Irsa Sigurdardotir - DNK_1-20

EDICIJA NORDIC NOIR Knjiga N0 2

www.dokaz.rs

ZA IZDAVAČA Nataša Atanacković Nebojša Zorić PREVOD Mirko Bižić LEKTURA I KOREKTURA Dokaz izdavaštvo DIZAJN KORICA I PRELOM Blend Graphics ŠTAMPA DMD Štamparija Beograd, 2019. | Tiraž 1000 | Prvo izdanje Sva prava zadržana.

Nijedan deo ove knjige ne može se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene saglasnosti izdavača.

Naslov originala:

YRSA SIGURÐARDÓTTIR DNA Copyright © Yrsa Sigurðardóttir 2014 Published by agreement with Salomonsson Agency Translation copyright © 2019 za srpsko izdanje, Dokaz izdavaštvo ISBN: 978-86-81518-01-4

IRSA SIGURDARDOTIR DNK Preveo Mirko Bižić

DOKAZ IZDAVAŠTVO Beograd, 2019.

Ova knjiga je posvećena Paudlu Zahvaljujem se sledećim ljudima za pomoć oko prikupljanja informacija za ovu knjigu: Bragjiju Gudbrandsonu za informacije o Agenciji za zaštitu dece i Dečjem domu, Torleikuru Jouhanesonu o svetu radio-amatera i komunikacija, i Hatlgrimuru Gunaru Sigurdsonu o radio-komunikacijama i njihovom praćenju. Dugujem im svoju iskrenu zahvalnost. Sve eventualne greške su u celosti samo moje.

Irsa Sigurdardotir

1987.

PROLOG

Sedeli su na klupi kao da su poređani po veličini; devojčica, koja je bila najmlađa, na jednom kraju, a njena dva brata pored nje. Stari jednu, tri i četiri godine. Njihove tanke noge visile su sa tvrdog sedišta, ali za razliku od obične dece oni ih nisu njihali niti su se meškoljili, tako da su njihove nove cipele nepomično visile iznad sjajnog linoleuma. Na njihovim li­ cima nije bilo radoznalosti, dosade ni nestrpljenja. Sve troje su zurili u prazan beli zid ispred sebe kao da gledaju crtać „Tom i Džeri”. Gledan kroz staklo, prizor je ličio na fotografiju – studija troje dece na klupi.

Sedeli su tu skoro pola sata. Uskoro će im biti dopušteno da ustanu, ali niko od odraslih koji su pazili na njih nije baš jedva čekao taj trenutak.

Nedavna nagla promena u životu dece izgledala je beznačajno u poređe­ nju sa onim što je sledilo. Kada izađu odavde, ništa više nikada neće biti isto. Ovog puta će to verovatno biti promena nabolje, ali ona je sa sobom nosila potencijalne nedostatke, koji bi na kraju mogli da prevagnu u od­ nosu na prednosti. To je bila dilema sa kojom se suočavala grupa ljudi okupljenih oko stola. „Bojim se da je tako. Razmotrili smo sve druge mogućnosti, ali ovo je ono što stručnjaci preporučuju. Deca treba da budu smeštena u stalna boravišta što je pre moguće. Što su stariji, manje su im šanse da će biti usvojeni. Pogledajte samo koliko je teže bilo pronaći domove za dečake nego za devojčicu. Mogući roditelji su potpuno svesni da što su deca mlađa, uspešnije se prilagođavaju novom životu. Za dve godine će devoj­ čica imati godina koliko ih mlađi brat sada ima, a onda ćemo se suočiti 9

