Pariski dogovor kompromis za vlade , intervju Kristin Moro, ambasadorka Republike Francuske

KRISTIN MORO, AMBASADORKA REPUBLIKE FRANCUSKE

Pariski dogovor kompromis za vlade O nedavno održanoj konferenciji COP21 i smanjenju emisije štetnih gasova govori francuska ambasadorka Kristin Moro.

Na 21. konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama u Parizu 195 država usvojilo je novi globalni klimatski sporazum. Koje konkretne akcije u borbi protiv klimatskih promena će pokrenuti Pariski sporazum?

Pariski sporazum utvrdio je jasan pravac kretanja: kriva svetske emisije gasova sa efektom staklene bašte treba da se zaustavi što pre, na ovim vrednostima kao na svome maksimumu, i treba da se teži neutralnosti emitovanja tih gasova u drugoj polovini veka kako bi porast temperature ostao ograničen na ispod 2 °C. Sporazum traži od zemalja potpisnica da primene ono na šta su se obavezale putem svojih nacionalnih doprinosa i traži da uspostave mehanizam i dinamiku redovnog praćenja: 2018. je određena kao godina kada će se održati prvi sastanak za evaluaciju rezultata, koji će zatim da se održava svake pete godine. Svaka zemlja će napraviti presek svojih rezultata i podneti novi nacionalni doprinos koji će svaki put biti ambiciozniji. Kolektivni napredak će takođe moći da se proceni sabiranjem pojedinačnih rezultata, posle čega će doći do nekih novih projekcija kako bi se na globalnom nivou podigla ambicija koja je u skladu sa prihvaćenim ciljevima.

Da, mislim da može da se kaže da je konferencija o klimi u Parizu, COP 21 ujedinila i - pre svega - ubedila međunarodnu zajednicu u neophodnost zajedničkog delovanja u borbi protiv klimatskih promena. Zbog toga se Pariski sporazum smatra istorijskim, jer je jedan takav svetski sporazum do pre nekoliko godina bio potpuno nezamisliv. Istorijskim ga čini i to što je nastao mobilizacijom svih, uključujući svet ekonomije, civilno društvo i naučne krugove.

Zapravo, svi pregovori koji su se vodili uoči konferencije COP 21, aao i oni na samoj konferenciji, u Buržeu, u Parizu, tokom 12 dana i noći, ilustruju jasnu nameru svih zemalja da sada pronađu globalno rešenje za izazove klimatskih promena. Ta se namera najpre pretočila u nacionalne doprinose koje je priložilo 187 zemalja. Zatim su grupe zemalja sa oprečnim interesima imale priliku da se izjasne i njihovi su argumenti, više nego ikada ranije, bili uzeti u obzir/uvaženi.

Npr. stav ostrvskih zemalja, okupljenih u okviru grupe 43 (četrdeset trojice) uspeo je da dopre do svih.

To nije samo zbog toga što su ga oni dobro formulisali već i zbog toga štp su sagovornici bili prijemčiviji budući da su sada bili svesni ozbiljnosti problema.

Da zaključim, zaista se može govoriti o savezu cele međunarodne zajednice, pošto se više od 800 organizacija – velikih gradova, regiona, preduzeća i investitora iz celog sveta (predstavljajući 150 miliona ljudi i 11.000 milijardi dolara kapitala) 16. decembra obavezalo, putem Pariskog apela, da « brzo i efikasno doprinese implementaciji Pariskog sporazuma i da ubrza procese transformacija koji su neophodni kako bismo se uspešno izborili sa izazovima klimatskih promena ».

Hoće li međunarodna zajednica u uslovima konstantne finansijske krize uspeti da odredi cenu za emisiju štetnih gasova kroz porez ili preko određivanja konkretnih kvota emisije tih gasova?

Pregovori u Parizu su doveli do kompromisa koji omogućava vladama koje to žele da pribegnu tržišnim mehanizmima kako bi postigle svoje klimatske ciljeve, što je već bio savet iznesen u okviru Kjoto protokola. Pariska odluka eksplicitno navodi tarifikaciju ugljenika kao sredstvo kojim bi se podstaklo smanjenje emisije štetnih gasova.

