Topsrbija br18 by M.D.

PRIVREDA • DOGAĐAJI • LJUDI

www.topsrbija.com Septembar 2018. • Besplatan primerak

NAJBOLJE IZ SRBIJE

Snimio Martin Candir (candirmartin@gmail.com)

broj 18

I S SN 2 3 3 4 -6 0 2 7

TOPSRBIJA

Naše nasleđe: Tamo gde se prošlost susreće sa budućnošću

Our Heritage - Where the Past Meets the Future

The year 2018 has been voted as the « Year Odlukom EU, 2018. godina proglašena je of European Cultural Heritage », which is supEvropskom godinom kulturnog nasleđa, koja bi posed to encourage exchanges and improve the trebala da podstakne razmenu i unapredi znaoverall knowledge of the rich European heritnje o bogatoj evropskoj baštini kao i da ojača age. It is also supposed to strengthen the sense osećaj sopstvenog identiteta situiranog u evropof one‘s own identity in the European cultural skom kulturnom prostoru. space. Vođeni sloganom „Naše nasleđe: tamo gde se Guided by the slogan „Our Heritage: Where prošlost susreće sa budućnošću“ turistički pothe Past Meets the Future“, many employees slenici su profesionalno i sa puno inventivnosti, within the tourism sector are meant to enrich svako u svojoj sredini, raznorodnim sadržajima this vision. Referring to the heritage, each one obogatili brojne događaje i manifestacije, poziof these individuals is meant to contribute to the vajući se na nasleđe prošlosti. vision in their own way, using diverse content Novi broj časopisa TOPSRBIJA-NAJBOLJE to enrich a large number of events and maniIZ SRBIJE pokušao je da na sebi svojstven festations. način isprati ovu ideju kroz priče o čuvarima i In this edition, magazine TOPSRBIJA tried to nastavljačima narodnih običaja, narodnog stvacontribute in our own way. We are presenting the ralaštva, odajući im na ovaj način poštovanje Mihailo Berček stories of the guards and followers of customs za entuzijazam i istrajnost, bilo da su u pitanju and creativity, giving the respect for enthusiasm društva ili pojedinci. Uvek se trudimo da istaknemo proizvođače domaćih proizvo- and perseverance to both society and individuals. We are seeking da, koji su svoje domove pretvorili u prave male fabrike doma- to value and to emphasize domestic products and producers, who će, zdrave hrane, proizvodeći na način kako su to radile njihove turned their homes into factories of domestic, healthy food, producing in the way that their mothers and grandmothers did. majke i bake. In addition to the ever-growing food culture, we are always Pored sve izraženije kulture hrane, uvek rado pominjemo vinsku kulturu, čiji akteri i dalje prednjače u inventivnosti u proi- pleased to mention wine culture, whose actors continue to be innovative in the production of this divine drink. Today, thanks to zvodnji ovog uzbudljivog pića. Ovo je jedno podsećanje na mudrost, bogatstvo i ljubaznost them, Serbia has high quality wines from old varieties such as ljudi ovog prostora, na vešte neimare, zanatlije, preduzimljive Prokupac, Tamjanika, Smederevka, Kadarka, Jagoda, Seduša, etc. i čestite ljude. Podsećanje na podarenu nam raskoš prirodnih This is a reminder of the wisdom, wealth, and kindness of the people from this region, of the noble, crafty, entrepreneurial spirits, resursa i našu ulogu da ih zaštitimo od nas samih. Nadamo se da ćete listajući ovaj 18. broj revije TOPSRBI- and honest people...a reminder of our natural resources and our JA-NAJBOLJE IZ SRBIJE uživati u pričama o onima koji su role to protect them from ourselves. We hope that, as a reader of this 18th edition of TOPSRBIJA, oblikovali svoje živote utemeljene u zemlji, iskustvu, u tradiyou will enjoy the stories about those who have shaped their lives ciji. engraved in their country, the experience, and the tradition. Mihailo Berček, glavni i odgovorni urednik revije TOPSRBIJA-NAJBOLJE IZ SRBIJE

Revija TOPSRBIJA - Najbolje iz Srbije br. 18 Izdavač: Agencija za izdavanje novina Berček&Berček 21000 Novi Sad, Bulevar oslobođenja 141 Web: www.topsrbija.com E-mail: topsrbija@gmail.com Direktor i Glavni i odgovorni urednik: Mihailo Berček Mob.: +381 63 54 98 77 Urednik: Elizabeta Berček

Mihailo Berček, Editor-in-chief of the magazine TOPSRBIJA- THE BEST FROM SERBIA

Dizajn i tehničko uređenje: Zoltan Rešnjak Fotografije: Mihailo Berček, Martin Candir, Nikola Stojanović, Jaroslav Pap, Dragan Đolović, Goran Nikolić i materijali oglašivača Štampa: Magyar Szo Lapkiado KFT DOO. OJ Štamparija Forum Novi Sad 21000 Novi Sad, Vojvode Mišića 1 CIP-Katalogizacija u publikaciji

Biblioteka Matice Srpske, Novi Sad 338/339 (497.11) TOPSRBIJA: Najbolje iz Srbije Glavni urednik Mihailo Berček -2018. Septembar – Novi Sad Agencija za izdavanje novina Berček&Berček 2018. – Ilustr.; 30 cm Četiri puta godišnje ISSN 2334-6027 COBISS.SR – ID273937671

021 52 51 50 021 44 55 77 060 6 52 51 50 069 44 55 777

Crveni/Red Taxi - taxi u koji imate poverenje

ovi Sad u prošlosti poznat i kao Srpska Atina beleži nove stranice istoriji. Godine 2019. okitiće se krunom Omladinske prestonice Evrope, dve godine kasnije biće Evropska prestonica kulture, čiju kandidaturu je svesrdno podržao i pomogao u dobijanje te titule i Crveni/Red Taxi, za šta je dobio i zahvalnicu Grada. To je jedan od razloga što je u gradu sve više turista, a njihov prvi i poslednji kontakt sa novom destinacijom je upravo TAXI. Stvaranju pozitivne slike o gradu jedna je od prvih „briga“ taksi kompanije Crveni/Red Taxi, vlasnika Mileta Grandića. Šta je sve potrebno da bi jedna ovakva kompanija bila uspešna? Po rečima gospodina Grandića na prvom, drugom i trećem mestu je - higijena a ona podrazumeva besprekornost i vozila i vozača, jer se radi o sektoru usluga. Tu je i naplata koja mora biti konkretna i korektna. Crveni/Red Taxi ima apsolutnu kontrolu nad svakim vozilom i vozač ne može da naplati ni dinar više. Kompanija je maksimalno unapredila svoje poslovanje i trenutno ima tehološki najsavremeniji sistem koji postoji u svetu. Aktivnost na socijalnim mrežama omogućava praćenje svih gradskih zbivanja i spremnost da se odgovori na sve veći broj gostiju,

bilo da je povod festival, biznis, kulturni događaj ili puka radoznalost. Sve veći broj stranih turista uslovio ih je da ovladaju engleskim jezikom. Svi vozači Crvenog/Red Taxi-ja prošli su kroz školu engleskog jezika. Njih 90% već ima sertifikat, ostali su u procesu njegovog sticanja, ali su svi zadovoljni novostečenim znanjem i mogućnošću komunikacije sa strancima. - Moramo pratiti sve trendove i ne dozvoliti da nas nešto mimoiđe – istakao je gospodin Grandić. Kompanija Crveni/Red Taxi stalno podiže nivo voznog parka. Trenutno, od ukupno 400 vozila, 140 je potpuno novih, od čega 54 vozila marke Fiat 500L, ostalo Škoda Octavia. Crveni/Red Taxi raspolaže i vozilima VIP kategorije, marke Mercedes, WV Pasat, Audi, za klijentelu koja ima potrebu za takvim vozilima. - Vozni park Crvenog/Red Taxi-ja je najbolji u zemlji. Sva vozila su klimatizovana i komforna. Svi vozači su registrovani i provereni. Naši vozači mogu dovoljno da zarade i održavaju svoje vozilo. U našoj kompaniji vlada ozbiljna disciplina, što u jednom profesionlanom sistemu, koji pratimo, nije ništa neuobičajeno - objašnjava gospodin Grandić. Zato što mogu da odgovore kvalitetom,

Crveni/Red Taxi vozi goste novootvorenog hotela „Sheraton“ u Novom Sadu. I još jedna napomena, kako bi odgovorili sve većim zahtevima svog posla, sa vozačima se vrše pemanentni „treninzi“, razgovori, kako bi razumeli da veza između pružaoca usluga i klijenata počiva na fleksibilnosti. Aplikacija je najbolji način da pozovete taxi. Osim ove, Crveni/Red Taxi uveo je i porodičnu aplikaciju. Dovoljno je da se zaposlena majka, javi na „aplikaciju pomoći“, i da taxi vozilo dođe, i vozač na zahtev majke jedno dete otprati u školu, drugo odvede u vrtić, a ona stigne na posao bez umora i na vreme, i to po izuzetno povoljnoj ceni. Crveni/Red Taxi je aktivan učesnik u akciji protiv bele kuge, te besplatno odvozi i dovozi trudnce iz porodilišta. Crveni/Red Taxi godinama je prisutan u humanitarnom radu, pomaže mlade sportiste, dosta dugo besplatno vodi na preglede članove NURDOR-a, Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka. Možda danas Crveni/Red Taxi nije jedini, ali je prvi uveo nagradnu igru - Ko vozi taj nagrađuje, sa vrednim nagradama, za sve one koji su za svoje taxi vozilo izabrali Crveni/Red Taxi.

SADRŽAJ NASLOVNA- Martin Candir: Carstvo prirode ................... 1 Hotel Premier Aqua, Vrdnik ................................................ 2 Naše nasleđe: Tamo gde se prošlost susreće sa budućnošću ......................................................... 3 Our Heritage - Where the Past Meets the Future ................. 3 Impresum: Revija TopSrbija – Najbolje iz Srbije br. 18 ...... 3 Crveni/Red Taxi - taxi u koji imate poverenje ..................... 4 TopSrbija - Najbolje iz Srbije br. 18 - Sadržaj ..................... 5 Turizam Vojvodine u skladu sa svetskim trendovima .......... 6

Ovčarsko-kablarski manastiri Mala srpska Sveta Gora ........................................... 36,37,38 Nagrada Despotice mati Angeline Folklornom ansamblu VILA .............................................. 39 Zapostavljena graditeljska čuda - Veliki Bački kanal ........ 40 Brodska prevodnica kod Bezdana ...................................... 41 Vek i po proizvodnje ekskluzivnih proizvoda od svilenog damasta ........................................................... 42 Etno kuća Mali Bodrog, Bački Monoštar .......................... 43

Duša vojvođanske jeseni ...................................................... 7

Jubilej 550 godina crkve Svetog Nikole u Starom Slankamenu ........................................................... 44

TONS čuva kulturno-istorijski identitet grada i specifikum sredine i njenih građana ................................ 8,9

Banja Dr Borivoje Gnjatić u Starom Slankamenu ............. 45

Privredna komora Vojvodine - mesto susreta međunarodnih privrednih delegacija ...............................10.11 Aktivnosti Laboratorije za ekologiju i zaštitu životne sredine FIMEK-a ................................................... 12 Lovstvo i lovni turizam u lovištima JP Vojvodinašume ..... 13 Zaštićena područja u kojima gazduje JP Vojvodinašume ......................................................... 14,15

Banja Rusanda uz zdravstvene razvija i turističke potencijale ........................................................ 46 Vinski igrokaz Nikole Cuculja ........................................... 47 Poslednji podrumar Tecovog podruma .............................. 48 RUMFEST - sjajna promocija kulturnih i prirodnih vrednosti Srema ............................................... 49 Skela povezuje Srem i Bačku ............................................ 50

Da li ste spremni na sudar sa nedirnutom prirodom SRP Carska bara ............................................ 16,17

Mesto zagrljaja Dunava i Tise ............................................ 51

Mistično carstvo gljiva ....................................................... 18

OLIMP Zlatibor - hotel sa tradicijom dobre usluge ........... 53

O korišćenju divljih biljnih i životinjskih vrsta i gljiva ........................................................................ 19

Turistička ponuda i turistički potencijali Novog Bečeja ................................................................ 54,55

Šumski internet pod zemljom ............................................ 20

Biseri narodnog stvaralaštva na konjski pogon ................. 56

Kulturno, prirodno i banjsko blago opštine Raška ............. 21

Nova atraktivna pešačka staza u Rudnici do izvora Vode Svetog Save ............................................... 57

Uticaj Vinskih puteva Srbije na turističku ponudu ............ 22 Beograd dobija svoj vinski put .......................................... 23 Gastro Srem prikazao sve bogatstvo ovih krajeva ............. 24 FINS dobija laboratoriju za molekularnu analizu ispravnosti hrane .................................................... 25 Kraljeva vinarija i podrum na Oplencu ......................... 26,27 Nekoliko ključnih razloga zbog kojih Vinariju Vinum morate posetiti........................................... 28 Matalj za vinske sladokusce ............................................... 29

Projekat VoBaNISTA ......................................................... 52

Gde se jede najbolja riblja čorba ........................................ 58 Čarda kod Braše sinonim za vrhunsku riblju čorbu i specijalitete od ribe ...................................... 59 Cipovka - hleb koji je obeležio jedno vreme ..................... 60 Zemaljski život u duhovnom okrilju manastira Studenica ............................................................ 61 Za sve iz jednog špajza ...................................................... 62 Prirodna apoteka Verice i Slobodna Šećkovića ................. 63

Pusula vina iz prelepe Pocerine .......................................... 30

Virtuoz iz Brusa - Janko Jeličić frulaš ............................... 64

Specijalna bolnica za lečenje i rehabilitaciju Merkur, Vrnjačka Banja ..................................................... 31

Samba kafa, Vrbas ............................................................. 65 Cafe Priča, Novi Sad .......................................................... 66

Slovačka lepota u slovačkoj nošnji ............................... 32,33

Etno naselje Vrdnička kula, Vrdnik ................................... 67

Radule Bošković: Između lepote i suštine .................... 34,35

Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad ....................... 68

Turizam Vojvodine u skladu sa svetskim trendovima

rojne aktivnosti Turističke organizacije Vojvodina (TOV) u prethodnom periodu imale su za cilj da region Vojvodine učine prepoznatljivim na domaćem i stranom tržištu. Inovativni pristupi u promociji turističkih proizvoda, nastupi na domaćem i stranom tržištu doveli su do porasta gostiju na teritoriji cele Pokrajine. U periodu januar - jun 2018., na teritoriji Vojvodine boravilo je 300 hiljada turista, od toga 158 hiljada domaćih i 142 hiljade stranih. Na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku došlo je do ukupnog povećanja broja turista od 10,6% u odnosu na isti period prošle godine. Broj stranih turista povećan je za 16,4% a broj noćenja za 18,4% u odnosu na period iste godine. Novi Sad i dalje prednjači u broju dolazaka i noćenja turista. U periodu januar-jun Novi Sad je posetilo 118 hiljada gostiju (+10,2%). Broj stranih turista povećan je za oko 17%, a broj noćenja čak za 25%. Novi projekti TOV predstavljaju značajan iskorak ka modernijem poslovanju upotrebom informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT), kao što je ViCTour (Virtual and Cultural Tourism), finansiran iz Intereg IPA Programa prekogranične saradnje Hrvatska-Srbija 2014-2020, sa ciljem unapređenja kulturnog turizma razvojem prepoznatljivog vizuelnog identiteta regije, unapređenjem turističke promocije, kao i njene vidljivosti putem holograma, interaktivnih totema, multimedijskih audio i virtuelnih vodiča. Putem ovog projekta, između ostalog, biće napravljene i ture po frruškogorskim manastirima sa hologramskim prikazom. Projekat je počeo da se sprovodi 15. juna 2017. godine, a trajaće ukupno 28 meseci. Turistička organizacija Vojvodine je predstavila i Digitalni vodič kroz turizam APV, kreiran u saradnji sa Prirodno-matematičkim fakultetom Univerziteta u Novom Sadu. Ovaj projekat od posebnog interesa za Vojvodinu, podržala je Pokrajinska vlade, a reč je o unapređenoj bazi podataka i video materijala koji na multimedijalan i atraktivan način prikazuju turističku ponudu Vojvodine. Poslovni kurs TOV-a, kako objašnjava direktorica, gospođa Nataša Pavlović, pretvaranje atrakcija i potencijala u gotove turističke proizvode, rezultirao je ne samo povećanjem broja turista, već i njihovim zadovoljstvom kvalitetom boravka. TOV je u tom cilju do sada promovisala nekoliko kampanja za domaće i strane medije: u novembru prošle godine, „Zima na salašima“, upriličen je obilazak Subotice i Novog Sada i prezentacija vojvođanskog blaga - salaša. Kroz „Panonsku letnju avanturu“, u junu 2018. promovisane su čarde, a naredna promotura „Duša panonske jeseni“, otkriće čari vojvođanskih manastira i vinarija. Zahvaljujući sredstvima koje je obezbedila Pokrajinska vlada, TOV će do kraja godine dobiti novi prostor - Informativni centar (Bul. Mihajla Pupina 18), koji bi trebao da bude polazna tačka svih turista, ali i mesto gde će opštine i gradovi moći da najave svoje aktivnosti, gde će se predstaviti najznačajniji privredni subjekti.

dr Nataša Pavlović

Prema rečima gospođe Pavlović, TOV je kreirala i određene turisitčke proizvode prilagođene titulama Omladinske prestonice mladih 2019 i Evropske prestonice kulture 2021., a čija se prezentacija u kontinuitetu sprovodi na sajmovima u zemlji i inostranstvu. Uz podršku Pokrajin-

Sa promocije TOV u Beogradu ske vlade, osam gradova je ove godine imalo priliku da se predstavi na Sajmu turizma u Pekingu - „COTTM“ (China Outbound Travel&Tourism Market), a koji je realizovala Razvojna agencija Vojvodine i TOV. Direktorica posle otvaranje INFO centra, najavljuje i nove turističke proizvode u kojima će biti sadržana sva esencija onoga što Vojvodina ima da ponudi, interesantne i domaćim i stranim turistima.

Duša vojvođanske jeseni

Manastir Mesić

Manastir Kovilj

Manastir Novo Hopovo

rugu godinu Turistička organizacija Vojvodine za predstavnike medija organizuje promo ture panonskom ravnicom, kako bi istakla svu njenu lepotu u različitim godišnjim dobima. Sa naglaskom da je jesen nešto što zaista treba doživeti, poslednjeg vikenda septembra, novinari dvadesetak medijskih kuća krenuli su vinskim putevima i putevima duhovnosti, sa odredištima na dve jedine planine u niziji, nekadašnjim ostrvima Panonskog mora: Vršačkim planinama i Fruškoj gori. Ovo putešestvije otkrilo je vinske i duhovne lepote grada vina, vetra i ljubavi - Vršca, kao i riznice kulture Fruške gore nazvane „Srpski srednjovekovni Atos“. Poseta manastirima Mesić (Mesić), Crkve Svetog Teodora Vršačkog (Vršac), manastiru Kovilj, i fruškogorskim manastirima Novo Hopovo, Ravanica - Vrdnik i Mala Remeta, svedocima burnih istorijskih događaja ovih prostora, akterima razvoja i opstanka srpskog naciona, demonstrirala je veliki turistički potencijal. Vinski put od Vinarije „Đorđe“ u Banatskom Karlovcu, preko Vinarije „Vinik“ u Vršcu, Vinske kuće „Kovačević“ u Irigu, do Vinarije „Deurić“ u Maloj Remeti, pokazao je kako se za relativno kratko vreme jedan potencijal, u ovom slučaju turistički, može razviti. Zadatak Etno kuće „Dinar“, Etno restorana „Vrdnička kula“, „Fruškogorske lugarnice“ bio je da otkriju deo raznovrsne vojvođanske gastronomske ponude. Obilazak Vojvodine je i ovoga puta osvedočio njenu magičnu moć, nepredvidljivu prirodu, i sasvim poseban karakter ljudi rođenih i, ne slučajno opredeljenih da u njoj provedu svoj životni vek.