IR SA SIGURDARDOTIR

sa istim problemom i sa njom.” Čovek je duboko udahnuo i mahnuo svežnjem papira da svojim rečima doda na značaju. To su bili izveštaji i psihijatrijske procene stručnjaka koji su pregledali decu. Ostali su kli­ mali glavom, ozbiljnih lica; to jest, svi osim najmlađe prisutne žene, koja je bila najglasnija u svom protivljenju ovom predlogu. Ona je imala naj­ manje iskustva sa slučajevima zaštite dece i još uvek je u sebi čuvala iskru nade koju su ponovljena razočaranja odavno ugasila u ostalima. „Zar ne bi trebalo da sačekamo još malo? Nikad se ne zna, možda još uspemo da nađemo par spreman da primi sve troje.” Skrenula je pogled ka deci koja su sedela na klupi kao okamenjena. Ruke je čvrsto stegnula na grudima kao da pokušava da spreči svoje dobronamerne instinkte i urođeni optimizam da iscure. Mogla je jasno da se seti kako su dva brata i sestra izgledali kada je njihov slučaj tek privukao pažnju vlasti: njihove prljave, zamršene tamne kose, neoprane odeće i izmučenih tela. Oči su im bile sjajne na umrljanim licima; obrazi obliveni suzama. Mlada žena se ponovo okrenula prema ostalim socijalnim radnicima, sa izrazom punim tuge. „Mora da postoji šansa.” „Upravo sam objasnio sve ovo.” Čovek sa izveštajima zvučao je iscr­ pljeno. Pogledao je na svoj sat po treći put; obećao je svojoj deci da će ih voditi u bioskop. „Imamo parove koji se bore oko devojčice, ali vrlo malo ih je zainteresovano za dečake. Trebalo bi da budemo zahvalni što smo našli ovo rešenje; bilo bi uzaludno krenuti u potragu za nekim savršenim parom. Svi potencijalni usvojitelji dolaze kod nas i pažljivo smo pregledali spisak. U datim okolnostima ovo je daleko najpovoljniji ishod.”

Na ovo se nije imalo bogzna šta reći i oni su ozbiljno zaklimali gla­ vama, svi osim mlade žene. Njene oči su zračile očajanjem. „Ali oni izgle­ daju toliko bliski. Brinem se da bi razdvajanje moglo da ih doživotno ošteti.”

Ovog puta je čovek zatresao izveštajima toliko silovito da je od toga prisutnima zalepršala kosa. „Dva različita psihijatra su sasvim jasno rekla da bi bilo u najboljem interesu mlađih dvoje da budu razdvojeni. Dečak je preuzeo ulogu zaštitnika svoje male sestre. On je zasipa svom ljubavlju i brigom koju sâm nije dobijao, mada je još malo dete. Neće je ostaviti na miru; muče ga stres i bojazni zbog nje. Dečak ima samo tri godine, za 10

DNK

ime božije.” Čovek je zastao da uhvati dah. „Ovo nije pitanje u kome se može čitati između redova – izveštaji su jasni. Razdvajanje bi bilo najbo­ lje za njih oboje. Njegov odnos sa njom nije zdrav. U stvari, oba dečaka su teže pogođena situacijom nego njihova sestra. Uostalom, stariji su.”

Na klupi je došlo do nekog pokreta. Mlađi dečak se premestio bliže svojoj sestri. Obgrlio ju je oko ramena i privukao sebi. Moglo bi se pomi­ sliti da ih je čuo kroz staklo. „Ja prva ne mislim da možemo sebi priuštiti da bacamo sumnju na njihovo profesionalno mišljenje.” Žena koja je ovo rekla takođe je uka­ zala da joj je vreme ograničeno. Govorila je brzo i nestrpljivo, lupkajući nogom o pod. „Oni su stručnjaci. Mi ne možemo ni da zamislimo kakav je bio život ove dece. Ako to nešto znači, moje mišljenje jeste da treba da požurimo i završimo sa ovim. Bilo bi naivno krenuti u potragu za reše­ njem iz bajke. Ono ne postoji.” „Ali šta će se desiti kada porastu i shvate da se njihovo razdvajanje moglo izbeći?” Sada se uključio i najstariji član tima. „Većina nas ovde zna šta se dešava kada su ljudi puni ogorčenja protiv sistema. To može potpuno da prevlada njihovim životom.” Njemu se ubrzano približavalo vreme za penzionisanje i nadao se, uprkos svemu, da će ovo biti poslednji težak slučaj koji će završiti na njegovom stolu. Svakako nije bilo previše očekivati tako nešto? Kosa mu je odavno posedela, uzimao je lekove za pritisak, a lice mu je bilo duboko izborano. „Usvojitelji će čuvati njihovu prošlost u tajnosti. To će biti u interesu sve troje njih, naročito dvoje mlađih. A ne bi trebalo ni da bude previše teško, pošto je malo verovatno da će se oni ičega sećati. Devojčica jedva da je napunila godinu dana. Pretpostavljam da postoji opasnost da stariji dečak sačuva neka sećanja, ali ne možemo biti sigurni. A čak i ako ih sačuva, ona će biti zbrkana i s vremenom će izbledeti. Mislim, koliko toga se vi sećate iz vremena kada ste imali četiri godine?” „Mnogo toga.” Izgledalo je da je mlada žena jedina kojoj su ostala sećanja iz tako ranog uzrasta. Ostali su mogli da se sete samo nejasnih, mutnih pojedinosti. Ali čak ni ona nije mogla da se seti ničega iz vre­ mena kada je imala godinu dana. Devojčica, koja je bila toliko tražena među usvojiteljima, najbolje će proći u svemu ovome i ne samo zbog 11

