Emitor 480

Emitor b480 g31 OktNov

MMXI

EMI­TÖR

zva­nič­no gla­si­lo dru­štva lju­bi­te­lja fan­ta­sti­ke La­zar Ko­mar­čić, iz Be­o­gra­da broj 480 / go­di­na XXXI / ok­to­bar 2011.

Reč ured­ni­ka!. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 PRIČE Alek­san­dra Ra­di­če­v ić — 08:23 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 Mi­le­na Ilić — Če­ka­ju­ći Ma­r i­nu. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 Iva­na Mi­la­ko­v ić — Se­stri­ce se sme­ju. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Sa­nja Pa­vo­še­v ić Ali­sa — Po­sled­nja sve­ća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 PRIKAZI Apo­ka­lip­sa ju­če, da­nas, su­tra: Pri­če o sma­ku sve­ta . . . . . . . . . . . . . . . . 19 Uroš Meho Smiljanić Alek­san­dar Ga­ta­li­ca — Dnev­nik po­ra­že­nih ne­i­ma­ra. . . . . . . . . . . . . . . 29 Dejan Mujanović Đor­đe Ba­jić — Ostr­vo pro­k le­tih. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Aleksandar Harvester Janjić LINGVISTIKA Đorđe Stojanović: „Jezici u GOSPODARU PRSTENOVA“ . . . . . . . . . . . 36 FLICKER HBO’s Ga­me of Thro­nes . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 Ivan Nightflier Jovanović SE­A ­SON OF THE DRI­V E AN­GRY WITCH. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55 Aleksandar Harvester Janjić TRAN­SFOR­MERS: DARK OF THE MOON. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 Aleksandar Janjić / Miloš Cvetković ured­nik: Mi­loš Cvet­ko­v ić; sa­rad­ni­ci na bro­ju: vi­di sa­dr­žaj; pre­lom: Žar­ko Mi­li­će­v ić; na­slov­ni­ca: Marina Vasić — http://marinavasic.blogspot.com/

na internetu: lazarkomarcic@yahoo.com www.lazarkomarcic.org facebook.com/lazar.komarcic twitter: @emitØr <sa nulom ne sa „o“ (jeste, nismo još uzeli google+ a i koji će nam :P)

Reč ured­ni­ka!

No­v i broj Emi­to­ra! Da, dra­gi či­ta­o­če, znam (na­dam se) da ni­ste idi­ot i da zna­te (ima­te ma­ glo­v i­tu pred­sta­v u) šta dr­ži­te u ru­ka­ma (zu­bi­ma), te vam ne tre­ba po­ja­šnje­nje sa sve zna­kom uz­v i­ka (!). To ja ka­žem sa­mom se­bi, za­to što ne mo­gu da po­ve­r u­jem da je pro­šlo sve­ga šest me­se­ci od pret­hod­nog bro­ja a još smo i u is­toj go­di­ni, za­bo­ga! Pret­hod­ni broj bio je us­k r­šnji a ovaj je noć­no­ve­šti­či­ji. Od­go­vor­no tvr­dim da je ova vr­sta pra­znič­ne sin­hro­ni­za­ci­je pot­pu­no ne­na­mer­na i ni­čim iza­z va­na!

Baš kao i za­jed­nič­ka nit ko­ja po­ve­zu­je ve­ći­nu pri­ča.

Ali, pr­vo mo­ram ne­što da vam sa­op­štim... No­v i Emi­tor je tru­dan! Sad se pi­ta­te ka­ko je to uop­šte mo­gu­će, a ne­k i od vas će se za­pi­ta­ti i ko je do­đa­vo­la otac? A u stva­r i sve to ni­je to­li­ko ni bit­no – da li se ta­ti­ca oda­zi­va na ime In­spi­ra­ci­ja ili ne­ka­ko dru­ga­či­je, iona­ko je čas tu a čas ni­je, a ni ali­men­ta­ci­ju ne pla­ća, ni­je baš pri­mer za oca go­di­ne... Bit­ne su po­no­sne ma­me i nji­ ho­va če­da! Dve autor­ke de­bi­tu­ju u ovom bro­ju, a to su: Alek­san­dra Ra­di­če­v ić (autor­ka ro­ma­na Čud­no ču­do go­spo­di­na Ju­na­sa Ž. Nj. Ko­t u­ra, ču­da­ka) pri­čom 08:23, i Mi­le­na Ilić (ured­ni­ca in­ter­net ma­ga­zi­na Li­bar­tes) pri­čom ČE­K A­JU­ĆI MA­R I­NU. Dru­ge dve autor­ke već su ima­le čast da se na­đu me­đu stra­ni­ca­ma Emi­to­ra, te ih ne tre­ba po­seb­no pred­sta­vlja­ti (od­no­sno ne­ će do­bi­ti za­gra­de), a to su: Iva­na Mi­la­ko­v ić i pri­ča SE­STRI­CE SE SME­JU, i Sa­nja Pa­vo­še­v ić Ali­sa ko­ja se ovaj put pred­sta­vlja pri­čom PO­SLED­NJA SVE­ĆA. Raz­log za trud­nič­ke me­ta­fo­re, na ko­je ne­k i već si­gu­ran sam gun­đa­ju, je­ste znat­no za­ni­mlji­v i­ji od mog po­ku­ša­ja hu­mo­ra, a stvar je u to­me da su pri­če u ovom bro­ju sko­ro pa te­mat­ske, od­no­sno tri od če­ti­r i autor­ke su, ne­ma­ju­ći poj­ma o dru­gim pri­ča­ma i bez ika­k ve ured­nič­ke su­ge­sti­je, na­pi­sa­le (sjaj­ne) pri­če ko­je se ma­nje ili vi­še, me­ta­fo­r ič­no, iro­nič­no ili ho­ro­r ič­no, do­ti­ču trud­no­će i ra­đa­nja. Za­ni­ mlji­va ko­in­ci­den­ci­ja ili (još je­dan) do­kaz za te­zu da su že­ne po­če­le da raz­v i­ja­ju ko­lek­tiv­nu svest što će bi­ti uvod u ne­sum­nji­vo je­zi­v u i apo­ka­lip­tič­nu bu­duć­nost, ta­ko da mo­ra­mo ne­što da pre­du­zme­mo dok ne bu­de pre­ka­sno i...

U re­du je, smi­r io sam se.

Po­red pri­ča tu je i ma­ga­zin­ski deo Emi­to­ra, od­no­sno te­sto­ste­ron­ska sek­ci­ja u ovom slu­ča­ju.

Na­rav­no, oni ko­ji ba­ce po­gled na ve­ći­nu ime­na ko­ja se tu po­ja­vlja­ju gro­ho­tom će se na­sme­ja­ti na ovu kva­li­fi­ka­ci­ju, dok će se taj smeh, na­daj­mo se, na­sta­v i­ti i to­kom či­ta­nja iz­van­red­no du­ ho­v i­tih, po­v re­me­no pro­nic­lji­v ih a ne­kad čak i pi­sme­nih tek­sto­va na raz­li­či­te te­me. Iz­dva­jam tra­di­ci­o­nal­ni (i tra­di­ci­o­nal­no obi­man) osvrt Uro­ša Me­ha Smi­nja­ni­ća na naj­no­v i­ju an­to­lo­gi­ ju ko­ju je pri­re­dio Go­ran Skro­bo­nja, kao i Har­ve­ste­ra ko­ji iz­ja­vlju­je lju­bav Ni­ko­la­su Kej­d žu. Či­ta­mo se za ne­k i na­red­ni pra­znik, kao što je npr. ovo­go­di­šnji Smak Sve­ta!

Do Emi­to­ra…

Mi­loš Cvet­ko­vić

2

Alek­san­dra Ra­di­če­vić

08:23 Kao oko, cr­na tač­ka sta­ja­la je po­sred jar­ko­cr­ve­ne kru­žni­ce.

To je cr­ve­ni i ni­ski tu­nel imao ob­lik lev­ka. Nje­go­vo oblo i odra­no ru­me­ni­lo ste­šnja­va­lo se u dla­ka­v u cr­nu.

Zi­do­v i su bi­li to­pli, kao i pod, pod jed­nim bo­sim sto­pa­lom čak se či­ni­lo da se… mi­go­lji, da pri­gu­še­no pul­si­ra. To gli­sto­li­ko, tra­vo­li­ko i sve­ko­li­ko mre­ška­nje raz­li­va­lo se kao ri­đi ta­las od ko­ga je sve tre­pe­r i­lo.

Kao na sve­tlu­ca­vom i cr­ve­nom oke­an­skom dnu nji­ho­v i ko­ral­no ra­zno­li­k i i oka­me­nje­ni udo­v i bi­li su fan­ta­stič­no uple­te­ni u ne­što neo­bič­no i ne­raz­mr­si­vo. Bi­lo je to kao da sve te ru­ke i no­ge ra­stu iz jed­nog sklup­ča­nog te­la, kao bli­sta­vog kri­sta­la so­li, ma­da, na ma­ho­ve, iz­gle­da­lo je i kao mno­go raz­bi­je­nih di­ja­ma­na­ta, mno­go sklup­ča­nih te­la na go­mi­li.

Ot­ku­caj po ot­ku­caj uz­bu­đe­nih sr­ca sa­k ri­ve­nih u gne­zdi­ma tor­zoa po­k re­nu­li su se kao za­go­li­ca­ni is­pod mno­go ulja­nih op­ni vo­de. Ri­bo­li­ke ze­ni­ce lju­bo­pi­tlji­vo su se za­ca­k li­le u bor­do oko­li­šu, dok su če­ti­r i be­le zve­zde ša­ka tra­pa­vo po­seg­nu­le za ne­v i­dlji­v im smi­slom, po zno­ja­vom va­zdu­hu pi­pa­le pro­ma­ju kao da bi da joj utvr­de ob­lik.

Ili to ni­je bi­la pro­ma­ja, već kao u di­sa­nju, rit­mič­no po­k re­ta­nje ogrom­ne i ži­ve utro­be.

– Mi­sli­te li da nas je ne­što po­je­lo?

– Mi­slim da ni­je.

– Ali mi je­smo u ne­kom sto­ma­ku?

– Mi­slim da je­smo.

Dva na­zu­blje­na stu­bi­ća pr­šlje­no­va krc­ka­la su, to su se dve gla­ve spu­šta­le po­la­ko, pri­ le­plje­ne obra­zi­ma, kao u tan­gu. Če­t vo­ro­o­k i po­gled pa­žlji­vo je od­me­r io tam­no i vla­žno za­ pre­če­nje pu­ta.

Vra­ta.

Dvo­ja.

Jed­no­stav­ne, kru­žne mo­guć­no­sti za pro­la­zak, upa­lje­ne kao no­ve oči pod vo­dom. Dr­ hu­tu­r i­la su u mno­go ne­po­u­zda­nih, ba­kar­nih ni­jan­si, kao da se raz­da­lji­na do njih sa­ma od se­be sku­plja­la i po­ve­ća­va­la.

– Pre­la­zak… je reč ko­ju tra­ži­te.

– Je­ste. Baš na nju sam mi­slio. Mi će­mo pre­ći u ne­ko dru­go sta­nje.

– Si­gur­no ho­će­mo.

Ta dva gla­sa bi­la su slič­na, kao da su u srod­stvu. Zej­ti­nja­v i i ne­do­volj­no opro­ba­ni u kli­ za­v im gr­li­ma, na si­lu su se obu­k li u je­dan uč­tiv i je­dan ozbi­ljan ton. Nji­ho­va te­la još su bi­la sme­ša­na u toj go­loj lop­ti iz ko­je su lak­to­v i i ko­le­na vi­r i­li pod neo­bič­nim uglo­v i­ma, kao da su iz­lo­mlje­ni. Sva­k i je još po­se­do­vao sva če­ti­r i uha i obe je­tre, ali ti gla­so­v i bi­li su sva­k i za se­be. Nji­ho­va čvr­sti­na vr­ca­la je od su­zdr­ža­va­ne ne­si­gur­no­sti, su­zbi­ja­ne ne­po­ver­lji­vo­sti i bu­da­la­šti­ne. Poj­ma o ži­vo­tu ni­su ima­li! Is­pod sve­ga, plač­ni pre­liv ta­njio im je ve­ro­do­stoj­ 3

nost. Kao ki­kot be­na­v ih pti­ca, šu­ška­nje be­zu­bih pa­ra­me­ci­ju­ma i ma­lo­um­ni vri­sak dir­ke na ta­sta­tu­r i. Sve je to bio taj zvuk. Eho bez­o­se­ćaj­nih ma­ši­na, trud­nih po­ste­lja i or­ga­zmič­ nih me­di­cin­skih se­sta­ra. Ul­tra­z vuč­no si­lo­va­nje pri­vat­no­sti i in­tra­ve­no­zni ba­lon­či­ći ži­vo­ta u ke­si­ca­ma in­f u­zi­je.

Sve su to pro­ži­vlja­va­li kao da ih igla­ma boc­ka­ju kroz tki­va i ko­ske, po du­ši.

Ne­što spo­lja­šnje, neo­bja­šnji­vo i u to­li­ko sna­žnih bo­ja da se na tre­nut­ke pro­v i­de­lo svu­ da kroz zi­do­ve oko njih.

To je mo­žda bio svet. Mo­žda sa­mo le­pa, ali var­lji­va ilu­zi­ja sve­ta. Ša­re­na la­ža.

Ne vi­še ono­li­ko koc­ka­sti i uko­če­ni, omek­ša­ni od raz­mi­šlja­nja i raz­go­vo­ra, kao ne­ka be­la, sme­žu­ra­na pla­ne­ta la­ga­no su se okre­ta­li, otva­ra­ju­ći se kao pu­po­ljak me­sa.

– Uh, ka­ko me je žig­nu­lo.

– I me­ne!

– Evo opet! Kao da mi… ne­što mi­li is­pod le­ve pleć­ke.

– Ma isto! Baš tu je i me­ne kljuc­nu­lo.

– Kao da… ne­ko ku­ca na ne­ka vra­ta u me­ni. Kuc–kuc.

– I u me­ni isto.

Usle­dio je ton, gi­gant­ski gong otu­pljen da­lji­nom.

Ples je od­jed­nom bio za­v r­šen. Vo­da se po­v u­k la osta­v iv­ši ih na ce­di­lu. Za­gr­ljaj se ras­ pao. Kao kra­sta ko­ja je ski­nu­ta sa ru­ži­ča­ste ko­že iz­gle­da­lo je da šu­plji­ne jed­nog sa­v r­še­no od­go­va­ra­ju iz­bo­či­na­ma dru­gog. Ču­do­v i­šna go­mi­li­ca no­žnih pr­sti­ća i ko­se raz­de­li­la se u dva sprč­ka­na, ali pra­v il­na te­la.

Vi­še ne ta­ko pri­sno oči su se uor­ta­či­le, sva­kom svo­je, su­o­či­le se mer­ka­ju­ći sa­go­vor­ni­ka. Od pre­te­ra­ne usred­sre­đe­no­sti dva na­ga gra­đa­ni­na slu­čaj­no su se do­dir­nu­la li­ci­ma.

– Pa vi ste kao od maj­ke ro­đe­ni – us­k lik­nuo je je­dan.

– I vi ste – ži­vah­no je od­v ra­tio dru­gi. – Kao… – na­gla­sio je.

– Na­rav­no.

Sum­nji­ča­vo su se onju­ši­li, pa su se ru­ko­va­li. Nji­ho­va gra­đa bi­la je je­dra i ja­jo­li­ka, ali za­u­sta­vlje­na u od­re­đe­nom tre­nut­ku raz­vo­ja, bez lju­ske, bez oklo­pa, nji­ho­va go­lo­gu­za i pri­ jem­či­va mla­dost ni­je bi­la upr­lja­na mr­lja­ma i de­for­ma­ci­ja­ma, ali taj ne­do­sta­tak iz­ra­sli­na i an­te­ni­ca či­nio ih je ne­ka­ko… ne­do­v r­še­nim. Bi­lo je te­ško raz­lu­či­ti da li to pr­v i go­spo­din li­či na dru­gog ili je obrat­no. Ima­li su ru­me­ne du­pi­će za plje­ska­nje i pro­sto­du­šna če­la za če­li­ če­nje. Nji­ho­va uska usta bo­r i­la su se sa re­či­ma, ali su im uši bi­le le­pe i lju­ba­zne. Nji­ho­ve oči na ma­ho­ve su bi­le sa­svim sa­tr­ve­ne, na ma­ho­ve čak pro­mu­ćur­ne.

Isto­v re­me­no, pre­ba­ci­li su se sa no­ži­ce na no­ži­cu. Da­le­ko, sr­co­li­ko sre­di­šte sve­ta po­ sla­lo je još je­dan gnji­li, uti­ša­ni zvuk. Pra­ti­lo ga je mno­go me­ka­nih po­tre­sa u uda­lje­nim, ali pra­v il­nim raz­ma­ci­ma. Po zi­do­v i­ma, bi­lo je to kao da ne­što zlo­kob­no mi­li kroz cr­ve­nu tra­v u­lji­nu.

Mo­glo se oče­k i­va­ti, da sva­kom go­spo­di­nu pri­pad­nu po jed­na vra­ta, ali ova dvo­ji­ca na­ me­šta­la su se, ne­ka­ko… po sre­di­ni, kao da su obo­ji­ca hte­la da se na­gu­ra­ju u isti pro­laz. To nji­ho­vo ko­ška­nje ni­je bi­lo od­su­stvo ma­ni­ra ne­go… po­tre­ba da se iza­đe baš tu­da. Na­su­šna, ta­ko­re­ći. Zi­do­v i su se tu već pri­ku­plja­li i ta­va­ni­ca im se spu­šta­la na će­le. Ga­zi­li su se, ne­ na­mer­no, ali ni ne uz­mi­ču­ći po­sle to­ga. To vi­še ni­je bi­la ne­spret­nost u ple­sa­nju sa­da ka­da vi­še ni­su bi­li par. In­di­v i­du­al­nost, fin na­čin da se ka­že ka­ko sva­ko gle­da svo­ja po­sla.

Po­v re­me­no, je­dan bi ću­šnuo dru­gog u stra­nu, po­v re­me­no, taj dru­gi bi po­ku­šao da ga od­gur­ne dla­nom na nje­go­vom glat­kom sto­ma­ku. Nji­ho­v i zu­lu­fi mi­r i­sa­li su bla­go, na znoj ko­ji je bio slat­kast i iz­gu­bljen is­pod mno­go dru­gih, gru­bljih mi­r i­sa u tom pro­sto­r u.

4

– Šta če­ka­mo? – ja­v io se pr­v i gra­đa­nin.

– Zvon­ce.

Dru­gi je po­di­gao ma­le­nu, iz­gu­ž va­nu ša­ku bez nok­ti­ju, ovom se či­ni­lo kao svo­ju da gle­ da, i po­ka­zao na cr­ve­no trep­ću­ću lam­pi­cu u gr­lu hod­ni­ka.

– Ako se ona uz­ne­mi­r i­la i zvon­ce ne­će du­go da če­ka za njom.

Pr­v i go­spo­din klim­nuo je gla­vom, jer sve mu je bi­lo lo­gič­no. Ta­k vo je bi­lo ce­lo to me­ sto, is­prav­no i… in­tim­no. Lam­pi­ca je zri­ka­vo žmir­ka­la, ša­lju­ći uz­mu­va­ne, uz­bu­dlji­ve trn­ce.

Mo­žda se tek ma­lo­pre stvo­r i­la, mo­žda je bi­la tu ce­lu smla­če­nu več­nost, trep­ka­la, trep­ka­la.

– On­da ide­mo na­po­lje, zar ne? – pi­tao je pr­v i go­spo­din. On se či­nio za tre­pa­v i­cu lju­bo­ pi­tlji­v i­ji i br­zo­ple­ti­ji.

– On­da. Sa­da ne mo­že­mo.

– I ja sam ta­ko mi­slio. Ru­pa je za­pu­še­na.

– Je­ste. Vi­di­te i sa­mi. – Dru­gi gra­đa­nin mi­slio je go­to­vo sve što i pr­v i, ali nje­mu ni­je bi­ lo po­treb­no da to bu­de i na­glas po­t vr­đe­no.

Ti­ši­na je bi­la mu­lja­va, u tom sum­nji­vom i smr­dlji­vom tu­ne­lu gde su kao ras­t vo­re­ni u ne­če­mu što vi­še ni­je bi­lo ni vo­da ni mrak udi­sa­li tu usta­ja­lu kli­mu ko­ja je po­sta­ja­la sve su­vlja. A tra­v u­lji­na se u pu­nim, cr­ve­nim šu­mo­v i­ma upe­tlja­va­la i ras­pe­tlja­va­la oko njih.

– Ne­što sam mi­slio – ja­v io se po­no­vo pr­v i go­spo­din – vr­lo je va­žno na ko­ja vra­ta iz­la­zi­mo.

– Na­rav­no. To je naj­va­žni­je.

– Ta­ko mi se i či­ni­lo.

– Je­ste, je­ste. Onaj ko­ji ode na ova ov­de… – po­ka­zao je dru­gi ru­kom, za­r u­me­nje­na ko­ži­ ca bo­ra­la mu se oko de­be­lju­ška­stog zglo­ba, kao da je no­sio ru­ka­v i­cu – …onaj ko­ji ode le­vo, ide na­po­lje kao čo­vek. Dru­gi kao gov­no.

– Zar kao gov­no?

– Ni ma­nje, ni vi­še.

Pr­v i gra­đa­nin uz­dah­nuo je.

– Znao sam, sa­mo ni­sam hteo da po­ve­r u­jem.

Uz­dah­nu­li su sku­pa. Ne­ko­li­ko sve­tlu­ca­v ih ka­plji­ca zno­ja str­ča­lo im se niz po­ti­ljak, me­ đu pleć­ke, kao da su im gla­ve za­pla­ka­le stra­ga.

Pr­v i gra­đa­nin imao je sve­tlo li­ce, kao pro­v id­no, da je bio iole lu­kav ne bi sta­jao ta­ko tu­ pa­vo raz­ot­k ri­ven do po­sled­nje mi­sli. Dru­gi, je­dva ne­što sta­lo­že­ni­ji gra­đa­nin imao je dve skli­ske si­se pod ko­ji­ma su ži­ške sa­o­se­ća­nja i neo­do­bra­va­nja na­iz­me­nič­no oda­va­le nje­go­ vo ras­po­lo­že­nje.

– Ali… – na­mr­štio se pr­v i gra­đa­nin – zar ne bi­smo mo­žda mo­gli da pro­đe­mo, ona­ko… je­dan za dru­gim?

Dr­ža­li su po­spa­ne kur­či­će u ša­ka­ma, je­dan se po­i­gra­vao svo­jim. U da­lji­ni, vi­si­ni i cr­ve­ noj du­bi­ni svet je hr­kao, bi­la je to hra­pa­va gr­mlja­v i­na u ce­v i­ma i cev­či­ca­ma.

– Ho­će­te li vi da bu­de­te taj dru­gi?

– Za­što ja da če­kam?

– A za­što ja? Ne bu­di­mo de­ca, sve je vr­lo ozbilj­no.

– Vo­leo bih da obo­ji­ca mo­že­mo da do­bi­je­mo šan­su.

– Ali do­bi­li smo je! I sa­da je tre­ba is­ko­r i­sti­ti.

Sve je bi­lo vr­lo muč­no, ali smi­sle­no. Ako po­sto­ji čo­vek i po­sto­je vra­ta, čo­vek mo­ra da pro­đe kroz vra­ta, jer vra­ta ne mo­gu da otvo­re čo­ve­ka.

Dok se ne­ras­po­lo­že­nje bes­ko­r i­sno ta­lo­ži­lo po nji­ho­v im pur­pur­nim je­zi­ci­ma, pr­v i gra­ đa­nin ma­lo­du­šno je gnje­čio svoj ud, lju­lju­škao ga pr­sti­ći­ma i is­te­zao, kao da ni­je tač­no 5

znao ni šta će sa so­bom, ni šta bi sa njim. Neo­d­re­đe­no, ose­ćao je da će mu još bi­ti po­tre­ ban za ne­ke da­le­ke stva­r i, pri­jat­ne u ve­li­koj me­r i, na­rav­no, uko­li­ko mu uspe da se pr­v i pro­bi­je kroz vra­ta.

– Ja sam če­kao… ve­o­ma du­go – ka­zao je mo­le­ći­vo.

– I ja sam to­li­ko če­kao. I du­že. Mo­žda.

– Ni­ka­ko. Si­gu­ran sam da sam do­šao pr­v i.

– Sa­da se se­ćam, po­ja­v i­li smo se isto­v re­me­no.

Na to se pr­v i gra­đa­nin ki­se­lo is­k re­ve­ljio. Li­ce dru­go­ga bi­lo je isto li­ce, sa­mo bez gri­ma­se.

Obo­ji­ca su ima­li te iz­bu­lje­ne, ti­nja­ve oči, ne­is­ku­sne u ova­ko zna­čaj­nim du­e­li­ma.

– Ho­će­te li vi mo­žda da… po­pu­sti­te? – pi­tao je dru­gi gra­đa­nin uč­ti­vo. Nje­go­ve tre­z ve­ne na­u­sni­ce bi­le su is­tač­ka­ne lju­bi­ča­stim gra­ška­ma zno­ja, one nje­go­ve po­dat­ne si­si­ce žen­ ska­sto me­ka­ne i na­iv­ne. Is­pod nji­ho­ve li­la po­v r­ši­ne op­se­na školj­ko­li­kog sr­ca gru­ška­la se ras­tu­ći u pra­zno kao očaj­na bo­dlja.

– Stvar­no ne bih. Ni­šta lič­no.

– Ni slu­čaj­no. Ne lju­tim se.

– Ni ja na vas. – I pr­v i gra­đa­nin ce­dio se ble­do­r u­ži­ča­stim zdra­vljem u bi­ser­či­ći­ma po sto­ma­či­ću bez pup­ka. Pu­pak je broš ko­jim te oki­te na­po­lju. – Ali sve je ovo pre­v i­še stra­ šno. Ova­ko te­ške od­lu­ke na sa­mom po­čet­ku. Ule­će­mo u ne­što ta­ko krup­no, gla­vom bez ob­zi­ra. – Uz­dah­nuo je. – Na ne­k i na­čin, dra­go mi je što ni­sam ov­de sâm, ko­li­ko mi je, na­ rav­no, i mr­sko.

– Je­ste, je­ste. Va­še dru­štvo je iz­u­zet­no olak­ša­nje. Ali… ni­je u re­du ovo što sad ra­di­mo.

Ne­ka­ko je… ne­va­spi­ta­no… zbli­ža­va­ti se sa­da ka­da je­dan dru­gom, si­lom pri­li­ka, ali ipak sve­srd­no, za­me­ra­mo na po­sto­ja­nju.

– Le­po ste to re­k li. Fi­lo­zof­ski. Ipak, ka­da ću­ti­mo mno­go se vi­še pla­šim ne­go dok raz­go­ va­ra­mo. Pri­čaj­te mi bi­lo šta.

– I za to ste u pra­v u! Ah, da mi bar mi­sli ni­su ovo­li­ko unu­tra, kao i mi što smo. Fi­lo­zof­ ski? Ni­sam si­gu­ran šta to zna­či.

– Ni ja. Ali je za­z vu­ča­lo. Od­jed­nom, znam mno­go to­ga, ali ma­lo raz­u­mem. Taj ži­vot je kr­va­va ra­bo­ta, kao i to, iz­la­že­nje.

– Ne sa­mo to, mo­žda i bo­li.

– Mo­žda je… – ali ni­je do­v r­šio re­če­ni­cu. Kao da su im gla­ve još na­slo­nje­ne jed­na na dru­ gu pod­jed­na­ko slič­no i pod­jed­na­ko sna­žno osta­li su zga­đe­ni nad svi­len­ka­stim i ka­pa­v im pri­zo­rom cr­ve­nog sve­ta za­gla­vlje­nog u pu­ko­ti­ni. Od ta­k vih mi­sli za­pa­da­li su u drh­ta­v i­cu.

Ipak, ška­k lji­va na­da što ih je čač­ka­la po gru­di­ma okre­plju­ju­će ih je pro­bi­ja­la po­sred ri­ đih kru­go­va bra­da­v i­ca kao da im otva­ra sme­žu­ra­ne oči.

Otvo­r i­ti če­t vo­re oči. Taj strah ose­ća­li su svim svo­jim ubo­gim ču­li­ma. Kao ne­što gor­ko što ih je gre­buc­ka­lo po nep­ci­ma, ne­što puc­ke­ta­vo što im se ko­v r­dža­lo u uši­ma, ne­što pec­ ka­vo što im je sme­ta­lo me­đu no­ga­ma. Ne­što je tu smr­de­lo.

– Mo­žda su gov­na sreć­na – re­kao je pr­v i gra­đa­nin.

– Bu­di­te vi on­da gov­no.

– Ne bih.

– Ni ja.

– To me uop­šte ne ču­di.

Kao po do­go­vo­r u, čas su bi­li pre­te­ra­no bo­ja­žlji­v i, čas ne­ra­zum­no po­let­ni. Tik–tak, me­ nja­la su se nji­ho­va no­va te­la kva­re­ći se is­ku­stvom, pr­lja­ju­ći se že­lja­ma ko­je su uvek ne­ ka­ko ma­sne, tik–tak, ri­ta­la su se sr­da­šca, ako se je­dan umo­r io, i dru­gi se umo­r io. Bi­lo je 6

to sa­o­se­ćaj­no i iz­daj­nič­ko, bli­za­nač­ko klat­no do u ko­mi­cu usa­gla­še­no u oba to­pla tr­bu­ha.

Si­tu­a­ci­ja je bi­la usra­na. Jed­na­ko slo­že­ni od jed­na­kog me­sa, od će­li­ja ko­je su svo­je kom­ pli­ko­va­ne zi­do­ve ve­zi­va­le je­dan uz dru­gi u kao pre­sli­ka­nom ras­po­re­du ni­su mo­gli ni da se po­sva­đa­ju kao lju­di. Tik–tak, mo­žda ni­je ni va­žno ko­ji će iza­ći na­po­lje, jer se ni­šta ne gu­bi. Ne­ma po­tre­be za du­pli­ka­ti­ma, pri­ro­da će, sa­v r­še­no bez­o­se­ćaj­na, ko­li­ko i prak­tič­na, jed­no­stav­no, jed­nog pre­cr­ta­ti.

Bi­lo je za­gu­šlji­vo. Bi­lo je za­mor­no. U ka­plji­ca­ma, pre­zno­ja­va­li su se kao da ri­da­ju ce­ lom ri­đom po­v r­ši­nom ko­že.

– Vo­leo bih – dru­gi gra­đa­nin bri­sao se ru­či­ca­ma – ka­da bih umeo da vas od­go­vo­r im od sve­ga.

Pr­v i je za­vla­če­ći gla­v u me­đu ko­le­na dla­no­v i­ma oti­rao po­to­či­će sa no­gu. Zu­re­ći u nje­ go­v u le­pu, sjaj­no­r u­ži­ča­stu gu­zi­cu dru­gi je po­gla­dio svo­ju, za ko­ju je znao da je jed­na­ko obla, jed­na­ko ra­do­sna.

– I ja vas, ve­r uj­te mi. I ka­da bih znao da ste… ka­ko da ka­žem… kva­li­tet­ni­ji od me­ne, opet vas ne bih pu­stio is­pred se­be. Uosta­lom, ka­ko iz­me­r i­ti ko­ji je bo­lji, ka­ži­te mi.

– To ne znam, ali mi­slim da baš i bo­lji tre­ba da pro­pad­ne ako ne mo­že da se iz­bo­r i sam za se­be.

– Ali gde je on­da prav­da?

– Na­po­lju, ve­ro­vat­no.

Na to se pr­v i gra­đa­nin is­pra­v io, du­bo­ko i iskre­no sne­ve­se­ljen.

Bio je to­li­ko pro­sto­du­šno oči­gle­dan, da je išao na živ­ce. Škr­gu­ću­ći zu­bi­ći­ma kao da krc­ka ne­ku ne­iz­be­žnu isti­nu dru­gi gra­đa­nin za­do­volj­no je pri­me­tio ka­ko je mno­go lak­še mr­ze­ti, ne­go ma­r i­ti za ne­ko­ga. U cr­ve­nom šu­mo­re­nju zi­do­va i sen­k i nje­go­ve oči zu­ja­le su ra­to­bor­no i une­z ve­re­no.

Ili će se po­gu­ši­ti.

Ili će se po­bi­ti.

– Gur­ka­će­mo se, ni­šta lič­no – ka­zao je dru­gi gra­đa­nin.

– Na­rav­no. Ni­šta lič­no ka­da vas zvi­znem.

– Sa­mo vi me­ne oda­la­mi­te. Ta­kav je ži­vot.

– Uf, valj­da ne­će bi­ti baš ta­kav… – Ume­sto od­go­vo­ra, pr­v i gra­đa­nin do­bio je šut u sla­ bi­nu. Mu­nuo je sa­go­vor­ni­ka u re­bra. – I ja se na­dam.

Dru­gi ga je lju­ba­zno, ali ne­po­pu­stlji­vo ras­pa­lio po usti­ma.

Pr­v i ga je za to plju­nuo.

Dru­gi je uz­v ra­tio istom me­rom.

Ta­ko div­no po­plju­va­ni u po­čet­ku su se plje­ska­li mla­ko i žmu­re­ći, kao ne­ka de­ca, iz­o­ sta­vlja­ju­ći naj­o­se­tlji­v i­ja me­sta sa pu­no ob­zi­ra, kao pra­va go­spo­da. To­li­ko su bi­li fi­ni da su se uda­ra­li na­iz­me­nič­no. Mla­ti­li i ma­zi­li. Ma­zi­li i mla­ti­li. Ali ka­ko se krv u nji­ma gre­ja­la ma­ni­r i su se sa­svim stru­ni­li. Bol je po­stao pra­v i prav­ca­ti. Mu­nji­ce za­sle­plje­no­sti po­sle ša­ mar­či­ne, za­lu­ta­la pe­sni­ca u šup­ku i is­ka­šlja­va­nje po­sle pr­sti­ju na­bi­je­nih u gr­lo.

Od­jed­nom, sa pu­no ma­šte i gru­bo­sti gro­zni­č a­vo su ko­r i­sti­li sve svo­je ba­ha­te ša­ke i pod­mu­k le pe­te, za­le­ta­li su se je­dan u dru­gog, na­ska­k i­va­li je­dan na dru­gog, pre­v r­ta­li se, ja­ha­li, da­v i­li i gri­zli.

– Sta­ni­te, sta­ni­te, ne tu­ci­te se vi­še – jek­nuo je pr­v i gra­đa­nin.

– Pre­da­je­te se?

Dru­gi gra­đa­nin ot­pu­hi­vao je iz­vla­če­ći se is­pod nje­go­v ih bli­sta­v ih le­đa, otva­ra­ju­ći isto­ vre­me­no sti­sak svo­je ne­ra­zum­ne ru­či­ce oko pro­tiv­ni­ko­vog vra­ta.

7

– Ma ne, sa­mo, si­nu­lo mi je, a šta ako pro­pu­sti­mo zvon­ce?

Zeb­nja ko­ja ih je isto­vet­no za­po­se­la bi­la je šu­plji­ka­va i me­sti­mič­na, kao pe­gi­ce. Bi­lo je to kao da nji­ho­va, kao pre­sli­ka­na, na­dr­ka­na li­ca tuf­na­sto po­pu­šta­ju.

– U pra­v u ste.

Nji­ho­ve iz­gre­ba­ne oči oda­ši­lja­le su no­v u, stra­šnu po­gu­blje­nost is­pod lju­bi­ča­stih li­ni­ja ve­đa. Ži­ga­la ih je u onim cvi­le­ćim sr­ci­ma, uki­se­lje­nim od na­po­ra. Za­jed­no, tr­lja­li su svo­je ne­žne ma­lje sle­plje­ne u mo­k rim, cr­ven­ka­stim žbu­ni­ći­ma po gru­di­ma, dok su im se br­da­ šca sme­žu­ra­ne mu­ško­sti bes­po­moć­no sku­plja­la kao da im se po­vla­če u sto­mak.

Za­no­se­ći se na no­ži­ca­ma pr­v i gra­đa­nin si­sao je po­v re­đe­ni pa­lac, dok je dru­gi je­zi­kom po­ku­ša­vao da do­dir­ne ras­k r­va­vlje­ni nos.

Mo­žda će se na­du­ti i za­ga­di­ti.

Mo­žda će se vol­šeb­no re­ge­ne­r i­sa­ti.

Po­do­zri­vo i oba­zri­vo gle­duc­ka­li su da li će ovaj dru­gi da po­cr­ni i da crk­ne.

Sprč­ka­ni ča­sov­ni­či­ći u nji­ma fre­ne­tič­no su od­bro­ja­va­li. Tik–tak, kad je ne­ko glup ne mo­že se ro­di­ti pa­me­tan, tak, bi­ti glup me­đu pa­met­ni­ma mno­go je ma­nje stre­sno ne­go bi­ti pa­me­tan me­đu glu­pa­ci­ma. Ta nji­ho­va sr­ca bi­la su dla­ka­va kao ne­ko tre­će, ni­sko i na­mr­ go­đe­no oko u tru­pu.

