Stina Džekson - Srebrni put_1-20

Page 1

EDICIJA NORDIC NOIR Knjiga N0 5

www.dokaz.rs


ZA IZDAVAČA Nataša Atanacković Nebojša Zorić PREVOD Nikola Perišić LEKTURA I KOREKTURA Dokaz izdavaštvo DIZAJN KORICA I PRELOM Blend Graphics ŠTAMPA DMD Štamparija Beograd, 2020. | Tiraž 1000 | Prvo izdanje Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne može se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene saglasnosti izdavača.

Naslov originala:

STINA JACKSON SILVERVÄGEN Copyright © Stina Jackson 2018 Published by agreement with Salomonsson Agency Translation copyright © 2020 za srpsko izdanje, Dokaz izdavaštvo ISBN: 978-86-81518-05-2


STINA DŽEKSON SREBRNI PUT Preveo sa švedskog Nikola Perišić

DOKAZ IZDAVAŠTVO Beograd, 2020.



Za Roberta



PR VI DEO



Svetlost. Pržila ga je, probadala i kidala. Razlivala se preko šuma i jezera, kao podsticaj da nastavi sa disanjem, kao obećanje da sledi novi život. Svetlost mu je punila vene nemirom i uskraćivala mu san. Već u maju je ležao budan dok se zora provlačila kroz puko­ tine i procepe. Slušao je kako mraz curi iz tla na kom je iskrvarila zima. Slušao je potoke i rečice kako žubore i rastu dok planine zba­ cuju zimske ogrtače sa sebe. Uskoro će svetlost ispuniti noći, šireći se sve bleštavija, i ulivajući život svemu onome što je zadremalo pod trulim lišćem. Ulivaće toplotu u pupoljke na drveću sve dok se ne budu raspukli, a šuma ne proključa od izgladnelog krika no­ voprobuđenog života. Ponoćno sunce će isterati ljude iz njihovih jazbina i ispuniti ih čežnjom. Smejaće se, voleti i nasrtati jedni na druge. Događalo se da ljudi nestaju, da se zaslepljeni nekud izgube. Ali on nije želeo da veruje da i umiru.

9



Pušio je samo dok je tragao za njom. Lele ju je video na suvozačkom sedištu svaki put kada zapali novu cigaretu. Kako pravi grimase i značajno ga gleda preko ruba naočara. „Mislila sam da si prestao.” „I jesam prestao. Ovo sad je izuzetak.” Prosto ju je video kako vrti glavom i otkriva šiljate očnjake. Kojih se inače stidela. Najjasnija mu je bila baš tada, dok je vozio kroz noć, a svetlost nije iščezavala. Njena kosa, skoro bela kada je sunce obasja, tamne pegice rasute u korenu nosa koje je poslednjih godina počela da skriva šminkom, pa onda i oči koje su primeći­ vale sve iako je izgledalo da ne gleda. Više je ličila na Anet nego na njega, i dobro je što je bilo tako, jer on nije baš nasledio neke lepotanske gene. A ona je bila lepa, i nije to mislio samo zato što mu je ćerka. Ljudi su se oduvek osvrtali za Linom, još otkako je bila sasvim mala. Bila je jedno od one dece koja izmame osmeh i ljudima koje je život smlavio. Ali sada više niko nije gledao za njom. Niko je nije video već tri godine, ili barem niko ko je želeo to i da kaže. Ponestalo mu je cigareta pre nego što je stigao do Jerna. Lina više nije sedela kraj njega. Automobil je bio prazan i tih, a on je go­ tovo zaboravio gde se nalazi. Oči su mu počivale na putu, ali ga nije 11