IR SA SIGURDARDOTIR

toga što je bila ljupka. Dečake su teže pogodili događaji iz prethodne dve godine i već su pokazivali znake toga: mlađi preteranom zabrinutošću i ljubavlju prema sestri; stariji ravnodušnošću prema svetu. Kratki izveštaj policajaca koji su otišli na lice mesta posle telefonskog poziva majke bio je toliko šokantan da niko od prisutnih nije želeo da se priseća detalja.

Bio bi to pravi blagoslov ako bi vreme izbrisalo sve tragove tih doga­ đaja iz svesti dece.

Ipak, mlada žena je mislila da se to, nažalost, neće desiti. Trauma će biti prevelika. „Moja sećanja su uglavnom povezana sa lošim iskustvima, kao kada sam priklještila prst u vratima u pekari, u trećoj godini, ili vi­ dela kako je moju drugaricu udario auto kada sam imala pet godina. Ali to nije ništa u poređenju sa onim kroz šta su ova deca prošla. Brinem se da će dečaci moći da se sete. A takođe i njihova sestra, mada je to malo verovatno.” „U kakvom su oni tačno međusobnom srodstvu, da li je to ustano­ vljeno?” Žena koja je bila u nedostatku s vremenom promenila je temu pre nego što se još dublje upuste u bavljenje dečjim uspomenama. „Sva­ kako postoji granica u tome koliko truda treba da uložimo u to da ih zadržimo zajedno, kada po svoj prilici nisu rođena braća i sestra, od oba ista roditelja?”

U tom trenutku, čovek sa izveštajima konačno je porastao u očima emotivne mlade žene. „Po mom mišljenju, pitanje ko su im roditelji je­ ste nebitno. Što se njih tiče, oni su braća i sestra, mada niko ne može tačno da zna da li samo po majci. Ne zna se ko je otac dvoje mlađih. Ali sa starijim dečakom je druga priča. Po mišljenju doktora koji ih je pre­ gledao, mlađi dečak i devojčica su najverovatnije rođeni brat i sestra a najstariji im je samo polubrat. Iako je to, mora se priznati, zasnovano na izjavi čoveka koji je navodno otac starijeg dečaka; on je izričito tvrdio da nije imao seksualne odnose sa njihovom majkom nakon što im se rodio sin – nakon što je ona bila primorana da se odseli nazad kod svog oca.” Čovek se namrštio i progutao pljuvačku pre nego što je nastavio. „Ali bilo bi potrebno DNK testiranje da se ustanovi međusobno srodstvo dece, a za to nema ni vremena ni novca. A sasvim iskreno govoreći, niko ne želi 12

DNK

da zna rezultate. Svima zainteresovanim najviše odgovara pretpostavka da deca imaju ’normalne’ očeve. Sve troje, ne samo najstarije.”

Niko nije progovorio. Svi su znali priču. O deci i njihovoj majci. O njihovom dedi i neizrecivom zločinu protiv svoje ćerke za koji je bio osumnjičen. Sada je sudbina troje male dece sa ožiljcima na duši bila u njihovim rukama. Šta da rade? „Šta je sa ocem, tim Torgjirom?” Mlada žena je prekinula ćutanje. „Zar nema nikakve šanse da promeni mišljenje?” „Sve smo pokušali. On niti može niti hoće da uzme svog sina, a kamoli sve troje njih. Nije u kontaktu sa dečakom i nije čak ni siguran da mu je otac. Po njegovim rečima, pristao je da dečak nosi njegovo prezime jer je bio u kratkoj vezi s njegovom majkom, ali nikada nije bio siguran da u to vreme nije spavala i sa drugima. Ako ga pritisnemo da preuzme odgovor­ nost za svog sina, on će zahtevati da se uradi test očinstva. To će usporiti stvari i kakav god bude ishod, ja njega ne vidim kao naročito poželjan izbor. Ako se ispostavi da on nije otac, nema smisla čak ni pričati o tome da on usvoji dečaka. A i ako jeste, on ga ne želi. Da li bi to bila povoljna situacija za njegovog sina? Veoma sumnjam u to.” Prisutni muškarci su se zgledali, pokazujući više razumevanja za odluku navodnog oca od žena, koje su držale oboren pogled. „Ovo je najbolje rešenje.” Ovoga puta, umesto da maše izveštajima, čovek je kucnuo prstom po njima. „Nažalost, nemamo vremeplov da pro­ verimo kakvi će oni ispasti. Možemo da se oslonimo samo na mišljenje stručnjaka. Svi potencijalni roditelji su provereni i dobili su prvoklasne preporuke. Ja predlažem da dovršimo stvar. Podaci o deci će biti prome­ njeni u sistemu i s vremenom će njihova užasna prošlost pasti u zaborav.