Ispred Vinarije Deurić

Manastir Ravanica - Vrdnik

Manastir Mala Remeta

TONS čuvar identiteta grada

uristička organizacija Grada Novog Sada poslednjih godina beleži sve veće interesovanje turista, što se ogleda kroz podatke Republičkog zavoda za statistiku, posebno kada je reč o ostvarenom broju noćenja. Za prvih šest meseci ove godine u Novom Sadu ostvareno preko 256.000 noćenja, što predstavlja rast od 25,6% u odnosu na isti period prethodne godine. Od kraja prošle godine, TONS je održao brojne promocije na sajamskim i drugim manifestacijama, putem društvenih mreža, elektronskih medija, ali i putem direktnog kontakta sa medijima, koji su u velikom broju pratili aktivnosti TONS-a. TONS je uspešno realizovao kampanju „Leto u Novom Sadu“ tokom koje je kontinuirano vršena najava svih gradskih festivala i događaja, a pripremljen je i objavljen serijal priča o znamenitim ženama Novog Sada. TONS je stalno prisutan i na terenu. Redovnim obilaskom šireg područja grada i pronalaženjem novih „skrivenih“ kutaka, radi na saradnji sa predstavnicima turističke privrede i prezentaciji ponude u okolini grada. Brojne manifestacije i događaji tokom čitave godine, posete

salašima, čardama, vinarijama, kreiranje bogatog sadržajima aktivnog odmora na Dunavu i Fruškoj gori, uz obezbeđivanje adekvatnih smeštajnih kapaciteta, omogućavaju produženje boravka turista, što je od velikog značaja za lokalnu privredu. TONS je dobitnik prestižne nagrade „Zlatni Pincum“ za najbolji srpski turistički film „Leto u Novom Sadu“, u režiji Dušana Dimića, na jubilarnom X SILAFEST-u, održanom krajem avgusta u Velikom Gradištu. Kontinuiranim radom na promociji grada od strane TONS-a, ali i veoma uspešna i dobro osmišljena promocija TO Srbije, kao i nastupi TO Vojvodine, a potom i dobra saradnja i zajednički nastupi na ciljanim tržištima sa TO Beograda, doprineli su da Novi Sad bude sve poželjnija destinacija za turiste. Za postignute rezultate zaslužna

je i turistička privreda grada, kao i veliki festivali poput EXIT-a, koji generišu veliki broj poseta, ali i poslovnih događaja (kongresa, konferencija, sajmova). Turiste u grad dovodi i sve veći broj međunarodno značajnih sportskih događaja. Grad Novi Sad promovisan je na preko 20 domaćih i međunarodnih sajmova kao i „road show“ nastupa. Na svim ovim događajima, ostvareni su značajni kontakti sa predstavnicima medijskih kuća, turističkim agencijama, influenserima, blogerima, potencijalnim turistima. U prethodnih nekoliko meseci TONS

je ugostio značajne predstavnike medijskih kuća, kao što su „TV5 Monde“ iz Francuske i „Globtrotter“ iz Velike Britanije, kao i važne turoperatore iz Kine, zadužene za evropsko tržište. Takođe, zvaničnike iz brojnih parlamentarnih delagacija, kao i zamenika gradonačelnika Grada Šangaja, sa kojim je razgovarano o promociji grada na kineskom tržištu. U cilju realizacije projekta „Live In Serbia“, u sklopu aktivnosti na promociji Srbije kao turističke destinacije na italijanskom tržištu, TOS je organizovao dolazak novinara poznatog turističkog vodiča „Lonely Planet“ i najslušanije radio stanice u Italiji, „Radio Capital“ iz Rima. U toku avgusta, u Novom Sadu je ugošćena produkcijska kuća iz Njujorka, koja snima putopisnu emisiju o Beogradu i Novom Sadu sa akcentom na kulturu i ugostiteljsku ponudu. Turistička organizacija Grada Novog Sada će do kraja godine pripremiti i odštampati preko 70 promotivnih publikacija. Pamflet „Turističke atrakcije“ je pripremljen čak na 16 jezika. U pripremi su i nove publikacije, posebno za mlade, kako bi se adekvatno dočekala 2019. godina od koje se puno očekuje, s obzirom na prestižnu titulu Novog Sada kao Omladinske prestonice Evrope. U izradi je i promotivni spot koji će uz nove publikacije predstaviti turističku ponudu za mlade, i koji će biti deo jedne velike kampanje planirane za narednu godinu,

a koja će biti sinhronizovana sa OPENSom. Do kraja ove godine, biće realizovana i dopuna turističke signalizacije u Novom Sadu, i to za dva nova hotela, što je nastavak projekta obeležavanja hotela u Novom Sadu. Prošle godine, obeleženo

u Novom Sadu, odnosno kako bi se ti turisti ponovo vratili u grad da uživaju u ponudi koja im se ovde nudi. Trenutno traju priprema za predstojeće brojne promocije TONS-a na vodećim svetskim i domaćim sajmovima do kraja

je 22 hotela na 82 lokacije sa 120 informativnih tabli. U decembru ove godine, TONS će biti domaćin velikim kompanijama koje se bave turizmom na Dunavu, a najvažniji cilj je da se na najbolji način prikaže ponuda turističke privrede, kako bi se produžio boravak turista sa belih lađa

godine, kao i za regionalnu jesenju i zimsku kampanju, sa ciljem da i druga polovina godine bude uspešna i rekordna. S obzirom na značajne titule grada, „Omladinske prestonice Evrope“ i „Evropske prestonice kulture“, realna su očekivanja da će grad u narednim godinama doživeti veliki turistički prosperitet.

Privredna komora Voj međunarodnih priv

Interagro 2018, Bijeljina, štand Privredne komore Vojvodine

d početka godine, Privredna ko- panija i poslovnih asocijacija iz 16 zemalja lo-prerađivačke industrije i turizma. - Nama je od velikog značaja ovo jedinmora Vojvodine (PKV) organizo- sveta, sa dva kontinenta iz oblasti poljovala je brojne poslovne forume i privrede i prehrambene industrije, meta- stvo svih institucija i izvršne vlasti u Vojvodini kojima stvaramo pravi bilateralne susrete privredniprivredni ambijent za dalje naka i institucija u Vojvodini, ali stupe vojvođanske privrede na i u inostranstvu. Uz to, predsvim regionalnim, ali i ostalim vodila je privredne delegacije tržištima - rekao je predsednik iz Vojvodine i na međunarodPKV, Boško Vučurević. ne, stručne sajamske manifePKV je predstavljala vojstacije. vođansku privredu i na svom Tako je, u septembru ove štandu u okviru 17. Međunagodine, zajedno sa Skupštirodnog poljoprivrednog sajma nom AP Vojvodine, Pokra„Interagro 2018“ u Bijeljini, jinskom vladom, Razvojnom gde su učestvovali i privredniagencijom Vojvodine (RAV) ci iz Vojvodine. Održan je i sai Evropskom mrežom preduzetnika, uz podršku Fonstanak u PK Republike Srpske, da „Evropski poslovi APV“ gde se razgovaralo o predstoorganizovala Regionalni pojećim zajedničkim aktivnostislovni forum, koji je okupio ma. Na štandu PKV, predsedRegionalni poslovni forum u Privrednoj komori Vojvodine preko 140 registrovanih komnik Vučurević razgovarao je

jvodine - mesto susreta vrednih delegacija tada i sa predsednikom Pokrajinske vlade Igorom Mirovićem i predsednicom Vlade Republike Srpske Željkom Cvijanović, koji su zvanično i otvorili sajam u Bijeljini. I ove godine, predstavnici PKV u delegaciji Pokrajinske vlade, posetili su 51. Međunarodni sajam privrede i preduzetništva MOS u Celju, Slovenija. Tom prilikom, predsednik Vučurević održao je sastanak sa predstavnicima Štajerske gospodarske zbornice i Sajma u Celju. Razgovarao je i sa privrednicima na nacionalnom štandu Srbije u okviru Sajma, koji je otvorio potpredsednik Pokrajinske vlade Đorđe Milićević, a gde su se predstavile 22 domaće kompanije, kao i turističke organizacije širom Srbije. U okviru prve Egipatske ekonomske nedelje, u PKV održan je okrugli sto, u organizaciji PKV, RAV i Ambasade Arapske republike Egipat u Republici Srbiji, a na kojem su predstavljeni investicioni potencijali AP Vojvodine i Egipta. Vučurević je tada istakao da prostor za unapređenje saradnje između Republike Srbije, odnosno AP Vojvodine i Egipta postoji i da bi, kako kaže, upravo ovakvi događaji trebalo da doprinesu tome. Delegacija PKV učestvovala je i na Srpsko-mađarskom turističkom forumu u Ambasadi Republike Srbije u Budimpešti. - Kada je turizam u pitanju, jedan od ciljeva je da turističke proizvode salašarskog turizma Vojvodine objedinimo i predstavimo na tržištu turoperaterima i potencijalnim korisnicima - izjavio je Vučurević za reviju TOPSRBIJA-NAJBOLJE IZ SRBIJE. Pojasnio je da revitalizacija salaša kroz turizam ima višestruke pozitivne efekte i za vlasnika salaša koji ostvaruje dodatni prihod pružanjem turističkih usluga, ali i za sveobuhvatni razvoj ruralnih prostora. - Ispred nas je dinamičan period, odnosno jesen u kojoj ćemo realizovati mnoge aktivnosti predviđene akcionim planovima koje smo dogovorili u okviru sporazuma o saradnji sa privrednim komorama u okruženju i inostranstvu, sa naučnim institucijama, mnogim klasterima, udruženjima, asocijacijama. Na taj način, zajednič-

PKV sa institucijama izvršne vlasti organizovala Regionalni poslovni forum

B2B susreti privrednika na Regionalnom poslovnom forumu u PKV kim snagama radimo za naše privrednike, otvaramo im mnoga tržišta, uspostavljamo kontakte sa privrednicima iz svih oblasti privrede, povezujemo ih sa potencijalnim partnerima u zemlji i inostranstvu. Šireći mrežu poslovnih partnera, uspostavlja-

njem kvalitetnih odnosa zasnovanih na poverenju, mi ispunjavamo osnovni zadatak PKV - stvaranje privrednog ambijenta pogodnog za dalje unapređenje poslovanja naših privrednika članica - istakao je Vučurević.

Aktivnosti Laboratorije za ekologiju i zaštitu životne sredine FIMEK-a Prof. dr Jelena Kiurski

aboratorija za ekologiju i zaštitu životne sredine Fakulteta za ekonomiju i inženjerski menadžment (FIMEK) se, prema idejama rukovodioca Laboratorije, prof. dr Jelene Kiurski, u poslednje vreme orijentisala na problem zagađenja vazduha u urbanim sredinama. Od nedavno ove aktivnosti Laboratorije obuhvaćene su sa više projekata finansiranih od Gradske uprave za zaštitu životne sredine Novi Sad, čiji nosilac je FIMEK. Započeta su istraživanja zagađenja vazduha na dodatnim mernim mestima, koja nisu obuhvaćena lokalnom mrežom mernih stanica, kao potrebe monitoringa zagađujućih materija na ulicama sa najvećom gustinom naseljenosti i frekvencijom saobraćaja u gradskom prevozu. Upravljanje kvalitetom vazduha definisano je Zakonom o zaštiti vazduha, a postojeći program kontrole kvaliteta vazduha na teritoriji gradova podrazumeva fiksna merenja nivoa zagađujućih materija u lokalnoj mreži mernih stanica. Efekti zagađenja vazduha na zdravlje su dobro dokumentovani, iako smeše zagađujućih materija u vazduhu mogu biti složene: smeše tečnih i čvrstih faza; smeše gasovitih, isparljivih, poluisparljivih materija i suspendovanih čestica. Glavni polutanti, za koje je poznato da nepovoljno utiču na zdravlje, su suspendovane čestice, ozon, azot-dioksid, sumpor-dioksid, metan, živa i čađ, dobiveni sagorevanjem gasova i nekih ugljovodonika iz raznih izvora emisija (industrija, saobraćaj, poljoprivreda itd.). Zagađenje vazduha je jedan od najozbiljnijih ekoloških rizika. Prema najnovijem globalnom opterećenju bolestima (GBD: Global Burden of Disease) procenjuje se da je zagađenje vazduha uzrok velikog broja preuranjenih smrtnih slučajeva na globalnom nivou. Pored uticaja na ljudsko zdravlje, zagađenje vazduha utiče i na prinose poljoprivrednih useva i životnu sredinu, što dovodi do promene biodiverziteta i poremećaja ekosistema. Takođe, zagađenje vazduha u urbanim sredinama je veliki problem, jer se brzim efektima urbanizacije pogoršava zdravlje ljudi. Prema najnovijem izveštaju OECD-a do 2050. godine zagađivanje vazduha će biti najveći svetski izazov za životnu sredinu. Međutim, ljudsko zdravlje je samo jedan efekat zagađenja vazduha, jer zagađen vazduh utiče i na promenu klime. Razumevanje zagađenja vazduha u urbanim sredinama je presudno za istraživanje njegovih uticaja na ljudsko zdravlje, ekosisteme, sigurnost hrane i klimatske uslove. U urbanim oblastima, najveće zagađenje vazduha skoncentrisano je na uskim ulicama, jer u takvim sredinama postoji disperzija

emisija u blizini motornih vozila. Takođe, važni su meteorološki uslovi, topografija grada, zagađenje vazduha u pozadini i direktan doprinos emisija vozila. Štaviše, turbulencija tokova saobraćaja dodatno utiče na disperziju emisije i na fluktuaciju vrednosti koncentracija štetnih zagadjujućih materija. U jutarnjim časovima, tokom radnih dana, intenzivna aktivnost se posmatra na autobuskim stanicama, kao kritičnim tačkama zagađenja vazduha u urbanim uslovima. Zagađenje se lako prenosi na široko područje; posledice zagađenja vazduha odražavaju se poremećajem kvaliteta vazduha, smanjenom vidljivošću, interakcijom sa klimatskim uslovima, ugrožavanjem materijalnih dobara, ugrožavanjem svih oblika života, biološkim rizikom i patogenim efektima. U atmosferi gradova postoje velike količine nepotpuno sagorelih ugljovodonika iz motornih vozila. Tako prisutne zagađujuće materije sa ozonom i kiseonikom, kao jakim oksidansima, ulaze u hemijske reakcije i nastaje vodonik peroksid, slobodni radikali, aldehidi i supstance koje reaguju sa azot-dioksidom stvarajući peroksiacetil nitrat (PAN), kao sekundarnu zagađujuću materiju. Sekundarne zagađujuće materije sa primarnim zagađujućim materijama čine fotohemijski smog, a glavni uzrok stvaranja fotohemijskog smoga je izbacivanje sumpor-dioksida u atmosferu i međusobnih reakcija izduvnih gasova potpomognutih prisustvom svetlosti. Rezultati istraživanja Laboratorije na predviđenim mernim mestima, doprineće razvoju strategije za suzbijanje zagađenja vazduha u urbanim područjima. Istraživanja imaju za cilj da podstaknu integraciju naprednih alata za procenu, praćenje, modelovanje sa inovativnim tehnološkim opcijama i poboljšanje kvaliteta vazduha uz smanjenje emisije sumpor-dioksida i azot-dioksida. Ovo je važno za razvoj urbanističkih rešenja stambenih područja sa planiranim stanicama gradskog prevoza, kao nove inovacije Fakulteta za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu u aplikaciji u društvu u obliku Smart City.

Lovstvo i lovni turizam u lovištima JP Vojvodinašume

avno preduzeće „Vojvodinašume“ danas gazduje sa 17 šumskih lovišta posebne namene na području AP Vojvodine, ukupne površine 109.824 ha, od čega 69.584 ha čine šume i šumsko zemljište. Površine lovišta od 28.098 ha se nalaze u ograđenim lovištima, ograđenim delovima lovišta i uzgajalištima divljači, a površine lovišta od 81.726 ha se nalaze u slobodnoj prirodi (otvorenim lovištima). U navedenim lovištima se gazduje pre svega krupnom divljači, od kojih se, po svom biološkom i ekonomskom značaju, izdvajaju dve glavne gajene vrste, jelen i divlja svinja, za njima sledi srneća divljač, kao sporedna gajena vrsta i dve alohtone (unete) vrste: jelen lopatar i muflon. Matični fond divljači u lovištima JP „Vojvodinašume“ je oko 10.500 grla krupne divljači uz napomenu da se 70 % od ukupnog fonda jelenske divljači u Srbiji, nalazi u lovištima JP „Vojvodinašume“. Od sitne divljači u lovištima JP „Vojvodinašume“, po značaju i brojnosti populacije, izdvajaju se divlja patka i fazan, koji se veštački uzgaja u tri fazanerije: „Ristovači“, „Karakuši“ i „Hrastovači“, u kojima se godišnje proizvede više od 150.000 fazana.

U gazdovanju krupnom divljači, potrebno je istaći, da se na površini od 28.098 ha ograđenih lovišta ili ograđenih delova lovišta, intenzivno gazduje jelenom, divljom svinjom, muflonom i jelenom lopatarom, uz dobru kadrovsku i stručnu osposobljenost zaposlenih u JP „Vojvodinašume“, koji rade na poslovima uzgoja, zaštite, proizvodnje i prodaje divljači. Osim intenzivnog uzgoja divljači na ograđenim površinama lovišta, u okviru JP „Vojvodinašume“ postoje uzgajališta divljači u kojima se primenjuju intenzivni modeli uzgoja jelena lopatara -„Ristovača“, divlje svinje - „Kamarište“, kao i centar za oplemenjeni uzgoj jelena gater “Štrbac“. Ovakvim načinom gazdovanja, uz primenu adekvatnih mera u gazdovanju lovištima i dobrom infrastrukturnom lovno-tehničkom opremljenošću, te zahvaljujući integrisanom modelu gazdovanja lovištima, lovišta JP „Vojvodinašume“ imaju kompletnu lovno-turističku ponudu. Sopstvenim smeštajnim kapacitetima u 15 lovačkih kuća i vila, kao i sopstvenoj turističkoj agenciji „Vojvodinašume-Turist“, JP „Vojvodinašume“ zaokružuje lovno-turističku ponudu. U cilju unapređenja plasmana lovnih aranžamana, JP „Vojvodinašume“ svake godine učestvuje na najpoznatijim specijalizovanim sajmovima lova i lovnog turizma u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Španiji, Sloveniji. Na tim sajmovima realizuje se prodaja komercijalnih programa i lovnih aranžmana. Zbog sve veće potražnje od strane inostranih lovaca-turista već nekoliko godina se razmišlja o povećanju fondova divljači u lovištima. Lovni turizam je vrlo profitabilan segemet turizma Srbija, koji je neopravdano izostavljen iz dugoročne strategije razvoja turizma Srbije.