STINA DŽEKSON

video. Ovim putem, koji se u narodu nazivao Srebrni put, vozio se već toliko puta da ga je znao napamet. Pamtio je kako vijuga i gde se nalaze procepi u ogradama za divljač koji dozvoljavaju losovima i irvasima da ga prelaze kako im se prohte. Znao je gde se kiša sku­ plja i gde magla lebdi nad šumskim jezercima, iskrivljujući svet. Put je bio odjek jednog iščezlog vremena u kom se srebro prevo­ zilo od Nasafjela do Botnijskog zaliva. Sada je vijugao poput reke između planina i obale i povezivao selo Glimeštresk sa drugim mestima u zaleđu, i koliko god mrzeo to što toliko zavija i vrluda kroz duboku šumu, nikada ga ne bi napustio. Ovde je nestala ona, ovaj put je progutao njegovu ćerku. Niko nije znao da se on noću vozi okolo i traži Linu. Da puši cigaretu za cigaretom, obuhvativši rukom suvozačko sedište i ra­ zgovara sa svojom ćerkom kao da je zaista tu, kao da nikada i nije nestala. Nije imao to kome da ispriča. Naročito otkako ga je Anet ostavila. Rekla mu je da je od samog početka on bio kriv za sve. On je odvezao Linu na autobus tog jutra. On je snosio odgovornost. Oko tri sata je stigao do Šeleftea. Zaustavio se na pumpi da sipa gorivo i dopuni termos sa kafom. Iako je bilo toliko rano, mo­ mak za kasom je bio živahan, bistrih očiju i crvenkaste kose oče­ šljane na stranu. Bilo mu je najviše devetnaest,˗dvadeset godina. Isto koliko i Lina ima sada. Mada mu je bilo teško da je zamisli toliko odraslu. Kupio je još jednu paklicu marlboro lajtsa, uprkos griži savesti. Pogled mu se zaustavio na kutiji sa uljem protiv ko­ maraca koja je stajala kraj kase. Lele je petljao oko platne kartice. Sve ga je podsećalo na Linu. Onog poslednjeg jutra je bila sva na­ topljena uljem protiv komaraca. Zapravo, to je bilo jedino čega je uspevao da se seti, otvorio je prozor da provetri miris pošto ju je ostavio na stanici autobusa. Nije se sećao šta su rekli jedno dru­ gom, i je li ona bila vesela ili tužna, šta su doručkovali. Sve ono što se dogodilo zatim zauzelo je previše prostora, i ostalo je samo 12


SREBRNI PUT

ulje protiv komaraca. To je uveče i rekao policajcima, da je Lina bazdela na to ulje. Anet ga je posmatrala kao da je potpuni stranac, neko koga se stidi. I toga se sećao. Otvorio je novu paklicu, i samo držao cigaretu među usnama dok se nije vratio na put, ovoga puta krenuvši na sever. Na po­ vratku kući sve je uvek išlo brže, i bilo nekako potpuno prožeto očajanjem. Linino srebrno srce visilo je o lančiću sa retrovizora i bacalo odsjaje. Sada je ponovo sedela kraj njega, sa svetlom kosom kao zavesom preko lica. „Tata, znaš li da si popušio dvadeset jednu cigaretu za samo nekoliko sati?” Lele je otresao pepeo kroz prozor i izduvao dim dalje od nje. „Šta, stvarno ih je bilo toliko?” Lina je pogledala uvis u plafon auta, kao da priziva višu silu. „Znaš li da ti svaka cigareta oduzima devet minuta života, što znači da si ga večeras skratio za sto osamdeset devet minuta.” „Auh”, odvrati Lele, „ali za šta pa imam da živim?” Prekor je osenčio svetle oči koje su se zagledale u njega. „Moraš me pronaći. Ti si jedini koji to može.” * Meja je ležala sa rukama na stomaku, trudeći se da ne sluša zvuke. Glad kako joj vrišti pod prstima, a ni ono drugo. Gadne zvuke koji su dopirali kroz razdvojene podne daske. Siljino dahtavo disanje, praćeno zvucima koje je ispuštao on, novi muškarac. Škripu kre­ veta, pa onda i pseći lavež. Čula je kako muškarac sikće na njega da ide na spavanje. Bilo je to usred noći, ali je sunce snažno sijalo u tavanskoj so­ bici. Zasipalo je posivele zidove zlatnim, toplim zracima, i otkri­ valo šaru krvnih sudova pod sklopljenim očnim kapcima. Meja 13