Najbolje je da ona nikada ne saznaju svoj istorijat, a razdvajanje će im pomoći da zaborave. Što pre započnu novi život, to bolje za svakoga od njih. Da li se svi slažemo?”

Mlada žena je zaustila da nešto kaže, ali je zastala i bolje razmislila o tome. Ostali su mrmljali u znak odobravanja, kao da žele da potisnu sve dodatne primedbe sa njene strane. Ona je okrenula glavu i kroz staklo pogledala troje dece na klupi. Devojčica je uzalud pokušavala da se otrgne od brata, ali on ju je samo privio bliže sebi, naizgled je gotovo povređujući.

13

IR SA SIGURDARDOTIR

Možda su stručnjaci ipak bili u pravu. Ponovo se okrenula prema grupi i utučeno klimnula glavom.

I tako je odlučeno.

Grupa se razdvojila da se njeni članovi pobrinu za formalnosti. Mlada žena se zadržala u hodniku, tako da je ona bila jedini svedok kada su se deca otisnula u svoje nove živote. Nisu odustala od starih bez borbe.

Naročito je mlađi dečak to loše podneo. Plakao je i vrištao dok je gledao kako njegova sestra nestaje u hodniku u naručju pedijatra. Devojčica ga je gledala preko doktorovog ramena, mašući mu na rastanku, bezizra­ znog lica. Onda je nastao pravi pakao. Čovek u belom mantilu morao je da zadržava malog dečaka silom. Kada je shvatio da je nadjačan, njegovo vrištanje pretvorilo se u jecaje.

Mlada žena nije mogla da odvoji pogled od tog prizora. S obzirom na to da je bila delimično odgovorna za njega, osećala je da bi trebalo da ima petlje da se suoči sa posledicama. Stariji dečak je predstavljao za nijansu manje mučan prizor. Ali iako se on nije otimao ni plakao, užas u njegovim očima je sve govorio. Deca se ranije verovatno nikada nisu razdvajala.

Mlada žena nije pustila ni suzu dok je stajala i gledala kako dvojica dečaka nestaju istim putem kao njihova sestra. Kada se najzad pokre­ nula, dece nije bilo nigde na vidiku u hodnicima bolnice. Nisu bila ni u predvorju ni na napola praznom parkingu ispred zgrade.

Njihov novi život ih je progutao ne ostavljajući nikakvog traga za njima.

14

2015.

PRVO POGLAVLJE

Četvrtak Elisi je trebalo nekoliko trenutaka da shvati gde se nalazi. Ležala je na boku, sa jorganom upletenim između nogu i izgužvanim jastukom ispod obraza. U sobi je bilo mračno, ali kroz otvor između zavesa jedna zvezda joj je namigivala iz neizmernog nebeskog prostora. Na drugoj strani kre­ veta jorgan je bio zategnut i ravan, a jastuk netaknut. Tišina je takođe bila čudna; jer koliko god puta da je ležala budna i nervirala se, nedostajao joj je zvuk hrkanja. I nedostajala joj je toplota koja je zračila iz njenog uvek izuzetno zagrejanog muža, koja ju je terala da spava sa jednom nogom isturenom ispod pokrivača.

Sada je iz navike takođe zauzela takav položaj, i bilo joj je hladno.

Kada je ponovo navukla jorgan na sebe, mogla je da oseti da joj se koža na nogama naježila. To ju je podsećalo na noći kada je Sigvaldi bio u trećoj smeni, samo što ga ovog puta nije očekivala da ujutro dođe kući, zevajući, upalih očiju, mirišući na bolnicu. Vratiće se sa konferencije tek za nedelju dana. Kada ju je juče poljubio na rastanku na centralnoj autobuskoj stanici, bio je nestrpljiviji od nje da već jednom završe sa po­ zdravljanjem. Koliko ga je znala, vratiće se zaudarajući na novi losion za brijanje iz djutifri-šopa, a ona će morati da spava pokrivenog nosa dok se ne navikne na miris.

