EDICIJA NORDIC NOIR Knjiga N0 4
www.dokaz.rs
ZA IZDAVAČA Nataša Atanacković Nebojša Zorić PREVOD Mirko Bižić LEKTURA I KOREKTURA Dokaz izdavaštvo DIZAJN KORICA I PRELOM Blend Graphics ŠTAMPA DMD Štamparija Beograd, 2020. | Tiraž 1000 | Prvo izdanje Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne može se koristiti niti reprodukovati u bilo kom obliku bez pismene saglasnosti izdavača.
Naslov originala:
ARNE DAHL INLAND Copyright © Arne Dahl 2017 Published by agreement with Salomonsson Agency Translation copyright © 2020 za srpsko izdanje, Dokaz izdavaštvo ISBN: 978-86-81518-04-5
ARNE DAL UNUTRAŠNJOST Preveo Mirko Bižić
DOKAZ IZDAVAŠTVO Beograd, 2020.
I
1 Za višu inspektorku Desire Rosenkvist
Prvi put sam čula zvuk pre dva meseca. Teško ga je opisati. Kao da je neko unutar zida. Zvuk kao da ne dopire iz kuće, a ni spolja, i nema šanse da može da bude ljudski. Ali sada kad imam vremena da razmislim o tome, pretpostavka policajaca prošle nedelje kada su ovamo došla ta dvojica uniformisanih mladića bila je prilično uvredljiva. Tada nisam čak ni znala šta su kućne strižibube. Sada znam. Larve kućne strižibube žive duboko u suvoj jelovini do deset godina dok se ne učaure i ne izlegu. Drvo ostaje prepuno rupa iako spolja izgleda netaknuto. Jedini način da se boriš sa larvama kućne strižibube je da spališ zaraženo drvo i celu građevinu na prskaš otrovnim gasom. A izgleda da možeš da ih čuješ dok progrizaju sebi put kroz za raženu drvenariju. One nisu unutra – a nisu ni napolju; skrivaju se u mraku. Ali to nije ono što ja čujem. Osim ako nemam neke vlastite zle kućne strižibube. Jer osećaj je stvarno kao da neko namerava da me se dočepa. Mesto na kome živim je veoma zabačeno. Niko se ne pojavljuje ovde tek tako, nema šetača koji su se izgubili, nema agenata za 7
ARNE DAL
nekretnine koji hoće da provere da li će im se posrećiti, nema menadžerskih timova koji se pretvaraju da se opuštaju dok izvode herojstva s nadljudskim naporom. Ali ima mnogo životinja, tako da mi je naravno prva pomisao bila da se to irvas, možda čak i los, probio kroz ogradu i raskopava moje pažljivo odabrane višegodiš nje biljke. Ali nije bilo tragova u lejama, ni znakova oštećenja na ogradi. A znam da irvas i los ne mogu da pređu preko ograde: to je bio jedan od glavnih razloga zbog čega sam je postavila. Dakle, ako je buku stvarala neka životinja, ta životinja je morala da bude čovek. Jer ljudska bića takođe umeju da budu neljudska. Nije nerazumno upitati se da li mi, među svim tim milionima ži votinjskih vrsta na planeti, zapravo držimo rekord u neljudskosti. Iako bi trebalo da otelotvoravamo ljudskost. A naučnici još uvek smatraju da smo u najboljem slučaju uspeli da otkrijemo samo polovinu vrsta na planeti. Kako bilo, teško da je to moglo da bude nešto drugo osim dru gog ljudskog bića koje me vreba. A on – pretpostavljam da je mu škarac – teško može da ima bilo koji drugi razlog da bude ovde gore na visoravni. Sada je pao sneg i ja stalno zagledam njegovu površinu, ali nisam pronašla