Kastavske priče by Karmen Toić Dlačić

Zbirka učeničkih radova

KASTAVSKE PRIČE

Ogranak Matice hrvatske u Viškovu Osnovna škola Fran Franković, Rijeka šk. god. 2011./2012. 3

Kastavske priče Nakladnici: OŠ Fran Franković, Rijeka Ogranak Matice hrvatske u Viškovu Za nakladnike: mr. sc. Marko Starčević Gordana Mulac, prof. Urednice: Marina Frlan – Jugo, prof. Renata Majcan, likovni pedagog Karmen Toić Dlačić, prof. Autori tekstova: Sara Buljubašić, 8.c, Ivan Graziani, 8.c, Lovro Katalinić, 8.c, Morena Moretti, 8.a, Antonio Protega, 8.c, Barbara Puljak, 8.c, Laura Smolčić, 8.a, Tihana Stokanović, 8.c, Nina Šapić, 8.c Autori inicijala (redom objavljivanja): Andrea Prpić, 7.b, Lorena Puklin, 8.b, Karla Kresnik, 7.b, Mia Tomljenović, 7.b, Ena Erceg, 7.b, Ivona Matijević, 7.c, Amanda Gaši, 8.b, Dora Steinhauser, 8.d, Ana Jurković, 8.b Ilustrirale: Martina Frančula, 8.b, Ana Žauhar, 8.b, Lucia Miljković, 8.d, Ivana Zvone, 8.d, Renata Majcan, Nina Šapić, 8.c, Martina Rahelić, 8.d, Naslovnicu osmislila: Renata Majcan, likovni pedagog Prijevod na čakavski: Romana Jugo, 6.c i Ana Žauhar, 8.b Prijevod na engleski: Antonio Barišić, 6.c, Erik Glavan, 6.c, Kristina Glavan, 6.c, Andrej Popović, 6.c, Christina Radić, 6.c Prijevod na njemački: Klara Mladenić, 7.c Mentorica za literarne radove: Marina Frlan – Jugo, prof. Mentorica za likovne radove: Renata Majcan, likovni pedagog Mentorica za engleski jezik: Ljiljana Badurina, prof. Mentorica za njemački jezik: Nada Križan, prof. Grafička obrada: Karmen Toić Dlačić, prof. Tisak: Tiskanje dovršeno: svibanj 2012. Naklada: 250 CIP zapis dostupan u računalnom katalogu Sveučilišne knjižnice Rijeka pod brojem: 121202059 ISBN 978-953-55223-6-2 4

Dragi čitatelju! Pred Tobom se nalazi zbirka učeničkih radova naslovljena Kastavske priče. Ove su priče nastale tijekom nastave, a inspirirane su legendama Kastavštine i prizorima grada Kastva. Slušajući legende našega zavičaja i upoznavajući grad Kastav na jednoj od terenskih nastava, rađala se inspiracija. Literarni radovi nastali su u svibnju 2011. godine kao školska zadaća na satu Hrvatskoga jezika. Pred učenike sedmih razreda postavljen je zadatak: pripovijedati koristeći opis i dijalog. Radnja priče trebala je biti vezana uz Kastav, a mogli su koristiti motive i likove koje su upoznali tijekom terenske nastave. Svojim tekstovima učenici su pokazali koje su motive, prizore, legende i njihove likove, najsnažnije doživjeli. Većina ih je bila inspirirana Crekvinom, a u mnogim pričama su zastupljene vile. U ovoj zbirci nalazi se devet najuspjelijih literarnih radova. Odabrano ih je devet zato jer je grad Kastav imao upravo toliko obrambenih kula. Inspirirani literarnim radovima, tijekom školske godine 2011./12. učenici sedmih i osmih razreda su na satovima Likovne kulture stvarali inicijale kojima tekstovi započinju. Ilustracije su nastale na dodatnoj nastavi Likovne kulture, a također su tijekom satova dodatne nastave nastajali prijevodi na: čakavštinu, engleski i njemački jezik. U svibnju 2012. svi su radovi objedinjeni u zbirku koju držiš u rukama. Nadamo se da ćeš uživati u njoj barem onoliko koliko smo mi uživali u njezinom stvaranju. Ugodno čitanje! Urednice 5

Čudesna utvrda dvajkada stajaše u mirnom primorskom kraju jedna tajnovita i mračna šuma koju su mnogi zaobilazili zbog njena mistična i pomalo zastrašujuća izgleda. U njoj su živjela svakojaka čudesna bića nevjerojatnih moći. Pod jednim velikim borom u dubini šume živjela su sićušna, ali inteligentna bića zvana Marenići. Niti centimetar visoki Marenići svoju su odjeću izrađivali od šumskoga bilja, hranili se šumskim voćem i prijateljevali s mnogim životinjama. Svi su bili vitki, imali pravilne crte lica i nebesko plavu kosu. Uvijek su bili razigrani i voljeli su proslave. Zbog svog ratničkog duha i iznimne hrabrosti, često su ulazili u sukobe s ostalim stanovnicima šume, a pobjede su slavili raskošnim gozbama. Jednom prilikom su se posvađali s Gorićima, bićima bitno većim od Marenića. Gorići su bili zelene boje, naoružani od glave do pete, a problem im nije stvarala njihova neobična debljina. Marenići nisu bili spremni za rat te su brzo počeli gubiti. Na rubu očaja i u opasnosti da izgube svoj gradić, Marenići su se za pomoć obratili šumskoj vili Daliji. „Povećaj nam utvrdu, usrdno te molimo“, govorili su maleni Marenići Daliji, na što je ona isprava odgovorila: „Kako će vam to pomoći? Svejedno ćete izgubiti rat.“ Nakon dugog nagovaranja Dalija je prihvatila njihovu ponudu riječima: „Uredu. Neka bude po vašoj volji.“ Jednim zamahom Dalijinog čarobnog štapića utvrda Marenića se protegnula u visine. Utvrda se povećala, ali Marenići su ostali maleni. Utvrda se i proširila i time uništila i do temelja srušila šumu, dom svih onih nevjerojatnih bića. Marenići su izgubili rat, a širenje njihove utvrde nije preživio nitko. Vijekovima je još utvrda stajala napuštena, ali su sve češće ljudi lutali tim krajevima i nailazili na nju. Vidjevši priliku za bolji život, ljudi su počeli naseljavati dotad napuštenu utvrdu. Polako se u njoj našlo nekoliko tisuća ljudi i prozvali su svoj gradić Kastav. Još ni danas ljudi, koji žive u Kastvu, ne znaju istinu o čarobnom podrijetlu njihova grada. Sara Buljubašić

ČUDNA TVRĐAVA dvavek je stala va mirnen primorsken kraje jedna škura šuma puna tajni. Većina judi ni hodila va nju aš je čudno zgjedala. Va njoj su živela sakakova čudna bića neverojatneh moći. Pod jednen velen boron va dubine šumi živela su mića, ma inteligentna stvorenja ka su se zvala Marenići. Ni centimetar visoki Marenići su robu delali od šumskeh biljak, hranili su se šumsken voćen i prijateljevali s puno životinj. Si su bili tanki, imeli pravilne crti lica i vlasi kod nebo plavi. Vavek su bili razigrani i voleli su slavja. Radi svojga ratničkega duha i posebne hrabrosti, puno put su se svadili z drugemi stanovniki šumi, a kad bi pobjedili, slavili su bogatemi gozbami. Jedanput su se pokarali z Gorići, stvorenji puno većemi od sebe. Gorići su bili zeleni, naoružani od glavi do pet, a problem njin ni delala njiha debjina. Marenići nisu bili pripravni na rat pa su brzo počeli gubit. Na rube očaja, va opasnoste da zgube svoj gradić, Marenići su se za pomoć obrnuli šumskoj vile Dalije. “Povećaj nan tvrđavu, molimo te”, govorili su mići Marenići Dalije, na ča je ona prvo odgovorila: “Kako ću van s ten pomoć? Sejedno ćete zgubit.” Potla fanj nagovaranja Dalija je pristala govoreć: “Dobro. Neka bude kako ćete.” Jednen zamahon Dalijinega čarobnega štapića utvrda Marenići se protegnula va visinu. Tvrđava se je povećela, ma Marenići su ostali mići. Tvrđava se j proširila i tako šundrala i do temelja zrušila šumu, dom seh oneh neverojatneh stvorenj. Marenići su zgubili rat, a širenja njihe tvrđi ni niki preživel. Stoljeća su pasala, a utvrda je stala napušćena, ma su judi se češće lutali temi kraji i nahajali ju. Videć priliku za boje živjenje, judi su počeli nasejevat do tad napušćenu tvrđavu. Pomalo se va njoj našlo i do nekoliko tisuć judi i prozvali su svoj gradić Kastav. Još ni danas judi, ki živu va Kastve, ne znaju istinu o čarobnemu poreklu njihega grada.