Iz­gle­da­lo je kao da ne mo­gu da ura­de vi­še ni­šta.

Za­ble­nu­ti u tre­pe­ra­v u lam­pi­cu što je cr­ve­no zi­ja­la na njih iz ži­li­ca zi­da skr­sti­li su ru­ke, če­ka­li, osla­nja­ju­ći se na nje­nu na­mi­gu­ju­ću ćud, zvon­ce ko­je će im na­ja­v i­ti taj ne­k i to­pli, vla­žni, va­žni, ve­li­k i…

– Ži­vot – ka­zao je dru­gi gra­đa­nin – uosta­lom, mo­ra bi­ti ne­što le­po ka­da se ovo­li­ko du­ go če­ka na nje­ga.

– Pra­va stvar – od­go­vo­r io je pr­v i gra­đa­nin, ali od­jed­nom če­lo mu je pu­k lo od no­ve ne­ do­u­mi­ce. – Mo­žda će­te mi­sli­ti da je ovo sme­šno, ali… udo­vo­lji­te mi. Zna­te, Maj­ka je Bog, zar ne?

Dru­gi gra­đa­nin otvo­r io je mu­sa­va usta­šca is­pod raz­dr­lja­nih no­zdr­va.

– Na­rav­no.

– Da. Da­bo­me. Ali, šta je on­da Otac?

Mo­re cr­ve­ne tra­v u­lji­ne po zi­do­v i­ma po­no­vo se lju­lju­ška­lo kao na pre­so­lje­nom i pre­su­ še­nom dnu bez kra­ja. Bio je to di­van i ne­pod­no­šljiv ri­tam.

– Hm… Bog je Otac na­po­lju, či­ni mi se… Mo­žda nas on do­če­ku­je.

– Jao, jao… – za­plje­skao je pr­v i gra­đa­nin, za­plje­ska­la su obo­ji­ca. – Ro­di­ću se ne­str­pljiv.

– Ne­će­te, ako se ja pi­tam. Ni­šta lič­no.

– Na­rav­no.

Ipak, sta­ja­li su str­plji­vo, a da­le­ko, po­tmu­lo, pro­mu­k lo sr­ce ve­li­ko kao ceo svet ku­ca­lo je iz­u­zet­no spo­ro, raz­v u­če­no, neo­d­re­đe­no vre­me tog ne­bi­va­nja. Če­ka­li su da se kru­žni otvo­r i ra­ši­re, da vi­de svo­ga Bo­ga.

8

Mi­le­na Ilić

ČE­KA­JU­ĆI MA­RI­NU Ose­ti­la je ne­ku neo­d­re­đe­nu ma­lak­sa­lost tog sep­tem­bar­skog ju­tra, ko­ja je mo­žda mo­gla da oprav­da di­le­mu oko po­di­za­nja te­le­fon­ske slu­ša­li­ce. Ipak se ja­v i­la i, ako hlad­no­ća mo­že da se ču­je, bi­la je to vr­lo buč­na hlad­no­ća u gla­su iza.

– Go­spo­đi­ce Mi­li­ce, od­sad ste go­spo­đa.

De­voj­ka, ko­ja je do pre sa­mo ne­ko­li­ko mi­nu­ta bi­la uve­re­na u svo­je de­vo­ja­štvo, zbu­nje­ no po­gle­da u pla­fon (pri­v i­le­gi­ja tek pro­bu­đe­nih) i na­red­nim pi­ta­njem, pri­rod­no na­sta­v i raz­go­vor.

– A otkad sam Mi­li­ca?

– Hm... – glas s dru­ge je do­pu­stio se­bi du­žu pa­u­zu za ne­kog ko će se ka­sni­je pred­sta­vlja­ ti kao Bog – ... ne zna se tač­no. Ali, ako ste se vi tek sa­da to za­pi­ta­li, mo­že­te od­sad to i bi­ti.

– Ko ste vi? – upi­ta no­vo­pe­če­na Mi­li­ca zbu­nje­no.

– Bog. – Otkad?

– Za­bo­ga, go­spo­đo, ne se­ćam se ni sam.

I spu­sti slu­ša­li­cu.

Mi­li­ca, na­rav­no, ni­je mo­gla da ima po­ve­re­nja, a ka­mo­li ve­re u Bo­ga sa ta­ko lo­šim pam­ će­njem, pa re­še­na da pri­u­pi­ta part­ner­ku da li je i ona pri­ma­la slič­ne du­ho­v i­te po­zi­ve ovih da­na, osim upra­žnje­nog me­sta u kre­ve­tu, za­pa­zi još jed­nu ano­ma­li­ju u pro­sto­r u oko se­ be i na se­bi – sto­mak ve­li­či­ne lu­be­ni­ce ko­ji je uka­zi­vao na trud­no­ću ne­po­zna­tog po­re­k la. Že­le­la je da sko­či i otre­se to ču­do, ali joj pa­žnju pri­v u­ko­še ga­đe­nja do­stoj­ne ta­pe­te ko­je su ta­ko drč­no uka­zi­va­le na ne­u­kus lju­di či­je je ovo sta­ni­šte bi­lo. Ali šta će ona tu? Na kre­ve­ tu, u ro­ze spa­va­ći­ci i sto­ma­kom do... zu­ba, gr­la? Mo­žda no­sa, ko zna! Ve­ro­vat­no bi tre­ba­lo da usta­ne i pro­ve­r i do­k le se sto­mak pro­sti­re.

U, maj­ku­mu. Da li ovo zna­či da sam se je­ba­la sa... mu­škar­cem? Ili me je onaj sme­šni Bog bez­gre­šno oplo­dio, a svu trud­no­ću sva­lio na me­ne?

Obu­k la je ha­lji­nu ko­ju je na­šla na sto­li­ci po­red kre­ve­ta, na­sme­ja­la se svo­joj gro­tesk­noj po­ja­v i, i po­ku­ša­la da se se­ti ka­ko se zva­la pre ne­go što je od­lu­če­no da će se zva­ti Mi­li­ca.

Mi­li­ca? Za­što ta­ko obič­no, do­sad­no ime? – pi­ta­la se ve­zu­ju­ći per­tle u ve­li­ke, ni­ma­lo do­ sad­ne ma­šne. Mi­slim, mo­gla sam da se zo­vem Pe­ra­zda, ili Pan­do­ra, ali .... Mi­li­ca? MI­LI­CA? Hm... vr­lo ne­k re­a­ti­van po­tez ne­ko­ga ko se pred­sta­vlja kao ul­ti­ma­tiv­ni Kre­a­tor.

Ali, opet, ka­ko se zva­la ta­da? Pre ove trud­no­će i ovog ne­prak­tič­nog sta­nja u ko­me se na­šla. I gde je uop­šte Ma­ri­na? Gde je nje­na to­pla, me­ka sa­put­ni­ca, ko­ja će ve­ro­vat­no bi­ti du­bo­ko raz­o­ča­ra­na kad je za­tek­ne sa ovim oči­gled­nim do­ka­zom pre­lju­be?

Iza­šla je na uli­cu i kre­nu­la u po­tra­gu za svo­jom dra­gom da je pi­ta šta ovo kog đa­vo­la zna­či i da li je mo­žda bi­la u ko­mi sve ovo vre­me, ili je, pro­sto, ima­la ne­ku am­ne­zi­ju. Od­

9

go­vo­r i su se sa­mi na­me­ta­li, ali je nji­ho­va broj­nost re­me­ti­la ob­ja­v u onog pra­vog ko­ji bi ko­ nač­no re­šio za­go­net­ku.

Ko­ra­ča­la je od­luč­no, sa sto­ma­kom ko­ji je još od­luč­ni­je ho­dao is­pred nje. Uop­šte ni­je mo­gla da ga do­ži­v i kao deo se­be i ne­što pre­ma če­mu bi tre­ba­lo da ima ne­k i emo­tiv­ni an­ ga­žman. Pip­nu­la ga je i po­mi­sli­la: A šta ako je seks ko­ji je do­veo do ove iz­ra­sli­ne za­pra­vo bio do­bar? Naj­go­re je ži­ve­t i u ne­zna­nju, a sa oči­gled­nom po­t vr­dom ne­kog zbi­va­nja... I što me svi gle­da­ju ta­ko bla­že­ no? Ova pla­vu­ša si­gur­no ne­ma ni deč­ka, ali već raz­mi­šlja o svom bu­du­ćem po­tom­stvu, i u mo­joj trud­no­ći vi­di kli­cu se­be sa­me. A ovaj dr­ka­d ži­ja mi­sli: „Ta­ko ću i ja jed­nom je­ba­t i, da iz­ra­ste sa svih stra­na“. A ova ba­ka se pri­se­ća svo­jih trud­no­ća, i trud­no­ća svo­jih trud­ no­ća, i za­bo­ra­vlja da to i ni­su ta­ko div­ne stva­ri ka­ko joj se sa­da, sa no­stal­gič­ne dis­tan­ce, či­ne. I ovaj br­ka­t i de­da raz­mi­šlja o to­me ka­ko ni­ka­da ni­je do­pu­stio svom se­me­nu da se raz­vi­je u čo­ve­ka, ali „ka­kvi bi to lju­di bi­li“, mi­sli i uz­di­še.... Uh, gde je Ma­ri­na, do đa­vo­la, gde je sa­da ka­da mi je naj­po­t reb­ni­ja?

Ove i broj­ne dru­ge mi­sli vr­zma­le su se po nje­noj gla­v i, ali je iz­nad sve­ga že­le­la da sa­zna gde se Ma­r i­na na­la­zi, i gle­da­la čas u ne­bo, čas u ze­mlju, tra­že­ći od­go­vor. Utom pri­me­ti ču­dan od­raz u ba­r i i le­gi­tim­no se za­pi­ta: Ko to gle­da u ba­r u? Oh, oh, pa njen od­raz uop­šte ni­je bio njen!!! Ali je bi­lo ne­k ih slič­no­sti, ko­li­ko je mo­gla da pri­me­ti. Tr­če­ći se vra­ti­la ku­ći i okre­nu­la je­di­ni broj ko­ji je bio za­pi­san na pa­pi­r u po­red te­le­fo­na.

– Do­bar dan, da li mo­gu do­bi­ti Go­spo­di­na Bo­ga?

– Ja sam, Mi­li­ce. Sa­mo da vas pod­se­tim da ni­sam Go­spo­din Bog, već Go­spod Bog. Mi­li­ca je pre­v r­ta­la oči­ma iz sve sna­ge; ner­v i­rao ju je ovaj tup, za­gu­šljiv glas, ma­nje hla­ dan ne­go ju­tros, ali de­fi­ni­tiv­no gad­ni­jeg za­da­ha, ko­ga je, sre­ćom, bi­la po­šte­đe­na.

– Go­spo­de Bo­že, od­sad ste Go­spo­din Bo­ža. – re­če Mi­li­ca po­no­sno i sprem­no da okre­ne pri­ču u svo­ju ko­r ist, te na­sta­v i ubr­za­nim tem­pom – I zna­te li vi da bi bi­lo pre­v i­še ru­žno da se bu­ni­te i in­si­sti­ra­te na to­me da ste Go­spod, ka­da se ja na­la­zim u mno­go go­roj si­tu­a­ci­ji u ko­joj mi je sve na­met­nu­to po­čev­ši od ime­na, pre­ko sto­ma­ka, od­v rat­nih ta­pe­ta do fri­zu­re i pi­šta­ve bo­je gla­sa. Ne znam gde se na­la­zim, ne znam ko sam, i iz­no­va po­sta­vljam ono pi­ta­ nje „ko sam ja?“, ko­je ne mo­že da se po­hva­li svo­jom kon­stuk­tiv­no­šću i pri­bli­ža­va­nju su­bjek­ ta ko­ji po­sta­vlja pi­ta­nje, već uti­če na pot­pu­no uda­lja­va­nje od sva­kog aspek­ta tog su­bjek­ta.

Ose­ćam da sam ne­ko, ali ne mo­gu da se se­tim ko sam bi­la da bih zna­la ko tre­ba da bu­dem.

– Mno­go fi­lo­zo­fi­ra­te, go­spo­đo. Pu­sti­te to, ose­ćaj­te se bla­že­no, ipak ste u bla­go­slo­ve­nom sta­nju.

Mi­li­ca be­sno spu­sti slu­ša­li­cu, sve­sna da joj ni Bog ne mo­že po­mo­ći, i upu­ti se ka pro­ zo­r u. Ki­ša je pa­da­la du­bo­ko i te­melj­no, kao da že­li da na­gla­si da je čak i ona sve­sni­ja svog po­sto­ja­nja i svr­he, za raz­li­ku od že­ne ko­ja sto­ji iza pro­zo­ra, i ne pri­hva­ta no­ve ulo­ge ko­je su joj na­met­nu­te.

Ko sam bi­la? Ose­ćam ja­ko pri­su­stvo svog pra­vog iden­t i­te­ta, i ose­ćam da je u su­ko­bu sa ak­t u­el­nim, ali gde je on, gde je taj iden­t i­tet i gde sam za­pra­vo ja? Šta ako po­sto­jim pa­ ra­lel­no sa ovim ne­zgrap­nim te­lom, ali ne uspe­vam da vi­dim se­be jer je reč o odvo­je­nim di­men­zi­ja­ma? Znam da ni­ka­da ne bih ima­la ova­kve ta­pe­te, ali opet, ka­kve bih ima­la? I če­mu ova pi­ta­nja ka­da po­sle sva­kog znam šta ne bih vo­le­la da imam i ko ne bih vo­le­la da bu­dem, a po­zi­t iv­nih od­go­vo­ra nig­de ne­ma? I ka­ko da se ose­ćam bla­že­no? Šta ako sam bi­la si­lo­va­na, pa sam, u že­lji da po­beg­nem od te sra­mo­te i ja­da, iz­me­ni­la lič­ni opis i me­ sto sta­no­va­nja? Ali je de­te osta­lo, kao ča­sno bre­me jed­nog ne­ča­snog či­na....

10

Pi­ta­nja su se ro­ji­la, uz ja­ku prat­nju kr­ča­nja cre­va, ko­ju ni­ko ne bi mo­gao da pre­ču­je. Da­ kle, glad­na je. Ne­što ipak zna o se­bi. Ne­čim je ipak od­re­đe­na u ovom tre­nut­ku, na ovom me­stu. U fri­ži­de­r u je pro­na­šla pa­sulj – po gu­sti­ni bi se re­k lo da je na­pra­vljen pre tri da­na.

Ko je na­pra­v io pa­sulj? Ve­ro­vat­no ona? Ose­ti­la se po­no­sno, iako ni­je mo­gla da se se­ti da ga je sku­va­la... A opet, ni­je li ima­la re­a­lan do­kaz tog ku­va­nja, ko­ga je pro­na­šla u fri­ži­de­r u?

Pa­sulj... Osme­hi­va­la se sa­mo­za­do­volj­no i u se­bi vi­de­la no­v u di­men­zi­ju ko­ju je po­če­la da pri­hva­ta. Do­da­la je bi­ber, ori­ga­no i osta­le za­či­ne ko­je je pro­na­šla na po­li­ci.

Pa­sulj.. PA­SULJ! – Go­spo­di­ne Bo­žo, ne­ću vas vi­še uz­ne­mi­ra­va­ti svo­jim pi­ta­nji­ma, sa­mo mi re­ci­te da ni­je mo­žda Ma­r i­na sku­va­la ovaj pa­sulj?

– Ko­ja Ma­r i­na?

– Mo­ja že­na.

– Oho­ho. Go­spo­đa Mi­li­ca od­jed­nom ve­r u­je u brak!

– Ne ve­r u­jem ni u Bo­ga, pa on po­sto­ji... Oči­gled­no.

– Što vo­lim ka­da ci­ti­ra­te Bo­dri­ja­ra u pri­su­stvu Bo­ga! – re­če Bog sa­mo­za­do­volj­no. Ili sa­mo­i­ro­nič­no.

Mi­li­ca je pre­ne­ra­že­no po­sma­tra­la slu­ša­li­cu, uda­lji­la je, pa je opet pri­bli­ži­la i bla­go, go­ to­vo ma­te­r in­ski re­k la: – Ali, Bo­že. Ja ne znam ko je Bo­dri­jar. Ne znam ko sam ja. Ne znam da li uop­šte imam pra­va da znam bi­lo šta. Ne znam ka­k va mi je ovo iz­ra­sli­na u vi­du dru­gog, tre­ćeg ili osmog sta­nja. Ne znam gde mi je že­na. Že­na. DA! ŽE­NA! – i uz­dah­ne gla­sno, pa opet spu­sti ton.

– I dra­gi moj Bo­žo, je­din­stve­ni ili tro­je­din­stve­ni, ne­bit­no – ni­je mi čak ni na­me­ra bi­la da te pi­tam da li znaš gde je ona. Hte­la sam sa­mo... Oči­gled­no sam glu­po, su­jet­no hte­la da sa­znam da sam ja sku­va­la pa­sulj. I da znam da ću mo­žda opet da ga sku­vam i za nju. Za­to mi je bit­no da znam – ko­ja je od nas dve sku­va­la ovaj pa­sulj. Ona ili ja?

– Ona si­gur­no ni­je. – uozbi­lji se Bog, i na­sta­v i – Mr­t va je već go­di­na­ma.

Mi­li­ca je u tre­nut­ku ose­ti­la ka­ko joj no­ge kle­ca­ju i ka­ko joj sr­ce isto­v re­me­no pum­pa i gr­či, kao da će iza­ći iz gru­di, ili kao da će po­v u­ći gru­di u se­be.

– Mrtv...a? Ma­r i­na m..rtva? Mr­t va­A A!! Pa oži­v i je!! Oži­v i je, ču­ješ li me???!!! Vas­k r­sni je!! Daj joj još ne­k i sto­mak, daj joj dru­go ime, sa­mo mi je vra­ti!!! Ču­ješ li me, bo­že?? To sam ja, Mi­li­ca!

– Ne mo­gu da je vra­tim, Mi­li­ce. Smi­r i se. Po­pij ne­što. Tri­put oče­naš po­sle sva­kog obro­ ka. Bi­će bo­lje. Bi­će mno­go bo­lje, vi­de­ćeš.

Mi­li­ca je bi­la očaj­na. Se­la je na tro­sed, pre­k r­sti­la no­ge i du­bo­ko di­sa­la bez ika­k vog re­da i pla­na, iako odav­no ni­je u ovoj me­r i bi­la sve­sna svog di­sa­nja. Usta­la je i ho­da­la le­vo–de­sno, i od­jed­nom shva­ti­la da je ko­mu­ni­ka­ci­ja sa bo­gom do­pu­šta da iz pr­ve ru­ke sa­zna ka­ko je Ma­r i­ni ta­mo, gde god ta­mo bi­lo, po­što ni­je bi­la si­gur­na ni gde je ov­de. Po­di­gla je slu­ša­li­cu.

– Tu si?

– Bog je sve­pri­su­tan, Mi­li­ce.

– Do­bro. Re­ci mi ka­ko je ona. Šta ra­di? Da li joj je le­po go­re? – Na­sme­ja­la se i po­mi­sli­la ka­ko Ma­r i­na ni­ka­da ni­je vo­le­la se­ver­ne kra­je­ve, ni­ti bi­lo ka­kav ose­ćaj vi­si­ne i čak se bo­ ja­la tih po­v r­šin­skih neo­d­re­đe­no­sti.

– Ne mo­gu to da ti ka­žem, Mi­li­ce. Znaš da smrt­ni­ci­ma ni­je do­z vo­lje­no da do­bi­ju od­go­vor na bi­lo ko­je za­grob­no pi­ta­nje. Ina­če ne bi bi­lo ve­re i ja bih iz­gu­bio po­sao. Iz­v i­ni.

Mi­li­ca je pre­ne­ra­že­no shva­ti­la da ne­ma ni­ka­k ve vaj­de od ovog Bo­ga i da će ži­vot pro­ve­ sti u ago­ni­ji, s gro­znim ta­pe­ta­ma i uža­snim gla­som. Bez Ma­r i­ne...

11

– Gde je sa­hra­nje­na? Vo­le­la bih da vi­dim njen grob i od­ne­sem zum­bu­le.

– Ni­je sa­ra­nje­na. Kre­mi­ra­na je. I mi­slim da joj se ur­na sa pe­pe­lom na­la­zi ne­gde po­red bi­be­ra. E, da, ta­mo.

Mi­li­ca je iz­be­či­la oči i pri­šla po­li­ci sa za­či­ni­ma. Ori­ga­no, Ko­r i­jan­der, Bi­ber, Per­šun, Ka­ ri, Estra­gon, Ma­jo­ran, Ti­mi­jan... Ti­mi­jan? Za­što sam mi­sli­la da je to ti­mi­jan ka­da nig­de ni­je pi­sa­lo da je ti­mi­jan?! Po mi­r i­su i bo­ji?

Po­gle­da­la je i u pa­sulj. Ma­r i­na!! Ma­r i­na, po­je­la sam te s pa­su­ljem. Po­je­la sam te iz ne­ zna­nja. Ma­r i­na... Opro­sti mi!

Gle­da­la je čas u te­gli­cu sa za­či­nom, čas u slu­ša­li­cu, čas u lo­nac sa pa­su­ljem, čas u pro­ zor, čas u svo­je žu­te pa­pu­če. Kre­nu­le su su­ze. Kre­nu­lo je mno­go su­za. I sve su se sli­le u osta­tak pa­su­lja. Bi­la je očaj­na. Uze­la je te­gli­cu ko­ju je Bog s pod­sme­hom na­z vao „ur­na“, i pro­su­la osta­tak Ma­r i­ni­nog pe­pe­la u lo­nac. Kad već tre­ba da je­dem za dvo­je, je­šću dva­ put. I po­je­šću sve.

Se­la je za sto, spu­sti­la te­žak lo­nac na mu­še­mu i je­la, pla­ču­ći. Pa­sulj je do­bi­jao na vo­lu­ me­nu zbog nje­nih su­za. Ma­r i­na! Ma­r i­na! Je­ca­la je. Ma­r i­na, ko­ji deo te­be sa­da je­dem, Ma­r i­ na? Tvoj gr­ljan ili tvoj le­pi, na­bu­bre­li kli­to­r is? I za­što sam ve­ge­ta­r i­ja­nac u ova zla vre­me­na, ka­da bih ume­sto pra­ha glo­da­la tvo­je mla­de le­pe ko­sti i ose­ća­la te du­blje u se­bi? Ma­r i­na!

Su­v i prah ni­je su­vo me­so, Ma­r i­na! Su­ze su se sli­va­le u pa­sulj, te­le­fon je zvo­nio, Mi­li­ca je u oča­ja­nju po­na­vlja­la: Ako je­zi­ke čo­v je­či­je i an­đe­o­ske go­vo­r im, a lju­ba­v i ne­mam, on­da sam kao zvo­no ko­je je­či, ili kim­val ko­ji zve­či. Te­le­fon je zvo­nio. Ose­ti­la je ka­ko se na­di­ma od pa­su­lja i be­be i pla­ča i sve­ga što je sna­šlo. Lju­bav du­go tr­pi, bla­go­t vor­na je, lju­bav ne za­v i­ di, lju­bav se ne gor­di, ne na­di­ma se. Te­le­fon je zvo­nio. Lju­bav, lju­bav! Ma­r i­na... *** – Že­li­te li da vi­di­te svo­ju ćer­ku, go­spo­đo Mi­li­ce? – upi­ta že­na pre­r u­še­na u me­di­cin­sku se­stru.

– Ma­r i­nu? – upi­ta go­spo­đa gle­da­ju­ći u pla­fon.

– Da, Ma­r i­nu.

Ni­je od­go­vo­r i­la. Ne­što joj je bi­lo ja­sni­je, ali ni­je bi­la si­gur­na šta. Ose­ća­la je ka­ko joj kap­ ci po­sta­ju te­ži i ka­ko po­la­ko pa­da u san. Ta­mo je bez­bed­ni­je. Ta­mo je me­ko i to­plo. Ta­mo mi­holj­sko le­to tra­je još uvek. Ta­mo će bi­ti ma­la bez­bri­žna de­voj­či­ca, bez pup­ka i maj­ke.

Bez bo­ga i te­le­fo­na. Bez Mi­li­ce i Ma­r i­ne. Mo­žda će bi­ti po­tok, mo­žda po­lje zum­bu­la. Mo­ žda ni­šta ne­će bi­ti. Mo­žda...

Se­stra je po­mi­sli­la da je umor­na i da će de­te iona­ko vi­đa­ti ce­log ži­vo­ta, pa je pu­sti­la da spa­va. Po­red kre­ve­ta sta­jao je bu­ket zum­bu­la, a na ce­du­lji ko­ja je pa­la, i ko­ju je se­stra zgu­ž va­la mi­sle­ći da je ne­po­treb­no sme­će, pi­sa­lo je: Po­što­va­na, Iz­vi­nja­va­mo se na na se­r i­ji ne­pred­vi­đe­nih do­ga­đa­ja, ko­ji su na­sta­li usled ra­da na ano­ma­li­ja­ma u vre­me­nu. Vi ste, kao što ste do­sad ve­ro­vat­no shva­t i­li ro­di­li se­be, tj. Ma­ ri­nu ko­je ste je­di­no i mo­gli da se se­t i­te u dru­gom sta­nju ovog tem­po­ral­nog la­vi­rin­ta. Vi ste Ma­ri­na, go­spo­đo Mi­li­ce. Vi ste svo­ja maj­ka, lju­bav­ni­ca i ćer­ka, go­spo­đi­ce Ma­ri­na.

Ostaj­te zbo­gom, i ži­vi­te zdra­vo.

Vaš Bog 12

Iva­na Mi­la­ko­vić

SE­STRI­CE SE SME­JU Ka­da u obli­žnjoj po­sla­sti­čar­ni­ci za­mo­li za ma­lo le­da u kr­pi, ka­ko bi sta­v i­la na oko, ni­ ko je ni­šta ne pi­ta. Svi već zna­ju dva­na­e­sto­go­di­šnju de­voj­či­cu ko­ja se tu sklo­ni na­kon što je maj­ka–al­ko­ho­li­čar­ka is­tu­če. Ne vre­di ni­ko­ga zva­ti; ni­kog od nad­le­žnih slu­žbi ne bi bi­lo bri­ga, ne dok maj­ka pi­ja­no ne po­teg­ne nož ili ta­ko ne­što.

Ni­ko je ni­šta ne pi­ta, a ni­ko vi­še ni ne raz­mi­šlja o to­me za­što bi ro­di­telj uop­šte uda­r io ova­ko mir­no, do­bro i uljud­no de­te – šta li je pa ona mo­gla da na­pra­v i? Da za­mo­li ma­mu da ne pi­je to­li­ko?

De­voj­či­ca od­lič­no zna šta je to što naj­v i­še raz­be­sni nje­nu maj­ku, ali ne­će da pre­sta­ne, ne­će. Ona ima se­stri­ce, šta god maj­ka pri­ča­la – maj­ka uglav­nom ni ne pri­ča o nji­ma, sa­ mo vri­šti na nju i tu­če je kad ih po­me­ne. Ne gle­da ni či­me je uda­ra ni gde, a ka­sni­je pri­ča da je sa­mo... Ili se, baš po­god­no, ni ne se­ća da je u be­su šut­nu­la ćer­ku.

Se­stri­ce. Tre­ba­lo bi da su ve­će od nje, za­pra­vo – bi­le bi ve­će, da maj­ka ni­je abor­ti­ra­la.

Ova­ko su osta­le ma­lec­ke i ne­ro­đe­ne, ali ona svo­je dve se­stre ne vo­li ni­šta ma­nje zbog to­ ga. Ne­ma­ju ime­na, ko­li­ko zna – maj­ka im ni­kad ni­je da­la ime­na, a po­što ni­kad ni­su ro­đe­ ne, ni­je imao ni ko dru­gi da ih ime­nu­je, i ta­ko o nji­ma raz­mi­šlja sa­mo kao o se­stri­ca­ma.

Se­stri­ce je re­dov­no po­se­ću­ju. Ne mo­že da ih vi­di, ne baš, ali ose­ća nji­ho­vo pri­su­stvo kad do­đu; ne mo­že ni da ih ču­je, ne za­i­sta, ali kad ho­će ne­što da joj ka­žu, raz­u­me ih. Vo­le­la bi da mo­že da ih vi­di i da ih ču­je, vo­le­la bi da stvar­no ima dve sta­r i­je se­stre ko­je bi je sve­mu uči­le i pa­zi­le na nju i bra­ni­le je od maj­ke, ali ni­šta od to­ga; maj­ka se po­bri­nu­la da ih ni­kad ne bu­de, ubi­la ih je u sop­stve­noj utro­bi jer joj ni­je od­go­va­ra­lo da ih ro­di ili ta­ko ne­što. No, ni ubi­stvo ni­je spre­či­lo se­stri­ce da je po­se­ću­ju; a ako i ne mo­gu da je uče o stva­r i­ma o ko­ ji­ma sta­r i­je se­stre ina­če pri­ča­ju mla­đi­ma, uče je ne­če­mu dru­gom. Ša­pu­ću joj, svo­jim ne­po­sto­je­ćim gla­so­v i­ma ko­jih je ipak sve­sna, o kr­v i. I ma­gi­ji. I bo­lu i be­su i po­ni­že­no­sti i stra­hu. I pri­zi­va­nju.

Ni­je sa­svim si­gur­na šta joj to tač­no ša­pu­ću, ne raz­u­me ih sa­svim – raz­u­me ona re­či, ali ne shva­ta sa­svim smi­sao, ili se mo­žda bo­ji da shva­ti. Jer tu ima mno­go kr­v i, i mno­go bo­la.

A ima i slo­bo­de, što je, na svoj na­čin, pod­jed­na­ko za­stra­šu­ju­će.

I ta­ko, se­di u so­bič­ku u zad­njem de­lu po­sla­sti­čar­ni­ce, na oku dr­ži kr­pu u ko­joj se led sve vi­še to­pi, i raz­mi­šlja. Po­ku­ša­va da shva­ti.

Do tre­nut­ka ka­da se led sa­svim oto­pio i kr­pa po­sta­la mo­k ra i čak ne ni na­ro­či­to hlad­ na, još uvek ni­je sve raz­u­me­la. Ali zna da mo­ra da se vra­ti ku­ći – maj­ka će se raz­be­sne­ti ako se pro­bu­di iz pi­ja­nog po­po­dnev­nog spa­va­nja a ne zna gde joj je ćer­ka, ne mo­že da joj za­k me­či da joj do­ne­se vo­de, da joj ura­di ovo ili ono. Za­to vra­ća kr­pu lju­ba­znoj že­ni iz po­ sla­sti­čar­ni­ce, uč­ti­vo joj se za­hva­lju­je, i kre­će ku­ći dok je ova sa­ža­lji­vo po­sma­tra.

Jad­no de­te, šta li će sa njom bi­ti? Pro­pa­šće sa onom al­ko­ho­li­čar­kom – ako je lu­da­ča pre to­ga ne ubi­je.

13

De­voj­či­ca se bez­volj­no pe­nje ste­pe­ni­štem svo­je zgra­de. Na pe­tom je spra­tu, ali ide pe­ši­ce – ta­ko će du­že po­tra­ja­ti. Se­stri­ce su oko nje, ša­pu­ću joj, čak se i sme­ju, pa se ma­lo opu­šta – ako se sme­ju, mo­žda i bu­de sve u re­du.

Ne boj se, po­r u­ka je nji­ho­v ih ne­po­sto­je­ćih gla­so­va. Mi smo tu.

I opet taj smeh. Sa­da se već i de­voj­či­ca sme­ši. Čim je ušla u stan, po­či­nje maj­či­na vi­ka. Pa gde je ona, ho­će da joj maj­ka umre od stra­ha?

Ni mo­bil­ni (onaj ko­ji joj je maj­ka u tre­nut­ku be­sa raz­bi­la) ni­je po­ne­la, da bar mo­že da je po­zo­ ve! To­li­ko stva­r i ra­di za ćer­ku sva­kog da­na, a nje ne­ma ni ča­šu vo­de da joj do­ne­se!

De­voj­či­ca je­dva da obra­ća pa­žnju na re­či, sve maj­či­ne ti­ra­de već na­pa­met zna; tr­za se kad joj maj­ka ka­že da ide i ope­re ru­ke, a on­da sed­ne za sto već jed­nom, da ve­če­ra.

Dok pe­re ru­ke, maj­ka joj i da­lje ne­što do­v i­ku­je, kao da bi mo­gla da je ču­je dok šu­šti vo­da.

Ig­no­r i­še vi­ku i za­v r­ša­va sa pra­njem ru­ku – da bi, ka­da se okre­ne, na ula­zu u ku­pa­ti­lo vi­de­la maj­ku sa ku­hinj­skim no­žem.

Maj­ka opet vi­če na nju, ko­li­ko ona pu­ta mo­ra da je zo­ve, ka­ko mo­že ta­k va da bu­de, maj­ci ne­će da od­go­vo­r i, maj­ka se ta­ko tru­di oko nje a ona je ta­ko se­bič­na i sa­mo­ži­va i...

De­voj­či­ca uz ra­stu­ću zeb­nju, a on­da i strah, gle­da nož u maj­či­noj ru­ci. Maj­ka, dok pri­ča, mla­ta­ra ru­ka­ma – ra­ču­na­ju­ći i ru­ku u ko­joj je nož. A ku­pa­ti­lo je ma­lec­ko. Da joj ka­že da spu­ sti nož, da se usu­di da je pre­k i­ne, maj­ka bi se sa­mo još vi­še na­lju­ti­la, ko zna šta bi ura­di­la (pa se po­sle baš po­god­no ne bi se­ća­la to­ga) – a već se i pre­v i­še lju­ti jer ona uz­mi­če, iako se sa­mo skla­nja od no­ža.

Ko­nač­no, maj­ka u još uvek pi­ja­nom be­su za­ma­hu­je pre­bli­zu, de­voj­či­ca vri­šti od bo­la i stra­ha a maj­ku ner­v i­ra što ona vri­šti i i da­lje mla­ta­ra ru­ka­ma, de­voj­či­ca ose­ća krv ka­ko cu­r i, ose­ća bol, ose­ća strah, i po­ni­že­nje što je ta­ko ne­pri­rod­no iz­v i­je­na u ku­pa­til­cu dok se skla­nja od maj­ke...

Krv ka­plje na pod, a ona, mal­te­ne ni ne shva­ta­ju­ći šta ra­di – ne, to je laž, to je kao kad ma­ma ka­že da se ne se­ća da ju je šut­nu­la, de­voj­či­ca od­jed­nom vr­lo ja­sno vi­di i od­lič­no shva­ta šta ra­di – do­zi­va se­stri­ce, one se­stri­ce či­je po­sto­ja­nje maj­ka ne pri­zna­je a ona sa­ma ih je i te ka­ko sve­sna.

I se­stri­ce su tu, uz­di­žu se iz nje­ne kr­v i, sa­da ih mal­te­ne vi­di, ču­je nji­ho­ve kri­ke ko­ji za­glu­ šu­ju maj­či­nu vi­ku pa joj zvu­če kao pe­sma, i se­stri­ce su cr­ve­na iz­ma­gli­ca oko maj­ke, kr­va­va iz­ma­gli­ca, ako ne­što ta­k vo po­sto­ji.

I vi­še ne­ma maj­či­ne vi­ke, ima sa­mo kr­va­vo ob­lič­je de­lom na po­du ku­pa­ti­la, a de­lom na hod­ ni­ku. De­voj­či­ca pa­žlji­vo pre­la­zi pre­ko nje­ga – pa­žlji­va je da se ne sa­ple­te, zna da ne mo­ra da se pla­ši da će je maj­ka opet na­pa­sti no­žem. Ili bi­lo čim, kad smo već kod to­ga.

Se­stri­ce se sa­da vr­te oko nje, oko po­se­ko­ti­na, i bol se sma­nju­je, ma­da je i da­lje tu, ali vi­še ne kr­va­r i. Gle­da se u ogle­da­lu u pred­so­blju, i shva­ta da će ima­ti po­ve­će ožilj­ke; ali ra­ne su se za­t vo­r i­le i za­ra­sle, a to je glav­no.

Se­stri­ce su oko nje, ple­šu i sme­ju se i pri­ča­ju joj, go­vo­re joj šta da­lje, ali se naj­v i­še sme­ju i ple­šu, on­da se i ona sme­je i ple­še s nji­ma, de­voj­či­ca sa ve­li­k im ožilj­ci­ma ko­ja ple­še sa dve cr­ ve­ne iz­ma­gli­ce.

Iz­ma­gli­ce ble­de, a kad sa­svim ne­sta­nu, de­voj­či­ca od­la­zi da se umi­je i oči­sti, a on­da u svo­ ju so­bu, gde u ra­nac pa­ku­je ne­što stva­r i. Se­stri­ce su joj re­k le ku­da da ide, ni­je čak ni da­le­ko, ta­mo ima jed­na ba­k i­ca ko­ja i naj­go­ra ču­do­v i­šta mo­že da ote­ra, pri­mi­će je da ži­v i s njom. Ba­ ki­ca je stro­ga, zah­te­va da se lju­di le­po po­na­ša­ju i da bri­nu jed­ni o dru­gi­ma, ali je ja­ko do­bra, i uop­šte ne pi­je i ne­će je tu­ći.