Zaštićena područja kojima gazduje Koviljsko-petrovaradinski rit skriveno blago Dunava

nama, visine od 10 do 70m. Umereno kontinentalna klima, peščano tlo i odsustvo vodotokova u srcu peščare, uslovili su osobene životne zajednice izdvojene u posebnu biljno-geografsku oblast Delibaticum. I danas Deliblatskom peščarom znaju duvati snažni vetrovi - sezonski udari košave dostižu brzinu i preko 140km/h. Suvo i ocedno

Ostatak nekadašnjih velikih, gustih i bujnih, skoro neprohodnih ritova koji su prekrivali veći deo teritorije Vojvodine i danas čine Koviljskopetrovaradinski rit, područje izuzetne lepote i raznovrsnosti prirode, ali i prostor u čijoj se neposrednoj okolini nalazi bogata kulturno-istorijska baština. Zbog svojih izuzetnih prirodnih vrednosti Koviljsko-petrovaradinski rit je 1989. godine proglašen za međunarodno značajno stanište ptica (IBA), 2005. za međunarodno značajno područje biljaka (IPA), 2004. uvršćen je u spisak zaštićenih područja zavisnih od vode i značajnih za basen Dunava (ICPDR). Nalazi se i na spisku vlažKoviljsko-petrovaradinski rit Deliblatska peščara nih područja Ramsarske konvencije (2012). Situiran je u jugoistočnoj Bačkoj, na inundacionom području srednjeg toka Dunava. Ovaj rit kao spo- peščano tlo, formirano nanosima peska sa nekadašnjeg mormenar prošlosti karakteriše očuvanost i raznovrsnost izvornih oro- skog dna, izrazito je bogato jodom. Temperaturne razlike su od grafskih i hidrografskih oblika ritova (ade, rukavci, bare, močvare), -30 °C u zimskom periodu, do preko +40 °C tokom leta. Taočuvanost i bujnost izvornih biljnih zajednica (šume, livade, trstici, kve prirodne karakteristike, ovu oazu „zauzdanog“ peska, čine ševari) i raznovrsnost i bogatstvo faune (206 vrste ptica i 24 vrste pogodnom za rekreaciju, sportske aktivnosti i rehabilitaciju. Vazduh u Peščari ima izuzetna svojstva, posebno u hladu starih riba), naročito prisustvo retkih i proređenih vrsta. U tišini drevnih ritova nalaze se retke vrste biljaka, ugrožene usled borovih šuma, te se zato boravak u ovom specifičnom predelu preteranog isušivanja plavnog pojasa Dunava. Prirodno plavne šume preporučuje svima koji žele zdrav i potpun odmor. Edukativrezervata čine vrba (bela i bademasta), topola (bela i crna) i jasen. ni centar i Sportsko-rekreativni centar “Čardak” imaju za cilj Ritski plićaci i korenje močvarnog drveća koje se pruža u vodu čini povećanje svesti posetilaca o ekološkim vrednostima peščare, pogodno mesto za mrešćenje riba. U ritskim vodama se može naći zaštiti prirode i sprečavanju opadanja biološke raznovrsnosti 24 vrste riba. Prirodno je mrestilište štuke, šarana i smuđa. Ljubite- kroz prezentaciju i organizovanu edukaciju, odnosno aktivni ljima prirode i istraživačima na raspolaganju su edukativne staze na turizam i rekreaciju. Kao idealna lokacija za organizovanje škole u prirodi, posetiocima lokalitetu Kurjačka greda i Karlovački dunavac koje su opremljene mobilijarom i edukativnim panoima i pogodne su za manje grupe „Čardaka“ su na raspolaganju nastavni prostori i sportska sala. Za posetioce su predviđene pešačke ture kroz šumu, preko pašnjaka do posetilaca. Jedan od najposećenijih i najatraktivnijih lokaliteta u čitavom vidikovaca i osmatračnica, upoznavanje flore i faune (tura do lovišta rezervatu je i Šlajz. Najbliži je naselju Kovilj i predstavlja steci- i hranilišta za divlje životinje, sakupljanje lekovitog bilja, prepoznašte ljubitelja prirode, pecaroša i šetača. Na lokalitetu Šlajz postoji vanje biljnih kultura i rastinja), eko radionice (slikanje, izrada ukramogućnost iznajmljivanja čamaca i vožnje u funkciji pecanja. Na snih predmeta od prirodnog materijala); sportski susreti, organizovalokalitetu Tikvara, koji se nalazi uz nasip, izgrađen je Ekološko-edu- nje kulturno-zabavnih dešavanja, letnji kamp. kativni centar sa učionicom na otvorenom, klupama i stolovima, kao i osmatračnica za ptice (kapaciteta za prijem 20 - 30 učenika). Po- Obedska bara - carstvo ptica močvarica Jedno od retkih, još uvek očuvanih plavnih područja, sa stoletseban značaj i atrakciju ovom prostoru daje Manastir Kovilj iz XIII nim mešovitim šumama i kolonijama ptica močvarica, Specijalni veka, i lokalne čarde. rezervat prirode Obedska bara u opštini Pećinci, ima više od trideDeliblatska peščara - zelena Sahara Evrope set zaštićenih vodnih, močvarnih, šumskih i livadskih zajednica, u Najveća peščara Evrope, ispunjena kontrastom dinskog reljefa kojima obitavaju retke i ugrožene vrste. Ovde je registrovano 180 koga zapljuskuju talasi Dunava, nalazi u južnom Banatu. Deliblatska vrsta gljiva, 50 vrsta mahovina, 500 vrsta viših biljaka, 200 vrsta peščara je svojim geomorfološkim osobenostima i biodiverzitetom zooplanktona, 226 vrsta ptica, 50 vrsta sisara, 13 vrsta vodozemaca, posebna ne samo u Panonskoj niziji, već i čitavoj Evropi. Specijalni 12 vrsta gmizavaca i 16 vrsta riba. Jedino je stanište crnog ibisa u rezervat prirode “Deliblatska peščara” je poslednja i najveća oaza našoj zemlji. peščarsko-stepske, šumske i močvarne vegetacije koja je nekada doOd 1874. godine Obedska bara je zaštićeno područje, kada ju je minirala Panonskom nizijom. Na prostoru rezervata prepoznato je austrougarski dvor proglasio carskim lovištem. Godine 1919. posta1.000 biljnih vrsta, preko 250 vrsta ptica, a u velikim populacijama je zaštićeno kraljevsko lovište dinastije Karađorđević, da bi 1951., stepskih vrsta životinja je 200 vrsta koje predstavljaju izuzetnu pri- rešenjem Zavoda za proučavanje prirodnih vrednosti NR Srbije prorodnu retkost. Nastala je tokom ledenog doba vetrovima nošenog glašen za zaštićen rezervat. Sadašnji status Specijalnog rezervata pripeska. Površine je blizu 35.000 ha. Reljef peščare je sa izraženim di- rode je stekao 1993. godine aktom Vlade Republike Srbije. Upisan

Javno preduzeće „Vojvodinašume“ je prema Ramsarskoj konvenciji u spisak močvara od međunarodnog značaja 1977. godine. Pre 6.000 godina koritom Obedske bare proticala je reka Sava, da bi se pre 2.000 godina, skretanjem toka formirala mrtvaja od koje je nastala močvara kakvu danas poznajemo. Zbog svog oblika, korito Obedske bare dobilo je ime „Potkovica”. Upravo je ova potkovica donela sreću prirodi, jer je Obedska bara jedno od najbogatijih i najočuvanijih staništa živog sveta u Panonskom basenu. Sam rezervat prostire se na 9.820 ha, a deo je najvećeg plavnog područja u Srbiji, površine 19.611 ha. Na takvom prostoru svoje stanište našlo je oko 58.000 prebrojanih parova ptica. Posetiocima Obedske bare je na raspolaganju panoramsko razgledanje rezervata katamarnom uz stručnog vodiča, uz obilazak Krstonošića okna, jedinog od 13 okana u „Potkovici“ kome je dozvoljena turistička poseta. Ništa manje nisu atraktivne šetnje stazom zdravlja do osmatračnice kod kolonije ptica, dužine 1.700m, do osmatračnice kod lokaliteta „Spomenik“, kao i šetnja po Debeloj gori uz doživljaj netaknute prirode stoletnih hrastovih šuma, osmatranja sa vidikovaca. Staza u Debeloj gori je pogodna za relaksaciju i meditaciju u šumi, a „Šumsko kupatilo” je mesto gde prodire direktna sunčeva svetlost, odvija se deo programa šumske medicine. Staza koja prolazi pored „Potkovice“, kroz ekositem šume uključuje se na kružnu-edukativnu stazu koja prolazi kroz splet bara, močvara, mrtvaja i šuma, a zatim preko vlažnih livada Majke Angeline do crkve Majke Angeline. Nastavak šetnje je preko livada Kupinika do tvrđave Kupinik i Obedska bara etno kuće u Kupinovu. Centar za posetioce koji je ujedno i ulazna stanica, gde se mogu dobiti sve neophodne informacije se nalazi u blizini sela Obrež, gde se nalazi veliki park za odmor i rekreaciju.

Gornje Podunavlje - iskonske šume Dunava Poseta Specijalnom rezervatu prirode „Gornje Podunavlje“ je početak jedne velike avanture ulaska u riznicu netaknute prirode. Ovo zaštićeno područje predstavlja jedno od poslednjih utočišta za živi svet vezan za poplavna područja. „Gornje podunavlje“ u brojkama: 51 vrsta sisara, 248 vrsta ptica, 50 vrsta riba, 9 vrsta gmizavaca, 11 vrsta vodozemaca, preko 60 vrsta leptirova, ogroman broj beskičmenjaka i više od 1.000 biljnih vrsta. SRP„Gornje Podunavlje“ zaštićeno je prirodno područje I kategorije. Prostire se uz levu obalu Dunava i deo je velikog ritskog kompleksa koji se proteže i kroz susednu Republiku Mađarsku i Hrvatsku i predstavlja jedno od poslednjih velikih poplavnih područja na tlu evropskog kontinenta. Čine ga Monoštorski i Apatinski rit, koji obuhvataju 19.605 ha šuma, livada, bara i močvara, zajedno sa rekom Dunav i njegovim meandrima. Od juna 2017. godine „Gornje podunavlje“ je i deo Rezervata biosfere „Bačko Podunavlje“. „Gornje Podunavlje“ je jedna od retkih destinacija na kojoj se još uvek može uživati u plovidbi Dunavom, nepreglednim rukavcima i kanalima, nesputanoj rici jelena, mirnim noćima u seoskim domaćinstvima, autentičnim ribljim specijalitetima i druženju sa poslednjim

Gornje Podunavlje dunavskim alasima. Avanturisti i ljubitelji prirode mogu obići delove rezervata kroz pešačke ture stazama „Bestrement“ i „Šrbac“, koja je ujedno i edukativna. Eko-centar „Karapandža“, kapaciteta 50 osoba, opremljen je sredstvima za vizuelnu prezentaciju vrednosti rezervata, osmatračnicom, stolovima i klupama za odmor. U neposrednoj blizini se nalazi istoimena staza, prava riznica biodiverziteta i šetnja kroz nju nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Bagremara - carstvo retkog cveta Zagonetan u svojoj izolovanosti, Specijalni rezervat prirode„Bagremara“, opština Bačka Palanka, jedno je od poslednjih staništa biljke kukurjak na teritoriji naše zemlje. Visok stepen zaštite čini „Bagremaru“ laboratorijom na otvorenom, mestom na kome se sprovode naučna istraživanja i kontrolisana edukacija. Uredbom Vlade Republike Srbije 2007, SRP “Bagremara” proglašeno je zaštićenim prirodnim dobrom od izuzetnog značaja sa površinom od 117,58 ha, zbog izuzetno značajnog staništa biljke iz porodice ljutića (Ranunculaceae) - kukurjak (Eranthis hyemalis (L.) Salisb). Kukurjak je višegodišnja ranoprolećna vrsta i smatra se veoma ugroženom, budući da je ovo jedino njeno stanište na teritoriji Republike Srbije. Kukurjak je šumska biljna vrsta koja naseljava svetle listopadne šume, rubove i šikare hrastovog i grabovog pojasa. Krupnih žutih cvetova, podseća na kukurek zbog čega je u narodu prozvana sličnim imenom. Zato što cveta među prvim biljkama u nekim krajevima ga zovu i „ozimica”. Osnovni preduslovi za njegovo očuvanje su očuvanje šumskih sastojina u rezervatu, sprečavanje promene namene šumskog zemljišta, kao i obavljanje svih radova van perioda njegovog cvetanja i plodonošenja. Kroz stručne seminare, primenu savremenih metoda u zaštiti prirode, stalnu opservaciju, edukaciju i usmerenu turističku prezentaciju, daje se šansa retkom kukurjaku da nastavi da cveta na našim prostorima. Edukativna staza je pažljivo provučena kroz prostor rezervata. U dužini od 2.000m postavljeni su putokazi, klupe, stolovi, info table sa fotografijama i tekstom o zaštićenom području. Na ulazu u rezervat nalazi se eko nadstrešnica za prijem 20-tak posetilaca, polazna tačka u obilasku rezervata, u funkciji je prezentacije prirodnih vrednosti zaštićenog područja. Obilazak je obavezan uz prisustvo vodiča (čuvara) zaštićenog područja, jer to zahtevaju strogi uslovi zaštite prirodnog dobra. Vreme poseta je usklađeno sa uslovima zaštite prirode (period godine, broj posetilaca, način ponašanja i sl.) a sve u cilju očuvanja populacije ovog genetskog blaga naše zemlje.

Da li ste spremni na sudar sa nedi

SRP Car

Milivoj Putić predvodi grupu turista

ilivoj Putić, menadžer u turizmu na Ribnjaku „Ečka“ i u Specijalnom rezervatu prirode „Carska bara“ zadužen za eko turizam i sportski ribolov navodi samo neke od razloga zbog kojih bi trebalo posetiti ovo jedinstveno područje, u kojem su boravili i lovili carevi i kraljevi iz cele Evrope. Na konkursu povodom Olimpijskih igara u Atini 2004., u konkurenciji 115 mesta, „Carska bara“ je izabrana za jedno od deset savršenih mesta duž koridora 10, sa najviše potencijala za turizam, što je ozbiljna referenca za posetu ovog rezervata. SRP poznat je pre svega, kao jedna od najznačajnijih ornitoloških stanica u ovom delu Evrope, sa oko 250 vrsta ptica, čiji se broj u periodu migracije penje do 280, i jedino je stanište za svih 10 evropskih vrsta čaplji. Tu živi i 24 vrste riba, sisara i za ovakvo područje, retkih biljnih vrsta (oko 500), od kojih je 30 na listi prirodnih retkosti. Ribnjak „Ečka“, staralac rezervata, nalazi se na obodu SPR „Carska bara“ i po površini je najveći ribnjak u Evropi. Upravo ovoliki resursi hrane uslovili su brojnost ptica, objašnjava gospodin Putić. Jezero „Joca“ u sastavu je Ribarskog gazdinstva „Ečka“, najbolji je prirodni revir za pecanje štuke u Evropi i raj za sportski ribolov. Površine 630 ha, nalazi se u međurečju Tise i Begeja, najgušćeg vodenog čvorišta u Evropi, od Beograda i Novog Sada udaljenog svega 50 km. - Jezero Joca, područje netaknute prirode, donedavno je bilo teško pristupačno. Potrudili smo se da uspostavimo drumsku infrastrukturu, da sportski ribolovci lakše mogu prići jezeru. Dolaze iz Rumunije, Slovenije, Italije i zadovoljni smo kako se razvija ova turistička priča. Postavili smo i neke standarde, pravila kojih se svi pridržavaju, a sve informacije dostupne su na sajtu www.jezerojoca-jocalake.com, kaže gospodin Putić. Značaj „Carske bare“ meri se evropskim i svetskim razmerama. Čine je jezersko-ribnjački, rečni, barski, močvarni, livadski, šumski, oranični ekosistemi ispresecani

irnutom prirodom

rska bara mnogobrojnim kanalima, nasipima, poljskim putevima... Posebno je atraktivan zemljani nasip - dolma, dužine 21km koja vodi pored Carske i Perleske bare, Bare Tiganjice, rukavaca, pogodan za vožnju biciklovima, ali ne sportskih sa tankim gumama, već isključivo terenaca. Turisti ovde mogu zastati, fotografisati, uživati u milozvucima prirode. Najbolji prezenter SRP „Carska bara“ je turistički brod kapaciteta 50 putnika, koji plovi kroz rezervat koritom Starog Begeja u dužini od četiri kilometra. Da bi došli do vidikovca, posetioci prolaze drvenom stazom dužine 150 metara okruženom trskom i rogozom. Sa te visine mogu posmatrati živi svet bare, uočiti razliku između bare i močvare i dr. Ceo program vrhunskog užitka u prirodi sa povratkom, traje oko dva sata. U tu cenu uračunata je i priča iskusnog vodiča o Bari, njenim karakteristikama, ali i pikanterijama vezanim za ovaj prostor. Zbog svojih prirodnih vrednosti SRP “Stari Begej-Carska bara” uključen je u listu Ramsarskih, IBA i IPA područja. - Ovde vlada pravilo najstrože zaštite. Drvo koje padne ne sme da se skloni, a kada želimo da postavimo klupu u trećoj zoni zaštite potrebne su posebne dozvole. Stroga zaštita područja podrazumeva i praćenje prirodnih procesa, lanaca ishrane. Primarni zadatak nas, zaposlenih u rezervatu je zaštita ovog područja. Kroz turističke aktivnosti trudimo se da valorizujemo naš rad, drugim rečima, država nam omogućava da dođemo do sredstva kako bi mogli da održavamo ovaj rezervat. Hotel „SIBILA“ je sastavni deo RG “Ečka”. Ime je dobio po supruzi grofa Lukača, koji je 1891. godine osnovao gazdinstvo. Nalazi se na obali Belog jezera, pored „Carske bare“. Organizovan je po sistemu Bed&Breakfast uz mogućnost izbora usluge na bazi polu ili punog pansiona, kapaciteta 17 soba i 38 ležaja. U okviru hotela je i restoran sa pretežno ribljim menijem, a sve to po promotivnim cenama. Gospodin Milivoj Putić je osamnaest godina posvećen rezervatu i poslu na zaštiti prirode u koju je zaljubljeniji nego ikada. Svake godine, kada snežni prekrivač uspava ovu „banatsku lepoticu“, daje sebi oduška i posećuje daleke destinacije. Prošle godine je ronio po Karibskom moru, ove, pored koralnih grebena na Tajlandu. Kada priroda spava, kada nije uputno remetiti je, on uzima gitaru i daje sebi oduška. Svirao je sa Borom Čorbom, Dejanom Cukićem i mnogim drugim muzičarima. Pre 30 godina sa grupom momaka osnovao je rock bend „Jerusalimski pilići“. Nedavno se stara ekipa ponovo okupila, ali pod novim imenom „Lepotica i Zver“, iz razloga što im se pridružila i Lepotica. Svaki nemir traži svoj mir. Gospodin Putić je svoj našao u prirodi, jer rock je kod njega stariji. Posvećen jednom i drugom, jer drugačije ne zna.