Kvernerova palača davnini Rijeka je bila potopljena morem. Iznad površine bilo je jedino brdo koje se zvalo Kastav. Tamo nisu živjeli ljudi, već cijelo morsko carstvo. Car Kverner bio je kit. Sva morska bića danju su bila životinje, a kad bi otkucala ponoć, svi bi se pretvorili u neke vrste ljudi. Car Kverner po noći bi bio jak, žilav čovjek duge crne kose. Imao je dubok glas i zato su ga se svi bojali. Prema svojoj kćeri, sireni Mari, bio je vrlo blag i sve bi učinio za nju. Mara je bila predivna plavokosa sirena kristalno plavih očiju. Ona je poštovala tatinu brigu za nju, ali njegovo ponašanje prema podanicima nije mogla podnijeti. U Kastvu su bile mnoge veličanstvene kuće. Bile su male, ali raskošno uređene. Ispred kuća stajali su stupovi u obliku koralja isklesani od najsjajnijeg mramora. S prozora su lepršale ljubičaste zavjese od svile, a na nevelikom kamenom balkonu mirisalo je cvijeće. Kuće su imale mala ulazna vrata od čistoga zlata. Na svakoj kući bila je obješena glinena pločica, a na svakoj od njih bio je otisak vlasnikove ruke. Po tom su otisku raspoznavali kuće jer su sve izgledale jednako.

KVERNEROV PALAC

a davnine Reka je bila potopjena moren. Znad površini bil je jedino breg ki se j zval Kastav. Tamo nisu živeli judi, nego celo morsko carstvo. Car Kverner bil je kit. Sa morska stvorenja bi po dane bila blago, a kad bi otkucalo pol noći, si bi se pretvorili van neke vrsti judi. Car Kverner po noće bi bil jak, žilav čovek dugeh črneh vlasi. Imel je dubok glas i zato su ga se si bali. Prama svojoj hćere, sirene Marete, bil je jako blag i se bi storil za nju. Mara je bila lepa sirena kristalneh plaveh očij i plaveh vlasi. Ona je štimala tatinu brigu za nju, al njegovo ponašanje prama podanikon, ni mogla podnest. Va Kastve je bilo puno lepeh kuć. Bile su miće, ma bogato urejene. Spreda kuć stali su stupi va oblike korali skjesani od najsjajnejega mramora. S poneštar su plehutale jubičaste koltrini od svili, a na mićen kamenen pergule dišele su rožice. Kuće su imele mića ulazna vrata od čistega zlata. Na sakoj kuće bila je obešena glinena pločica, a na sakoj od njih bil je otisak vlasnikove ruki. Po ten otiske su raspoznavali kuće, aš su se zgjedale jednako.

Kvernerova palača bila je u izgradnji. Zidovi su bili već sagrađeni. Na pročelju palače bili su uklesani morski koralji i cvijeće. Kvernerovi podanici radili su na njoj svaku noć (njima dan). Njih su nadzirali Kvernerovi najžešći vojnici – morski psi. Prema podanicima su se ponašali nasilno. Bičevali su ih najjačim koraljem. Mara nije mogla gledati jad ljudi koji su radili na toj palači. Sjedila je na Fortici, carskom balkonu koji je imao pogled na susjedno kraljevstvo kralja Creska. Duboko je razmišljala kako bi spriječila oca u njegovom nasilnom ponašanju. Pa, i kad bi se dovršila palača, ne bi htjela živjeti u njoj jer bi joj misli stalno bježale ljudima koji su mukotrpno radili. Zato je otišla razgovarati s ocem. Car je nadzirao gradnju palače. "Tata, zar ne bi bilo pametnije da im ublažiš rad? Više će te poštovati." Otac je zaurlao toliko jako da je more zadrhtalo: "Ne! Ovi radnici trebaju disciplinu i rad. Kakva blagost? Palača mora bit gotova do kraja tjedna!" Mara je razočarano pogledala u pod i otrčala natrag na balkon. Odlučila je da hitno treba nešto poduzeti jer će se podanici urotiti protiv Kvernera. Nakon tri noći, kad je krov palače već bio dovršen, Mara je skovala plan s kraljem Creskom. Plan je bio tako dobar da će sigurno natjerati tatu da se odrekne svog nasilnog ponašanja. U zoru, kada su svi već otišli spavati, Mara i kralj Cresko bili su spremni. Svojim moćima podigli su more čineći ogroman val. Bacili su val tako da je bio usmjeren točno prema Kastvu. Palača nije mogla podnijeti tako velik pritisak. Krov i dio zidova se srušio. Mara je bila oduševljena. Vratila se u carstvo i pravila se kao da ništa nije bilo. Kada je otkucala ponoć, Kverneru su zamalo iskočile oči. Nije mogao vjerovati da je palača razrušena. Svi podanici su se okupili i gledali prestravljeno. "Tko li je to učinio?" zagrmio je Kverner. Mara je viknula: "Ja!" Otac je bio začuđen: "Ti?" Mara je odlučno rekla: "Da, ja. Tata, ponašao si se tako nehumano prema svojim podanicima. Nisi zaslužio palaču.” Kverner je briznuo u plač: "Nisam tako mislio!" Mara ga je zagrlila i rekla: "Dobro je, tata." Od tada je car Kverner postao obzirniji prema svojim podanicima. Poslije mnogo godina palača je još uvijek nedovršena. More se povuklo i oko Kastva naselili su se ljudi. Morska bića prestala su se pretvarati u ljude. Stanovnici nisu znali kako je građevina nastala ni tko ju je izgradio. Zaključili su da je to nekad bila velika crkva. Zato su je prozvali Crekvinom. U njezinoj blizini pronađene su neobične glinene pločice. Još neobičnije je što se u gluho doba noći mogu čuti zvukovi mora, a jedan je čovjek tvrdio da je čuo glasanje kita. Možda se morska bića, ipak, još uvijek, pretvaraju u ljude? Barbara Puljak

Kvernerova palača se j zidala. Zidi su bili već storeni. Na čele su bili ukjesani morski korali i rožice. Kvernerovi podaniki delali su na njoj saku noć (njin dan). Njih su gjedali Kvernerovi najjači soldati – morski pasi. Prama podanikon su se ponašali nasilno. Tukli su jih najjačen koralon. Mara ni mogla gjedat jad judi ki su delali na ten palace. Sedela je na Fortice, carsken pergule ki je gjedal na susešćinu – krajestvo kraja Creska. Duboko je razmišjala kako bi sprečila oca va njegoven nasilnen ponašanjen. Pa i kad bi palac bil finjen, ne bi tela živet va njin aš bi joj misli stalno bežale juden ki su teško delali. Zato je šla govorit z ocen. Car je gjedal gradnju palaca. “Tata, ča ne bi bilo pametneje da njin ublažiš delo? Više će te štimat.” Otac je zavapil toliko jako da je more zadrhćalo: “Ne! Ovi delavci trebaju red i rad. Kakova blagost? Palac mora bit gotov do kraj šetemani!” Mara je razočarano pogjedala va tla i pobegla nazad na pergul. Odlučila je da treba vaje neš storit aš će se delavci pobunit protiv Kvernera. Potla trih noći, kad je krov palaca već bil finjen, Mara je zmislela plan z krajen Creskon. Plan je bil tako dobar da će sigurno natirat tatu da se odreče svojga nasilnega ponašanja. Va zoru, kad su si već šli spat, Mara i kraj Cresko bili su parićani. Svojemi moći zdignuli su more i storili veli val. Hitili su val tako da je gjedal prama Kastvu. Palac ni mogal podnest tako velik pritisak. Krov i del zidi se zrušil. Mara je bila jako vesela. Vrnula se va carstvo i činila se da niš ni bilo. Kad je otkucalo pol noći, Kverneru su skoro skočile oče van. Ni mogal verovat da je palac zrušen. Si delavci su prišli gjedali prestrašeno. “Ki je to storil?” zagrmel je Kverner. Mara je zazijala: “Ja!” Otac se j začudil: “Ti?” Mara je odlučno rekla: “Ja! Tata, ponašal si se tako nečovječno prama svojen podanikon. Nisi zaslužil palac.” Kverner je zaplakal: “Nisan tako mislel!” Mara ga je stisnula i rekla: “Dobro je, tata.” Od tad je car Kverner postal boji prama svojen podanikon. Potla puno let palac je još vavek ostal nedofinjen. More se j povuklo i okol Kastva su se naselili judi. Morska stvorenja prestala su se pretvarat va judi. Judi nisu znali kako je građevina nastala, ni ki ju je storil . Zapoštali su da je to nekada bila vela crekva. Zato su ju prozvali Crekvina. Va njejoj blizine pronajdene su čudne glinene pločice. Još je čudneje ča se va gluho doba noći moru čut zvuki mora, a jedan čovek je tvrdil da je čul glas kita. Morda se morska stvorenja još vavek pretvaraju va judi?