De­voj­či­ci to sve zvu­či ja­ko do­bro, pa sa ran­cem na le­đi­ma od­la­zi toj ba­k i­ci dok se po­no­vo ne­v i­dlji­ve se­stri­ce sme­ju oko nje.

14

Sa­nja Pa­vo­še­vić Ali­sa

PO­SLED­NJA SVE­ĆA Na­đoh ka­pe­ta­na Aha­ba uve­če pr­vog da­na. Dru­gog da­na je brod­ski san­duk, neo­šte­ćen, sti­gao do oba­le, a ja ga iz­v u­koh na ža­lo. I ka­pe­ta­na i san­duk sme­stih pod pal­me, gde je ka­ pe­tan le­žao po­put mr­t va­ca dok sam pre­tu­rao po san­du­ku tra­že­ći stva­r i ko­je bi mi ko­r i­sti­ le na pu­stom ostr­v u. Sle­di spi­sak sa­dr­ži­ne san­du­ka: tri sve­će i ku­ti­ja ši­bi­ca; dva za­ši­lje­na pe­ra; bo­či­ca pla­vog ma­sti­la, do­bro za­če­plje­na; Bi­bli­ja, po­ma­lo na­bu­bre­lih ko­r i­ca, ko­joj se ja­ko ob­ra­do­vah; ka­pe­ta­nov brod­ski dnev­nik, go­to­vo bez uno­sa; nož, ja­ko oštar. Ve­ći­na tih pred­me­ta iz­gle­da­še mi, na pr­v i po­gled, ne­po­treb­no: ni­je­dan, sem no­ža od kog ipak ni­sam hteo da se ra­sta­nem, ne bi mo­gao da mi po­slu­ži za tram­pu za hra­nu sa do­mo­ro­ci­ma ove ze­mlje, uko­li­ko na njih na­i­đe­mo. Ipak, re­ših da ih is­ko­r i­stim naj­bo­lje što mo­gu i da za­hva­ lim Bo­gu što me je iz­ba­v io iz mo­ra ne­po­v re­đe­nog, a po­tom mi i po­k lo­nio brod­ski san­duk, dok su se za­ce­lo svi mo­ji dru­go­v i po­da­v i­li i mo­je stva­r i pro­pa­le.

Istog da­na uhva­tih kor­nja­ču na oba­li i is­pe­koh je na va­tri. Ka­pe­tan Ahab be­še usnuo is­pod nad­stre­šni­ce ko­ju sam na­pra­v io, te osta­v ih pri­stoj­no par­če kor­nja­či­nog me­sa kraj nje­ga. Ni­je se vr­po­ljio u snu, ni­ti di­sao is­pre­k i­da­no kad mu okre­nuh le­đa i za­đoh u gu­stu šu­mu u po­tra­zi za vo­dom. No­žem sam pra­v io za­re­ze na dr­ve­ću ka­ko bih na­šao put na­zad.

Du­go sam ho­dao, ali na­po­slet­ku na­đoh iz­vor vr­lo či­ste vo­de, ko­ju za­hva­tih u kor­nja­čin oklop. Po­što sam uga­sio žeđ, po­ne­soh, pa­žlji­vo, ono­li­ko vo­de ko­li­ko je mo­glo da sta­ne u ta­k vu po­su­du, na­da­ju­ći se da će se ka­pe­tan Ahab pro­bu­di­ti ka­da se vra­tim.

Otvo­r io je oči tek u pod­ne tre­ćeg da­na, dok sam le­žao kraj nje­ga u sen­ci, jer me je sun­če­ va to­plo­ta mo­r i­la. Iz po­lu­sna tr­gao me je hra­pav krik: „Vo­de“. Pri­neo sam kor­nja­čin oklop nje­go­v im usna­ma; pio je ha­la­plji­vo, do po­sled­nje ka­pi, i po­tom tra­žio još, istim mu­k lim gla­som. Tri pu­ta sam išao do iz­vo­ra dok ta stra­šna žeđ ni­je mi­nu­la. Dao sam mu tek ubra­ no vo­će pri­jat­nog mi­r i­sa i oti­šao da do­pu­nim na­šu zde­lu za vo­du.

Ka­da sam se, sat vre­me­na ka­sni­je, vra­tio, no­se­ći vo­du i još vo­ća, ka­pe­tan Ahab je kle­ čao u sen­ci i ste­zao nož. Po­mi­slih da ho­će da ise­če me­so, ali se­tih se da me­sa vi­še ne­ma, da se po­k va­r i­lo na sun­cu i da sam ga ba­cio. Ta­da pri­me­tih ka­pe­ta­no­v u la­žnu no­gu na pe­ sku is­pred nje­ga, onu ko­ju mu je naš sto­lar na­pra­v io od ki­to­ve ko­sti; ka­pe­tan ni­je ski­dao po­gled sa nje. Spu­stih vo­du u hlad. Ka­pe­tan se ne po­ma­če.

Za­pa­lio sam va­tru ka­da se spu­sti­lo ve­če. No­ću je bez va­tre bi­lo hlad­no, a po­mi­sao da bu­dem bez za­šti­te od sva­ko­ja­k ih zve­r i i ne­zna­bo­žač­k ih ple­me­na is­pu­nja­va­la me je stra­ vom. Uz to, či­ni­lo mi se kao do­bra ide­ja da pro­sla­v i­mo ka­pe­ta­no­vo ču­de­sno iz­ba­vlje­nje i da za­hva­li­mo Bo­gu što ni­smo i mi po­gi­nu­li ka­da je brod po­to­nuo i po­v u­kao dru­ge čam­ce sa so­bom na dno oke­a­na. Uhva­tio sam dve kor­nja­če, is­pe­kao ih i pre­lio so­kom onih slat­ kih voć­k i; obed iz­gle­da­še do­sto­jan kra­lje­va. Me­đu­tim, dok sam pri­pre­mao je­lo, ka­pe­tan do­gra­bi svo­ju la­žnu no­gu i sta­de da je de­lje no­žem. Zgo­to­v iv­ši obed, po­z vah ga ne­ko­li­ko pu­ta, ali od­go­va­rao je sa­mo mu­mla­njem i re­ža­njem. Po­ku­šah da ga odvo­jim od po­sla ka­ 15

da je hra­na po­če­la da se hla­di, a ta­da on za­mah­nu no­žem na me­ne i je­dva iz­be­goh da me po­go­di u li­ce, te ga osta­v ih na mi­r u. Obe­do­vao sam sâm, osta­v iv­ši mu nje­gov deo, a on je na­sta­v io da de­lje no­gu čak i po­što sam mu na­z vao do­bro ve­če i le­gao da spa­vam.

Uju­tru oti­doh da pli­vam, jer je sun­ce po­če­lo da pr­ži od ra­nog ju­tra; a kad se vra­tih ka­ pe­ta­nu, vi­deh da on ni­je do­ta­kao hra­nu ko­ju sam osta­v io, te da se ona po­k va­r i­la na sun­cu.

Oko nje­ga be­hu hr­pi­ce fi­ne be­le stru­go­ti­ne, a la­žna no­ga vi­še ni­je ima­la ob­lik no­ge; ume­ sto to­ga, na­zi­rao se ob­lik ko­ji je ka­pe­tan vi­deo u svom ra­du, ali ja ta­da još ne uspeh da ga pre­po­znam. Uza sve to, pri­me­tih osta­tak sve­će kraj na­šeg og­nji­šta; ka­pe­tan je to­kom no­ći ne­ka­ko ukrao jed­nu od tri sve­će ko­je sam bio na­šao i za­pa­lio je da go­r i uza­lud. Ta­k vo ra­ sip­ni­štvo u nje­ga me upla­ši, ali ni­šta ne re­koh. Po­ku­šah da ga na­te­ram da obe­du­je, ali on me ne pri­me­ti, ob­u­zet ra­dom. Uzeo bi vo­de, ali me­sa i vo­ća ne bi do­ta­kao. Ka­da bih po­ku­ šao da mu dam hra­nu, ako bih bio do­volj­no upo­ran u toj lu­do­sti, za­mah­nuo bi no­žem ka me­ni, ne da me po­se­če, već da me ote­ra. Ta­ko ga osta­v ih da ra­di.

Dan sam pro­veo ho­da­ju­ći uz i niz oba­lu, za­la­ze­ći u šu­mu ka­da ne bih mo­gao da pod­ ne­sem vru­ći­nu. Sva­ko vo­će ko­je bih na­šao po­jeo bih sâm, ne že­le­ći da pra­v im za­li­he ko­je bi pri­v u­k le di­vlje ži­vo­ti­nje, prem­da do ta­da još ni­jed­nu ni­sam opa­zio. Po­mi­slio sam da na­pra­v i­mo ve­ću va­tru ne­go što smo ima­li pret­hod­nih no­ći, i da je osta­v i­mo da go­r i ce­le no­ći, ka­ko bi nas slu­ča­jan pro­la­ze­ći brod pri­me­tio i spa­sao, ali ka­pe­tan Ahab kao da ni­je slu­šao pred­lo­ge, sto­ga sam va­tru sâm za­pa­lio. Ta­ko­đe, po­jeo sam i kor­nja­či­no ja­je, a osta­lo što sam do­neo ba­cio sam u va­tru, ka­ko zve­r i ne bi do­šle pri­v u­če­ne mi­r i­som. Ka­da je pa­la noć uzeh da iš­či­ta­vam Bi­bli­ju uz sve­tlost va­tre, dok je ka­pe­tan Ahab iza mo­jih le­đa de­ljao no­gu. Ta­da sam već pri­me­tio da je pred­met ko­ji na­sta­je iz ko­sti du­gu­lja­stog ob­li­ka; upla­ ših se da ka­pe­tan mo­žda pra­v i no­v i nož ko­jim bi me po­no­vo na­pao, ali po­tom uočih da su ivi­ce tog pred­me­ta glat­ke, te ga osta­v ih na mi­r u. Se­tih se umi­r u­ju­ćih re­či – lju­bi bli­žnjeg svog – te sam na­sta­v io da do­no­sim vo­de ka­pe­ta­nu kad god bi za­tra­žio, i da se mo­lim za nje­go­v u du­šu, na­da­ju­ći se da će se osve­sti­ti iz za­no­sa.

Me­đu­tim, to­kom te no­ći, dok sam spa­vao, ka­pe­tan Ahab za­pa­li no­v u sve­ću i osta­v i je da u pot­pu­no­sti iz­go­r i, kao da ogrom­na va­tra u ko­ju sam pre­da­no do­da­vao go­r i­va ne be­še do­volj­na da osve­tli nje­gov rad. Vi­še ni­je go­vo­r io sa mnom, već je mr­mljao za se­be, od­bi­ja­ ju­ći vo­du, hra­nu, ra­zum. A čak i da­nas, dok ovo pi­šem, usa­mljen, dok su do­ga­đa­ji sa tog pro­kle­tog ostr­va da­le­ko iza me­ne, ču­jem taj lu­dač­ki šum ko­sti ko­ja se pre­t va­ra u gro­zo­ mo­ran, bez­bo­žnič­ki idol.

Tre­će ve­če­r i ot­ka­ko je ka­pe­tan Ahab po­čeo da de­lje kost, še­stog da­na na­šeg iz­nan­stva, uspeh da na­zrem nje­nu sud­bi­nu; ta­da se pre­k r­stih i pro­šap­tah mo­li­t vu Go­spod­nju. U ru­ ka­ma tog čo­ve­ka, sti­snut kan­dža­ma po­lu­de­log, vi­deh iz­re­zba­re­ni idol Be­log ki­ta. Pri­me­tio sam ga tek po­što se ka­pe­tan Ahab, za­v r­šiv­ši ne­ča­stan po­sao, obe­zna­nio od na­po­ra; i tad osta­doh po­me­ten uža­snom be­li­nom ido­la, ble­di­lom kao od smr­ti; pre­stra­šen pra­znim oč­ nim du­plja­ma ko­je isi­sa­va­ju du­šu ono­ga ko u njih gle­da. Ustuk­nuo sam, da­k le, od to dvo­je i po­sta­v io Bi­bli­ju kao štit pred so­bom, mo­le­ći se da mi je ve­ra do­volj­no ja­ka da me za­šti­ti.

Idol pa­de na pe­sak, ka­pe­ta­no­va gla­va na nje­go­vo ra­me.

Ta­da za­po­če mo­je is­ku­še­nje.

Za­o­gr­nu me hla­dan ve­tar i va­tra iz­gu­bi sna­gu. Po­gle­dah u oči ki­ta i on mi uz­v ra­ti po­ gled. Nje­go­va be­li­na pro­bi me kao no­žem; na nje­mu se va­tra pre­si­ja­va­la sre­br­no, gu­be­ći žar. Unu­tar mr­t vih oči­ju ču­do­v i­šta vre­ba­lo je ono stvo­re­nje ko­je je po­to­pi­lo Pe­kvod, jed­ na­ko ogrom­no i mah­ni­to; pred njim po­sta­doh ne­zna­tan, ma­nji od re­zba­r i­je ko­ja me po­ vu­če u sop­stve­ne oči. Krik­nuh ka­pe­ta­nu da mi po­mog­ne, da za­u­sta­v i bez­bo­žnog stvo­ra 16

kog je pri­z vao iz du­bi­na pa­k la; a ka­pe­tan, pro­bu­div­ši se, po­di­že se i is­ce­r i kao od­raz svo­je tvo­re­v i­ne. Vi­deh ga ka­ko sto­ji na jed­noj no­zi dok ga pri­dr­ža­va­ju ne­či­ste si­le i ka­ko po­la­zi ka me­ni is­pru­že­nih kan­dži i raz­ja­plje­nih vuč­jih vi­li­ca. Vi­deh ka­ko Be­li kit i ka­pe­tan Ahab po­sta­ju jed­no i ta­da znah da će mi isi­sa­ti du­šu i od me­ne na­či­ni­ti lju­sku čo­ve­ka i slu­gu đa­ vo­la. Po­sta­do­še stvor pa­k la, vi­sok, be­lji od smr­ti, oč­nja­ka du­gih po­put ko­zjih ro­go­va, za­ kri­vlje­nih kan­dži pu­me, a svet oko nje­ga po­tam­ne po­put naj­du­blje ja­me.

Na­pi­pah po­sled­nju sve­ću de­snom ru­kom i ta­da mi na usne na­v re­še do­bre re­či: „Za­va­pih u ne­vo­lji svo­joj ka Go­spo­du, i usli­ši me; iz utro­be grob­ne po­v i­kah, i Ti ču glas moj. Jer si me ba­cio u du­bi­ne, u sr­ce mo­r u, i vo­da me op­te­če; sve po­pla­ve Tvo­je i va­li Tvo­ji pre­la­zi­še pre­ko me­ne. I re­koh: Od­ba­čen sam is­pred oči­ju Tvo­jih; ali ću još gle­da­ti sve­tu cr­k vu Tvo­ju“.

Gur­nuh sve­ću u va­tru i za­pa­lih je u ime Bož­je; za­mah­nuh ka bez­bo­žni­ku ko­ji be­še za­stao na­da mnom, zbu­njen mo­jom od­luč­no­šću; on ustuk­nu, po­v re­đen či­stom sve­tlo­šću. Imao sam sa­mo tu sve­ću, jer je ka­pe­tan Ahab osta­le uni­štio ka­de­ći svo­ju ogav­nu ru­ko­t vo­r i­nu.

Mo­lio sam se za ka­pe­ta­no­v u i svo­ju du­šu te no­ći bez zve­zda. Ču­do­v i­šte me je obi­la­zi­lo, na­ iz­me­ni­ce ki­di­šu­ći na me­ne i be­že­ći od osve­će­nog pla­me­na. Go­vo­r i­lo je ne­mu­štim je­zi­kom, a ja sam, us­pra­vljen, go­vo­r io bož­jim. Jer, ve­ra po­be­đu­je zlo, a ne­či­sta stvo­re­nja mo­ra­ju klek­nu­ti pred sve­tim pred­me­ti­ma, te upe­r ih Bi­bli­ju i krst na njoj ka nje­mu; on za­v ri­šta. „Op­te­ko­še me vo­de do du­še, bez­da­na me op­ko­li, si­ta omo­ta mi se oko gla­ve. Si­đoh do kra­je­va gor­skih, pre­vor­ni­ce ze­malj­ske na­da mnom su do­ve­ka; ali Ti iz­va­di ži­vot moj iz ja­ me, Go­spo­de Bo­že moj“, go­vo­r io sam a stvor je vri­štao, „Kad ne­sta­ja­še du­še mo­je u me­ni, po­me­nuh Go­spo­da, i mo­li­t va mo­ja do­đe k Te­bi, u sve­tu cr­k vu Tvo­ju. Ko­ji dr­že la­žne ta­šti­ ne, osta­vlja­ju svo­ju mi­lost“. Ču­do­v i­šte bol­no za­r i­ka i ba­ci se na me­ne. Sve­ća utr­nu ka­da je pa­la na pe­sak; od si­li­ ne uda­ra, Bi­bli­ja mi is­pa­de iz ru­ke. Stvor se na­sme­ja is­pru­že­nih kan­dži, ste­žu­ći mi gr­lo; nad­v i se i po­sta­de ve­ći od ne­ba. Vi­deh u če­lju­sti­ma du­bi­ne pa­k la i zu­be zla, du­ge i otrov­ne.

Ka­pe­ta­no­ve oči umr­le su ka­da se sto­pio sa Be­lim ki­tom, a ko­ža mu be­še go­to­vo pro­zir­na; i nad­v i­jao se, nad­v i­jao i ši­r io če­lju­sti u ko­ji­ma bih ne­stao. Uza­sna sud­bi­na za­ro­ji mi se u mi­sli­ma, i ta­da sam u oča­ja­nju uma­lo iz­gu­bio du­šu.

Mah­ni­to, za­če­pr­kah le­vom ru­kom po pe­sku. Mo­ra da me je vo­di­la Bož­ja ru­ka, jer ka­da po­di­goh sve­ću, ona po­no­vo be­še upa­lje­na i go­re­la je vre­lo i pra­ved­no.

Pro­šap­tah: „A ja ću Ti gla­som za­hval­nim pri­ne­ti žr­t vu, is­pu­ni­ti što sam za­ve­to­vao; spa­se­nje je u Go­spo­da“, i gur­nuh sve­ću u če­ljust zla; sve­ća iz­gle­da­še ta­da po­put pla­me­nog ma­ča pro­tiv ido­la­trij­skog osme­ha. Krik na­lik sa­mrt­nič­kom Be­log ki­ta is­pu­ni svet. Stvor pa­de sa me­ne, a ja se ba­cih ka knji­zi ko­ju sam is­pu­stio u nje­go­vom na­pa­du; ta­da pri­me­ tih da je u kor­nja­či­nom oklo­pu osta­lo vo­de. Ne ča­se­ći ča­sa, pre­k r­stih vo­du i oklop, spa­se­ nje je u Go­spo­da, i ka­da je stvor po­le­teo ka me­ni, sprem­no ga za­plju­snuh sve­tom vo­dom.

Rep Be­log ki­ta uda­r i me pre­ko gru­di te po­sr­nuh; gro­zni ur­li­ci za­pa­ra­še mi uši; ta­la­si vre­log, smr­dlji­vog va­zdu­ha na­pla­v i­še me po­put mor­skih. Kle­če­ći, dr­že­ći Bi­bli­ju u ru­ka­ ma, odo­le­vao sam po­sled­njim uda­r i­ma đa­vo­lje mo­ći. Nož ka­pe­ta­na Aha­ba po­le­te ka mom li­cu; iz­be­goh ga; ave­tinj­ske če­lju­sti za­sko­či­še me, ot­ko­tr­ljah se od njih. Ka­da te­lo pa­de u pe­sak, gur­nuh sve­ću u nje­go­va usta, du­bo­ko u ždre­lo, i, na­kon ne­ko­li­ko tr­za­ja no­gom, on pre­sta­de da se po­me­ra.

Vi­deh ka­ko se raz­dva­ja­ju idol i te­lo ka­pe­ta­na. Vi­deh ka­ko ka­pe­tan umi­re i te­lo mu se pre­t va­ra u prah, a re­zba­r i­ja tru­ne i po­sta­je pra­ši­na. Spa­se­nje je u Go­spo­da, spa­se­nje je u Go­spo­da.

17

Olak­ša­nje me pre­pla­v i i ja pa­doh na ko­le­na. Sklo­piv­ši dla­no­ve, oči­tah mo­li­t vu i za­hva­ lih Bo­gu što me je vo­dio kroz ce­lo is­ku­še­nje. Sve­ta sve­tlost ve­re po­mo­gla mi je da pre­ži­v im ka­pe­ta­no­vo oži­vlja­va­nje le­v i­ja­ta­na, te sa­da nje­go­va du­ša mo­že, ko­nač­no, da po­či­va u mi­r u, za­jed­no sa svim na­šim dru­go­v i­ma.

Ovo pi­smo sta­vljam u san­duk i san­duk po­ve­ra­vam mo­r u; ka­da bu­de pro­na­đe­no, lju­di će odah­nu­t i, zna­ju­ći da je Be­li kit mr­tav. Imam do­volj­no hra­ne i vo­de za po­sled­nje pu­to­ va­nje, pu­to­va­nje ku­ći. Go­spod mi je po­da­rio no­vi brod i is­plo­vi­ću na ju­tar­njoj pli­mi. Moj pri­ja­telj Kvi­kveg je uz me­ne, a osta­ci tri bož­je sve­će i re­či Nje­go­ve vo­di­će me kroz do­li­nu smr­t i. Pe­ra i ka­pe­ta­nov dnev­nik ne­ću po­ne­t i sa so­bom, jer vi­še mi ne tre­ba­ju.

Me­đu­t im, ne­što ma­sti­la ću za­dr­ža­t i, ka­ko bih ime ovog bro­da mo­gao da pre­cr­tam, jer je po­gre­šno; brod se ne zo­ve Ra­ke­la, već Pe­k vod; i sa­da mo­ram po­t ra­ži­t i osta­tak po­sa­de ka­pe­ta­na Aha­ba, jer ove lju­de ko­ji­ma sam okru­žen ne po­zna­jem, i o me­ni go­vo­re kao da ni­sam me­đu nji­ma. A oči­to je da je­sam me­đu nji­ma, ja, je­di­ni sve­dok uni­šte­nja Be­log ki­ta.

18

Apo­ka­lip­sa ju­če, da­nas, su­tra:

PRI­ČE O SMA­KU SVE­TA Po­ja­vlji­va­nje tre­će te­mat­ske zbir­ke pri­ča do­ma­ćih auto­ra pod nje­žnom ured­nič­kom pa­ li­com Go­ra­na Skro­bo­nje u tri go­di­ne je sva­ka­ko do­bar znak za do­ma­ću žan­rov­sku pro­zu u smi­slu da po­sto­je auto­r i, ured­nik i iz­da­vač ko­ji su u sta­nju da po ko­man­di pro­du­ku­ju knji­ žev­nost po­ve­za­nu jed­nim mo­ti­vom a ko­ja je sa­svim ob­ja­vlji­vog kva­li­te­ta, ali, valj­da i pu­ bli­ka ko­ja to ipak ku­pu­je, či­ta, ko­men­ta­r i­še, vo­li...

Mo­žda je sa­mo u pi­ta­nju na­pad akut­ne ma­lo­du­šno­sti, on­da, to što je mo­ja re­ak­ci­ja na ovu knji­gu naj­pre bi­la po­mi­sao da je Skro­bo­nja po­ma­lo di­gao ru­ke od ured­ni­ko­va­nja i na­ pro­sto spa­ko­vao iz­me­đu uku­sno od­ra­đe­nih ko­r i­ca sve što je do­bio, na­kon što je lek­tor­ka po­šte­no od­ra­di­la svoj deo po­sla. Apo­ka­lip­sa mi svo­jom de­blji­nom – u op­ti­ca­ju je sa­tan­skih 666 stra­ni­ca fan­ta­stič­ne, ho­ror, slip­strim, ale­go­r ij­ske i na dru­ge na­či­ne one­o­bi­če­ne pro­ze i ne­što ma­lo po­e­zi­je – su­ge­r i­še ne da su ape­ti­ti po­ra­sli ili da je do­brog ma­te­r i­ja­la bi­lo u ta­ kvom iz­o­bi­lju da je ovo naj­su­ro­v i­ji i naj­lju­ći iz­bor od sve­ga po­nu­đe­nog, već da je an­to­lo­gi­ja skla­pa­na po prin­ci­pu oba­ve­znog uklju­či­va­nja mno­gih auto­ra ko­ji su se već do­ka­za­li (da li u pret­hod­nim Pa­la­di­no­v im an­to­lo­gi­ja­ma, da li dru­gde na srp­skom i eks­ju­go­slo­ven­skom knji­žev­nom pro­sto­r u), bez ob­zi­ra na to da li nji­ho­va ne­pri­stoj­na po­nu­da ovog pu­ta uop­šte vre­di nu­đe­nja u ova­k voj for­mi.

Pre ne­go što za­z vu­či kao da mi se u ovoj knji­zi ni­šta ni­je do­pa­lo, vre­di re­ći da ov­de za­i­ sta mi­slim ka­ko je za­fa­li­lo ured­nič­kog ra­da ko­ji bi ne­ke ne­iz­bru­še­ne dra­gu­lje uglan­cao do sja­ja di­ja­ma­na­ta, a ne­ke pre­du­gač­ke, ne­u­sred­sre­đe­ne pri­po­ve­sti sveo na ono što u nji­ma zbi­lja vre­di. Da­k le, ne mi­slim da je ve­ći­na pri­ča iz ove po­nu­de pot­pu­no i ne­is­ku­plji­vo sme­ će, ali mi­slim da je evi­dent­no ka­ko se u okvi­r u žan­rov­ske pro­ze va­žnost do­brog ured­ni­ka na­pro­sto ne mo­že pre­v i­še pod­v u­ći. Da li Skro­bo­nja ni­je mo­gao, ni­je že­leo ili ni­je smeo da se vi­še ba­v i pri­ča­ma nu­đe­nim za ovu an­to­lo­gi­ju ili su one u ori­gi­nal­nim ru­ko­pi­si­ma bi­le za­i­sta to­li­ko lo­še da se ove ver­zi­je mo­gu sma­tra­ti naj­bo­ljim što se mo­glo na­v u­ći? Vi­še vo­lim da ve­r u­jem u pr­v u ver­zi­ju jer ona, iako Go­ra­na ras­pi­nje na krst, ma­kar su­ge­r i­še da su ovo auto­r i sa po­ten­ci­ja­lom ko­me je po­tre­ban po­sve­ćen aku­šer da ga po­ro­di i pre­ve­de u svet ži­ve, za­ni­mlji­ve pro­ze. A ured­ni­ci, kao i sve do­bre slu­ge bo­ži­je iona­ko su vi­đe­ni za krst i nji­ho­ve mu­ke su im na­gra­da jer zna­ju da su nji­ma ne­kom dru­gom ku­pi­li uži­tak.

Se­be ina­če sma­tram čo­ve­kom ko­ji, iako je onaj naj­gr­đi li­te­rar­ni snob što stal­no u se­bi mi­sli ka­ko je car, kralj i pr­vak u sko­ku u dalj za­to što vi­še vo­li Na­bo­ko­va ne­go De­na Bra­u­ na i pre bi či­tao Džoj­sa ne­go Ko­e­lja, ko­ji, da­k le, ipak vo­li i ce­ni do­bru žan­rov­sku pro­zu, pa ma­kar i u for­mi lju­te pal­pči­ne. Ali Apo­ka­lip­sa me je te­sti­ra­la do sa­mih gra­ni­ca iz­dr­žlji­vo­ sti pod­se­ća­ju­ći me da ipak ni­je sva­ki palp pi­sac vi­đen da iz­ra­ste u Maj­k la Mur­ko­ka. Do­bro, pa­met­nji od me­ne to su zna­li i pre ove knji­ge. No, va­lja to na­gla­si­ti pre ne­go što kre­ne­mo da se ba­v i­mo in­di­v i­du­al­nim pri­ča­ma: žan­rov­ska pro­za ne mo­ra da bu­de upo­re­di­va sa Na­ bo­ko­v im ili He­min­g ve­jem ili Uisman­som ili Ki­šom ili, eh, Pe­k i­ćem, da bi bi­la do­bra. Ali 19

mo­ra da bu­de do­bra, da bi bi­la do­bra. Do­bra knji­žev­nost, li­te­rar­na ma­gi­ja, čak i ako je pu­k i eks­a­pi­zam. Mo­ra da na­te­ra svo­je re­či da ple­šu. Mo­ra da ima ele­gan­ci­ju ru­mun­ske gim­na­ sti­čar­ke i ubo­ji­tost MMA šam­pi­o­na. Ako ne – ona na­pro­sto ni­je do­volj­no do­bra, pa ma­kar bi­la i žan­rov­ska. To što bi mi pre dve – dve i po de­ce­ni­je ve­ći­na ovih pri­ča bi­la sa­svim na me­stu do­dat­no sve­do­či o to­me ka­ko ja mo­žda ni­sam ide­al­na cilj­na gru­pa ove an­to­lo­gi­je, ali s dru­ge stra­ne vo­leo bih da jav­no ču­jem da ovi auto­r i sve­sno stva­ra­ju pro­zu ko­ja će bi­ti na­pro­sto ne­do­volj­no do­bra za bla­zi­ra­nog če­tr­de­se­to­go­di­šnja­ka za­to što zna­ju da će je pet­ na­e­sto­go­di­šnja­ci gu­ta­ti.

Gle­de te­me ove zbir­ke: pro­past sve­ta je mo­tiv znat­no od­re­đe­ni­ji od pret­hod­nih Pa­la­di­ no­v ih an­to­lo­gi­ja (te­le­v i­zi­ja u Be­lom šu­mu i ur­ba­ne le­gen­de u Isti­ni­t im la­ži­ma) pa sam se uto­li­ko na­dao i moć­ni­jim pri­ča­ma ko­je će unov­či­ti tu eks­trem­nu te­ma­ti­ku što im je za­da­ta, iz­ra­sti na oča­ju, strep­nja­ma i bor­bi za ako ne go­li ži­vot a ono bar spas du­še svo­je. Na­dao sam se. Ali od uda­je sko­ro pa ni­šta. Is­po­sta­v i­lo se da je ova­ko od­re­đe­na te­ma bi­la ja­či iz­go­ vor ne­go ina­če da se ma­sov­no uda­r i u pre­pri­ča­va­nje fil­mo­va ko­je smo, avaj, svi već gle­da­li i ako o sa­mim fil­mo­v i­ma ni­smo ima­li pre­v i­so­ko mi­šlje­nje, gre­je nas uspo­me­na na mla­dog rom­skog de­ča­ka što je se­deo po­red nas u bi­o­sko­pu i mi­r i­sao na pe­če­ni ku­ku­r uz...

Do­bro, oti­rem su­ma­gli­cu sa oči­ju i ba­cam se gla­vač­ke u no­ve­lu ko­ja ovu an­to­lo­gi­ju otva­ra...

Adri­jan Sa­raj­li­ja: Ber­lin Bob Sa­raj­li­ja sva­ka­ko ni­je moj omi­lje­ni do­ma­ći žan­rov­ski stva­ra­lac ali mu ni u naj­zlob­ni­jim mo­men­ti­ma ne mo­gu po­re­ći spret­nost sa pe­rom i ma­što­v i­tost. U zbir­ci Isti­ni­te la­ži, nje­go­va je re­al­so­ci­ja­li­stič­ka ho­ror–fan­ta­zi­ja bi­la me­đu bo­lji­ma i pod­me­ta­nje nje­go­ve se­dam­de­set stra­na du­gač­ke no­ve­le na po­če­tak Apo­ka­lip­se sva­ka­ko je i pri­zna­nje od stra­ne ga­zda Skro­ bo­nje da se ra­di o čo­ve­ku ko­ji za­slu­žu­je me­sto pod re­flek­to­rom. Pro­blem je što je Ber­lin Bob oči­gled­no za­mi­šljen kao im­pre­siv­no otva­ra­nje an­to­lo­gi­je na­kon ko­jeg či­ta­lac bez da­ha gra­bi da­lje kroz pul­pu, na­pa­ljen kva­li­te­tom i sna­gom pr­vog sek­su­al­nog kon­tak­ta sa slip­stri­ma­ škim vi­đe­njem apo­ka­lip­se ko­ja na­stu­pa ne­ka­ko baš u vre­me pa­da ber­lin­skog zi­da i ru­še­nja so­ci­ja­li­stič­ke ba­sne, ali što sam u stvar­no­sti ovih se­dam­de­set stra­na či­tao – uz pre­da­he da pe­sni­com iz sve sna­ge uda­r im naj­bli­žeg uku­ća­na, re­k re­a­ci­je ra­di na­rav­no – ne­ka tri da­na.

Sa­raj­li­ja uzi­ma mi­zan­scen i li­ko­ve ko­ji bi me­ni mo­gli bi­ti za­ni­mlji­v i – ju­go­slo­ven­ski ga­ sto­si ni­žeg ran­ga u Ber­li­nu sa kra­ja de­ve­te de­ce­ni­je pro­šlog ve­ka – ali za­tim ra­di iz­u­zet­no ma­lo na nji­ho­vom pro­du­blji­va­nju, od­lu­ču­ju­ći se ume­sto to­ga da tro­ši vre­me na osmi­šlja­ va­nje što soč­ni­jeg je­zi­ka. Po­štu­je­mo, na­rav­no, te­ško da će­te na­ći čo­ve­ka u ovoj so­bi ko­ji vi­še od nas vo­li bom­ba­stič­ne me­ta­fo­re, sme­la po­re­đe­nja i ine stil­ske fi­gu­re, ali po­sle od­re­ đe­nog bro­ja stra­na po­sta­je ja­sno da Sa­raj­li­ja na­ku­ca­va pa­su­se i pa­su­se tek­sta ko­ji ni ma­ lo ni­je bi­tan za da­lji raz­voj pri­če. Ti li­ko­v i ko­je smo po­me­nu­li? Za­pra­vo im pro­du­blje­nje i ne tre­ba jer se sa nji­ma ni­ku­da do kra­ja pri­če i ne ode. Ume­sto to­ga, uvo­de se no­v i li­ko­v i, no­va me­sta od­v i­ja­nja rad­nje, me­ta­ljud­ski oba­ve­štaj­ni ope­ra­tiv­ci iz pe­r i­o­da hlad­nog ra­ta, ner­vo­zni no­v i­na­r i, sport­ske le­gen­de... i ni­šta od to­ga ne uspe­va da za­i­sta ob­ja­sni ka­k va se to apo­ka­lip­sa do­ga­đa. Kraj sve­ta je su­ge­r i­san po­iz­da­le­ka, vi­še na­tuk­nut ne­go pred­sta­vljen i dok sam ap­so­lut­no sa­gla­san sa ide­jom da pro­za (čak ni žan­rov­ska) ni­je du­žna da či­ta­o­cu sve le­po na kra­ju ob­ja­sni i ob­ja­v i je­su li se njih dvo­je na kra­ju uze­li, ona to pra­vo na se­be uzi­ma is­k lju­či­vo na ime le­po­te tek­sta. E, tu Sa­raj­li­ja za­pra­vo is­pu­šta lop­tu i ume­sto kre­ i­ra­nja tek­sta ko­ji bi is­ko­r i­stio apo­ka­lip­su kao po­za­di­nu da nas op­či­ni po­e­ti­kom, sli­ka­ma ka­k ve sa­mo u tek­stu mo­gu da oži­ve, on uzi­ma da pre­pri­ča­va sce­ne ka­ko bi iz­gle­da­le da je 20

ovo ne­k i film. A ja to stvar­no mr­zim. Na­rav­no da je od­re­đe­na ko­li­či­na film­skih vi­zu­e­li­za­ ci­ja do­bro­do­šla u palp pro­zi, da­le­ko bi­lo da iko po­že­li da ih sa­svim pro­te­ra, ali naj­ve­ći deo Sa­raj­li­ji­ne pri­če kao da su baš ti i ta­k vi bom­ba­stič­ni opi­si sce­na bez fi­nog igra­nja vre­me­ nom i pro­sto­rom, psi­hom i psi­ho­lo­gi­jom, sli­kom i reč­ju za ka­k vo je pro­za ka­dra. Bu­čan ali ne­e­fi­ka­san po­če­tak an­to­lo­gi­je.

