustva promijenilo, ljudi još pate, vole i tuguju ljube i luduju, dobro je da osjećaji nisu skroz umrli. Proljeće opet donosi čari slatke, tugu i sjetu nevoljenim, meni neće moći,

sva mjesta za očaj su već odavno popunjena, i samo se čeka polazak u beskraj. Platio sam ceh nemiru, vratio sve dugove svoje sa kamatom, i punom dušom prokletnika, pozivam na molitvu Gospodnju, sa ljubavnog zvonika, za sve umrle duše koje proljeće ubi. Ne zovite me više u visine, gluv sam za stihove i slijep za puteve nesigurne i daleke, želim samo da sanjam, svjetlo i nju dok je ljubim nebeskom tišinom i sjajem, zorom koju samo ja osjećam dušom, što me nikada još, kad želi da ljubi ženu, prevarila nije. Zato se vraćam u život, tugu ću otjerati zvjezdanom prašinom, mjesečevim sjajem ću zaliječiti rane pređašnjih bitaka, perom sanjara opet ću pisati stihove za sve one što život slave, a, ako osjetite da padam, ne ublažavajjte mi pad i ne doturajte mi ni padobran, ni ruku više, jer ne shvatih, da poslije svakog leta dolazi pad strmoglavi, što nas sve čeka, a, ako to nisam naučio, onda za mene i nije let

Iz zbirke poezije “Ruža u kamenu”

96| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE

Nenad Lančuški Zima Stegla je zima, pijani pogled iz šanka u praznoj kafani sastavlja zagonetku. Šta li taj čovek misli i uzima za svoje kada je u ovom času tako obeznanjen i ciničan. Njegov pogled, govori mi, ma ništa mi ne govori... hoće da bude negde drugde, ili mu je lepo baš ovde i uživa u ironiji čineći je svojom sočnom jabukom u koju zariva zube cedeći sok kojim se hrani. Ili bi možda on želeo da je neko drugi, ali to ne bi mogao želeti jer tada bi već taj neko možda poželeo da bude on. Život je tako zamršen, tako mnogo taloga i razloga u njemu ima, da ne znam koji bi razlog mogao biti dovoljan za njega samog. Ali ono što znam jeste hladnoća koja je na ulici i koja ledi dušu i kosti, zadimljeni ćumez u kojem sam pri slaboj svetlosti sedi on, puši i pije rakiju. ,,Laž tako boli, ipak svi jedni drugima bol nanosimo, dičimo se time, mrmljamo sebi u bradu da smo odani i uverljivi, a ne znamo da je istina samo još jedna razotkrivena laž“- govorio je on. Mnogo mi je pametan ovaj čovečuljak, pijan i pametan. Samo što ne zna da bi ga svaki trezvenjak pogledao prekorno i rekao mu da ide kući i naspava se, ali ne, neće on to, on je sada najbolji i najgori u isto vreme. To je samo zato jer je “sam kraj pune čase”, a kada bi ga pogledao neko srećan sa strane bio bi tako ništavan i bezuman.

Tamni koščati prsti na sivom platnu Ni vetra, ni kiše, ni snega. Golo drveće uprlo je svoje tamne koščate prste u sivu penu iza koje leži beskraj, kao da vapi za darovima kišnih kapi koje bi napoile njihovo žedno korenje. Kada sam pre zamišljao ovaj dan nisam mislio da će da izgleda ovako, niti sada dok pripovedam o njemu ne znam kako je on zaista izgledao. Samo isporučujem utisak ledene suše koja se tog dana nalepila na kapke sa unutrašnje strane i tamo čekala pravi čas da dobije svoju izrečenost. Ako dan sahrane opisuje dušu umrlog, onda je njegova bila nenapojena. Kolona u crnom predvođena krstom polako klizi putem uz kamene i mermerne spomenike. Jedino drveni sanduk i katolički sveštenik u ljubičasto beloj odori, izgledaju nekako veselo obojeni. Tog dana 5. 12. 2012. godine sahranjen je Vladimir Benko.

97|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


TEMA BROJA ПОСВЕЋЕНО БРАНКУ ЋОПИЋУ Радован Синђелић САН ЈЕДНЕ ЛЕТЊЕ НОЋИ Довезох свој чамац на крај тамнога рукавца. Погледах. Гле свитац мален, црн и тих, а очију сјајних посматра ме са прамца. Док ћућоре птице у трсци што се крију гледа ме из воде стотину очију. Мрак-црн лептир спустио је крила на земљу и воду, на њиве и пашњаке. Ја узалуд гледам колиба где је била и крај ње висок дуд на грани његовој гнездо старе свраке. Падала је киша ситна и упорна, дуго. С првим мраком преста. Куњала је сова с врха старог бреста стара и уморна, шаптала је с тугом жалећи се реци на свој удес худ. Слушала је трска уморна и снена и наша питома и послушна земља. Гледам како сјаји моја стара шума ко куполе витке блиставога Кремља. Покриле је звезде.

пред кућом су кола, у њим сиве корпе од врбова прућа и корпице уске свака је шљивама пуњена до пола крај њих заноћиле патке су и гуске и њихови мали. У шталици стрико стари фењер пали и полако гунђа као грдећ мене: - Е Софија, Сојо родила си писца...

На казану нашем наопако окренутом заспао је мачак, туђи непознани од светлости звезда дугокоса бреза њему прави сјену, он се шапом брани... Њише се полако грање белог слеза шапће старе руне само њему знане усред купињака огрнуте плаштом најчистијег мрака гложе се три мале још нејаке куне у лов дал да крену или да не крену јер поноћна студ мирише на кишу. Купинама зрелим два јежа се сладе задоцнеле пчеле слатак сок сишу. На гомили дрва у дединој соби покрај старе пећи малено ко мрва скупило се једно јуче тек нађено мршаво и бедно мало маче бело. У постељи својој спава деда Раде. На њег баца сјену сличица са зида Грмеч стари сједи погурени див спава мирним сном и како он дише трава се њише покојнога оца мог несретног Вида вечно млада лица и Николе нашег, и у њој сред ове помрачине црне кад су били дјеца, рођенога стрица. као у колевци спава мала ланад и њихове срне. Сви су ту и мајка и брат и сестрица Из мог сненог ока кану једна суза заједно спавају ситна и лагана ко капљица росна гледа их Марија из дрвена рама То је моја земља, моја драга земља какве нигде с љубављу и сјетом нема, док анђео бијели пред њом смерно клечи моја мајка Босна. она је будна и над њима бдије ткајући молитву без Умирујем срце што се у сузама купа жива је и живи Крајина и Бихаћ, и Босанска Крупа. и једне речи слутећи зло доба суро и немирно што се из далека спрема. Тамо на пољани спава моје село Сви спавају мирно, само мене нема. мирно као какво мало јагње бело сребром окупано. У њем моја кућа, моја кућа стара као изронила из далеке бајке на прагу уснили сиви стари мачак и чупави Жућа спаваће заједно до свитања зоре, покрај њих опанци моје драге мајке. Месечине танке ситни крхак преплет покрио прозоре. У њима су дуње и јабуке жуте све једна до друге у реду згуснуте. Перад се попела на врх старе крушке у вечитом страху од зликовца лисца

Понекад ме тако непознати вихор ком сам омилио из овога краја с друге стране реке, мом дому понесе у неке давне мог детинства ноћи, пред јутро ме врати на свом белогривом ату. Хвала му до неба, довека живио, на тренутку среће хвала му ко брату.

98| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


RECENZIJE ПОСРЕДСТВО МИРОСЛАВЉЕВОГ ДУХА И ПЕРА Мирослав Мишел Болтрес: БЛАГОСТ БОЖЈЕГ ГНЕЗДА, Галаксијанис, Ниш; Уметнички клуб Расковник, Смедерево, 2015.

Прочитавшки књигу духовне пезије Мирослава Мишел Болтреса „Благост бозјег гнезда“, у садржају, на крају – О писцу слово, где пише: Мирослав Мишел Болтрес, боготражитељни песник Сербски, рођен је трећег дана месеца јулија 66. године, двадесетог столећа, на десној обали Дунава, у негдашњем престолном, а данас уметнички утврђеном Граду Смедереву, где данас живи, пише и ствара. Пише класичну поезију, хаику, рубаије, кратке приче и записе, афоризме. Песник, како и сам каже стиходарује и стихорадује читаоце. Он је песник самосвојног, избрушеног стила писања. Његове речи врцају и светле попут драгог камења, у ноћној тмини. Поверава се Богу, исказује нову наду и веру на хришћанском путу православља и светосавља, као и на сопственом путу. То су по одредницама и молитвене песме, испред иконе, која по тамјану мирише, и иницијално представља везу између земаљског и небеског света. Молитва Свестворитељу, достојанствена, часна, пуна топлине и људскости – праисконске. Одгон бесчасног! “Бели камен просут без реда и поретка У сред Балкана ---------------------------------------------Ноћ без сна пуна немих мириса ---------------------------------------------Помози Боже малом човеку Ако те уистину има – теци мојим венама ------------------------------------------------Белим и руменим – Свим мојим јутрима!” ( Из песме “Јутарња молитва” ) Посредством духа и пера Миросављевог, умоченог у плаветнило мастила и сафир – небрушени, када се стихови нижу као бројаница, са надом у постојање и спасење земних: Човека – мушкарца и Човечице – жене. Склад стихова, у хармонији са љубављу према ближњем свом. Песме питке, једре, одашиљу поруке љубави, топлине, благостања, слоге, братства….. наде. Да, наде у боље сутра. А, усуд? Пише и о људском усуду – у првом лицу једнине. О немирима, чежњи… Песме предосећања, неизвесности. Песник се радује овоземаљском животу, али следи и запитаност у његовим рефлексијама. Изражава кроз стихове различита осећања, на мах дозвољавајући немирима и црним мислима да га прогоне. Године 2014. књижевник Предраг Богдановић Ци записује: „… да ударимо у молитвено клепало и позовемо Песнике надахнуте Светим Духом да прихвате Давидову харфу и запевају своје псалме о искушењу, надању, о патњи, о вери у истину Божју…“ Пева наш Песник деценијама. Прву Збирку „365 хаику песама за добар дан и лаку ноћ“, објавио с јесени 2011. године, обележавајући тридесет година књижевног рада. Стихотворење се наставља кроз: „Молитвеник“, „Путотражитељник“ и „Исходник“ – три циклуса певања у књизи “Благост Божјег гнезда“. Сваки циклус садржи по једанаест песама. Тридесет три песме – попут година затвореног животног пута Исуса Христа. Код Мирослава Болтреса ништа се не дешава случајно. Свако његово делање има своју симболику, кроз речи, боје, ноте… Попут ветрова – лахора, ружа црвених, који лахоре кроз Песникове речи, насликане слике, одсвиране и отпеване мелодије…

99|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


RECENZIJE Мирослав Болтрес је мултимедијални уметник – посвећеник. Да не набрајам, кроз које све видове уметности уноси и преноси своју: персоналност, искрену емоцију, имагинацију, фикцију, виртуалност, инспирацију. Али, у овом тексту је о Књизи реч, коју започиње мислима Владике Николаја Велимировића:

„Богородица Спаситеља родила За опрост грехова Тело Христово У теби је скривена Чежња векова! ------------------------Бројаницу је Мати ми поклонила Да ме сачува! -----------------------Пробуди душу Уђи у светилиште Постаћеш човек!“

„Да могу од камења да створим свираче, и од песка језерског играче, и од лишћа свих гора певаче, да ми помогну славити Господа. Те да се и глас земље чује међу хоровима ангелским.“

Следи прва песма (уводна), насловљена “Благост Божјег гнезда”: “…. У твом дому нека занавек влада топлина и благост Божјег гнезда!” Књигу завршава песмом “Свевишњи”: “Пред нам су врата вечности Одшкринута Са дивним са грешним душама -------------------------------------На белом коњу путују Наши анђели чувари --------------------------------------То само Свевишњи може знати --------------------------------------Богоугодника блажених!”

Рецензенткиња књиге, проф. Љиљана Глигоријевић, у своме поговору, коме је дала наслов – О књизи реч – каже: „Поезија својим најразноликијим нитима прожима све људске промисли, хтења, жеље, стремљења, размишљања, пориве… Она нас води у недокучива пространства, у светове које можемо досегнути дубоким духовним промишљањима. На такав начин нас у своје песме уводи Мирослав Мишел Болтрес…“ Испред духовне песме, као увод у песму, објављена је и по једна хаику песма, спојене својом лирском нераскидивошћу. Хаику песама тридесет три. Опет, бројевима – године овоземаљског живота - Исуса Христа.