Mistično carstvo gljiva

najpoznatijem srpskom planinskom centru Kopaonik, u organizaciji Mikološko-gljivarskog saveza Srbije od 23. 28. jula 2018., organizovan je ciklus predavanja kandidata za zvanje determinator, da bi mesec dana kasnije, posle provere znanja, na istom mestu, bili promovisani prvi determinatori sa sertifikatom. Pripremni kurs za ovo odgovorno zvanje držali su eminentni predavači: dr Marina Katanić sa Instituta za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu iz Novog Sada, Marino Zugni iz Ita-

hemotaksonomiji, što znači da kao što postoje određeni markeri na molekularnom nivou, na osnovu kojih se utvrđuju određene vrste, tako postoje određena jedinjenja koja su specifična na nivou taksonomskih kategorija. To je oblast kojom se niko u Srbiji ne bavi u oblasti mikologije. Ona je skrenula pažnju i na opšti problem malog broja ljudi koji se profesionalno bave temom mikologije kod nas (svega desetak iz srednje generacije i nešto većeg broja iz mlađe generacije biologa). Takođe se kroz preda-

Prof. dr Maja Karaman (treča s desna) na determinaciji nakon gljivarenja lije, Berislava Ilić iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Među njima bila je i dr Maja Karaman, vanredni profesor na Departmanu za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, čija je uža naučna oblast istraživanja upravo mikrobiologija i mikologija. Svoje prisustvo je opisala željom da prenese iskustva i znanja iz oblasti kojoj je posvetila svoj pedagoški i istraživački rad, ljudima koji se za tematiku gljiva interesuju iz hobija i strasti, jer samo kroz saradnju institucionalnih i vaninstitucionalnih organizacija koje se bave istom ili sličnom problematikom mogu da se očekuju pozitivni rezultati. Po njenom mišljenju, idealna je sinergija ljudi koji vole da se bave nečim iz sopstvenog interesovanja, želje za učenjem, koji prikupljaju konkretne informacije direktno sa terena, i stručnjaka, naoružanih teorijskim znanjem i sa pristupom u savremene naučne tokove, ali ne i vremenom za obilazak terena. Svesna činjenice da je cilj ovog kursa znanje verifikovano od strane MGSS odgovarajućim sertifikatom, svoja predavnja je usmerila na probleme kojima se ona u svom radu najviše bavi, a to su medicinski značajne, tj. lekovite gljive, jer je dokazala da u svakoj vrsti sa kojom se susrela postoji određena biološka aktivnost. Njena predavanja su za cilj imala da pokažu da sva jedinjenja koja imaju biološku aktivnost mogu da se koriste u

vanja osvrnula na značaj edukacije vezane za toksine otrovnih vrsta gljiva, mehanizme njihovog delovanja i na posledice koje mogu završiti i smrtnim ishodima, ali i na dalju aktivnost gljivarskog saveza u pravcu edukacije zainteresovanog stanovništva. Dr Karaman objašnjava zašto je carstvo gljiva istovremeno i mistično i čarobno: - Pretpostavlja se da na našoj planeti ima oko 1.5 milion vrsta gljiva, od čega je poznato oko 700 hiljada, a samo 10 do 15% čine makrogljive. Kada se govori o determinaciji u nekom uopštenom smislu, ona je bazirana na deteriminaciji određene grupe. To znači uslovljenost determinatora da se specijalizuju za usku grupu, zato što su karakteri kojima se gljivarska društva bave bazirana na morfoanatomskim karakteristikama plodnih tela, onoga što vidimo u prirodi, „plodom“ micelija. Ona napominje da je ova materija toliko kompleksna da svaka vrsta podataka, u taksonomskom smislu, može mnogo da znači. Po njenom mišljenju, teško da neko može da kaže da je potpuni stručnjak za determinaciju gljiva, jer je to proces permanentnog proširivanja znanja koji zahteva specijalizaciju za određenu grupu. Dr Karaman ističe da obrazovanje tima determinatora ima ogroman značaj ne samo za MGSS već i za društvenu zajednicu u celini, kao i da hobisti, amateri mogu umnogome da doprinesu

produbljivanju naučnih znanja, koja će doprineti opštem profesionalnom znanju. Među kandidatima za zvanje determinatora bili su biolozi, ali i učitelji, arhitekate, sociolozi, inženjeri... Po njenim rečima to govori da je to integrativna oblast i daje mogućnost da ljudi različitih profesija sarađuju na različitim nivoima, što mikologiji daje posebnu draž. Veliki je protivnik onih istraživača koji svoje znanje zadržavaju za sebe. U svoje lično ime i u ime institucije koju reprezentuje, garantuje svoju otvorenost za svaku vrstu saradnje vezano za svet gljiva. Smatra da se kroz dogovor fakulteta, naučnih institutcija i sl. sa MGSS o zajedničkom radu može aplicirati na neke projekte EU koja „razume značaj tzv. biološke raznovrstnosti“. - Suština je da istražujete diverzitet, odnosno raznovrsnost. Kada sam se kao student prvi put ainteresovala za svet gljiva nisam imala od koga mnogo da naučim da bi bila sigurna da je to što ja determinišem baš tako. Pokušavajući da ostanem u tom polju, koliko je to bilo moguće u realnim uslovima, nisam se bavila samo diverzitetom već širila ta znanja, u smislu onoga što je u nauci tog trenutka bilo aktuelno. U nauci, kao i u svemu drugom imate trendove. Kada sam se odlučivala kojom ću se temom u budućem radu baviti, utvrdila sam da su antioksidansi poreklom iz prirode, nešto što zanima širu naučnu i opštu javnost. U komunikaciji sa

hemičarima (od kojih sam preuzela određene metode iz fiziologije biljaka) i fizičarima (radili smo merenja radioaktivnosti u plodnim telima gljiva na Fruškoj gori), pokušavala sam da sakupim što više znanja vezanih za makrogljive. Korist saradnje i povezivanja različitih naučnih disciplina, nauke i prakse je višestruka. Primer za to je popis gljiva sa tzv. bele liste. Radi se o broju vrsta koje se nalaze u Srbiji, koji nije do kraja istražen i jedan je od primarnih zadataka MGSS na kojem članovi Saveza intenzivno rade. Gljivarska društva daju veliki doprinos sprovođenju ovog zadatka objašnjava naša sagovornica i dodaje da su gljive prirodni signalizatori, sposobni da ukažu na vitalnost, odnosno ugroženost jednog staništa. Smatra se da je oko 80% viših biljaka mikorizirano, što pokazuje da bez gljiva nema šume. One su „sunđer“ koji omogućava opstanak zdravih šuma i kada se iz nekog antropogenog ili drugog faktora naruši njihova ravnoteža, to je znak da nešto sa šumom nije u redu. Uništavanjem šume utiče se na gljive. Održavanjem gljiva i postojeće ravnoteže spašava se i vaskularna flora. Dr Maja Karaman je zaključuje da je kod nas i dalje u ovoj oblasti prisutna nedovoljna edukovanost i zato je sinergija između fakulteta, koja uključuje rad sa manjim brojem studenata sa daleko mnogobrojnim članovima gljivarskih društava, neophodna. Znanja treba da se šire i dele jer jedino ćemo se tako kretati unapred.

O korišćenju divljih biljnih i životinjskih vrsta i gljiva

erislava Ilić iz Zavoda za zaštitu prirode se su samo institutima i naučnim ustanovama koje Srbije redovan je gost na kopaoničkim mase bave naučno-istraživačkim radom, odnosno pronifestacijama. Ove godine njeno prisustvo učavanjem ovih vrsta. Ni budućim determnatorima je „iskorišćeno“ da nešto više kaže o zakonskoj reneće biti uskraćena mogućnost za rad, s obzirom gulativi, kada je u pitanju zaštita prirode, pre svega na važnost projekta - Popis gljiva Srbije, na kojem svet gljiva. su angažovani već nekoliko godina. Do svojih pri- Uredbom o korišćenju divljih biljnih i živomeraka zaštićenih vrsta doći će, sa dozvolom Mitinjskih vrsta i gljiva označeno je nekoliko komernistarstva, i to kao članovi Mikološko-gljivarskog cijalnih vrsta među kojima su: Vrganj, pod čijim saveza Srbije. Sa druge srane, gospođa Ilić ističe imenom se kriju četiri različite vrste koje se beru da je krajnje vreme da se zaštiti ovo šumsko blago, u Srbiji: Boletus edulis, Boletus reticulatus, Bolekoje se nemilice uništava. tus aereus i Boletus pinophilus; Lisičarke (Cant- Nema potreba da se šutira i uništava bilo šta što harellus cibarius), Rujnice (Lactariusi), Crna truba raste u šumi. Ono treba da ostane da sazri do kraja, (Craterellus cornucopioides). Pored ovih, postoje pusti spore i završi svoj proces vegetacije. Prošla liste strogo zaštićenih vrsta, među kojima lista zasam šumom i na svakom metru zapazila vidljive štićenih vrsta gljiva na kojima se nalaze one koje znake vandalizma prema prirodi. Šumska bašta Berislava Ilić se koriste i u ishrani. Interesantno je da su Blagva iako izdašna nije neiscrpna pa se već sada nazire (Amanita caesarea) i Smrčci (Morchella) zaštićene vrste i ne bi ekološki problem, jedan od ključnih obeležja današnje civilizacije. smele uopšte da se beru, a sa njima se još i trguje. Nisu tu krivi Zato je neophodno rad na formiranju ekološke kulture, što nije ni samo berači - objašnjava gospođa Ilić. malo lak zadatak - smatra Berislava Ilić, koja je pohvalila postavPo njenom mišljenju propust je načinjen kod trgovine, a uglav- ljanje Gljivarske staze na Kopaoniku, u dužini od dva kilometra, nom se radi o izvozu gde ključnu ulogu imaju inspektori carina. sa tablama i slikama sa kratkim opisom gljiva, njihovim odlikama, Osvrnula se i na pitanja koje se odnose na branje zaštićenih staništu, jestivosti... vrsta gljiva u svhu determinacije. Poznato je da je kod zaštićenih i - Ova edukativna staza, učionica na otvorenom sigurno će se strogo zaštićenih vrsta potrebna dozvola i za branje jedne jedinke. pozitivno odraziti na ponašanje ljudi, jer svako ko bude njome S druge strane dozvole Ministarstva zaštite životne sredine izdaju prošao znaće o čemu se radi – zaključila je Berislava Ilić.

Šumski internet pod zemljom

bioloških nauka, Marina Katanić iz Instituta za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu u Novom Sadu, doktorirala je sa temom diverzitet mikoriznih gljiva, iz oblasti kojom se pre nje niko nije bavio u Srbiji, a ona znanja i iskustva prikupljala većinom u Sloveniji (Gozdarski inštitut Slovenije). Dr Katanić je održala par zapaženih predavanja kandidatima prvog kursa za zvanje determinatora, koji je na Kopaoniku organizovao Mikološko-gljivarski savez Srbije. Za tu priliku odabrala je temu „Mikorizne gljive i njihova determinacija“, interesantnu za buduća istraživanja, tim pre što se sa njom determinatori u teoriji retko sreću, a koja će im biti potrebna tokom procesa popisa gljiva Srbije, jednim od prioritetnih zadataka MGSS. - Ovo je bio kurs za determinatore gljiva, koji je daleko više pažnje posvetio pečurakama, plodnim telima gljiva, koje rastu na površini zemlje (izuzetak su tartufi čija su plodna tela pod zemljom), dok je moj predmet izučavanja ono što se nalazi ispod zemlje, mikorizne gljive na korenu biljaka, nešto što im do sada nije bilo dostupno. Pošto uzimam uzorke zemljišta u potrazi za najsitnijim korenima koje obavijaju mikorizne gljive, a shodno tome što je mikoriza simbioza između gljiva i korena viših biljaka, na osnovu diverziteta mikoriznih gljiva mogu da izvedem određene zaključke o stanju na tom lokalitetu - objašnjava dr Katanić, i dodaje da koliko je zanimljivo praćenje gljiva iznad zemlje, možda je još interesantnije istraživanje zajednice ektomikoriznih gljiva ispod nje, jer se na osnovu analize uzorka zemljišta tačno može ustanoviti čega sve tamo ima, u šta se ne može biti siguran pukim sakupljanjem pečuraka. Dr Katanić je govorila o mikorizi, simbiozi ili udruživanju na obostranu korist. Gljiva ne može da vrši fotosintezu pa od drveta dobija šećere, a za uzvrat gljiva pomaže biljci: uvećava površinu korena, povećava usvajanje vode i nutrijenata, fosfora, azota, štiti biljku od teških metala, raznih stresova i dr. Pod zemljom je sve isprepletano. Micelijum gljiva povezuje korenje drveća i žbunja sa nutrijentima i razlagačima u šumskom tlu pa se poredi sa šumskim internetom. Ova oblast po njenom uverenju može biti vrlo zanimljiva, ali je manje atraktivna, jer se ova šumska mreža ne može videti golim okom. - Godine rada na fundamentalnim istraživanjima diverziteta ektomikoriznih gljiva dovele su do toga da mogu da kažem za koje vrste mikoriznih gljiva sam sa sigurnošću ustanovila da rastu u simbiozi sa onim vrstama šumskog drveća koje sam istraživala. U inostranstvu su proučavali mikorizne gljive na istim vrstama biljaka, ali su došli do drugačijih rezultata tj. sastav mikoriznih gljiva je bio drugačiji - kaže naša sagovornica, navodeći to upravo kao posebanu draž posla kojim se bavi. Budući determinatori, koji će se, kao i do sada, pretežno baviti pečurkama, imaće predstavu šta se dešava ispod zemlje i sa ovim znanjima će im rad biti olakšan, jer su mnoge pečurke mikorizne, rastu u simbiozi sa drvećem. Na osnovu sastava zajednice ektomikoriznih gljiva, koje su karakteristične za šumsko drveće, mogu se izvesti zaključci o stanju u prirodi, tj. mogu se koristiti kao bioindikatori. U drugom predavanju dr Katanić je akcenat stavila na molekularne metode identifikacije - DNK metode, koje su univerzalne za gljive, tj. primenljive su i kada je reč o pečurkama i kada je reč o ektomikoriznim korenskim vrhovima.

Dr Marina Katanić Dr Katanić se pohvalno izrazila o saradnji Instituta za nizijsko šumarstvo i zaštitu životne sredine iz Novog Sada i MGSS. Saradnja, koju je ispred Instituta započeo dr Miroslav Marković, biće nastavljena na obostranu korist, a Institut je spreman da svoja naučna znanja ustupi, prenese i u svom domenu pomogne Savezu i njegovim članovima. Od gljivara naučnici - istraživači sa Instituta mogu da prikupe praktična iskustva sa terena i na taj način unaprede svoja znanja koja im, kao ljudima koji se bave naukom, nedostaju. - Za članove MGSS su višestruko korisna teorijska znanja koja mi možemo da im pružimo, a oni, koji se gljivama bave iz hobija i ljubavi, i koji im posvećuju mnogo vremena, takođe imaju puno znanja o njima, upravo ta znanja, nama koji se njima bavima u laboratorijskim uslovima, pruže pravovremene informacije sa terena. Kako je dobrodošla simbioza između biljaka i gljiva, tako je potrebna i simbioza između naučnika i entuzijasta - tvrdi dr Katanić. Brojne akcije, kao i kurseve, prošle godine za zvanje gljivara, ove za zvanje determinatora, MGSS je pokrenuo pre svega zbog edukacije građana Srbije radi širenja znanja i iskorenjivanja trovanja izazvano gljivama. Samo uvezivanjem MGSS sa naučnim, obrazovnim institucijama, te onima neposredno ili posredno vezanim za zaštitu životne sredine, kao i medija, ova akcija može da da željene rezultate. ■

Radenko Cvetić

Kulturno, prirodno i banjsko blago opštine Raška

aška se nalazi u istoimenoj oblasti koja obuhvata dolinu reke Ibar, od Kraljeva, preko Raške do Novog Pazara, gde je u XII veku, osnivač srpske dinastije Nemanjić, Stefan Nemanja, počeo obnovu srpske države. Ovaj predeo poznat je i kao Dolina kraljeva, Dolina jorgovana ili Dolina vekova i treba ga posmatrati kao destinaciju, ne kao lokaciju, jer u domenu kulturnog nasleđa tvori nerazdvojivu celinu. Upravo su tu vladari iz dinastije Nemanjić podizali manastire: Studenicu, Gradac, Staru i Novu Pavlicu, Petrovu crkvu, Sopoćane, Žiču, u kojoj je krunisano sedam srpskih kraljeva i koji je bio prvo sedište Srpske arhiepiskopije. Zato srpska Dolina kraljeva pruža jedan kompleksan turistički proizvod i sa aspekta kulturnog turizma i savremenog trenda, aktivnog odmora. - Voleo bih da kažem, ali ne mogu, da su domaći turisti za kulManastir Gradac turno nasleđe podjednako zainteresovani kao i strani turisti. Međutim, turisti iz Kine, Rusije, iz evropskih zemalja pokazuju daleko S druge strane Golija je „sačuvana“ planina, i priča o prirodnim veće interesovanje, bilo da se radi o daljoj ili bližoj prošlosti - kaže resursima i zadravoj hrani više povezana sa ovim krajem. Po pitagospodin Radenko Cvetić, direktor Turističke organizacije Raška. nju turizma, Golija „kaska“ za Kopaonikom, ali u tome turistički Prema njegovim rečima, sasvim je drugačiji odnos domaćih poslenici vide prednost, i da se „greške“ jednom učinjene, neće gostiju prema domaćim proizvodima iz ovog kraja. I dok domaći ponoviti. turisti kupuju plodove i prerađevine karakteristične za ovaj kraj, Direktor izdvaja Jošaničku Banju kao treći veliki potencijal ove ino turiste privlači boravak u nekom domaćinstvu, gde kroz bora- regije i njene hipertermalne izvore temperature 78,5°C, pre svega vak i rad upoznaju kompletan proces proizvodnje. Sve veći broj u smislu zdravstveno-rekreativnog turizma. Treba podsetiti da se turista zainteresovan je da bude deo proizvodnog sistema, prerade Jošanička Banja nalazi u neposrednoj blizini Kopaonika i Golije, i pripreme hrane, koja takva pruža potpuniji doživljaj. što joj daje dodatnu vrednost. Upravo je letnji program manifestacija, baziran na prirodnim - Raška ima ozbiljne potencijale s obzirom da može da uklopi plodovima, šumskim ili iz potkopaoničkih bašta, zalaganjem turi- tri najbitnije komponente koje karakterišu srpski turizam: kulturu, stičkih radnika, vratio Kopaonik na listu prirodu i banju. Imamo mogućnost da traženih letnjih turističkih destinacija, a turistima ponudimo jedan kompleksan letnju sezonu po broju turista izjednačio turistički proizvod, jednu od najinteresa zimskom. Saradnja sa lokalnim udrusantnijih, a samim tim i najstraženijih ženjima i turističkim subjetima ovog turističkih destinacija - saopštio je naš planinskog centra na Ravnom Kopaosagovornik, uz napomenu da ove godiniku, učinila je da je tokom cele sezone ne nije u dovoljnoj meri iskorišćen proponuda domaćih proizvoda izvanredna. jekat Turistička regija Kopaonik: - Jedan od aduta u ovoj eri hemij- Na kraju ovog leta, svih deset člaske industrije je pristup zdravoj hrani. nica ove regije imale su pojedinačnih Priča je mnogo, ali na terenu ima jako uspeha, ali nismo uspeli da to valorizumalo mogućnosti da se doživi i uživa jemo kao celinu. U narednom periodu u njoj. Kopaonik i njegovo podnožje imamo zadatak da ovu regiju predstaviJošanička Banja pruža takve mogućnosti pre svega jer mo na sve zahtevnijem turističkom tržije takvo podneblje i način života ljudi, zaostao u prozvodnji u štu, kao jedan kompleksan a ne pojedinačan proizvod. Smatram da industrijskom smislu. Da ovo nije marketinški trik govore miris i predstavljanjem ujedinjene regije, započeto u prethodnom perioukus hrane, prisutan na ovom prostoru stotinama godina. Ono što du mirimo ponudu i tražnju, odnosno blagodeti našeg podneblja ovde turisti mogu da dožive uz proizvode iz programa primarne usklađujemo sa zahtevima moćnih tržišta. poljoprivredne proizvodnje resursa ovog kraja, uz stare recepte Raška ima još jedan adut. Svakog 14, oktobra u gradu se održava ljudi ovog kraja, začinjeno je gostoljubivošću domaćina, a gosti to vašar ili panađur - jedan od tri najveća u zemlji. Od 1860. godine umeju da cene – kaže gospodin Cvetić i dodaje da je Kopaonik u to je najvažnije i najmasovnije društveno okupljanje. Vašar je nevelikom procentu iskorišćen, ali da Raška ima i drugih zanimljivih kada bio domaćin brojnim trgovcima i posetiocima namernim da turističkih potencijala. se zabave, zaigraju, vide prijatelje. TO Raška je od 2013., u okviru Ističe da je Kopaonik, kao industrijski resurs u turističkom smi- vašara otvorila „Ulicu dobrih domaćina Domaćinsku“, i pored slu, dostigao ozbiljan nivo kako na domaćem tako i ino tržištu. izložbeno-prodajnog programa, uvela i kulturno-zabavne sadržaje.