Legenda o Crekvini ako davno, dok još Kastav nije bio poznat grad, u njemu je živio starac. Bio je nizak i pogrbljen, a sijeda i rijetka kosa padala mu je preko očiju. Noge ga nisu služile, stoga je uvijek u desnoj ruci imao štap. Njega su odmalena voljele ptice. Pratile su ga čitavoga života, a on ih je hranio i uzvraćao im ljubav. Nije imao prijatelje, ali mrzio ga nije nitko. Jednoga dana na vrata mu je pokucao mještanin i rekao: "Starče, morat ćemo srušiti tvoju kolibu jer se tu planira graditi najveća crkva u ovom dijelu Europe, a tvoja kućica bi samo narušavala izgled crkve." Kada su nakon sedam dana došli radnici, on je otišao u šumu i nikada se više nije vratio u grad. Približavala se zima. Radovi su već bili pri kraju kada je jato ptica doletjelo na Crekvinu noseći u kljunu dvije-tri kapi vode. Vodom su popunile svaku rupu, cijeli oluk i svaki procijep. Ptice nisu nikoga ometale. Čuo se samo lepet krila jer, s vodom u kljunu, cvrkutati nisu mogle. Građanima je taj prizor bio šaljiv i zanimljiv. Te noći bilo je jako hladno. Hladnoća je ulazila u kosti. Voda se zaledila, raširila u pukotinama koje su ptice napunile i srušila cijelu crkvu. Ujutro su se građani probudili i ostali šokirani vidjevši ruševine. Kasnije im je gradski starješina objasnio: "Voda se širi pod hladnoćom. Ni sami ne znate kolika je moć prirode!" I danas se na osunčanoj ravnici mogu vidjeti ruševine koje svakoga dana podsjećaju mještane da je priroda moćna. Antonio Protega

LEGENDA O CREKVINE ako davno, još dok Kastav ni bil poznat grad, va njin je živel starac. Bil je nizak i gobast, a sivi i retki vlasi padali su mu preko očij. Nogi ga nisu služile, zato je vavek va desnoj ruke imel šćap. Njega su odmićega voleli tići. Pratili su ga celo živjenje, a on ih je hranil i pokaževal njin jubav. Ni imel prijateji, al ga niki ni ni mrzel. Jednega dana mu je na vrata pokucal sused i rekal: “Stari, morat ćemo zrušit tvoju baraku aš se tu planira storit najveća crekav va oven dele Evropi, a tvoja kućica bi ružila izgled crekvi.” Kad su potla sedan dan prišli delavci, on je šal va šumu i nikad se više ni vrnul va grad. Bližila se zima. Delo je već bilo pri kraju kad je jato tić doletelo na Crekvinu noseć va kjune dve-tri kapi vodi. Vodun su popunili saku škuju, celu grulu, saku puč. Tići nisu nikemu smetali. Čulo se samo lepetanje kril aš kantat nisu mogli z vodun va kjune. Te noći bilo je jako mrzlo. Mrzlina je šla va kosti. Voda se zaledila, raširila va pučeh keh su tići napunili i zrušla celu crekav. Jutro su se grajani probudili i ostali šokirani kad su videli ruševinu. Kašneje jin je gradski starješina dopovedel: “Voda se širi pod mrzlinun. Ni sami ne zanate kulika je moć prirodi!” I danas se na sunčanoj ravnice moru videt ruševini ke sakega dana zmišjaju mještani da je priroda moćna.

Ivičino prokletstvo a jednoj uzvisini smjestio se gradić Kastav. U njegovoj blizini, živjela je na osami stara žena koja se zvala Jana. Ljudi su sumnjali da je Jana vila jer je svakom čovjeku, kojeg bi susrela, ispunila jednu želju. Imala je dugu zlatnu kosu spletenu u pletenicu. Oči su joj bile smeđe poput kestena, a u njima se vidjela sva dobrota i toplina koju je nosila u sebi. Ruke i noge su joj bile šarene od vena, a izgledala je kao uvenula ruža jer je bila pogrbljena. Imala je dobro srce, ali kad bi ju netko razljutio i pokušao prevariti, ona bi mu vratila na isti način. Jednoga dana Jana je susrela muškarca koji se zvao Ivica. Ivica je imao lošu dušu, bio je pohlepan i često je psovao Boga i svece. Jana mu je rekla: "Ivice, reci mi svoju želju i ja ću ti je ispuniti", a na to je on odgovorio: "Ja imam samo jednu želju, a to je da pored moje kuće sagradiš veliku crkvu kako se ja ne bih morao mučiti i skupljati radnike za njezinu gradnju”. Na to mu je Jana rekla: "Može, ali pod jednim uvjetom: u toj crkvi ne smiješ reći ni jednu psovku jer će se građevina urušiti i nikada se neće ponovo sagraditi." Ono što je bila obećala, to je i ispunila. Pored Ivičine kuće stvorila se crkva i Ivica je bio presretan što mu se želja ispunila. Budući da je Ivica stalno psovao, mislio je samo na uvjet koji mu je Jana zadala. Bio je jako znatiželjan i nije znao je li ga Jana samo željela prestrašiti ili je to stvarno istina. Ušao je u crkvu i premišljao se bi li probao izgovoriti psovku. Ruke su mu se počele znojiti, a njegova znatiželja bila je sve veća. Nije se mogao suzdržati i izrekao je psovku. U tom trenutku oblaci su potamnjeli, počelo je sijevati, gromovi su pucali, nastala je oluja koja je nosila sve što joj se našlo na putu, lišće je popadalo s grana, a crkva se urušila. Jana je Ivici poštedjela život i nije bio ozlijeđen u nevremenu. Ivica je požalio što je izrekao psovku i oči su mu se ispunile suzama i bijesom. Tada je obećao da više nikad neće psovati. Janu nikad više nije susreo i nastavio je živjeti svojim životom. Jana je krenula svojoj kući znajući da loš čovjek nikada neće cijeniti ono što dobije, ali i nadajući se da će na greškama nešto naučiti. Putem do kuće susrela je ženu. Njoj je trebala ispuniti želju, ali to je već druga priča. Tihana Stokanović

IVIČINO PROKJETSTVO a jednen brege smestil se gradić Kastav. Va njegovoj blizine, na samine je živela stara ženska ka se j zvala Jana. Judi su suminjali da je Jana vila aš je sakemu čovjeku, kega bi trefila, ispunila jednu žeju. Imela je dugi zlatni vlasi spleteni va kosicu. Oče su joj bile kafene kod kostanj, a va njih se videla sa dobrota i teplina ku je nosila va sebe. Ruki i nogi su joj bile rašarane od ven, a zgjedala je kod uvenul šipak aš je bila pogrbjena. Imela je dobro srce, ma kad bi ju neki razjadil i proval prevarit, ona bi mu vrnula na isti način. Jednega dana Jana je trefila muškega ki se j zval Ivica. Ivica je imel lošu dušu, bil je lakom i često je kjel Boga i sveci. Jana mu je rekla: “Ivica, reci mi svoju žeju i ja ću ti je ispunit”, a on je na to odgovoril: “Ja iman samo jednu žeju, a to je da pul moje kuće storiš velu crekav kako se ja ne bin moral mučit i skupjat delavci za zidat.” Na to je Jana rekla: “More, ma pod jednen uvjeton: va toj crekve ne smeš ni jedanput zakjet aš će se crekav zrušit i nikad neće bit ponovno storena.” Ono ča je obećala, to je i storila. Pul Ivičine kući storila se je crekav i Ivica je bil srećan ča mu se j žeja ispunila. Kako je Ivica stalno kjel, mislel je samo na uvjet ki mu je Jana zadala. Bil je jako kurijož i ni znal je ga Jana samo otela prestrašit, al je to zaspraven istina. Šal je va crekav i premišjal se bi proval zakjet. Ruki su mu se počele potit, a njegova znatiželja bila je se veća. Ni mogal zdržat i zakjel je. Va ten čase oblaki su poškureli, počelo je migat, streli su pucale, nastal je vetar ki je nosil se ča bi mu se našlo na pute, veje je popadalo s kit, a crekav se zrušila. Jana je Ivicu očuvala i ni bil ranjen va navremene. Ivica je požalil ča je zakjel i oče su mu se napunile suzami i jadon. Janu nikad više ni trefil i nastavil je živet svoje živjenje. Jana je krenula svojoj kuće znajuć da loš čovek nikad neće cenit ono ča dobije, ma nadajuć se da će na greškah ča navadit. Puten do kuće trefila je jednu žensku. Njoj je trebala ispunit žeju, ma to je već druga štorija. 15

Crekvina očelo je sve s isusovcima. Oni stari čuvali su stare običaje koje je odredio Ignacije Loyola. Međutim, oni mladi bili su sve oholiji zbog sve većeg širenja utjecaja svoga reda. Zbog toga su svoju moć željeli pokazati na simboličan način – željeli su sagraditi najveću crkvu. Kad su počeli graditi crkvu, svi ljudi su ih podržavali pa su se većinom dobrovoljno javljali, naročito Kastavci. Njima u čast, isusovci su izabrali lokaciju u Kastvu. Međutim, uzimali su kamenje iz kamenoloma iz kojeg su stanovnici uzimali kamenje za svoje kuće. S time Kastavci, naravno, nisu bili zadovoljni, no ipak su mislili da je velika čast imati takvu crkvu u svome gradu. Zato su im nastavili pomagati. U početku je sve bilo dobro, no dobrovoljci su sve više postajali prisilni radnici jer su ih sve više iskorištavali. Prelijepi krajolik na brdu tik nad morem postao je mjesto prisilnoga rada na crkvi građenoj od kamena namijenjenog gradnji domova Kastavaca. Ljudi su se počeli žaliti, no isusovci su bili mladi, oholi i sve okrutniji. Nerijetko su bičevali žene i djecu. Konačno, došao je jedan stari svećenik mladom isusovcu te mu rekao: „Bijaše jedan čovjek koji je imao veliko stado ovaca i bijaše drugi koji je imao samo jednu ovcu od koje je živio i uz koju se grijao. Onaj bogatiji ogladni, no bijaše mu žao ubiti ovcu iz svojeg stada te ubije siromahovu ovcu.“ Na to kaže mlađi: „Tog čovjeka treba izbičevati.“ „Tako bijaše rekao David, kralj židovski, kad mu prorok ispripovijedi ovu priču“, reče stari svećenik. „No, ti si taj čovjek“, nastavi stariji, „Kastavci nemaju puno, a vi im sve uzimate gradeći tu crkvu!“. Zbog tih riječi mlađi se razbijesni te ga izbičuje i tako, slučajno, ubije. Kad je to vidio, On odluči pomoći Kastavcima te sruši crkvu na isusovce. Kad su se Kastavci vratili na posao, vidjeli su srušenu crkvu i mrtve svećenike. Kastavci su proslavili taj događaj, a ruševinu crkve su ostavili kao uspomenu na svoju patnju i nazvali je Crekvinom. Ivan Graziani