STINA DŽEKSON

nije mogla da zaspi. Kleknula je pred nisko postavljenim prozo­ rom i rukom skinula paučinu. Samo plavo noćno nebo i plaviča­ sta šuma, dokle god pogled dopire. Ako bi izvila vrat, mogla bi da vidi trunčicu jezera tamo dole, crnu i mirnu, i nekako privlačnu. Osećala se kao začarana princeza u nekoj bajci. Zaključana u ža­ losnoj kuli, okružena nepreglednom šumom i osuđena na to da sluša seksualne igrarije svoje zle maćehe na spratu ispod. Mada joj Silja nija bila maćeha, nego mama. Nijedna od njih nije ranije bila u Norlandu. Dok su proticali sati u vozu, obe ih je obuzimala sumnja, svađale su se i plakale i dugo sedele ćutke, dok se sa druge strane prozora šuma zgušnjavala, a rastojanja između stanica postajala sve veća. Silja se klela da je ovo poslednji put da se sele. Čovek koga je upoznala zove se Torbjern i poseduje sopstveno imanje u selu po imenu Glimeštresk. Upo­ znali su se preko interneta i proveli mnogo časova u telefonskim razgovorima. Meja je čula njegov sažet norlandski govor i videla slike brkatog tipa, sa širokim vratom i očima koje su izgledale kao procepi kada se osmehivao. Na jednoj slici je imao harmoniku u rukama, a na drugoj sedeo nagnut nad rupom u ledu i držao u ruci neku ribu crvene krljušti. Torbjern je prema Siljinim rečima bio pravi muškarac, neko ko zna kako da preživi u najsurovijim okol­ nostima i ko će znati da se brine o njima. Stanica na kojoj su napokon sišle iz voza bila je tek kućica među borovima, a kada su pokušale da uđu u staničnu zgradu, zatekle su zaključana vrata. Niko drugi nije sišao tu, pa su ostale da stoje kao obamrle na vetru dok se voz udaljavao i nestajao među drve­ ćem. Tlo im je još dugo podrhtavalo pod nogama. Silja je zapalila cigaretu i počela da vuče kofer po izlizanoj platformi, dok je Meja još malo stajala u mestu i osluškivala šuštanje drveća i zujanje mi­ liona tek izleglih komaraca. Osetila je kako joj se negde u stomaku 14


SREBRNI PUT

polako rađa krik. Nije želela da krene za Siljom, ali se nije ni usu­ đivala da ostane tu. Sa druge strane šina, šuma se uzdizala kao neka tamnozelena zavesa naspram svetlog neba, a hiljade senki se mrdalo među granjem. Nije videla nijednu životinju, ali je osećaj da je neko posmatra bio podjednako snažan kao da stoji nasred nekog trga. Stotine pari očiju koje golicaju kožu. Silja je već stigla do ispucalog parkinga na kom ih je čekao ford izjeden korozijom. Čovek čije je lice senčio crni kačket stajao je oslonjen na haubu. Ispravio se kada ih je ugledao kako se pribli­ žavaju, a osmeh mu je otkrio duvan za žvakanje u ustima. Torbjern je u stvarnosti delovao šire, plećatije. Ali bilo je nečeg trapavog i bezazlenog u načinu na koji se kretao, i izgledao je kao da je nesvestan svoje veličine. Silja je ostavila kofer i zagrlila ga kao da je pojas za spasavanje usred šumskog mora. Meja je stajala po strani i posmatrala pukotinu u asfaltu kroz koju se provuklo nekoliko listova maslačka. Čula ih je kako se ljube, čula je jezike kako se praćakaju. „Ovo je moja ćerka, Meja.” Silja je obrisala usta i pokazala rukom prema Meji. Torbjern ju je osmotrio ispod štitnika kačketa i na svoj sažeti način joj poželeo dobrodošlicu. Ona je sve vreme gledala u zemlju, kako bi naglasila da se sve ovo događa protiv njene volje. Njegov auto je zaudarao na mokro pseće krzno, a neka odr­ pana, posivela životinjska koža ležala je prebačena preko zadnjeg sedišta. Na naslonima je počela da proviruje žuta postava. Meja je sela na samu ivicu i disala na usta. Silja joj je rekla da je Torbjern imućan, ali je sudeći po kolima to bilo preterivanje. Duž puta do njegovog imanja nije bilo ničeg osim sumorne četinarske šume koja se smenjivala sa krčevinama i usamljenim jezercima koja su svetlucala kao suze među drvećem. 15


STINA DŽEKSON

Kada su stigli do Glimeštreska, Meja je već osećala kako je u grlu peče knedla. Torbjern je na prednjem sedištu spustio ruku Silji na butinu, i podizao je samo s vremena na vreme, da pokaže na nešto što je smatrao važnim – samoposlugu IKA, školu, piceriju, poštu i banku. Izgledao je silno ponosan na sve to. Same stambene kuće su bile prostrane i smeštene na velikim odstojanjima. Što su se dalje vozili, to je razmak među imanjima postajao sve veći. Među njima su se smestile šuma, njive i zabrani sa štalama. Tu i tamo bi se začuo usamljen pseći lavež. Siljini obrazi su u međuvremenu postali sasvim crveni. „Pogledaj kako je lepo, Mejo. Ovde je kao u bajci!” Torbjern joj je na to odvratio da se malo smiri, pošto on živi sa druge strane močvare. Meja se zapita šta bi to trebalo da znači. Pred njima se put sužavao, dok je šuma prilazila sve bliže, i napre­ gnuta tišina je zavladala u autu. Meja je osetila kako sve teže diše dok su sa druge strane prozora promicali visoki borovi. Torbjernova kuća je bila izdvojena usred pustoši, na jednom proplanku. Bila je to kuća na sprat, koja je možda nekada delovala ugledno, ali sada joj se crvena farba na zidovima oljuštila i izgle­ dala je kao da će potonuti u zemlju. Odrpani pas je stajao vezan lancem i lajao na njih dok su izlazili iz kola. Inače je vladala tišina, osim kada dune vetar i zanjiše jelove grane. Meji su noge klecale dok se osvrtala oko sebe. „Eto, tu smo ti mi”, rekao je Torbjern razmahnuvši rukama. „Ovde je tako tiho i mirno”, rekla je Silja, ali ushićenje je već iščezlo. Torbjern je uneo njihove kofere i spustio ih na pod crn od prljav­ štine. Unutra je smrdelo, na ustajao vazduh, čađ i staru pržotinu. Izlizani tkaninom presvučeni nameštaj iz neke prohujale dece­ nije zurio je u njih. Tapete sa smeđim prugama bile su ukrašene životinjskim rogovima i noževima u krivim koricama, bilo je tu 16