Uticaj Vinskih puteva Srbije na turističku ponudu

Podrška resornog ministarstva Vinskim putevima Srbije

inski putevi Srbije nastali su kao projekat resornog ministarstva sa ciljem integrisanja komplementarnih sadržaja na putu vina kroz Republiku Srbiju. Posle osam godina od uspostavljanja Vinskih puteva, broj vinarija u Srbiji je utrostručen, i srazmerno tome, zabeležen rast broja turista koji te vinarije posećuju. Ministarstvo je u ovaj projekat od 2015. do 2018. opredelilo preko 10 miliona dinara za različite događaje, pre svega manifestacije, ali i za finansiranje infrastrukture kako bi Vinski putevi bili dovedeni na nivo jednog od osnovnih turističkih proizvoda naše zemlje. - Događaji poput Beogradskog festivala hrane i vina (BEGEF), su sjajna prilika da se pored velikog broja stranih turista, građanima Beograda omogući da dođu, posete, vide šta je sve to što Srbija nudi u prigodnom ambijentu beogradske Skadarlije. U narednom periodu fokus rada biće na turističkoj signalizaciji, kako bi svi objekti bili još bolje obeleženi i kako bi gosti, posebno sa dalekih tržišta, kojima je neizostavni deo putovanja kroz Srbiju poseta vinarijama, mogli nesmetano da ih posete - istakao je dr Miroslav Knežević, državni sekretar u

Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija i dodao, da će prvi korak biti „osvežavanje“ postojeće turističke signalizacije i kreiranje nove na mestima gde ona nedostaje, kako bi sve vinarije, bez obzira da li je reč o malim ili velikim, imale prilike da budu posećene pre svega od strane grupa ali i pojedinačnih turista. Paralelno sa turističkom signalizacijom, uspostavlja se i android aplikacija, a sve u cilju da svaki vinar na pragu svoje vinarije proda što veće količine vina. - Značajno je da je ova priča postala kontinuitet ne samo u formalnom već i suštinskom smislu, što je rezultiralo brojem objekata, kvalitetom same ponude, ali i interesovanjem turista. Svake godine kroz razne konkurse omogućeno je svim zainteresovanim da se nađu na tom putu, jave lokalnoj samoupravi, turističkoj organizaciji, za razvoj turističke infrastrukture, odnosno udruženjima za projekte, promocije i edukacije u turizmu, kako bi se uz to dodatno finasiranje razvili relevantni turistički proizvodi. Državni sekretar je objasnio da posebno turisti sa dalekih tržišta, kao što je Narodna Republika Kina ne propuštaju priliku da posete vinarije. Svoje utiske i doživljaje prilikom tih

poseta nose kući, u svet, i na taj način promovišu našu zemlju i zaključio da je upravo to slika i Srbiji kao turističkoj destinaciji i njenoj turističkoj ponudi. Udruženje Vinski putevi Srbije (VPS) utemeljno je 2010. godine u cilju promovisanja vinskog turizma, autohtonih srpskih sorti vinove loze, hrane i piće sa zaštićenim geografskim poreklom i Republike Srbije kao respektabilne vinskoturističke destinacije. VPS su pokretač i realizator nacionalnog projekta „Signalizacija na vinskim putevima Srbije“ i suosnivač međunarodnog projekta „Panonski vinski koridor“. Odmah po konstituisanju, marta 2010. godine, Udruženje je započelo prvu fazu obeležavanja vinarija vertikalnom saobraćajnom turističkom signalizacijom, koju je u potpunosti podržalo tadašnje Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja Republike Srbije. Prva faza trajala je do maja 2012. godine, mapirano 109 objekata, a formirano je devet vinskih puteva i obeleženo vinskom signalizacijom. Mapiranje je narednih godina revidirano i nastavljeno. Danas je projektom obuhvaćeno 420 vinarija. Isticanjem turističke ponude, ispunjen je važan uslov za dolazak turista na željeno mesto.

Beograd dobija svoj vinski put

eogradski gastroenološki festival - BEGEF, svoje prvo izdanje imao je u Starom dvoru, drugo, od 07. - 09. septembra u čuvenoj boemskoj četvrti starog Beograda Skadarliji. Ove godine, duž Skadarske ulice su sva tri dana bili postavljeni štandovi proizvođača sa domaćim proizvodima zaštićenog geografskog porekla, a na mestu susreta prošlosti i budućnosti, u restoranu Velika Skadarlija jedan dan je bio posvećen prezentaciji vina iz Srbije. Gradonačelnik Beograda, prof. dr Zoran Radojičić, otvorio je Drugi festival BEGEF ističući da mu je zadovoljstvo što se Srbija, Beograđanima i turistima, predstavlja svojim gastronomskim proizvodima i svojim vinima, što ujedno znači i tradicijom i kulturnim identitetom. Dr Radojičić je istakao da je Beograd jedna od retkih metropola koja na svojoj teritoriji ima vinograde i vinarije i da je stvorena povoljna poslovna klima da se taj potencijal uveća.- Ne samo centar Beograda, već celokupna teritorija grada sa prigradom, ima bogatu turističku ponudu koju treba razvijati - istakao je gradonačelnik i nastavio: - Nedavno sam posetio Grocku rekavši da liči na srpsku Toskanu, i da turisti koji ovde dođu, zaista imaju u čemu da uživaju. Ove godine Grad je izdvojio 180 miliona dinara subvencija za nabavku poljoprivredne mehanizacije i priključnih mašina, za oblast pčelarstva, stočarstva, kao i za oblast voćarstva i povrtarstva, 60 miliona više nego u prethodnoj godini, sa tendencijom da u narednom periodu bude još više. Mislim da je to vrlo važno jer osim što mladim ljudima dajemo perspektivu i mogućnost osiguranja egzistencije, obezbeđujemo zdravu hranu za Beograđane, i posredno utičemo na kvalitet turističke ponude - zaključio je dr Zoran Radojičić. Prema rečima gospodina Zorana Rapajića, direktora Udruženja VPS, ideja da se 2012. godine formira Vinski put Beograd nije bila realno ostvarljiva, jer je u gradu bilo svega dve - tri vinarije

Sa otvaranja BEGEF-a

i nedovoljno sadržaja za njegovo formiranje. Međutim, za proteklih šest godina broj beogradskih vinarija je utrostručen, a sadržaji kao što su Etno domaćinstvo, restoran i konaci Zornića kuća, u selu Baćevac i Etno selo Babina reka u lazarevačkoj opštini u selu Trbušnica, pridodati ovoj ponudi. - Vinski put ne znači samo posetu vinarijama, već i obilazak domaćinstava uz degustaciju domaćih proizvoda, posetu restoranima, smeštaj i sve dodatne sadržaje neophodne da se gost oseća ugodno, a njegova radoznalost bude zadovoljena. VPS su evidentirali sve ono što bi ovu beogradsku priču ispričalo kroz vino i kroz sve dodatne sadržaje. Sledeći korak je postavljanje vinsko-turističke signalizacije. Zato smo iskoristili priliku, da u okviru Drugog BEGEF-a, potaknemo sve prisutne koji mogu da pomognu Udruženju i da Beograd dobije sve ono što je neophodno, da se po Beogradu krećemo Vinskim putevima kao što se krećemo po čitavoj Srbiji - objasnio je gospodin Rapajić.

Gastro Srem prikazao sve bogatstvo ovih krajeva

urističko-gastronomska manifestacija “Gastro Srem“ održana je po treći put prvog septembarskog vikenda na Trgu dr Zorana Đinđića u Staroj Pazovi. Pokrovitelj manifestacije je bila opština Stara Pazova i Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, a suogranizatori Turistička organizacija opštine Stara Pazova, Centar za kulturu Stara Pazova, Kancelarija za mlade opštine Stara Pazova i Savez amatera Stara Pazova. Na jednom mestu okupilo se preko 70 proizvođača: mesnih i mlečnih proizvoda, udruženja, poljoprivredna gazdinstva, vinarije, medari, bombondžije, poslastičari i mnogi drugi, koji se po ukusu i kvalitetu razlikuju od sličnih proizvoda na tržištu. Prvog dana manifestacije na svečanom otvaranju obratili su se predsednik opštine Stara Pazova gospodin Đorđe Radinović, zamenik ambasadora Slovačke u Srbiji gospodin Igor Vencel, zamenik pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo gospodin Vladimir Krsmanović i glumica Anja Mit, zaštitno lice manifestacije. Sve prisutne goste i posetioce zabavljala je maskota manifestacije Mile - Gastro Sremac. Održano je takmičenje u kuvanju ajvara - karavan “Izađi mi na teglu“, a pobednici Milivoj i Jelica Božić iz Vojke plasirali su se na nacionalno takmičenje. Nagradu za najukusniji kolač osvojili su: 1. Verica Vuković - UG “Volim Banovce“- Novi Banovci, 2. “Krancla“Čurug, 3. UŽ “Perla“ - Boljevci. Nagradu za najbolji recept za slani kolač osvojili su : 1. UG ,“Citadela“ - Srbobran, 2. UŽ ,“H.J.Čmelik“ Udruženje pazovačkih žena- Stara Pazova, 3. UG ,“Ruzmarin“ Golubinci. Nagradu za najoriginalniji štand osvojili su: 1. UG “Ruzmarin“- Golubinci, 2. UŽ “Sremica“- Pećinci, 3. UŽ “Mimoze“- Novi Banovci. U kulturno umetničkom programu posetioce je zabavljao tamburaški sastav „Ladan špricer“ iz Golubinaca, osam internacionalnih folklornih ansambala iz Grčke, Bugarske, Turske i Bosne i Hercegovine, učesnici festivala “Ponesi opanke“. Tokom drugog dana manifestacije domaćica Marija Markuš priremala je tradicionalni sremski ručak supe, sosa, mesa i krompira, a ručak za degustaciju za sve prisutne bio je iz kuhinje restorana “Vojvodina“ iz Stare Pazove. U kulturno-umetničkom programu učestvovali su: Mića Dudić - glumac i recitator, Milica Dudić - recitator, pevačka grupa “Sremice“ iz Vojke, tamburaški orkestar magistra Ljubinka Lazića iz Vojke i solista Zorica Belić - sopran, ženska pevačka grupa pri SKUD-u “H. J. Čmelik“ iz Stare Pazove i tamburaški orkestar HKPD “Tomislav“ iz Golubinaca i za kraj manifestacije 12.000 posetilaca uživalo je u koncertu pevačice Seke Aleksić.

FINS dobija laboratoriju za molekularnu analizu ispravnosti hrane

aučni institut za prehrambene tehnologije kvaliteta, i manje kvalitetna, ali da je najvažnije da u Novom Sadu (FINS) kroz svoju akredibude bezbedna, a kvalitet je stvar izbora i najčešće tovanu laboratoriju vrši kontrolu različitih je uslovljen cenom. prehrambenih proizvoda, hrane za ljude i hrane FINS neguje dobru saradnju sa proizvođačima. za životinje. Laboratorija može da pruži više od Svaki proizvod koji je prošao test laboratorije 200 akreditovanih metoda, da da svoje mišljenje FINS-a dobija dodatnu vrednost, jer iza njega stoji o bezbednosti i kvalitetu proizvoda. Svi proizvodi jedna respektabilna institucija. Po njenom mišljemoraju da zadovolje parametre bezbednosti defininju, čitav proces proizvodnje hrane „od njive do sane različitim Pravilnicima, kao i parametre kvatrpeze“, trebao bi da funkcioniše po principu politeta, definisane Pravilnikom ili istiknute na proivezanog sistema, i obuhvatio bi proizvođače, držazvođačkoj deklaraciji, a odnosi se na proizvod koji vu sa zakonskom regulativom, naučne institucije, se proizvodi na specifičan način i pod posebnim laboratorije. Saradnju u sklopu tog sistema smatra uslovima kvaliteta, takođe regulisan zakonskom korektnom, ali da bi mogla da bude i bolja. regulativom. FINS daje i tzv. prehrambene izjave, Univerzitet u Novom Sadu prvi put se pojavio Dr Olivera Đuragić koje se navode na deklaraciji hrane, o sastavu (sina Šangajskoj rang listi (Shanghai Ranking) jedrovini) usklađenom sa zakonskom regulativnom, sa ciljem osigu- noj od pet najznačajnijih lista za rangiranje univerziteta u svetu, ravanja efikasnog funkcionisanja tržišta, radi zaštite proizvođača. i to među 150 najboljih univerziteta iz oblasti prehrambenih tehDirektorica Instituta, dr Olivera Đuragić, ističe još uvek zado- nologija (Food Science and Technology). Tako visoku poziciju voljavajući nivo kvaliteta prehrambenih proizvoda u našoj zem- doprineli su pored FINS-a, Poljoprivredni i Tehnološki fakultet. lji, bilo da se radi o industrijskim proizvodima ili proizvodima - FINS je godinama unazad prvi na Novosadskom univerzitetu proizvedenim u okviru porodičnih gazdinstava, malih kompanija po broju publikovnih radova po istraživaču, a koji su objavljeni i sl. na SCI (Science Citation Indexed) listi. Nastojimo da pored sa- U Srbiji se još uvek vodi dosta računa o onome šta jedemo. radnje sa privrednom, učešća na domaćim i međunarodnim proJoš uvek naša hrana ima i ukus i miris, i proizvodi nisu izašli iz jektima, aktivno razvijamo i svake vid međunarodne saradnje. tradicionalnih pristupa, kada je reč o ishrani, i nadam se da će Trenutno smo na kraju H2020 Foodstars međunarodnog projekta, tako i ostati. Institut bi voleo da razne inspekcijske službe revno- realizovanog sa kolegama iz Irske i Italije, koji će u budućnosti snije vrše kontrolu, ali ono što dođe kod nas je zadovoljavajućeg biti izuzetno dobar osnov za mlade istraživače. kvaliteta - kaže dr Đuragić. Institut je uključen u izradu Regional Smart Specialisation Platform - strategije na čijem čelu je Ministarstvo nauke prosvete i tehnološkog razvoja i Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. Od Instituta se očekuje da izradi mapu potencijala za razvoj naše zemlje, koja se odnosi na oblast poljoprivrede i prehrambenih proizvoda, sa fokusom na poboljšanje poizvodnje, povećanje izvoza i dr. Dr Olivera Đuragić kaže da je u Prema njenom mišljenju kvalitet naše hrane i način njene pri- planu otvaranje laboratorije za molekularnu analizu ispravnosti preme nijednog turistu ne ostavlja ravnodušnim, pa bi u skladu hrane. s tim, još više promociju naše zemlje trebalo zasnivati na hra- Podršku za razvijanje ovog programa dobili smo od Pokrani, kao delu srpske kulture i tradicije, i to na svim nivoima. U jinskog sekretarijata za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku tom cilju, FINS može da ima značajno mesto, ne samo u pogle- delatnost i Pokrajinske vlada koja je izdvojila 16 miliona dinara du kontrole tih proizvoda, već da utiče na njihovo poboljšanje, za opremu i adaptaciju prostora. Oprema je nabavljena i čeka se da pomogne proizvođačima u razvoju novih proizvoda, da utiče njena isporuka. U toku je adaptacija dela prostora za novu labou promociji proizvoda, odnosno stvaranja brenda, kao što je to ratoriju i do kraja godine, najkasnije početkom nastupajuće, ovi učinio sa Futoškim kupusom i Petrovačkom kobasicom. Hrana radovi će biti završeni. Pred nama je odgovoran zadatak razvoja možemo da bude dobar, ali isto tako i loš marketing jedne de- ove laboratorije, koja će našem Institutu dati dodatni kredibilitet stinacije. Dr Đuragić ističe da hrana može da bude vrhunskog - saopštila je dr Olivera Đuragić.

Kraljeva vinarija i

ragaoci za jedinstvenim iskustvom neizbežno treba da se zaustave na Oplencu, na mestu gde je, ne slučano, 1931. godine kralj Aleksandar Karađorđević, podigao Kraljevu vinariju. Nova vinarija iznikla je na mestu gde je njegov otac, kralj Petar I podigao mali podrum, u kojem je sve do početka Velikog rata prerađivano grožđe. Iz tog vremena sačuvana je bačva, koju je 1909., meštanin Petar Joksić, poklonio kralju Petru I i na kojoj je ispisao simpatičnu poruku: „Koj’ ne zna da treba rujno vino piti, nije čovek već je izrod, tog će zemlja kleti.“ Podrum iz 1931. godine bio je najmoderniji podrum tog vremena, sa najsavremenijom opremom. Građen je po ugledu na frnacuske podrume, dužine 45, širine 15.5 i dubine 12 metara. Kompleks Kraljevih vinograda obuhvatao je 40 ha. Posle Drugog svetskog rata zemljište je oduzeto i dato PIK „Oplencu“ na korišćenje. Spor još uvek traje, ali 2002. godine, upravnik Kombinata je stavio svoj potpis da Zadužbina Karađorđevića Petra I Karađorđevića na Oplencu, obnovljena 1990-te godine, može da uđe u posed i samim tim pokrene obnavljanje vinograda. Za sada je obnovljeno 11 ha, sa zasadima: Sauvignon Blanc, Pinot Blanc, Chardonnay, Cabernet Sauvignon i Muscat Hamburg, sa godišnjom prozvodnjom od oko 20.000 litara vina, ali se ove godine krenulo i dalje, zasnivanjem eksperimentalnog vinograda. Za posetioce je otvoren Muzej i deo podruma gde su nekada odležavala vina. Na zidovima muzejskog prostora su fotografije na kojima su prikazani kralj Aleksandar I i kraljica Marija u berbi. U Muzeju su pohranjena i tri bureta, poklon za dan venčanja kraljevskog para od Srba, Hrvata i Slovenaca. Na njima su ispisani početni stihovi himni svakog naroda: srpske „Bože pravde“, hrvatske „Lijepa naša“ i

slovenačke „Naprej, zastava slave“. Burići su rađeni u svakoj od ovih republika, od suvog slavonskog hrasta. Najstarije bure u podrumu je gore pomenuto iz 1909., zapremine 3.232 litra. Tu se nalazi i jedno veće, koje je oštećeno, poklon vinske kuće Ptuj iz Slovenije povodom venčanja kralja i kraljice. U njega su ruski vojnici – oslobodioci, 1944. pucali, ne čekajući da se bure otvori i vino posluži u čašama. U vitrinama se čuvaju pune i prazne vinske boce, različitih veličina i boja, iz perioda od 1931. do 1940., uvoz iz Italije i Češke, kao i vinske knjige, uredno vođene: priznanice, potvrde o kupovini zemljišta, starije etikete i naravno, sorte grožđa. Tu su još i hidraulična presa iz 1931., iste godine uvežena iz Francuske, pumpe za pretakanje vina, filteri iz jedne poznate austrijske firme, zatvaračica i punilica. U muzejskom prostoru se nalazi i stolica kralja Aleksandra doneta iz njegovog dvorca „Lovački dom“ iz Han Pijeska, izrađena u orahovom drvetu, ručni rad. Poseban raritet je podrumski deo u koji se silazi stepenicama urađenim iz jednog komada bez armature. Kapacitet podruma je 400.000 litara,

podrum na Oplencu a čine ga: 87 bačvi od 4.000 litara, 24 manjih, četiri betonske cisterne po 14.5 hijlada litara i betonska cisterna obložena staklom zapremine 90 hiljada litara. Da bi se popunio prostor, osim sa svojih 40 ha, Kraljev podrum je vršio otkup grožđa od seljaka. U njemu je bila stalna temperatura od 12°C i prirodnu ventilaciju. Bela vina odležavala su na jednom nivou, u bačvama od po 4.000 litara, od suvog slavonskog hrasta. Crvena vina su odležavala na drugom nivou gde se cevima sprovodila voda za dogrevanje prostora. Kada se vrenje završi, odležavala su na temperaturi od 15 do 18°C. Danas su sve bačve prazne. Godinama Kombinat nije držao vino u ovim bačvama tako da je za prijem novog vina potrebna njihova reparacija. Do sada su reparirane dve bačve. Prvi lift u Srbiji, uvežen iz Štutgarta, ugrađen je upravo u Kraljevom podrumu iste godine kada je i sagrađen. I dan danas je u funkciji. Godine 1946. krovna konstrukcija je nepažnjom izgorela i zamenjena je novom. Instalacije takođe, a sve ostalo je sačuvano u izvornom obliku. Podrum je rađen domaćinski. Ima 23 prostorije, svaka ima svoju namenu, ništa suvišno ni raskošno. Čak i pri pranju bačve vodilo se računa da se voda nepotrebno ne razliva, nego je kanalićima odvođena u za to predviđene odvode. Posebno je interesantna priča o bačvi broj 48, u kojoj je stari podrumar, meštanin, za vreme rata, sakrio boce sa plutanim zapušačima utopljenim u vosak. Ova bačva mu je poslužila da u nju postavi police i boce na njih. Zatvorena, odzvanjala je kao prazna, jer tečnost nije bila razlivena. Zahvaljujući

njemu do danas je sačuvano 250 boca iz tog vremena. Pre par godina enolog prof. Slobodan Jović je otvorio jednu Žilavku iz 1931. i jedan Beli Burgundac iz 1956. i zadovoljno konstatovao da su oba vina „živa“. Bez obzira na velike probleme adekvatnog čuvanja vina ovake vrednosti (redovnog okretanja, menjanja zapušača i sl.), ova vina nisu na prodaju. Iako bi svaka boca mogla da dostignu astronomske cifre, Zadužbina ne planira da ih daje na aukciju, jer: „Ako je neko bio tako dosetljiv da sve sačuva, zašto bi to neko remetio?“ Zadužbinski vinogradi od ove godine pišu novu istoriju. - Na površini od jednog hektara posađen je Prokupac, na kojem će se analizirati karakteristike tri različita klona jedne od najstarijih na Balkanu, autohtone srpske sorte, u narodu poznate i pod nazvima rskavac, kameničarka, nikodimka, crnka, niševka, prokupka i zarčin - ističe gospodin Dragan Reljić, upravnik Zadužbine i objašnjava da će se na osnovu rezultata iz ovog eksperimentalnog vinograda doći do konkretnog klona, ili njihove kombinacije, koji najviše odgovara ovom podneblju, bi se dalje preporučivao, pre svega vinarima iz Udruženju vinara Šumadija. Razvoj ovog vinograda prati i elaborat za proizvodnju Šumadijske Ružice, vrunskog vina od autohtone sorte, koji bi trebao da bude ne samo prepoznatljiv, već i reprezentativan proizvod sa ovog područja. Za pet godina očekuju se prva vina od ove sorte koja bi u budućem vremenu u vinski svet poslala jasnu poruku o kapacitetu šumadijskog vinskog rejona, a Srbiju i Šumadiju označila kao značajnu vinsku regiju.