CREKVINA e je počelo z ježovitari. Oni stari čuvali su stare užanci ke je odredil Ignacije Loyola. Ma, oni mladi su bili se oholeji radi se većega širenja utjecaja svojga reda. Radi tega su svoju moć želeli pokazat na simboličan način – želeli su storit najveću crekav. Kad su počeli zidat crekav, si judi su ih podržavali pa su se većinun dobrovoljno javjali, naročito Kastavci. Njin va čast isusovci su zibrali lokaciju va Kastve. Zimali su kamene z kamenoloma z kega su stanovniki zimali kamene za svoje kuće. S ten Kastavci, normalno, nisu bili zadovojni, ma ipak su misleli da je velika čast imet takovu crekav va svojen grade. Zato su njin nastavili pomagat. Na početke je se bilo dobro, ma dobrovoljci su se više postajali prislilni radniki aš su ih sve više skorišćevali. Lepi kraj na brege samo malo nad moren postal je mesto prisilenga rada na crekve zidanoj od kamena nemenjenega za gradnju kuć Kastavac. Judi su se počeli žalet, ma ježovitari su bili mladi, oholi i se okrutneji. Često su s korbači tukli ženske i decu. Konačno, prišal je jedan stari pop mlademu ježovitaru i rekal mu: “Bil je jedan čovek ki je imel velo stado ovac i bil je drugi ki je imel samo jednu ovcu od ke je živel i pul ke se teplil. Onaj bogateji je ogladnel, a bilo mu je žal ubit ovcu z svojga stada pa je ubil siromahovu ovcu.” Na to reče mlaji: “Tistega čoveka trebe z korbačon.” “Tako je rekal David, kraj židovski, kad mu je prorok povedel ovistu štoriju”, reče stari pop. “Ma, ti si taj čovek”, nastavi stareji, “Kastavci nimaju puno, a vi njin se zimate delajuć tu crekav!” Radi teh besed mlaji se j razjadil, pa ga je s korbačen stukal i tako, slučajno, ubil. Kad je to videl, On odluči pomoć Kastavcen, pa zruši crekav na ježovitari. Kad su se Kastavci vrnuli na delo, videli su zrušenu crekav i mrtvi ježovitari. Kastavci su proslavili taj događaj, a merinu su pustili kod spomen na svoje trpjenje i nazvali ju Crekvina.

Legenda o Božjoj jami ednom davno u središtu Kvarnera nalazila se jako duboka jama. Pričalo se da su neki hrabri ljudi pokušali doći do njezinog dna, ali se nikada nisu vratili. Tu su živjeli bogovi podzemlja, pa su je prozvali Božjom jamom. Oko nje su bile guste šume s najneobičnijim drvećem i grmljem. Kastavski su vladari svakoga dana odlazili slušati božje zapovijedi. Svatko tko se njima suprotstavio, bio je kažnjen smrću. Tadašnji vladar zvao se Antun. Njegova tamnosmeđa brada dosezala je sve do prsa. Iako je bio nizak, odlikovao se velikom snagom. Bio je mudar i pravedan vladar. Ljudi su se divili njegovoj snazi i moći, njegovim bistrim očima i kruni ukrašenoj zelenim i crvenim dragim kamenjem.

Legenda o Božjoj jame

edanput davno va sred Kvarnera bila je jedna jako duboka jama. Povedalo se je da su neki kuražni judi provali prit do njejega dna, ma se nikad nisu vrnuli. Tu su živeli bogi podzemja pa su je nazvali Božja jama. Okol nje su bile guste šumi s čudnen drevon i štrpedi. Kastavski su vladari sakega dana prihajali čut božje zapovedi. Saki ki njin se suprotstavil, bil je kažnjen smrću. Tadašnji vladar zval se Antun. Njegova škurokafena brada bila je duga se do njegoveh prs. Bil je nizak, ma vele snagi. Bil je pametan i pravičan vladar. Judi su se divili njegovoj snage i moće, njegoven bistren očijan i krune ukrašenoj zelenemi i črjenemi dragemi kamiki.

Jedne zime Antun je, kroz dubok snijeg, sanjkama otišao do Božje jame pokloniti se bogovima i izvršiti njihove zapovijedi. Začuo je više snažnih glasova koji su usklađeno zapovijedali: "U našu čast dat ćeš sagraditi najveći hram. Svi ljudi iz okoline gradit će ga, a svakomu koji prestane s radom, okamenit će se duša i srce će mu stati!" Antun je krenuo prema kastavskom dvoru. Vrativši se u dvorac, naredio je svojim podanicima da okupe ljude iz okolice. Sutradan su na dvoru stajale tisuće ljudi. Za gradnju hrama određeno je mjesto u blizni dvora, na položaju s kojeg se pogled pružao prema Božjoj jami. Gradnja je započela čim je snijeg okopnio. Ljudi su radili naporno od zore do sumraka. Tri tjedna od početka gradnje hrama, sjeverni dio bio je završen. Neki ljudi nisu uspjeli savladati umor, pa su se okamenili. Vidjevši da sve više ljudi umire, Antun je odlučio zamoliti bogove da prestanu mučiti ljude. Otac ga je sprječavao jer je znao da će suprotstavljanjem nešto poći po zlu. Antun je odbio poslušati oca i krenuo prema jami. "Gospodari moji," glasno je govorio Antun, "molim vas da poštedite umorne ljude, sve ih više umire!" Iz jame se čulo: "Ti, najobičniji slugo, suprotstavljaš se božjoj zapovijedi?! Odlazi i ne vraćaj se dok naš hram ne bude dovršen!" Antun je putem prema Kastvu razmišljao što učiniti, ali čim je došao u dvor, našao je svog oca skamenjenog. Znao je da su to napravili bogovi kako bi mu pokazali svoju moć. Svim ljudima, koji su gradili hram, naredio je da sakupe sve svoje nevrijedne i stare stvari te ih počnu bacati u Božju jamu. Čim padne mrak, ljudi sa svih strana počeše donositi lonce, cipele, a neki čak i zemlju. Zajedno sa svojim vladarom natrpali su jamu tako da su vidjeli dno. Vladari više nisu morali slušati božje zapovijedi nego su vladali svojevoljno. Hram nisu srušili: ostao je nedovršen kao spomen na hrabre ljude koji su se suprotstavili bogovima. Lovro Katalinić

Jedne zimi, kroz dubok sneg, šal je na sanjkah do Božje jami poklonit se bogon i izvršit njihe zapovedi. Čul je više jakeh glasi ki su skupa zapovedali: „Va našu čast dat ćeš storit najveći hram. Si judi z okolice zidat će ga, a sakemu ki ferma delat, okamenit će se duša i srce će mu fermat!“ Antun je krenul prama kastavskemu dvoru. Kad se j vrnul va dvor, naredil je svojen podanikon da okupe judi z okolice. Jutra je na dvore stalo hijade judi. Za zidanje hrama je odrejeno mesto blizu dvora, na meste s kega se pogled pruža prama Božjoj jame. Gradnja je počela čin se j sneg otopil. Judi su teško delali od kad je sunce zišlo pa do kad je zašlo. Tri šetemani od početka zidanja, sjeverni del je bil gotov. Neki judi nisu uspjeli svladat trud, pa su se okamenili. Kad je Antun videl da se više judi umira, odlučil je zamolit bogi da prestanu mučit judi. Otac ga je sprečaval aš je znal da će neš poć krivo. Antun je odbil poslušat oca i krenul je prama jame. „Gospodari moji,“ glasno je govoril Antun, „molin vas da prišparate trudni judi, se ih više umira!“ Z jami se j čulo: „Ti, najobičneji slugo, protiviš se božjoj zapovede?! Hod ća i ne vrnjaj se dok naš hram ne bude gotov!“ Antun je po pute prama Kastvu razmišjal ča će storit, ma čin je prišal va dvor, našal je svojga oca okamenjenega. Znal je da su to storili bogi kako bi mu pokazali svoju moć. Sen juden, ki su zidali hram, naredil je da prikupe stvari ke njin niš ne vrede i da ih počnu hitat va Božju jamu. Čin je prišlo škuro, judi su seh stran počeli nosit lonci, postoli, a neki su prnašali zemju. Skupa su svojen vladaron natrpali jamu tako da su videli dno. Vladari više nisu morali poslušat božje zapovedi nego su vladali po svojoj voje. Crekav nisu zrušili: ostala je nedofinjena kako spomen na kuražni judi ki su se suprotstavili bogon.