Затвара књигу текстом “Живот и поезија” Николаја Велимировића, „Мисли о добру и злу“: „Стави свој живот у стихове И опет ти кажем: стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзални, и да будеш с овим у вези и хармонији. ---------------------------------------------------------И тако, ако ставиш свој живот у стихове, бићес ближи истини, близи животу.“ Између почетка и краја, ове књиге, Песников сензибилни и знатижељни ум „производи“ стихове. Радовање право, и Песника и читаоца, којима шаље обиље отпоздрава, са благосиљаним прахом, на крилима анђела – белог („Бели анђео“), кроз молитве („Молитва за свету земљу“), уз („Живот“ и „Божије сузе“), заједно са гласницима („Божји гласници“), улази у „Светилиште“:

100| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

„Боже, дај ми знак: Да сам ти још увек драг Желим на свој праг!“

Или, једна друга хаику песма:

„Молим се Богу, Христу, Деви Марији За боље сутра!“


RECENZIJE Песник нас обдарује кованицама речи, које лепотом зазвече. Као на пример: светосавље, тиховање… на месечини бесловесних, путотражитељник, магленици… царство Нигдине, душа истопојавна, даноноћије, поноћије… височних побрђа и горја… Специфичан исказ Песника, не само у овој књизи, већ и у свакодневној комуникацији и коресподенцији са пријатељима, људима – уопште. Као из плетене, непрозирне мреже и речи незаборава… упућује Свевишњем и вољенима… и себи… и душама несталим пут неба вечности… На крају књиге – О сликару слика – Срђан Слијепчевић, који боји живота свога неба и своја платна осликава, такође, у Граду Смедереву, на десној обали Дунава. Слике (у колору) у књизи: „Звук тишине“ (слика на корицама); „Јованово откровење“ – (Молитвеник) – акрилик – уље, 2011. „Небеска врата“ – (Путотражитељник) – акрилик – уље, 2012. „Небеске сузе“ – (Исходник) – акрилик – уље, 2011. Сликар усхићује бојама! Песник нас грли речима. Свима прашта и подарује мир – мир Божји, благост своју, да учини, помогне, дочека… испред олтара Човекољубља, уплетен у нити своје верујуће душе и саткан од пређе Песничке.

Нови Сад, 16. фебруар 2016. године ( у уторак )

Мирјана Штефаницки - Антонић

Избор из поезије Мирјане Штефаницки Антонић ДА ПОПИЈЕМ НЕСАН До руку испреплетала се свила До испод грла сузе од бисерја Патња је недохватна Нутрина мене не тражи склоништа Провели су јутрос белу невесту Белу невесту Са рузмарином испод ноктију Провели је поред брата – девера Кроз пресушну сватовску – нерадост

Препознала ме по рани вратној Рани вратној у сузама од бисерја Јер силазе испод грла сузе од бисерја Да из бокала проспу прошлост за садашљост Да попијем несан Што провели су јутрос белу невесту Белу невесту са рузмарином испод ноктију

Одвели је на твоје беле јастуке Где молитвом узимаш мене за себе И нестајеш у болу мога бола

101|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PESNICI Poezija pesnikinje Vesne Kerečki Šarac Srećko Aleksić, pesnik (Scena Crnjanski)

poezijom srca. Sve što je objavila pleni metamorfozom duha jednog emotivnog raka u velurama boja, dobitnik svih književnik nagrada i priznanja za poeziju. Stalno je uporedjujem sa Vesnom Parun, jer u nekim segmentima života nosi podsvesno njenu liriku-lepote!

Razmišljao sam dugo koga bih izabrao za neki svoj prvi utisak ili mini recenziju, priču kratke forme. Pisce koje volim odavno pokriva kosmička prašina i crna zemlja. Današnji svet liči na jednu veliku baru punu mračnih krokodila. Pesnička scena za mladog pesnika, umetnika znači ubistvo u tri čina. Gde glavnu ulogu imaju pesnici koji nisu afirmisani. Plejada neukusa, loših primesa i zaostavština resavsko-prepisivačke škole, bez trunke umetničko fluida ili samoodbrane, da se nešto pametno kaže. Papir trpi sve čak i dosadne staračke fotelje izlizanih nagrada, osmeha do uveta, kupljenih poniznih nagrada i ostalo što tvori ovaj polurobotski svet, na papiru čistih iluzija i snova. Moji koraci su bili teški, nečiji laki, zanosni i lepršavi. U stvaranju poezije koja liči na duboko korenje uzdignuto izvan zemlje. Reč zemlja prestavlja fragmente mojih misli i ćutnje da progovorim kao čovek-pesnik bez imalo stida i biljnih vaši na koži.Telo je potrošno i svlačimo ga svakog dana u kupatilu cveća. Vesna Kerečki Šarac pesnikinja posebnog kova i stiha pleni moju misiju. Ona je skromna u svemu, izdignuta na površinu i njenu ploču ovog zemaljskog sveta. Duborez srca i niska njenih bisera u ogrlici večnosti. Pesnikinja je svoja u svemu. Skromna na bit njenog srca i duše usamljene vile. Ona je predvodnik žive misaone reči i postojanja. Scena Crnjanski oseća harizmu njenog govora, reči i misli. Ona je svoja, posebna i prepuna ljubavi. Svet u njoj živi čistom

102| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

Vesna Kerečki Šarac-poezija

Odbačena Oko sokolovo mi prišili naoštrili zube kamenom severnjačom ime osvetlili Hodajući liticama života...

rame je sraslo i otvrdlo. Jastuk čvrst oslonac ponudih za glavu umornu... Ali me ni ona nije čula...


PROZA Snežana Marko Musinov Откуцаји срца убрзаше моје откуцаје Срећна звезда је, или тек пука случајност, довела до тога да један средовечни песник оствари сан који прати све оне који ветрове емоција слажу на папир, отржући од заборава своје срећне и своје мање срећне тренутке, а понешто и вешто измаштавајући. Кога је, у крајњој инстанци, и брига шта је ту фикција, а шта пуко преношење истине на видело. Важан је уметнички допринос. И трајање. Наслов књиге је права мера за оно што ћемо, утонемо ли у непознат свет испод корица, наћи. Честитам на одабиру. Тема је вечна, али ма колико експлоатисана, до краја, никад. Ако песник, објављивањем првенца, добије ветар у леђа, начињен је прави корак. Желим му да, ако ће тако изнедрити најлепше стихове, његове мисли остану „слепи путници на бродовима несанице” (Знаш ли...) јер ће т ако искрену љубав из срца пренет и на папир, да јој се дивимо, јер како се сам изразио: „очи су мале каткад за сузе” (Видех те синоћ). И у срећи, и у т узи, додајем. Долазећи на промоцију тек „испод чекића” објављеног зборника Желим да ти кажем неколицине поета/поетеса и прозаиста/прозаисткиња, ни слутила нисам да ћу неког тог дана, како се у народу каже: „ни крива ни дужна” усрећити, да ћу му бити добра вила. За крај књижевног сусрета, код уметнички опредељене земунске породице Павловић, било је предвиђено, скоро као већ устаљена пракса по објављивању новог издања, да буде извучен срећан добитник коме ће се финасијски помоћи у објављивању самосталне књиге (већ их је двоје било тако помогнуто). И гле чуда, добила сам част да мојом руком, из шешира, буде извучено једно име. Поједини присутни су предлагали да само они који су на промоцију дошли, добију то неприкосновено право да „на лутрији” учествују, што би било крајње неправедно према онима који нису били у ситуацији да се појаве задатог дана, у договорено време... Када је с пресавијеног папирића извучен срећан добитник, мојој срећи није било краја, премда нисам извукла саму себе, а још немам ауторко дело, јер се поклопило моје већ оформљено мишљење да је дотични то заслужио јер сам његове стихове, унапред их прочитавши, видела као пријемчиве, топле, у тренутку, субјективно оцењујући, најбоље од понуђених. Да то при самом поздрављању са домаћинима, при доласку, нисам у разговору нагласила, могло се помислити да сам неискрена, али је коинциденција била невероватна, а ја заиста пресрећна и бескрајно узбуђена. Био је таквог расположења и добитник невеликих новчаних средстава када смо се телефоном, као два странца, чули, при саопштавању детаља свечаног тренутка. Када сам комплетирану књигу имала у рукама, почевши од прикладне насловнице са упечатљивим, погођеним насловом Откуцаји срца у мени се комешало од узбуђења да сазнам да ли је то оно право, да ли је награда стигла у праве руке. Обимом невелику књижицу поезије, прогутала сам у цугу. Наравно, с мањим падовима, утисак је био изузетно позитиван. Све писано великим словима, уз мање могућности за поткрадање грешака, мени није засметало. Окретала сам странице готово махнито. Љубитељу доброг стиха то иначе није тешко. Еуфорично тражиш још, и још. Песник ме није изневерио. Његов сензибилитет близак је мом, уочила сам на прву лопту. Осећајности на претек. По мојој вољи.

103|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE Његова поезија је прожимајућа, верујемо му: кад воли, кад жали, кад признаје да срце лажима квари, кад узме, кад батали... Спреман је на љубав док „се усне не истопе” (заувек), и кад му поглед одаје срце, и кад је грлат и кад је нем песник је заштитнички настројен, брижан мушкарац коме је до жене стало, чега се, без пардона, не стиди. Жена је његов главни мотив и инспирација. Она је одговор на сва његова питања, њен лик га обара с` ногу док је он неко ко док спава слуша драгу како дише. Он, разоткивајући свој карактер, збори о судбини, хтењима, срећи, патњи, тузи, уздасима, самоћи, болу, шапату, сигурности, утеси, нади, жудњи, наклоности, милосрђу, сновима, случајности, лепоти, осмеху, дрскости, истини и лажи, вечности, забораву, сећању, морском мирису, навици, бици за љубав, пољупцу, загрљају, основаној бојазни за губитком драге, мраку, ноћи у којој само једна сенка зидовима шеће, (Хтео сам... ), месецу... Она је за њега та без чије присутности је соба празна, она је и суза што му капа низ лице, спој А фродите и Дионисове душе (Тебе...), она је у ист о време: вољена и љубав, сан сањара, вила. Она улази у срце тихо, на прстима (Тихо, на прстима), сасвим случајно, нежно и меко да дубоко у њему постане Неко (ibidem). Она је дах рођен у срећи, она као да не гази тло, она је и несносно далека, кап воде у море претвара, она је та за којом небо плаче, она је нежна као перце, она је изазов, јунакиња неостварених снова. Све време пише о двоје (кафа за двоје, дозивање имена, спој усана у пољубац,...). Кад је нема, он осећа њен мирис, као да је ту. А л` све што је лепо прекратко траје, прође и не стаје (У сну). Борба да љубав не увене као ружа са ревера моли се да не буде узалудна, премда и најдужем љубавном погледу једном мора доћи крај (Вила), свест ан је. Нађох сличаност са аутором. Расли смо обоје, премда различитих генерација, уз стихове Јесењина и Жака Превера... (Успомене). Зат о је његов јаст ук час свилен, час бели, чежњом проткан (Узалуд), час сузама нат опљен, мекан, плишани. У песмама му кишне капи разговарају (У врелини ноћи), срце куца као молит ва, у т елу му инат , у души немир, нуди се да буде анђео чувар, витез из снова код кога се из облака слива злато (Заувек твој, вољена), а поглед му дискрет но лут а на от копчано дугме њене беле блузе. Он је т ај који отворено говори о томе да се у звездама окупаној ноћи (Знаш ли) без ње и плавог анђела боји. Толико искрености у осећањима према жени само топла душа може да изнедри јавно. Песник није од оних мушкараца, гледано очима његових стихова, који стидећи се крију киту цвећа испод капута, да га други не виде, јер је то тобож папучарски чин. Напротив, он јавно хвали одабраницу срца, он је приказује у најлепшем светлу, он јој се искрено радује, он је подржава, он јој се предаје, она му недостаје, он је сања, жели, прашта јој... Пролазимо, урањајући у склопове речи који рађају стих, кроз ситуације испуњења, вољења, мажења, одлажења, ганутости, баш како нам сам живот намешта у збиљи. Нигде претеране улепшаности, нигде пренаглашеног кајања, жаљења, плакања. Дозирано, а емоција пуна. Пуна зато што је искрено изнедрена, хемијом међу двоје актера заступњена. Наш јунак/песник се не либи да моли богове да вољену особу сачувају од зла, отворено признаје да му место сунца сија и блиста само њено име...Трагач за изгубљеном стварношћу, он је сам са својим сновима, у којима, када заволиш некога све постаје бело па грли сребрнастим сјајем надања. Он је роб љубави који се безусловно предаје будући заробљен у откуцајима њеног срца, у плими уздаха који га уздижу и муче, он је и добитник и губитник. У његовом срцу се олуја диже. Љубав испада и проклетство, и отров, магија, окрутна и слепа.

104| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE Песник је и сам, и призива ту исту многозначајну љубав, пати за њом кад је нема, ужива у њој кад је присутна, одриче је се... Он привлачи, губи, оставља, саветује, закључује, заклиње се, исправља, признаје пораз - остављање, тражи опрост... Храбро користи стих Десанке Максимовић не, немој ми прићи и уз његову помоћ клеше своје виђење, из опуса личног искуства, приказујући своју машту, своје риме од слатке близине. У песмама трага, лута, констатује. Одаје срца, за која тврди да су усамњена птица, што му је омиљена синтагма, док говори о ходницима чежње. Признаје љубав и њене чари, признаје и оно што не може да заборави: ноћи ко казне. Говори о облацима, ветру, пићу, звездама, јутру, сунцу, данима, јесени, тишини, реци, птици, јастуку, образу, очима, души, коси, лицу, ногама, стопалима, рукама, врату, уснама, горчини, спокоју, потресености, сузама, прохујалом времену, погледу, нервози, досади, истини, греху... Он је неко чија душа пуца као струна старе виолине, неко ко пушта сузу када му је тешко, у њеним очима човек и јадник, сенка с погледом у небо, споменик, нешто што беше одавно, само сећање, нешто што спраће кише...Он је без ње НИКО, онај у чијем је оку заспала суза, неко кога сила нитима од сребра за вољену веже. Особа је чија песма пара тишину. Његове мисли добијају крила и лете с драгом немо, у висину. Аутору Балажу, мисли надолазе као плима. Већ у другој прилици лагано нестају и претварају се у маглу и дим (Када те нема). Пун је питања: Како? Хоћеш?, а биће са женском особом у сваком јој сну на врху и дну да је воли, јер само тако, признаје, живи и постоји. Поручује јој: Спавај и сањај у хиљаду боја и лаку ти ноћ, љубави моја... (Лаку т и ноћ, љубави моја). Она је ТА, она је огањ, ватра жива, невина и крива, случајна муња из ведра неба, неко чијим дахом песник пуни једра, она је СВЕ, љубав једина и права, мокра до голе коже, с анђеоским уснама, изгубљено злато, сунце, принцеза, само жеља, светло, малена видра, лепотица, лепршава и мила као песма, она је та која испуњава снове свог драгог, она је красна, она је неко за кога он чува мноштво пробраних израза, најдивније речи, најдража особа, временом несносно далека (Молитва). Песме, као да се дугометражни филм одвија пред очима читалаца, нижу се као што су природни бисери у огрлицу на девојчином врату нанизани и као што бисери сјајном белином украшавају њен спољашњи изглед, стихови улепшавају, отварајући је да што боље упија, душу читаоца спремног за изазове. Читаоци тако улазе у дубоку интеракцију са садржајем, доживљавајући га на тренутек врло лично, налазећи додирне тачке са преживљеним. Деси се снажна déjà vu ситуација. Мисли одлете, а онда се, попут бумеранга, врате аутору и његовим вешто упакованим мислима. Једна за другом, питкост, и крај. Преран, заправо обавезујући за наставак, у сличном стилу. Ако се и евиденто смањило, нарочито код млађе генерације, интересовање за поезију, још има вечитих заљубљеника у њене валовите воде. Обала је ту и за плиму, и за осеку. На мапи песништва, упркос спорадичном појављивању у зборницима, име Берислава Балажа није јасно забележено. Ако буде вредно писао (тек му је четрдесет година), предвиђам му добро место у срцима заљубљеника у поезију. Пишући о свету, себи, већ помињаној љубави, жени која живот даје и плени песник је отворио осећајну душу разоткривајући је, бираним речима, уз чију помоћ залазимо, с лакоћом, до дубине карактера самог аутора. Стихови су се, отимани из груди на деведесетак страница ређали лаки као кораци судбине у тихој ноћи (Али...).

105|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Сусретали смо се са кишом коју песник сматра најстаријом успаванком света, (ibidem); себе самог сматра: а) маленим свицем у мрачним ноћима (Бићу крај тебе) б) сенком в) тајном г) неким са бенгалском ватром у души д) неким чија соба јеца ђ) неким чије су руке ненавикле да грле неку другу е) неким чије су руке неме ж) капетаном насуканог брода на морске хриди з) неким са спуштеним крилима и) неким у чијим сновима несташни ђаво спава док је на другој страни жена: а) сламка за спас б) случајни сусрет в) бунтовница г) фигурица од црно-белог порцелана д) полубожанство ђ) сањарка е) попут мора ж) неко ко носи осеку среће и плиму туге у својим грудима е) тајна ожиљака, између осталог. У овом издању, недостатак лекторисања и коректуре резултирао је словним грешкама, неправилно одвојеним или спојеним речима, лошем склопу речи: нпр. намењена за нас могло је бити: уприличена за нас, спремна за нас или рецимо намењена нама (Било је случајно) или испуни ми остатак ми бола могло је звучати: испуни остатак мог бола или испуни ми остатак бола, што би било правилније, нпр. Сама сам већ у наслову признала о свом убрзаном ритму срца, а пожелеа бих такав исти и свима којима се књига нађе у будућности у рукама. Треба тако мало издвојеног слободног времена, а у вама ће остати осећање вере у љубав и заједништво. У јеку другачијих, убрзано ширећих, светски распрострањених међуполних трендова, ово је класика коју пуним срцем подржавам. И увек ћу. Штета је што, по правилу, прве, било поетске, било прозне књиге једног аутора бивају објављене у малом тиражу јер неретко

поседују добар квалитет, а не стигну до многих поклоника књижевности. Дуг критичара је да укаже и на квалитет и на мањкавости, а доштампавања тиража, у изворном или допуњеном облику, су дозвољена, и пожељна. Појединац не може да побегне макар од мале дозе субјективности па тако и ја дајем минималну предност, у односу на друге, следећим песмама, побројаним по редоследу штампе: Дах љубави (ст р.17), Клетва (ст р.32), Мелодија плача (ст р.38), Сећам се... (ст р.63) и Витез из снова (стр.77). Већ сутра, избор би могуће био другачији. Баш како сам, визионарски, након објављивања прве збирке песама Иванке Вање Радмановић А марант, или о бесмртној љубави саопштила да је: Панчево (...) добило новог писца. Не добило, препознало, јер га је имало, а да није знало, и нисам се преварила у оцени, тако и овога пута тврдим да Стара Пазова, након ћириличног издања Откуцаја срца (СВЕН, Ниш, 2015.) мож е бит и поносна на свог суграђанина, песника, Берислава Балажа. Афирмација аутора, након овог необимног издања, успешно је започета. Као што песник осећа да понекад светлост кроз таму гори (Афродита), т ако и ја у ст варалaчким првенцима налазим почетке пута који се од узаног шири, и рачва, јер сплет идеја наставља да живи и да се множи. Зато увек очекујем од аутора наставак започетог пута, сада већ утабаном стазом. Најтеже је пут утирати, после је већ лакше, и након изречених похвала, опуштеније као споменик трајању, вечности и тузи. (ibidem) Увек стоји, како је Милован Данојлић лепо приметио да: „Најмање што се од писца очекује јесте да алатку одржава у исправном стању” (Мука с речима), шт о се, ако је реч о иоле одговорном писцу подразумева. На даноноћно усавршавање се не ставља тачка. Увек може боље и савесније.

106| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE (U)LICA Zorana Petričević Bilo je tačno 20h kada se čuo zvuk kamiona za odnošenje smeća. Dvojica zadužena za gradsku čistoću skočiše hitro sa kamiona i pružiše ruke ka kontejneru. Naranđasti obris se presijvao u sijenkama koje je omogućavala noćna rasvjeta. Stručnjaci su uspješno ispraznili još jedan kontejner i skočivši na kamion, uhvativši ručke sa strane, nastaviše svoj put kao poznati glumci u akcionim filmovima. Nikada nisam volio naranđastu boju ali sam se nekako navikao na nju. Prosto sam se navikao do te mjere da dâ me pitaju želim li da promijene boju uniforme ja bih kao iz topa odgovorio - Ne! Ta fluorescenta boja mi se čini da umanjuje miris moje dužnosti. Podsjeća me, onako narandžasta, na polja žita pred suton. Svakoga dana posao započinjem presvlačenjem u svoju radnu uniformu pirpremajući svoj najvažniji alat – metlu. Prosto je zadivljujuće do koje mjere ljudi ne poštuju taj predmet. Metla većini služi za tjeranje kokošaka po ulici - bilo onih dugonogih ili kratkonogih. Za mene je metla sveti predmet. Dužina njene drške se kreće od 85cm do 110 cm što odgovara mjeri odrasle osobe. Naravno može biti i kraća. Boja drške je najčešće sama boja drveta koja je prelakirana bezbojnim lakom kako bi se zaštitila od vremeskih uslova. Metla uvjek mora biti srednje tvrdoće. Nikako previše tvrda jer je sa njom nemoguće išta raditi. I nikako previše meka jer tako je nemoguće čistiti. Ranije je kupasti dio metle bio sastavljen od prirodnih materijala: brezovih grančica, pirinčane slame... Međutim danas se koristi plastika. Dva do osam šavova se koriste po metli. Niti kojima se kupasti dio metle učvršćuje ne smije biti previše stegnut jer će tako doći do preranog pucanja, ali ni previše opušten jer onda moraš svako malo da je zatežeš. Većina ljudi ne pere metlu jer većina razmišlja da kako je metla sredstvo za čišćenje zašto bi i njoj bilo potrebno isto. Ona se mora prati! Predmet koji služi za uklanjanje drugih predmeta mora da se pere! Metla se pere u toploj vodi sa određenom količinom detardženta, a ispira se hladnom vodom. Nakon pranja, metla se ostavlja na suncu da se osuši. Mora se obratiti pažnja da se, ako je sunce prejako, metla unese da ne bi otvrdnula. I na kraju, najvažnije – za efikasnu upotrebu metle koriste se obje ruke. Nikada nisam razumio kolege koji

metlu drže sa jednom rukom. Ne poznaju sopstevni alat! Nakon što obavim sve pripreme, penjem se na kamion. Na tom kamionu sam proveo dvadeset godina. Već dvadest godina gledam ulice sa određene visine. Onako primjetan u narandžastoj uniformi. Vidim i ljude u kolima što stoje na semaforu. Oni mene ne. Prvih pet godina sam se pitao kako bi bilo da radim neki drugi posao. Nosio bih odijelo. Najvjerovatnije plavo. Ono je sada u modi. Pio bih kafu iz onih aparata koje ljudi zovu kafemat. Vjerovatno bih imao i onu torbu sa muškarce što liči na kofer. Nešto se teško izgovara. Jednom sam sreo sredovječnog čovjeka u plavom odijelu sa braon koferom za muškarce. Čistio sam ulicu ispred zgrade u kojoj je on radio. Izgledao je vrlo poslovno i odlučno. Stalno je gledao na sat dok je stajao ispred firme čekajući da mu dovezu auto iz garaže. Toga dana je duvao jak vjetar i u momentu kada je čovjek u odijelu rukom posegao za unutrašnji džep sakoa, iz džepa ispade novčanica ljubičaste boje i doletje pravo pod moje noge. Ostao sam zatečen pred tom veličanstvenom bojom, no odreagovah brzo te hitrim pokretom podigoh novčanicu i potrčah ka čovjeku u odijelu kako bih mu je vratio. On ustuknu kada je vidio da mu se primičem, praveći pokret rukom kao da poziva nekoga da dođe. Izvinio sam mu se rekavši da želim da mu vratim novčanicu koja mu je ispala. Čovjek je nastavio da viče dok su mu se vilice sve više grčile od dranja i ščepa novčanicu iz moje ruke i uđe u svoj Audi A7. Odjurio je tolikom brzinom da se činilo da vjetar sada duva još jače. Pitao sam se jedan period zašto bi čovjek koji nosi, meni se čini, skupo odijelo, radi u firmi, vozi lijep auto bio tako neljubazan i ljut? Novi radni dan nas je poveo u ulicu u blizini firme čovjeka u odijelu. Kao i uvjek sa pažnjom i posvećenošću sam očistio svaki kutak ulice. Nisam zapostavio nijedan djelić nje niti sam zaobilazio otpatke koje treba ukloniti. Svaka ulica je za mene posebno ostrvo koje su napali razni neprijatelji koje samo ja i moja Metla možemo da uništimo i oslobodimo ostrvo za građane. Lišće je najveći neprijatelj ostrva. Uvjek imam na umu građane koji bi se mogli okliznuti i prilikom pada opasno povrijediti. Sakupljao sam sa metlom i đubrovnikom otpatke kada je odjednom vjetar tako jako dunuo da mi pred nosem ponese jedan opali list. Pohrlih sa svojim alatom po njega nesvjesno zakoračivši na put kada osjetih jak udarac u noge i padoh na tlo. Bilo je tačno 8h kada je kamiona za odnošenje smeća stajao u blizini kontejnera. Na ulici ležao je nepomično u narandžastoj unifromi. Vozač auta marke Audi A7 je, ne zaustavljajući se, nastavio put.

107|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POEZIJA MISLI

PETAR GORDIĆ O PESNICIMA I PESNICIMA (pesma nastala pod uticajem Branka Miljkovića) Na licu istetovirana glad već počinje da cveta, Bože sačuvaj, nemoj bdeti iznad očaja Jedna seda uspomena na jedan neuspeli poraz Zašto vreme ćutanjem obećava? Zašto čeka?

ZID

Udišem vazduh koji miriše na dim, i gledam unezverene poglede prolaznika, Dok zima reži iz magluštine, Sećanja nadolaze od gladi, Plaše se blizine I svega drugačijeg.

(pesma nastala pod uticajem Rodžera Votersa (Pink Flojd)

A mržnja krpi rupe, krpi sve... Brod tone sve dublje, Sve sporije... Koraci te odvode od mene Okreni se, pozovi me, povedi me...

I pre no što odem, zavoleću malo Jer što više volim više će mi biti žao Poštujem zle mirise i zle jezike Kao ovo malo vremena koje mi je ostalo

Dok kažeš hop iscuri sreća Prutom te bije istina Praznina postaje sve veća i veća Odvratna sluzava sudbina. Pesnika. Boema. Putnika. Predeo rodjenja sumnjivog porekla Miriše zemlja od poslednjeg buketa U čoporu reči posustalog sveta... Sleže se zemlja, dogoreva sveća…

Slabost će pronaci zrak ispod drveta sumnje Pre nego što misao shvati da je radost zla Zatvoren u prostor, zatočen u vreme Ljudski zivot curi ko peščani sat

Prepoznao sam uplašenog dečaka u senci moje sene Izgubljeno vreme se smeje dok prezreno gleda u mene Kao u magli, ogledam se u akvarelu moje pesme I plaši me zaključak o toku svesti moje želje Isterana iz gordosti, zloslutno gundja moja sramota Bez samosažaljenja i samoće nema života Ovde iza zida sreća, tamo preko zida vera A šta je gde, i gde sam ja, i šta me napred tera Ni sam ne znam...

108| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


POEZIJA Vesna Andrejić Mišković ISPOD NEPROBUĐENIH TREPAVICA Mojim snovima još uvijek mjesec tiho korača , skrivajući oplemenjene cvijetove u sjaju procvalih zjenica. Na dnu titraja vlati Gospine trave među stopalima , osluškujem uronjena u zagrljaj tišine, s okusom svjetlosti na usnama . Očekujući ljubav među vrelim dlanovima, cijelivam vjetar uzdahom prstiju, ispraćajući sve tiše korake umornog mjeseca ispod neprobuđenih trepavica.

INSIGNIJA Prekrila bih vam uši rukama od bršljana kako ne bi ste čuli drhtaje moje što trepereći zvučni zid ruše. Izradila bih vam srebrom optočen oklop da vas štiti od zmajevih kandži, koje su meni rane zadavale dok je smaragdni bluz

paralizirao moje pokrete. Stjerala bih u kut sve atopične oblake, da ne šire nervozu češući se leđima jedni o druge. Dok bih zmaja predala utrobi majke, koja je u poodmakloj trudnoći dobila varičele i pustila ga na milost i nemilost vjetrovima, stvorenih od mojih drhtaja, da ga njišući razbijaju o hridi mojih (sad već nestalih) strahova. MOJE IME JE SKROJENI VRISAK Nisam ja čuvarica vremena, niti jedna od sedam gutačica mačeva, ne pripadam ni klubu zaljubljenika u puste otoke... Čak nisam napisala niti jedan stih, po kojima će me pamtiti buduće generacije... Ali sve jedno moje ime je (samo od sebe) skrojeni vrisak, osvježen prvom proljetnom kišom u zadnjem izdisaju pokošenih tratinčica.

Prozori i vrata su okrenuti ka dnu. Imam samo četiri sobe koje su prepune tričarijama , koje mi zapravo ne trebaju a i nemaju nikakvu posebnu vrijednost. Zidove sam još davno ukrasila nedovršenim slikama, na kojima su pejzaži ubojite ambrozije u cvatu. Na jednom prozoru su rešetke. To je moja soba. Tu spavam,tu sanjam, tu se budim. Tu i sada promatram nedovršenog leptira kako se utapa u nedovršenoj dubini gejzira i smije se grohtom, jer još nije shvatio da su mu to zadnje minute života. Na nedovršenoj slici, u nedovršenoj pjesmi, u mojoj kući na strmoj litici, s prozorima okrenutim ka dnu.

PJESMA NEDOVRŠENIH ILUZIJA Moja kuća je nedovršena. Nalazi se na strmoj litici.

109|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


MISLI TEBI USMERENE Ako si dete i tek polako stasavaš, širom otvori, ma koje boje, oči, svet u onom što je dobro, i istovremeno u onom što je loše treba pažljivo da sagledavaš. Bez dileme, ako si ljudski stvor, imaš, dobre namere, nemaš sponzorske dileme, nemaju šta da ti zamere kad te neprijateljskih namera pomere.

Tebi su misli usmerene kad svoju budućnost smeraš kad kontakte s drugima podgrevaš, kad lične nemire nemaš jer živiš svoj dati život i pritom se nikom ne podsmevaš.

Snežana Marko-Musinov, oglašava se aforizmima, kratkim pričama, pesničkim zapisima za decu i odrasle, kao i kritičkim osvrtima. Zastupljena je u pedesetak zajedničkih zbornika i brojnim časopisima, kako elektronskim, tako i u štampanoj formi. Poeziju povremeno piše i na engleskom jeziku. Sporadično je nagrađivana.

Misli tebi usmerene Ako si žena, i ako ti je muž podrška, tvoj vetar u leđa, lako ti je da ti se kocka do kocke poređa mahom, kao iz cuga očekivana pobeda.

Ako si muškarac i u supruzi imaš muzu, široke, otvorene duše, srećan si, ne znaš ni koliko, kao recimo vrabac u kukuruzu ili pisac koji zbog inspiracije pusti suzu.

Mladost Mladost širi krila do neslućenih širina baš kao što iz dobro osmišljene žardinjere mirisom nos omiljeno cveće bira ne želeći da ga uznemiri, deranžira. Snagom menjanja bez nasilja, džentlmenski, vođena estetikom i kroz iglene uši mladost prolazi. Lice i naličje mladosti odrešene ruke ima da ništa od detalja ne skriva po škrinjama i fiokama moždanima. Prevrni film Kvaziumetnik kad nekontrolisano sudove iznosi, ušunjava se gde mu nije mesto, improvizuje, granično s istinom često. Šta ima smisla, teško je stopostotno pravo reći, nekom je raspon spoznaje manji, nekom drugom, s razlogom, veći. Ako te sutra ogrnu neosnovane sumnje ne traći vreme na njihovo otklanjanje, samo prevrti film, i kreni dalje. Dešavaju se u životu mnogi uragani, ljudski je grešiti, nisu svi potezi srcem izvajani, ne raste se samo u visinu, ima nešto i drugačiju težinu.

110| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


SNEŽANA MARKO MUSINOV Hipnoza Vlasnicima neistrošenih nadahnuća povećanom snagom se šire pluća, dok se kreiraju obodreni, dodatni sadržaji, oblikuju se trzaji smisla mitova i anegdota u kojima obitava, i dalje, ljubav bodra, krepka, vruća što se dnevno širi kroz suvoparna bespuća; tuđ život poželela nikad nisam, i ne bih, i grabim ovim skromnim, a raznobojnim, na prvi pogled blagorodnim. Inspiracija, kao hipnoze najveća doza, koju ni najveći buntovnik ne uspeva da po svom kriterijumu „provoza”, rodna je loza; i potkovica ima dva lica, a samoisticanje ironiju gica dok se nataloženi bes u venama koprca, uz razumevanje nužnih posledica, poruka mira oprezne i pribrane u srce zamahom dira, kao otiske skupa ideja, slika, nemira, do previranja samog svemira.

Žiža interesovanja U nameri da me što više ljudi razume, otvaram srce, krajnosti zanemarujem, srži istine vatreno verujem, nju najvišom ocenom vrednujem, na njene čari promptno reagujem, ima presudno mesto, te je negujem, njom se edukujem, i do kraja je potpisujem; profit rizika, životna je zagonetka.

Cvetni venac U susret osmog marta najlepše prolećno cveće cveta, obraća se, iz muških ruku, mirisnim laticama svim mogućim ženama sveta. Lepo je u bašti ispred kuće, lepo u saksiji na prozoru, u vazi na stolu, a najlepše na detinjoj kosi, kad venac od prirodnog cveća devojčica nosi. Poljsko se lako bere, al’ u vodi dugo ne opstaje, ne treba ga dirati, neka pogledu snagu daje, prirodnom lepotom, samo neka što duže traje. Cvet neviđenom radošću zrači, on u čoveku, kao bilo koji kućni ljubimac, neizbežno ljubavi velikih razmera otvara vrata, ko ima sluha za njega, ima i za komšiju, rođaka, brata...

111|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Jadranka Čavić

PRIČA

Jadranka Čavić Stranci Život se sivo probijao kroz tkanje zavese na prozoru i padao kao siva kiša iz sivih oblaka na asfalt koji sivilom optače grad Sivo-bela masa... Pomisli, kako je i njen pogled siv, i njena koža, i zubi, kada se mreškaju i keze u osmehu. Ili se navikla da korača duž sive linije koja oivičuje ono što se podrazumeva pod osobom... Do vriska!... Uključila je televizor i, kao i svaki put, videla koliko je lažan u svojoj obojenosti. Koliko sutra, potražiće na buvljoj pijaci stari model s crno-belim ekranom. Ali neće, ipak neće. Sve će proći do sutra. Već danas!... Dok je pogledom prelazio preko police sa knjigama, uobičajeno nepomičan, osluškivao je šuškanje iz susedne sobe. Svaki put kad bi mu se oči zaustavile na njihovom površnom osmatračkom putu, zvuci iz sobe bi prestajali. Ona je umela da se nadovezuje i kad je tamo, iza vrata. Nekada je uživao u samoći. Sada mu samo nedostaje, i to je sve! Nije bio siguran da bi umeo ponovo da joj se prepusti. Ne nakon nje... Ali ona... Plašila ga je svojom sve većom samodovoljnošću. Kao da je zaražena nekakvom klicom rasta nedostupnom njegovom polu?! I, sa godinama, sve više cveta... Mirno je stvarala mimo njega, ne deleći. Iz svega što dotakne! Neće joj to nikada priznati!... Stopila se sa samoćom koju je on odbacio radi čari koje pruža predstava o domu: pribor za belu kafu, kuhinjske krpe obrubljene volančićima, miris ukusnog jela... A ona?! Kao da je samoću uhvatila u letu, kao pero iz jastuka, pogledala je nakratko i stavila u futrolu sa naočarima za sunce... Onim njenim lelujavim pokretom ruke... Ona podmetne novinski tabak pod svetlosivi list papira i povuče tamnu liniju koja zapliva kao talas preko cele površine, da bi se na svom kraju razgranala a onda i razmrežila u oštar okršaj između njene ruke i papira. Mozak joj je bio umočen u opijat sivila. U takvim danima bi rasparala poneki kliše, zabila u njega oštricu logike, kao u vudu lutku, ili bi započela nekakvu otrovnu temu, napravila večeru s egzotičnim jelima i prošetala se pred publikom kao kraljica. Slobodna... Opet mučnina. Znala je da će joj deo iza čela utrnuti. Oči su joj nosile ćud oblačnog neba, pogledom padajući na meku granicu gde počiva bol. Ustane i spusti roletne. Nekoliko suza sklizne niz njene obraze, iz dubine, bez tuge... Ka svetioniku... Barem da može da piše... Poslednji put je napisao suvislu rečenicu pre nego što mu je pokojni prijatelj zaveštao desetak vrednih knjiga koje do tada nije pročitao. A trebalo je, itekako je trebalo! Nakon prve, osetio je svu ništavnost sopstvenog pisanja. Pogledao je sebe i video jadno škrabalo dostojno istog onog prezira koji je on osećao za pisce kojima je bio okružen. Ali i procenjivače, male kritičare sa velikim kompleksom trezvenog Irca, noćnom morom iz njihovog potiljka... Opravdano!... Knjiga je bila šamar koji se savršeno nadovezivao na njeno šuškanje iz sobe... Jahačica na talasu... Da li da okrene i drugi obraz?... Suvišnost stvari i radnji, rituali... Japanski kolačići sa slatkim pasuljem... Gomilanje reči u želucu koje traže dubok uzdah kako bi se otisnule sa jezika. Tišina raja. Genijalna tišina! Opasna tišina, bučnija od reči. Nedeleća! Korisnija od pisanja. Jasnija od slikanja... Nokat sa crnom modricom od udarca. Sesti sama sebi na nogu nogom od stolice?! Čudan pokušaj! Sabotaža kaiša od sandale. I predmeti imaju stavove...

112| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE Kao da je prijatelj namerno umro... Jer da nije, možda, možda se zaista ne bi upustio u stroga razmišljanja o sebi. Svakako, ne bi se tako mizerno osećao. Ne zbog smrti, već zbog sebe... Uspavao se uljuljkan u udobnost gnezda koje je sam tražio. Sada ima otvorena vrata, ali... kao da je kasno da se digne iz fotelje. Ona, iz susedne sobe... Bože, ona ima odvažnost za to kao svi nevernici. Ni vreme je ne brine, ni mladost, ni starost... Smeje se rečima o prolaznosti, trudeći se da sakrije sažaljenje, da ostane blaga... Kao dete je! Opasno, starmalo, drsko dete neodoljivog mišijeg kikota. Još uvek rumenih obraza od radosti zbog dana, noći, operske arije, kolača, snage života, strahova... Kakav plen, moglo bi se reći!... Mušice... Dalekoistočna umetnost ih pravo iz flaše sa sirćetom pretvara u vilinska stvorenja prozračnih krilaca. Poveća ih do neosporne i uočljive lepote. Ali može to da učini i sa listovima kupusa ili patlidžanom, podjednako lepo. I nejestivim ženskim potiljkom, isto tako!...Treba joj zvuk da joj izvadi srce, umije ga i vrati u njegovu životnu sekundaru. Soba, soba, soba! Soba sa prolazom od lišća, na krošnji baobaba. Obećao joj je to neko, kao poklon... Neko zaljubljen u njene podočnjake, neko bogat, samo darežljiv, lažov nekakav?... Kao rukoljub njenoj ženskosti, krunu osvajanja, primopredaju i konačnost?... Prijateljev grob je zapušten. Zemlja se pod težinom kiša prvo slegla, a onda potonula još dublje. Pretila je da se otvori... Kod uzglavlja, ispred drvenog krsta, ispucalog i oljuštenog, pojavio se dugačak uzan otvor. Podseća na usta cinika, tako iskrivljen u stranu. Da! Grob je dobio prijateljevo lice! Oživeo je, može se reći. Menja se, ne miruje. Svaki put kada tamo ode, vidi da sve nastale promene ne potiču od ljudskih ruku. Na tom grobu niko ništa nije radio i nije ga niko posećivao. Grob je živeo sam za sebe... Krst je sve sivlji, a ime pokojnikovo, slova od pleha, skoro da su potpuno zarđala. Ostalo: ulegla ilovača, poneka bokvica i maslačak, čak i opušak cigarete... Svi detalji su tu – oni najprepoznatljiviji među svedocima zaborava, i vetar, uvek taj vetar... Feminizacija planete, napuštanje gnezda ispletenog od slamki spasa onih jačih, deseksualizacija kreacije... Bicikl ili auto?... Koliko je on nevini posmatrač... koji skida šešir pred damom, a... Potrebna mu je?! Samo žena može biti tako duhovna i dostojanstvena u traćenju života. Dok skromno ne posivi pred ogledalom publike, možda čak uz njegovu svesrdnu pomoć... Onda joj je sve dozvoljeno. Migrena... Dašak promaje i... Stari Ču i ona gledaju ljude koji plešu u jesenje jutro. Ču kaže: ,,To je sloboda!” Nije mogla da se ne složi s njim, na deset hiljada kilometara od kuće. A on je očinski posmatra, žmirkajući kroz debelo staklo naočara, dok oboje prestaju da budu... u izmaglici neobične bliskosti za dva stranca u svetu stranaca.