nikakve tragove života osim onih koje sam sama ostavila. Ali uprkos tome znam da se nešto dešava – dešava se sve vreme. Neko me uhodi. Ja sam u Tami. U devetnaestom veku su žene koje su se borile za slobodu i jednakost zatvarali i proglašavali histeričnim, a nažalost izgleda da od tada nismo ostvarili veliki napredak. Znam da policija misli da sam histerična, mislite tako već jako dugo, iako to u poslednje vreme prikrivate etiketama kao što su „teoretičar zavere” i „agita tor”, i nesumnjivo imate neku zgodnu neuropsihološku dijagnozu koju možete da primenite. Pa, mogu samo da kažem srećno s tim 8
UNUTR AŠNJOST
– nadam se da će vam se te reči zaglaviti u grlu kada budete buljili u moj izmrcvareni leš. Jer taj čovek mi definitivno ne želi dobro. Istinski me rastužuje što niko ne veruje u ono što govorim. Ili, što je još gore, misle da sam luda. Mogla sam da čujem to u tonu glasa te dvojice policajaca kada su bili ovde. Čula sam ih, dok su se vraćali u svoja patrolna kola, kako se smeju zbog kućnih strižibuba. Kao da ja ne mogu da napravim razliku između ljutitog odraslog čoveka i larve bube sa dugačkim pipcima. Kao da bih mogla nekako da pobrkam ta dva zvuka. Pokušala sam mnogo puta ranije, ali niko me ne sluša. U pot punom sam mraku. Vi znate kao i ja da je operacija Gladio* bila stvarna, i da su američke duvanske kompanije u cigarete ubacivale supstance koje izazivaju zavisnost. CIA stvarno ima pištolj za izazivanje srčanog udara koji za sobom ne ostavlja tragove, a sajentolozi su stvarno sproveli operaciju Snežana** iako niko nije verovao u to. Mnogo puta sam ukazivala na to da je Viktor Gunašon viđen u ulici Luntmakargatan odmah nakon što je Ulof Palme ubijen – postoje dokazi koji to potvrđuju – a ja sam lično razgovarala sa slu žbenikom policije koji je priznao da su svedoci, nezavisno jedni od drugih, videli beli sportski auto koji je pripadao lokalnom detek tivu parkiran na putu ispred kafea na Kinekuleu te julske večeri. Takođe sam dala sve od sebe da vas navedem da shvatite kako nikakvi tragovi DNK Esama Kasima nikada nisu otkriveni na nožu pronađenom u kanalizaciji u Stremstadu, i da je tri godine * Tajni plan za izvođenje subverzivnih aktivnosti koji je u doba Hladnog rata pod pokroviteljstvom
NATO-a pripremila vlada Italije za slučaj invazije od strane SSSR-a i Varšavskog pakta, nazvana po kratkom maču, glavnom oružju rimskih gladijatora. (Prim. prev.) ** Tajna sinhronizovana akcija Sajentološke crkve sedamdesetih godina prošlog veka kojom je organizacija pokušala da iz državnih agencija i javnog mnjenja ukloni kompromitujuće podatke o sebi i svom osnivaču Ronu L. Habardu. (Prim. prev.) 9
ARNE DAL