SREBRNI PUT

više noževa nego što je Meja videla u svom životu. Pokušala je da uhvati Siljin pogled, ali nije uspela. Silja je na licu imala okame­ njen osmeh koji je značio da je pripravna da izdrži gotovo sve i da je daleko od spremnosti da prizna bilo kakvu grešku. Stenjanje iz prizemlja je utihnulo, i zamenila ga je pesma ptica. Nikada ranije nije čula ptice da pevaju tako, zvučale su histerično, neprijatno. Tavanica je bila kosa i nad njenom glavom je obrazo­ vala trougao ispunjen stotinama čvorova koji su je posmatrali po­ put očiju. Torbjern je to nazvao trouglastom sobom kada joj je sa stepenica pokazao gde će biti smeštena. Sopstvena soba na spratu. Odavno već nije imala svoju sobu. Uglavnom je imala samo ruke da njima priguši zvuke. Zvuke zlobnog dobacivanja odraslih, očajanja i tela koja se sudaraju jedna sa drugim. Nije bilo važno koliko su se daleko selile, zvuci su je uvek stizali. * Lele nije osetio koliko je umoran sve dok nije skliznuo sa ruba puta tako da su točkovi zatruckali pod njim. Otvorio je prozor i lupao sebi šamare sve dok ga lice nije zabolelo. Sedište kraj njega je bilo prazno, Lina je iščezla. Ne bi odobravala ove njegove noćne vožnje. Ćušnuo je novu cigaretu između usana da bi ostao budan. Obrazi su mu goreli od šamara kada se vratio kući u Glime­ štresk. Usporio je kod autobuskog stajališta, pa zaustavio auto. Sumnjičavo je posmatrao bezličnu staklenu kućicu ukrašenu gra­ fitima ispisanim markerom i ptičijim izmetom. Bilo je rano jutro i prvi autobus još nije prošao. Lele je izašao iz auta i prišao izguljenoj drvenoj klupi. Papirići od slatkiša i zgažene žvake na tlu. Noćno sunce je bleštalo u barama. Lele se nije sećao da je pala kiša. Obi­ šao je nekoliko krugova oko kućice, pa se kao i uvek smestio tamo 17


STINA DŽEKSON

gde je Lina stajala kada ju je ostavio. Naslonio je rame na prljavo staklo baš kao što je to učinila i ona. Pomalo nonšalantno, kao da želi da naglasi kako to nije nikakva krupna stvar. Prvi pravi letnji posao. Sadnja jelove šume, gore u Arjeplugu. Zaradiće dosta para do početka škole. U tome nije bilo ničeg neobičnog. On je bio kriv što su poranili, plašio se da će ona propustiti au­ tobus i zakasniti na svoj prvi radni dan. Lina se nije žalila, junsko jutro je bilo toplo i cvrkutavo. Ostala je sasvim sama u kućici dok joj se sunce ogledalo u njegovim starim pilotskim naočarima koje je uspela da mu izmoli, mada su joj prekrivale pola lica. Možda mu je mahnula, ili čak i poslala poljubac. Obično je to radila. Mladi policajac je imao istovetne naočare za sunce. Podigao ih je na čelo kada je zakoračio u predsoblje i ukočeno pogledao Lelea i Anet. „Vaša ćerka jutros uopšte nije ušla u autobus.” „To nije moguće”, odvratio je Lele, „pa ja sam je ostavio na sta­ nici!” Policajac je zatresao glavom tako da su mu naočare spale. „Vaša ćerka nije bila u autobusu, razgovarali smo sa vozačem i putnicima. Niko je nije video.” Već su ga tada gledali čudno. Osetio je to. I policajci i Anet. Pre­ kor u njihovim očima mu je ostavljao rupe na telu i učinio da snaga polako iščili iz njega. Na kraju krajeva, on ju je poslednji video, on ju je odvezao, on je snosio odgovornost. Stalno su mu iznova po­ stavljali ta ista nesrećna pitanja, želeli su da znaju tačno vreme, i kako je Lina bila raspoložena tog jutra. Da li se dobro osećala kod kuće? Jesu li se možda posvađali? Na kraju mu je prekipelo. Zgrabio je kuhinjsku stolicu i svom snagom je zavitlao na jednog policajca, nekog plašljivog jadnička koji je istrčao napolje i pozvao pojačanje. Lele se i dalje sećao 18