Iako joj je pomalo nedostajao, to osećanje je bilo pomešano sa za­ dovoljstvom na pomisao na nekoliko dana koje će imati samo za sebe.

17

IR SA SIGURDARDOTIR

Pomislila je na večeri kada će sama imati kontrolu nad daljinskim upra­ vljačem; kada neće morati da popusti pred višim prioritetom fudbalskih utakmica. Večeri kada može da se zadovolji hlebom i sirom za večeru i ne mora da sluša kako njemu krči stomak ostatak noći.

Ali nedelju dana odmora od muža imalo je i svoje loše strane; sama će se starati o njihovo troje dece, sama će se nositi sa svim onim što to podrazumeva: budiće ih, teraće ih da ustanu iz kreveta, odvoziće ih i do­ voziti iz škole, pomagati im oko domaćih zadataka, zabavljati ih, nadzirati koliko vremena provode za ekranom kompjutera, hraniti ih, kupati, prati im zube, smeštati ih na spavanje. Dvaput nedeljno Margrjet je trebalo voditi na balet i Stefana i Baurdura na karate, a ona je morala da sedi tamo sve do kraja treninga. Ovo je bio jedan od najzahtevnijih zadataka za nju, jer ju primoravao da se suoči sa činjenicom da njeno potomstvo niti pokazuje talenat niti uživa u ovim hobijima, mada oni nisu baš jeftini.

Koliko je ona mogla da primeti, njena deca su se dosađivala, nikada nisu bila usklađena sa ostalima, uvek su bila okrenuta u pogrešnom pravcu, i buljila su otvorenih usta i pocrvenelih obraza u druge koji su uvek sve radili kako treba. Ili je možda bilo obrnuto: možda su njena deca bila je­ dina koja su to radila kako treba.

Sačekala je da je prođe omamljenost od sna, svesna radioaktivno zele­ nog sjaja digitalnog budilnika na noćnom stočiću. Obično je započinjala dan mrzeći tu spravu, ali jutros nije osetila uobičajenu želju da ga zavitla na drugu stranu sobe pošto su sjajni brojevi pokazivali da ima još neko­ liko sati za spavanje. Njen umorni mozak je odbijao da izračuna koliko tačno. Kopkalo ju je jedno važnije pitanje: zašto se probudila?

Da bi izbegla fluorescentni sjaj sata, Elisa se okrenula na drugu stranu, i prigušila krik spazivši tamnu figuru koja je stajala pored njenog kreveta.

Ali to je samo bila Margrjet, njeno najstarije dete, ćerka koja je uvek bila pomalo u raskoraku sa ostalom decom, nikada istinski srećna. Dakle, to ju je probudilo. „Margrjet, dušo, zašto ne spavaš?”, upitala je promuklo, upitno piljeći u oči svoje ćerke. One su izgledale potpuno crne u mraku. Pramenovi kovrdžave kose koja joj je uokvirivala lice bili su nakostrešeni.

18

DNK

Dete se uspentralo do Elise preko nekorišćenog dela jorgana. Devoj­ čica se sagnula i šapnula, toplim dahom koji je mirisao na pastu za zube golicajući uho svoje majke: „U kući je neki čovek.” Elisa se uspravila u sedeći položaj, a srce joj je zakucalo brže, iako je znala da je sve u redu. „Sanjala si, mila. Sećaš li se o čemu smo pričale? Stvari koje sanjaš nisu stvarne. Snovi i java su dva različita sveta.”

Još od kada je bila sasvim mala, Margrjet je patila od noćnih mora.

Njena dvojica braće bi zaspala istog trenutka kada spuste glavu na jastuk, kao njihov otac, i ne bi se ni pomerila do jutra. Ali noć je retko donosila njihovoj sestri tu vrstu mira. Retko se dešavalo da prođe noć a da se Elisa i njen muž ne trgnu iz sna zbog devojčicinih prodornih vrisaka. Lekari su rekli da će je to s vremenom proći, ali to je bilo pre dve godine i od tada nije bilo mnogo znakova poboljšanja.