pre ubistva Andeša Lašona Peni Grundfelt bila aktivna na Flešbeku pod profilom Zvezda smrti putem kog je širila mržnju. Da je trag mastila na zadnjici Lise Vidstrand čak pomenut u lokalnoj štampi a da se policija nije ni upitala da li to ukazuje na krivicu Karla Hedbluma, a videla sam i deo imejl prepiske između blizanaca Abubakir u kome je jasno pomenuta municija za ruger mini-14 kojim je Sančezu razneta glava. Ali vas nije briga ni za šta od toga. Biće vas briga tek kada budem ubijena. Kada budem leš. Da, kucam ovo na pisaćoj mašini. Prestala sam da koristim kompjutere otkad sam saznala istinu o NSA. Tako je Edvard Snou den uspeo da ostane skriven u Rusiji: on nikada ne koristi kompju tere. A on bi pre svih drugih ljudi trebalo da trpi ozbiljne simptome apstinencije, ali sve je to savršeno izvodljivo. Koristim ajped da pristupim internetu, sakrivena, očigledno, ali nikada ne napišem nijednu reč elektronski. Sve to zauvek postoji na klaudu, i može se u beskraj kopirati i širiti. Da su blizanci Abubakir, na primer, otkrili gde se nalazim, našla bih se u krajnje opasnoj situaciji. Upravo sam ponovo čula taj zvuk, upravo sada. Dragi bože. Najgore u vezi sa tim što ovo pišem upravo dok se to događa je ste što će on sigurno odneti ove listove papira sa sobom. Sa mojom krvlju na njima. Onda će ih se otarasiti i ne razmislivši stvarno o tome, kao da to uopšte nije važno. Ja sedim ovde i pišem sopstvenom krvlju. Iza zida, dole pored podruma. Zvuk u prolazu, kao da se neko stvarno kreće unutar zida, duboko u tami. Naravno da razumem da on mora da je napolju, kreće se kroz sneg u cvetnim lejama. Samo jednostavno ne razumem šta hoće. Da li sam zaista uspela da ubacim nekoliko nepoželjnih istina na internet pre nego što sam prestala da koristim kompjutere? Da li je neki krivac izašao na slobodu i osetio se ugroženo mojim 10
UNUTR AŠNJOST
postupcima? Ili je to samo neki obični, neupadljivi sadista koji nema nikakvu stvarnu motivaciju osim tog čina samog po sebi? Provalnik, silovatelj, plaćeni ubica – iskreno, nije me briga ko od njih, ali volela bih da znam zašto. Hoću da znam zašto ću umreti. Odbijam da ustanem, odbijam da prestanem da pišem. Sumrak se već spustio, danas još ranije, ali još uvek mogu da vidim da je nebo prekriveno oblacima, da postoji neka druga vrsta tame iza ove. Ponovo zvuk. Pomerio se. Brz, brišući zvuk, kao neko povla čenje duž zida, i jasno je da se kreće prema vratima. Kada bi to samo bile larve kućne strižibube. Ne želim da podignem pogled sa ovoga što pišem. Ali ne mogu da ne osećam kako bi trebalo da tražim izlaz odavde. Moja sveća blago treperi u mraku, skoro se ugasila. Sada nema drugog zvuka osim lupkanja pisaće mašine, zvuka koji bi u bilo kojim drugim okolnostima mogao da umiri moje prenapregnute živce. Ali ne i ovog puta. Jer sada ponovo mogu da čujem onu buku, brzo šuškanje, brzi zvuk povlačenja. Nikada nije bio ovako blizu. Dva meseca ovoga. Ponekad svakog dana, ponekad sa nepod nošljivim pauzama od po nekoliko dana. A sada, dok čujem zvuk na stepenicama trema, to deluje skoro kao olakšanje: ne bih još dugo mogla da se nosim sa neizvesnošću. Podrum sam prestala da koristim pre nekoliko godina: od tada nisam čak ni sišla dole. U trenutku kada pogledam prema vratima podruma iznenadni nalet kao led hladnog vetra proleće kroz spa vaću sobu. Baš kada se plamičak sveće ugasio, čujem...