Tri vile oj djed je obožavao pričati priče. Jedna od tih priča ostala mi je u posebnom sjećanju. To je priča o tri sestre vile. Najstarija sestra bila je Ruža. Ona je bila najljepša vila duge raspletene smeđe kose i s ružom iza uha. Nosila je crvenu haljinu od svile i živjela zajedno sa svojim sestrama u najdubljem dijelu šume Marišćine. Svoju moć čuvala je u ruži. Kad bi se spustio mrak, koji je donosila Zvjezdana, one bi lebdjele iznad kuća, crkava i gradova. Zvjezdana je bila najmlađa vila, ali i najmudrija. Bila je domišljata i svojevoljna. Nosila je tamnoplavu haljinu, a kosa joj je bila crna kao noć. Ona je čarala svojom narukvicom. Kada bi došao dan, išle bi zajedno u šumu gdje ih je uvijek razveseljavala Vesela svojim osmijehom i šalama. Nosila je haljinu žutu poput Sunca. Imala je plavu kosu spletenu u male plave pletenice. Ona je svoju moć čuvala u osmijehu. Jednom prilikom, dok su sjedile na drveću i razgovarale, čule su da netko ulazi u šumu. Ruža je naredila stablima da ih sakriju u krošnjama. Ugledale su ljude koji su pričali o nekoj crkvi koju moraju graditi, te su u pomoć zvali Zvjezdanu. "Zvjezdana, zašto tebe zovu? Kako znaju tko si ti?" upita Ruža. "Nije važno! Moramo im pomoći." Sišle su i predstavile se. Zvjezdana je sestre upoznala sa seljacima. Požalili su se da više ne mogu prehraniti obitelji jer stalno moraju raditi na novoj crkvi.

TRI VILI

oj nono je volel povedat štorije. Jedne od teh štorij posebno se zmišjan. To je štorija o tri sestri vili. Najstareja sesta bila je Ruža. Ona je bila najlepša vila dugeh raspleteneh kafeneh vlasi i šipkon zad uha. Nosila je crvenu veštaju od svili i živela skupa svojmi sestrami va najdubjen dele šumi Marišćini. Svoju moć čuvala je va šipke. Kad bi prišlo škuro, ko je prnašala Zvjezdana, one bi letele znad kuć, crekav, gradi. Zvjezdana je bila najmlaja vila, ma najpametneja. Bila je šegava, ma je volela delat po svoju. Nosila je škuroplavu veštaju, a vlasi su joj bili črni kod noć. Ona je čarala svojen bračoleton. Kad bi prišal dan, šle su skupa va šumu kade ih je vavek razveselila Vesela svojen smehon i škerci. Nosila je veštaju žutu kod Sunce. Imela je plavi vlasi spleteni va miće plave kosice. Ona je svoju moć čuvala va smehe. Jedanput, dok su sedele na stableh i povedale, čule su da neki prihaja va šumu. Ruža je naredila drevu da ih skrije. Videle su judi ki su povedali o nekoj crekve ku moraju zidat i va pomoć su zvali Zvjezdanu. „Zvjezdana, zač tebe zovu? Kako znaju ka si ti?“ pitala je Ruža. „Ni važno! Mojamo jin pomoć.“ Šle su dole i predstavile se. Zvjezdana je sestri upoznala z kmeti. Požalili su se da više ne moru prehranit familije aš stalno moraju delat na novoj crekve.

Ruža, Vesela i Zvjezdana obukle su odjeću koju su im donijeli ljudi. Nakon što su splele kosu i obule cipele, krenuli su u grad. Ugledale su ljude kako izmoreni nose vreće kamenja. Bili su žedni i gladni, a jezuiti su ih tjerali da rade. Najviše ih je užasnulo kad su vidjele kako bičuju ljude koji više nisu mogli raditi. Nisu to mogle gledati. Svakog dana su preodjevene dolazile pomagati ljudima. Ljudi su ih jako voljeli. Vesela ih je uvijek nasmijavala i pomagala u razmiricama i svađama. Zvjezdana je svake noći pričala priče i navodila ljude lukavosti, a Ruža je svakodnevno pomagala ozlijeđenima. Uvijek je pjevala dok je radila, a s njom su pjevali i seljaci. Crkva je već bila pri kraju. Zvjezdana je potajno postavila kamen koji je bio premalen. Nakon nekog vremena došao je nadzornik provjeriti kvalitetu radova. Primijetio je nepravilnost i za kaznu htio bičevati Zvjezdanu. Ruža i Vesela su ga uhvatile za ruku i viknule: "Makni se, ti pokvareni čovječe." "Nitko neće dirati moju sestru!" još jače zavikne Vesela. U tom trenu kamen se pomaknu i crkva se uruši. Pod njom su ostali jezuiti. Ljudi su gledali u čudu i uzvikivali imena vila. Od toga dana ljudi su slavili vile. One su se morale vratiti u šumu, a narod je od tada pričao priče o trima vilama koje su spasile ljude od jezuita. Sjećam se kako je moj djed završio priču: "Nema nigdje takve ljepote i dobrote kao kod tih vila." To sada i ja znam. Nina Šapić

Ruža, Vesela i Zvjezdana obukle su robu ku su njin prnesli judi. Nakon ča su splele vlasi i obule postoli, krenuli su va grad. Videle su judi kako trudni nose vreće kamena. Bili su žejni i lačni, a ježovitari su ih tirali da delaju. Najviše ih je zabolelo kad su videle kako s korbači tuču judi ki više nisu mogli delat. Nisu to mogle gjedat. Sakega dana su preobučene prihajale pomagat juden. Judi su ih jako voleli. Vesela ih je vavek nasmijavala i pomagala kad su se karali. Zvjezdana je sake noći povedala štorije i vadila ih kako da budu lukavi, a Ruža je saki dan pomagala bolnen. Vavek je kantala dok je delala, a š njun su kantali i težaki. Crekav je već bila skoro gotova. Zvjezdana je poskriveć stavila jedan kamik ki je bil premići. Potla nekega vremena prišal je nadzornik provjerit kvalitetu dela. Videl je nepravilnost i za kaznu tel Zvjezdanu s korbačen stuć. Ruža i Vesela su ga ćapale za ruku i zazijale: „Makni se, ti pokvareni čovek!“ „Niki neće tikat moju sestru!“ još je jače zazijala Vesela. Taj čas kamik se j pomaknul i crekav se j zrušila. Pod njun su ostali ježovitari. Judi su gjedali va čude i glasno govorili imena vil. Od tega dana judi su slavili vili. One su se morale vrnut va šumu, a judi su od tad povedali štorije od trih vil ke su spasile judi od ježovitari. Zmišjan se kako je moj nono finil štoriju: „Nigdere ni takove lepoti i dobroti kako pul teh vil.“ To sad i ja znan.

Kastavske vile ekada davno živjele su dvije sestre, Mika i Glorija. Bile su jako živahne i stalno su se nečeg domišljatog igrale. Iako su bile sestre, one su se razlikovale. Mika je bila bucmasta. Imala je kratku smeđu kosu i predivne plave oči. Voljela se oblačiti u lepršave haljine, a najugodnije joj je bilo hodati u balerinkama. Glorija se oblačila ležerno, najčešće u trenerke i obične tenisice, ali bi na glavi nosila mašnice različitih boja. Imala je dugu plavu kosu i zelene oči. Mika je jednog jutra uskočila u Glorijin krevet i probudila ju riječima: „Glorija, Glorija, idemo danas u Kastav?! Uživat ćemo u predivnom pogledu i posjetiti Crkvu sv. Jelene, i, naravno, igrati se u obližnjoj šumi!“ Ona joj nije odgovorila kao što bi svaka sestra, zadirkujući ju, nego joj ushićeno reče: „Ajme, to je odlična ideja! Nego, ja bih se samo igrala u šumi.“ Glorija je ipak bila malo zaigranija od svoje sestre. „Naravno, ali ja ću ići vidjeti pogled i Crkvu sv. Jelene, a ti, ako želiš ići sa mnom, idi, a ako ne, onda me možeš čekati na početku šume“, odgovorila joj je Mika.

KASTAVSKE VILI ekada davno živele su dve sestri, Mika i Glorija. Bile su jako žive i smiron su se nečega novega igrale. Bile su sestri, ma jako različite. Mika je bila debeljuškasta. Imela je kratki kafeni vlasi i lepe plave oče. Volela se obučevat va veštajice, a najboje njoj se j hodilo va balerinkah. Glorija se obučevala komotno, najveć va trenerki i obične tenisice, ma bi na glave nosila fijočići različiteh boj. Imela je dugi vlasi plave boji i zelene oče. Mika je jednega jutra skočila na Glorijinu posteju i zbudila ju besedami: „Glorija, Glorija, remo danaska va Kastav?! Guštirat ćemo va jako lepen pogjede i vižitat Crekvu sv. Jeleni, i, da ča, igrat se va šume ka je blizu!“ Ona njoj ni odgovorila kako bi saka sestra, podbadajuć ju, nego joj je jako veselo rekla: „Ajme, to ti je jako dobra ideja! Nego, ja bin se samo igrala va šume!“ Glorija se je više volela igrat nego njeja sestra. „More, ma ja ću poć videt pogjed i Crekav sv. Jeleni, a ti, ako ćeš poć s manun, hodi, a ako ne, onda me moreš počekat na početke šumi“, odgovorila njoj je Mika.