113|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Iz zbirke Tazbina Miloša Ristića

Miloš Ristić

114| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE Aleksandar Mrđenović

Ja ne znam o kom zavičaju bih vam pisao... Da li o ovom gde sam sada ili o onom koji sam morao napustiti.. Oba su mi draga, kažu ljudi da čoveka čitav život ipak najviše vežu uspomene za zavičaj u kome je proveo detinjstvo. Bio sam mali kada sam napustio moje rodno selo Đurđevac, Đurđevac spada pod opštinu Mionica. Imao sam samo dve godine, ali sam i kasnije odlazio sa roditeljima kod prijatelja kod kojih sam kasnije sam ostajao po nekoliko dana, veliki sam ljubitelj lova, te svake nedelje sa mojim prijateljom Ivanom idem u lov. * Nema se tamo bogzna čega videti, ali i to malo za mene je od neprocenjive vrednosti. Svuda okolo brda prekrivena šumama. Kroz gusto granje visokog drveća, vidi se poneka kuća, koja svoje prisustvo odaje crvenim krovom i dimom iz tek postojanih peći koji je diže visoko iz ostalih oronulih dimnjaka. Uzanim makadamskim putem, tek s vremena na vreme prođu poneka kola illi pesak. Kada padne visok sneg put je neprohodan za automobile, i tada se u ovaj kraj može doći jedino peške ili traktorom. Zima je u Đurđevcu najlepši doživljaj za oči i uši, svuda belina i smrznuto drveće, povijeno na putu. Sedneš na sanke i brzinom svetlosti se sjuriš niz veliki breg, ali ne znaš gde ćes se zaustaviti. Kuća u selu je malo, a mnoge od njih su napuštene, ali u dvorištima tih kuća i dalje zamišljam ljude koji su u njima živeli. Uživao sam da berem: Trešnje u proleće, lubenice u leto, jabuke, kruske i orahe u jesen. Deo tih plodova uvek sam i ja dobijao. A ljudi? Ljudi su priča za sebe... Kako se ono kaže ,,Malo ali odabrano društvo'' Svi oni zavise jedni od drugih. Međusobno se pomažu u poslovima, a zimi druže uz kafu, vareniku, domine, šah, tablić i tople peći, to je sve što oni traže, ostalo im je dala majka priroda, i sudbina koja im je dala da žive u tako lepom selu. Silom prilika živim u drugom mestu, među drugim ljudima, ali moje rodno selo nosim u svom srcu, i ono je za mene moj zavičaj koji ništa ne može zameniti...

Sanja Radulović

Prelazak na drugu štranu zivota, zatekao ga je na pragu napuštene kuće, koju je prećešto obilazio. Iako šu o njemu znalo šve (ili še bar mišlilo tako) tajnu odlaška u kuću niko nije razotkrio. O njemu šu govorili da mu pješme liće na nedovršene razgledniće, koje je brzopleti poštar šmještio u torbu i zaboravio da primjeti da nišu adreširane. Zato ih je štalno nošio u preteškoj torbi i nikako nije mogao da še šjeti ša kojeg štola ih je uzeo, jer je po moranju švraćao u švako obiljezeno mješto gdje še ljudi šaštaju. O njemu še govorilo da je jednom volio jednu zenu toliko da je zbog ljubavi od nje naprašno otišao i švi šu ga naglaš ošuđivali, jer še zaboga zbog toga ne odlazi. Potom šu ga mrzili, jer še ozenio, iz kako to kazu, korišti. Ona je bila mlada i bogata, rodila je tri šina, koji šu ga poštovali i beškrajno voljeli šve dok nišu otkrili da im je majka nerećna u potaji, onda šu ga i oni mrzili.Prićali šu da je bio ćutljiv, ćudan tip „u švom švijetu“ kako to već vole reći za pješnike. On bi odlazio u polje i umješto ljudi šlušao ptiće.Prićali šu da še propio zbog te zene koju je volio a koja je švoj zivot zavjetovala tišinama i tragajući za odgovorima ušla u drugi švijet i tamo še ša njim šaštajala... Ne znam da li šam im vjerovala. Mozda šam bila šamo radoznala kada šam pitala šta je bilo pošlije njegovog odlaška. Kazu da je tada po prvi put adreša na koverti poštala vidljiva. Niko ne zna kako je švjetlošt tamo došpjela, ali kazu i to da je poštar uzaludno kućao na tim vratima.

115|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PRIČE отвориш очи да уместо мене видиш празнину. Али ја нисам празнина као што ни ти ниси нежност и ниси брига и ниси љубав. Ти си само збир корака од којих стрепим и због којих затварам себе у тамну кутију бола. У њој седим дуго, сасвим сам, плачем невидљивим сузама и тек с времена на Где су нестали моји кораци? време промуцам понеку реч без звука као да се У влажном снегу или у браздама испуцале земље? браним. У покошеној трави или разгаженом блату? Кораци његови. Тамни и т ешки. Увек у ист о Ко је украо моје кораке? време застају пред вратима. Не знам им лик јер Киша што је спрала трагове или сунце што је преко прага никад нису прешли. Замишљам да су осушило стопе? ружни и зли. Они не вичу. Само кроз зубе Или можда ти кораци још увек негде чекају просикћу речи кратке и прљаве. Онда отпљуну у моја стопала ... страну и мрзовољно оду. Са њима оду и ситни, одсечни кораци на штиклама од осам центиметара. Црвена као намолована вештом руком сликара Остаје празна соба засићена мирисом парфема. У наивца. Округла као обрашчићи уснулог детета. њој седим дуго, сасвим сам, плачем невидљивим Једра, свежа, а ипак опора као живот чије бих сузама и мрзим сваки мушки корак таман и тежак.

Кораци

Јелена Cкробић

недожвакане залогаје испљунуо уз мрштење најдубље боре на челу. Јабука на мом столу. Обасјана младим зрацима јутарњег сунца. Треба само да направим три корака и зуби ће се зарити у њу црвену, округлу, једру и свежу, а усне ће се скупити од опорог укуса њеног сока. Треба само да направим три корака ...

Кораци моји. Заст али на пола пут а између дечака и мушкарца. Не желе да остану кратки, дечји, а боје се да постану крупни, мушки, ружни и зли. Решили да закораче у непознато, у ваздух, у празнину. Клецају и зноје се. Иду у сусрет ивици. Ивица прилази њима. Сусрећу се на најнижем облаку. Далеко од земље, небу на дохват руке ...

***

***

Преда мном се пружа као бескрај још један спори, лењи дан. Дан месеца јула, 13. по реду, у 28. недељи године 2012. од рођења Исусовог, а 1138. од оног дана када се живљење преобразило у животарење, у трошење времена до судњег часа. Почињем борбу са њим. Мало ја давим њега, мало он мене, па онда поново ја њега. И тако све док се не уморимо. Онда он оде у своју ноћ, а ја на јастуку влажном од суза и зноја призивам сан да дође на очи. Призивам сан и у том сну кораке, њене, његове и своје ... ***

Кораци њени. Сит ни и одсечни на шт иклама од осам центиметара. Одзвањају ходником. Плешу безобзирно по мојим живцима. Пробијају се кроз ваздух засићен мирисом парфема. Чујем их напетим слухом. Видим их размазане у боји црвеног кармина. Улазе уз тресак врата. Говоре увек исто и увек истим тоном ... Знам, ја сам најгоре дете на свету. Знам, ти ме ниси желела. Знам, он не жели ни да ме види. Знам да сам сувишан. Знам да сам сметња. Знам да је боље да ме нема. Знам да желиш кад ујутру

Да би додирнуо небо, не мораш да ходаш по ивици. Моји кораци нису додирнули небо. Спустили су се нежно на меки облак. Али никад више нису додирнули ни земљу. Остали су да лутају по том облаку. Кратки као кораци детета, а тамни и тешки као мушки. У борби са сећањима, питањима и недореченим одговорима пролази још један спори, лењи дан. Јабука на мом столу, црвена као намолована, округла, једра и свежа, а опора као живот, стоји у сенци летњег предвечерја. Данас сам јој се за корак приближио. Остала су још два, а сутра је опет нови дан. Мада, нисам баш сигуран да је нови, али дан сигурно јесте. И опет се треба будити, треба дисати, говорити. Треба живети у истом кругу. Понекад ми се чини да не живим сваког дана изнова, него само сањам претходна живљења. Да ли сањам да бих живео или живим да бих сањао? И шта је стварније-сан или живот? Нећу сад о томе да мислим. Сутра је ново буђење. И нека тако буде.

116| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


NAGRAĐENA PROZA Сасвим обична прича Нада Малек Људи од 35 до 40 година шетају бебе у наручју. Моја генерација се удавала и женила и рађала децу много раније. Ипак се нешто вратило. Мода. Срећна сам што поново видим: звонцаре, шими ципеле, уске ролке и сасвим кратке тесне прслуке. Коса је поново дуга и равна са шишкама. Бундице су са наглашеним струком. Све смо то носили у своје време. И видим поново сцене из мјузикла „Коса“, Милета Лојпура како свира гитару и игра твист. Видим и „Вишњу на Ташмајдану“. Окрећем полако главу, видим свог плавооког дечка који гледа исте ствари као и ја, истим очима, али сада са пуно седих у коси. Заједно гледамо Дунав и Саву, тврђаву, клупе у парку. Пензионери играју шах, плетиље продају ручне радове. Ту је и вага за тачно мерење, па апарат за мерење притиска, бројанице ... Ја купујем разгледницу Београда. Сакупљам успомене. На изласку из калемегданског парка видим продавца са црвеним ушећереним јабукама. Она тиха сета полако квари моје добро расположење. Данас немам коме да их купим! Враћамо се полако до Скадарлије, и уместо јабука купујем колаче. Навикла сам да донесем увек нешто с пута, па макар то био и Београд. Гледам у огроман часовник, а на њему 14.11.2002, 15 сати, 170С. Пролази полако лепо недељно поподне. Седамо у свој ауто. Мост је препун стопера. Препознајем једно драго насмејано лице. Јован. Црвени џемпер и црвене пегице. Улази у кола и седа иза мене. Ја сам срећна што имам с ким да поделим оне колачиће што сам купила. Заборављам ушећерене јабуке... Уз причу стижемо брзо до Панчева. Јован каже: „Најсрећнији сам кад пређем Панчевачки мост и видим свој град.“ И нас двоје смо то исто говорили. Кад смо се враћали са мора, из бања или са језера, док су нам деца била мала, чим бисмо угледали Панчевачки мост, срце би нам брже закуцало у грудима. Какво год да је, Панчево је најлепша варош.