11
2 Četvrtak, 12. novembar, 14:17
On se zove Berger. Sam Berger. To je bilo sve što je znao. Osim činjenice da mora da izađe na polje. Da pobegne. Naslonio se rukom na kuhinjski prozor. Bio je toliko hladan da je osećao kao da će mu znoj zalepiti vrhove prstiju za staklo. Kada je brzo povukao ruku otisak je bio toliko jasan da se upitao da li je većinom sačinjen od kože. Prvo što je video na prozoru bio je njegov vlastiti odraz. Podigao je desnu ruku i ispružio srednji prst i kažiprst, tako da mu je šaka izgledala kao revolver sa dve cevi. I pucao u sebe. Iza prozora je sve bilo belo. Potpuno belo. Debeli snežni pokrivač bio je potpuno ravan. Prekrivao je polje ili možda livadu, i kao da se pružao u beskraj. Sve dok nije opazio pokret u daljini, u tački do koje mu je pogled jedva sezao. Tek kada bi napregnuo oči mogao je da razazna da je pravougaoni blok koji se kretao ivicom polja bio autobus. Tamo je morao da stigne. Tamo je postojao put. Put koji vodi napolje. Daleko odavde. 12
UNUTR AŠNJOST
Vrata njegove sobe su po prvi put ostavljena otključana, i us peo je da se izvuče tačno u pravo vreme, u dremljivom satu posle ručka, i stigne do kuhinje gde – koliko je znao – nikada pre nije bio. Kuhinjsko osoblje je sve pripremilo za popodnevnu kafu; na kolicima su stajale termos boce pored peciva s cimetom prekri venog tankim celofanom. Pored kolica je bilo okačeno nekoliko belih mantila. Ponovo je pogledao kroz prozor, iz blizine: hladnoća mu je ste gnula lice. Spustio je pogled niz telo. Ispod onoga za šta bi u drugim okolnostima moglo da se pomisli da je donji deo trenerke, video je svoja bosa stopala. Brzo je promrdao nožnim prstima. Kao da su i oni sami shvatali da nikada neće stići do puta bez cipela. Ali morao je da izađe napolje. Morao je da pobegne. Predugo je bio ovde. Predugo je bio odsutan. Otišao je do ostave i provirio u nju. U udaljenom uglu je zai sta stajao par gumenih čizama, i on ih je navukao iako su mu bile najmanje za tri broja premale. Prsti su mu bili zgrčeni, ali mogao je da hoda, možda čak i da trči u njima. Kada je ponovo izašao u kuhinju čuo je krike kroz vrata koja su vodila u glavni hodnik. Vrata su bila zatvorena, ali bilo je malo verovatno da će tako dugo i ostati. Zgrabio je sva tri bela mantila koja su visila pored kolica i po žurio do drugih vrata. Bol u zgrčenim prstima držao ga je nape tim i opreznim. Navukao je prvi beli mantil, pa drugi, ali kada je hteo da na vuče i treći preko prva dva, buka iza kuhinjskih vrata previše se približila. Pažljivo je pritisnuo kvaku i išunjao se u bočni hodnik. Zatvorio je vrata za sobom što je tiše mogao, i čuo kako se glavna kuhinjska vrata naglo otvaraju. Dok je trčao niz mračni hodnik 13
ARNE DAL
navukao je treći mantil. Zbog čizama je njegov obično gibak trka čki korak izgledao kao povlačenje nogu nekog ludaka. Obično? Nije bilo ničega „običnog”. A svakako nije bilo ni na čina trčanja. Bilo je to kao da se probudio u potpuno praznom, potpuno belom svetu. Svetu bez putokaza. Ono što je delovalo kao sećanja bili su tek fantomski bolovi nje gove duše. Sve je nestalo, bilo istrgnuto. Kao da je njegov mozak svesno izbrisao sve tragove prošlosti. Ali i dalje se sećao vrata, sećao se čak i malog otvora koji je propu štao hladnoću da struji