Da­mir Mi­k loš: Maj­ka svih šu­ma I sa­mo ma­lo ma­nje bu­čan i ne­e­fi­ka­san na­sta­vak u Mi­k lo­še­voj pri­či ko­ja iz­gle­da mi­sli da je do­volj­no da se po­zo­ve na vla­šku mi­to­lo­gi­ju pa da mi svi po­pa­da­mo na du­pe i pro­pu­sti­ mo da vi­di­mo na­teg­nu­ti lju­bav­ni tro­u­gao međ pro­ta­go­ni­sti­ma, ta­nu­šne, stri­pov­ske ka­rak­ te­r i­za­ci­je i od­su­stvo mo­ti­va­ci­je za do­ga­đa­nja ko­ji­ma sve­do­či­mo. Kod Mi­k lo­ša na me­ni­ju je apo­ka­lip­sa iz­beg­nu­ta za dla­ku ali uz za­o­sta­tak kon­stant­ne pret­nje ko­ga na krh­k im ple­ći­ma sa­da no­si je­di­na pre­ži­ve­la ve­li­kog ka­ram­bo­la, iz či­je vi­zu­re u fleš­be­ku i pra­ti­mo pri­ču i le­ gi­tim­no je auto­ro­vo upi­nja­nje da nam pri­ka­že že­nu što se ju­nač­k i upi­nje da iza­đe na kraj sa zna­nji­ma ko­ja ni­su za ljud­ske in­te­lek­te i iz­gu­blje­nom lju­ba­v i ko­ja je, ni­čim iza­z va­no isto žen­skog po­la, ali pre­v i­še ov­de ima ar­bi­trar­no­sti. Ni­ti je le­zbij­ski ele­ment bi­tan za pri­ču ni­ti je do­volj­no eks­plo­a­ti­san da se ma­kar gur­ma­ni me­đu či­ta­o­ci­ma na­sla­de ka­ko va­lja, ni­ti je spo­na sa vla­škom mi­to­lo­gi­jom do­bro is­ko­r i­šće­na. Ho­ror (u ko­ji ću ubro­ji­ti ovu pri­ču), bio ža­nr ili ne, mo­žda de­lu­je kao jed­no­sta­van za stva­ra­nje za­hva­lju­ju­ći oči­gled­nim sa­stoj­ci­ma što u nje­ga idu, ali Mi­k loš pro­pu­šta da vi­di ka­ko su od­no­si me­đu ovim sa­stoj­ci­ma esen­ ci­jal­ni za uspeh pri­če: na­pro­sto ov­de ne­do­sta­je unu­tar­nja ko­he­ren­ci­ja mo­ti­va, ka­u­zal­nost iz­me­đu mi­k ro i ma­k ro do­ga­đa­ja i na kra­ju je Maj­ka svih šu­ma, upr­kos ne­što li­te­rar­ni­jem je­zi­ku od pret­hod­ne pri­če, još jed­no pre­pri­ča­va­nje fil­ma.

Mi­li­voj An­đel­ko­v ić: Dvo­stru­k i raz­log ma­le bra­će An­đel­ko­v ić ula­zi u ring, kao i obič­no sa jed­nom od ma­lo­broj­nih či­stih na­uč­no­fan­ta­ stič­nih pri­ča u an­to­lo­gi­ji. Na de­lu je pri­stup svoj­stven sta­roj ško­li – da­k le iz­van­ze­malj­ske ci­v i­li­za­ci­je, ko­lo­ni­za­ci­ja ko­smo­sa, kul­tur­ni kod pot­pu­no tu­đin­ski na­ma od­ra­slim u ju­de­o­ hri­šćan­skim nje­g va­ma... Ima tu do­sta fi­lo­zo­fi­ra­nja ko­ja, ja­sno je to, ne­će sva­ko­me pri­ja­ti, na­ro­či­to po­sle ak­ci­ja­škog to­na pr­ve dve pri­če. No, An­đel­ko­v ić na­sto­ji da se po­du­hva­ti ne­čeg am­bi­ci­o­zni­jeg, da po­sta­v i ozbilj­na eg­zi­sten­ci­jal­na pi­ta­nja i de­lom na njih od­go­vo­r i i to va­lja po­hva­li­ti. Ono što u nje­go­voj pri­či sva­ka­ko škri­pi je pod­re­đi­va­nje mo­ti­va sa­moj fi­lo­zo­fi­ji pa je ovo u do­broj me­r i vi­še esej ne­go pro­za. Do­bro, imao je i Lem ta­k ve is­pa­de, da ne bu­de da An­đel­ko­v ić ne­ma ve­li­ke pret­hod­ni­ke na ko­je bi pred su­dom mo­gao da se po­zo­ve hi­ne­ći ne­du­žnost, ali me­ni kod An­đel­ko­v i­ća ne funk­ci­o­ni­še do­volj­no do­bro od­la­zak u post­mo­der­ nu in­ter­tek­stu­al­nost ko­ja pri­ču na mo­men­te pot­ka­zu­je kao far­su – kon­cept mr­žnje ko­ja je mal­te­ne ma­te­r i­jal­ni objekt, kao i fi­na­le pri­če ko­je kao da se pod­sme­va či­ta­o­cu... No, apla­u­ di­ram am­bi­ci­ji i po­ku­ša­ju da se pri­ča sa vi­so­ko po­dig­nu­tim obr­va­ma.

Mi­loš Cvet­ko­v ić: Ri­mejk Ni­je što je autor ove pri­če isto­v re­me­no i ured­nik pu­bli­ka­ci­je u ko­joj ovo či­ta­te, a ko­ji je i na­r u­čio ovaj pri­kaz, ali Mi­lo­šev palp pri­čan iz per­spek­ti­ve no­v i­na­ra ko­ji in­ter­v ju­i­še ho­li­ vud­skog re­ži­se­ra što ra­di ri­mejk kult­nog Kar­pen­te­ro­vog fil­ma i ti­me iza­zi­va zom­bi–apo­ka­ lip­su je je­dan od bo­ljih eg­zem­pla­ra pro­ze–in­spi­r i­sa­ne–ki­ne­ma­to­gra­fi­jom u ovoj an­to­lo­gi­ji.

Ured­ni­je i ele­gant­ni­je na­pi­sa­no od Sa­raj­li­ji­ne i Mi­k lo­še­ve pri­če, kod Cvet­ko­v i­ća se da le­po spo­ji­ti za­što (ako već ne i ka­ko) di­ra­nje u ne­što sve­to do­vo­di do po­re­me­ća­ja ba­lan­sa si­la 21

ko­je svet dr­že na oku­pu. Plus, Mi­lo­šev psi­ho­lo­ški por­tret odr­ta­ve­log no­v i­na­ra sa stra­šću za film ko­ja je odav­no pre­ra­sla u so­ci­jal­nu dis­f unk­ci­o­nal­nost je ube­dljiv i u njoj sa­mo ma­lo škri­pu­će erot­ski ele­ment ko­ji ni­je do kra­ja uob­li­čen u za­što (kad već ni­je po­treb­no ono ka­ ko). Do­bro, pri­či se mo­žda mo­že za­me­r i­ti što fi­na­le po­či­ni greh pre­pri­ča­va­nja sce­na ka­ko bi one iz­gle­da­le da je ovo film a ne pro­za, ali u ko­nač­noj ra­ču­ni­ci, ovo je si­gur­no jed­na od bo­ljih pri­ča u an­to­lo­gi­ji sa Mi­lo­šem ko­ji po­ka­zu­je ka­ko jed­no­sta­van, uz­dr­žan stil od­no­si po­be­du nad is­for­si­ra­nim ki­će­nji­ma ko­jih je pre­v i­še u bli­žoj oko­li­ni.

Ma­ri­jan Cve­ta­no­v ić: Sta­v ro­for Ki­pri­jan Ma­r i­ja­nu je ovo tek dru­ga ob­ja­vlje­na pri­ča i ka­ko me je pri­jat­no iz­ne­na­dio u Isti­ni­t im la­ži­ma, ta­ko je ovom pri­čom po­t vr­dio da se ni­je ra­di­lo sa­mo o sreć­nom puc­nju na sle­po.

Sta­vro­for Ki­pri­jan, za­pra­vo, stro­go uzev ni­je pri­ča ko­ja bog­zna­šta is­pri­ča. Put glav­nog li­ka od pr­ve do po­sled­nje stra­ne je na­si­lan i di­na­mi­čan ali ni­je to ono što či­ta­lac po­sle či­ta­nja za­pam­ti, ov­de je da­le­ko im­pre­siv­ni­ji živ i ube­dljiv por­tret Bal­ka­na ko­ji ste­nje pod te­re­tom zom­bi apo­ka­lip­se ko­ju sa dru­ge stra­ne je­dva kon­tro­li­še te­o­k rat­ska vlast pra­vo­slav­nog kle­ra ko­ji že­lje­znom ru­kom upra­vlja osi­pa­ju­ćim na­ro­di­ma, po­ku­ša­va­ju­ći da spa­se što se spa­sti mo­že. Cve­ta­no­v ić ja na ma­lom bro­ju stra­na kre­i­rao iz­u­zet­no pri­ma­mljiv mi­zan­scen u ko­me bi mo­glo da se is­pri­ča mno­go in­te­re­sant­nih pri­ča raz­li­či­tog to­na (pa čak i žan­ra). Nje­go­va pri­ča je za­bav­na, sa od­lič­nim je­zi­kom u di­ja­lo­zi­ma i pla­u­zi­bil­nom psi­ho­lo­gi­jom pro­ta­go­ni­ sta. Je­dan od ne­na­me­tlji­v ih bi­se­ra ove zbir­ke.

Ran­ko Trif­ko­v ić: Šu­me bo­san­ske Te­ško da bih u nor­mal­nim uslo­v i­ma či­tao išta što je na­slo­vlje­no sa Šu­me bo­san­ske, pa ta­man da je u pi­ta­nju slash fic­tion o su­sre­tu Bru­sa Di­k in­so­na sa Mu­sta­fom Na­da­re­v i­ćem ne­po­sred­no po­sle onog kon­cer­ta u Sa­ra­je­v u, ali eto, du­žno­sti se ov­de shva­ta­ju ozbilj­no.

Ran­ko Trif­ko­v ić je pi­smen, to zna­mo već go­di­na­ma i nje­go­va pri­ča go­vo­r i o po­sta­po­ka­lip­ tič­nom sve­tu u ko­me ša­či­ca Bo­san­če­ro­sa se­di u ne­ka­k voj en­k la­v i u, jel­te, šu­ma­ma bo­san­ skim, po­šte­đe­noj od po­ša­sti ko­ja je de­set­ko­va­la glo­bus i... I za­pra­vo – ni­šta. Glav­ni ju­nak to­kom pri­če kon­tem­pli­ra o ži­vo­tu, uni­ver­zu­mu i sve­mu osta­lom i na kra­ju za­k lju­ču­je ka­ko, ka­da su već on i nje­go­v i ima­li sre­ću da pre­ži­ve i mno­že se, sad va­lja po­mo­ći sve­tu da se dig­ne iz pe­pe­la kao... Fe­niks iz... er... pe­pe­la, ali u ne­koj dru­goj pri­či ne­kog dru­gog auto­ra, ova pro­me­na u raz­mi­šlja­nju bi­la bi re­zul­tat ne­ke ak­ci­je, ne­k ih do­ga­đa­ja ko­ji ku­ša­ju lič­nost glav­no­ga ju­na­ka, te­ra­ju ga da sa­zri i uz­go­ji dla­ke na pr­si­ma ju­nač­k im. Kod Ran­ka ak­ci­je ne­ma, sa­mo kon­tem­pla­ci­je što je raz­o­ča­ra­va­ju­će, kao što je raz­o­ča­ra­va­ju­će što Bo­sna kao mo­tiv ov­de ni­je is­ko­r i­šće­na ni na ko­ji na­čin vre­dan po­me­na, pa je sa­svim sve­jed­no ra­di li se o šu­ma­ma bo­san­skim, maj­dan­peč­k im, mi­su­r ij­skim ili ne­ver­v in­te­rov­skim.

Dar­ko Tu­še­vlja­ko­v ić: Na­po­lju ne­ma ni­ko­ga Tu­še­vlja­ko­v i­ća sam ja u pro­šlo­sti hva­lio za so­li­dan palp ukus pri­ča iz pret­hod­nih an­to­lo­ gi­ja. U me­đu­v re­me­nu je on ob­ja­v io i ro­man ko­ji je do­bio i ne­ke ve­o­ma le­pe kri­ti­ke a ja sam iz­be­gao da ga či­tam va­de­ći se na uobi­ča­je­ni sno­bi­zam i do­bar fi­zič­k i iz­gled, no pri­ča u ovoj an­tol­go­i­ji je sva­ka­ko ne­što naj­sla­bi­je iz nje­go­vog pe­ra što sam do sa­da omi­r i­sao. U pr­vom re­du, ov­de apo­ka­lip­se ne­ma ni za lek. Ako se uop­šte do­go­di­la, ili se do­ga­đa dok se pri­ča od­v i­ja, to je za­to što je autor imao već svr­še­nu pri­ču ko­ju je po sva­ku ce­nu že­leo da uba­ci u an­to­lo­gi­ju, ume­sto da na­pi­še no­v u, pa je su­ge­r i­sa­no da, eto, mo­žda, ima ne­če­ga ne­zgod­nog iz­van zi­do­va sta­na u ko­me se rad­nja od­v i­ja.

22

Ali to ni­je to­li­k i pro­blem, ko­li­k i je pro­blem ne­u­ver­lji­va i iri­tant­na psi­ho­lo­gi­ja pro­ta­go­ni­ ste. Do­bro, uva­ža­vam da ni­je la­ko ka­da ste od­ra­stao čo­vek a tre­ba da pi­še­te iz vi­zu­re de­te­ ta, ali, u od­bra­nu de­te­ta, tre­ba re­ći i da smo svi mi jed­nom ma­kar bi­li de­te. Tu­še­vlja­ko­v ić ta­ko­đe, sko­ro si­gur­no! Ta­ko da bi bi­lo ma­lo pre­v i­še da mu da­je­mo po­pust ta­mo gde ga ni­je za­ra­dio. Nje­gov glav­ni ju­nak je, avaj, ku­ka­v ič­k i iz­va­ja­na fi­gu­ra de­te­ta–de­bi­la ko­je, eto, jad­ no, zbog ze­znu­te po­ro­dič­ne si­tu­a­ci­je tra­ži bek­stvo u ma­šti pod­sti­ca­noj pop kul­tu­rom pa na kra­ju, jad­no od­le­pi i po­ka­že da ne ume da raz­dva­ja fik­ci­ju od ma­šte. Ono što tre­ba da bu­de po­tre­sno fi­na­le pri­če u ko­joj pro­ta­go­ni­sta se­be vi­di kao dže­la­ta a či­ta­o­ci ga pre­po­zna­ju kao žr­t vu je, avaj, sa­svim iz­mi­ni­ra­no ne­u­be­dlji­vo­šću psi­ho­lo­gi­je, ne sa­mo glav­nog ju­na­ka već i osta­lih li­ko­va ko­ji se po­na­ša­ju kao kre­te­ni i te­ško, pre­te­ško nam je da sa nji­ma us­po­sta­v i­ mo em­pat­ski od­nos. A ka­ko ov­de i ne­ma bog­zna­če­ga dru­gog po­red li­ko­va i nji­ho­v ih od­no­sa, či­ta­lač­k i uži­tak ni­je baš za­ga­ran­to­van.

Na­sta­sja Pi­sa­rev: Pe­peo je ti­ho za­si­pao grad i ovu, po­sled­nju noć No, da uvek mo­že go­re po­t vr­đu­je i pr­v i žen­ski autor na me­ni­ju ove an­to­lo­gi­je. Na­sta­sja Pi­sa­rev je do sa­da ob­ja­vlji­va­na po ra­znim knji­žev­nim ča­so­pi­si­ma, ali ako su joj te pri­če upo­ re­di­ve sa Pe­pe­lom, to vi­še go­vo­r i o sum­nji­vo ni­skim kri­te­r i­ju­mi­ma tih pu­bli­ka­ci­ja u Sr­bi­ji što je za­bo­ra­v i­la da je lep­še–sa–kul­tu­rom ne­go o nje­nim spi­sa­telj­skim ski­lo­v i­ma. Naj­bo­lja stvar ko­ju mo­gu da ka­žem za Pe­peo je da je u pi­ta­nju pri­ča što neo­do­lji­vo pod­se­ća na fan fic­tion ko­ga pi­šu ti­nej­džer­ski lju­bi­te­lji ur­ba­ne fan­ta­sti­ke i vi­deo iga­ra, ali ipak za ni­jan­su pi­sme­ni­ja i ured­ni­ja. Mi­slim, apo­ka­lip­se ov­de, na­rav­no ne­ma, sem mo­žda u ka­k voj im­pli­ ka­ci­ji su­v i­še sup­til­noj za moj gru­bi in­te­lekt, ali opet, u ovoj pri­či ni­šta dru­go ni­je sup­til­no.

Tu su za­pa­lje­ne ka­te­dra­le i pod­zem­ni gra­do­v i, pla­me­ni lep­ti­r i i gor­ke zve­zde, te ne­iz­be­žni An­đeo ko­ji vi­tla ka­ta­nom... Če­kaj­te, ka­ta­nom?Ne znam ima li ovo ika­k ve ve­ze sa Noć­nom/ Dnev­nom i osta­lim stra­ža­ma Ser­ge­ja Lu­kja­nen­ka, ma­da me ne bi iz­ne­na­di­lo da je u pi­ta­nju za­i­sta do­u­jin (gu­gluj­te!) opit u tu­đem un­ver­zu­mu. Ono što me iz­ne­na­đu­je je da Skro­bo­nja ob­ja­vlju­je pri­ču či­ji je je­zik ovo­li­ko te­žak, ne­zgra­pan, na­teg­nut, na­pro­sto, ne­is­te­san, ne­do­ zreo, po­čet­nič­k i. Ovo ne go­vo­r im iz ni­skih po­bu­da, ka­ko već re­koh, autor­ka je pi­sme­na i ne sum­njam da će sa go­di­na­ma i prak­som us­pe­ti da svoj iz­raz do­ve­de na da­le­ko pri­hva­tlji­v i­ji ni­vo ali to gde je sa­da bi tre­ba­lo da je znat­no is­pod kri­te­r i­ju­ma za ob­ja­vlji­va­nje u ova­k voj zbir­ci. Nje­ne fi­gu­re i sli­ke su na­pro­sto lo­še i da je ne­ko, iko, ozbilj­ni­je pri­stu­pio ured­ni­ko­ va­nju ve­ro­vat­no bi joj su­ge­r i­sao da za­mi­sli ka­ko bi to pe­peo gla­sno za­si­pao grad i ko­je su im­pli­ka­ci­je tog za­mi­šlja­nja.

Bi­lja­na Ma­le­še­v ić: Če­ti­ri ja­ha­ča evo­lu­ci­je Da­me do­la­ze u pa­ro­v i­ma, či­ni se. Bi­lja­ni­nu pro­zu do sa­da ni­sam či­tao, mo­žda za­to što sam je do­ži­vlja­vao pre sve­ga kao left­fi­eld strip–auto­ra ko­ji se bo­lje iz­ra­ža­va sli­ka­ma ne­go re­či­ma, pa sam o tom tro­šku pre­sko­čio i njen de­bi ro­man za Tar­dis. Za raz­li­ku od pri­če ko­ja joj pret­ho­di, ovo je ured­ni­je i ube­dlji­v i­je na­pi­sa­na sto­r i­ja ko­joj se da za­me­r i­ti pre sve­ ga iz­li­za­nost mo­ti­va. Apo­ka­lip­su ov­de iza­zi­va ne­kon­tro­li­sa­no ba­vlje­nje na­u­kom, te ljud­ski po­r iv da se po­i­gra Bo­ga re­zul­ti­ra epi­de­mi­jom ži­vo­ta ko­ji ni­je ni­šta bo­lji od smr­ti itd. itd. i sve je to okej, ali pri­či­ca od dva­na­est stra­na ov­de pro­pu­šta da do­ne­se išta no­vo na tr­pe­zu u od­no­su na sko­ro sto­le­će pal­pa pi­sa­nog sa istim mo­ti­v i­ma. Kao stil­ska ve­žba, ovo je sa­svim ured­no, ali li­ko­v i, si­tu­a­ci­je i raz­re­še­nja mo­ti­va, sve to osta­je na ni­vou ski­ca i pro­sto va­pi za vi­še me­sa, kr­v i i osta­lih ži­vot­nih tki­va ko­ji bi pri­či po­da­r i­li ne­što te­ži­ne.

23

Ili­ja Ba­k ić: Bu­đe­nje. Cre­va. Put I kad smo već kod stil­skih ve­žbi... Ba­k ić je pi­sac ko­ji ume da pi­še iz mno­gih per­spek­ti­ va i sa mno­go raz­li­či­tih gla­so­va. Nje­go­va ide­ja za pri­ču sa apo­ka­lip­tič­nom te­ma­ti­kom je da po­ka­že ka­ko se po­sle apo­ka­lip­se u no­vom sve­tu u ko­me vi­še ne­ma ure­đe­nja ni­ti ob­ja­šnje­nja što nas ina­če kroz nje­ga vo­de, sna­la­zi pro­bu­đe­ni in­te­lekt ko­ji, eto, od nu­le tre­ba da raz­u­me funk­ci­je te­la i na­či­ne in­ter­ak­ci­je sa oko­li­nom. I sad je to, kao dra­ma, za šta slu­ži ko­ji or­gan i ka­ko do­pri­no­si in­te­gri­te­tu lič­no­sti, za­što je­zik sa­dr­ži to­li­ko ni­jan­si­ra­nja ka­da mno­ga od njih go­vo­re iste stva­r i... ili ne baš sa­svim iste? Ba­k ić ra­di na to­me da pro­na­đe zr­no hu­ma­ nog u hlad­noj funk­ci­o­nal­no­sti po­sta­po­ka­lip­tič­nog pre­ži­vlja­va­nja ali nje­go­va pri­ča je su­v i­še me­ha­nič­k i sklo­plje­na da bi to do­pr­lo do či­ta­o­ca na vi­šem ni­vou od kon­cep­tu­al­nog. Či­ta­li smo ra­ni­je pri­če u ko­ji­ma je je­zik za­pra­vo va­žni­ji od rad­nje (i uvek is­ti­če­mo Lu­po­vlje­v u With the Ben­tlin Bo­o­mer Boys on Lit­tle Old New Ala­ba­ma kao naj­sve­tli­ji pri­mer ova­k vog pi­sa­nja) i ce­ni­mo Ba­k i­ćev trud, ali ovom pri­li­kom uti­sak ko­ji no­si­mo sa so­bom je da je u pi­ta­nju za­i­sta tek raz­gi­ba­va­nje pi­sca pred ozbilj­ne spi­sa­telj­ske po­du­hva­te.

Oto Ol­t va­nji: Bu­di mi si­lan i do­bro mi stoj E, pa do­bro, od sil­nog pre­pri­ča­va­nja od­gle­da­nih fil­mo­va Ol­t va­nji­je­va med­mak­sov­ska avan­tu­ra spa­da u gor­nji eše­lon po­nu­de ove an­to­lo­gi­je. Nje­gov je­zik je na­pad­no fil­mi­čan ali za raz­li­ku od ne­k ih dru­gih auto­ra ko­je sam go­re ku­dio, Ol­t va­nji ne umi­re u le­po­ti, ne za­ dr­ža­va se pre­v i­še ona­ni­šu­ći nad sop­stve­nim re­še­nji­ma i sli­ka­ma pa je i tem­po pod­no­šlji­vo brz, pri­ro­da apo­ka­lip­se se ot­k ri­va kroz pri­po­ve­da­nje i ma­da se ra­di o uobi­ča­je­no ne­sreć­ nom bra­ku iz­me­đu srp­skog mi­zan­sce­na i ame­r ič­k ih mo­ti­va, ovo je či­tlji­vo i pri­bli­ža­va se ne baš ide­a­lu ali mo­de­lu pal­pa ko­ji ne hra­ni du­šu ne­k im pre­te­ra­no po­tent­nim nu­tri­jen­ti­ma, ali ba­rem ni ne vre­đa in­te­lekt agre­siv­nom in­kom­pe­tent­no­šću i, za­što da ne, im­po­ten­ci­jom (i do­đa­vo­la – in­kon­ti­nen­ci­jom) je­zi­ka.

Alek­san­dar Ga­ta­li­ca: Vek Sno­bi­zam ili ne, ali te­ško je ne pri­me­ti­ti da je Ga­ta­li­či­na pri­ča da­le­ko naj­bo­lje na­pi­sa­ na u ovoj zbir­ci, sa je­zi­kom ko­ji u ovom okru­že­nju de­lu­je od­i­stin­ski ma­gič­no, sa­ži­ma­ju­ći go­di­ne i ve­ko­ve u ele­gant­ne re­če­ni­ce, sli­ka­ju­ći li­ko­ve ko­ji nam se u ne­ko­li­ko ve­štih po­te­za ogo­le do sa­me sr­ži svog ske­le­ta i du­še, pri­ča­ju­ći o Apo­ka­lip­sa­ma kror pri­ču o kur­va­ma i gra­do­v i­ma. Ali Ga­ta­li­ca je je­di­ni pra­vi pi­sac u ovoj knji­zi, što se me­ne ti­če, sa na­gra­da­ma i pre­vo­di­ma ko­ji to po­t vr­đu­ju. Nje­go­vo uklju­či­va­nje u an­to­lo­gi­ju da­je nam sva­ka­ko naj­bo­lji ko­mad pro­ze, ali i na­sta­vlja da pot­pi­r u­je ras­pra­v u o to­me da li auto­r i glav­nog to­ka Skro­ bo­nji­nim zbir­ka­ma po­ma­žu, ta­ko što ih do­ve­du bli­že fo­ku­su pa­žnje ši­re jav­no­sti, ako se toj pa­žnji on­da po­nu­de dru­gi pi­sci oči­gled­no in­fe­r i­or­ni u od­no­su na mejnstrim–ma­mac...

Slo­bo­dan Ške­ro­v ić: Pi­sma van­ze­malj­cu Ške­ro­v ić je pe­snik po vo­ka­ci­ji pa su i Pi­sma van­ze­malj­cu – na­uč­no­fan­ta­stič­na po­e­ma. I sad, ko uop­šte to mo­že da pro­či­ta a da ne za­v r­ši na po­du sme­ju­ći se sa­mom kon­cep­tu, mo­ žda će bi­ti i iz­ne­na­đen ka­ko po­et­ska for­ma oslo­ba­đa auto­ra po­tre­be da se ba­v i svim onim za­mor­nim na­uč­nim, teh­no­lo­škim i dru­gim ob­ja­šnje­nji­ma ko­ja bi mo­ra­la da usle­de da je ovo pi­sa­no u pro­zi, i po­ma­že mu da se usred­sre­di na svo­je po­en­te ko­je su, uslov­no re­če­no, po­li­tič­ke pri­ro­de. I ima tu ne­če­ga, ni­je da ne­ma, ali opet, na sva­k i lep set sti­ho­va ko­ji ima­ju ele­gant­nu na­pe­tost sve­de­no­sti for­me i gran­di­o­zno­sti sli­ke, do­la­zi bar isto to­li­ko sti­ho­va ko­ji sa­mo pre­pri­ča­va­ju stva­r i i ne ba­ve se ni le­po­tom ni ele­gan­ci­jom... Po­lo­v ič­no us­peo po­ku­šaj.

24

Go­ran Skro­bo­nja: Mar­ta Skro­bo­nja je po­žnjeo po­pri­lič­no uspe­ha svo­jim ro­ma­nom o Čo­ve­ku ko­ji je ubio Te­slu, pa sam se ja mo­žda ma­lo op­ti­mi­stič­k i pri­pre­mio za jed­nu od bo­ljih pri­ča u zbir­ci. Do­bro, Mar­ ta sva­ka­ko ni­je rđa­va, ali ovo je jed­no ru­ti­ni­ra­no pri­ča­nje pri­če o apo­ka­lip­si ko­ju iza­zi­va­ju po­di­vlja­li mi­k ro­or­ga­ni­zmi, a iz vi­zu­re jed­nog od ret­k ih imu­nih, ka­k vo smo mno­go pu­ta vi­de­li bo­lje od­ra­đe­no od stra­ne ra­znih De­no­va Si­mon­sa i dru­gih Skro­bo­nji­nih li­te­rar­nih uzo­ra. Sve je ovo jed­na ured­na imi­ta­ci­ja već vi­đe­nog, od na­gla­ska na dir­lji­voj lju­bav­noj pri­či za ko­ju je pro­past sve­ta tek ku­li­sa, pa do gra­fič­k ih opi­sa ras­pa­da­nja tki­va i sek­sa. Da sam mla­đi dva­de­set­pet go­di­na i da ni­sam pro­či­tao iste ova­k ve pri­če de­set pu­ta do sa­da, Skro­ bo­nja bi me si­gur­no ku­pio do­brim tem­pom, di­sci­pli­no­va­nim sti­lom i so­lid­nim ru­ko­va­njem li­ko­v i­ma. Ali da li am­bi­ci­ja pro­ze tre­ba da bu­de lov na mla­de i ne­v i­ne ko­ji­ma je je­di­na stvar ko­jom se mo­gu po­hva­li­ti ne­što tvr­đa erek­ci­ja?

Đor­đe Pi­sa­rev: In Vi­tam Aeter­nam Te­ško je re­ći da li je ov­de ve­ći pro­blem to što je ova pri­ča pre­pri­čan si­nop­sis za ne­ku dru­gu pri­ču ili to što ni ta dru­ga pri­ča, da po­sto­ji ne bi bi­la uža­sno im­pre­siv­na. Pi­sa­rev se tru­dio da nam po­nu­di su­he ko­sti za­ple­ta, rad­nje i li­ko­va, ra­ču­na­ju­ći da pri­stup ma­nje–je– vi­še vo­di u či­ta­lač­ku nir­va­nu. I mo­že to, na­rav­no, ka­da ste pi­sac ko­ji je u sta­nju da jed­nom re­če­ni­com opi­še či­tav uni­ver­zum. Pi­sa­rev to, uz du­žno po­što­va­nje, ni­je, i nje­go­va pri­ča ne uspe­va da iz­ma­mi ni emo­tiv­ni ni in­te­lek­tu­al­ni od­go­vor kod či­ta­o­ca ko­ji se pi­ta da li ga ne­ ko u stva­r i za­je­ba­va po­gla­vlji­ma ko­ja ima­ju po dve re­če­ni­ce i ni­su pri­mer efi­ka­snog pri­po­ ve­da­nja ne­go le­njo­sti.

De­jan Og­nja­no­v ić: Ja­ma Og­nja­no­v ić na­sta­vlja sa oma­ži­ra­njem Lav­k raf­ta ra­ču­na­ju­ći da su po­zi­va­nja na re­cent­na bal­kan­ska ra­to­va­nja do­volj­no ube­dlji­va da se na njih na­ka­le­mi mi­to­lo­gi­ja o Sta­r i­ma, za­ ti­ra­nje ži­vo­ta na Ze­mlji i okult­na ope­ra­ti­va u sklo­pu ov­da­šnjih oru­ža­nih sna­ga. U od­no­su na ne­ku rad­nu ver­zi­ju ove pri­če ko­ju sam već či­tao, ovo je ube­dlji­v i­je, sa bo­ljim di­ja­lo­zi­ma i upe­ča­tlji­v i­jim kra­jem. Apo­ka­lip­se ov­de ne­ma i raz­log što je ne­ma i da­lje ni­je do­volj­no ja­ san pa to osta­je njen osnov­ni pro­blem. Lju­bi­te­lji mu­če­nja će ima­ti če­mu da se po­ra­du­ju, ali re­kao bih da Ja­ma i da­lje osta­je ja­ča u de­ta­lji­ma ne­go kao ce­li­na i da spo­na iz­me­đu zver­ sta­va ko­ji­ma smo ko­lek­tiv­no svi ma­nje–vi­še sve­do­či­li (ako već ne i uče­stvo­va­li) i okult­ne rav­ni ko­jom se ona mo­žda mo­gu ra­ci­o­na­li­zo­va­ti ni­je do­volj­no ube­dlji­vo pred­sta­vlje­na na po­slet­ku. Dej­v id Brin i nje­gov Tor sre­će Ka­pe­ta­na Ame­ri­ku je ovo od­ra­dio zna­čaj­no bo­lje pre sve­ga jer se dr­žao kla­sič­ne for­me pri­če sa za­ple­tom, pre­o­k re­tom i ras­ple­tom, što Og­ nja­no­v ić sa Ja­mom i da­lje kao da iz­be­ga­va, re­k lo bi se na svo­ju šte­tu.

Sa­nja Pa­vo­še­v ić Ali­sa: Po­sled­nja pri­ča za svet Ako mu­škim pi­sci­ma če­sto za­me­ra­mo da ne ume­ju da uđu u psi­ho­lo­gi­ju dru­gog po­la i pro­iz­vo­de ne­u­ver­lji­ve žen­ske li­ko­ve, Sa­nja Pa­vo­še­v ić Ali­sa – ko­ja trend dvo­stru­k ih pre­zi­ me­na že­na na Bal­ka­nu ele­gant­no mi­ni­ra do­da­va­njem još jed­nog ime­na iza svog jed­nog pre­ zi­me­na – po­ka­zu­je ka­ko mu­škar­ci ne­ma­ju mo­no­pol na to. Njen glav­ni ju­nak je mu­ško ko­je sve vre­me go­vo­r i ve­o­ma žen­skim gla­som i, uosta­lom, sve vre­me pri­ča o svo­joj se­stri ko­ja je mlad i na­do­bu­dan bun­tov­ni pi­sac što pot­pi­su­je pakt sa Ne­ča­sti­v im ka­ko bi nje­ne pri­če po­sta­le... po­zna­te. Zvu­či sko­ro... kla­sič­no, ali ov­de za­pra­vo ima­mo tri­de­set stra­na pri­lič­no na­por­nog opi­si­va­nja ras­ta­ka­nja sve­ta ko­ji po­zna­je­mo jer, eto, fik­ci­ja de­vet­na­e­sto­go­di­šnje 25

de­voj­ke, spon­zo­r i­sa­na od stra­ne ne­sta­šnog go­spo­da­ra pa­k la ima moć da ga ras­to­či. Do­ volj­no je lo­še što se pri­ča eks­pli­cit­no po­zi­va na Kin­ga i Bar­ke­ra što je pri­lič­no kar­di­na­lan pre­stup i sve­do­či o ap­so­lut­nom po­manj­ka­nju sa­mo­sve­sti, ali ono što je za­i­sta do­tu­če je do­ sad­no, po­čet­nič­ko opi­si­va­nje po­me­nu­tih sce­na ras­ta­ka­nja ko­je ide u bes­k raj sa po­gre­šnim iz­bo­r i­ma re­či da osli­ka­ju sce­ne što tre­ba da nas šo­k i­ra­ju. Svet ko­ji se pred na­šim oči­ma ras­pa­da ni na po­čet­ku ni­je de­lo­vao kao svet u ko­me mi ži­v i­mo, a do kra­ja pri­če je sve­den na jed­nu ne­u­be­dlji­v u, do­sad­nu ap­strak­ci­ju za ko­ju nas zbi­lja za­bo­le ho­će li pro­pa­sti. Ni­je da kod Sa­nje ne­ma što­fa – ele­men­tar­ne pi­sme­no­sti i stra­sti – ali po­no­vo, ovo­me fa­li te­ška, lju­ba­v i pu­na ured­nič­ka ru­ka da ga po­ci­je­pa i vra­ti na te­ne­lji­tu do­ra­du pre ne­go što do­ba­ci do kri­te­r i­ju­ma za pu­bli­ko­va­nje.

Zo­ran Pe­šić Sig­ma: Pri­ča o ma­loj vra­ni Ured­nik Gra­di­ne je u pro­šloj Pa­la­din­voj an­to­lo­gi­ji bio me­đu naj­bo­lji­ma i ma­da ovog pu­ta ni­je po­no­v io uspeh, nje­go­va Pri­ča o ma­loj vra­ni je ma­kar jed­na lju­ba­vlju is­pu­nje­na cr­ti­ca o Ni­šu i oko­li­ni u vre­me­nu po­sle kra­ja sve­ta. Do­du­še, ov­de ne­ma mno­go do­ga­đa­nja, znat­no vi­še se­te, a fi­na­le je po to­nu pre­v i­še pre­ten­ci­o­zno za moj ukus, ali ma­li broj stra­na i sve­de­nost tek­sta se da­ju ubro­ja­ti u nje­zi­ne do­bre stra­ne.

Ne­da Man­dić–Spa­so­je­v ić: Di­re­ro­va po­se­ta Ni­sam či­tao Ne­din ro­man ob­ja­vljen za Tar­dis ali sam po­sle ove pri­če go­to­vo u is­ku­še­nju da mu dam pri­li­ku (iako nje­gov na­slov, Ču­va­ri se­ve­ra, su­ge­r i­še ili ne­ku lju­tu ep­sku fan­ ta­sti­ku ili u spe­ku­la­tiv­nu fik­ci­ju umo­ta­no voj­vo­đan­sko auto­no­ma­štvo... ne znam ko­ji me od ta dva sce­na­r i­ja ma­nje pri­vla­či). Di­re­ro­va po­se­ta je po­no­vo pri­ča ko­joj je ne­do­sta­ja­lo ured­nič­kog ra­da, ali sre­ćom, ovom pri­li­kom ne ta­k vog ko­ji bi pri­ču ras­ko­ma­dao na sit­ne pa­r i­će i upo­tre­bio kao ogled­ni pri­mer za to ka­ko stva­r i ne va­lja ra­di­ti, ne­go na­pro­tiv, onog go­re­po­me­nu­tog glan­ca­nja di­vljeg di­ja­man­ta u pre­fi­nje­ni bri­li­jant.