Devojčicine bujne kovrdže su se njihale napred-nazad dok je odma­ hivala glavom. „Nisam spavala. Bila sam budna.” Još uvek je šaptala i prinela je prst usnama da pokaže majci da treba da govori tiho. „Otišla sam da piškim i videla ga. On je u dnevnoj sobi.” „Svi se ponekad zbunimo. I meni se dešava...” Elisa je zastala u pola re­ čenice. „Pstt...” Ovo je rekla više radi nje same. Nije bilo nikakvog zvuka u hodniku; mora da je to umislila. Vrata su bila odškrinuta i naprezala je oči zureći u njih, ali nije mogla da vidi ništa osim mraka. Naravno.

Ko bi uopšte mogao da bude tamo? Oni nisu posedovali ništa posebno, a njihova loše okrečena kuća teško da je privlačila provalnike, iako je bila jedna od retkih u ulici na kojoj svi prozori nisu bili obeleženi nalepni­ cama sa reklamom sigurnosnog sistema.

Margrjet se ponovo sagnula do uha svoje majke. „Nisam se zbunila. U kući je čovek. Videla sam ga iz hodnika.” Devojčicin tihi glas zvučao je pot­ puno budno, nije odavao nikakav nagoveštaj pospanosti ili omamljenosti.

Elisa je uključila lampu pored kreveta i počela da pipa u potrazi za svo­ jim mobilnim telefonom. Da li je njen budilnik možda prestao da radi?

Tokom godina je bio izložen svim mogućim vrstama grubog postupanja, a nije mogla da izbroji koliko puta je završio na podu. Verovatno nije vredelo pokušavati da vrati Margrjet nazad u krevet; moguće je da je već bilo vreme da počne sa jutarnjim poslovima, da naspe mleko u tri zdelice, pospe ga sa 19

IR SA SIGURDARDOTIR

malo smeđeg šećera, i nada se da će joj se pružiti prilika da ispere šampon iz kose dok oni doručkuju. Ali telefona nije bilo ni na noćnom stočiću ni na podu ispod njega, iako je mogla da se zakune da ga je sinoć donela sa sobom pre nego što je ugasila svetlo. Želela je da joj bude pri ruci za slučaj da Sigvaldi nazove rano ujutro da je obavesti da je bezbedno doputovao. „Koliko je sati, Margrjet?” Devojčica nikada nije želela da je zovu Mega. „Ne znam.” Devojčica je provirila prema mračnom hodniku. Onda se okrenula prema majci i šapnula: „Ko dolazi usred noći? To ne može da bude dobar čovek.” „Ne. To ne može da bude niko.” Elisa je mogla da čuje koliko neuver­ ljivo zvuči. Šta ako je dete u pravu i ako neko jeste provalio unutra? Ustala je iz kreveta. Nožni prsti su joj se zgrčili kada su dodirnuli ledeni pod. Na sebi je imala samo jednu od Sigvaldijevih majica kratkih rukava i gole noge su joj se ponovo naježile. „Ostani ovde. Ja idem da proverim šta je u pitanju. Kada se vratim, nećemo više morati da brinemo i možemo da se vratimo na spavanje. Dogovoreno?”

Margrjet je klimnula glavom. Privukla je majčin jorgan do očiju. Is­ pod njega je promrmljala: „Budi oprezna. To nije dobar čovek.”

Te reči su odjekivale u Elisinim ušima dok je izlazila u hodnik, tru­ deći se deluje opušteno, uvereno da nema nikakvog uljeza u kući. Ali Margrjet je posejala seme sumnje u njenoj glavi. O, zašto ovo nije moglo da se dogodi prošle noći kada je Sigvaldi bio kod kuće? Da li bi bilo pre­ više to tražiti? Elisa se obgrlila oko ramena da se zaštiti od hladnoće, ali to joj nije pomoglo. Kada je uključila svetlo, od sjaja su je zabolele oči.

Vrata spavaće sobe dečaka tiho su zaškripala kada je provirila unutra da vidi da li oni mirno spavaju. Ležali su na svojim krevetima sklopljenih očiju i otvorenih usta. Tiho je zatvorila vrata za sobom.

Nije bilo nikoga u kupatilu. U Margrjetinoj sobi njen pogled je doče­ kao niz lutaka i plišanih meda poređanih na polici. Njihove oči kao da su je pratile kada je žurno ponovo zatvorila vrata. Pitala se da li bi takvo uređenje sobe moglo da objasni ćerkine noćne more. Što se nje same tiče, ona ne bi želela da je dočekaju ti ukočeni pogledi kada se probudi usred noći. U mraku, iza njihove ljupkosti kao da je bilo neke zlobe. Možda bi 20