sve do poslednjeg mračnog metra hodnika. Otvorio je vrata. Terasa je bila velika, čak ogromna, kao nešto što bi bolje pristajalo kraljevskoj palati, ali je samo mali kvadrat oko vrata bio raščišćen od snega. Taj očišćeni deo bio je zatrpan pikavcima. Mora da je stajao ovde i pušio dok je još bio u mraku. Mora da je bilo tako. Kako bi inače mogao da nađe put do ovamo? Ali zar on nije prestao da puši? Iza raščišćenog kvadrata sneg je na terasi bio debeo čitav metar. Bio je zgrnut u stranu u slojevima, koji su formirali strme, čvrsto nabijene stepenice do snežne zaravni. Ivica terase je bila udaljena šest metara, a on nije znao kolika je visina dole do zemlje. Do polja koje je vodilo do puta. Puta koji je vodio odavde. Daleko. Krenuo je preko dubokog snega. Pokorica je bila toliko čvrsta da se čak ni nesrazmerno male čizme nisu probijale kroz nju. U svakom slučaju, ne do kraja, kada se napor da stigne do ograde pretvorio u napor da se uopšte kreće. Stigao je do ograde baš u trenutku kada je čuo buku iza sebe, sa vrata na terasi. Visina do onoga što je smatrao širokim poljem bila je najmanje pet metara. Sneg je izgledao dublji tamo dole nego na terasi, ali je 14
UNUTR AŠNJOST
bio toliko tvrd da je lako mogao da polomi noge na njemu. Ali nije bilo druge mogućnosti. Ne osvrćući se, prebacio je jednu pa drugu nogu preko terase. Tri sloja mantila lepršala su oko njega kao bizarna bela krila. I lepršala su uznemirujuće dugo. Tresnuo je o sneg i utonuo u njega. Da, utonuo je, i metar du bok sneg ublažio je udarac. Pao je napred i preko glave se preturio u beli prah. Usta su mu se napunila njime i nije mogao da diše. To je potrajalo malo predugo i počeo je da paniči. Bila je to lavina panike. Ali uspravio se na noge, i ovog puta ga noge nisu izdale. Ispljunuo je sneg, izduvao ga iz nosa, povratio ga, ali uspeo je da potrči preko polja. Prema putu. Napredovao je bolno sporo. Kao da se kreće kroz živi pesak. Kada je prešao desetak metara osvrnuo se preko ramena. Dva krupna muškarca stajala su pored ograde na terasi i zurila dole u njega. Zatim su nestali. Nastavio je da hoda. Prah je bio istovremeno kompaktan i porozan, kroz njega je bilo lako kretati se horizontalno, a teško vertikalno. To je bila borba protiv prirodnih elemenata. A uprkos tome što je na sebi imao tri sloja lekarskih mantila, bilo je izlu đujuće hladno. Počeo je da pada sneg. Krupne pahulje su se spuštale sa sve mračnijeg neba. Sunce je već zašlo kada je primetio drugi zvuk osim svog isprekidanog disanja. Zastao je i podigao lice ka nebu, pustio pahulje da se spuštaju na njega kao maska izlomljena na deliće, zadržao dah, oslušnuo. Napregnuto je oslušnuo. U slabašnoj svetlosti koja je usledila za zalaskom sunca nazirao je pokret u daljini. Posle izvesnog vremena mogao je da razazna oblik. Pravougaoni blok se kretao kroz belinu. 15
ARNE DAL