Nekoliko ključnih razloga zbog kojih Vinariju Vinum morate posetiti

inarija „Vinum“ vlasnika dr Milana Ubavića, zasnovana je 2002. godine u najvinskijem gradu u Srbiji, u Sremskim Karlovcima i jedna je među dvadeset registrovanih u tom gradu, odnosno jedna od sedam u ulici Karlovačkog mira, koju takođe možemo nazvati jednom od najvinskijih, ako ne i najvinskijom ulicom u zemljli.

Milan Ubavić Na zasadima poteza Ešikovac i Čerat, u severoistočnom delu Fruške gore, na nadmorskoj visini 130 - 260 metara, na površini od 6.5 hektara, posađeni su Italijanski rizling, Frankovka, Pinot Noir, Sauvignon Blanc, Muskat Žuti, Traminac i Chardonnay. Od ovih sorti grožđa proizvode se sortna vina Sauvignon Blanc, Chadonnay i Italijanski rizling, zatim Rose (Pinot Noir i Frankovka), te crvena vina Frankovka i Pinot Noir, kao i kupaža Mustra (50% Muskat žuti, 50% Traminac). Godišnja produkcija je oko 30.000 litara, ali je u planu proširenje vinograda, pa samim tim i povećanje proizvodnje vina. - Naša ideja je da na dva hektara, koliko planiramo širenje, zasadimo crvenu sortu za punija, strukturnija vina, tipa Marselan ili Probus, koja daju taninska vina, u kupaži sa voćnom Frankovkom čak vrlo zanimljiva i obećavajuća - objašnjva Jovica Uršević, enolog ove vinske kuće.

Prva nagrađena vina na međunarodnim takmičenjima bila su 2004. godine Frankovka 2002 sa osvojenom srebrnom medaljom, kao i šest godina kasnije, Sauvignon Blanc 2009, na prestižnom Vinalies Internationales competition u Parizu. Poslednja priznanja, zlatna medalja sa Takmičenja graševine u Iloku, i srebrna na balkanskom takmičenju (BIWC) u Sofiji za Mustru 2017. Vinarija „Vinum“ dobitnik je ovogodišnjeg najvišeg priznanja Privredne komore Vojvodine (PKV) za kvalitet usluga u kategoriji vinarija. Dobra vina su preduslov za razvoj vinskog turizma, ali nikako nisu dovoljan i jedini, zbog kojeg bi gosti posetili jednu vinariju. Vinum svakodnevno pohode gosti, domaći i strani, sa ili bez najave. Osim turista iz Srbije, najviše je iz Kine, Rusije, Irana, Turske. Ono što ih prvo fascinira je lagum smešten u kući iz XIX veka, doduše adaptiranoj i potpuno prilagođenoj potrebama današnjeg vremena. Prijatno su iznenađeni otvorenom terasom, u kojoj i za najtoplijih dana pirućka vetar, na kojoj nema mirisa, osim mirisa prirode, i sa jedinstvenim pogledom „na sve strane“. Na jednoj je Dunav, na drugoj Kapela mira u kojoj je 1699. godine zvanično okončan austro-turski rat. Ovakva ambijent, elokventnost osoblja vinarije koje dočekuje i vodi brigu o svakom posetiocu, važni su za kompletan doživalj jedne sredine, grada, zemlje, oplemenjen vinskom pričom. Jovica Urošević kaže da su gosti dobro upućeni u vinsku kartu vinarije, i da tačno znaju šta žele da probaju. Degustacije se odnose uglavnom na pet do šest etiketa, a poslednja u nizu - Bermet, je ono što im najviše zaokupi pažnju jer ga nigde drugde ne mogu probati, osim u Sremskim Karlovcima. - Od starta deviza Vinarije „Vinum“ bila je da gost mora iz vinarije da ode srećan. Ne zato što je mnogo popio, već zato što se posle druženja, degustacije i priče, pri-

Paleta Vinumovih vina jatno oseća. Svakodnevno imamo nekoliko, što grupa, što pojedinaca i sve smo zadovoljniji brojem onih koji iz naše vinarije izlaze srećni – kaže naš sagovornik. Vinarija „Vinum“ organizuje razna dešavanja, druženja, večere. Osim degustacione sale za manji broj gostiju, raspolaže zatvorenom salom za 40, i otvorenom terasom koja može da primi 30 gostiju. Sve informacije možete naći na: www.vinum.rs.

Jovica Urošević

Sa jedne od degustacija

Matalj za vinske sladokusce

zvanredni potencijali negotinskog kraja sa odlikama ekstremne kontinentalne klime, i ljubav prema vinarstvu nasleđivana generacijama oplemenjena novim tehnologijama, Vinariju Matalj iz Negotinske krajine uvrstili su u sam vrh srpskog vinarstva. Ako se tome doda lična inicijativa, želja za kreativnim oblikovanjem prirodnih darova, nije ni čudo što je Vinarija Matalj danas jedna od najrespektabilnijih vinskih kuća u zemlji. - Trudimo se da proizvedemo snažna i ekstraktivna vina, slojevita i kompleksna, ali dovoljno prefinjena i elegantna da odslikavaju podneblje iz kojeg dolaze - objašnjava gospodin Nikola Mladenović Matalj, vlasnik istoimene vinarije. Karakteristike teroara i odlike mikroklimata u Mihajlovačkom vinogorju - vinograd Dunavska terasa (12 ha), i Rajačkom vinogorju - vinograd Kremenjača (5 ha), odredili su sortiment vinove loze. U vinogradu Dunavska terasa uglavnom su zasadi belih, dok su u Kremenjači zastupljene crne sorte grožđa. Od sorti: Chardonnay, Sauvignon Blanc, Merlot, Cabernet Sauvignon, proizvodena su neka od najtrofejnijih vina u Srbiji. Najsjajnija odličja sa domaćih i međunarodnih vinskim festivala, stvorili su kredibilitet koji je ovu vinsku kuću na velika vrata uveo u utakmicu

za vinsko tržište. Na prvom mestu etiketa Kremen Cabernet Sauvignon, slede Terase Chardonnay, Dušica Gamay. Gospodin Matalj posebno ističe Crnu Tamjaniku, jedino slatko crveno srpsko vino. Radi se o prirodno slatkom, pre svega desertnom vinu iz kasne berbe i kao takvo jedinstveno je na ovom tržištu. Ovaj vinar sve više razmišlja o proširivanju zasada autohtonim sortama. Za sada je aktuelna Crna Tamjanika, ali su zasađene još tri: Prokupac, kao svesrpska sorta, Bagrina, negotinska bela sorta i Začinak, negotinska crna sorta. To ne opravdava samo povećanim interesovanjem tržišta, već „vinskim nervom“, inatom da od autohtonih sorti proizvede kvalitetna vina. - Očit je disbalans nastao u prošlom vremenu, i uverenje da naše sorte, koje su značile nešto u XIX veku trenutno ne znače mnogo. Iza te nelogičnosti mora da stoji neznanje o tim sortama i neznanje o vinima od tih sorti - objašnjava naš sagovornik, nauman da upotrebi sve svoje znanje i umenje da ispravi ovu zabludu. Po njegovom mišljenju, sa internacionalnim sortama se na vinskom tržištu stiče reputacija, sa autohtonim legitimitet, ali da bez obzira na sortu, internacionalnu ili lokalnu, svaki ozbiljan vinar nastoji da

što vernije definiše podneblje, kao autentično i tradicionalno predodređeno mesto za uzgoj vinove loze. Začetnik ove vinarske priče, Radiša Mladenović Matalj, poreklom iz vinarsko-trgovačke porodice, još početkom XX veka, kao cilj svog bavljenja vinom, zacrtao je afirmaciju kvaliteta vina negotinskog kraja. Da je živ, sigurno bi imao čime da bude zadovoljan. Njegov naslednik je izgradio vina prepoznatljivog stila, u narednih tri do pet godina će više pažnje posvetiti autohtonim sortama sa ciljem proizvodnje vrhunskih vina osobenih karateristika. Već sledeće godine trebalo bi da bude završen novi objekat vinarije sa degustacionom salom za 100 gostiju i podrumom kapaciteta oko 200 hiljade litara. Zadovoljan je i naslednik gospodina Radiše, Nikola Matalj jer se vinarija razvija u skladu sa razvojem srpske vinske scene. Možda taj rast nije kao što bi neko očekivao, ali kvalitet srpskih vina je u poslednjih 10 - 15 godina značajno porastao i prati svetske trendove – konzumiranje ograničenih količna kvalitetnih vina. Negotin, na čijem rubu je situirana ova vinarija, je grad Mokranjca i Hajduk Veljka, poslednjih godina postao je i grad iz kojeg potiču neka od najkvalitetnijih srpskih vina.

Pusula vina iz prelepe Pocerine P

očelo je iz hobija i deset godina kasnije preraslo u ozbiljnu priču. Tako počinje svoju vinsku sagu Dijana Milić iz Vinarije „Pusula“, u selu Miličinica, kod Valjeva. - Godine 2006. moj brat od tetke, Radomir, došao je na ideju da na placu, koji je moj otac poklonio mojoj majci, na brdu Pusula, posadimo vinograd. Krenuli smo od onih sorti grožđa, od kojih smo voleli i želili da pijemo vino: Pino Noir, Cabernet Sauvignon i Sauvignon Blanc. Dve godine kasnije, nulta berba, zatekla nas je potpuno nepripremljene i donela nam više problema nego radosti. Dovoljno je reči da smo prvo vino preradili u podrumu podrodične kuće u Zemunu. Tek je berba 2013. konačno definisala orijenataciju vinarije, pre svega našom spoznajom šta je to što imamo u vinogradu, a šta su naše želje i ciljevi. To je godina koju pamtimo kao prvu pravu berbu Vinarije „Pusula“ koju smo dočekali spremni - priseća se Dijana Milić. Danas vinarija ima blizu 17, odnosno 23 hektara, ako se uključe i površine u vlasništvu njihovih kooperanata, ali zbog konfiguracije terena, sa manjim brojem čokota po hektaru. Dok tereni Šumadije dozvoljavaju 5.5 hiljada čokota po hektaru, u brdovitom ataru sela Miličinica prosek je 4.2 do 4.3 hiljada čokota. Tome treba dodati i redukciju prinosa po čokotu koji ne premašuje dva kilograma. Paralelno sa razvojem vinograda, šireni su i kapaciteti vinarije koji danas iznose 95 - 100 hiljada litara. Vinarija „Pusula“ ima nameru da dalje širi zasade, ali je suočena sa apsurdnom situacijom nedostatka radne snage. Prema rečima naše sagovornice, to je samo jedan u nizu problema: - Pre svega problematično je sačuvati vinovu lozu. Naši vinogradi nalaze se na prosečnoj nadmorskoj visini od 375 metara što nije malo za ove uslove. Suočeni smo sa velikim brojem kišnih dana, velikim oscilacijama između dnevnih i noćnih temperatura. Problem je i što su u ovom kraju ljudi zaboravili na tradiciju gajenja vinove loze, do Drugog svetskog rata vrlo prisutnu. Sve je to trebalo ponovo naučiti, pre svega održavati vinovu lozu i odnegovati je da da kvalitetan rad od kojeg ćete moći proizvesti kvalitetno vino. Budući da smo bili početnici, teško nam je bilo preneti enolozima šta je to što zaista želimo da dobijemo iz naših vinograda ne potpuno svesni šta to naši vinogradi mogu da izrode. Od originalnih francuskih klonova plemenitih sorti vinove loze, Chardonnay, Sauvignon Blanc, Semion, Gewurtztraminer, Cabernet Sauvignon, Cabernet Franc, Pinot Noir iz Vinarije „Pusula“ dolaze kompleksna vina jednostavnih naziva: Pusula Sauvignon Blanc, Pusula Chardonnay, Pusula Rose, Pusula Traminac, Pusula Cabernet. Prisutan je i jedan eksperimentalan zasad Prokupca, i vino L’estuaire (estuar, ušće), kupaža Sauvignon Blanc i Sauvignon koja vlasnike vinarije asocira na ušće reke Žironde. Iza svake etikete iz ove vinarije stoji neka priča nastala iz ljubavi prema vinu. Te crtice, pisamca, cedulje (što je u prevodu sa turskog značenje reči pusula), nisu prepisali, već su napisali sami, i govore upravo o ljubavi prema vinogradarstvu, vinarstvu i životu. U dogledno vreme vinska priča Vinarije „Pusula“ ima izgleda da preraste u turističku priču. U narednih godinu dana u planu je uređenje degustacione sale kapaciteta 30 - 40 gostiju, a za tri do pet godina da se u dva vinograda, na mestu starih podignu novi objekti, sa po četiri aparatmana. - U selu Miličinica, u prelepoj Pocerini osim prirode i vina našim gostima možemo da pružimo pun doživljaj. Samo dva kilometara od vinarije nalazi se očuvana brvnara iz XVIII veka. Naša komšinica jedna je od vrednih žena ovog kraja vešta u proizvodnji sira, i podrazumeva se da će taj sir biti deo gasrto ponude u našoj degustacionoj sali. Takvih primera u ovom kraju je mnogo, pa sam samim tim, u pogledu buduće saradnje sa Turističkom organizacijom Valjeva i dr. gradova, te turističkim agencijama, veliki optimista da ovi planovi mogu da izrastu u vrlo zanimljiv turistički proizvod - zaključila je Dijana Milić.

Dijana Milić

Slovačka lepota u

kskluzivna izložba umetničkih fotografija „Slovačka lepota“ održana je u Salonu Narodnog muzeja Zrenjanin, u okviru manifestacije „Dani piva 2018“, krajem avgusta, u organizaciji Kulturnog centra Kisač. Uz podršku Grada Novog Sada, Grada Zrenjanina i Narodnog muzeja Zrenjanin, ovom prilikom promovisana je i fotomonografija „Slovačka lepota u slovačkoj nošnji“, a nakon predstavljanja krajem prošle godine u Kisaču (opština Novi Sad), u okviru drugog „Festivala narodne nošnje Slovaka u Vojvodini“, uz prisustvovo ambasadorke Slovačke Republike u Srbiji, NJ.E. Dagmar Repčekova. Ceo projekat podržan je od strane Fondacije Novi Sad 2021 - Evropska prestonica kulture. Izložba “Slovačka lepota” je ujedno i podsetnik na 245 godina života Slovaka u Kisaču. - Velika nam je čast što možemo našom izložbom - prezentacijom slovačke kulture i tradicije, da uveličamo manifestaciju Dani piva. Materijal, sakupljen u projektu „Slovačka lepota“, poštuje sve istorijske, kulturne, identitetske,

slovačkoj nošnji

emocionalne, ali i estetske slojeve tradicionalnih odevnih predmeta. Lepota i slojevita narativnost tradicionalne nošnje vojvođanskih Slovaka upravo ovim načinom postaje vidljiva i čitljiva - rečeno je na otvaranju izuzetno posećene izložbe u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Autori dugogodišnjeg projekta “Slovačka lepota” su dvojica Kisačana, fotograf Branislav Kokavec i mentor celokupnog projekta Pavel Surovy, koji je ujedno i idejni tvorac Festivala slovačke narodne nošnje Slovaka u Vojvodini. Njima je pošlo za rukom da na nesvakidašnji način ostvare spoj tradicionalnog - modernog prikazujući lepotu mladih Kisačanki u narodnoj nošnji, staroj i do 150 godina. - Naseljavajući ove prostore u nekoliko etapa, počev od kraja XVII veka, idući za boljim životom, Slovaci su živeli u teškim prilikama pa su težili da ih nadomeste lepom nošnjom, koja ih je sa jedne strane identifikovala i izdvajala od ostalih naroda, a sa druge strane zadržavajući elemente nošnje koje su sa sobom doneli, održavali su čvrstu vezu sa svojim poreklom i korenima, navodi jedan od autora Pavel Surovy. Nakon zrenjaninske, izložba je 01. septembra predstavljena u Bratislavskom dvorcu, na obeležavanju Dana ustavnosti Republike Slovačke, a na poziv predsednika Narodne skupštine Slovačke Republike, gospodina Andreja Danka.

Između lep

ođen u porodici u kojoj je postojala „ozbiljna baza talenta“, slikar Radule Bošković, nije imao dvojbe čime će se u životu baviti. Njegov otac, pravnik, bio je izuzetno dobar crtač. Stariji brat, slikar, trasirao je put kojim je on nastavio. Mlađa generacija dalje preuzima porodični pelcer i sada je njegov sin, grafički dizajner i informatičar, podigao umetnički izraz na futuristički nivo. Radi ono što voli i danas je svoj čovek, što Radula Boškovića čini srećnim i kao oca i kao umetnika. Posle Srednje škole za primenjenu umetnost u Novom Sadu, Radule Bošković upisuje Fakultet primenjene umetnosti u Beogradu, gde narednih šest - sedam godina živi i studira. Tih sedamdesetih godina prošlog veka Beograd je već poprimio karakter metropolisa i ogromnom kulturnom ponudom pozorišnih predstava, filmskih i muzičkih festivala, kao i dinamičnim socijalnim životom, kakvim se nije mogao pohvaliti ni jedan drugi grad u bivšoj Jugoslaviji, od svojih konzumenata pravi heroje i žrtve. U to vreme je radio Muzej savremene umetnosti, Narodni muzej takođe. Sve to smatrao je kvalitetnom vannastavnom katedrom na kojoj se sticala paralelna edukacija, kada je u pitanju obrazovanje, ali još više zrelost i kao čoveka i kao umetnika. Međutim, kućno vaspitanje, prijatelji i sam Novi Sad su ga zvali i on se vratio, odolevši šarmu i izazovu Beograda. Nikada se nije pokajao. Profesionalnu karijeru započeo je u Srpskom narodnom pozorištu. U tom radu, od prvog trenutka vodila ga je umetnička etika i lična odgovornost, vršeći uticaj na odnos prema onome što stvara, u kreativnom i svakom drugim smislu. Paralelni kolosek koji ga je kako kaže, održao mentalno zdravim i na neki način kreativno sposobnim, je slikarstvo i grafika. Ovoj drugoj, mada je godinama unazad devastirana, intenzivno je posvetio desetak godina umetničkog rada, dobijajući nagrade na prestižnim konkursima, učestvujući na ozbiljnim izložbama. Ne odriče se ni slikarstva, koje je imalo moć da ga

Radule Bošković

„namami i obuzme“ i narednih trideset i više godina uspešno balansira između slikarstva, grafičkog dizajna i crteža. Sve to donelo mu je originalnost i prepoznatljivost kao umetnika, aktivan status u kulturnom i društveno-korisnom miljeu. Godine 2002. postaje umetnički direktor marketinga u SNP-u u Novom Sadu, a od 2003-2005. direktor je Kulturnog centra Novog Sada. Od 2006. na čelu je Promo centra SNP-a. Njegov zadatak je da na estetski korektan način uputi

ote i suštine prvi poziv publici, da joj da informaciju i da je zainteresuje za dramsku predstavu, operu ili balet sa repetoara SNP-a. Vizuelan identitet pozivnice, bilo da se radi o plakatu, flajeru, spotu i sl., bitan je za svaku pojedinčanu predstavu, ali i za inistutuciju pozorišta uopšte. Odgovarajućom likovnom predloškom on mora da akcentuje bit onoga šta će biti prikazano, i da isprovocira interesovanje onih kojama je upućen. Gospodin Bošković prati pun razvojni put svake ove „pozivnice“, od ideje, do realizacije, odnosno štampe i na kraju distribucije. On je jedan od bitnih činila punih pozorišnih sala, jedino što se na kraju predstave ne poklanja publici i ne dobija aplauz od nje. Ali ima punu podršku i respekt svojih kolega, umetnika.