Poručale su i oko četiri popodne krenule prema Kastvu. Prvo su išle u Crkvu sv. Jelene, pa zatim u šumu. Dok su se igrale u šumi, začule su hihotanje u obližnjem grmu. Nisu se previše obazirale na to, ali hihotanje je bilo sve glasnije pa je Glorija prošaptala: „Mika, mene jako zanima tko se to smije. Hoćemo li pogledati?“ Sestra joj odgovori: „Ako si baš tako znatiželjna, možemo pogledati.“ Glorija, sva sretna, razgrne grm i ugleda dvije vile. Nije vjerovala svojim očima pa je rukom, bez riječi, pozvala Miku da pogleda. „Mika, jesu li to vile?!“ šapćući upita Glorija. Mika se približi, pogleda i ostane bez riječi. Uspjela je izgovoriti jedino: „Molim?!“ Imale su predivne haljinice, a svaka vila nosila je haljinu druge boje. Kosa, kovrčava i plava, prekrivala im je leđa. Mika i Glorija su bile iznenađene i zadivljene. Pokušale su im se približiti, ali vile su počele bježati. Sestre su krenule za njima. Pratile su ih sve do Crekvine. Zastale su, pogledale iza ruševine i ugledale još dvije vile. Glorija reče: „Predivne su, pokušajmo se sprijateljiti s njima.“ Nisu htjele da im pobjegnu pa su se počele šuljati prema njima. Kad su im se približile, rekle su: „Nećemo vam ništa, samo želimo popričati s vama.“ Jedna vila je progovorila: „Nas još nitko nije vidio, vi ste prve koje znate za nas. Ja se zovem Julija.“ Upoznale su se i puno su pričale. Svaka vila je bila drugačije obučena. Njihove čari su bile u štapiću kojeg su uvijek imale sa sobom. Mika i Glorija morale su se vratiti kući, ali su obećale da će sutra ponovno doći. Svoje obećanje su ispunile. Nakon nekoliko dana odlučile su sve ispričati roditeljima. Glorija uđe u kuhinju i reče: „Mama, tata, moram vam nešto reći. Mika i ja samo u Kastvu stekle prijateljice.“ Mama joj odgovori: „Pa to je divno“. „Ali nisu to bilo kakve prijateljice, već vile“, s knedlom u grlu reče joj Glorija. Mami i tati je to, naravno, bilo smiješno. Zatim je Mika rekla: „Ako nam ne vjerujete, dođite pa ćete vidjeti.“ Roditelji su odlučili da će ići pogledati. Sljedećeg dana svi su zajedno došli u Kastav. Otišli su do Crekvine gdje su bile vile. Mama reče: „Glorija i Mika, oprostite što vam nismo vjerovali, vile stvarno postoje i predivne su.“ Mika i Glorija su bile sretne zbog toga što su im se roditelji ispričali. Vile su ostale tamo živjeti, a Mika, Glorija i njihovi roditelji su ih svakog tjedna posjećivali. Nikome nisu govorili o svojim novim prijateljicama jer su ih one tako zamolile. Laura Smolčić 28

Obedvale su i okol četire zapolne su krenule prama Kastvu. Prvo su šle va Crekav sv. Jeleni, pa onda va šumu. Igrale su se va šume i čule smeh z grma ki je bil blizu. Nisu preveć bacelale, ma smeh je bil se glasneji pa je Glorija prošapićala: „Mika, mene jako zanima ki se to smeje. Ćemo pogjedat?“ Sestra njoj je odgovorila: „Ako si baš tako znatižejna, moremo pogjedat.“ Glorija veselo razgrne štrped i zagjeda dve vili. Ni verovala svojen očijan pa je rukun, prez besed, pozvala Miku da pogjeda. „Mika, su to vili?!“ šapićuć je pitala Glorija. Mika se je približila, pogjedala i ostala prez besed. Arivala je reć samo jedno: „Ča?!“ Imele su lepe veštajice, a saka vila je nosila veštaju druge boji. Vlasi, ricasti i plavi, pokrivali su njin život. Mika i Glorija su bile iznenađene. Provale su njin se približit, ma vili su počele bežat. Sestri su krenule za njimi. Pratile su ih do Crekvini. Fermale su se, pogjedale zad merini i videle još dve vili. Glorija reče: „Jako su lepe, provajmo se sprijatejit š njimi.“ Nisu otele da njin pobegnu pa su se počele šujat prama njin. Kad su njin se približile, rekle su: „Nećemo van niš, samo bimo otele govorit s vami.“ Jedna vila je progovorila: „Nas još niki ni videl, vi ste prve ke znate za nas. Ja se zoven Julija.“ Upoznale su se i puno povedale. Saka vila je bila drugačije obučen. Njihe čari su bile va šćapiće kega su vavek imele sobun. Mika i Glorija su morale poć doma, ma su obećale da se se jutra vrnut. Svoju besedu su održale. Potla nekuliko dan odlučile su se povedet roditejon. Glorija je prišla va kuhinju i rekla: „Mama, tata, moran van neč reć. Mika i ja smo va Kastve stekle prijatejice.“ Mama joj odgovori: „Pa to je lepo!“ „Ma nisu to bilo kakove prijatejice, nego vili“, z njokon va grle rekla njoj je Glorija. Mame i tate je to, da ča, bilo smešno. Onda je Mika rekla: „Ako nan ne verujete, hodite pa ćete videt.“ Roditeji su odlučili da će poć pogjedat. Drugega dana su prišli si skupa va Kastav. Šli su do Crekvini kade su bile vili. Mama je rekla: „Glorija i Mika, oprostite ča van nismo verovali, vili zaspraven postoje i lepe su.“ Mika i Glorija su bile zadovojne radi tega ča su njin roditeji rekli da njin je žal ča njin nisu verovali. Vili su ostale tamo živet, a Mika, Glorija i njihi roditeji su ih saku šetemanu vižitevali. Nikemu nisu govorili o svojemi novemi prijatejicami aš su ih one tako prosile.

Vilinski rubac red puno godina u gradu Kastvu živjela je djevojka Anja. Živjela je s majkom i mlađim bratom Tinom. Voljela je čitati knjige, posebno legende. Jednog dana čula je legendu koja joj se posebno svidjela. Bila je to legenda o vilama koje su živjele na kastavskom području u jednoj šumi. Danima se pitala postoje li one zaista. Pomislila je: “Najbolje bi bilo da odem u šumu i sama provjerim.” Pala je noć. Anja je iskoristila priliku da izađe. Nije znala da je mlađi brat prati. Došla je do Crkve sv. Jelene i zastala. Pogledala je u nebo i vidjela prekrasne zvijezde kako obasjavaju crkvu. Rekla je tiho: „Nikada nisam vidjela nešto ljepše.“ I dok je ona tako očarano gledala u zvijezde, začuo se dječji glas: „Da, baš je lijepo!“ Pogledala je oko sebe i ugledala svoga brata Tina. Sada nije bilo druge nego povesti ga sa sobom. Krenuli su u šumu. Bila je noć. Ništa se nije vidjelo, ali čuo se neki smijeh. Dolazio je s druge strane šume. Kada su stigli, ugledali su vile. Mali Tin je bio previše znatiželjan i, dok se Anja divila njihovoj ljepoti, on im se pridružio. Odjednom je Anja vidjela kako su vile odletjele i odnijele Tina sa sobom. Nije znala što učiniti. Krenula je u potragu za Tinom. Dok je prolazila šumom, sve je bilo mračno. Čuli su se samo neki neobični zvukovi koji su plašili Anju. Iako ju je bilo strah, nije posustala jer je više od svega željela pronaći brata. 30

VILINSKI FACOL

red čuda let va grade Kastve živela je divojka Anja. Bivala je s mamun i mlajen braton Tinon. Volela je čitat knjigi, posebno legendi od vil ke su živele va jednoj šume na kastavsken područje. Dani i dani se j pitala ako one zaspraven postoje. Pomislela je: „Najboje je da gren va šumu i sama provjerin.“ Pala je noć. Anja je iskoristila priliku da zijde. Ni znala da je mlaji brat prati. Prišla je do Crekvi sv. Jeleni i fermala se. Pogjedala je va nebo i videla jako lepe zvezdi kako svete nad crekvun. Tiho je rekla: „Nikad nisan videla tako ča“. I dok je ona tako očarano gjedala va zvezdi, čul se j dečji glas: „Ja, baš je lepo!“ Pogjedala je okol sebe i videla svojga brata Tina. Sad ni bilo druge nego zet ga sobun. Krenuli su va šumu. Bila je noć. Niš se ni videlo, ma čul se j neki smeh. Prihajal je z druge strani šumi. Kad su prišli, videli su vili. Mići Tin bil je preveć znatižejan i, dok se j Anja divila njihoj lepote, on njin se j pridružil. Odjedanput je Anja videla kako su vili odletele i odnesle Tina sobun. Ni znala ča storit. Krenula je iskat Tina. Dok je pasevala kroz šumu, se je bilo škuro. Čuli su se samo neki čudni zvuki ki su je strašili. Bilo ju je strah, ma ni fermala aš je više od sega otela nać brata.