Kretao se prema njemu. Ponovo je krenuo, previše poletnim korakom tako da se odmah sapleo, i pre nego što je pokušao to da ispravi pao je natraške, s nogama duboko zakopanim u sneg. Nije mogao da ustane i pahuljice su mu se razigrano spuštale na lice, od čega su mu oči zasuzile. Zaista nije mogao da ustane. Morao je da kopa duboko unutra da bi pronašao plamteću iskru volje, skrivenu zalihu energije. Jezgro sabijene, žestoke snage. Ustao je s urlikom, razbacujući sneg oko sebe dok su mantili le pršali kao krila. On je bio pali snežni anđeo, koji je vaskrsao. Potrčao je napred. Autobus se približavao, bočne strane su mu bile potpuno prekrivene snegom nošenim vetrom, vidljivi su bili samo delovi prozora. Vozač je uključio duga svetla i svetlosne kupe su sinule iz pravougaonog obličja. A brujanje dizel-motora je po stajalo sve glasnije i glasnije. Neočekivani zvuk slobode. Sada je mogao da vidi put kako krivuda, skoro utonuo u pro stranu belu površinu. Potrčao je, odjednom je zaista mogao da trči, i sneg mu više nije pružao nikakav otpor. Video je kako mu se autobus krivudajući približava. Ostalo mu je još deset metara do ivice puta. Pao je na kolena, pa ponovo ustao. Autobus je sada bio blizu. Podigao je ruke i grozničavo zamahao. Nije bilo šanse da vozač ne vidi ovu krilatu belu spodobu obavijenu oblakom raspr šenog snega. Potrčao je napred, i dalje mašući, stigao do ivice puta i prikupio poslednje ostatke snage da preskoči jarak. Autobus je prilazio, i na trenutak je pomislio da je pogledao vozača u oči. Ali nije usporio. Autobus nije smanjio brzinu. Podigao je ruku prema snegom pokrivenoj bočnoj strani auto busa, stežući je u kandžu, kao da bi samom snagom volje mogao 16
UNUTR AŠNJOST
da zaustavi vozilo teško mnogo tona. Autobus je protutnjao pored njega uopšte ne menjajući brzinu. Kada je blago skrenuo na putu, video je pet jasnih ali nepravilnih linija na snegu na boku vozila koje su ostavili njegovi prsti. Zurio je u svoju smrznutu desnu ruku, okrvavljene vrhove prstiju, ali ništa nije osećao. Baš ništa. Klonuo je na kolena. Nije mu ostalo snage čak ni da vikne. Dok je nestajao u daljini, autobus je podizao neprozirni oblak za sobom; on se iznenada našao usred snežne oluje, koja je polako uminula. Sa druge strane snežne izmaglice postepeno se pojavljivalo obličje. Pokret, naizgled usmeren ka njemu. Pojavila su se dva stvorenja, dva krupna muškarca. Jedan od njih je još uvek mahao autobusu, kao da se vreme izmestilo i poremetilo. Drugi čovek je prešao put, podigao ruku i udario ga pravo u lice. Bio je ubeđen da je već bez svesti kada ga je udarac pogodio. Poslednje što je čuo bio je sneg koji je užurbano propadao kroz prostor.
17
3 Četvrtak, 12. novembar, 17:48
Belo prostranstvo. Tu se ništa nije događalo, nije bilo šta da se vidi. Ali dok mu se vidno polje širilo, par paralelnih fluorescentnih svetala kliznuo je u belinu. Jedno od njih je treperilo slabašno ali brzo, šireći nervozni, pulsirajući sjaj preko belog plafona. Prepoznao je taj sjaj. Video ga je i pre. Čak i pored toga, teško da se to moglo nazvati sećanjem. Prva svesna misao: koliko je čudno biti tako prazan, toliko lišen svega. Samo telo. Bilo je neke groteskne slobode u tome. Slobode od prošlosti. Ali sada je postojalo i drugo osećanje, potpuno drugačije. Malo po malo, jedna vrata za drugim su se otvarala u njegovom umu. Kao da je po prvi put stvarno želeo da se seti. Autoritativni muški glas je govorio: „Gadno se smrzao, ali nema pravih promrzlina.” Spustio je po gled s plafona. Čovek odeven u belo, koji je takođe na glavi imao obilje bele kose, ponovo je obmotao zavoj oko njegove desne šake i pričvrstio ga sa nekoliko parčića lepljive trake. Onda je susreo njegov pogled. Čovek ga je dugo gledao u oči, pa zamišljeno naškiljio i rekao: „Ja sam doktor Stenbom. Prepoznaješ li me, Same?” 18