Ovaj umetnik za sebe kaže da je figurativac, a da ga je crtež, prepoznat na starim gravurama, odvajkada interesovao. Njegov dar uočili su i profesori, Branislav Makeš i Miodrag Vujačić, kao i Bogdan Kršić koji mu je posavetovao: „Crtež nemoj nikada da ostaviš.“ I poslušao ga je. - Velika je stvar imati podršku, kada te neko sa jednom-dve rečenice uputi i kaže: „Tu se igraj.“ U mom kompletnom opusu naglašen je crtež i upravo su crtež i ideja sredstva preko kojih se trudim da plasiram svoju poruku. Slika može da bude sa manje ili više prisustva boje, čak monohromatska, dok je mom tematskom opusu dosta kumovalo pozorište, scene iz background-a, glumci, scenaristi, reditelji, operski pevači, balerine, horisti koji se pripremaju za nastup, potpuno suprotno glamuroznom scenskom prikazu. Posmatranje tih ljudi iz tog ugla smatram privilegijom i pola mog slikarskog opusa je direktno ili indirektno naslonjeno

na te prizore. Najmanje sam slikao glamur koji se dešava na sceni, dostupan publici. Više me je interesovao bol, golgota, požrtvovanost i borba balerina pred izlazak na scenu, ravna mazohizmu. Snaga kompenzovana ljubavlju za pokretom i adrenalinski doživljaj koji nadrasta sve tegobe. Crtam ih u baletskoj sali, za vreme proba, dok trljaju stopala, vezuju baletanke ili se istežu. Pejzaži su prisutni samo kao omaž sredini u kojoj sam rođen, kojoj sam posvetio i jedan veliki ciklus „Vojvodina Peti element“ - kaže slikar, u isto vreme filozof i poeta, koji od publike zahteva analizu i promišljanje. Na njegovim slikama posmatrač prvo uočava na raskošan način iskazanu lepotu, što nije ništa drugo do umetnikova vešta intervencija nad prirodom. Ispod tog vidljivog sloja, isčitava se metaforička, skrivana misao umetnika sa porukom i njegovom dozvolom da je svako tumači prema ličnom nahođenju, dovoljno određena da sugeriše ono što je slikar želeo da kaže.

Ovčarsko-kablarski man

U Dragan Đolović, tekst i foto

č ačanskom kraju nalazi se veći broj manastira značajnih kao kulturno, umetničko i spomeničko nasleđe, ali i duhovne oaze koje posećuje veliki broj vernika, u novije vreme domaćih i stranih turista. Posebno su privlačni Ovčarsko-kablarski manastiri, poznati kao „Mala srpska Sveta Gora“, kao dragulji razbacani na padinama Ovčara i Kablara - po pet sa obe strane toka reke Zapadne Morave i dva svetilišta (pećina Kađenicu i kapela Savinje) u zaštićenom Predelu izizetnih odlika „Ovčarsko-kablarska klisura“. Na levoj obali Zapadne Morave i padinama Kablara nalaze se: Blagoveštenje, Ilinje, Nikolje, Uspenje i Jovanje, a na desnoj: Sv Trojice, Sretenje, Preobraženje, Vaznesenje i Vavedenje.

Manastiri

1. Blagoveštenje je podignut 1601/1602.godine u raškom graditeljskom stilu. Oslikan je 1633. godine, a ikonostas izgrađen 1632/33. Crkva manastira je jednobrodna građevina sa kupolom na osmostranom tamburu i pravougaonim pevnicama sa obe strane broda, kao i polukružnom oltarskom apsidom. Mаnаstir poseduje jednu od nаjstаrijih knjigа, Blаgoveštenjsko jevаnđelje, iz 1372. U svojoj riznici čuvа i štаmpаno četvorojevаnđelje iz 1552. godine. U njemu je 1947. godine zamonašen blagopočivši Patrijarh srpski Pavle. 2. Ilinje se nalazi na uzvišenju iznad manastira Blagoveštenje, podignut 1939. godine kao jednobrodna građevina pravougaone osnove bez kubeta i priprate. Hram nije oslikan i nema podataka da je u njemu bilo monaštva. S obzirom dа je blizu mаnаstirа Blаgoveštenje, pretpostаvljа se dа su gа blаgoveštenjski monаsi u svom usponu podigli kаo svoj metoh.

3. Nikolje, nаjstаriji među Ovčаrsko-kаblаrskim mаnаstirimа, je prosta jednobrodna građevina u obliku trolista ili grčkog krsta bez kubeta, podignut najverovatnije u srednjem veku i nikada nije razaran, a prvi pisani pomen manastira potiče iz 1476. godine. Naos je oslikan 1587., a priprata 1637. godine. Freska „Isus Hrist i sedam darova Duha svetoga“ je jedinstvena, a „Isus Hrist sa krilima“ vrlo retka. Sadašnji ikonostas je iz 1829. godine. Nikolje poseduje bogatu riznicu u kojoj je i Karansko jevanđelje (nastalo 1608.), a najvrednija ikona u riznici je Bogorodica Strasna (nastala početkom XVI veka). Podignut je nа pаdinаmа Kаblаrа, nа levoj obаli Zаpаdne Morаve. U njemu se od Turaka krio i Miloš Obrenović sa porodicom. On je u porti 1817. godine sagradio konak koji i danas postoji i nosi njegovo ime. 4. Uspenje je podignut 1939. godine, na razvalinama srednjovekovne kule, kao jednobrodna građevina sa uzdignutim transeptom bez kubeta. Vladika Nikolaj

nastiri Mala srpska Sveta Gora

je, 1939., na tom mestu dao da se izgradi nova crkva manastira, kao verna kopija crkve Sv. Caru Konstantinu i Jeleni u Ohridu. Crkva manastira Uspenja ima veoma mali broj prozora uskog pravougaonog oblika, bez ikakvih ukrasa. Nikada nije bila živopisana. U manastirskom hramu zapravo postoje dve crkve koje imaju zajedničku pripratu. Levi deo hrama posvećen je Uspenju Presvete Bogorodice, a desni Sedmorici efeskih mučenika. 5. Jovanje se prvi put pominje u osmanskom popisu 1528. godine, zapusteo je 1690.godine, a obnovljen 1849. godine. Porušen je 1954.godine zbog izgradnje hidroelektrane Međuvršje, a novo Jovanje je sagrađeno (izmešteno iznad) između 1956. i 1959., kada je i živopisano. Mnogobrojnа pustošenjа i rušenjа kojа je ovаj mаnаstir pretrpeo, potpuno su uništilа gotovo sve trаgove prvobitnog mаnаstirа. Tаko je nestаlа i riznicа nekаdа velikog hrаmа. Nаjvredniji sačuvani predmeti su dve prestone ikone iz 1850. godine. Ovo je prvi ženski manastir u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

6. Svete Trojice podignut je, predpostavlja se, krajem XVII veka kao jednobrodna građevina sa pravougaonim pevnicama i kupolom iznad središnjeg dela crkve i jedna je od najlepštih graditeljskih ostvarenja iz tog perioda. Nije živopisan. 7. Sretenje je izgrađen na severozapadnoj strani Ovčara oko 1528. godine. Zapusteo je 1715., a obnovljen 1818., zаhvаljujući monаhu, а kаsnije i vlаdici Nikiforu Mаksimoviću. Danas je to jednobrodna građevina bez kupole sa plitkim pravougaonim pevnicama, petospratnom apsidom, pripratom kvadratne osnove iznad koje je podignut nesrazmerno veliki zvonik, i sa zidanim ikonostasom. Pripratu je živopisao Nikola Janković iz Ohrida 1844. godine, a naos i oltar Živko Pavlović iz Požarevca. Ovaj manastir je u XIX veku imao bogatu biblioteku, ali je ona uništena bombardovanjem mana-

stira, septembra 1941.. Od rukopisnih knjigа sаčuvаne su svegа tri: Jevаnđelje, Bogorodičini kаnoni i Minej zа mesec jun, znаčаjаn jer sаdrži Službu knezu Lаzаru, kаo delo nаše crkvene književnosti. Od riznički kovаnih predmetа i stаrinа, čuvаju se mermernа krstionicа i rozetа iz XVII i ikonа Presvete Bogorodice iz XVIII vekа. 8. Preobraženje se pominje 1525.godine, a zapusteo je i porušen najverovatnije 1690. godine. Obnovljen je 1811. i oslikan 1816., a potom ponovo porušen 1911. godine zbog izgradnje pruge uskog koloseka. Sadašnje, novo Preobraženje je, zahvaljujući delatnosti vladike Nikolaja izgrađeno 1940. godine. Živopisani su samo kupola i oltar. U ovom mаnаstiru život je orgаnizovаn po svetogorskom prаvilu, što znаči dа nemа ni pаrohiju, ni imovinu, već mu je ulogа misionаrskа.

9. Vaznesenje - Zаhvаljujući jednom rukopisnom jevаnđelju nаpisаnom u Vаznesenju 1570. godine, sa sigurnošću se zna dа je mаnаstir postojаo u XVI veku. Mаnаstir je nаjverovаtnije strаdаo, kаo i većinа drugih mаnаstirа u klisuri, zа vreme Velike seobe 1690. godine. Nаkon više neuspešnih pokušаjа obnаvljаnjа, tek je tridesetih godinа XX vekа, vladika Nikolаj Velimirović krenuo u obnovu ovog mаnаstirа. 10. Vаvedenje je podignut nа sаmom početku klisure. Stilske kаrаkteristike originаlnih delovа hrаmа govore dа je ovаj mаnаstir nаstаo u XVI veku. Ikonostаs mаnаstirа Vаvedenje čine, između ostаlih, ikone Nikole Apostolovićа Bogorodicа sа Hristom i Isus Hristos. Sаčuvаne su i pozlаćene cаrske dveri nа kojimа je predstаvа Blаgovesti. Skromnu umetničku celinu koju čini ikonostаs ovog mаnаstirа dopunjuju sačuvane ikone.

Sveta mesta

11. Kađenica - Nа desnoj obаli Zаpаdne Morаve, uzvodno od Ovčаr Bаnje, nаlаzi se pećinа Kаđenicа. Prilаz pećini je uređen, а glаvnа dvorаnа, sа nаznаkom pećinskog nаkitа, istovremeno je i sаkrаlno-spomenički prostor. Dvа kаmenа sаrkofаgа i Hristovo rаspeće obeležаvаju nemio dogаđаj iz vremenа Hаdži-Prodаnove bune 1814. godine, kada su Turci otkrivši da se tu skriva narod, zapalili ulaz u pećinu.

12. Savinje - Podno nаjstrmijih liticа Kаblаrа, u kаmenom udubljenju, izvire vodа. Veruje se dа vodа, nаzvаnа Sаvinom, leči vid i glаvobolju. U blizini izvorа 1938. godine, podignutа je mаlа crkvа pod stenom. U njoj o prаznicimа, bogosluženje vrše monаsi iz mаnаstirа Preobrаženje.

Nagrada Despotice mati Angeline Folklornom ansamblu VILA

Episkop sremski Gospodin Vasilije i Milorad Lonić

olklorni ansambl „Vila“ iz Novog Sada i pesnik Đorđe Sladoje, ovogodišnji su dobitnici nagrade Despotica mati Angelina, za doprinos lepoti i dostojanstvu života, koju dodeljuju Eparhija sremska i Radio-televizija Vojvodine, uz podršku Matice srpske. Nagradu je uručio Episkop sremski gospodin Vasilije 12. avgusta, na Dan Svete Majke Angeline, u manastiru Krušedol na Fruškoj gori, zadužbini njene porodice, poslednjih sremskih despota Brankovića, iz loze Nemanjića. U obrazloženju koje potpisuju, u ime organizatora Episkop sremski gospodin Vasilije i Sofija Ljukovčan, urednik i autor u Umetničkom programu RTV, između ostalog, navodi se da je, uz ljubav kao ubedljivo najekskluzivnije stanje duše, upravo Lepota ta koja rađa misao o dostojanstvu i dragocenu spoznaju da smo deo Uzvišenog, te da, u tom kontekstu, imamo koga da pamtimo i na koga da se ugledamo. Primajući nagradu umetnički direktor FA „Vila“, gospodin Milorad Lonić, obatio se rečima: - Uvažena Preosveštenstva, časni oci, braćo i sestre, posvećeni, hrišćanski život prisnoblažene mati Angeline odvijao se u teškim godinama posrnuća srpske države, početkom XVI veka, tokom kojih se dostojanstveno borila sa nemaštinom, neprikosnoveno podržavajući slepog muža Stefana Brankovića i troje dece, dva sina i kćer, Đorđa, Jovana i Mariju. Neupitnu veru u Boga potvrđivala je strpljenjem, milosrđem, odanošću tradiciji i Crkvi, čak i u godinama kada je nadživevši i muža i decu, zlatnim i srebrnim nitima posvećeno i smerno vezla pokrove za njihove kivote. Život blažene mati Angeline se kroz ovo divno i važno priznanje aktuelizuje učeći nas strpljenju i posvećenosti. Ovo priznanje svim članovima FA „Vila“, ali i svima onima koji neguju srp-

sku tradiciju, treba da bude putokaz i smernica naročito u ovom teškom i neizvesnom istorijskom trenutku kada se odlučuje o sudbini svetog dela našeg Otečestva. Ono nas nadahnjuje da ne odustajemo od naših svetinja i naše tradicije, nematerijalnog, ali jednako i materijalnog kulturnog nasleđa u kolevci srpskog Pravoslavlja. Pored toga što je priznanje lepoti duše, istrajnosti vere i dostojanstvu života, ovo priznanje nosi ideju strpljenja, mudrosti, postojanosti i odanosti. Simbolika divnog priznanja „Despotica mati Angelina“ nas sve izuzetno obavezuje, a poverenje koje nam je ovim priznanjem poklonjeno svakako nećemo izneveriti. Dolgodenstvuj, Preosvećeni Vladiko, na mnogaja i blagaja ljeta. Gospodin Milorad Lonić je takođe ponovio da je za njega lično i sve članove „Vile“ ovo priznanje predstavlja izuzetnu čast, te da će i u narednim vremenima nastojati da ga opravdaju negovanjem tradicije i kulturnog nasleđa među sadašnjim i budućim generacijama u zemlji i inostranstvu. Nagrada u slavu srpske despotice, zadužbinarke i svetice Angeline Branković - Prepodobne mati Angeline, dodeljivana je za najbolju objavljenu knjigu na srpskom jeziku. Tako je dobitnik 2013. godine bio pesnik Đorđe Nikolić za knjigu „Vi niste od ovoga sveta“, godine 2014., pesnik Matija Bećković za poemu

FA Vila sa priznanjem u manastiru Krušedol „Oli mi ga dat“, Oktoih, Štampar Makarije i Andićev institut, i godine 2015. za zbirku „Preko pepela“, Pravoslavna reč, pesnik Rajko Petrov Nogo. Prošlog leta ova nagrada je prerasla književni kontekst, te se dodeljuje instituciji i zaslužnom pojedincu za dela kojima doprinose lepoti i dostojanstvu života. S toga su laureati za 2017. godinu bili Emir Kusturica i Galerija Matice srpske.

Zapostavljena graditeljska čuda - Veliki Bački kanal

eliki graditeljski poduhvati, poput kanala ili prokopa imali su kroz istoriju za cilj, pre svega povećanje strateškog i ekonomskog značaja pojedinih regija. Hidrosistem DTD je jedinstvena kanalska mreža koja povezuje tokove dve reke Dunava i Tise kroz Vojvodinu, uspostavljen radi odvodnjavanja i navodnjavanja, odbrane od poplava, snabdevanja vodom, plovidbe, transporta, turizma, ribarstva, uzgoja šuma. Kanalska mreža, koju čine Veliki i Mali Bački kanal spojeni sistemom kanala DTD, je teritoriju Vojvodine prekrivenu močvarama, barama, trsticima i sa malim brojem naselja, pretvorilo u plodnu ravnicu. Vizionar modernih kanala bio je Leonardo da Vinči koji je izradio plan kanala koji spaja prestonicu Lombardije sa srednjom Evropom i morem, preko reka Tičino i Ade. Osim trase kanala, Leonardo je dao opis i detaljnu skicu mašine za kopanje kanala, a oblik i način izrade kapija njegovih prevodnica i danas su neprevaziđeni i mahom u funkciji. Istovremeno kada je građen Leonardov kanal (1483-1498), dug 29 kilometara, u južnoj Ugarskoj, nekadašnji kancelar kralja Matije Korvina, biskup Peter Varadi, angažovao je italijanskog vojnog inženjera bliskog Leonardu da Vinčiju, Frančeska di Đorđio Martinija, koji je kanalom spojio reku Mostongu sa Dunavom i javnim radovima uveo čistu, ribom bogatu dunavsku vodu u močvarni drevni grad na Mostongi - Bač, koji je dao ime celoj regiji - Bačkoj. Godine 1761. u Mančesteru je otvoren Bridgewater kanal, remek delo inženjerskog tandema Džona Gilberta i Džejmsa Brindleja. Ovim graditeljskim poduhvatom bio je fasiciniran i mladi vojni inženjer Jozef Kiš, rodom iz Budima, poreklom iz Apatina, koje se susreo sa njim tokom jednog svog studijskog putovanja. Jozef Kiš i njegov brat Gabor, takođe vojni inženjer, dolaze u Bačku 1780. godine, gde prvo rade kao geodezi, premeravajući

teren u pripremi naselja za kolonizaciju podunavskih Švaba. Veliki problem im zadaje močvarni teren, pa 1785. godine kopaju jarak širok oko jednog metra za odlivanje površinskih voda između Kule i Vrbasa. Zbog rezultata postignutih na isušivanju terena, poveren im je projekat za izgradnju Velikog Bačkog kanala. Gradnja kanala je počela 1793. godine, a godina 1801. se često navodi kao završetak prve faze kanala, od Bačkog Monoštora do Bačkog Gradišta. Sledeće faze u izgradnji kanala su: od Bezdana do Bačkog Monoštora (1842-1856.), od Baje do Bezdana i od Bačkog Gradišta do Starog Bečeja (1895-1901), i od Malog Stapara do Novog Sada, deonica koja se naziva Mali Bački kanal duga 66 km, koju je gradio general Stefan Tir (od 1871. do 1875.). Zbog premašaja troškova tokom izgradnje, koja je na kraju iznosila 3.062.690 forinti, inženjer Kiš je 1797. smenjen sa dužnosti. Kanal je prokopavan ručno, a na njegovoj izgradnji bilo je angažovano 3000 radnika, mahom onih koji su bili lišeni slobode. Posle devet godina od početka izgradnje kanal je predat na upotrebu početkom maja 1802. godine, a austrijski car Franc I, obišao ga je pet godina kasnije (1807), ukrcavši se na okićenu lađu u Somboru, koja ga je kanalom prevezla do Vrbasa. U vreme kada je građen Veliki Bački kanal, nazvan Francov kanal (po caru Francu Jozefu), posle Velikog rata menja ime u Kanal Petra I (Karađorđevića), a tek posle Drugog svetskog rata dobija ime Veliki Bački kanal, bio je najskuplji privredni objekat austrijske carevine. Veliki Bački kanal je opisivan kao jedno od čuda Evrope, pa i sveta, tada plovan svih svojih 118 kilometara. U toku prvih 16 godina kanalom je prošlo 10.000 natovarenih i 4.900 praznih brodova. Količina iskopanog materijala bila je ravna količini zemlje pri iskopu Sueckog kanala. Korito kanala široko je od 17 do 30 metara, a prosečna dubina, na onim mestima gde je nedavno izvršeno pročišćavanje, iznosi dva do tri metra.

