English text on page 151
FAAR 007
ta života u Titovoj Jugoslaviji, u kojoj su rođena i Ateksova odela. Druga grupa konzumenata ”brenda Tito“ regrutuje se od mladih urbanih ljudi odraslih na teritoriji raspadnute Jugoslavije – u novonastalim državama od Slovenije do Makedonije. Za sve njih Tito je malo polukemp proizvod, a više mitsko biće iz bivšeg socijalističkog Diznilenda. Broz je predstavljen kao ikona pop kulture, neka vrsta Elvisa Prislija koja je vladala socijalističkim Eldoradom. Zbog toga je i ceo prostor bivše Jugoslavije pretvoren u tranzicionu repliku Prislijevog Grejslenda. I relikvije i prateći programi prilagođeni su novim generacijama, a u arsenalu potrošačke nostalgije nalazi
007
se: borovnica ”Tito“, liker ”Tito“, bedževi, upaljači... I Elvisov dvojnik kao matičar u Vegasu dobio je postjugoslovenski odgovor u frizerskom salonu SFRJ u kojem devojkama prave frizuru ala Jovanka Broz. Tako sa sve većom tranzicionom kilometražom proporcionalno raste i paleta Broz brendova. A na početku je sve izgledalo stidljivo, oličeno u Bregovićevom kožnom šinjelu ala Broz koji je pratio poslednju turneju i promociju albuma Bijelog dugmeta u predvečerje raspada Jugoslavije, u kojoj su oštrači kama i ostalih sečiva radili udarnički k'o na trasi Brčko–Banovići. Nedavno je u Rovinju priređena izložba na kojoj su prikazane Titove fotografije koje je snimio jedan od najboljih fotografa svih vremena, Džon Filips, koji je u svom CV-u uknjižio slike Staljinovog govora, kao i Hitlerovog ulaska u Beč. Pored čuvenih portreta, ovaj fotograf je usnimio antologijski kadar u kojem mu poziraju Tito i Ivan Ribar tokom bitke na Sutjesci. Čitavo ovo potezanje za Titom više je od potrošačke nostalgije. Kada se danas pokažu fotografije na kojima je Tito između Kar-
tera i Brežnjeva, jasno je da se ovakvo kadriranje čini potpuno nemogućim za aktuelne političke aktere na ovim prostorima. Teško da bi se Tadić ili Josipović usudili da tako postroje Putina i Obamu, ako bi ih uopšte i sreli. A o nekoj novoj Sutjesci i Neretvi da i ne govorimo, tačnije, o nekoj epizodi sličnoj onoj u kojoj je Ričard Barton dublirao Broza u čuvenom filmu (mada je Tito imao sitnu zamerku na račun slavnog glumca i, videvši njegovu alko-kondiciju, rekao: ”Pa, nisam ja baš bio non-stop pijan tokom rata“.). Teško da bi danas bilo moguće da Josipovića odigra Met Dejmon, a Tadića Bred Pit. Zbog toga je i današnje posezanje za Brozom proizvod saznanja da ovi prostori uopšte nisu više toliko
bitni kao nekada. Tako je i kapa Ratka Mladića na glavi srpskog navijača u Pretoriji, tokom poraza od Gane, nekima zaudarala na luzerstvo i arhaičnost. Jer ona stara parola ”S Titom napred“ dobila je novo značenje. Zbog toga se danas u Kući cveća okupljaju i Anđeli pakla iz Slovenije, rege bend iz Beograda, fensi devojke sa zagrebačkog Tuškanca. Broz je konstantno na aparatima za održavanje veštačkog života upravo zbog želje ljudi sa ovih prostora da veruju da je nekada sve bilo modernije i bliže svetu i da su makar u nekoliko decenija nekom u svetu bili bitni. Nostalgija je pijanstvo, a pijanstvo uvek prija. Nekome bude bolje posle dva paketa Hajnekena, a nekom svane i posle jednog gutljaja Kokte.