S dru­ge stra­ne ovo je objek­tiv­na ne­sre­ća jer se ra­di o so­lid­noj pri­či ko­ja je bi­la na pra­gu od­lič­no­sti i ko­jom je autor­ka, čak i sa ova­k vim po­lu­pro­duk­tom oči­ta­la lek­ci­ju ve­ći­ni ko­le­ ga u an­to­lo­gi­ji. Di­re­ro­va po­se­ta ima naj­ve­ći pro­blem u to­me što je po­ma­lo pre­v i­še ras­pri­ ča­na za svo­je do­bro. Op­šir­ni uvod, na pri­mer, me je sko­ro pot­pu­no od­bio od da­ljeg či­ta­nja, a u re­tro­spek­ti­v i se po­ka­zao i kao ne­po­tre­ban jer ne da­je ni­ti do­volj­no ele­me­na­ta za­ple­ta ni­ti psi­ho­lo­škog por­tre­ti­sa­nja da oprav­da sva ta slo­va. No, Ne­da se ne da (!!!) i ono što je u pr­vom tre­nut­ku za­li­či­lo na pro­sto na­ku­ca­va­nje i gra­đe­nje ka­rak­te­ra u ko­me autor­ka ne ume da odvo­ji bit­no od ne­bit­nog iz­met­nu­lo se u ozbilj­no in­te­re­sant­nu pri­ču o li­ko­v i­ma ko­ji su za­pra­vo od kr­v i i me­sa i za­pra­vo ži­ve u ube­dlji­voj Sr­bi­ji sa opet ube­dlji­v im žan­rov­ skim/ na­uč­no­fan­ta­stič­nim ele­men­tom ko­ji pro­iz­vo­di na­pe­tost i dram­ski za­plet. Maj gad!

Po­sle go­mi­le pri­ča is­pu­nje­nih kar­ton­skim li­ko­v i­ma iz ame­r ič­k ih fil­mo­va, Ne­di­ni pro­ta­go­ ni­sti su za­bri­nja­va­ju­će stvar­ni a ono što im se do­ga­đa uspe­va da nas emo­tiv­no po­me­r i. No, opet tu de­vo­jač­ku sre­ću po­k va­r i fi­na­le ko­je je le­po na­pi­sa­no ali u ko­me autor­ka po­ka­zu­je da iz­gle­da ni­je sve­sna da već ima ozbilj­nu apo­ka­lip­su na po­slu­žav­ni­ku i da je po­treb­no da pri­ču sa­mo u le­r u do­ve­ze do emo­tiv­ne za­v r­šni­ce, pa do­bi­ja­mo pre­gršt fan­ta­stič­nih mo­ti­va ko­ji su su­v i­šni i ko­je bi ured­nič­k i vo­lej is­pu­cao iz­van te­re­na da ne sme­ta jed­noj od naj­bo­ ljih sto­r i­ja iz ove knji­ge.

26

Pe­tar Pe­tro­v ić: Si­saj! Si­saj! Si­saj!

Pe­tar Pe­tro­v ić je odav­no po­ka­zao da ume i nje­go­va lu­dač­ka, fan­ta­zma­go­r ič­na pri­ča o sve­tu ko­ji kao da kom­bi­nu­je naj­cr­nje ele­men­te Po­be­sne­log Mak­sa i, hm, Po­vrat­ka Dže­da­ ja je za­bav­na, iako se ne da de­fi­ni­sa­ti kao išta vi­še od vi­nje­te is­pu­nje­ne gad­nim, ana­tom­ski ne­mo­gu­ćim a sek­su­al­no bo­le­sno ne­uz­bu­đu­ju­ćim ele­men­ti­ma. Pe­tro­v ić ume da de­fi­ni­še i svet i li­ko­ve u tri po­te­za, ne sma­ra­ju­ći nas sa ob­ja­šnje­nji­ma, pu­šta­ju­ći da su­ge­sti­je ra­de svoj po­sao i fo­ku­si­ra­ju­ći se na ne mno­go am­bi­ci­o­zan ali u iz­ved­bi na kra­ju us­peo za­da­tak šo­k i­ ra­nja i za­ba­vlja­nja či­ta­o­ca u isto vre­me.

Pa­vle Ze­lić: Do­di­ri I Pa­vle odav­no ima re­pu­ta­ci­ju vi­še ne­go so­lid­nog pi­sca, ali me je ov­de iz­ne­na­di­lo ka­ko ume­sto pal­pa ko­ga sam na­po­la oče­k i­vao, do­bi­ja­mo jed­nu to­plu, ube­dlji­vo pi­sa­nu pri­ču o apo­ka­lip­si u ko­joj ljud­ski rod od­la­zi sa Ze­mlje da bi bio na­sle­đen bi­ći­ma iz (lo­kal­ne) mi­ to­lo­gi­je. Iz­ne­na­đe­nje je bi­lo tim ja­če što je sve pri­ča­no iz per­spek­ti­ve sta­re, sle­pe že­ne što ži­v i sa­ma na se­lu i što je sve to is­pa­lo uver­lji­vo i emo­tiv­no ele­gant­no – bez uce­nji­va­nja i kre­ve­lje­nja. Na­rav­no, ni­ko od nas ni­je bio sta­ra sle­pa že­na što zna da će usko­ro umre­ti, ali u Pa­vlo­voj iz­ved­bi uspe­va­mo da po­ve­r u­je­mo u nje­ne mi­sli i emo­ci­je. Žan­rov­ski a hu­ma­no sa iz­v r­snom po­sled­njom re­če­ni­com i sa­mo ma­lec­k im po­sr­ta­nji­ma u to­ku di­ja­lo­ga sa ono­ stra­nim bi­ći­ma ko­ji­ma bi opet ured­nič­ka po­moć bi­la do­bro­do­šla.

Fi­lip Ro­go­v ić: Ru­žni su nam unu­tar­nji or­ga­ni Fi­li­pa u ovoj pri­či ubi­ja pre sve­ga obim – pre­ko tri­de­set stra­na opi­si­va­nja ras­pa­da ljud­ skog dru­štva dok očaj­ni otac kroz Be­o­grad ba­u­lja pre­ma sta­nu u ko­me ži­ve raz­ve­de­na su­ pru­ga i vo­lje­ni sin­čić, pre­se­ca­no fleš­be­ko­v i­ma ko­ji po­ka­zu­ju ka­ko je do sve­ga do­šlo. Da je ovo pri­ča od de­set stra­na, mo­glo bi to da se sa­svim ljud­ski pro­gu­ta, ali da je ovo pri­ča od de­set stra­na, Fi­lip bi mo­rao da je pi­še mno­go di­sci­pli­no­va­ni­je, shva­ta­ju­ći raz­li­ku iz­me­đu psi­ho­lo­škog osli­ka­va­nja li­ko­va i po­na­vlja­nja jed­nih istih ide­ja. Sam osnov­ni mo­tiv – o na­ uč­noj te­o­r i­ji da du­šev­na sta­nja ko­re­spon­di­ra­ju sa „or­ga­ni­ma“ du­še je in­te­re­san­tan ali sa­ svim ne­bi­tan za sa­mu pri­ču ko­ja bi sa­v r­še­no funk­ci­o­ni­sa­la i bez nje­ga i, opet, ured­nik je tre­ba­lo da ov­de ra­zlo­žno uka­že ka­ko Fi­lip pi­še dve pri­če u jed­noj, a ko­je bi mo­žda sreć­ni­je ži­ve­le raz­dvo­je­no.

Rat­ko Ra­du­no­v ić: Po­zna je­sen u Lur­du No, Rat­ko je mo­žda is­pao i naj­ve­će raz­o­ča­re­nje u ovoj po­de­li. Na­rav­no, ne za­to što je nje­go­va pri­ča naj­sla­bi­ja u an­to­lo­gi­ji – da­le­ko od to­ga – već za­to što se od nje­ga na osno­v u do­sa­da­šnjeg ra­da oče­k i­va­lo vi­še. Po­no­vo, ovo je ja­ko du­gač­ka (pe­de­set stra­na) pri­ča na­ tr­pa­na in­te­re­sant­nim mo­ti­v i­ma i li­ko­v i­ma ko­ji u od­sud­nim tre­nu­ci­ma po­ka­zu­ju da ima­ju vi­še od jed­ne di­men­zi­je, sme­šte­na u far­sič­ni svet ko­ji de­lu­je kao da je in­spi­r i­san Pa­he­ko­ vom Le­gi­jom ne­pro­mo­či­vih, ali po­red go­mi­le nu­k le­ar­nih eks­plo­zi­ja, bi­zar­nog ne­kon­sen­ zu­al­nog sek­sa i su­ma­nu­tih kon­tem­pla­ci­ja, ov­de se ne mo­že iš­čač­ka­ti za­plet, rad­nja i ras­plet.

Do­bro, kod Rat­ka je uvek ve­li­k i deo šar­ma ot­pa­dao na ne­ve­ro­vat­no kom­pli­ko­va­nu re­če­ ni­cu ko­jom se slu­ži i, za­i­sta, ova pri­ča po­či­nje re­če­ni­com od po­la stra­ne ko­ja upr­kos svo­joj glo­ma­zno­sti osta­je ele­gant­na do kra­ja, ali ovog pu­ta Ra­du­no­v i­ćev je­zik ni­je do­vo­ljan da iz­ gu­ra sa­la­tu mo­ti­va ko­ja je sa­sta­vlja­na po go­to­vo na­su­mič­nom prin­ci­pu (tu je re­ci­mo po­red sve­ga je­dan go­to­vo be­ke­tov­ski mo­me­nat ob­ja­šnja­va­nja voj­ne stra­te­gi­je ko­ja uklju­ču­je pri­ su­stvo­va­nje je­di­ni­ca sa­hra­ni) i u kraj­njoj su­mi ne da­je ra­zu­mljiv na­ra­tiv.

27

Alek­san­dar Ži­ljak: Čo­por Is­ku­sni Ži­ljak i ov­de is­po­r u­ču­je jed­nu od bo­ljih pri­ča – srp­skom či­ta­telj­stvu će se bez sum­nje do­pa­sti pri­ča u ko­joj Za­greb bi­va raz­o­ren a sta­nov­ni­štvo ote­ra­no u zbe­go­ve, „kao 1991. go­di­ne“ – ma­da vi­še na osno­v u si­gur­nog, ube­dlji­vog je­zi­ka i ne­ko­li­ko šo­kant­nih sce­na ne­go za­to što ima­mo pred so­bom sa­svim ko­he­rent­nu pri­po­vest. Ži­lja­ko­va apo­ka­lip­sa je na­ uč­no­fan­ta­stič­nog po­re­k la, ali joj se za sva­k i slu­čaj na kra­ju pri­dru­žu­je i Isus Hrist sa kr­sta si­šav­ši u fi­na­lu ko­je je po­ma­lo zbr­lja­no i kao da ni­je si­gur­no šta ho­će da ka­že. Uti­sak je da je Ži­ljak ce­lu pri­ču is­kon­stru­i­sao oko ide­je de­gra­di­ra­nja čo­ve­ka (u ovom slu­ča­ju že­ne) na ni­vo zvje­r i u uvje­ti­ma ras­pa­da ci­v i­li­za­ci­je – ali ne kao ne­ka­k ve osu­đu­ju­će op­ser­va­ci­je već, na­pro­tiv, kao evo­lu­tiv­ne nu­žno­sti u ko­joj ima me­sta i za uži­va­nje u fa­mi­li­jar­no­sti ko­ju pru­ža čo­por i za... eh... lju­bav. I ti ele­men­ti pri­če su sva­ka­ko naj­in­te­re­sant­ni­ji, ma­kar uz uva­ža­va­ nje da ne­će baš sva­kom či­ta­o­cu jed­na­ko le­po se­sti gra­fič­k i opi­si so­do­mi­je ko­ju je autor ve­ što is­pi­sao kao ap­so­lut­no ne­za­o­bi­la­zan ele­ment. Po­što je ovo je­di­na iz­da­le­ka por­no­graf­ski in­to­ni­ra­na sto­r i­ja u ovoj zbir­ci i pri­tom vr­lo do­bro na­pi­sa­na, sva­ka­ko vre­di da se is­tak­ne.

Vla­di­mir La­zo­v ić i Ivan Ne­šić: U te­me­lji­ma Zbir­ka se za­v r­ša­va uz puc­nja­v u i eks­plo­zi­je, još jed­nom sa­rad­njom iz­me­đu ve­te­ra­na La­ zo­v i­ća i mla­dog la­va Ne­ši­ća ko­ja, po­no­vo, bo­jim se, ne re­zul­tu­je ide­al­nim pro­duk­tom. U te­me­lji­ma je lju­ta pal­pči­na, pri­ča u ko­joj Sa­ta­na pe­sni­ca­ma pro­bi­ja spra­to­ve Be­o­gra­đan­ ke, ga­đa auto­mo­bi­li­ma sna­ge no­vog svec­kog po­ret­ka što ih je na nje­ga po­slao FBI i sur­f u­je na ta­la­su la­ve ko­r i­ste­ći auto­bus Grad­skog Sa­o­bra­ćaj­nog Pred­u­ze­ća Be­o­gra­da kao da­sku i ovo bi u stri­pu na­de­ve­nom pra­v im do­za­ma fri­vol­nog hu­mo­ra i auto­i­ro­ni­je si­gur­no pro­šlo kao sjaj­na za­ba­va. No, kao pro­za ko­ja sto­ji na po­ma­lo shi­zo­fre­nim te­me­lji­ma, ova se pri­ča vid­no kla­ti.

So­lid­no je to pri­po­ve­da­no, ako ni­šta dru­go, je­zik je bri­tak i so­čan ali pr­v i pro­blem ove pri­če je ap­so­lut­na pre­tr­pa­nost mo­ti­v i­ma. I kelt­ske ru­ne i arap­ska pi­sme­na i tem­pla­r i i vam­ pi­ri i grč­ka mi­to­lo­gi­ja i be­o­grad­ska kan­ce­la­ri­ja FBI – U te­me­lji­ma je kao ne­ko­li­ko epi­zo­da X Fi­les sro­la­nih u sve­sku Lu­na, kra­lja po­no­ći pa po­pu­še­nih uz ra­k i­šti­nu i ja­ganj­ca na ra­žnju.

Sve se to ne kom­bi­nu­je da is­po­r u­či in­te­lek­tu­al­no za­do­vo­lja­va­ju­će fi­na­le – na­pro­tiv, ve­ći­na mo­ti­va is­pa­da po­sve ne­lo­gič­na ako o nji­ma raz­mi­šlja­te – ali auto­re to i ne za­ni­ma mno­go jer nji­ho­vo fi­na­le je iona­ko de­set stra­na opi­sa ak­ci­je i ru­še­nja na­sred Be­o­gra­da ko­je Sa­ta­na i gnu­sni Ame­r i­kan­ci or­ke­stri­ra­ju kao da im je spon­zor Majkl Bej. Sve to u pri­či ko­ja po­či­ nje ni­čim iza­z va­nim Ki­šo­v im ci­ta­tom.

I do­bro, ko vo­li palp, pro­gu­ta­će i to. Pri­ča ipak pa­da ne­do­pu­sti­vo ni­sko na mo­men­te, a opet kao po­sle­di­ca po­me­nu­tih shi­zo­f re­nih te­me­lja ko­je je, opet, tre­ba­lo da is­pe­gla ne­k i po­sve­će­ni ured­nik. Ova­ko Ne­šo­v i­će­va ame­r i­ka­ni­zo­va­na pro­za (oči­bo­du­će re­fe­ren­ce na Su­per­me­na i Sre­br­nog le­ta­ča, re­ci­mo) za­v r­ša­va u če­o­nom su­da­r u sa La­zo­v i­će­v im ne­u­v i­je­ nim an­ti­a­me­r i­ka­ni­zmom ko­ji do­sti­že pam­flet­ske raz­me­re u fi­na­lu i pri­ča zbog to­ga de­lu­je neo­zbilj­no, ne­u­re­đe­no i ne­si­gur­no. Kao, re­k li bi zlob­ni, i sa­ma an­to­lo­gi­ja, ali to bi bi­lo sa­ mo do­pu­šta­nje zlo­vo­lji da go­vo­r i on­da ka­da tre­ba pre­po­zna­ti i po­ten­ci­ja­le ko­ji mo­žda ni­su re­a­li­zo­va­ni zbog od­su­stva čvr­šćeg ured­nič­kog pri­stu­pa.

Uroš Me­ho Smi­lja­nić http://cvecezla.wordpress.com/ http://bit.ly/DJMehoShow (strip kolumna na UPPS)

28

Alek­san­dar Ga­ta­li­ca

DNEV­NIK PO­RA­ŽE­NIH NE­I­MA­RA — Lep, ali ne baš mlad leš —

Dnev­nik po­ra­že­nih ne­i­ma­ra Alek­san­dra Ga­ta­li­ce (Za­vod za udž­be­ni­ke, 2006) po­ kri­va pe­r iod to­kom i ne­po­sred­no po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, vre­me ko­je­ne­i­zo­stav­no ob­li­ku­je sud­bi­ne li­ko­va ove zbir­ke. Iz­u­zev jed­ne pri­če, sve pri­po­ve­sti ve­za­ne su lo­kal­ no, za Ne­i­mar, a ta­ko­đe ih po­ve­zu­je i na­ra­tor ko­ji iz pr­ve ru­ke ili po­sred­no sve­do­či o ži­vo­ti­ma svo­jih su­gra­đa­na.

Ga­ta­li­ca na stra­ni­ca­ma Dnev­ni­ka be­le­ži „si­ću­šne po­ve­sti gra­đe­ne od gi­gant­skog ka­me­nja“, one na ko­je si­gur­no ne­će­mo na­i­ći u isto­r ij­skim spi­si­ma ili bi­o­gra­fi­ja­ma. Te po­ve­sti sa­sta­vlje­ne su od „za­blu­da i ko­me­di­jant­skih pro­ma­ša­ja“ po­ra­že­nih či­je pri­če mo­žda ni­su re­le­vant­ne u ne­kom ši­rem isto­r ij­skom okvi­r u, ali ko­je bi naj­pre tre­ba­lo da se obra­ća­ju in­tim­nom de­lu na­ših sop­stve­nih ži­vo­ta. Ti­me Ga­ta­li­ca po­ku­ša­va da is­tra­ži spre­gu iz­me­đu pod­ve­snog i lič­nog, sme­šta­ju­ći rad­nju u Be­o­grad sa po­lo­v i­ne pro­šlog ve­ka.

U pr­voj pri­či, „Pa­mjat­nik ru­skih pi­ja­ni­sta“, autor od­mah na po­čet­ku iz­no­si svoj na­ um. Obra­ća­ju­ći se di­rekt­no či­ta­o­ci­ma, on pri­zna­je da ne pi­še zva­nič­nu, već „sa­ka­tu i skraj­nu­tu isto­r i­ju“ ju­na­ka sa mar­gi­ne či­je lič­ne tra­ge­di­je de­lu­ju mo­žda ne­va­žno, po­put „mi­še­va, polj­skih bu­ba i mra­va u mra­v i­nja­ku“, unu­tar sve­op­šteg spolj­nog ha­o­sa ra­ta, oku­pa­ci­je i ka­sni­je re­vo­lu­ci­je. Ve­li­k i isto­r ij­ski do­ga­đa­ji ne­ras­k i­di­v i su od po­je­din­ca i to­ka nje­go­vog ži­vo­ta, što ova zbir­ka po­ka­zu­je, pre­do­ča­va­ju­ći nam ra­zor­ne si­le ko­je su štet­ne ko­li­ko po Be­o­grad, to­li­ko i po ži­vo­te Be­o­gra­đa­na.

Ga­ta­li­ca već od pr­ve stra­ni­ce uvla­či či­ta­o­ca u at­mos­fe­r u isto­rij­skog Be­o­gra­da. Pi­šu­ći bes­pre­kor­nim sti­lom, on ve­što ba­ra­ta ter­mi­no­lo­gi­jom i dis­kur­som ta­da­šnjeg pe­r i­o­da, po­ka­zu­ju­ći za­i­sta za­v id­no po­zna­va­nje vre­men­skog raz­do­blja i lo­ka­li­te­ta o ko­ji­ma pi­še.

Me­đu­tim, tu le­ži i naj­ve­ća ma­na zbir­ke, jer sti­če se uti­sak kao da je autor sma­trao da je sa­mo ovo do­volj­no. Iako mu se ni­šta ne mo­že za­me­r i­ti na pla­nu auten­tič­no­sti, nje­ gov do­bro­du­šni i po­let­ni, mo­žda čak i po­ma­lo na­iv­ni ton ipak osta­je na ni­vou „pri­čam ti pri­ču“, ne nu­de­ći ni­šta no­vo i sve­že, ili iza­zov­no, do ni­za ve­što na­pi­sa­nih ku­r i­o­zi­te­ta.

Kao da je hteo da is­pra­v i ovu pro­znu usta­ja­lost, Ga­ta­li­ca po­se­že za me­ta–po­i­gra­va­njem ko­je sa­mo do­dat­no kva­r i­op­šti uti­sak.

U naj­pro­ble­ma­tič­ni­joj, po­sled­njoj pri­či – „Na kra­ju sle­di tač­ka“ – na­ra­tor kre­će da pre­pri­ča­va do­ga­đa­je i de­ta­lje iz pret­hod­nih pri­ča, ne bi li se to­bo­že na­do­ve­zao i sve to za­jed­no za­o­k ru­žio. Za­tim po­či­nje da ob­ja­šnja­va i pre­pri­ča­va sam pro­ces pi­sa­nja do mi­ nu­ci­o­znih de­ta­lja ko­ji ne pred­sta­vlja­ju ni­šta dru­go do pra­zan hod: po­red de­k la­mo­va­nja tru­i­za­ma, Ga­ta­li­ca ide to­li­ko da­le­ko da u jed­nom tre­nut­ku raz­ma­tra tre­ba li ovo ili ono is­pra­v i­ti, ili mo­žda skroz pre­cr­ta­ti, bez ika­k vog zna­ča­ja za op­šti smi­sao ili rad­nju zbir­ ke. Ova­kav post­mo­der­ni­stič­k i pri­stup, na­rav­no, ni­je ni­šta no­vo, ali spor na­sta­je ka­da ne oba­vlja ni­jed­nu dru­gu funk­ci­ju u pri­po­ve­sti osim sa­mo­do­volj­no­sti.

29

Autor ide još da­lje, pre­op­šir­no pre­pri­ča­va­ju­ći Ki­šo­v u En­ci­klo­pe­di­ju mr­t vih ko­ja mu je oči­gled­no po­slu­ži­la kao uzor, ali i kao jef­ti­no sred­stvo za po­pu­nja­va­nje stra­ni­ca. Za­ jed­no sa pri­čom o or­ga­ni­za­ci­ji God­hu­is, Ga­ta­li­ca kre­će u di­gre­si­ju du­gač­ku či­ta­ve če­ti­ri stra­ne za ko­ju se ka­sni­je is­po­sta­vlja da ni­je pre­te­ra­no bit­na. Kao da to ni­je do­volj­no, ono što je ra­ni­je pre­pri­čao, on u is­toj pri­či po­no­vo po­či­nje da pre­pri­ča­va, vr­te­ći se ta­ ko u krug ko­ji odi­še pi­šče­v im iz­van­red­nim sti­lom i ve­šti­nom, ali i ne­do­stat­kom bi­lo ka­k ve re­le­vant­ne ­sa­dr­ži­ne. S dru­ge stra­ne, ono što je­ste zna­čaj­no, Ga­ta­li­ca ne pro­pu­ šta da još do­dat­no za­ku­ca. Ka­ko pri­ča od­mi­če, autor se još vi­še gra­bi za post­mo­der­nu, šal­ta­ju­ći je be­so­muč­no, sve dok na­po­slet­ku sve ne pre­k i­ne i sa­svim luc­ka­sto za­k lju­či da je kraj­nje vre­me „da se na ne­i­mar­ske pri­po­ve­sti ko­nač­no sta­v i – tač­ka.“ „Na kra­ju sle­di tač­ka“ slu­ži kao od­li­čan sa­že­tak simp­to­ma od ko­jih pa­te i pret­hod­ne pri­če u zbir­ci: na­ra­ci­ja se svo­di na pre­op­šir­no pre­pri­ča­va­nje sa do­sta auten­tič­nih, ali su­vo­par­nih po­je­di­no­sti. Pri­če ni­po­što ni­su ka­ta­stro­fal­no lo­še, iz njih oči­gled­no iz­bi­ja is­ku­stvo. Me­đu­tim, uko­li­ko se iz­u­zmu dve ko­je po kva­li­te­tu iska­ču – „Naj­ve­ći rat­ni por­ tre­ti­sta“ i „An­drić pro­tiv An­dri­ća“ –je­di­no vred­no što osta­je je­ste ve­ro­do­stoj­nost isto­ rij­skog raz­do­blja zbog ko­je is­pa­šta­ju osta­li de­lo­v i zbir­ke ko­ji bi tre­ba­lo da bu­du bit­ni­ji. Či­ta­o­ci ko­ji uži­va­ju u pred­rat­nim i po­sle­rat­nim sli­ka­ma Be­o­gra­da si­gur­no će uži­va­ti u ovim stra­ni­ca­ma, ali oni ko­ji tra­že ne­što vi­še osta­će pra­znih ša­ka.

Alek­san­dar Ga­ta­li­ca u Dnev­nik po­ra­že­nih ne­i­ma­ra ne uno­si ni­šta no­vo, bi­lo idej­ no ili u pri­stu­pu, a sva le­po­ta je­zi­ka ne mo­že u pot­pu­no­sti da is­ku­pi do­sad­nji­ka­vost i ba­ja­tost sa­dr­ži­ne.

De­jan Mu­ja­no­vić ne bloguje, obrisao i fejzbuk

30

Djor­đe Ba­jić

OSTR­VO PRO­KLE­TIH Ču­ve­na iz­re­ka ka­ko o knji­zi ne tre­ba su­di­ti na osno­v u ko­r i­ca je jed­na od onih ko­ jih se ni­kad ni­sam dr­žao. Sje­ćam se re­ci­mo zi­me 1999. kad sam u jed­noj be­o­grad­skoj knji­ža­r i na­le­tio na knji­gu Ma­gla Džej­msa Her­ber­ta. Sa odu­še­vlje­njem sam je ku­pio, iako ni­kad ni­sam čuo ni za nju ni za nje­nog auto­ra (tad sam još bio vr­lo mlad i u ho­ror ne­u­pu­ćen). Raz­log? Na ko­r i­ca­ma se na­la­zi­la fan­ta­stič­na sli­ka ne­ka­k vog gad­nog ču­do­ vi­šta ka­ko ču­či na go­mi­li od­sje­če­nih ljud­skih gla­va. Sa­ma knji­ga po­ka­za­la se od­lič­nom i iako ni­je sa­dr­ža­la po­me­nu­to ču­do­v i­šte, bi­lo je sa­svim do­volj­no ka­sa­plje­nja, kr­vo­lip­ ta­nja, po­gi­bi­ja i de­for­ma­ci­ja da se ne osje­tim ni­ma­lo pre­va­re­nim.

Po­en­ta do ko­je po­ku­ša­vam da do­đem je slje­de­ća – vo­lim kad knji­ga ili film is­po­r u­ či ono što obe­ća­va, bi­lo pa­ko­va­njem bi­lo na­slo­vom, a Ostr­vo pro­kle­t ih Đor­đa Ba­ji­ća (Paladin, Beograd, 2010) spa­da upra­vo u tu ka­te­go­r i­ju (ja ću sad da se pra­v im auto­ra ne po­zna­jem lič­no, pa ću ga u na­stav­ku tek­sta zva­ti ime­nom a ne na­dim­kom po ko­me je po­zna­ti­ji u na­šim fo­r um­skim kru­go­v i­ma, ne bih li sa­ču­vao ka­k vu–ta­k vu objek­tiv­ nost). Sli­ku ima­te go­re, da sad ne pre­pri­ča­vam i ne tro­šim dra­go­cjen pro­stor ko­ji mo­gu mno­go bo­lje da is­ko­r i­stim za ba­lje­zga­nje.

Ma­lo isto­r ij­skih po­da­ta­ka: Pri­je mno­go go­di­na bla­že­no­po­čiv­ši* sajt Scre­a­ming Pla­ net or­ga­ni­zo­vao je kon­kurs za krat­ku pri­ču na kom je Đor­đe uče­stvo­vao sa svo­jim če­ dom na­z va­nim Zom­bie Island Por­no Mas­sac­re. Pri­či­ca je go­vo­r i­la o gru­pi­ci por­no zvi­je­zda ko­je su na­ma­mlje­ne na ostr­vo pu­no zom­bi­ja da im po­slu­že za ru­čak. Ono što je bi­lo fru­stri­ra­ju­će u ve­zi s tom pri­čom je­ste što se za­v r­ši­la ta­man kad je po­sta­lo naj­ za­ni­mlji­v i­je. Ro­man Ostr­vo pro­kle­t ih ko­nač­no nam opi­su­je šta se de­ša­va­lo ka­sni­je, a bog­me i ra­ni­je – ori­gi­nal­na pri­ča je, uz od­re­đe­ne iz­mje­ne, na­šla svo­je mje­sto u če­t vr­ tom po­gla­vlju ro­ma­na.

Ostr­vo pro­kle­t ih je, ko­li­ko je me­ni po­zna­to, pr­v i auten­tič­ni srp­ski B–ho­ror u pi­sa­ noj for­mi, ko­ji obo­ža­va­o­ci­ma ova­k ve umjet­no­sti nu­di sve ono što mo­gu da oče­ku­ju od nje – tu su zom­bi­ji (a bog­me i vam­pi­r i), na­o­r u­ža­ne opa­sne raz­bi­ja­či­ce, go­lo­ti­nja, seks, ubi­stva, zlo­či­nač­k i ma­ster­majn­do­v i ko­ji igra­ju je­zi­ve igre s glav­nim ju­na­ci­ma, za­tim zom­bi­ji, por­no zvi­je­zde, vi­dov­nja­ci, Sr­bi, eg­zo­tič­no ostr­vo či­ja lje­po­ta kri­je ne­što je­zi­ vo, za­tim… je­sam li već spo­me­nuo zom­bi­je? U su­šti­ni, re­k lo bi se da je pri­lič­no ne­za­ hva­lan po­sao utr­pa­ti sve ove ele­men­te na jed­no mje­sto, me­đu­tim ne bi se mo­glo re­ći da knji­ga pa­ti od pre­na­tr­pa­no­sti, ono u smi­slu „Do­bro, dao si nam zom­bi­je, a kog će ti đa­vo­la ovaj vam­pir???“. Sva­k i po­je­di­nač­ni ele­ment ima svo­ju svr­hu, čak i onaj ne­sret­ ni vi­dov­njak pre­ma ko­me sam bio vr­lo skep­ti­čan na po­čet­ku.

Objection, your Honor! Domen www.screaming-planet.com je živ i zdrav i iako ne hostuje ne­ kadašnji forum, gazda Phuzzy relativno uredno bloguje prim Zakk

*

31

Ko­nač­no, o če­mu se ov­de do đa­vo­la ra­di? U al­ter­na­tiv­noj… či­ni mi se 2003, ali ne­ moj­te me dr­ža­ti za ri­ječ, pro­šlo je već vi­še mje­se­ci ka­ko sam či­tao knji­gu i ne sje­ćam se da se vri­je­me de­ša­va­nja eks­pli­cit­no u njoj na­vo­di, ta­ko da je sve za­sno­va­no na mo­jim ta­da­šnjim pro­ra­ču­ni­ma za ko­je sam za­bo­ra­v io na če­mu su za­sno­va­ni, da­k le u al­ter­ na­tiv­noj sma­tra­će­mo 2003. go­di­ni, ka­da je pri­su­stvo vam­pi­ra u na­šem svi­je­tu svi­ma po­zna­to i pri­hva­će­no, ne­gdje na pe­r i­fe­r i­ji Los An­đe­le­sa dej­stvu­je Agen­ci­ja™ či­ji je li­der iz­v je­sni En­glez zva­ni Tri­stan Ra­ni­ster, a či­ji je po­sao da… rje­ša­va pro­ble­me. U su­šti­ni – ako ima­te peh sa ne­k im mon­stru­mom ili kr­vo­pi­jom dru­ge vr­ste, Agen­ci­ja je vaš čo­ vjek. Do­tič­na Agen­ci­ja je pot­pu­no mul­ti­na­ci­o­nal­na, ma­da u njoj do­mi­ni­ra­ju Sr­bi (?!?), što bi mo­žda mo­glo da se ob­ja­sni či­nje­ni­com da je Đor­đe Ba­jić na­še go­re list i da je ovo ne­ka vr­sta lo­kal­pa­tri­o­ti­zma, na­lik na Kar­la Ma­ja.

Uglav­nom, po­me­nu­ta Agen­ci­ja do­bi­ja za­da­tak da sa Ostr­va pro­k le­tih (u in­do­ne­zij­ skom ar­hi­pe­la­gu) iz­v u­če por­no zvi­je­zdu ko­ja je ta­mo za­gla­v i­la. Raz­log – po­me­nu­to ostr­vo je pu­no zom­bi­ja. Tri­stan u ak­ci­ju ša­lje kom­ple­tan tim i uvje­ren je da će sve pro­ ći bez pro­ble­ma. Raz­log – Agen­ci­ja već du­go sa­ra­đu­je sa eks­cen­trič­nim vi­dov­nja­kom Gre­go­rom Sam­som(!), ko­ji ih una­pri­jed oba­v je­šta­va o to­me da li će ak­ci­ja bi­ti uspje­šna ili ne. Ta­ko oni pri­hva­ta­ju sa­mo one slu­ča­je­ve za ko­je se zna da u nji­ma ni­ko iz eki­pe ne­će bi­ti po­v ri­je­đen ili rok­nut. Ovo iz­gle­da pri­lič­no fa­tal­no po at­mos­fe­r u knji­ge jer gdje je na­pe­tost, gdje je ten­zi­ja, gdje je gro­zni­ča­vo iš­če­k i­va­nje dok se iden­ti­fi­ku­je­mo sa Mar­kom i ostat­kom ti­ma i stri­je­pi­mo i gric­ka­mo nok­te oče­ku­ju­ći da ih sva­kog tre­ nut­ka ne­što zgra­bi iz obli­žnjeg or­ma­ra?

Pa, ovo je ri­je­še­no na vr­lo jed­no­sta­van i oči­gle­dan na­čin – od­mah po is­k r­ca­va­nju na ostr­vo tim upa­da u gad­nu ne­vo­lju, ras­cje­plju­je se na dva pot­pu­no izo­lo­va­na di­je­la i vr­lo br­zo po­sta­je ja­sno da ih je vi­dov­njak pre­ve­slao. Ta­ko­đe po­sta­je ja­sno da je ne­ko za­mi­je­sio čor­bu mno­go gad­ni­ju od ne­ko­li­ko glad­nih zom­bi­ja – na­i­me, na­ši he­ro­ji ot­ kri­va­ju da je na ostr­v u na­pra­vlje­na sce­no­gra­fi­ja iz Ča­rob­nja­ka iz Oza, tj. da su po­sta­li dio su­ma­nu­tog ri­a­li­ti šo­ua (?) ko­ji kom­bi­nu­je ovaj van­v re­men­ski kla­sik sa ta­ko­đe van­ vre­men­skim stva­r i­ma kao što su seks i zom­bi­ji. Je­di­na oso­ba ko­ja mo­že da pre­o­k re­ne tok do­ga­đa­ja je Lu­lu Du­brov­na, srp­ska ver­zi­ja Alis iz Re­si­dent Evil se­r i­ja­la, s tom raz­li­ kom što Lu­lu kao oruž­je uglav­nom ko­r i­sti svo­je šti­k le (ako mi­sli­te da je ovo ne­e­fi­ka­sno, pi­taj­te ka­ko se osje­ća­ju oni zom­bi­ji ko­ji­ma su te šti­k le ras­co­pa­le gla­ve). Njen po­sao je da odr­ži une­sre­će­ne por­no zvi­je­zde u ži­vo­tu do­volj­no du­go dok im se ne pri­dru­ži dru­ gi dio ti­ma i/ili dok se ne pro­bu­di vam­pir ko­jeg su po­ni­je­li sa so­bom. Pro­blem je što po­red de­mo­li­ra­nja zom­bi na­pa­sti kon­stant­no mo­ra da vo­di ra­ču­na i o ne­spo­sob­nom Mar­ku, ko­ji na sva­kom ko­ra­ku sa­mo pra­v i pro­ble­me.