117|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


ESEJI

Достојевски као мислилац Петар Гордић Не знам како да почнем текст о Достојевском, а да не упаднем у неки клише. Један од одговора је: не размишљајући о клишеима. У овом кратком тексту ћу изнети неколико схватања његовог стваралаштва и пар својих коментара. У наслову сам навео реч мислилац. Ја га тако доживљавам. Он је познат као књижевник; многи га сматрају филозофом, затим психологом итд. Мени се чини да је мислилац адекватно. Читао сам га, читам га и читаћу га. И свима то препоручујем. И нисам од оних који кажу читајте га, а немојте о њему писати, говорити, разговарати. Иако ми је сваки пут све тајанственији и тежи за разумевање, никад ми, чини ми се, неће досадити. Могао бих се сложити и са таквим констатацијама као што су „довољно је он открио; ко га не разуме не треба ни да га чита“ или „хоћете да вам разјасни то што је јасно као дан“. Ипак, далеко од тога да су ствари тако једноставне. Читање Достојевског није само улазак у други свет, прелазак у другу стварност или бежање од свакодневих брига. Чак и да неко хоће, не би могао тако да га чита. Читање Достојевског је „стварнија“ стварност од оне у којој живиш; човек ти каже више ствари о теби самом него што си и сам о себи знао, човек те врати у стварност из које покушаваш да побегнеш. Није он нама открио ништа ново. Он је само био превише искрен, записао је од речи до речи сваку своју помисао, и лепу и ружну, и добру и злу. Он једноставно ништа није сакрио и утајио. Рекао је истину о себи, и о човеку уопште. Многи се не би усудили да кажу то што је он рекао. Можда не би било прејако рећи да се нико не би усудио да на тај начин пред светом призна све. Као некаква јавна исповест. Једни рекоше да је био горд, суров, окрутан, нервозан, мрачан, једном речју незгодан човек. Други рекоше да је био саосећајан, милостив, склон опраштању, да су га болеле неправде и страдања људи. Па, ја мислим да је тачно и једно и друго. Читајте његове књиге и уверите се у ово што сам рекао. Читао сам и доста текстова посвећених Достојевском. Овом приликом бих желео да истакнем и прокоментаришем неколико занимљивих погледа на његово стваралаштво. Био сам изненађен када се мисао коју је о Достојевском написао Момчило Настасијевић у потпуности поклопила са мојим „осећањем“ Достојевског. Не дешава ми се баш често да прочитам да је неко у пар реченица описао оно што ја осећам годинама. Нешто слично сам осетио када сам прочитао коментар Николе Врањковића (гитариста бенда Block out) на роман Мајстор и Маргарита - искрено се надам да су такве ствари могуће - каже он. И ја исто. Намерно наглашавам ово осећам, јер су ми се размишљања о Достојевском и његовом делу већ одавно претворила у неку врсту осећања. Само две реченице из Настасијевићевих белешки потпуно су ме поразиле: “Суштина Достојевског и јесте изгубити се у њему“, и друга „И нема сличног примера, откако се човек пишући изражава, да су се готово без кључа откључале толике тајне“. Дакле, препустити се бескрајно свету у који нас он уведе и „ни случајно не покушавати нешто разумети“, јер ће бити све горе и горе. Упловити у непознате воде, закорачити на непознату земљу, и препустити се том непознатом и неизвесном. А онда, кад нешто схватиш и разумеш, не знаш да ли ћеш моћи то да артикулишеш. Ако успеш да о томе нешто кажеш, схватићеш да си тиме осиромашио оно што си осетио, јер шта год да кажеш неће бити довољно. Али немој ни да ћутиш; говори, разговарај, пиши (пиши и ћути)... Знам ја да је у ћутању сигурност, али овде ти ћутање не помаже да схватиш. Многи ми говоре како је Достојевски само један просечан писац. Кажу да постоје научни радови о томе како су његове књиге стилски много лошије од нпр. Џојса или Толстоја. Ма пустите стил, говорим им упорно ја. Немојте ми сводити књижевност на науку, на некакав збир правила и прописа. Погледајте о чему је тај човек писао, кроз какав је пакао у мислима прошао и какве нам је поруке послао. Затим они додају како међу његовим ликовима нема нормалних људи.

118| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


PETAR GORDIĆ

ESEJI

Све екстрем до екстрема, да не кажем лудак до лудака. Па, ја нисам баш сигуран колика је снага овог аргумента. Питам их ја: А шта је то нормалан човек? Дефинишите ми га. Покажите ми га. А они ме чудно гледају. Колико тога у себи свако од нас таји и прикрива; да ли сте и то рачунали када сте мислили на нормалног човека. То је за мене нормално, човек је више оно унутра него оно споља; сви смо ми слаби, сви ми свакодневно грешимо и огрешујемо се. Трагедија је ако се томе потпуно предамо, ако о својим грешкама и гресима не мислимо, ако их не постанемо свесни, ако их прихватимо као нормално стање. Морамо мислити о својим поступцима и мислима, морамо признати себи ако нисмо спремни другима. То је корак ка оздрављењу. Списак грехова је много дужи него онај у црквеном календару. Оно тамо су само форме које можемо схватити и применити на много начина. Убиство, крађа, лаж, гордост, среброљубље, неумереност-нису то само радње и делатности, већ и мисли. По мени је ово прејак захтев, али по Достојевском није. У Карамазовима тројица браће су убила оца а не само један. И сва тројица су кажњени. Казна није само осуда јавности или пресуда судских органа. Казна долази изнутра, пре или касније. Та казна је човекова нада. О тој нади је писао Достојевски. Он није отписао човека, није га прецртао, није га одбацио као што смо сви ми данас склони да урадимо. Осуђујемо све друге због овога и онога а не знамо да се и ми данас - сутра можемо наћи на оптуженичкој клупи. Он је сваком човеку дао шансу. Хвала му због тога. Један од главних проблема савременог доба састоји се управо у томе што човеку није остављена могућност да погреши. Јесте, али грешке се исувише скупо плаћају. Ако погрешиш тонеш и падаш, а околина ће се потрудити да не испливаш и не подигнеш се. И онда те прогласе за грешног човека, за неуспешног човека, за пропалог човека, за изгубљеног човека, подсмевају се твом паду. Твојим падом одмеравају свој успон. Неке ствари те обележе за цео живот. Добићеш неку етикету и сви ће гледати да ти је спомену као аргумент против тебе у било ком тренутку. Свет је данас глобално село, а свако село свет у малом.

Породице се распадају; људи психички „пуцају“; нема ауторитета осим оних са скупим колима и златним ланцима; дрога на сваком кораку – окружење какво се пожелети може. Онима који нису читали Достојевског могу да кажем да ми већ одавно живимо у његовим књигама и његовом свету, додуше доста технички напреднијем, али суштински истом. Ако вас људи виде да улазите у библиотеку или не дај Боже у цркву, онда сте награбусили. Бићете оптужени да сте у некој секти или да сте назадни, или да нисте за Европу. Шта ви ту има да читате и тражите у књигама. Паметни ће да мисле за вас. Ваше је само да ћутите и слушате, и да евентуално полудите, што вам дође као олакшавајућа околност. Свет је пун неких нових Карамазова и Раскољникова. Ништа се није променило. Постоји једно тржиште странпутица које воде у пропаст и веома је профитабилно. Правих путева је мало и људи их не бирају или због њихове тежине или због тога што нису у тренду. Све је то Достојевски знао, али је ипак, попут Платона, уочио један нови свет, поставио веома високе критеријуме рекавши да се сопствена срећа не може и не сме градити на несрећи другога. Не може - каже он - мали део човечанства да држи већину света у ропству. А све грађанске установе Европе, сада сасвим незнабожачке, основане су искључиво са тим циљем. Немојте се заваравати. Достојевски није био против Европе. Он ју је и стварао, са свим искреним и поштеним европским људима. Он је био против поробљавања. Тај циљ грађанске Европе о коме он говори управо се данас највише манифестује. Најежим се кад ми неко поистовети Европу са Европском унијом. За мене је Европа Достојевски, Кант, Бергман, Шекспир а не некакви војно економски савези на челу са неким новим Хитлерима и Гебелсима. Ово сам изнео да бих показао колико је широк дијапазон тема о којима је говорио Достојевски. Његова мисао је продрла у све и тешко да може некога да остави равнодушним. Разговор почиње отприлике овако: - Теофане, јеси то ти? Па ти си мртав. - Да, мртав сам, па шта...

119|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


ESEJI Не знам зашто, али ја ову сцену поредим са овом сценом из Злочина и казне о којој Набоков говори. Набоков, који је изашао из Фјодоровог шињела, има, како и сам каже у својим есејима, неодољиву жељу да раскринка Достојевског. О његовим мотивима нећу сада говорити. Занима ме да ли је та ситуација толико нереална и немогућа па јој се Набоков толико подсмева. Да ли је у данашњем свету могуће да се таква сцена догоди? Ја мислим да јесте. Зашто? Немам намеру да оправдавам њихове грехе, али мислим да, нити је Родион било какав убица, нити је Соња било каква проститутка? Згрешили су и то се не доводи у питање, то остаје ва вјек и вјекова, али мени су битни њихови мотиви. По мени, Родион је обузет и заведен млади човек. Он је пре жртва него злочинац. Није битно да ли га је преварио појединац или систем, или се сам „упецао“ на једну од понуђених опција. Битно је да он симболише човека који се у данашњем свету третира као смеће. Узмеш га, искористиш га и онда га бациш. Додуше, њега у роману нико није искористио. Многи би рекли - шта је тражио, то је добио. Сам је донео одлуку и треба да сноси одговорност за њу. Треба да буде кажњен. Сви се слажу да он треба да буде кажњен. И он је сам схватио да треба да буде кажњен. Његова највећа казна је што ће до краја свог живота на души носити људски живот. Неколико година затвора је ништа у поређењу са тим. Соња је у истој ситуацији. Колико је данас девојака у свету које раде исто што и она? Понекад ми се чини да је осудити њен положај подједнако тешко као и одобрити га. Ја не желим да умањујем њихову кривицу или да тврдим да они нису криви. Криви су јер нису били довољно свесни, паметни и одговорни да себе не доводе у такву ситуацију. Али, таквих људи ће увек бити. Неко их мора заштитити и помоћи им. Такви људи су, ако им се не помогне, потрошна роба - остављени на милост и немилост онима који не знају шта је милост. Нема у овој сцени, као уосталом и у целом стваралаштву Достојевског, ничег црног и белог. Нема да и не. Нема јесте и није. Ништа није тако једноставно и потпуно јасно. Сам живот као да је оживео на свим тим страницама. Настасијевић каже да ће нам се, изгубивши се у Њему, откључати тајне. Набоков каже да је Он написао најгору сцену у светској књижевности. Два прилично необична мишљења, зар не? А сад погледајмо још једно. Достојевског су вечито прогањала „проклета и вечна људска питања“ и он није од њих бежао, није их сматрао за небитне ствари у људском животу. И покушавао је да, кроз своје мисли и своју књижевну делатност, на њих одговори. Он је сматрао да су питања о Богу, о слободи, о греху, о бесмртности, о томе шта је добро а шта зло, и још многа слична питања, суштинска за човеков живот. Усудио бих се да кажем да су она, према Достојевском, за човека неопходна као ваздух који удишемо или храна коју једемо. Без њих, човек није комплетно биће. Могу само да га замислим како седи за радним столом, испред њега свећа, око њега мрак, а он сам; бори се против својих демона, својом љубављу, вером и својом оловком. Ево како га је доживео српски теолог Јустин Поповић: „Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ. Признајем: и мучитељ. Још онда ме је занео и понео својом проблематиком. Показало се, да су његови проблеми - вечни проблеми људског духа. Ако је човек иоле човек, мора се бавити њима. А Достојевски је сав у њима, зато је на свима путевима својим истински човек. Предност је његова у томе, што је у вечне проблеме људског духа унео надахнуће пророка, жар апостола, искреност мученика, сету философа, видовитост песника. У новије време ни код кога нису вечни проблеми човечијег духа дошли до тако широког, дубоког и свестраног израза као код Достојевскога. Кроз њега су проговориле све муке бића људског, и сви болови, и све чежње. Као ретко ко, он је одболовао проблем човечијег бића у свима његовим страховитостима. А човек је бескрајном сложеношћу свога бића најстраховитије биће у свима световима у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање.“

120| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


ESEJI Затим даље Јустин пише:“ Основац је у атеизму Фаустов Мефистофел кад ученику Фаустовом држи лекције из атеизма. Али без имало увређеног поноса могао би сам Мефистофел да смирено слуша лекције из атеизма код „жутокљуног” руског студента Ивана Карамазова. У њима би нашао своје најбоље оправдање, своју најсавршенију - ђаводицеју. Уопште, све старе и нове философије атеизма, упоређене са философијом атеизма у Достојевског, нису друго до Плеасант Сундаy - афтерноон литературе. У одрицању Бога - сви су основци према Достојевском.(...) Нема сумње, Достојевски је најзагонетније икс у врло компликованој једначини словенске културе. Много је труда уложено да се пронађе права вредност тога икс. Па и наши немоћни напори нека послуже томе, ако могу. Да пишемо о Достојевском, даје нам смелости сам Достојевски, јер је неизмерно милостив, иако страшан величином својом. Сваки може наћи себе у њему. Јер ако сте тужни, он свесрдно тугује вашом тугом. Ако сте очајни, он је ваш друг, ваш брат, ваш близанац, али и утешитељ. Ако сте атеист, он и сам пати са вама, мучи се вашом муком, апологира атеизам генијално, минира вас богоборним бунтом и безумним очајањем, да се најзад обојица с криком баците пред ноге благога Исуса. Ако сте преступник, он вас милостиво прима под кров своје многонапаћене душе, вашу душу претвара у своју, заједно с вама пребољева вашу болест, поставља тачну дијагнозу ваше болести и оздрављује вас сигурним леком, јер је болник и вичан болестима. Ако вас муче „проклета питања”, он вас загрли као најрођенијег, проводи са вама бесане ноћи и свирепе дане и не напушта вас док заједнички не пронађете правилно решење. Ако сте верујући, он вам умножи веру до апостолске заљубљености у Христа. Ако сте оптимист или песимист, он вас убедљиво води најсавршенијем оптимизму, показујући вам да је чудесна личност Богочовека Христа једини извор свесавршеног оптимизма, јер је једина истинска благовест у свима световима. Достојевски се не може студирати без муке и суза. Њега може успешно простудирати само човек који се искрено и свесрдно мучи његовом главном муком: решавањем вечних проблема. Без тога, њега је досадно читати. Људе, који не воле да се баве опасним проблемима, спопада трепет и ужас при читању Достојевског, и они му често бацају у очи очајно питање: реци нам, докле ћеш мучити душе наше? - Док не решите вечне проблеме, гласи његов одговор.“ Наводим ове дуге цитате јер ми је тешко да нађем речи којима бих заменио и обухватио ово што је Јустин Поповић написао. Намерно сам његове мисли оставио за крај овог текста, јер до сада нисам прочитао тако снажне речи о Достојевском, али како време пролази све више схватам и осећам њихову истинитост. Јустин је Достојевског схватао као великог хришћанина. Постоје и другачија тумачења Достојевског по којима је он имао двоструко мишљење; јавно је исповедао православље, а у својим делима је, скривајући се иза својих ликова, говорио о препрекама, гресима и човековој слабости када је у питању прихватање вере. Мени дуго времена није било јасно како је могуће човека који је изговорио или помислио толико грешних мисли схватити и тумачити као хришћанина, неког ко би требало да баштини једноставност, скромност, милост, покајање, опраштање и љубав. Да би човек био хришћанин, потребан му је духовни мир, прибраност и умереност. Из романа Достојевског видимо са каквим се он аветима борио и какве су га мисли мучиле. Познато је и да се једно време интензивно коцкао и да је због тога западао у велике дугове. Провео је око четири године у једном затвору у Сибиру. Ово су неке од чињеница које нам указују да је имао буран и немиран живот, препун искушења. Достојевски је говорио да у Европи нити је било нити ће бити већег исповедања атеизма него што га је он описао у својим књигама. И како ћемо од таквог човека нешто да научимо. Он је био коцкар, робијаш, био је порочан, имао је грешне мисли. Е па, у томе и јесте трик. Све оно о чему је писао, Достојевски је, свесно или несвесно, стварно или фиктивно доживео. И тражио је излаз из тих проблема. Најпре је прихватио неке социјалистичке идеје. Због њих је и робијао. И ту је дефинитивно изгубио поверење у социјализам. Не због своје робије него због разлога који су плод дубоких размишљања о природи социјалистичког учења.

