интерпретативној идеји и карактеристичном звуку, а до сада остварено јединство указује на прави пут у заједничком размишљању. Дебо верује да диригент неће више ни бити потребан када се постигне довољан ниво јединства. - Ми не знамо шта Карајан ради на пробама. То су сигурно крваве пробе, а кад дође на концерт може да се наслони на ограду и ужива, а они свирају сами – покушава да нам на сликовит начин прикаже део рада диригента са камерним саставом. Обичном посетиоцу концерта класичне музике мало је познат разлика између три главна жанра у интерпретативној музици, солистичке свирке, камерног и симфонијског извођења. И док солисту који свира са оркестром диригент само прати, он креиера музику, а оркестар мора да иде за њим. У камерном оркестру
сви праве једно тело, један мозак, један начин размишљања. У симфонијском оркестру један мозак води осамдесет људи који фактички само поштују идеју коју он ствара. Зато Јаковљевић подсећа да за сада музичари још увек гледају у прсте диригента, јер нису довољно сигурни у начин размишљања других чланова оркестра. Има мало и треме, а недостаје искуство појављивања пред публиком која може да утиче позитивно или негативно. Све то утиче и на повремене грешке које обичан посетилац и не може да примети, а и начин рада који се прилагођава саставу оркестра. И док неки диригенти одређену композицију са оркестром увежбавају по мање или више захтевним деловима у „Црвчанину“ се увек увежбава као целина. Пред оркестром је задатак да што пре формира што