Za to vrijeme Tin je bio s vilama. One su ga zabavljale. Pokazale su mu svoj čarobni rubac i sve njegove moći. Tin je bio zadivljen. Kada je vilama igra s dječakom dosadila, shvatile su da im Tin predstavlja opasnost. Mislile su kako bi dječak mogao pričati o njima i njihovim posebnim moćima. Zato su ga ostavile u nekoj staroj ruševini u šumi. Anja ga je idalje tražila polako gubeći nadu da će ga pronaći. Iznenada začuje uplašeni dječji glas. Malo se približi i ugleda pustu ruševinu koja je izgledala kao da će se svakog trena srušiti. Ušla je unutra i ugledala uplakanog Tina. Čvrsto ga je zagrlila i rekla mu: “Obećajem ti da te nikada više neću ostaviti samoga“. Kada su krenuli kući, Anja je vidjela da Tin ima neki rubac. Tada se sjetila da je u jednoj legendi čitala o vilinskom rupcu i njegovim moćima. Iako je htjela zadržati rubac, shvatila je da bi bilo ispravno vratiti ga vilama. To je i napravila. Tin joj je pokazao put do vila. Kada su ih ugledale, pomalo ih je bilo strah, ali su shvatile da Anja i Tin imaju dobre namjere. Vratili su im rubac, a vile su im rekle: „U znak zahvalnosti, pokazat ćemo vam put kući“. Anja i Tin su izašli iz šume. Na Fortici ih je dočekala majka. Sve su joj ispričali i ona im oprosti to što su otišli bez njena znanja, ali ih upozori da to više ne rade. Od tada su vile vjerovale ljudima i nisu ih se bojale. Međusobno su si pomagali i u šumi je vadao mir. Morena Moretti

Za to vreme Tin je bil z vilami. One su ga zabavjale. Pokazale su mu svoj čarobni facol i se njegove moći. Tin je bil zadivjen. Kad je vilami dojadila igra z minjen, zapoštale su da njin Tin predstavja opasnost. Mislele su kako bi minji mogal povedat od njih i njihoveh posebneh moći. Zato su ga pustile va nekoj staroj ruševine va šume. Anja ga je i daje iskala pomalo gubeć nadu da će ga nać. Odjedanput je čula prestrašeni glasić. Malo se j približila i videla pustu merinu ka je zgjedala ko da će se sakega časa zrušit. Šla je nutra i videla zaplakanega Tina. Jako ga je stisnula i rekla mu: „Obećavan ti da te više nikad neću pustit samega“ . Kad su krenuli doma, Anja je videla da Tin ima neki facol. Tad se zmislela da je čitala va jednoj legende o vilinskemu facolu i njegovoj moće. Otela je zadržat facol, ma znala je da je pravično vrnut ga vilan. Kad su ih videle, bilo jih je strah, ma su razumele da Anja i Tin imaju dobre nameri. Vrnuli su njin facol, a vili su njin rekle: „Va znak zahvali, pokazat ćemo van put doma.“ Anja i Tin su zišli z šumi. Na Fortice ih je dočekala mama. Se su joj povedeli i ona njin je oprostila to ča su šli ća bez njejega znanja, ma ih je upozorila da to više ne delaju. Od tad su vili verovale juden i nisu ih se bale. Jedni drugen su pomagali i va šume je vladal mir.

Summary MIRACULOUS FORTRESS A mysterious and dark forest has always existed in Primorje. It was the home of many amazing and miraculos creatures. Tiny beings, called Marenići, lived under a pine tree. They loved to play as much as they loved to fight. That was the main reason why they were often in all sorts of conflicts with other people in the forest. Once they had a big fight with huge, fat creatures named Gorići. The fight soon turned into war. Marenići started to lose and they asked the forest fairy, Dalia, for help. She granted their wish and enlarged their fortress. However, nobody survived. The fortress stood there abandoned for many centuries. Finally, people came to live there. They named the place Kastav.

KVERNER'S PALACE Once upon a time Rijeka was flooded city. Everything was under the sea, only one hill, Kastav, was above the surface. The emperor, named Kverner, lived there. He was a whale during the day, but during the night he transformed into a strong man with long black hair. He was gentle with his daughter Mara, but harsh with his people. People in Kastav were hardworking. Their houses were small, but richly decorated with sea details. They had to build the palace for Kverner. It was really hard work. Mara couldn't watch people's suffering any more. She made an agreement with the king Cresko from the neighbouring kingdom. They made a big wave which destroyed the emperor's palace. Later Mara told her father what she had done. Kverner learned a lesson and he became better towards his people.

LEGEND ABOUT CREKVINA Once upon a time, an old man with gray beard lived in Kastav. He was short and his only friends were birds.The big church was being built and because of that old man's cottage was torn down. Nobody knew where he went. At the bigining of winter the church was almost finished. Then you could see birds over the church. They had water in their beaks and they put water into all holes of walls. That night was very cold and water turned into ice and crashed the church. The ruins of the church still exist. They remind people on the great power of nature.

IVICA'S CURSE An old woman, named Jana, lived near Kastav. People thought she was a fairy because she always made their wish come true. She was very good and didn't like deception. One day she met Ivica. He was greedy and he often scolded. He wanted to have a church near his home. Jana made his wish come true, but he wasn't allowed to scold in the church. Once, Ivica said a curse and the church fell to pieces. Ivica wasn't hurt because Jana saved his life. After that, he never said a curse again, because he promised that to Jana.

CREKVINA Young priests became very arrogant. They wanted to show their power by building a big church. People from Kastav were proud because their place was chosen for the church. But they also suffered very much because the priests were very cruel toward them, women, even children. One old priest tried to point to injustice, but young priests whiped him to death. God saw everything and crashed the church. The ruins remind people on suffering. 34

LEGEND ABOUT GOD'S HOLE In the middle of Kvarner there was a deep hole. The Gods of the underground were living there. Because of that its name was God's hole. Rulers in Kastav were listening Gods' orders. Antun was short, but strong and wise man. One winter, when he was the ruler, Gods ordered him to make a big temple. All people were building it, but everyone who stopped the work was turned into stone. Three weeks later people were so tired that many of them were turned into stones. Antun asked Gods for mercy, but they refused it and turned Antun's father into stone. Antun ordered his people to collect all old things. During the night they threw garbage into the God's hole and it was full to the top. People started to rule freely. The temple has never been finished.

FAIRY'S SCARF Many years ago, in Kastav, Anja lived with her mother and brother Tin. She liked reading very much. After she read the story about fairies from Kastav, she wanted to search if the legend was true. She went out of the house and didn't know that her brother was behind her. When she saw him they went together to the wood. They heard laugh ans saw fairies. He was too close to them and they took him. While Anja was lookung for Tin, he was playing with fairies.They showed him the magic scarf. When they realised that he knew too much about them, they decided to leave him in some ruins. Anja found him and saw that he had fairy's scarf. Both of them decided to give the scarf back. Fairies were grateful and showed them the way home. So, fairies got confidence in people and from that time there was a peace in the wood.

WOODWOOD-NYMPHS FROM KASTAV Once upon a time, there were two sisters, Mika and Glorija. They always tried to make some new games. One day they went to Kastav to play in the wood. While they were playing they heard some laugh. They saw the nymphs and started to go behind them toward Crekvina. The nymphs saw Mika and Glorija and became friends with them. Two sisters told their parents about new friends, but they didn't believe their children. When all of them went to Kastav and saw the nymphs, parents apologised. The whole family visited the nymphs very often, but they didn't say to anyone that they existed. They just wanted to protect them and not to endanger their survival.

THREE WOODWOOD-NYMPHS My grandfather often told me stories and one of them was about three wood-nymphs named Ru탑a, Zvjezdana and Vesela. Ru탑a's strength was in the rose she wore behind her ear. Zvjezdana had magic bracelet, and Vesela magic smile. People were building a new church. It was very hard work. One day they came to the wood to ask nymphs for help. The nymphs put on human clothes and helped people. Near the end of building, Zvjezdana wanted some kind of revenge and she put too small stone. Supervisor saw that and he wanted to whip her. Her sisters helped her and the church fell to pieces. Three nymphs went back to the wood and people celebrated their beauty and kindness.

Zusammenfassung Die erstaunliche Festung In Primorje gab es schon seit immer einen geheimnisvollen und dunklen Wald, in dem die unglaublichsten Kreaturen lebten. Unter einem Baum lebten friedlich die winzigen Marenići. Sie waren verspielt aber immer kampflustig. Deshalb hatten sie mehrere Zusammenstöße mit anderen Waldbewohnern. Einmal haben sie mit großen Gorići gestritten. Als die Marenići verlieren begannen, baten sie die Fee Dalija um Hilfe. Sie erfüllte ihnen den Wunsch und vergrößerte ihre Festung. Keiner überlebte die Verbreitung der Festung. Jahrhundertelang stand sie verlassen. Dann besiedelten die Menschen die Festung und gaben diesem Ort den Namen Kastav.