SREBRNI PUT

hladnih podnih dasaka na obrazu kada su seli na njega i stavili mu lisice. U glavi je čuo Anetin plač dok su ga odnosili. Ali ona ga nije branila. Kako onda, tako ni sada. Njihovo jedino dete je nestalo, a ona nije imala koga drugog da optuži. Lele je upalio motor i odvezao se sa usamljene stanice. Tri go­ dine su prošle otkako je ona stajala tu i smešila mu se. Tri godine, a on je i dalje bio jedini koji ju je video. * Meja bi zauvek ostala u trouglastoj sobi, da je nije razdirala glad. Od gladi nikada nije uspevala da pobegne, gde god da se presele. Kada je odškrinula vrata, držala je ruku na stomaku da je utiša. Stepenici su bili toliko uski da je morala da korača na prstima, a više njih je pucketalo i škripalo pod njenom težinom, potpuno obesmišljavajući šunjanje. Kuhinja je bila pusta, svetla ugašena, a vrata Torbjernove spavaće sobe zatvorena. Pas je ležao opružen na podu u predsoblju i budno je posmatrao kako prolazi. Kada je otvo­ rila ulazna vrata, poskočio je i provukao joj se kroz noge pre nego što je stigla da reaguje. Podigao je nogu nešto dalje kraj žbunova ribizle, pa zatim napravio nekoliko krugova po zadivljaloj travi, sa njuškom pri zemlji. „Zašto si pustila psa?” Meja nije primetila da Silja sedi tu, u iskrivljenoj ležaljci kraj zida. Pušila je cigaretu i imala na sebi nepoznatu flanelsku košu­ lju. Kosa joj je stajala oko glave poput lavlje grive, a oči svedočile o tome da nije spavala. „Nisam htela, provukao se pored mene.” „Inače, to je keruša”, odvratila je Silja, „i zove se Džoli.” „Džoli?” „Aha.” 19


STINA DŽEKSON

Pas je reagovao kada je čuo svoje ime, i ponovo se našao na tremu. Legao je sa isplaženim jezikom koji se kao kravata protezao do potamnelog drveta i zurio u njih. Silja pruži paklicu cigareta nudeći je, a Meja se zagleda u tamne podlive na njenom vratu. „Šta ste to radili?” Silja se kiselo osmehnu. „Ne pravi se glupa.” Meja je prihvatila cigaretu iako je zapravo bila gladna. Nadala se da će je Silja poštedeti pojedinosti. Čkiljila je prema šumi, uve­ rena da se tamo unutra nešto mrda. Nije joj padalo na pamet da ide tamo. Uvukla je dim cigarete i ponovo ju je obuzeo onaj osećaj gušenja, kao da je opkoljena i zatočena. „Zar ćemo stvarno živeti ovde?” Silja je prebacila nogu preko ručnog naslona, pa su joj se videle crne gaćice. Nemirno je trzala stopalom. „Moramo i ovome pružiti šansu.” „A zašto?” „Zato što nemamo izbora.” Silja sada nije gledala u nju. Euforija prethodnog dana je raspr­ šena, sjaj u očima izbledeo, ali je glas bio odlučan. „Torbjern ima pare. Poseduje celo imanje i stalan posao, i ovde možemo lepo da živimo bez brige o tome kako ćemo platiti sle­ deću kiriju.” „Krovinjara usred nedođije nije baš nešto što povezujem sa le­ pim životom.” Rumenilo se pojačavalo na Siljinom grlu, pa je položila šaku na ključnu kost kao da će ga tako prigušiti. „Nemam snage da probam nešto drugo”, rekla je. „Dojadilo mi je da budem siromašna. Treba mi tip koji će se brinuti o nama, a Torbjern je voljan da to radi.” „Jesi li sigurna?” 20