121|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


DOSTOJEVSKI Схватио је да, као што појединац због атеизма постаје роб самог себе, исто тако и колектив због атеизма постаје роб једног човека. Због тога социјализам мора прећи у деспотизам. Испитујући, дакле, на индивидуалном и колективном плану, које су последице атеизма или неких других облика негирања вере у Бога, Достојевски је схватио да су последице катастрофалне. На његовом примеру можемо видети да је промена итекако могућа; он се целог живота мењао,

тражио, губио и добијао, али није одустао. И да закључим: немојте се плашити ако се изгубите у Достојевском и његовом свету. Тим губљењем у њему само себе тражите, себе проналазите. То је тежак и напоран пут, али ваљда је сваки прави пут тежак и мучан. Немојте се према њему односити са неким идолопоклонством, немојте га сматрати за савршеног човека, за генија, за некаквог препаметног интелектуалца или некаквог чудотворца. Ја не волим те мистификације познатих, све се то некако претвара у мит и разводњава, расипа; мит живи својим животом а истина се негде изгуби. Рекох већ негде на почетку, читајте Достојевског и тако ћете га најбоље упознати. И немојте му превише веровати! Размишљајте о свему што вам буде рекао. Једноставно, разговарајте са њим што је више могуће. Он је свакако био духовна громада, али је пре свега био и остао човек, са човеком и уз човека. И то је његова највећа вредност. Али, неко ће приговорити – још нисмо установили шта је човек? Да ли то питање има смисла и ако има, да ли је одговор на то питање могућ? Достојевски директно не даје одговор на ово питање, али свакако да има шта да каже на ту тему. Могу само да замислим како би изгледао разговор Фјодора Достојевског и режисера Луиса Буњуела: - Хвала Богу, ја сам атеиста - рекао би Буњуел. - Хвала Богу, ја више нисам - рекао би Достојевски.

122| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


Zoran Škiljević

Roman u odlomcima

Zoran Škiljević VRATA PODZEMNIH VODA – odlomak iz romana – Kucaj prije nego što uđeš, tajna su vrata podzemnih voda. Kucaj prije nego što uđeš u njenu sobu, jer tajna su vrata podzemnih voda. (Branimir Džoni Štulić: Vrata podzemnih voda) Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu, što je za nas, koji nismo na to naučili, bilo ravno tragediji. Nas, prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je, vrag će ga znati zašto, u jednom naročito ushićenom trenutku, kao da imamo nekakve muzikantske pretenzije, prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i, kako stvari stoje, ostaće nam za uspomenu i dugo sećanje za vekove vekova. Gde baš sad da budemo švorc? – šizeli smo iz sve snage. – Baš sad kada je kraj školske godine i kada nam se ludački ide u bioskop da gledamo Mi nismo anđeli sa Nikolom Kojom, Zoranom Cvijanovićem i Brankom Katić u glavnim ulogama? To je i poslednji kulov u gradu već odgledao, ali mi volimo da se pravimo pametni, mi smo, kao i obično, čekali da prođu gužve pa da onda opušteno ušetamo u bioskop kao oslobodioci. A sad, kao u inat, nemamo ni prebijene banke. A, navraga, gde god promolimo nosine, u školi i u kraju naročito, svi prosipaju fore iz filma kao iz rukava i smeju se kao blesavi, a mi, pošto nam nema druge, ćutimo i slušamo i sležemo ramenima kao poslednje budale. Kao da nam piše na čelu kakvi smo zvekani ispali, pa nas namerno svi zezaju u zdrav mozak ko može više. Samo što nas još ne pitaju: „Hoćete još?“ Jaka stvar otići u bioskop. Smešno, čoveče – šta drugo da konstatujem. Nije sramota nemati novac, u svetu kakav nam je dat, kao što su nam dati i nos i oči, i darovi bližih i daljih predaka koje nosimo u genima, imati i nemati je relativna stvar, danas imaš, sutra nemaš, danas imaš malo manje, sutra imaš još manje, prekosutra imaš koliko da ne crkneš gladan, ponekad imaš i za štek, i tako to, sve u krug.

123|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


ZORAN ŠKILJEVIĆ Sramota je biti nepošten, sramota je biti kvarnić, sramota je varati ljude i činiti zlo, tako su nas od malena učili i u kući i u školi i mi smo to baš onako dobro utuvili u glavu kao Oče naš i držali se toga kao pijan plota. Nismo pravili nikakva sranja, kakva obično prave derani našeg uzrasta, u smislu da posle imamo problem sa sopstvenom savešću, ili, ne daj bože, sa zakonom. Ali kada imaš osamnaest godina, fućka ti se za sve. Ne znaš ni ko ti glavu nosi a kamoli nešto drugo, a, pri tom još i misliš da si faca i po, niko lepši od tebe, niko od tebe pametniji, niko važniji; svašta ti se mota po glavi kao da te je neko urekao, ne pitaš za cenu i na sve pristaješ; krv vri u tebi dvadeset šest sati dnevno, i kad spavaš jednako kao i kada si budan, onda sve to što veruješ da si utuvio u svoju glavudžu pada u vodu i slepo se držiš samo onoga što si tog trenutka naumio kao da neko drugi gospodari tobom uz tvoje dopuštenje. A naumio si, primerice, da ideš u bioskop da gledaš Mi nismo anđeli i nema te sile koja će te od toga odvratiti – kakva sramota, kakvi bakrači! – neće, pa taman se čitav svet izvrnuo naopako pred tvojim sluđenim očima. Još da zlo bude veće, sva trojica smo bili pod kaznom. Surovim roditeljskim zakidanjem na džeparcu što je milion puta grđe od svakih batina. Jerbo upravo smo sva trojica bili dobili ukor razrednog starešine zbog neopravdanih izostanaka. Svakog proleća sa nama je bila ista pesma: bežali bismo sa časova i kada je trebalo i kada nije trebalo, bilo je dovoljno da neko od nas proviri kroz prozor sa hodnika ili iz učionice i ugleda napolju koga već treba, i znalo se šta sledi. Da se sad pojavimo roditeljima na oči sa pričom da nam se ide u bioskop, evo moje glave ako nam ne bi bila produžena kazna za još nedelju dana u najboljem slučaju, a pride još fasujemo i par šljaga koliko da nam slična glupost sledećih sto godina ne padne na pamet. Obrad ima takvu ručerdu, bože sačuvaj, kao da je kovač a ne mastiljara. Ako me dohvati iza ušiju, imaću bioskop u glavi dva dana najmanje, vrteću kaubojce i neme burleske dok se ne upiškim od sreće. Morali smo, dakle, da se oslonimo na vlastite snage. Use i u svoje kljuse, što se kaže. Da smislimo nešto, manje ili više pametno. Bilo šta samo da što pre dođemo do mani mani. Mi nismo anđeli igra još dva-tri dana a posle toga jok, tako je pisalo u novinama. Sedeli smo na klupici ispred moje zgrade i dumali šta ćemo i kako ćemo. Svako je imao neku ideju, ali sve su jednako bile glupe da gluplje ne mogu biti pa je na kraju aklamacijom, dakle jednoglasno, prihvaćeno ono što je pametni ja bio predložio. Ako je to bilo najbolje što su naše vijuge mogle da iznesu na svetlost dana, onda možete misliti kakve su tek bile one ostale nazovi ideje, slava im. Imao sam u glavi, takoreći, gotov plan, i izložio sam ga što sam razboritije mogao. Onomad sam na početku Ugrinovačke slučajno primetio nešto što bi nas moglo zanimati, kažem im ja. Švrljao sam tuda sa malom Aleksandrom iz trećeg tri. – I besomučno joj se upucavao po ko zna koji put već, jel' to hoćeš da nam kažeš? – na to će Žabac i zasmeja se onda budalasto kako on to već ume, kao da je rekao bog zna šta pametno. – Ne prekidaj me, konju! – odbrusim mu, koliko da mu ne ostanem dužan, pa onda nastavim: – I kod onog autobuskog stajališta odakle se skreće ka novom tržnjaku, znate onom gde ima i prodavnica ploča. – Nosača zvuka! – Ok, nosača zvuka, ako tako hoćete, dakle tu sam uočio jednu otmenu, poveću dvospratnicu malo povučenu od ulice, sa upadljivo lepim i brižljivo uređenim vrtom. Ništa neobično, reći ćete, u Zemunu stvarno nema šta nema, ali sad evo imamo i DOM MOLITVE! Otkud se tu stvorio, stvarno pojma nemam, a nije ni važno. – Šta je? Šta se krstite? Spolja gledano to zdanje nije ni nalik na crkvu, još manje na manastir, a, kažem vam, ipak je reč o bogomolji. S čela ima veliki krst prilepljen za fasadu, koji svetli noću i vidi se izdaleka, a iznad njega velikim neonskim slovima pisalo je: «H.Z.I.S.» (Hrišćanska zajednica Isusovog srca). Evo još jedne od onih novokomponovanih sekti što praktikuju da idu od vrata do vrata reklamirajući boga, kao da je bog nova marka paste za zube ili aranžman na Tasosu, ili, naopako, politička stranka – pomislio sam to i onda ugledao plakat koji beše stajao na kapiji: pisalo je da ljubazno pozivaju sve zainteresovane da čuju iskonsku nepatvorenu reč Božju pravo iz Isusovog srca, da dođu u četvrtak u šest popodne na tribinu O duhovnosti danas u svetlu Isusovog učenja. ULAZ JE SLOBODAN – pisalo je debelim slovima, a svi posetioci dobiće na poklon Bibliju, fototipsko izdanje sa kožnim povezom. – E, to da se dobija Biblija za dž., dripci jedni – kažem im ja na kraju – u tome je vic, zato vam sve ovo govorim. Ideja je bila da odemo tamo i da iskuliramo tih sat, najviše sat i po, a onda da trknemo do Zemunskog keja, tamo ćemo kod preprodavaca knjiga da utopimo biblije kô od šale, i eto nam lova za bioskop. Potrefilo se ne može biti bolje, bio je baš četvrtak, pre podne smo imali nastavu i stvarno nismo imali pametnija posla, zašto onda da ne okušamo sreću? Neće nam pasti kruna s glave ako odslušamo tamo neko dosadno predavanje; kao da je ono što slušamo u školi zabavnije, ovde bar neće da nas propituju i da nam dele ocene. Tu smo, a kao da nismo tu.

124| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


VRATA PODZEMNIH VODA Žabac se onda prisetio da je nedavno video da je jedan čilager od preprodavaca na keju dobio čitavih dvesta dindži za neku raskupusanu knjižurdu, biće da se radilo baš o Bibliji. I nikakvih nedoumica više nije bilo, trebalo je preći sa reči na dela. Požurili smo iz istih stopa da ne okasnimo. Tri stanice busom, onako apa-drapa, nije bilo vremena za presvalačenje i doterivanje. I, na svu sreću, stigosmo tamo pred sâm početak tribine. Nevelika sala Molitvenog doma, u kojoj je bilo mesta za najviše tridesetak duša, bila je poluprazna. Stidljivo smo se ušunjali i seli u treći red, bliže vratima za svaki slučaj. Niko od nas trojice nikada nije bio na ovakvom mestu, ni u crkvu nismo išli, osim, što se kaže, pod moranje, ako je krštenje ili eventualno venčanje nekoga iz bliže familije u pitanju. Mogu misliti kako smo tamo zbunjeno izgledali i na šta su nam ličile vesele face. Tribina je počela zajedničkom molitvom. Svi su mrmljali nešto sebi u bradu pa smo i mi. Ne lezi vraže, u našem vidnom polju ne beše jednog đavoljeg popa, nikoga, dakle, u svešteničkoj odori ni za lek. Ovde nešto debelo nije u redu! Ovde nisu čista posla – pomislio sam. Nikako se to nije uklapalo u moju šturu predstavu o lučonošama Isusovog učenja. Onda je uzeo reč i poželeo nam dobrodošlicu mali smešni čovečuljak, Deni de Vito glavom i bradom, možda samo malo stariji. Iskulirasmo ga svi koliko nas je tamo bilo. Potom nam se obratila jedna ozbiljna dama, figurom i likom nalik na Katrin Denev, u kombinaciji sa okicama Meril Strip. Ona nam je ljubazno predstavila goste, učesnike tribine, trojicu njih sa do zla boga komplikovanim i, nama potpuno neobaveštenim o tim stvarima, krajnje nerazumljivim titulama, položajima i zvanjima. Potom jedan od ovih ustade i nakašlja se, usledila je potom beseda bez kraja i konca, svakakve trice i kučine o padu u greh, iskupljenju i pokajanju ljudskog roda, i slava Tebi o Bože po hiljadu i jedan put, pa se onda na njegove hvalospeve Gospodu nadovezaše i ostali pa i oni navališe da sipaju tirade o Hristu spasitelju i izbavitelju kao iz rukava, kao da ih je sve jedna majka rodila. Smor do smora, šta da kažem, ne zna se koji je grđi. Upinjali su se iz petnih žila da zasene jedan drugog tobožnjim spoznajama i prozrenjem najviših istina i tajni ovoga i onoga sveta, časteći nas kanonadama mudroserina i citatima iz svih mogućih i nemogućih svetih knjiga. Pritom, delili su nam svoje blesave osmehe kao da bez te blagodati od Hristovog učenja ne bi bilo ništa. Tako nam i treba kad nismo mogli da smislimo ništa pametnije! Znao sam šta će ovi moji da mi kažu, kao da sam im čitao misli. – Pravi popovi su sto puta bolji od ovih – došapnuo mi je Šekspir – Ne dave ni blizu kao ovi. Švrljao sam pogledom po sali, da nekako ubijem dosadu, šta ću drugo – i onda me je najednom udario grom. Ona se pre par meseci doselila u naš kraj. Živela je u zgradi preko puta tržnjaka, i na tom potezu sam je više puta sreo, odnosno video u prolazu. Niko od nas je nije poznavao, nismo znali ni kako se zove ni odakle je došla, a svi smo se ložili na nju kao budale, od prvog dana kada se pojavila. Kako i ne bi? Izgledala je vraški lepo, kao otelotvoreni anđeo ljubavi. Sa onim dugim vižljastim nogama i đavolski drskim držanjem, i bljeskom njenih krupnih nasmejanih očiju, sve nas je očarala. Njene grudi su tako lepo podrhtavale ispod onih tananih majica, košuljica i haljinica koje su joj stajale kao salivene, izazovno, kao da traže nevolju. Kad god bi mi se našla u vidnom polju, podišli bi me žmarci i pena bi mi pošla na usta, da ne kažem nešto drugo. Mogla je imati dvadest, najviše dvadeset jednu-dve godine. Čarobna, nestvarna, neodoljiva i neuhvatljiva, tako sam je ja doživeo. Maštao sam o njoj. Zamišljao je obnaženu. Video sebe u ulozi Tiće Arsića koji u onoj limunadi od filma spasava Nedu Arnerić od napasnika, a posle smo se moja Neda i ja skrasili jedno na drugom baš kao i njih dvoje, samo što je naš film bio kudikamo lepši i uzbudljiviji. Sve je vrcalo od strasti, hirova puti, sladostrašća i požude (i ne bi bilo preporučljivo za gledanje za mlađe od jedno šesnaest leta). Ugledao sam je u petom redu. Bila je sa nekim tipom nešto starijim od nas, i po njegovoj tupavoj faci i još grđem pogledu, zaključio sam da je i on ovde pao sa Marsa isto kao i mi, samo što ga je za razliku od nas, ovde dočekalo lice ovog anđela u vragolastom ženskom obličju. Stalno sam se okretao u njihovom pravcu i piljio u nju kao hipnotisan. U jednom trenutku su nam se pogledi sreli i ona mi se osmehnula tako toplo i nežno da sam se u momentu preznojio od ushićenja. Onda sam odbrojao do sto i okrenuo se ponovo, dočekao me je isti onaj osmeh iz njenih prelepih očiju. Šlic mi je onda najednom postao tesan i ja više nisam znao šta da radim. Bilo mi je došlo da poludim od miline – tu, na licu mesta da se obeznanim pa kud puklo da puklo. I stvarno, taj njen zov bio je jači od mene – okrenuo sam se ponovo i opet se ponovilo isto, s tim što mi je onda srce najednom ludački zalupalo i došlo je do eksplozije u mojim pantalonama. Na svu sreću niko ništa nije primetio. Ali opasnost mi je i dalje visila nad glavom: bukvalno sam premro od straha da se ne pojavi fleka na nezgodnom mestu. Šta ću onda, bio bi to blam veka – prolazilo mi je kroz glavu. Ali, blagosloven da si, Gospode, ipak nije. Pa sam, jedva dočekavši da one sveznalice za govornicom konačno zavežu, ako ima Boga, a ima, pokazalo se, i ja, na kraju, stao u red između Žapca i Šekspira da dobijem zasluženu nagradu za strpljenje u vidu Biblije.

125|e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


VRATA PODZEMNIH VODA Bez stida i srama zbog onog malopređašnjeg incidenta u gaćama, na šta se svakako ne može biti ponosan čak i ako imaš osamnaest godina i koji mesec više, jerbo ipak si u nekakvom hramu Božjem gde se takve stvari ne rade, premda se propoveda da treba ljubiti bližnjeg svog čak i više nego samoga sebe. Meni je ona tamo, naša zelenooka komšinica, u tom trenutku bila najbliža, najbliskija, hoću reći, pa smo se, eto, poljubili očima, a to u mom slučaju, pošto me je takvog majka rodila, nije moglo da prođe bez posledica. To bi bilo moje opravdanje, kakvo takvo. Sudite mi, ako mislite da treba! Prikujte me za stub srama! Obesite me za prvu banderu! Ili me iz ovih stopa vodite pravo na Golgotu, svinje malograđanske licemerne! – kuražio sam sebe da tako treba odbrusiti svakome, ko god bi se usudio da me prozove zbog mog, malopređašnjeg, nedoličnog ponašanja; no, na svu sreću, za tim nije bilo potrebe. Bogme sam je pošteno zaslužio (Bibliju, razume se, ne fleku na nezgodnom mestu!) – rekoh sebi kada mi ju je, po završetku tribine, dostojanstveno uručila ona Katrin Denev (sa okicama Meril Srip), rekavši mi: – Dođite nam opet. – Hoću, gospođo, svakako – klimnuo sam glavom i odgovorio joj. Kako da neću – mislio sam se. – Gospođo draga, hoćete vi da držite kod mene situaciju pod kontrolom? Ako me komšinica opet zaludi onim svojim jebozovnim okicama, ništa ne garantujem, vrlo je verovatno da će opet da se probudi ovaj moj đavolak, bićemo onda u žešćem problemu? Ako opet eksplodira, tu, gde mu mesto nije, biće to na vašu dušu... Kada smo nas trojica izašli napolje, stadosmo na čas. Šekspir je imao ideju kako da preprečimo i da brzom brzinom izbijemo do keja, a da ne čekamo bus – ali ona moja zelenooka fam fatal opet se nacrtala u mom vidokrugu. I dalje je bila sa onim srećnim klipetom. Nešto mu je govorila, rekao bih u poverenju, i ja u magnovenju opet uhvatih njen pogled. Činilo mi se kao da je znala šta mi se ono dogodilo, pa mi se sad izvinjava. U trenutku mi je došlo bezmalo da zaplačem od stida. Smeškala mi se, lepo sam to video. Kao da hoće da me ohrabri, ali ne znam zašto. Nju kao da je to zabavljalo, da očijukamo tamo, kao da smo u vezi a da to niko ne zna, niko, pa ni mi sami. Šta se ovo dešava? – pitao sam se. – Mora da je ona neko prilično šašavo stvorenje, kako to drugačije da objasnim? Da li je ona uopšte od ovog sveta, zapravo? Ili je, može biti, neka utvara koju je sâm vrag poslao ovamo da mi radi o glavi? Kažu da ima takvih đavolica koje žive i tamo i ovamo, čas u jednom čas u drugom vilajetu, samo kad pređu kod nas uzmu obličje anđela i onda kuku ti je tebi ako se nafrkeste da ti uzmu skalp. Zbog takvih se ostaje bez glave; zbog takvih se baca pod noge kraljevsko dostojanstvo, započinju ratovi u kojima stradaju i vini i nevini... No, dok sam se ja opasuljio, nje nestade. Na svu sreću, i njoj se, izgleda, nekud žurilo. I mi onda pođosmo svojim putem. Onom Šekspirovom prečicom. No, ja i dalje nisam imao mira. Zapravo, ona, moja zelenooka lepojka, mi nije dala mira. Nije valjda luda da se praši sa onim mamlazom? Ne, to naprosto ne može biti istina – mislio sam. – To bi bilo protivno svakoj logici, svim i božjim i ljudskim i prirodnim i društvenim zakonima – ako im je verovati? Na keju zatekosmo samo jednog preprodavca knjiga. I to, za nevolju, nekog odrpanog bradonju, klošara, orah iz ruke da mu ne uzmeš. Ali dobro, pošto nam je frka, zanemarićemo činjenicu s kim imamo posla, nismo baš toliki glupaci i picajzle da damo primat tako efemernim stvarima kao što je stajling ovog uzaludnika, bitno je doći do love, zato smo i došli, bez love se ne može u bioskop. A on, taj klošar, ta džukela od čoveka, mamicu mu njegovu, tako nam se slatko iskezio u brk kad smo mu pokazali šta nudimo, da mi je došlo da mu polupam i ono malo jada što mu je štrčalo iz čeljusti. – Nosite to u starački dom na Bežanijsku kosu! – reče i zacereka se sipljivo kao da mu kroz oba plućna krila svira košava. – Možda za ta govna dobijete po lilihip... Meni ič nisu potrebne... Neću ih ni za dž... – Pu, mamu mu njegovu klošarsku! Da mu mamu klošarsku! – psovali smo ga kao budale. Spičkali smo toliko vremena ni za šta... I pošto je, kao što se iz priloženog može zaključiti, naša misija doživela totalni fijasko, vratili smo se u kraj kao popišani, i bez mnogo reči odosmo onda svako svojoj kući. Noseći svaki svoju Bibliju pod miškom kao ratni plen. Dakako: što se grbo rodi, vreme ne ispravi! Makar i ideja bila u pitanju. Vrede li tri Biblije kao tri karte za bioskop? – pitao sam se dockan, kada ti uopšte više nije bilo ni važno. Vrede li tri glanc nove Biblije u kožnom povezu kao tri najobičnije karte za bioskop? Vredeli li tri glanc nove Biblije u kožnom povezu, fototipsko izdanje, kao tri pišljive karte za bioskop? Tri smrdljive Biblije kao tri jebene karte za bioskop?... Anđele smo odgledali u subotu uveče, možete misliti sa kakvim zadovoljstvom. I to zahvaljujući Šekspirovom starijem bratu Prci, on nam se tada bio našao kao nikad i izvukao nas iz govana. Njega smo inače redovno gledali kad god „Zemun“ igra kod kuće, zvali smo ga Zidan, bio je pravi napadač, zabijao je golove i iz mogućih i iz nemogućih situacija, čak i više iz ovih drugih. Naveliko se pričalo i da „Zvezda“ hoće da ga pazari u narednom prelaznom roku, da je to, takoreći, već svršena stvar (od toga, naravno, nije bilo ništa, karijeru je i završio tu gde ju je i započeo, i sad radi kao ambiciozni trener podmladka). Pljunuo je, dakle, Šekspiru neku lovu, onako bratski, sasvim dovoljno da se počastimo bioskopom, a ostalo nam je i za pivce „Kod konja“ posle filma. Hvala mu do neba, zbilja smo to veče imali potpun ugođaj. Još da smo usput i skratili neke pičiće, gde bi nam bio kraj.

126| e-časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor


KONKURS ZA ŠESTI BROJ E-ČASOPISA ZA UMETNOST I KULTURU ZVEZDANI KOLODVOR Redakcija e-časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor za šesti broj časopisa na temu:

Moj grad Pošaljite nam pesme, price ili fotografije omiljenog grada, nekog nezaboravnog putovanja u grad koji je na vas ostavio utisak, vaš rodni grad, selo, mesto, imaginarni grad o kome maštate. Sve to pošaljite na mail adresu:

klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com (sa naznakom za šesti broj časopisa) Pored teme koju smo predložili, možete i dalje slati svoje pesme, fotografije ili priče. Rok za slanje 15. avgust 2016. godine ***

Vaše uredništvo



Millions discover their favorite reads on issuu every month.

Give your content the digital home it deserves. Get it to any device in seconds.