Kverners Palast Einmal war Rijeka unter Wasser. Nur wurde der Berg Kastav zu sehen. Nachts waren dort Menschen. Tagsüber verwandelten sie sich in Meereskreaturen. Am Tag war der Kaiser Kverner ein Wal und nachts war er ein kraftvoller Mann mit langem schwarzem Haar. Er hatte eine Tochter, eine Meerjungfrau, Mara genannt. Zu ihr war er sanft, sonst war er aber sehr streng. Die Häuser in Kastav waren klein und erstaunlich reich mit Meeresmotiven geschmückt. Die Untertanen bauten mit Qual und Leid den neuen Palast für ihren Kaiser Kverner. Mara konnte das nicht leiden. Sie schmiedete mit dem Herrscher vom benachbarten Königreich Cresco einen Plan. Zusammen machten sie eine riesige Welle und schickten sie nach Kastav. Sie war so stark, dass der Palast abstürzte. Mara beichtete ihrem Vater, was sie unternommen hat. Kverner lernte seine Lektion und seitdem das passiert ist, war er sorgfältiger zu seinen Untertanen. Viele Jahre später zog das Meer zurück und diese Landschaft wurde von neuen Leuten wieder bewohnt. Diese Menschen kennen die Herkunft von der Crekvina Ruine nicht.

Die Legende über Crekvina Seit langer Zeit lebte in Kastav ein alter Mann. Sein Bart war weiß. Er war klein und bucklig, seine Beine waren schwach und er brauchte einen Stock um gehen zu können. Er lebte allein, war aber nicht einsam. Vögel mochten ihn seit eh und jeh. Diese Liebe war gegenseitig. Die große neue Kirche sollte gebaut werden, wo sein Zuhause war. So wurde eines Tages sein kleines Häuschen abgerissen. Der alte Mann verschwand. Keiner wusste wohin. Am Winteranfang war der Bau neuer Kirche fast fertig. Zahlreiche Vögel kamen geflogen. Sie brachten Wasser in den Schnäbeln. Sie störten niemanden. Mit dem Wasser erfüllten sie aber jedes Loch, jede Spalte und Fuge an der neuen Kirche. Diese Nacht war sehr kalt. Das Wasser fror ein, das Eis verbreitete sich und die Mauer der Kirche fielen zusammen. Noch heute kann man die Ruinen sehen. Sie erinnern jeden, dass die Natur so sehr mächtig ist.

Ivicas Fluch In der Nähe von Kastav lebte eine alte Frau. Sie hieß Jana. Die Menschen dachten, sie wäre eine Fee. Jedem, den sie traf, erfüllte sie einen Wunsch. Sie hatte ein gutes Herz, sie konnte aber keinen Betrug ausstehen. Eines Tages traf sie Ivica. Er war sehr gierig, schimpfte viel und fluchte oft. Er hat sich eine große Kirche gewünscht und zwar in der Nähe von seinem Haus. Jana erfüllte seinen Wunsch. Ihm wurde streng verboten in der Kirche zu schimpfen. Ivica war sehr neugierig und schimpfte trotzdem in der Kirche. Sofort entstand ein Gewitter und die Kirche stürzte ab. Jana hat ihn trotz allem verschont und Ivica versprach nie wieder in seinem Leben zu schimpfen.

Crekvina Die jungen Jesuiten waren zu stolz und hochmütig und wollten ihre Kraft zeigen. Sie entschieden eine große Kirche zu bauen. Den Leuten aus der Gegend machte es Ehre, dass die Jesuiten die Stadt Kastav fürs Bauen der Kirche gewählt haben. Die Jesuiten haben sie aber einfach nur immer mehr ausgenützt. Sie haben sogar die schwachen Frauen und Kinder bestraft. 36

Ein älterer Priester versuchte Jesuiten zu erklären, dass sie Unrecht tun, aber sie haben ihn zu Tode gegeißelt. Der Gott sah das und riss dann die Kirche auf die Jesuiten nieder. Die Leute haben die Ruinen bewahrt als Erinnerung an die schlechten Zeiten unter Jesuiten.

Die Legende von der Göttergrube Im Zentrum von Kvarner befand sich eine tiefe Grube. Dort lebten die Götter der Unterwelt. Deshalb nannte man sie die Göttergrube. Die Herrscher von Kastav gehorchten ihren Befehlen. In dieser Zeit regierte in Kastav Antun. Er war klein aber sehr weise und stark. Einmal im Winter befahlen ihm die Götter, ihnen zu Ehren einen Tempel zu bauen. Alle Bewohner mussten dabei mitmachen, sonst wurden sie versteinert. Die Menschen arbeiteten fleißig daran. Drei Wochen später waren sie aber schon ziemlich erschöpft. Antun bat die Götter um Erlaubnis, sich ausruhen zu dürfen. Das wurde aber nicht erlaubt. Antun wurde auch bestraft. Die Götter haben seinen Vater in einen Stein verwandelt. Empört entschied sich Antun zu widersetzen. Alle Untertanen sammelten alte und unnötige Dinge und warfen sie nachts in die Göttergrube. So verstopften sie sie. Seit dieser Zeit herrschten sie und lebten frei. Der unfertige Tempel blieb aber die ewige Erinnerung an Leute, die sich trauten, den Göttern Widerstand zu zeigen.

Die drei Feen Mein Großvater erzählte mir Geschichten und eine von denen war auch diese über die drei Feen: Ruža, Zvjezdana und Vesela. Ružas Zauberkraft lag in der Rose hinter ihrem Ohr, Zvjezdana zauberte mit ihrem Armband und Vesela mit ihrem Lächeln. Eines Tages haben die Menschen den Wald besucht und sie riefen nach Zvjezdana. Sie beschwerten sich über die anstrengende Arbeit auf der neuen Kirche und baten sie um Hilfe. Die Schwestern zogen sich in Menschenklamotten um und machten sich auf den Weg zum Bauplatz. Jeden Tag halfen sie den Menschen. Als das Gebäude fast fertig wurde, stellte Zvjezdana heimlich einen zu kleinen Stein auf. Der Bewacher merkte es und wollte sie mit der Peitsche hauen. Die Schwestern beschützten Zvjezdana und die Kirche stürzte in diesem Moment ab. Die Feen kehrten zurück in den Wald und die Menschen bewunderten weiter ihre Schönheit und Güte.

Die Feen aus Kastav Vor langer, langer Zeit lebten Schwestern Mika und Glorija. Sie hatten immer neue Spiele auf Lager. Eines Tages besuchten sie Kastav um den schönen Ausblick genießen zu können. Im dortigen Wald wollten sie auch spielen. Im Wald hörten sie Gelächter. Plötzlich erblickten sie Feen und folgten ihnen bis zu Crekvina. Ihre Neugierigkeit lockte sie immer näher und näher, so dass sie von den Feen bemerkt wurden. Sie lernten sich kennen und befreundeten sich. Ein paar Tage später erzählten sie alles ihren Eltern. Die Eltern glaubten ihnen nicht und die Schwestern brachten sie in den Wald. Dort sahen Mutti und Vati die Feen und entschuldigten sich bei den Töchtern. Die ganze Familie setzte fort die Feen zu besuchen. Sie erzählten aber niemandem etwas von den Feen, damit sie nicht bedroht wurden.

Das Feentuch Vor langer, langer Zeit lebte in Kastav mit ihrer Mutter und jüngerem Bruder ein Mädchen, wessen Name Anja war. Sie liebte es zu lesen. Sie las auch eine Feenlegende, über Feen, die in Kastav wohnten. Neugierig wie sie schon war, verließ sie eine Nacht das Haus. Ihr Ziel war natürlich der Wald. Ihr Bruder Tin ging ihr nach. Sie hörten jemanden lachen. Sie sahen Feen. Tin näherte sich zu viel und die Feen entführten ihn. Die Feen amüsierten ihn, zeigten ihm ihr Zaubertuch mit allen Kräften, die es hatte. Die Feen dachten dann, Tin wusste zu viel . Sie entschlossen sich Tin in einer Ruine zu lassen. Dort fand ihn seine erschrockene Schwester. Tin hatte bei sich noch das Feentuch. Er behielt es aber nicht. Anja gab es den Feen zurück. Die Feen bedankten sich bei den Geschwistern und zeigten ihnen den Weg nach Hause. So erwarben die Feen wieder Vertrauen zu den Menschen. Im Wald herrschte seit dann Ruhe. 37

Sadržaj

Uvodna riječ

Čudesna utvrda

Kvernerova palača

Legenda o Crekvini

Ivičino prokletstvo

Crekvina

Legenda o Božjoj jami

Tri vile

Kastavske vile

Vilinski rubac

Sažetak na engleskom jeziku

Sažetak na njemačkom jeziku

Tiskanje ove slikovnice omogućili su: Trgovačko društvo LogIN d.o.o. Općina viškovo Grad Kastav Turistička zajednica Grada Kastva 39