Na primer, u okviru ratifikovanja protokola u Kjotu, Evropska Unija je uspostavila evropski sistem razmene emisionih kvota (EU-ETS), kako bi se pratila emisija CO2 iz industrijskih postrojenja : radi se o mehanizmu koji reguliše pravo na emitovanje CO2, i to je najveći sistem na svetu za pravo i kvote koji se odnose na emisiju ugljen-dioksida. Sistem EU-ETS postavlja ograničenja za otpuštanje gasova i uspostavlja tržište, čime je omogućeno svakom preduzeću da kupi « pravo da zagađuje » ili da proda ono koje već ima. Preduzeća koja čine napor u smanjenju svojih emisija štetnih gasova su time nagrađena, dok su ona koja su probila plafon dozvoljene emisije primorana da otkupe kvote od onih preduzeća koja su manje zagađivala. Kada je o tome reč, Francuska je u Srbiji sprovela tvining projekat 2013. - 2015. koji je pružio podršku vladi u preuzimanju tog dela pravnih tekovina EU, tzv. akija EU. Danas se se mnoge države, kao i mnogi regioni i preduzeća već opredelili za tarifikaciju ugljenika i za obnovljive izvore energije: više od dve trećine zemalja koje su podnele svoje nacionalne doprinose, iznele su u njima svoje nove ciljeve vezane za obnovljive izvore energije, i kao rokove, 2025. ili 2030. Podsticaj koji im je dat Pariskim sporazumom će sve da ubrza, iako bi novi kontekst koji je stvoren padom cena nafte mogao da se protumači i kao nepodsticajan. Kratkoročno, obnovljiva energija postaje komparativno skuplja, ali dugoročno, analiza ostaje ista: opasnost od emisije štetnih gasova i apsolutna neophodnost da se emitovanje smanji, mogućnost novih preokreta na tržištu ugljovodoničnih goriva, ekonomski potencijal i nova radna mesta koje sa sobom nose inovativne tehnologije - ostaju.

Koje su to ključne aktivnosti koje je neophodno preduzeti da bi se javnost što bolje upoznala sa Pariskim sporazumom?

Treba nastaviti sa mobilisanjem lokalnog i nevladinog sektora kako bi javnost bila što bolje obaveštena; više od pukog informisanja o sadržaju Pariskog sporazuma, treba javno mnjenje učiniti prijemčivim za nove koncepte i načine proizvodnje, za novi način života na planeti koji će oni da izazovu i da nam donesu. Treba uveriti javnost da će sporazum da nam omogući da dišemo čistiji vazduh, da imamo dostojanstveniji život, da će dovesti do većeg poštovanja osnovnih prava ; da će da doprinese umanjenju rizika od sukoba koji su vezani bilo za nadmetanja oko izvora ne-obnovljive energije, bilo za posledice klimatskih promena koje ne bismo bili u mogućnosti da sprečimo ili da njima valjano upravljamo.

Francuska Ambasada je prošle godine bila inicijator niza aktivnosti koje su bile posvećene klimatskim promenama. Hoćete li nastaviti sa sličnim sadržajima i ove godine?

Naravno, naša ambasada, kao i cela Francuska, ostaju u pripravnosti i posvećene novim aktivnostima u oblasti klimatskih promena namenjenim najrazličitijoj publici. Zvanično francusko predsedavanje COP 21, koje je započelo na Konferenciji o klimatskim promenama u Parizu u decembru, traje do novembra 2016. Treba održati elan koji je rastao sve do konferencije u Parizu i kulminirao postizanjem istorijskog sporazuma. Pariski sporazum nije cilj sam po sebi, to je novi početak i na nama svima je sada kolektivna odgovornost da ga primenimo. Stoga će, tokom cele ove godine, ambasada nuditi aktivnosti kojima će dijalog koji je usmeren na podsticanje novih klimatskih smernica – držati otvorenim, kako sa srpskim vlastima, tako i sa građanskim drustvom. Kao prošle godine, nastavićemo da tesno sarađujemo sa najvažnijim akterima u borbi protiv klimatskih promena u Srbiji, a to su: UNDP, Delegacija EU, nevladine organizacije. Ove godine ćemo sarađivati sa Marokom, s obzirom da preuzimaju predsedavanje konferencijom COP 22 koja će se održati u Marakešu u novembru.

Nastavićemo dakle da aktivno delamo u oblasti borbe protiv klimatskih promena, kroz predavanja, javne tribine, razmene, aktivnosti usmerene ka mladima. Naša ambasada je odlučila da ove godine svoj diskurs fokusira upravo na bolji život građana i razvićemo aktivnosti koje će ukazivati na tesnu vezu između zdravlja i klime.

Milisav PAJEVIĆ

E K O P R E S S M I S L I T E O T O M E !m