Za raz­li­ku od ne­k ih po­zna­ti­jih ostva­re­nja kao što su Zlo­čin i ka­zna ili Ma­gla Džej­ msa Her­ber­ta, ko­je su na­mi­je­nje­ne svi­ma, Ostr­vo pro­kle­t ih ci­lja na re­la­tiv­no uzak kru­žok ho­ror fa­no­va, ko­ji ne sa­mo da vo­le zom­bi­je (to se valj­da pod­ra­zu­mi­je­va?), već su i či­ta­li Ča­rob­nja­ka iz Oza, vo­le fil­mo­ve kao što su Ho­stel i Saw i ne sme­ta im da se ju­na­k i­nje za­rad vi­ših ci­lje­va po­v re­me­no raz­go­li­te. Za­ni­mljiv je pri­stup opi­si­ma – iako na­si­lja, ču­do­v i­šta, sek­sa i go­lo­ti­nje ima na sva­kom ko­ra­ku, za­pra­vo vr­lo ma­lo to­ga je opi­sa­no pre­tje­ra­no eks­pli­cit­no. Sje­ćam se tek jed­ne ili dvi­je sce­ne sa ras­co­pa­va­njem gla­ve i pro­si­pa­njem mo­zgo­va, a i vr­lo je ma­lo du­pe–si­se–bra­da­v i­ce–por­nja­va eks­pli­ cit­nih opi­sa sek­su­al­nih aka­ta. Me­đu­tim, ni u jed­nom tre­nut­ku se ne­će­te osje­ća­ti za­k i­ nu­tim za ove stva­r i, jer ova knji­ga ima tu do­bro po­zna­tu at­mos­fe­r u (do­sta na­bu­dže­nog, do­du­še) B ho­ro­ra i ako ste po­gle­da­li do­volj­no ta­k vih, va­ša ma­šta će da oba­v i osta­tak 32

po­sla. Za­hva­lju­ju­ći na­da­sve za­ni­mlji­voj pri­či i sa­stoj­ci­ma ko­je obo­ža­va­mo svi mi ko­ji spa­da­mo u go­re opi­sa­nu cilj­nu gru­pu, ovo je knji­ga ko­ju je te­ško osta­v i­ti iz ru­ku, osim ako ni­ste re­ci­mo na od­mo­r u u Grč­koj, pa tre­ba da ide­te na ne­k i iz­let i da se spre­mi­te za to. I osim ako ste ne­k i nam­ćo­ra­sti pro­fe­sor fran­cu­ske knji­žev­no­sti or so­met­hing.

Sko­ro ci­je­lim to­kom (ili to­kom sko­ro ci­je­log?) či­ta­nja imao sam sja­jan osje­ćaj ti­pa „Hej, pa ovo ko da je pi­sa­no spe­ci­jal­no za me­ne! Bring it on!“. Pred­nost Ostr­va pro­k le­tih u od­no­su na pro­sje­čan B film je u to­me što tra­je mno­go du­že i što će vas gri­ja­ti da­ni­ma to­kom hlad­nih zim­skih no­ći, dok film is­pu­ca­te za u vr’ gla­ve dva sa­ta.

E sad da ma­lo cje­pi­dla­či­mo. Po­red go­re po­me­nu­tih neo­spor­no do­brih stra­na, knji­ ga ima i ma­ne, ne­ke sit­ni­je a ne­ke krup­ni­je, ko­je ću po­ku­ša­ti da opi­šem što je mo­gu­će de­talj­ni­je, ma­da mi je već do­sta to­ga iz­v je­tri­lo iz gla­ve i osta­v i­lo mje­sto za ra­zno­ra­zne ma­te­ma­tič­ke in­duk­ci­je, re­la­ci­je, funk­ci­je, ba­ze po­da­ta­ka i šta ti ja znam.

Pr­vo i osnov­no je:

1. Stil U su­šti­ni, mo­glo bi se re­ći da je knji­ga na po­je­di­nim mje­sti­ma do­sta stil­ski ne­is­pe­ gla­na. Po­v re­me­no na­i­đe ne­ka­k va re­če­ni­ca ili čak či­tav pa­sus od ko­jeg se jed­no­stav­ no na­mr­šti­te i po­mi­sli­te ka­ko to jed­no­stav­no ne funk­ci­o­ni­še. Ne­moj­te me tje­ra­ti da vam na­vo­dim pri­mje­re jer ni­sam bio to­li­ko bes­po­slen da dr­žim u ru­ci pa­pir i olov­ku (uosta­lom, ka­ko bih on­da ru­ko­vao knji­gom?) pa da sve za­pi­su­jem. Što mi pa­da na pa­ met ova­ko na­pa­met je re­ci­mo „To, lut­ko!“ na­v i­ja­nje pred mo­ni­to­rom ili po­v re­me­ni auto­ro­v i ko­men­ta­r i ti­pa „ho­će to od se­k i­ra­ci­je“ itd. Ovo zna da za­sme­ta i da po­v re­me­ no ru­i­ni­ra ugo­đaj i ne­ka­ko me pod­sje­ća (opet) na Džej­msa Her­ber­ta, či­je dje­lo Ot­hers ima vje­ro­vat­no naj­bo­lju ide­ju i naj­za­ni­mlji­v i­ju pri­ču, a zna­čaj­no je osla­blje­no neo­bič­ no tan­k im sti­lom.

2. Di­ja­lo­zi Ni­ko ni­je oče­k i­vao De­ad­wo­od, ali mi­slim da bi di­ja­lo­zi mo­ra­li da bu­du ma­lo ma­što­ vi­ti­ji. Sve se uglav­nom svo­di na ge­ne­r ič­ke kon­sta­ta­ci­je oči­gled­nog ili tu­go­va­nje ili to­me slič­no, jed­no­stav­no ne­ma li­ka ko­ji bi svo­jim vic­ka­stim op­ser­va­ci­ja­ma i ko­men­ta­r i­ma ma­lo ras­te­re­tio at­mos­fe­r u. Zdru­ge stra­ne, ovo tre­ba shva­ti­ti uslov­no, jer ipak je knji­ga omaž B ho­ro­ri­ma, ko­ji ge­ne­ral­no ne­ma­ju baš šek­spi­rov­ske di­ja­lo­ge, if ju get maj mi­ning.

3. Li­ko­v i Li­ko­v i u ovoj knji­zi okvir­no mo­gu da se svr­sta­ju u če­ti­r i gru­pe: fa­ce­ti­ne ko­je raz­va­ lju­ju (Lu­lu, vam­pir Ča­slav), sim­pa­tič­ni (Tom Strong, Ka­ra Kri­stal, itd.), na­por­ni (Be­ ba, Mar­ko) i re­la­tiv­no ne­bit­ni (ve­ći­na osta­lih). Što se ti­če Be­be, Đor­đe je ulo­žio do­sta tru­da da nam is­pri­ča nje­nu bi­o­gra­fi­ju i to je li­je­po, ali mi­slim da ta pri­ča tre­ba da bu­ de ne­ko odvo­je­no dje­lo. Nje­no smu­ca­nje po ita­li­jan­skim B fil­mo­v i­ma je in­te­re­sant­no i ne pred­sta­vlja pro­blem što se ti­če… in­te­re­sant­no­sti (duh!), ali ipak u zna­čaj­noj mje­r i uti­če na to da pra­va ma­k lja­ža poč­ne re­la­tiv­no ka­sno. Po­red to­ga, nje­na svr­ha je uglav­ nom da ku­ka i bri­ne za svog se­stri­ća, što je li­je­po i po­što­va­nja do­stoj­no za jed­nu tet­ku, ali vje­r u­jem da bi ve­ći­na kr­vo­žed­nih ho­ror obo­ža­va­la­ca (myself in­clu­ded) vo­lje­la da umje­sto to­ga vi­di vi­še kla­nja, pr­ven­stve­no od stra­ne Lu­lu i Ča­sla­va. Kad smo već kod po­me­nu­tog vam­pi­ra, mno­go vi­še bih vo­lio da nam je umje­sto Be­bi­ne pri­če is­pri­ča­na

33

nje­go­va, mi­slim pri­ča. Me­đu­tim, ka­ko ču­jem, to će mo­žda da se de­si u no­voj an­to­lo­gi­ji Go­ra­na Skro­bo­nje, ta­ko da to želj­no iš­če­ku­je­mo. Što se Mar­ka ti­če, on je stan­dard­ni na–po­čet­ku–me­ku­šac–ko­ji–tre­ba–da–po­sta­ne– čo­v jek, ali to nje­go­vo pre­t va­ra­nje u ljud­sko bi­će je to­li­ko du­go­tra­jan pro­ces da se već svi­ma po­peo na vrh gla­ve, vje­r u­jem čak i svo­joj tet­k i. Mi­slim da se on svo­joj tet­k i po­ peo na vrh gla­ve, a ne da ja vje­r u­jem svo­joj tet­k i. Mi­slim, to da ja vje­r u­jem svo­joj tet­k i se valj­da pod­ra­zu­mi­je­va. Su­ma su­ma­r um, Mar­ko je kon­stan­tan te­ret i za čla­no­ve eki­ pe i za či­ta­o­ca i mi­slim da ga je tre­ba­lo mo­men­tal­no eks­ter­mi­ni­sa­ti i oče­ku­je­mo da se u na­stav­ku po­tru­di i oprav­da po­v je­re­nje ko­je mu je uka­zao autor osta­v iv­ši ga u ži­vo­tu.

Za­jed­no sa ovim ide go­re po­me­nu­ta stal­na Be­bi­na bri­ga i ku­ka­nje ‘oće li joj ne­ko rok­nu­ti se­stri­ća, pa on­da tje­še­nja pri­sut­nih čla­no­va eki­pe itd. i sve se to na ne­k im mje­ sti­ma pre­pli­će sa de­ša­va­nji­ma na Ostr­v u pro­k le­tih, ko­ja su mno­go za­ni­mlji­v i­ja.

Ge­ne­ral­no mi­slim da je sve ovo sa­dr­ža­no u pr­ve tri tač­ke mo­glo la­ko da se iz­bjeg­ne da je Đor­đe utr­pao ma­lo vi­še hu­mo­ra u sve to. Do­đa­vo­la, ipak su u pi­ta­nju iz­mi­šlje­ni li­ko­v i i ne­ma po­tre­be da se šte­de – ma­lo vi­še ni­hi­li­zma, ci­ni­zma, sar­ka­zma i or­ga­zma ne bi ško­di­lo. Par­don, ovog po­sljed­njeg ima sa­svim do­volj­no.

Ide­mo da­lje:

4. Ne znam ka­ko da na­zo­vem ovu tač­ku Ovo pod 4 tre­ba shva­ti­ti sa­mo uslov­no kao ma­nu jer ni­čim ne ome­ta či­ta­nje, ali ipak eto da spo­me­nem. Na­i­me, struk­tu­ra knji­ga i ba­ra­ta­nje li­ko­v i­ma po­ma­lo je neo­bič­no.

Spo­me­nuo sam već da su nam de­talj­no opi­sa­ni Mar­ko i Be­ba, da fa­li re­ci­mo Ča­sla­vo­va pri­ča itd, a do­dao bih da bi bi­lo sjaj­no da nam je de­talj­ni­je opi­sa­no ka­ko je Ba­va po­ sta­la Ostr­vo pro­k le­tih. Do­du­še, tu sa­svim si­gur­no ima ma­te­r i­ja­la za po­se­ban ro­man.

E sad, Agen­ci­ja ka­ko re­ko­smo sa­dr­ži ve­li­k i broj ope­ra­ti­va­ca, me­đu­tim ne vi­dim ko­ ja je svr­ha nji­ho­vog uvo­đe­nja kad sko­ro kom­ple­tan tim već na sa­mom po­čet­ku osta­je pot­pu­no izo­lo­van od do­ga­đa­ja i tek se na kra­ju pri­dru­že ak­ci­ji. Ov­de se na­rav­no pra­ vi­mo da je ovo pot­pu­no izo­lo­van ro­man, me­đu­tim sva­ka­ko da oče­ku­je­mo da Đor­đe is­pu­ni obe­ća­nje s kra­ja knji­ge i na­pi­še na­sta­vak, ko­ji bi sve to po­k rio. Na kra­ju kra­je­va, tre­ba da se pro­du­bi i pri­ča o ri­val­stvu Ča­sla­va i Mar­ka oko Lu­lu, ma­da ne vi­dim ka­ko iz­me­đu pra­vog vam­pi­ra i ne­kog ko pod­sje­ća na Ro­ber­ta Pe­tin­so­na ili Tej­lo­ra Lot­ne­ra uop­šte mo­že da bu­de di­le­me. No, ka­ko ka­žu, lju­bav je glu­va. Par­don, sli­je­pa.

I ko­nač­no:

5. Ob­ja­šnja­va­nje re­fe­ren­ci Kao što mo­že­te i da oče­ku­je­te, Đor­đe, kao ve­li­k i po­zna­va­lac ho­ror fil­ma (a iz­gle­da i fil­mo­va za od­ra­sle?!), obo­ga­tio je knji­gu ra­znim re­fe­ren­ca­ma na ovaj svi­ma omi­lje­ni ža­nr, me­đu­tim do­sta njih gu­bi na sna­zi jed­no­stav­nom či­nje­ni­com da ih je autor ob­ja­ snio, što vam je ko da ob­ja­šnja­va­te vic. Ko skon­ta, skon­ta i štaš mu sad. Npr. mi­slim da ni­je tre­ba­lo da se eks­pli­cit­no na­vo­di oda­k le je Lu­lu po­ku­pi­la svo­je pre­zi­me, ma­da ovo vo­di do vr­lo sim­pa­tič­ne si­tu­a­ci­je kad se Mar­ko iz­bla­mi­ra svo­jim ne­zna­njem da su Šre­de­ro­v i Lju­di mač­ke za­pra­vo ri­mejk.

34

Ovo je vr­lo fil­mič­na knji­ga, što je oči­gled­no sjaj­no, ali s dru­ge stra­ne i pro­blem, jer ono što iz­gle­da su­per na ekra­nu ne mo­ra oba­ve­zno da bu­de su­per i u pi­sa­noj for­mi. Đor­ đe se uglav­nom za­do­vo­ljio ti­me da nam is­pri­ča do­ga­đa­je i ni­je se (sre­ćom) za­dr­ža­vao na opi­si­ma ra­zno­ra­znih šu­ma, pla­ni­na, gra­do­va, ban­de­ra i sl., ali re­če­ni­ce je sva­ka­ko tre­ ba­lo ne­ka­ko obo­ga­ti­ti. Knji­ga ko­ja pa­ti od slič­nog pro­ble­ma je Put za Mars Eri­ka Aj­dla.

I tu sam, kao i ov­de, po­mi­slio „Do­đa­vo­la, ho­ću da gle­dam film po ovo­me i to od­mah!“, ma­da je ima­la ne­ke blen­ta­ve di­ja­lo­ge i opi­se. Po­sto­je ne­ke na­zna­ke da bi po Ostr­vu pro­kle­t ih stvar­no mo­gao da se sni­mi film (eg­zo­tič­ni in­do­ne­žan­ski ar­hi­pe­lag, tj. jed­no nje­go­vo ostr­vo, bio bi za­mi­je­njen Go­lim oto­kom, što uka­zu­je na od­re­đe­ni dru­štve­ni ko­men­tar, ali ja se na­dam, ako fil­ma bu­de, da će auto­r i ipak da se ori­jen­ti­šu na krv i go­lo­ti­nju a ne na dru­štve­ni ko­men­tar). U film­skoj ver­zi­ji za Lu­lu pred­la­žem Mi­lu Jo­vo­ vić, za Ča­sla­va – Ser­ge­ja Tri­f u­no­v i­ća, a za Mar­ka – Ne­cu iz Sreć­nih lju­di. Over and out.

P.S. Upra­vo sam pri­mi­je­tio da je ovaj ri­v ju dug sko­ro kol­ko i sa­ma knji­ga.

Alek­san­dar Har­ve­ster Ja­njić http://spo­ra­far­ma.blog­spot.com/ @ozonskarupa

35

Jezici u

GOSPODARU PRSTENOVA Budući da imam sklonosti ka istraživanju jezika i da su oni moja najveći hobi, nije teško shvatiti šta me je privuklo Tolkinovim jezicima i odabiru ove teme za maturski rad. Tolkin je uspeo da u svoje jezike ubaci muziku finskog i grčkog, skandinavske legende i tačnost latinskog jezika. Jasno je da nije lako ovladati ovakvim jezikom, ali to je samo izazov za pisanje ovakvog rada. Da bi se ovladalo jezikom, mora se znati njegova gramatika, istorija, sve one pojedinosti za koje je tvorac mislio da su važne. Đorđe Stojanović (Đorđe je rođen devedes’ prve, studira Filozofski u Nišu. Voli da učestvuje u kon­ kursima i nagradnim igrama, a zahvaljujući poznavanju Futurame dobio je i put na Eurocon 2011. Ovo je skraćena verzija njegovog maturskog rada. Nadamo se da će se i dalje baviti fantastikom.)

Prolog Pored istorijski izraslih svetskih jezika, postoje i veštački jezici međunarodne komuni­ kacije. Oni su planske tvorevine pojedinaca ili grupa koje nisu ničiji maternji jezik, nego služe kao dopunsko, pomoćno sredstvo opštenja između predstavnika raznih jezika. Po­ čevši od 18. veka, konstuisano je nekoliko stotina takvih jezika (otprilike toliko i pisama).

Najpoznatiji od njih su esperanto, loglan, ložban, slovio, evropajo; dok je na na­ šim prostorima verovatno najpoznatiji šatrovački. Sve je počelo sa esperantom, radom Ludviga Lazara Zamenhofa. Počeci veštačkih jezika u književnosti su novijeg datuma. Prvi je sa eksperimentima sa veštačkim jezicima počeo upravo Tolkin, a nakon njega se javio i Orvel u svojoj knjizi 1984. Poznat je i primer klingonskog jezika, iz televizijske serije Zvezdane staze, koji je stvorio američki lingvista Mark Okrand.

Tolkin je stvorio oko petnaest veštačkih jezika za vreme svog života, ali je samo neko­ liko od njih detaljno razradio. Prvi njegov veštački jezik je bio animalik, koji se sastojao od imena životinja i brojeva. Ovim jezikom se sporazumevao sa svojim sestrama u detinj­ stvu. Nakon njega, stvorio je nevbosh, naffarin i druge. Najrazvijeniji Tolkinovi jezici su quenya (kvendijski), sindarinski, sa posebnim pismom tengwar (tengvar).

O ovim jezicima, kao i o khuzdulu (patuljačkom), valarskom i crnom govoru će biti govora u nastavku.

Pisanje i jezici Prvi zapisi Džona Ronalda Ruela Tolkina datiraju iz perioda Prvog svetskog rata, to jest između 1914. i 1917. godine. Tada su nastale Zaboravljene priče. Ovaj Tolkinov prvenac nije

36

značio puno u njegovoj karijeri, ali je defintivno označavao preokret u njegovom dotadaš­ njem životu. Međutim, pravi sudbonosni trenutak nije došao sve do proleća 1931. godine.

Tolkin je u to vreme radio kao predavač na Oksfordskom univerzitetu i jednog popod­ neva je pregledavao pismene zadatke svojih učenika. Kako je to bio veoma monoton posao, Tolkin je sa zadovoljstvom odahnuo kada je uočio neispisanu stranu u radu jednog učenika, jer je to značilo manje pregledavanja. Međutim, baš je ta prazna strana bila presudna za njegov uspon u ulozi pisca. Naime, on je na toj strani, potpuno iznenada, napisao rečeni­ cu: „U rupi u zemlji živeo je hobit.”

To ga je nateralo da ubrzo potom započnu jednu epsku priču koja bi Engleskoj predstav­ ljala prvu pravu mitologiju, još od Beovulfa. Proučavanje jezika, nordijske i arturijanske legende, kao i sve ostale stvari koje je Ronald voleo i proučavao bile su brižljivo utkane u ovu epsku priču koja je prethodila još jednoj epskoj priči, samo ovog puta priči neverovat­ nih razmera. Hobit je prvenstveno bio osmišljen kao knjiga za decu, budući i da je pisao zarad svoje dece. Tolkinov rukopis je dospeo do izdavačke kuće Allen&Unwin, koja nije bila baš najodlučnija u izdavanju ove knjige za decu. Međutim, direktor ove izdavačke kuće prepustio je svom sinu da odluči o sudbini knjige, koji je, pročitavši knjigu, napisao sledeći izveštaj: “Bilbo Baggins je bio hobit koji je živio u hobitskoj rupi i nikada nije težio pustolovinama, dok ga čarobnjak Gandalf i njegovi patuljci nisu nagovorili da ode. Proveo je vrlo uzbudljivo vreme boreći se s goblinima i vargovima; na kraju su stigli do Usamljene planine i ubili zmaja Smauga i nakon strašne bitke s goblinima, vratio se kući – zanimljivo!

Ovoj knjizi, uz mape koje ima, nisu potrebne nikakve ilustracije, dobra je i obraća se svoj deci od 5 do 9 godina.”

Tako je Hobit dobio priliku. Knjiga je prodana u rekordnom roku, a izdavači iz ove kuće su tražili novu priču o hobitima. Gospodar Prstenova je došao na red. Rad na ovoj knjizi je trajao decenijama, kako on nikada nije bio potpuno zadovoljan završnom verzijom knji­ ge. Osim toga, imao je i puno problema sa izdavačem. Allen&Unwin nisu želeli da izdaju ovu knjigu zajedno sa Silmarilionom, a takođe su želeli da podele knjigu u tri dela, što se na kraju i desilo. U međuvremenu je on tražio i druge izdavače, ali ni oni nisu ispunjavali njegove uslove. Na kraju se vraća izdavačkoj kući Allen&Unwin, deli knjigu na tri dela: Družina Prstena, Dve kule, Povratak kralja i izdaje je. Knjiga dobija izvanredne kritike, a Tolkin nastavlja da radi na dodacima kao što su mape, rune, jezici…

Filologija, nauka o jezicima, ostala je najveća Tolkinova ljubav. Govorio je puno jezika, od velškog i gaelskog, preko francuskog, španskog, italijanskog , nemačkog i holandskog, pa sve do finskog i litvanskog (srpski je sa razumevanjem čitao). Kao lingvista, stvorio je čak petnaest jezika, od kojih su kvendijski i sindarinski najrazvijeniji, a o njima će se naj­ više govoriti u ovom radu.

Kvendijski jezik (Quenya) Kvendijski jezik je, pored sindarinskog, najsavršeniji jezik Međuzemlja. Imao je bogatu istoriju i potpunu gramatiku (koja nije cela sačuvana). Kvendijski je nastao po uzoru na finski jezik, što se može primetiti u glasovnoj strukturi i melodiji jezika.

Tolkinova istorija kvendijskog jezika Kvendijski ili jezik vilenjaka je najpoznatiji jezik Međuzemlja. Imao je dva dijalekta, vanjarinski i noldorinski.

37

Neko bi mogao pomisliti da je kvendijski jezik arhaičan, jer čuva mnoge oblike iz ori­ ginalnog vilenjačkog jezika. Ovo i nije toliko čudno, uzimajući u obzir da je kvendijski najstariji vilenjački jezik. Kvendijski takođe pozajmljuje neke reči iz valarskog, o kome će kasnije biti reči.

U Silmarilionu, u poglavlju 6 se pominje da je Rumilovim izumom pisma kvendijski postao prvi pisani jezik. Iako se od tada sindarinski podjednako brzo razvijao kao i kve­ nijski, sindarinski je odbacio mnoge stvari koje je kvendijski zadržao, pa je samim tim, u godinama koje su došle, kvendijski imao bolju osnovicu za proširivanje rečnika svog jezika.

Ako zaboravimo zamišljenu istoriju ovog jezika, quenya ili tada qenya, datira iz 1915. godine, kada je dvadesettrogodišnji Tolkin napravio Leksikon kvendijskog. Ova knjižica je u kasnijim godinama bila bezbroj puta dorađivana, sve dok nije dobila svoju kranju for­ mu kada je izdata sa Gospodarom prstenova, Tolkin je rekao da je kvendijski zapis zasno­ van na latinskom, i da će se pronaći mnogo sličnosti u pisanju, dok je zvučao kao finski i grčki. Polako je grčki nestajao iz kvendisjkog, sve dok nije postao jedinstvena mešavina latinskog i finskog.

Najduži zapis iz kvendijskog u knjizi Gospodar prstenova je Galadrijelina tužbaljka, u originalu Namárië.

Fonologija kvendijskog jezika Kvendijski jezik ima pet dugih á, é, í, ó, ú i pet kratkih vokala a, e, i, o, u. Vokal a se često koristi. Kvalitet vokala je sličniji španskom ili italijanskom nego engleskom, a može se reći da je sličan i srpskom. Međutim, Tolkin je pisao dijarezu svuda gde je bilo potrebno naglasiti da vokal nije nečujan (Eärendil, čita se Earendil). Diftonzi u kvendijskom su ai, au, oi, ui, eu, iu. Plozivi b, d, g se pojavljuju samo u suglasničkim grupama mb, nd/ld/ rd and ng. Ne postoje suglasničke grupe koje stoje na početku reči osim cw, ty, ny i nw.

Suglasničke grupe koje mogu stajati između vokala su cc, ht, hty, lc, ld, ll, lm, lp, lqu, lt, lv, lw, ly, mb, mm, mn, mp, my, nc, nd, ng, ngw, nn, nqu, nt, nty,nw, ny, ps, pt, qu (umesto cw), rc, rd, rm, rn, rqu, rr, rt, rty, rs, rw, ry, sc, squ, ss, st, sty, sw, ts, tt, tw, ty, x. Slovo c se uvek čita kao srpsko k.

Imenice U kvendijskom jeziku postoje dve vrste imenica. Prvoj vrsti pripadaju one koje se za­ vršavaju na -a, -o, a u nominativu plurala imaju nastavak -r. Drugoj vrsti pripadaju one koje se završavaju na -ë, a u nominativu pluralu imaju nastavak -i.

Kvendijski jezik ima deset padeža i četiri broja. Padeži su: nominativ, akuzativ, dativ, genitiv, lokativ, instrumental – jednaki padežima u srpskom jeziku, posesiv – jednak po­ sesivnom genitivu, ablativ – jednak latinskom ablativu, a srpskom ablativnom genitivu, ukazuje na odvajanje, alativ – označava pravac kretanja, sličan dativu u srpskom jeziku, i nepoznati padež – ponekad menja lokativ, nije znana njegova druga svrha. Četiri broja koja neguje kvendijski su singular (jednina), dual, plural (množina) i partitivni plural. Dual predstavlja broj koji označava dve stvari prirodno povezane, na primer dve ruke jednog tela ili dva oka na glavi. Plural je jednak našoj množini, s tim što ako se upotrebi bez člana ispred njega označava rasu ili vrstu tog pojma, na primer ljudi kao vrsta ili ptice kao vrsta životinja. Partitivni plural označava neke od pripadnika jedne vrste i on se ne pojavljuje u srpskom jeziku.

38

Budući da u svom sistemu nemaju pridevske prisvojne zamenice koje stoje posebno, u kvendijskom jeziku postoje nastavci koji zamenjuju ove zamenice. To su: -nya (moj), -lya (Vaš), -tya (tvoj), -rya(njegov), -mma (naš), -lma (naš), -lwa(naš), -lla (vaši), -nta (njihov). Često dolazi do asimilacije suglasnika pri lepljenju ovih nastavaka, pa bi tako recimo reč brat u kombinaciji sa prisvojnim završetkom naš glasila: toron + -lwa = torollwa (naš brat).

Članovi Kvendijski ima određeni član i koji označava posebnu jedinku. Ne postoji neodređeni član. Često se ovo nadoknađuje prostim izostavljanjem člana i. Određeni član i se takođe javlja u varijanti ‘n, najčešće kada dve reči, od kojih je prva imenica, a druga pridev, po­ činju na samoglasnike.

Glagoli U kvendijskom jeziku postoji pet glagolskih vremena i to su: aorist, prezent, perfekat, prošlo vreme i futur. Glagoli koji se menjaju se dele u dve geupe, na glagole sa suglasničkom osnovom i na glagole na -a.

Aorist je najprostije vreme. Za razliku od srpskog aorista, kvendijski aorist iskazuje radnju koja je činjenična, koja se uvek dešava, zatim radnju koja se dešava u ovom trenut­ ku ili situaciju koja se razvija. Po ovim karakteristikama više odgovara srpskom prezentu.

Kvendijski prezent se često poklapa sa aoristom, ali se češće upotrebljava za radnju koja se dešava u trenutku i kratko traje. Ne koristi se, nasuprot srpskom prezentu, u relativ­ nim značenjima. Najprostiji glagolski oblik koji služi za iskazivanje radnje koja se desila u određenom trenutku u prošlosti je prošlo vreme. Perfekat se koristi za iskazivanje radnje u prošlosti koja se završila, ali ima vidljive posledice u sadašnjosti. Ne postoji od­ govarajuće vreme u srpskom jeziku, a u engleskom njemu odgovara Present Perfect Tense.

Futur ima potpuno isto značenje kao i futur u srpskom jeziku.

Glagoli koji se menjaju imaju tematske vokale (kao u latinskom) i u svojoj promeni ra­ zlikuju samo u tematskim vokalima, dok su nastavci za lica isti.

Pridevi Većina prideva se završava na -a. To su na primer: laica (zelen), vanya (pošten), melda (drag, voljen). Postoje i pridevi koje se završavaju na -ë, kao što je carnë (crven). Naj­ manje ima prideva koji se završavaju na -n, a takvi su firin, qualin, dva prideva koji znače mrtav.

Pridevi se sa imenicama koje opisuju slažu u broju (ne razlikuju rodove). Pridevi koji se završavaju na -a, u množini imaju nastavak -ë; dok pridevi koji se završavaju na -ë ili na -n, u množini imaju nastavak -i­. Na primer: vanya vendë (prelepa devojka) > vanyë vendi (prelepe devojke) laurëa lassë (zlatan list) > laurië lassi (zlatni listovi) firin casar (mrtvi patuljak) > firini casari (mrtvi patuljci) Komparativ prideva ne postoji, a superlativ se gradi dodavanjem prefiksa an-, kao u reči calma (svetao), koja u superlativu glasi ancalma (najsvetliji).

39

Boje u kvendijskom jeziku Boje u kvendijskom jeziku su od velikog značaja, budući da je vilenjački narod poseb­ no voleo da stvari opisuje bojama. Stoga je normalno da postoji puno reči u kojima se kao delovi upotrebljavaju boje. Većina njih, ako ne i sve, su ispisane ovde: aira (1) – crvena, boja bakra crnilo, mor, mornië – tmina (2) – staro (Qenya) morna – tamno, crno (Markirya) (3) – večan nasar – crveno (vaniarski kvendijski) (4) – svet(pridev) nieninquë – snežna pahulja carnë – crveno [KARÁN] ninquë – beo, svež culda, culina – plameno obojeno, zlatno ninquisse – belina crveno [KUL], cullo- crveno zlatno niqu – biti hladan, zaleđen culuina – narandžasta, culuma – naran­ niquitá – izbeljen dža, culumalda – drvo narandže niquita – sijati belo ezel, ezella – zelen (vaniarski kvendijski iz rusca – crveno-braon, rusco/u – lisica, valarskog preuzeto) ruscuitë – lisičje, russa – riđa fána or fánë – belo, boja oblaka silima – supstanca od koje su napravljeni fanya – beli oblak, suprotno lumbo – ta­ Silmarili man oblak silma – srebro, sijati belo helwa – svetloplavo, boja neba silmë – zvezdana svetlost helyanwë – duga silquë – belo (kvendisjki) (SIL) hísen – od magle sinda, þinda – siv, koristi se samo u izrazu hísië – izmaglica „Sivi patuljak“ (Gospodar Prstenova) hiswa – sivo [KHIS, KHITH] sindanorië – siva zemlja hiswë – magla Sindarin – Sindarijan, „Sivi vilenjački“ ilin – svetloplavo [GLINDI] sindë, þindë – siv, bled (Etym) [THIN] laica, laiqua – zelen tí – svetlucanje laiquaninwa – zeleno-plavo (Narqelion) tin – blesnuti laurëa – zlatna boja svetlosti tinda – (TIN) – srebrna laurina – zlatna tinde (imenica) – blesak lossë – sneg tinta – ozariti, učiniti da svetluca lossëa – snežno-belo tintilla – treperiti losselië – beli ljudi tintina – svetlucati luin – plavo tinwë – iskra, bljesak, zvezda lumbë – tmuran, senka, hlad tulca – žuto (iz valarskog preuzeto) lumbulë – (dubok) hlad ungo – oblak, tamna senka malina – žuta, pl. malinorni; varnë – braon, tamno braon malda, malta – zlato vasar, waþar – veo, u originalu znači regi­ malo – polen on prekriven senkama malwa – bledo vindë – plavo-sivo, bledo plavo ili bledo marya – bledomrk sivo mista – sivo u lassemista znači lišće-sivo wenya – žuto-zeleno morë – crno, u složenicama mori-, mórë-

40

Tengvar, vilenjačko pismo (Tengwar) Tengvar je pismo koje podseća na tibetansko spise i njemu slična dokumenta. Tolkin ga je izumeo zarad vilenjačkih jezika, pa shodno tome tegvar ima dva modusa, odnosno dva načina pisanja, kvendijski modus i sindarinski modus. Oni se ne razlikuju previše pa se zato tengvar može posmatrati kao jedinstveno pismo vilenjaka.

Kvendijski rečnik Pravi rečnik kvendijskog je dostupan u engleskoj verziji, a poseduje preko pet hiljada reči. Reči koje ćete ovde pronaći su reči koje se često upotrebljavaju i koje sam sam izdvo­ jio i preveo. Glagola ima vrlo malo, jer se većina glagola dobija od nekih oblika imenica i prideva. Boje su izdvojene posebno. aicalë - vrh (planine) airë - more alas - mermer alda - drvo alqua - labud anga - gvožđe ango - zmija anta - lice aran - kralj araucë - demon arda - region, zemlja aurë - sunčeva svetlost, dan axo - kost capalinda - izvor cár - 1. glava 2. napraviti, izgraditi, stvoriti carco - vrana carpo - usta celva - životinja, živi stvor cirya - brod col - nositi, podnositi corma - prsten cullo - crveno zlato ëa - 1. orao 2. kosmos Eldalië - vilenjaci falas - obala, plaža fanga - brada fáwë - sneg filit - mala ptica hen - oko heret - naredba huo - pas irin - grad lassë - list laurë - zlato liantë - pauk líco - vosak lië - ljudi lingwë - riba lírë - pesma litsë - pesak lócë - zmaj, zmija

lóme - zora, jutro lómelindë - slavuj loxë - kosa má - ruka macil - mač, buzdovan mallë - ulica, put, drum málos - šuma (kasnije taurë) men - 1. mesto 2. ići mëoi - mačka mornië - tama nan - proplanak nár - vatra, plamen narmo - vuk náva - usne nén - reka, voda olos - san ondo - stena oro - planina os - kuća osto - tvrđava quelet - leš rassë - rog ráva - slobodan, divalj, neukroćen rocco - konj sangwa - otrov sarat - pismo, oznaka talan - sprat, zemlja tambaro - detlić tári - kraljica táta - šešir, kapa tavar - drva (isečena) telco - noga telluma - nebo, svod telpë - srebro tó - vuna toron - brat urco - strah (ork u prenesenom značenju) wilwarin - leptir yána - ogroman, neimeran yanta - most yár - krv 41

Na osnovu ovih reči, može se primetiti da se vilenjački govor najviše oslanjao na opi­ sivanje prirode, životinja, biljaka, boja. Ovo govori nešto o njihovom temperamentu i ži­ votnim aspiracijama.

Sindarinski jezik Sindarinski jezik predstavlja Tolkinov izum zasnovan na velškom jeziku, a u knjigama se pominje kao plemeniti jezik vilenjaka ili jezik sivih vilenjaka, Sindarinaca. Piše se u tengvaru, u sindarinskom modusu (poglavlje 3.2.7.).

Tolkinova istorija sindarinskog jezika Sindarinski jezik je jezik vilenjaka plemića, odnosno sivih vilenjaka. Sindarin je reč iz kvedijskoj jezika po kojoj se sindarinski naziva, a bukvalno bi značila sivo-vilenjački.

Sami Sindarinci nemaju poseban naziv za svoj jezik, jer im nije bio potreban. Najverovat­ nije su koristili reč Edhellen, što bi prosto značilo vilenjački.

Ovim jezikom su govorili vilenjaci koji su retko putovali, a koji su u Međuzemlje došli preko mora. Jezik se puno menjao, skoro kao i ljudski. U Gospodaru prstenova se retko spominje čist sindarinski, jer je prostiji način izražavanja predstavljao kvendijski.

Tolkin je započeo rad na sindarinskom pred kraj Prvog svetskog rata, a završio ga je 1954. godine. Velški i keltski jezik su mu dali ideju za fonološku osnovicu ovog jezika. Tol­ kin je, iskreno rečeno, manje rada posvetio sindarinskom nego kvendijskom, iako je sin­ darinski prošao kroz mnogo više prepravki, faza razvoja i varijanti od kvendijskog.

Struktura sindarinskog jezika Sindarinski jezik se ne razlikuje previše od kvendijskog po svojoj strukturi, ali ima ne­ kih bitnih razlika. Glavna obeležja u strukturi ovog jezika preuzeta su iz velškog i keltskog jezika. Gramatika je malo složenija nego u kvendijskom, ali ovo je lična procena.