UNUTR AŠNJOST
On je odmahnuo glavom. Nije prepoznao čoveka u belom. Ali nešto mu je govorilo da bi trebalo. „Pa, tvoja šaka u svakom slučaju izgleda u redu”, rekao je dok tor Stenbom i ponovo mu spustio ruku na butinu, zapravo prilično nežno. „Zavoj nema nikakve veze sa hladnoćom – vrhovi prstiju su ti gadno povređeni kada si pokušao da se uhvatiš za lokalni autobus. Previli smo svaki prst ponaosob. Izgleda da se autobus kretao br zinom od otprilike osamdeset kilometara na čas u tom trenutku, što bi objasnilo prirodu povreda. Ali one će zarasti za nekih ne delju dana. Sećaš li se da si pokušao da zaustaviš autobus, Same?” Na sopstveno iznenađenje, klimnuo je glavom. Zaista se sećao. Sećao se čitavog tog ludačkog izleta. Sećao se kuhinje, prostorije za pušenje, terase, poljane. Sećao se kako mu je sneg ispunio usta. Sećao se autobusa. Sećao se dvojice krupnih muškaraca. „Ono što ja stvarno ne razumem”, nastavio je doktor Stenbom, „jesu povrede na tvom licu.” Ali ja razumem, pomislio je on i nakratko se osmehnuo. Sa mom sebi. Od toga mu se lice stegnulo na čudan način. Prineo je levu ruku licu – činilo se da mu je cela glava umotana u zavoje. „Sećaš li se kako si povredio lice?”, upitao je doktor. Odmahnuo je glavom. Doktor Stenbom je polako klimnuo glavom u odgovor, pomalo zabrinuto. „Pomislio sam da sam upravo primetio neko novo razumeva nje u tvojim očima, Same, ali izgleda da te sećanje ipak još uvek ne služi. Znaš li koji je danas dan u nedelji?” Ponovo je odmahnuo glavom. Nije čak bio siguran ni da zna imena svih dana u nedelji. Bilo ih je sedam, zar ne? „Ponedeljak”, rekao je. „Ne baš”, odgovorio je doktor Stenbom i namrštio se. 19
ARNE DAL
„Utorak”, nastavio je on. „Sreda, četvrtak, petak, nedelja.” „Zaboravio si subotu, Same.” On je ponovo pogledao u plafon. Zaboravio je na subotu. Nije mogao čak ni da broji do sedam. „Pretrpeo si kontuziju, Same”, rekao je doktor Stenbom. „Možda je to pre zbog toga nego... zbog tvog trenutnog stanja. Možeš li da mi kažeš kako se zoveš?” „Sam Berger.” „Dobro. A sećaš li se kako si dospeo ovamo?” Osetio je nejasno kretanje u sebi, pre negde dole u dnu vrata nego u glavi. U kičmenoj moždini? Slika: teške pahulje snega pa daju na šoferšajbnu, munjevit odraz u istoj toj šoferšajbni, nečija glava. Onda je ponovo nestalo. Odmahnuo je glavom. Doktor Stenbom je zaklimao svojom. „Ali sećaš se da si pokušao da pobegneš?” Klimnuo je glavom. „Naravno da sam pokušao da pobegnem. Nemam pojma gde se kog đavola nalazim. Na Severnom polu?” Doktor Stenbom se nasmejao, ali ponovo je povratio svoje ozbiljno držanje. „Sećaš li se ko te je doveo ovde?” Ponovo nejasna sećanja, nepotpune slike poput iscepanih foto grafija. Odmahnuo je glavom. „Sećaš li se da li je to bio muškarac ili žena?” „Žena”, smesta je rekao, iznenadivši samog sebe. „Dobro je, Same. Sećaš li se kako je izgledala?” „Plavuša.” „Imamo snimak bezbednosne kamere ispred glavnog ulaza”, rekao je doktor Stenbom. „A to se dobro uklapa – na njemu je jedna plavokosa žena. Ali ostavila te je napolju, u snegu. Morali samo da izađemo i unesemo te, Same. Ko je ona bila?” 20