Elementarna fonologija sindarinskog jezika Sindarinska fonologija je daleko slobodnija nego kvendijska. Suglasničke grupe su do­ zvoljene na skoro svim pozicijama, nebitno da li je to početak, sredina ili kraj reči. Glasovi ch (srpsko h) i glasovi th i dh (englesko think i that) su veoma česti. Za obeležavanje ovih glasova se ponekad koristi ð (dh) i þ (th). Bezvučni plozivi p, t, c (srpsko k) nikad ne idu ispre samoglasnika, već se pretvaraju u b, d, g (slično našoj glasovnoj alternaciji). Glas c se uvek čita kao k. Na kraju reči, glas f se čita kao srpsko v. Glas r bi trebalo da bude blago kotrljajuć. Dijagrafi rh i lh predstavljaju bezvučne varijante r i l.

U sindarinskom jeziku postoji šest vokala a, e, i, o, u i y, od kojih poslednji odgovara nemačkom ü (varijanta slova između u i i). Dugi vokali su obeleženi akcentom (srpski du­ gouzlazni ΄), dok se kod veoma dugih vokala slova obeležavaju drugim akcentom (srpski dugosilazni ˆ).

Od diftonga se mogu pojaviti ai (srpsko aj), ei (srpsko ej), ui (srpsko uj) i au (srpsko au). Na kraju reči au se čita kao srpsko o. Članovi Kao i u kvendijskom, ni u sindarinskom ne postoji neodređeni član. Izostavljanjem bilo kakvog člana se postiže efekat neodređenog člana.

42

Određeni član za jedninu glasi, kao i u kvendijskom, i. Ovaj član se ispred reči koje po­ činju na i pojavljuje u obliku ir. Oblik određenog člana za množinu glasi in. Često se dešava da se određeni član ponaša kao sufiks predloga, ukoliko postoji pred­ log u blizini. Ako uzmemo za primer predlog na (znači za) i član za množinu in, fraza za kraljeve bi glasila nan erain. Član se takođe može vezati i za broj, po istom principu kao i za predloge.

Imenice Imenice u sindarinskom jeziku imaju samo dva broja, naspram četiri kvendijskih.

Kod imenica u pluralu dolazi do vokalnih alteracija, bez dodavanja sufiksa. Ovde je važno znati promenu vokala.

Prva promena vokala je promena A. Naglaseni vokal a u rečima u množini prelazi u ai.

NenaglaŠeni vokal a u rečima u množini prelazi u e. Druga je promena vokala E. Ako je vokal e poslednji vokal u reči, u množini prelazi u i. Nenaglašeno e ostaje i u množini. Vo­ kal I se ne menja u množini. Treća je promena vokala O. Vokal o u množini postaje y, ako je naglašeni, odnosno poslednji samoglasnik u reči. Nenaglašeno o u množini postaje e. Četvrta promena je promena vokala U. Ovaj vokal se u množini javlja kao y, ako je kratak, i kao ui, ako je dug. Vokal y se ne menja u množini.

Postoji i šest vrsta mutacija suglasnika u sindarinskom jeziku. To su dve nazalne i po jedna meka, mešovitog tipa, zaustavna i tečna.

Pridevi Pridevi u sindarinskom imaju tri karakteristična završetka, a to su -eb, -en i -ui­. Ipak, u sindarinskom se često dešava da pridev deli oblik sa imenicom. Pridevi se menjaju kao i imenice, a slažu se sa njima u broju. Nastavak za superlativ je -wain.

Glagoli Konjugacija glagola je veoma neistražena, što se tiče sindarinskog. Zna se da postoji dve vrste glagola. glagoli koji su izvedeni od imenica ili prideva i samostalni glagoli. Oni se potpuno isto menjaju. Zbog mnogobrojnih suglasničkih mutacija, nesigurno je pričati o određenim nastavcima. Ipak, mogu se primetiti sledeća pravila: – nastavak za prvo lice jednine je -n – nastavak za prvo lice množine je -m – nastavak za drugo lice jednine je -ch ili -g – nastavak za treće lice množine je -r – futur se gradi dodavanjem sufiksa -tha na osnovu, a zatim ličnog nastavka – treće lice singulara perfekta se gradi uspomoć nastavka -nt Sindarinski sadrži puno participa koji često odgovaraju obliku trećeg lica jednine u traženom glagolskom vremenu.

Lične zamenice Potvrđeni su sledeći oblici zamenica: singular

plural

1. lice

im, nin (gen. anim)

sufiks -m koji se lepi na glagol

2. lice

sufiks -ch koji se lepi na glagol

—

3. lice

e (gen. din, dat. den)

hain

43

Mali rečnik sindarinskog jezika a–i athra – preko presto – uticati na nešto ab – posle ad – ponovo, opet gwelwen – vazduh cuin – živ erui – sam iaur – prastar, star ruth – bes lavan – životinja dambeth – odgovor thio – pojaviti se ranc – ruka um – loš dagor – bitka fang – brada bain – prelep haust – krevet emlin – ptica morn – crn agar – krv elu – plav thaw – telo

parf – knjiga thul – dah iant – most hathol – mač gwador – brat caul – teret fela – pećina sam – soba sell – dete echor – krug minas – grad maen – mudar, bistar faun – oblak helch – hladan daen – leš maenas – veština minuial – zora calan – dan fern – mrtav raug – demon caro – činiti, raditi amlug – zmaj ol – san thoron – orao

amar – zemlja dunedhel – vilenjak methed – kraj uir – večnost hen – oko thir – lice achas – strah naur – vatra lim – riba alfirin – cvet revio – leteti taur – šuma lain – slobodan elvellon – prijatelj annon – kapija malthen – zlatan maer – dobar thar – trava beleg – veliki calen – zeleni mith – sivi finnel – kosa cam – ruka ind – srce

Valarski jezik Valarski jezik je najstariji jezik, koji su koristili Valari. Oni su bili prvi stanovnici zemlje Arde, zemlje iz knjiga Gospodar Prstenova. Njima nije bio potreban govorni jezik, budući da su bili u formi duhova koji su komunicirali telepatski, kako kaže sam Tolkin, ali stva­ ranjem jezika, onu su proizveli sami sebe. Značaj valarskog jezika je filozofski i teološki.

Iako je bio nepotreban kao jezik, valarski je stvoren da bi Valari, uzvišena bića, potvrdili svoje postojanje i preneli ga u neku drugu dimenziju. Dimenziju koja je bila besmrtna, ali posve ljudska.

Kvendijski ili quenya je pozajmio određeni broj reči iz valarskog, s tim što pozajmlje­ nice nemaju uvek isto značenje. Tako, na primer, kvendijsko axan, što znači zakon, naredba, pravilo je pozajmljeno od valarskog glagola akašân koji znači On kaže, gde je „On“ vrhovno biće.

Valarski jezik nikada nije potpuno nestao, iako ga je nemoguće čuti nigde osim u bla­ goslovenim snovima, nalik na one koje je imao Gandalf. (Gospodar Prstenova, Dve kule, poglavlje III, red 11).

Izgovor glasova u valarskom Valarski se razlikuje u malo crta sa izgovorom ostalih jezika Međuzemlja. Sledeće ka­ rakteristike su neke od bitnijih: – æ se izgovara kao veoma otvoreni prednji samoglasnik (kao u reči kEš) – ð se izgovara kao zvučni interdentalni frikativ (poput th u engleskom the) – þ se izgovara kao bezvučni dentalni frikativ (blizak engleskom th u thing) – ch se izgovara kao bezvučni velarni frikativ (kao h u jahati, hvatati) 44

Morfologija u valarskom Valarski ima prilično jednostavnu strukturu reči, koja se bazira na naizmeničnom po­ javljivanju samoglasnika i suglasnika: (V)KVKVK... gde je V – vokal, a K – konsonant.

Izuzeci od ovog pravila su suglasničke grupe koje se pojavljuju srednje često i to su sledeće grupe: br, lg, ll, gw, šk, st.

Ponekad se javlja infiks -um- u množini, bez nekog određenog pravila, kao u reči Mâchanâz (vlast) koja u množini glasi Mâchanumâz.

Rečnik valarskog jezika Rečnik valarskog je veoma oskudan, budući da je na neki način valarski zaboravljeni jezik. Većina reči koja se nalazi u ovom rečniku je na neki način povezana sa rečima iz sindarinskog ili kvendijskog. amanaišal – nedotaknut, neiskvaren aþar – razdoblje, period (u kvendijskov asar) aþâra – određeni akašân – On kaže (od ovga je nastalo kvendijsko aksan, što znači zakon) arômêz – duvanje u rog, duvač u rog ašata – kosa, takođe se javlja kao ašata ajanûz – onaj koji je svet (u kvendijskom ainu) dušamanûðân - oskrnavljen Ezellôchâr – zeleni brežuljak, humka Ibrîniðilpathânezel – nepoznato značenje, pretpostavlja se da je Srebrni cvet zelenih li­ stova (pogledaj sličnost sa prethodnim ezel*) igas - vrućina iniðil – ljiljan ili neki drugi veliki cvet (u kvendijskom indil) mâchanâz - vlast machallâm - presto Mânawenûz – blagoslovljeni, najbliži Eruu** mirub – vino (kvendijski miruvore) naškad – verovatno značenje je prsten (na crnom govoru nazg) Næchærra – izvorno valarsko ime, često se koristilo za konje u kvendijskom, zbog slično­ sti sa onomatopejom koju su konji proivodili Ošošai – pena, peneti se Phanaikelûth – sjajno ogledalo (koristilo se za Mesec) phelûn - obitavalište rušur - vatra šebeth - zrak tulukha(n) – žut (na kvendijskom tulka) Tulukhastâz – zlatnokosi (na kvendijskom Tulkas) ulu, ullu – voda

Orkovski jezik i crni govor Ovi jezici su veoma slabo istraženi, kako ih niko sem bića tame ne govori. Sam Tolkin nije mnogo pisao o ovim jezicima. U njima se ne vidi skoro nikakve sličnosti sa novim je­ zicima, poput kvendijskog i sindarinskog.

* Ezel – zeleni, nalazi se i u Ibrîniðilpathânezel, kao i u Ezellôchâr ** Eru – vrhovno biće Valara

45

Orkovski jezik O jeziku orka iz najranijeg vremena „rečeno je da nisu posedovali sopstveni jezik, već su preuzimali šta su mogli iz govora drugih i to izopačivali po sopstvenom nahođenju, time proizvodeći tek brutalne žargone, nedovoljne čak i za njihove vlastite potrebe, osim ako nisu služili za kletve i proklinjanja. “* Međutim, pravilnije je reći da je taj jezik napravljen prema realnim potrebama ovog primitivnog naroda.

Jezičko stanje se ni kasnije nije mnogo promenilo. U vreme dešavanja radnje u Gopso­ daru Prstenova, Frodo kaže: „Orci i goblini su posedovali vlastite jezike, gnusne kao i sve ostale stvari koje su koristili ili načinili, a budući da je bio neophodan bar neki preosta­ tak dobre volje, istinskog promišljanja i sagledavanja da bi se osnovni jezik očuvao živim i korisnim za osnovne svrhe, njihovi su jezici bilo beskrajno oblikovno raznoliki, bivajući ubitačno monotoni u sadržaju, rečiti samo u izražavanju pogrda, mržnje ili straha.“ Istini za volju, „ova su stvorenja, ispunjena zlobom i mržnjom i prema sopstvenom soju, hitro razvila toliko varvarskih dijalekata koliko je i bilo plemena i obitavališta, te im je orkovski jezik bio od male koristi u komunikaciji između plemena.“ Stoga ne postoji jedan orkovski jezik (i samo postojanje orkovskog je nesigurno).

Ovaj jezik je bio potpuno drugačiji od vilenjačkog, kvendijskog i sindarinskog, koji je razvijao ljubav prema rečima. Tolkin, koji je bio filolog (što doslovce znači ljubitelj reči), nije mogao voleti ovaj jezik, pa je i u svetu koji je on stvorio svaki izostanak ljubavi prema jeziku morao biti jedino karakteristika zla.

Crni govor Sam Sauron je načinio crni govor, tako da on koristi svim njegovim slugama. U tome nije uspeo, zbog ranije pomenute prevrtljivosti same rase orkova. Kako god, ovaj jezik je poslužio mnogim orkovskim plemenima da iz njega izvedu svoje reči. Jedan od primera je reč ghâš koja je originalno preuzeta iz Sauronovog crnog govora.

Tolkin, najblaže rečeno, nije voleo crni govor. Jedan obožavatelj mu je poslao čelični pehar sa natpisom koji sadržao ugravirane reči, poput onih na Prstenu. Tolkin kaže da nikada nije pio iz njega, već ga je često koristio kao pepeljaru.

Crni govor je od glasova sadržao plozive b, d, g, k, p, t, spirante gh, th, f, kh, lateral l, vibrant r, nazale m,n, sibilante s, z, š, vokale a, i, o, u. Vokal e se nije javljao.

Crni govor je u vilenjačkim narodima izazivao gađenje zbog tvrdih suglasničkih grupa na kraju reči, preteških za izgovaranje, kao i delimično kotrljajućem r, poput onog u fran­ cuskom ili nemačkom jeziku.

Crni govor bi mogao skoro u potpunosti biti Sauronov izum, da nije nekih reči koje su pozajmljene iz valarskog, poput reči nazg od reči naškad.

Rečnik orkovskog jezika i crnog govora Većina reči u orkovskom i crnom govoru ima isti oblik, ali postoji i neznatan broj reči gde se ovi oblici razlikuju. agh – veznik i aš – jedan búbhoš –velik * Preuzeto iz dodatka F Gospodara Prstenova

46

búrz – taman* dug – nečistoća, izmet durb – vladati, infinitiv durbat ghâš – vatra gimb – pronaći, infinitiv gimbat glob – budala u – predlog ka, prema gûl – utvara**

hai – narod iši – predlog u krimp – svezati, infinitiv krimpat lug – kula nazg – prsten ronk – bazen šarkû – starac snaga – rob thrak – doneti, infinitiv thrakat

* Lug+burz > Lugburz (na sindarinskom Barad-dûr) Crna kula ** Nazg + gul > Nazgul Utvara Prstena

Kuzdul, tajni jezik patuljaka Patuljački jezik se možda najviše razlikuje od vilenjačkih i ljudskih jezika (izuzevši orkovski i crni govor, budući da se teško mogu nazvati jezicima), zbog toga što je sama patuljačka civilizacija razvijena u hodnicima kraljevstva ispod zemlje, daleko od ljudi i vilenjaka.

Tolkinova istorija patuljačkog jezika Istorija jezika se prvi put spominje u drugom poglavlju Silmariliona, gde Vala Aule, za­ četnik patuljačkog roda, stvara sedam očeva patuljaka i počinje da ih podučava novom je­ ziku koji je za njih smislio i koji se naziva khuzdul (ovo očigledno znači patuljački, potiče od khazad što znači patuljci, a jednina ove imenica glasi khuzd). Kada su sedmorica pa­ tuljačkih očeva prenosila znanje na svoje potomke, jezik se nije menjao, jer je to bilo u ska­ du sa patuljačkom prirodom: „promene u khuzdulu, naspram onih u vilenjačkim jezicima, i, još više, jezicima ljudi, bile su poput razgradnje tvrde stene u poređenju sa otapanjem snega.”*** Osim toga, jezik se malo menjao i iz razloga što su koristili iglišmêk, jezik gesta i pokreta, za sve osnovne potrebe, i više se on menjao negoli khuzdul.

Nijedan drugi narod, budući da je jezik bio tako dobro očuvan, nije mogao naučiti ni deo khuzdula. Tolkin kaže da je patuljački veoma težak za izgovor, zbog strukture reči i kakofonije. Osim toga, patuljci nisu bili voljni da izlože tajne svoga jezika nikome, pa čak ni prijateljima. Jedna stvar koju nikada nikome nisu pričali, bila su njihova istinska ime­ na, nitisu ih u runama negde zapisivali. Ovo je verovatno bilo zbog magijske moći imena i od straha da se ta moć ne upotrebi protiv njih. Zato su uzimali ljudska imena, po kojima su bili poznati svojim saveznicima.

Za razliku od svojih imena, patuljci se nisu ustručavali da otkriju imena geografskih mesta. Gimli u Družini Prstena kaže: „Iza njega stoje Srebrozub i Glavoblak koje naziva­ mo Zirakzigil i Bundušathûr.”

Struktura patuljačkog jezika O patuljačkom jeziku je poznato da se strukturno i gramatički uveliko razlikovao od svih ostalih jezika koji su se koristili u to vreme. Mnogi ga smatraju proglagolskim poslo­ vično teškim jezikom, kao što mnogi Evropljani smatraju kineski.

Fonologija možda i ima nekih dodirnih tačaka sa ostalim jezicima. Postojala su dva aspirovana ploziva kh i th. Khuzdul poseduje i neaspirovane plozive, a to su k i t, zatim *** Silmarilion, strana 323.

47

zvučne plozive b, d, g, te bezvučne aspirante f, s, š, zvučne spirante z, gh, lateral l, vi­ brant r, nazale m i n, glotal h (skoro da ne postoji u srpskom, nalazi se na primer u reči aha) i polusamoglasnik j (izvorno y). Takođe, postala je glotalna pauza, poput „a-a“ kod poricanja, slabi zvuk koji se dodaje na početku reči.

Tablica runa, pak sadrži i zapisane glasove ps i ts (istovetno srpskom c).

Pravilo u khuzdulu je bilo da se reč ne sme započeti dvostrukim suglasnikom ili sugla­ sničkom grupom. To nije važilo i za kraj reči (na primer rukhs).

Samoglasici su bili obični: pet kratkih a, e, i, o, u i pet dugih â, ê, î, ô i û. Postoji pra­ vilo da se dugi samoglasnici skraćuju pred suglasničkim grupama. Primer za ovo pravilo je reč ûl koja znači brzaci, potoci, a u imenu mesta glasi Azanulbizar, gde se može prime­ titi kratki samoglasnik.

Osnovna struktura kuzdula nalikuje semitskim jezicima, poput arapskog i hebrejskog.

Osnove iz koje se izvode reči same po sebi nisu izgovorljive, već se sastoji isključivo od su­ glasnika. Dakle, sve reči se izvode ne samo dodavanjem sufiksa i prefiksa, već i dodava­ njem samoglasnika unutar same osnove, ili udvostručavanjem nekog suglasnika. Često do­ lazi do zamene samoglasnika i istovremenog dodavanja još jednog na kraju reči, kao u reči rukhs koja znači ork. Ova reč u množini glasi rakhâs. Korenski suglasnici, ili takozvani radikali, se nikada ne menjaju, poput r-kh-s u ovom slučaju. U kuzdulu, kao i u semit­ skim jezicima, često se nalaze tri suglasnika u osnovi, kao na primer: B-R-Z crvenB-N-D glava K-B-L srebrn N-R-G crn. Postoji i dvosuglasnička osnova, a primer je Z-N taman.

Naravno, ovo su samo osnove. Kada se crven ili glava javljaju kao samostalne reči, onda glase baraz i bund. Posebno su bitni, za samu patuljačku tradiciju, radikali Kh-Z-D koji sadrže nešto “patuljačko” u sebi. Naime, kao što možete videti u rečima khazâd patuljci i khuzdul patuljački, a i u imenu Nulukkhizdîn, radikali ostaju isti. Njihovo poreklo se nalazi u broju sedam, koji se na adaunajskom kaže hazid. Budući da su patuljci potekli od Sedmorice očeva, logičan je izbor ovog broja.

Reč uzn – zamućenost govori o postupanju sa dvosuglasničkim osnovama (u ovom slučaju Z-N). Izgleda da u rečima sa dvosuglasničkom osnovom početni suglasnik dobija “prefiks“ umesto “infiksa“, pa tako nije zun, već uzn. Veoma je verovatno da se glotalna pauza javlja pre samoglasnika, ali to nije potvrđeno.

Rečnik kuzdula Imena iz ovog rečnika ne treba uzimati kao sasvim tačne, jer se zna patuljačka averzija prema izricanju pravih imena. Izbacivanjem vokala iz reči dobićete osnove za građenje reče, to jest skup radikala. aglâb – (govorni) jezik ai-mênu – nad vama aja – duži oblik predloga ai Azaghâl – ime gospodara patuljaka azan – množina od uzn baraz – crven Barazinbar – Crvenrog, mesto baruk – sekire bizar – dolina bund – glava

Bundušathur – Snegovrh, mesto Buzunduš – Crnokoren duban – dolina dûm – dvorane, dvori felak – alat nalik na dleto felakgundu – (asimilirano felaggundu) re­ zač pećina felek – seći stenu Fundinul – sin Fundinov gabil – velik 48

gathol – tvrđava gundu – podzemna dvorana gunud – živeti pod zemljom, dubiti khazâd – patuljački naziv za njih same, jednina khuzd kheled – staklo khuzd – patuljak khuzdul – patuljački kibil – srebro Mahal – patuljački naziv za Aulea

narag – crn rukhs – orkovi salôn – padati, hitro se spuštati Sigin – dugačak tarâg – brade uzn – zamućenost, senka zâram – jezero zigil - šiljak zirak – srebro (boja, a ne meta)

Literatura 1. Gospodar prstenova: Družina Prstena; Dve kule; Povratak kralja Džon Ronald Ruel Tolkin, izdavač: Narodna knjiga, ISBN 86-331-0460-1 2. Uvod u opštu lingvistiku Ranko Bugarski, izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 3. Silmarilion Džon Ronald Ruel Tolkin, izdavač: Stylos, ISBN 86-7348-073-6

Internet: 1. w w w.councilofelrond.com 2. folk.uib.no (Ardalambion) 3. w w w.xs4all.nl/~xelag/quenya.html (kurs kvendijskog) 4. w w w.glyphweb.com/arda/ 5. w w w.tolkien.hr 6. w w w.wikipedia.org

49

HBO’s

GAME OF THRONES — re­ka­pi­t u­la­ci­ja, ili Ne znam sa­mo za­što su šte­ka­li na so­či­vi­ma —

Sre­di­nom ove go­di­ne ko­je smo – za po­ tre­be ne­u­pu­će­nih, kao i ne­k ih po­to­njih či­ ta­la­ca, ko­ji će ovaj broj Emi­to­ra či­ta­ti u ne­ kom mu­ze­ju ili vre­men­skoj kap­su­li, reč je o le­tu Go­spod­njem 2011. po re­du – do­če­ka­li smo za­v r­šni­cu kraj­nje neo­če­k i­va­nog te­le­v i­ zij­skog hi­ta. Na­rav­no, ni­je reč o de­ve­dest še­ stoj re­pri­zi se­r i­ja­la Sex i grad, već o ekra­ni­ za­ci­ji pr­vog ro­ma­na iz se­r i­ja­la Pe­sma le­da i va­t re ame­r ič­kog pi­sca, da ne ka­žem spi­sa­ te­lja, Džor­dža R. R. Mar­ti­na, po­zna­tog pod na­dim­ci­ma „ame­r ič­k i Tol­k in“ i „dru­gi R. R.“ – s tim da ga za­pra­vo ni­ko ta­ko ne zo­ve, sem iz­da­va­ča i knji­ža­ra ko­ji se tru­de da na nje­ go­v im ro­ma­ni­ma za­ra­de vi­še od nje­ga. Re­ če­ni pr­v i ro­man u se­r i­ja­lu ob­ja­vljen je da­ le­ke ‘ilja­du de­vet­sto de­ve­dest še­ste go­di­ne pro­šlog mi­le­ni­ju­ma, i to pod na­slo­vom „Igra pre­sto­la“, od­no­sno The Ga­me of Thro­nes u iz­vor­ni­ku. HBO se po­veo za pri­me­rom (the) Fej­sbu­ka, pa je iz na­slo­va iz­ba­cio D (The) i gle­da­o­ci­ma pred­sta­v io de­set epi­zo­da pr­ve se­zo­ne te­le­v i­zij­skog se­r i­ja­la Ga­me of Thro­ nes. Ova nji­ho­va od­lu­ka ni­je ima­la ni­ka­k vog uti­ca­ja na srp­sko gle­da­li­šte, ko­je je ti­pič­no ina­džij­ski pri­me­ti­lo da je od­go­va­ra­ju­ći pre­ pev na srp­ski isto­ve­tan na­slo­v u srp­skog iz­ da­nja knji­že­ve­nog pred­lo­ška, to jest „Igra pre­sto­la“, te je u skla­du sa vu­kov­skom tra­di­ ci­jom Ga­me of Thro­nes pre­ve­lo kao Gejm ov Trons, a aka­de­mi­ci i pro­fe­so­r i ne­ka se no­se.

Uosta­lom, šta oni pa zna­ju.

Oni ko­ji su pom­no pra­t i­li moj blog (Nightfli­er’s Bo­ok­spa­ce), svih de­ve­to­ro, do­ bro zna­ju da je te­le­v i­zij­ska se­r i­ja o ko­joj i ov­

de pri­čam po­bu­di­la po­ve­ći broj kon­tro­ver­ zi – i to na vi­še pla­no­va. Na­i­me, na pr­vom me­stu je­dan deo fa­nov­ske za­jed­ni­ce do­če­ kao je na nož ma­nja ili ve­ća od­stu­pa­nja te­ le­v i­zij­skog se­r i­ja­la od nje­go­vog knji­žev­nog pred­lo­ška. Da­pa­če, sme­šan de­talj je da je mo­žda naj­o­štri­je kri­ti­ko­va­na epi­zo­da ona za ko­ju je upra­vo Mar­tin (da pod­se­ti­mo, čo­vek ko­ji je sve to iz­mi­slio i na har­ti­ju is­to­čio) pi­ sao sce­na­r io. Na­rav­no, ovo ni­je pr­v i put da fa­no­v i (po­što­va­o­ci, po­k lo­ni­ci, obo­ža­va­o­ci) sma­tra­ju da na ne­ko de­lo ima­ju vi­še pra­ va od nje­go­vog tvor­ca (eno nam ga pri­mer „Zve­zda­nih ra­to­va“ i Lu­ka­so­v ih iz­me­na sva­

50

ki put ka­da mu za­tre­ba si­ti­niš za no­v u vi­lu u Ma­li­buu), ali je­ste po­ma­lo eks­tre­man – što je mo­žda i po­sle­di­ca ve­li­ke fru­stra­ci­je či­ta­ la­ca Pe­sme le­da i va­t re ve­o­ma du­gim če­ka­ njem na po­sled­nji na­sta­vak tog se­ri­ja­la, ko­je se pro­te­glo na čak pet go­di­na.

Gle­da­li­šte „Igre pre­sto­la“ u su­šti­ni je dvo­ja­ko. GoT gle­da­li su lju­di ko­ji su a) či­ ta­li knji­žev­ni pred­lo­žak i b) ko­ji ni­su či­ta­li knji­žev­ni pred­lo­žak. (Na­rav­no, ovo je po­ jed­no­sta­vlji­va­nje – ali po­ne­kad je po­treb­no po­jed­no­sta­v i­ti ce­lu stvar, ma­kar sto­ga da bi se ste­kao uti­sak da autor tek­sta zna o če­mu pi­še.) Ka­da je reč o pr­vom sku­pu gle­da­la­ ca, oni­ma ko­ji su či­ta­li pred­lo­žak, va­lja na­ gla­si­ti da je „Igra pre­sto­la“ pr­v i put na­kon „Go­spo­da­ra pr­ste­no­va“ po­de­li­la či­ta­la­štvo fan­ta­sti­ke. Bi­lo je onih ko­ji su na­da­sve bi­ li za­do­volj­ni zbog to­ga što su ko­nač­no do­ če­ka­li da se nji­hov san pre­t vo­r i u te­le­v i­zij­ sku stvar­nost, te su bi­li vi­še ne­go volj­ni da pre­đu pre­ko od­stu­pa­nja u od­no­su na knji­gu – dok su se u dru­gom ta­bo­r u, mo­že bi­ti ve­ ćin­skom, oku­pi­li tvr­do­kor­ni po­k lo­ni­ci knji­ žev­nog se­r i­ja­la, po­ne­kad ve­ći Mar­ti­ni i od sa­mog Mar­ti­na, ko­ji su se­r i­ju ma­hom gle­ da­li ne bi li oča­ja­va­li nad svim raz­li­ka­ma u od­no­su na knji­ge.

Mo­ram re­ći da su mi oba sta­no­v i­šta bli­ ska. Do­du­še, isti­ni za vo­lju, kri­vo se­di a pra­ vo be­se­di, dru­go po­me­nu­to sta­no­v i­šte mi je ma­lo bli­ski­je hvor­nov­skom sr­da­šcu (Br­zo!

Gi­kov­ski kon­trol­ni na blic! Šta mu do­đe to „hvor­nov­ski“?) Pom­ni či­ta­o­ci mog blo­ga ni­ su mo­gli a da ne pri­me­te ka­ko je moj ce­nje­ni mla­di sa­rad­nik Vi­so­k i Voj­vo­da ta­ko­đe de­be­ lo za­šao na tam­nu stra­nu.

Gle­da­ju­ći re­ak­ci­je mo­jih naj­bli­žih ko­ji ni­ su či­ta­li knji­žev­ni pred­lo­žak (da, ima i ta­ kvih; ni­šta me ne pi­taj­te), shva­tio sam da ja baš i ni­sam pri­mar­na cilj­na gru­pa ko­joj je se­r i­ja na­me­nje­na. Ova se­r i­ja je tre­ba­lo da pri­v u­če ši­r u pu­bli­ku, a ne idi­o­te ko­ji gle­da­ju „Aj­ku­lok­to­pod pro­tiv ul­tra­pi­ra­ne“, ili ka­ko se već zo­ve tre­nut­na glu­post ko­ja se emi­tu­je na Saj–Faj ka­na­lu. Upra­vo za­hva­lju­ju­ći to­

me, Mar­ti­no­ve knji­ge su se po­ja­v i­le na li­sta­ ma naj­pro­da­va­ni­jih i po­stig­nut je zna­ča­jan ko­rak ka ozbilj­nom vred­no­va­nju fan­ta­sti­ke kao žan­ra i dru­štve­ne po­ja­ve.

Me­đu­tim, gle­da­nju GoT pri­stu­pio sam pot­pu­no spre­man na to da ću se raz­o­č a­ ra­ti. To mi je valj­da po­mo­glo da se – ne raz­o­ča­ram.

Pr­va epi­zo­da „Igre pre­sto­la“ do­če­ka­na je na krv i na nož od stra­ne glav­no­to­kov­ske kri­ti­ke, pri če­mu se Nju­jork Tajms iz­dvo­jio po za­tu­ca­noj i agre­siv­noj kri­ti­ci, us­pev­ši da u is­toj ko­lum­ni Mar­ti­na pro­gla­si že­no­mr­ scem, že­ne ko­je gle­da­ju se­r i­ju pro­mi­sku­i­tet­ ni­ma, a či­tav žen­ski rod plit­ko­um­nim. Ina­če, autor tog pri­ka­za upra­vo je oso­ba žen­skog po­la i – valj­da – opre­de­lje­nja. Emi­nent­ni, da ne ka­žem ugled­ni, te­le­v i­zij­ski kri­ti­č a­r i po dru­gim no­v i­na­ma i me­di­ji­ma ta­ko­đe su ve­o­ma su­ro­vo oce­ni­li „Igru pre­sto­la“. Na­ rav­no, de­vet epi­zo­da i ne­ko­li­ko me­se­ci ka­ sni­je, bi­li smo sve­do­ci eks­trem­ne pro­me­ne mi­šlje­nja, de­li­mič­no po­tak­nu­te i ve­li­kom gle­da­no­šću se­r i­je, ko­ja je do­ve­la i do to­ga da se­r i­ja bu­de na­gra­đe­na ne­k im pri­lič­no bit­nim te­le­v i­zij­skim na­gra­da­ma.

Na­su­prot ovo­me, žan­rov­ska kri­ti­ka u vi­ du no­v ih me­di­ja – blo­go­va i fo­r u­ma – „Igru pre­sto­la“ do­če­ka­la je ma­hom hva­lo­spe­v i­ma. Čak i naj­o­gre­zli­ji ido­lo­po­k lo­ni­ci knji­žev­nog se­r i­ja­la u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va pre­šli su pre­ko ne­do­sled­no­sti u od­no­su na knji­žev­ni

51

pred­lo­žak i po­če­li da želj­no iš­če­ku­ju ne­de­lju uve­če kao pro­mr­zli sun­ce. Što se me­ne ti­če, na­šao sam se u ve­o­ma slič­noj si­tu­a­ci­ji kao pre de­se­tak go­di­na, ka­ da je „Go­spo­dar pr­ste­no­va“ do­la­zio u bi­o ­ sko­pe. Ne­ko je ekra­ni­zo­vao jed­nu od knji­ga ko­je su mi pro­me­ni­le ži­vot. Ne­ko je pri­ka­ zao svo­ju vi­zi­ju mo­je sve­ti­nje. Zbog ta­k vih stva­r i po­či­nju se ra­to­v i... Kao i pre de­se­tak go­di­na, na­šao sam se u is­ku­še­nju da sa­se­ čem ekra­ni­za­ci­ju „Igre pre­sto­la“, osla­nja­ju­ći se na svo­je por­no­graf­sko pam­će­nje, ko­je mi omo­gu­ća­va da ne­ke di­ja­lo­ge znam na­pa­met – ali on­da sam upra­vo za­hva­lju­ju­ći to­me pri­ me­tio da u pr­voj epi­zo­di Kej­tlin go­vo­r i Ne­ dov tekst, a on njen. Da­k le, re­ži­ser je s pro­ mi­šlje­nom na­me­rom uneo iz­me­ne u Mar­ ti­nov tekst. Na­rav­no, ne sme se smet­nu­ti s uma i či­nje­ni­ca da je Mar­tin u iz­ve­snoj me­ ri za­dr­žao kre­a­tiv­nu kon­tro­lu nad se­r i­jom (zbog če­ga je do­bio znat­no ma­nje nov­ca na ime autor­skih pra­va, mo­ra se re­ći), ta­ko da je u tom slu­ča­ju ve­o­ma te­ško bi­ti ve­ći ka­to­lik od pa­pe i ve­ći po­k lo­nik „Pe­sme le­da i va­tre“ od čo­ve­ka ko­ji je taj ro­man na­pi­sao i ko­ji pro­la­zi kroz ago­ni­ju sva­k i put ka­da ubi­je ne­ kog od svo­jih li­ko­va, a opet to ta­ko če­sto či­ni.

Da, ner­v i­ra me što va­li­r ij­ski če­lik ni­je ta­ man, a zmaj­ska kost ni­je mr­ka; ner­v i­ra me što Tar­gar­je­ni ne­ma­ju lju­bi­ča­ste oči, a Ba­ra­ te­o­ni pla­ve. Ner­v i­ra me što La­ni­ste­r i ne­ma­ ju ko­su bo­je že­že­nog zla­ta i što je Džon ko­ se ko­v r­dža­ve i ma­sne kao ita­li­jan­ski di­ze­laš – ali sve to pra­štam i na kon­cu sma­tram ne (to­li­ko) bit­nim.

Da, „Rim“ je bes­k raj­no bo­lje i bo­ga­ti­je ura­đen, bar ka­da je reč o sta­ti­sti­ma. Isto va­ži i za „De­dvud“. Ne, to ne zna­či ama baš ni­šta. „Igra pre­sto­la“ je i da­lje pr­va fan­ta­ zij­ska se­r i­ja ko­ja je do­bi­la ta­kav tret­man i opet je pre­va­zi­šla sve stan­dar­de pro­duk­ci­je, čak i one pri­me­nje­ne na BSG. HBO je ve­o ­ ma ri­zi­ko­vao ulo­živ­ši no­vac u ne­što što se na pri­mar­nom tr­ži­štu i da­lje do­ži­vlja­va kao za­ba­va ni­že vred­no­sti. Na­kon uspe­ha pr­ve se­zo­ne, ra­zum­no je oče­k i­va­ti da će za dru­

gu an­ga­žo­va­ti vi­še od dva­de­set sta­ti­sta. Bar dva­de­set pet, maj­ku mu!

Pri­pre­miv­ši se da se­r i­ju gle­dam kao sa­ mo još je­dan ša­mar mo­jim sno­v i­ma, za­pra­ vo sam omo­g u­ćio se­bi (go­to­vo) ne­pri­stra­ sno sa­gle­da­va­nje tih, ko­je sam če­kao de­set po­ne­de­lja­ka. Šta da vam ka­žem – se­r i­ja je us­pe­la. Već od pr­ve epi­zo­de, sup­til­no se uda­lja­va­la od knji­ga te­že­ći da us­po­sta­v i unu­tra­šnju rav­ no­te­žu i da u svoj svet uvu­če gle­da­o­ca neo­ p­te­re­će­nog pred­zna­njem ko­je je ste­kao iz knji­ga. U to­me je, da po­no­v im, us­pe­la.

Svi ele­men­ti ko­je knji­ge či­ne sjaj­nim sa­ dr­ža­ni su u se­r i­ji – bar ka­da je reč o krup­ nim stva­r i­ma. Bez­broj sit­ni­ca je oma­še­no, ali re­ži­se­r i i sce­na­r i­sti su nam ko­li­ko u pro­ lo­gu pr­ve epi­zo­de ja­sno sta­v i­li do zna­nja ka­ ko su vi­še ne­go sve­sni da ne mo­g u da od­ go­vo­re vi­so­k im gi­kov­skim stan­dar­di­ma, te da ne­ma­ju na­me­re ni da po­ku­ša­va­ju. Upra­ vo mi je taj pro­log omo­gu­ćio da se­r i­ju „Igra pre­sto­la“ po­sma­tram kao ne­za­v i­sno umet­ nič­ko de­lo. „Igra pre­sto­la“ je za­pra­vo naj­zna­č aj­ni­ ja stvar ko­ja se žan­rov­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji do­go­di­la od „Go­spo­da­ra pr­ste­no­va“. Da­pa­ če, te­le­v i­zij­ska fan­ta­sti­ka ni­ka­da ni­je ima­ la ova­k vu pro­duk­ci­ju. Na stra­nu svi Star Tre­ko­v i, ko­ji se od­i­gra­va­ju u jed­noj so­bi; na stra­nu Far­sca­pe sa ma­ska­ma i lut­ka­ma ili An­dro­me­da sa od­lič­nom šmin­kom – ni­vo pro­duk­ci­je vi­đen u „Igri pre­sto­la“ pot­pu­no je bez pre­se­da­na. Mo­že­mo se spo­r i­ti oko re­ a­li­za­ci­je ide­je, ali ne mo­že­mo se spo­r i­ti oko to­ga da je reč o pro­duk­ci­ji vred­noj 50 mi­li­ o­na do­la­ra, ko­ja je po­sta­v i­la pot­pu­no no­ve stan­dar­de ka­da je reč o te­le­v i­zij­skoj ekra­ni­ za­ci­ji fan­ta­sti­ke, a na­ro­či­to ep­ske fan­ta­sti­ke. „Rim“ je sva­ka­ko sku­plji i ve­li­čan­stve­ni­ji, ali ne­moj­mo smet­nu­ti s uma da ve­li­ke bit­ke u ro­ma­ni­ma na­stu­pa­ju tek od „Su­da­ra kra­lje­ va“. Da­k le, oprav­da­no je pret­po­sta­v i­ti da će dru­ga se­zo­na „Igre pre­sto­la“ u ve­li­koj me­r i nad­ma­ši­ti pr­v u. Ovo je se­r i­ja ko­ja je već sa dve epi­zo­de do­ne­la no­ve vred­no­sti ka­da je

52

reč o te­le­v i­zij­skoj fan­ta­sti­ci i kao što je „Go­ spo­dar pr­ste­no­va“ na ve­li­kom plat­nu do­veo do mo­guć­no­sti sni­ma­nja „Ava­ta­ra“, ta­ko će i „Igra pre­sto­la“ otvo­r i­ti vra­ta za sni­ma­nje fan­ta­zij­skih i na­uč­no–fan­ta­stič­nih se­r i­ja­la na či­ju će se pro­duk­ci­ju tro­ši­ti mi­li­o­ni i za ko­je će se an­ga­žo­va­ti oska­rov­ci. Na stra­nu to da li je Ni­ko­laj Ko­ste–Val­dou od­go­va­ra­ ju­ći glu­mac za ulo­gu Džej­mi­ja La­ni­ste­ra, ali reč je o ško­lo­va­nom šek­spi­rov­skom glum­cu.

U či­ta­voj se­r i­ji, na če­lu sa ve­li­č an­stve­nim Šo­nom Bi­nom, ne­ma ni­ko­ga ko ne za­slu­ žu­je da se na­đe na da­ska­ma naj­pre­sti­žni­jih svet­skih po­zo­r i­šta. I na­rav­no, ve­ći­na glu­ ma­ca su upra­vo po­zo­r i­šni glum­ci. Po­ne­gde to ume da od­sko­či, na­ro­či­to ka­da je o Ti­r i­ o­nu reč, ali mo­žda se to ipak mo­že pri­pi­sa­ti tu­žnoj či­nje­ni­ci da smo svi na­v i­k li da gle­da­ mo ame­r ič­ke glu­mač­ke po­lu­pro­i­z vo­de, bar ka­da pri­ča­mo o oni­ma ko­ji glu­me u ra­zno­ ra­znoj fan­ta­sti­ci. „Igra pre­sto­la“ i u tom po­ gle­du po­me­ra gra­ni­ce.

Mo­ram pri­zna­ti da se na­dam da će već dru­ga se­zo­na bi­ti ra­di­kal­ni­je raz­li­či­ta od knji­ga ko­je po­k ri­va. Ako ni­šta dru­go, to će mi sa­mo još vi­še omo­gu­ći­ti da se­r i­ju do­ži­ vlja­vam kao do­pu­nu knji­ga­ma, me­sto kao je­res. Mo­žda je HBO po­gre­šio što se od­ lu­čio za de­set epi­zo­da po se­zo­ni, ume­sto uobi­ča­je­nih tri­na­est, ali osta­je mi na­da da će dru­ga se­zo­na po­k ri­va­ti sa­mo po­la „Su­ da­ra kra­lje­va”.

Sve u sve­mu, uti­sak je vi­še ne­go po­zi­ti­ van. Us­peo sam da se­r i­ji opro­stim go­to­vo sve ma­ne. Je­ste da je vu­ko­va bi­lo na ka­ši­či­ cu, ali ni­su is­pa­li lo­še; je­ste da je va­li­r ij­ski če­lik crn, ali raz­u­mem da to na pr­v i po­gled iz­gle­da kao sve­pri­sut­ni jef­ti­ni fan­ta­zij­ski mo­tiv; je­ste da se zma­je­v i vi­de na se­kun­du i po, ali ni­su lo­še ura­đe­ni.

Sve se to mo­že vi­še ne­go po­pra­v i­ti u po­ to­njim se­zo­na­ma.

Da­do­še ono­li­ke pa­re na si­sa­te sta­tist­k i­ nje, a šte­ka­li su na so­či­v i­ma?

Ka­ko god, sex sells, right?

Na kra­ju, ni­vo pa­žnje ko­ji je HBO po­sve­ tio pro­mo­v i­sa­nju se­r i­je, sil­ni bil­bor­di i pla­ ka­ti ko­ji­ma je čak i Sr­bi­ja ob­le­plje­na, ažur­ nost pri­ka­zi­va­nja se­r i­je di­ljem pla­ne­te, či­ me se po­ka­za­la sve­snost da je reč o glo­bal­no bit­noj stva­r i, a ne o ame­r ič­kom po­se­du ko­ji se na ka­ši­či­cu po­k la­nja ostat­ku čo­ve­čan­stva – či­ta­va ta kam­pa­nja ne­ka­ko je sve nas uje­ di­ni­la u jed­no ple­me i da­la nam pu­no pra­ vo da bu­de­mo po­no­sni na ono što vo­li­mo.

Ovo vi­še ni­je pet­pa­rač­ka knji­žev­nost, ovo vi­še ni­su ma­če­v i od alu­mi­ni­ju­ma i kr­zno od po­li­e­ste­ra.

Je­di­no mi ni­je ja­sno za­što Tar­gar­je­ni ne­ ma­ju lju­bi­ča­ste oči, za­što Ba­ra­te­o­ni ne­ma­ju iz­ra­zi­to pla­ve i za­što Ti­r ion ne­ma dvo­boj­ne?

53

Win­ter Hath Co­meth, Lit­tle Bitches. Wel­ co­me to the Ice Age. Ivan Nightfli­er Jo­va­no­vić http://nightfliersbookspace.blogspot. com/

SE­A­SON OF THE DRI­VE AN­GRY WITCH Re­ži­je: Do­mi­nic Se­na, Pa­t rick Lus­si­er Sce­na­r i­ji: Bra­gi Schut, Todd Far­mer & Pa­t rick Lus­si­er Ne­ma ni­šta lo­gič­ni­je od to­ga da se srod­ni fil­mo­v i opi­su­ju za­jed­no, a srod­nost Se­a­son of the Witch Do­mi­ni­ca Se­ne i Dri­ve An­gry Pa­tric­ka Lus­si­e­ra je oči­gled­na – u oba glu­ mi Ni­ko­las Kejdž. Isti­na, Kejdž ta­ko­đe igra glav­nu ulo­gu u Tres­spass, ali taj film ni­je sro­dan ovi­ma, pa će­mo ga iz­o­sta­v i­ti iz raz­ ma­tra­nja. Ta­ko­đe će­mo iz­o­sta­v i­ti Ana­kon­ du, po­što je u pi­ta­nju dži­nov­ska zmi­ja.

U oba fil­ma oko­sni­cu pri­če pred­sta­vlja po­tra­ga glav­nog ju­na­ka na či­jem kra­ju se na­la­zi is­pu­nje­nje kon­k ret­nog ci­lja (pri­vo­đe­ nje vje­šti­ce prav­di ili pri­vo­đe­nje lu­dog ma­ ni­ja­ka prav­di), ali i ju­na­ko­va sa­mo­spo­zna­ ja, po­mi­re­nje sa sa­mim so­bom, ot­k ri­va­nje unu­tra­šnje su­šti­ne, ja­stva ko­je je po­ti­snu­to u du­bi­ne psi­he dej­stvom hlad­ne i ne­go­sto­ lju­bi­ve oko­li­ne – bi­lo da je u pi­ta­nju mrač­ ni sred­nji vi­jek sa svo­jim red­ne­ci­ma i sa­ta­ ni­sti­ma ili vre­la pu­sti­nja na ju­gu Sje­di­nje­ nih Ame­r ič­k ih Dr­ža­va, ko­jom ca­r u­ju vje­šti­ ce, de­mo­ni, ku­ga i zom­bi­fi­ko­va­ni ka­lu­đe­r i.

Ne­što slič­no opi­sao je Ber­to­lu­či u fil­mu The Shel­te­ring Sky, ali sve slič­no­sti tu pre­sta­ju, jer se taj film de­ša­va u Sa­ha­r i, a ni­je­dan od ova dva se ne de­ša­va u Sa­ha­r i.

Pre­ma to­me, mo­že se re­ći da li­ko­v i Beh­ me­na i Mil­to­na od­re­đu­ju su­šti­nu oba fil­ma,

pri če­mu tre­ba ima­ti na umu da ovog pr­vog ne tre­ba po­mi­je­ša­ti sa gra­do­na­čel­ni­kom Sa­ ra­je­va Ali­jom Beh­me­nom. Raz­li­ke iz­me­đu njih dvo­ji­ce, na­i­me iz­me­đu Beh­me­na i Mil­ to­na, oči­gled­ne su – pr­v i ima du­gu ko­su, a dru­gi ne­što kra­ću du­gu ko­su.

Rad­nja fil­ma Se­a­son of the Witch je ot­ pri­li­ke ova­k va: U sred­njem vi­je­ku, za vri­je­ me jed­nog že­šćeg slu­ča­ja ku­ge, Kejdž do­bi­ja za­da­tak da od­ve­de vje­šti­cu ko­ja je sve to iza­ zva­la do ne­kog ma­na­sti­ra gdje tre­ba da joj se pre­su­di po krat­kom po­stup­ku. Vje­šti­ca je sim­pa­tič­na mla­da cu­ra, ali is­po­sta­v i­će se da ona za­pra­vo ni­je vje­šti­ca već ne­k i gro­zno lji­ga­v i de­mon ko­ji će Kej­džu i ostat­ku eki­pe da za­da mno­go gla­vo­bo­lje. S dru­ge stra­ne, u Dri­ve An­gry, Kejdž bje­ži iz sa­mog Pa­k la ne bi li se ob­ra­ču­nao sa onim je­di­nim li­kom iz Twi­lig­hta ko­ji zna da glu­mi. U ovom slu­ča­ ju, nje­go­va kri­v i­ca ni­je u to­me što je bu­du­ ći zet naj­gro­zni­je od svih spo­do­ba ko­je su ikad osra­mo­ti­le ve­li­ko plat­no, već što je su­ ma­nu­ti ubi­ca i ma­ni­jak ko­ji pla­ni­ra da iz­ve­ de ne­k i sa­ta­ni­stič­k i ri­tual ko­jim bi do­veo do pro­pa­sti ame­r ič­kog na­či­na ži­vo­ta i vječ­ne vla­da­v i­ne ko­mu­ni­sta. Ili mo­žda Sa­ta­ne, za­ bo­ra­v io sam.

Beh­me­no­ve avan­t u­re ura­đe­ne su po mom mi­šlje­nju od­lič­no – tu je tr­ka s vre­me­ nom i kon­stant­na na­pe­tost, sve to uz od­lič­ no oda­bra­ne lo­ka­ci­je i pa­met­no ka­dri­ra­nje, što sve či­ni da ovaj film sa ne ta­ko ve­li­k im

bu­dže­tom iz­gle­da vr­lo atrak­tiv­no. Jed­na od naj­bo­ljih sce­na je pre­la­zak vi­se­ćeg mo­sta – ta­ko je do­bro ura­đe­na da u sje­ć a­nje pri­zi­ va Frid­k i­no­vo ne­pre­va­zi­đe­no re­mek–dje­lo Sor­ce­rer. Kao Kej­d žov sajd­k ik tu je uvi­jek po­u­zda­ni Ron Per­lman ko­ji u jed­noj an­to­ lo­gij­skoj sce­ni hed­ba­tu­je dži­nov­sku kri­la­tu kre­a­tu­r u, što je sa­mo po se­bi do­vo­ljan raz­ log za gle­da­nje ovog fil­ma. Ja­sno se sje­ćam da mi je kroz gla­v u pro­šlo „Čo­v je­če, pa ovaj lik stvar­no ras­tu­ra!“, što je neo­bič­no jer ni­ sam ve­li­k i lju­bi­telj do­sa­da­šnjih fil­mo­va tog re­ži­se­ra.

Kad je ri­ječ o Mil­to­nu, nje­go­va po­tra­ga mo­t i­v i­sa­na je ka­ko že­ljom za op­štim do­ brom svi­je­ta ko­ji po­zna­je­mo, ta­ko i lič­nim mo­ti­v i­ma. On se osje­ć a od­go­vor­nim zbog uža­sne stva­r i ko­ja se de­si­la nje­go­voj kće­r i i po­ku­ša­va ne sa­mo da spa­si svi­jet, već i da na­đe mir sa sa­mim so­bom ta­ko što će da pi­je pi­vo iz lo­ba­nje svog ar­hi­ne­pri­ja­te­lja. I Beh­men i Mil­ton pre­i­spi­tu­ju stva­r i ko­je su ra­di­li ra­ni­je u ži­vo­tu, ali je ta in­stro­spek­ci­ ja iz­ra­že­ni­ja kod Beh­me­na, vje­ro­vat­no za­to što ima du­žu ko­su.

Od ne­ga­ti­va­ca naj­u­pe­č a­t lji­v i­ji je sva­ka­ ko Vi­li­jam Fiht­ner, ko­ji u svoj­stvu Sa­ta­ni­ne de­sne ru­ke do­la­zi na Ze­mlju da bi sa so­bom od­nio Kej­d ža. On jed­no­stav­no kra­de sva­ ku sce­nu u ko­joj se po­ja­v i (kao uosta­lom i u sva­kom fil­mu u ko­jem glu­mi), a sce­na­r io je ta­kav da mu omo­gu­ća­va se­r i­ju ma­što­v i­tih eg­ze­ku­ci­ja i in­te­lek­tu­al­nih nad­mu­dri­va­nja.

Dri­ve An­gry po­sje­du­je do­sta slič­no­sti sa ri­mej­kom My Bloody Va­len­t i­ne, što ni­ je neo­bič­no jer oba je ra­dio isti sce­na­r i­stič­ ko–re­ži­ser­ski tan­dem. Po­red či­nje­ni­ce da su oba fil­ma 3D, tu je i sce­na­r i­sta Tod Far­mer,

ko­ji je se­bi opet na­pi­sao ulo­gu li­ka ko­ji bi­ va rok­nut od­mah na­kon sce­ne sek­sa. Ov­de je to oti­šlo ko­rak da­lje, pa je još i pre­mla­ ćen pri­je smak­nu­ća. Pri­li­čan ma­zo­hi­sta taj Tod Far­mer.

Oba fil­ma obi­lu­ju ak­ci­jom i spe­ci­jal­nim efek­ti­ma, što je i nor­mal­no kad se ima u vi­ du da je je­dan sni­mljen u 3D, a dru­gi pi­sao fe­no­me­nal­ni Bra­gi Schut, sa­svim si­g ur­no bu­du­ć a le­gen­da ho­li­v ud­skih sce­na­r i­ja, ne­ ko ko će u sva­ko­dnev­nom go­vo­r u da za­mi­je­ ni Vi­li­ja­ma Gold­ma­na, Dej­v i­da Ze­la­ga Gud­ me­na i Gor­da­na Mi­hi­ća. 3D u Dri­ve An­gry je so­li­dan, sva­ka­ko bo­lji ne­go u Pi­ra­ni ili Clash of the Ti­tans, ali i sla­bi­ji od re­ci­mo no­vog Re­si­dent Evi­la.

Za oba fil­ma ka­rak­te­r i­sti­čan je ne­do­sta­ tak Kej­džo­vog me­ga–ac­tin­ga, što je une­ko­ li­ko raz­o­ča­ra­va­ju­će. Ako je to i ra­zu­mlji­vo za lik Beh­me­na (po­što on ima du­žu ko­su), mi­slim da bi Mil­ton sva­ka­ko pro­fi­ti­rao od ne­ko­li­ko gri­ma­sa u sti­lu Vam­pi­re’s Kiss.

Lič­no sma­tram da u fil­mo­v i­ma u ko­ji­ma ima­te hed­ba­to­va­nje de­mo­na, kon­zu­ma­ci­ ju pi­va iz lo­ba­nje, pro­bi­ja­nje oka nov­či­ćem, raz­no­še­nje po­li­cij­ske ba­r i­ka­de ka­mi­o­nom uz pje­smu That’s the Way I Li­ke It, mo­na­he zom­bi­je i slič­no, da­k le da u ta­k vim fil­mo­ vi­ma ne­ma po­tre­be za ne­kom pre­tje­ra­nom ozbilj­no­šću. Ipak, to svje­do­či o ta­len­tu, ši­ ri­ni i sve­stra­no­sti Ni­ko­la­sa Kej­dža, ko­ji ap­ so­lut­no ni­kad ne upa­da u ša­blon, čak i ka­da ša­blon upa­da u nje­ga. Šta god ovo zna­či­lo.

A mo­gu­će je da su zom­bi­ji ka­lu­đe­r i ipak u fil­mu Dark Re­lic.

55

Alek­san­dar Har­ve­ster Ja­njić

TRAN­SFOR­MERS: DARK OF THE MOON Lju­di, pa ovo uop­šte ne iz­gle­da ta­ko lo­še!

pa­ci­jent AJ MC: (uklju­ču­je dik­ta­fon) Ovo je raz­go­vor sa pa­ci­jen­tom AJ, ko­ji je po­slat na le­če­nje na­ kon gle­da­nja sva tri fil­ma iz se­r i­ja­la TRAN­ SFOR­MER­SI, što je, ka­ko pr­v i na­la­zi po­ka­ zu­ju, tri fil­ma pre­v i­še. Cilj ovog raz­go­vo­ra je­ste do­no­še­nje od­lu­ke o da­ljem le­če­nju...

AJ: Ja uop­šte ne znam za­što bi iko ovo či­ tao. Ima­te fe­no­me­na­lan Ver­nov ri­v ju (ko­ji je do­du­še du­ži od sa­mog fil­ma) u ko­me je sve de­talj­no opi­sa­no i obra­zlo­že­no...

MC: Go­spo­di­ne AJ, ne pre­k i­daj­te me ili će­ mo vam po­no­vo pu­sti­ti AN­TI­HRI­STA! AJ: (zu­r i u pod i rit­mič­no kla­ti gla­vom, ču­je se ti­ho mr­mlja­nje) Bi­ću do­bar, bi­ću do­bar...

MC: Da­k le, pr­vo pi­ta­nje za pa­ci­jen­ta: Ka­ko bi­ste opi­sa­li is­ku­stvo gle­da­nja ovog fil­ma?

AJ: Vr­lo je upit­no u stva­r i da li sam ja uop­ šte gle­dao ovaj film. Znam da sam bio pri­su­ tan u bi­o­skop­skoj sa­li, ali sje­ćam se i nat­čo­ vje­čan­ske bor­be da osta­nem bu­dan, bor­be ko­ju sam u ne­ko­li­ko na­v ra­ta i iz­gu­bio. Sje­ ćam se ta­ko­đe i ne­k ih ogrom­nih ro­bo­ta, što su valj­da na­sli­je­di­li iz pr­va dva di­je­la.

MC: Za­ni­mlji­vo... Da li bi nam ne­što ukrat­ ko re­k li o rad­nji fil­ma?

AJ: Ot­pri­li­ke je ja­sno da pla­ne­ti Ze­mlji pri­ je­ti no­va opa­snost jer je ne­ka­kav su­per­je­zi­ vi ne­po­bje­di­v i ne­ga­ti­vac na­z van The Fal­len od­lu­čio da se vra­ti iz pen­zi­je i is­pra­ši du­pe Op­ti­mu­su Praj­mu. Nje­gov ba­tler je ina­če ni­ ko dru­gi do slav­ni Me­ga­tron iz pret­hod­nog di­je­la. Uglav­nom, sli­je­di do­sta ak­ci­je, eks­ plo­zi­ja, pot­pu­no ne­bu­lo­znih obr­ta u pri­či i ata­ka na do­bar ukus...

MC: Sta­ni­te! To je za­plet pret­hod­nog fil­ma, kon­cen­tri­ši­te se, mo­lim vas...

AJ: (gle­da zbu­nje­no) Do­sta ak­ci­je, eks­plo­zi­ ja, pot­pu­no ne­bu­lo­znih obr­ta u pri­či i ata­ka na do­bar ukus...

MC: (uz­dah) Mo­že li to ma­lo de­talj­ni­je...

AJ: (ste­že pe­sni­ce, či­ta­vo te­lo mu je na­pe­ to, po­sle kra­će pa­u­ze pro­go­va­ra) Ap­so­lut­no ne­ma te­o­r i­je da ka­žem bi­lo šta smi­sle­no o... „rad­nji“ ovog fil­ma. Kao is­po­sta­v i­lo se da je ame­r ič­ko sli­je­ta­nje na Mje­sec za­pra­vo bi­lo po­tra­ga za ne­ka­k vim ro­bot­skim ar­te­fak­tom (?) ko­ji mo­že da uči­ni tri­sta ču­da, ne znam tač­no šta. I on­da se po­ja­v i ne­ka­kav Sen­ti­ nel Prajm, ko­ji je valj­da bio ve­li­ka fa­ca pri­je ne­go što se po­ja­v io Op­ti­mus i on­da ho­će da otje­ra­ju Auto­bo­te i sta­ve ih u ne­ka­kav spejs šatl i De­sep­ti­ko­ni raz­ne­su taj šatl ili šta već, al se is­po­sta­v i da su se Auto­bo­ti sa­k ri­li iza obli­žnjeg kon­tej­ne­ra i neo­b­u­zda­no ce­re­ka­li svom ma­r i­fe­tlu­ku jer su ti­me po­ka­za­li da su De­sep­ti­ko­ni zli (?) i on­da je od­jed­nom na­ stu­pi­la sce­na bor­be ko­ja je tra­ja­la tri­na­est sa­ti i on­da je Op­ti­mus ubio ne­ke ro­bo­te i na kra­ju odr­žao svoj tra­di­ci­o­nal­ni go­vor i on­da se „film“ za­v r­šio.

MC: Ovaj na­sta­vak je sni­mljen u 3D teh­no­ lo­gi­ji za raz­li­ku od pret­hod­nog, ka­kav je to uti­sak osta­v i­lo na vas?

AJ: Što se ti­ce 3D efe­ka­ta, u jav­no­sti se po­ ja­v i­la od­ređ­na kon­tro­ver­za oko to­ga da li je

56

film sni­man u 3D ili je kon­ver­to­van u post­ pro­duk­ci­ji. Majkl Bej se ku­ne da je u pi­ta­nju ovo pr­vo i po­z vao je lju­de da u sva­kom tre­ nut­ku do­đu u nje­go­v u so­bu za mon­ta­žu i vi­ dje­će od­lič­ne 3D efek­te. Me­đu­tim, mi ne­što lu­ka­v i­ji zna­mo da Bej ni­je mon­ta­žer ne­go re­ži­ser i pre­ma to­me on je la­žlji­v i la­žov. Ina­ če, šta god da je u pi­ta­nju, efek­ti su so­lid­ni i da­ju li­jep osje­ćaj pro­sto­ra, ali sve to ni­je ni bli­zu spek­ta­ku­lar­no kao kod vr­hun­skih 3D ostva­re­nja kao što je RE­SI­DENT EVIL: AF­TER­LI­FE. MC: Po­me­nu­li ste Be­ja, haj­de pri­č aj­te mi ma­lo o svo­joj maj... ovaj, o Maj­k lu Be­ju.

AJ: (po­v i­šen glas) Majkl Bej je ri­jet­ko ta­len­ to­van re­ži­ser. Sva­ka bu­da­la mo­že da sni­mi glu­pu i do­sad­nu dra­mur­du o pro­ble­mi­ma pa­k i­stan­skih ka­fe ku­va­r i­ca ili o ra­tu u Bo­ sni. Ali sa­mo pot­pu­ni ge­ni­je mo­že ova­ko da upro­pa­sti film sa DŽI­NOV­SKIM RO­BO­T I­ MA. Eto, na­zo­v i­te me eli­ti­stom ili ka­ko god ho­će­te, ali uvi­jek sam vi­še vo­lio ho­li­v ud­ske su­per­spek­ta­k le sa eks­plo­zi­ja­ma ne­go in­di dra­me­ti­ne gdje svi ne­što pri­ča­ju a kad ne­ko odap­ne to pred­sta­ve u naj­ma­nju ru­ku kao smak svi­je­ta. Me­đu­t im, ove TRAN­SFOR­ MER­SE nor­ma­lan čo­v jek jed­no­stav­no ne mo­že da gle­da. Od­no­sno, mi­slim mo­že da gle­da u smi­slu da pa­siv­no po­sma­tra ekran, ali do­pu­sti­ti da se ne­što iz fil­ma ac­t u­a lly smje­sti u va­šem umu, pa mi­slim da je to ap­so­lut­no smr­to­no­sno. Ne­kad čak mi­slim da bih ra­di­je po­gle­dao ne­k i film Eda Burn­ sa ne­go bi­lo šta iz tran­sfor­mer­skog se­r i­ja­la.

MC: (men­tal­na be­le­ška: po­mi­nje Eda Burn­ sa u po­zi­tiv­nom kon­tek­stu, ozbilj­ni­je je ne­go što sam mi­slio) Na­sta­v i­te slo­bod­no...

AJ: Po­ku­ša­ću ona­ko na­su­mič­no da na­ba­ cam sve če­ga se sje­ćam u ve­zi s ovim. Da­k le, pret­hod­na dva di­je­la su bi­la do­sta du­ga, ali ovaj film po­sta­vlja no­v i re­kord sa re­spek­ta­ bil­nim tra­ja­njem od če­tr­de­set šest sa­ti, ili bar se to­li­ko me­ni uči­ni­lo. Me­gan Foks je no­gi­ra­na jer je re­k la ne­što pro­tiv Maj­k la Be­ ja. Do­du­še, bi­lo je valj­da u ve­zi s Hi­tle­rom, a ne s tim da je Bej pot­pu­ni idi­ot. Za­mi­je­ni­la

ju je eks­trem­no pri­jat­na za oko Ro­zi Han­ ting­ton–Vaj­tli, moj omi­lje­ni mo­del iz Pi­re­li ka­len­da­ra za 2010. Na­ža­lost, nje­ne sa­v r­še­ ne pro­por­ci­je su pot­pu­no dis­pro­por­ci­o­nal­ne glu­mač­kom umi­je­ću. I ne­k i stu­bo­v i se valj­ da po­ja­vlju­ju, neo­p­hod­ni su valj­da za ne­ku eks­trem­no bit­nu ope­ra­ci­ju, ali ne mo­gu da se sje­tim ko­ju. Tu je i Pa­trik Demp­si, to­kom osam­de­se­t ih po­znat po ra­zno­ra­znim ro­ man­tič­nim ko­me­di­ja­ma, u ko­ji­ma je igrao glav­nu mu­šku ulo­gu. Ov­de je on đu­bre od Ro­zi­nog še­fa ko­ji joj se stal­no na­ba­cu­je, a on­da se is­po­sta­v i da je za­pra­vo na stra­ni De­ sep­ti­ko­na i to je kap ko­ja je pre­li­la ča­šu.

MC: Pri­me­ću­jem da ni­ste po­me­nu­li mla­dog i per­spek­tiv­nog glum­ca Ša­ju Le...

AJ: (pa­ci­jent po­či­nje da se tre­se i is­pu­šta ne­ar­ti­ku­li­sa­ne ši­šta­ve zvu­ke) Ša... Ša... ja­ a­aa Le... blju­u­u­u­uu... hrmljmnjmnjmnjm­ njm...

MC: (men­tal­na be­le­ška: ho­mo­sek­su­a l­na pa­ni­ka?) Ber­to­lu­či! Se­ti­te se Ber­to­lu­či­ja!

AJ: (pa­ci­jent je smi­r u­je neo­bič­no br­zo i na­ sta­vlja da go­vo­r i) No­v i TRAN­SFOR­MER­SI su, bar u od­re­đe­noj mje­r i, in­spi­r i­sa­ni i Ber­ to­lu­či­je­v im kla­si­kom THE SHEL­T E­R ING SKY. Ne­sna­la­že­nje Džo­na Mal­ko­v i­č a i De­

57

bre Vin­ger u ne­go­sto­lju­bi­voj i opa­snoj Sa­ha­ ri ekvi­va­lent je ne­sna­la­že­nju Se­ma Vi­t vi­k i­ pe­di­je u no­voj ulo­zi spa­si­o­ca svi­je­ta – re­k lo bi se da će ta­k va lič­nost ima­ti lo­v u, pa­re, že­ ne, sve što po­že­li, ali od sve­ga to­ga ima sa­ mo jed­nu od naj­ljep­ših ma­ne­ken­k i u bi­zni­ su tre­nut­no. Me­đu­tim, on je fru­stri­ran ti­me što ne mo­že da na­đe po­sao, baš kao što je Džon Mal­ko­v ič bio fru­stri­ran kad ga je kle­ pio onaj vi­r us. Osim što on uop­šte ni­je bio fru­stri­ran. Da bi ove pa­ra­le­le bi­le oči­gled­ni­ je, Bej je ulo­gu Se­mo­vog po­slo­dav­ca po­v je­ rio upra­vo Mal­ko­v i­ču, ko­ji no­si žu­te ča­ra­pe i kra­va­tu, što je re­fe­ren­ca na žu­ti pi­je­sak u Sa­ha­r i. Mal­ko­v i­če­va ulo­ga je jed­na od naj­ za­bav­ni­jih u fil­mu, po­red Ki­ne­za (Ja­pan­ca?

Ko­re­jan­ca?) ko­ji ot­k ri­va ve­li­ku za­v je­r u De­ sep­t i­ko­na i bi­va mo­men­tal­no eli­mi­ni­san.

Sce­na iz WC-a iz­la­ze Vi­t vi­k i i taj Azi­jat, pri če­mu ovaj po­sljed­nji je spu­šte­nih pan­ta­lo­na, a sve to po­sma­tra Mal­ko­v ič svo­jim zbla­nu­ tim iz­ra­zom li­ca, pot­pu­no je praj­sles. U fil­ mu se po­ja­vlju­je i Džon Tur­tu­ro. On vi­še ni­je agent, ali je na­pi­sao ne­ku knji­gu i igra vr­lo bit­nu ulo­gu, ma­da ne mo­gu da se sje­tim šta je on do­đa­vo­la uop­šte do­pri­nio kom­plet­noj pri­či. To­kom ve­ćeg di­je­la fil­ma je u ko­li­ci­ma, ta­ko da ga to do­ne­k le one­mo­gu­ću­je da se de­ gra­di­ra kao u pr­va dva di­je­la i je­di­no što je uspio da ura­di je­ste da ob­u­če ro­ze ča­ra­pe.

MC: (pa­ci­jent oči­gled­no ima fe­tiš ča­ra­pa) AJ: Majkl Bej oči­gled­no ima fe­tiš ča­ra­pa.

MC: U re­du, go­spo­di­ne AJ, ali da li bi mo­ gli ne­što u fil­mu da iz­dvo­ji­te kao do­bro, ne­ ku sce­nu mo­žda, tre­nu­tak u ko­me ste se... uz­bu­di­li?

AJ: Re­ci­mo, fi­nal­na bit­ka, ona ko­ja tra­je sto go­di­na, u ko­joj se ne zna ni ko pi­je ni ko pla­ća, ima ne­ko­li­ko bri­ljant­nih sce­na – ne­ ka­k va ogrom­na me­tal­na zmi­ju­r i­na ili ne­što slič­no omo­ta­va se oko zgra­de i skrc­ka je ko krc­ka­li­ca za ora­he orah (kao u fe­no­me­nal­ nom DRA­G ON WARS). Za­tim tu je pro­xi­ mity flying, tj. ona spe­ci­ja­li­zo­va­na le­tač­ka odi­je­la ko što je Pe­ra Ko­jot ko­r i­stio u jed­ nom tre­nut­ku da uhva­ti Pti­cu Tr­ka­či­cu, pa

kad vi­di­te gru­pu lju­di ka­ko le­ti u for­ma­ci­ji is­pod po­lu­sru­še­ne zgra­de ko­ja je na­slo­nje­na na dru­gu zgra­du, sa­mo se pi­ta­te kad će po­ če­ti da se lu­pa­ju o zi­do­ve ko mu­ve.

MC: Sko­ro da smo za­v r­ši­li... Još jed­no, ve­ o­ma va­žno pi­ta­nje: Ka­ko bi­ste u jed­noj re­či opi­sa­li film TRAN­SFOR­MERS: DARK OF THE MOON? AJ: Post­mo­der­ni­zam!

MC: Za­hva­lju­jem! Mo­že­te od­ve­sti pa­ci­jen­ta.

Pu­sti­te mu naj­no­v i­ji film Lar­sa fon Tri­ra...

AJ: NEE­EEEE­EEEEEEEEEEEEEEEEEEE EEEEEEEEEEE... (pa­ci­jent se oti­ma, gre­be i uje­da dok ga od­vla­če na te­ra­pi­ju) Pa­ci­jent AJ pre­t r­peo je ozbilj­nu tra­u­mu usled ko­je se pro­gla­ša­va za pri­vre­me­no ne­u­ra­čun­lji­vu oso­bu, po­ten­ci­jal­no opa­snu za se­be – a u slu­ča­ju or­ga­ni­zo­va­nja film­ skih ve­če­ri i za dru­ge – pa je sto­ga nu­žno za­dr­ža­va­nje u In­sti­t u­ci­ji gde će bi­t i pod­vrg­ nut da­ljem le­če­nju. Ta­ko­đe se stro­go za­bra­ nju­je bi­lo ka­kav da­lji kon­takt sa fil­mo­vi­ma Maj­kla Be­ja. Pre­po­r u­ču­je se pri­me­na no­ve eks­pe­ri­men­tal­ne šok–te­ra­pi­je po­zna­te pod ime­nom TWI­LIGHT: BRE­A­K ING DAWN.

58

Alek­san­dar Ja­njić (kao pa­ci­jent) & Mi­loš Cvet­ko­v ić (kao dok­tor)

Podsetnik 2. maj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Stvaralaštvo GRR Martina 9. maj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Na čudnijim plimama 16. maj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SF ŠOK 23. maj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . TERRA #11 30. maj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica 6. jun . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Smak sveta 13. jun . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica 20. jun . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vilijem Gibson – Post SF za Godine Nulte 27. jun . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SF KVIZ 19. jun . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . STAR WARS konvencija u SKCu 30. Jun-3. Jul . . . . . . . . . . . . . . . . festival JAPANIZAM 5. septembar . . . . . . . . . . . . . . . . . Godišnja skupština 12. septembar . . . . . . . . . . . . . . . . SF i strip? – nemojte nam to razdvajati 19. septembar . . . . . . . . . . . . . . . . Stripovi na internetu – Web comics 26. septembar . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica 29. septembar–2. oktobar . . . . . 9. međunarodni salon stripa 3. oktobar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Motivi fantastike u narodnoj književnosti 10. oktobar . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mač & magija 17. oktobar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . TERRA #12 24. oktobar . . . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica 31. oktobar . . . . . . . . . . . . . . . . . . Horor veče sa Goranom Skrobonjom 13-16. oktobra . . . . . . . . . . . . . . . . Festival srpskog filma fantastike 23-30 oktobra . . . . . . . . . . . . . . . . sajam knjiga, tribine u strip sali 7. novembar . . . . . . . . . . . . . . . . . Steampunk 14. novembar . . . . . . . . . . . . . . . . “Prostor otkrovenja” 21. novembar . . . . . . . . . . . . . . . . “Četrdeset dana” 28. novembar . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica 5 decembar . . . . . . . . . . . . . . . . . . Emitor #480 12. decembar . . . . . . . . . . . . . . . . Avengers VS Justice League 19. decembar . . . . . . . . . . . . . . . . . Okupljanje članova društva // nema tribine 26. decembar . . . . . . . . . . . . . . . . Književna radionica

59