Ivan Kovač Kice

Brodska prevodnica kod Bezdana

van Kovač Kice, pokretač projekta Ekološka učionica - Gornje Podunavlje, ističe važnost prevodnice kod Bezdana, koja je povezivala kanal Vrbas-Bezdan sa Dunavom. Izgrađena je 1856. godine i prvi je objekat u Evropi gde je primenjeno podvodno betoniranje. Da bi se to postiglo, prvo je izgrađena fabrika betona sa svim potrebnim alatima, jer se betoniranje nije smelo prekidati. Radove je izvšio inženjer Johan Mihalik od 1847. do 1856. godine. Prevodnica Bezdan, u vreme kada je bila napravljena, predstavljala je prodor na polju nauke i tehnike tog vremena i,

kao takva, bila je uvrštena u glavne svetske inženjerske enciklopedije. Po svedočenju našeg sagovornika, ne postoje verodostojni podaci ali se šuška, s obzirom da je negde u isto vreme izgrađena identična prevodnica kod Baje, da je i u ovom vodoprivrednom objektu učešće imala Kancelarija inženjerskog genija Gistava Ajfela. Rekonstrukcija i sanacija prevodnice je među pet strateških projekata u okviru Interreg - IPA program prekogranične saradnje Mađarska - Srbija. Projekat (oktobar 2017. - septembar 2019.) će biti od ogromnog značaja za hidrosistem DTD, kao i za plovidbu, revitalizaciju

plovnih puteva, odbranu od poplava, kao i za turizam i kulturnu baštinu. Gospodin Kovač, kaže da bi turistički značaj trebao da bude zasnovan na pukom uživanju u prirodnim lepotama ovog kraja. Osim toga, turistima iz srednjoevropskih zemalja pristup Bačkoj i celoj Vojvodini bio bi lako dostupan i znatno jeftiniji. Ekonomski značaj obnovljene prevodnice obezbedio bi transport roba, kao što je to bila praksa nekada, koji bi osim rasterećenja saobraćajnica, mogao da služi prevozu znatno većih količina roba po nižim cenama.

„Gornje Podunavlje“ je specijalni rezervat prirode, ostatak nekadašnjih prostranih plavnih predela Podunavlja. Prostire se na bezmalo 20.000 ha, uz levu obalu Dunava, obuhvatajući gotovo 70 km rečnog toka. U pojasu oko bezdanske prevodnice, koja nije u funkciji od 1995. godine, i služi samo za potrebe odbrane od velikih voda Dunava, nalazi se veliki broj vikend naselja, od kojih su najpoznatija Baračka, Šebešfok, Kenđija, Daraži fok, Mrtva Baračka. Čarda Šebešfok

Vek i po proizvodnje ekskluzivnih proizvoda od svilenog

damasta

ezdan, naselje u Bačkoj na tromeđi 150°C. Zato nije slučajno ovo proizvod vrSrbije, Hrvatske i Mađarske, nazi- hunskog kvaliteta, sa kojim se ne može povaju i „vojvođanskom Venecijom“ rediti proizvod iz industrijske proizvodnje. jer je sa sedam kanala isprepletenih mosto- Ovo je proizvod koji se u domaćinstvu navima i ćuprijama povezano sa Dunavom. sleđuje, a u ugostiteljstvu traje peko 1.000 Ovu multinacionalnu sredinu u kojoj žive pranja. Još uvek su u upotrebi i stare mustre predstvnici 25 nacija, pohode ribolovci, ljubitelji prirode, najviše hedonisti koji nalaze užitak na nekoj od brojnih bezdanskih Jelena Petković čardi. U centru mesta nalazi se nedavno obnovljena Banja Bezdan. Ovaj poljoprivredni kraj poi kupiti željeni proizvod, ali i znat je i po mlevenoj paprici, ali preko online prodaje. Pošto se je ipak najčuveniji po zanatskoj ne radi o komercijalnim, već tkačnici, jedinstvenoj ne samo ekskluzivnim proizvodima, ne u zemlji već i u Evropi, možda mogu se naći u radnjama. Jei svetu. dan stolnjak veličine 130x200 Tkačnica svilenog damasta košta 7,5 hiljada dinara, dok za „Novi Novitet - Dunav“ čuva garnituru sa šest salveta treba tradiciju manuelne proizvodnje izdvojiti 11.000 dinara. najfinijih stolnjaka i posteljine Za svileni damast stigli su na žakar razbojima sa bušenim upiti i iz Dubaia. Predstavnici Pravo je majstorstvo rukovati ovim razbojima karticama (mustrama), koje je sa Bliskog istoka prepoznali su 1801. godine konstruisao Francuz Žozef koje su došle iz Beča. One su prebacivane prirodan materijal i kvalitet i zainteresoМаri Žakar (Joseph-Marie Jacquard). Se- na bušene kartice, čak do 350 u nizu, u za- vali su se za mogućnost izrade posebnog damdeset godina kasnije, tačnije 1871. visnosti od dezena. Iako su stare zadržane, programa. Gospođa Petković kaže da bi po nalogu Marije Terezije, iz Mađarske i danas se, po rečima vlasnice, zahvaljujući proširenje proizvodnje bilo moguće i da Češke, ovi razboji stigli su i u Bezdan, i modernim tehnologijama, može napraviti bi vrlo rado odgovorila ovom i bilo kom do danas ostali u funkciji kao svojevrsan bilo koji dezen. Posebno je ponosna na mo- izazovu. muzej koji radi i proizvodi. Prvi vlasnik bio tiv nastao prema ikoni Sv. Đorđa, koji je Bezdanski svileni damast nosi patinu je Janoš Šmit, koji je, dobivši pomoć od verno prenet na damast. Svaki od osamna- vremena koja ga izdvaja od svega sličnog države zaposlio pet radnika. Tada je to bio est razboja u ovoj tkačnici ima svoj norma- što se u Srbiji i svetu radi. Bezdanski svinajsavremeniji način tkanja, ali je jedino u tiv na kojima, mimo predrasudama, rade i leni damast je prerastao u brend sa zaštićeBezdanu odoleo svim industrijskim, tehno- žene i muškarci. Štaviše, tkačko umeće se nim geografskim poreklom. Oprema koja loškim revolucijama i zadržao se do danas. smatra muškim poslom i dok žene rade na se koristi za njegovu proizvodnju je, odluSadašnja vlasnica, gospođa Jelena Pet- manjim razbojima, na onom najširem, od kom Gradskoj muzeja u Somboru i Muzeja ković, ponosna na ovaj raritet, kaže da je 240 cm, rade isključivo muškarci. nauke i tehnike iz Beogada, 2005. godine za jedan centimetar damasta potrebno 28 Jedan od najvećih problema bezdanske proglašena za kulturno dobro pod zaštisinhronizovnih pokreta ruku i nogu. U tkačnice svilenog damasta je nedostatak tom države. Proizvodi tkačnice svilenog proizvodnji se koristi najbolji repromate- radnika. Nekada je u pogonu radilo 23 tka- damasta smatraju se umetničkim starim rijal. Nekada je to bio pamuk iz kompanije ča, sa mesečnom proizvodnjom oko 1.000 zanatom i imaju odobrenje za korišćenje „Jumko“ iz Vranja i svila iz „Svila“ Lozni- m2. Trenutno radi sedam radnika. oznake „proizvod starog znata”. U toku je ce. Danas se i u programu za ugostiteljstvo, Unikatni stolnjaci, salvete i posteljina proces za upis na nacionalnu listu nematei u programu za domaćinstvo, koristi egi- od bezdanskog damasta decenijama krase rijalnog kulturnog nasleđa. patski pamuk koji se dorađuje u Italiji i koji elitne restorane i hotele, ambasade i saloZa posteljinu od bezdanskog svilenog je deset puta skuplji od pamuka koji kori- ne, deo su poslovnih i privatnih poklona, damasta vezana je i jedna anegdota. Naste drugi pogoni u Srbiji. Kako objašnjava autentičan suvenir iz Srbije i kao takvi ime, kada je prvi put na Brionima spavao gospođa Petković, ovaj pamuk mora imati nalaze se širom sveta. Smanjeno tržište i na ovoj posteljini, predsednik SFR Jugo780 zavoja da bi bio jači jer, u suprotnom kupovna moć prisutni danas, uticalo je i na slavije, drug Josip Broz Tito, pohvalio se će, usled ručnog rada, pucati konci, a onda prodaju ovih proizvoda. Nekada se prodaja da nikada bolje nije spavao, a kada je saod tkanja nema ništa. Radi se o prirodnim odvijala samo preko trgovačkih putnika. znao razlog, naložio je da se sve njegove materijalima koji se peru na 95 i peglaju na Danas se direktno u pogonu može poručiti rezidencije opreme ovom posteljinom.

Iz turističke ponude Bačkog Monoštora:

Etno kuća Mali Bodrog

ački Monoštor je selo u Zapadnobačkom okrugu, u opštini Sombor, u kojem živi nešto manje od 4.000 stanovnika. Podignuto je u srcu Specijalnog rezervata prirode „Gornje Podunavlje“. Od Beograda je udaljeno 200, a od Novog Sada 100 km, a blizina granice sa Hrvatskom i Mađarskom, doprinela je dobrosusedskim odnosima, te sprovođenju turističkih programa kojima se obilaze sve tri države. Okruženost vodama i šumom ovdašnji živalj učinila je revnosnim i istrajnim čuvarima baštine, kulture, gastronomske, običajne i svake druge posebnosti ovog kraja. Jedna od njih je svakako Jelisaveta Eržika Bešenji. U ulozi domaćice ona dočekuje goste i pokazujući im, vek i po staru kuću, adaptiranu u Etno kuću „Mali Bodrog“, koja obiluje predmetima smeštenim u autentničan prostor, sigurno najbolji način da se približi život ljudi iz prošlih vekova. Obučena je u nošnju za prijem gostiju, ni svečanu ni radnu. Tako je zatiču turisti iz cele Srbije, bilo da se radi o poseti dečjih ekskurzija, udruženja žena ili građana, pojedinaca. Ili posetioca iz susedne Hrvatske, Slovenije, Mađarske, ili onima iz Švajcarske, Italije, SAD... Svi listom oduševljeni su onim što tu zateknu. Ova kuća je njeno porodično nasleđe i u njoj je živela njena baka, rođena 1921. godine. Svi predmeti pohranjeni u njoj, bili su vlasništvo njene, ili porodice njenog supruga. Svesni značaja ovog objekta za njihovu zajednicu, neke od starina donirali su i meštani. Kuća je ponela ime „Mali Bodrog“ po utvrdi i naselju Bodrog iz XI, odnosno XIV i XV veka, koji su se nalazili na ovom prostoru. Ovu porodičnu kuću ljubomorno su čuvali roditelji gospođe Eržike, a ona ju je otvorila pre desetak godina, tačnije u avgustu 2008. za vreme održavanja manifestacije „Bodrog fest“. Od tada je u funkciji turizma. To je jedna autentična monoštorsko-šokačka kuća građena u karakterističnom stilu, za ono vreme. Krase je trščani krov, originalni zemljani zidovi i podovi, kao i pre 150 godina. Duž kuće je dugačak gong, na kome gospođa Eržika pažljivo uzgaja starinsko cveće, muškatle i lepe kate, isto ono koje je ulepšavalo kuće i seoska dvorišta nekada. Kuća se sastoji od četiri sobe i svaka ima svoje specifičnosti. Tu je tzv. pridnja - čista soba za goste, kuhinja, trpezarija i zadnja, spavaća soba za domaćine, danas za turiste. U njoj se čuvaju kreveti sa slamaricom i dešekom punjenim kukuruzovinom, klupa okretuša, prekrivači za krevet, autentična posteljina, šokačka nošnja, kolevka iz 1908. i sanduci iz 1906. i 1927. godine, ofarbni u jarko plave, zelene i dr. boje, jer je to nekada bilo u modi. Klupe su ukrašene karakterističnim tulipan šarama. Na taj način vešto se davalo do znanja iz kog mesta predmet dolazi i koji ih je majstor izradio. Najstariji predmet u Etno kući „Mali Bodrog“ je klupa iz 1867. godine. Ponosna je gospođa Eržika na nju, ali i na sve drugo što je uspela da sačuva i podeli sa drugima.

Jelisaveta Eržika Bešenji

Jubilej 550 godina crkve Svetog Nikole u Starom Slankamenu

severoistočnom delu Srema, na mestu gde Dunav podseca krajnje istočne obrnonke Fruške gore, nalazi se Stari Slankamen, najstarije naselje inđijske opštine. Mnogobrojni kulturno-istorijski spomenici svedoče o burnoj prošlosti, kao i strateškom značaju ovog naselja uz Dunav, koje je vekovima predstavljalo granicu različitih imperija. Kako istorija, tako i priroda, podarili su ovom naselju brojne turističke vrednosti koje privlače posetioce da ga istraže i dožive. Stari Slankamen je začetnik razvoja turizma u ovoj opštini, i pored rimske utvrde, izvora slane vode, banje, raskošne dunavske obale i dr., ima i dve crkve. Jedna je rimokatolička crkva Svetog Nikole Biskupa. Druga je pravoslavna i posvećena Svetom Nikolaju Čudotvorcu arhiepiskopu Mirlikijskom, i to prenosu njegovih česnih moštiju (1087) iz Mire (Likijska pokrajina) u grad Bari. Vrednosti crkve Svetog Nikole u Starom Slankamenu, jedne od najstarijih crkava u Sremu, odavno su uočili putopisci, istoričari, umetnici i književnici, zbog čega je 1948. zaštićena kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Budući da pouzdanih podataka o godini i ktitoru crkve do danas nema, istoričari veruju da je crkvu 1468. godine sagradio Vuk Grgurević, u narodu poznat kao Zmaj Ognjeni Vuk, sin Grgura Brankovića, unuk despota Đurđa Brankovića. Najpovoljnija prilika za izgradnju hrama bio je upravo ovaj period, neposredno nakon prelaska Vuka Grgurevića na ugarsku

stranu, jer je ugarskim vlastima bilo izuzetno važno sticanje poverenja srpskog naroda. U tom slučaju ktitorstvo pripada Vuku Grgureviću, a živa duhovna delatnost u crkvi Svetog Nikole biće nastavljena u vreme njegovih naslednika, despota Đorđa i Jovana. Crkva je sagrađena u stilu moravske arhitektonske škole, kao trikonhalna građevina sa kubetom nad centalnim delom koji je kasnije uklonjen. Crkva ponavlja graditeljsko rešenje velikih moravskih crkava Ravanice, Ljubostinje i Resave. Od celokupnog ansambla zidnih slika u crkvi su sačuvene samo tri figure na zapadnom zidu severostičnog stupca u prvoj zoni. Ta celina predstavlja fesku Sveta Tri Jerarha: Svetog Vasilija Velikog, Svetog Jovana Zlatoustog i Svetog Grigorija Bogoslova koja datira sa kraja XV ili početka XVI veka. Ikonostas koji se danas može videti u crkvi nastao je 1764. godine. Rađen je u velikoj meri pod uticajem ukrajinske barokne umetnosti. Sedamdesetih godina prošlog veka, istraživači su utvrdili da je slikar na višim delovima ikonostasa bio Stefan Tenecki, jedan od najplodnijih srpskih slikara druge polovine XVIII veka, dok je slikar u nižim delovima bio zograf Georgije. Ikonostas obiluje brojnošću ikona i scena, kojih ukupno ima 55. U crkvi se nalazi i ikona Bogorodice sa Hristom, rad Teodora Kračuna, iz 1770-te., koja se smatra jednom od prvih ikona ovog slikara. Njegovi radovi su najviši domet srpskog slikarstva u Vojvodini na prelazu iz kasnog baroka u rokoko.

Banja Dr Borivoje Gnjatić u Starom Slankamenu

zvor lekovite mineralne vode „Slanača“ u Starom Slankamenu, jedan je od retkih izvora slane vode u Vojvodini. Izvor je poznat vekovima, ali se pouzdano zna da je za vreme turske vladavine služio kao „kupatilo za bolne i nevoljne“. U blizini izvora, Turci su u XVI veku izgradili hamam, čiji se ostaci mogu videti u vinariji „Acumincum“. Uz hamam u Baču ovo je jedini sačuvan na tlu Vojvodine i stoga posebno atraktivan. Po odlasku Turaka izvor je zapušten. Slana voda oticala je u Dunav sve do 1834. godine kada je izvorište ograđeno i izvori kaptirani u jedan, kasnije korišćen za snabdevanje banje. Iako slana voda nije korišćena za lečenje, od nje su „žene mesile hleb, a seljani pojili stoku“. Iz tog zaborava banja se diže sasvim slučajno. Naime, meštani Starog Slankamena stekli su naviku kupanja u Dunavu tokom leta, pa su želeli da je produže i na zimski period. U jednoj maloj zgradi kraj izvora dogrevali su vodu sa izvora na primitivan način. U mestu se našao i čovek koji je bolovao od kostobolje i izrazio želju da se i on okupa u toj slanoj vodi. Na iznenađenje svih, njemu je posle svakog kupanja bivalo sve bolje. Za to se ubrzo pročulo i van granica Vojvodine. Prva analiza vode izvršena je 1899., a godinu dana kasnije „Slanača“ je proglašena lekovitom vodom, te je dozvoljena izgradnja banjskog kupatila. U cilju osnivanja banje i podizanja odgovarajućih objekata osnovano je deoničarsko društvo čiji su članovi pretežno bili trgovci i ratari iz okolnih sela. Ploča na česmi u dvorištu današnje banje govori da su slano kupatilo i gostionica podignuti 1906/7. godine zalaganjem predsednika Deoničarskog društva za izgradnju banje, gospodina Nikole Petrovića iz Stare Pazove, zemljoradnika i jednog od najbogatijih domaćina u Sremu. Potpredsednik društva je u to vreme bio pop

Gnjatić, otac dr Borivoja Gnjatića, po kojem banja danas nosi ime. Deoničarsko društvo je na uzvišenju nedaleko od obale reke, na prostoru koji tada bio van sela, podiglo Veliki i Mali hotel, restoran, kupalište i šetalište. Prostor oko objekta je bio prepun cveća, ukrasnog drveća i žbunja, a na mestu današnjeg novoizgrađenog dela bolnice nalazio se park u kojem su bila posađena stabla akacija, borova, oraha, jablanova i kestena, sa stazama za šetnju. Celom ambijentu doprinosile su prostrane terase Velikog i Malog hotela na kojima je svirao orkestar. Nedugo po izgradnji banje izbio je Prvi svetski rat pa je ova, kao i druge banje u Austrougarskoj bila pretvorena u oporavilište za vojnike, uglavnom sa Istočnog fronta. Između dva rata, banja je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevini Jugoslaviji poslovala ustaljenim načinom, ali se u nju nije posebno ulagalo, niti su dograđivani novi objekti. Za vreme Drugog svetskog rata, banja je takođe kratko vreme bila u funkciji bolnice za ranjenike sa Sremskog fronta. Godine 1944. godine počelo je njeno obnavljanje. Zgrada je temeljno rekonstruisana, nabavljena je nova oprema, izvršeni su radovi na izvoru i oko njega. Nagli razvoj banja i rehabilitacioni centar doživljavaju u vreme kada je njome upravljao dr Borivoj Gnjatić. Banja „Slano kupatilo“ je 1964. godine prerasla u Centar za rehabilitaciju bolesnika obolelih od reumatizma i oduzetosti, koji od 1994. godine nosi naziv Specijalna bolnica za neurološka oboljenja i posttraumatska stanja „Dr Borivoje Gnjatić“. Mineralna voda izvora „Slanača“ se i dan danas koristi. Sa temperaturom od 18.4°C ubraja se u slano-jodne vode natrijumskog tipa i nije za oralnu upotrebu. Sa izvora se pumpama dovlači do bolnice, dogreva i koristi u terapijske svrhe.

Banja Rusanda uz zdravstvene razvija i turističke potencijale

pecijalna bolnica za rehabilitaciju „Rusanda“ se nalazi na 17 kilometara od Zrenjanina, u selu Melenci, na obali najvećeg slanog jezera u Srbiji, u Parku prirode “Rusanda”, zaštićenom području II kategorije koje odlikuje značajan biodiverzitet biljih i životinjiskih vrsta, pretežno ptica. Ekološki značaj ove činjenice je nemerljiv za banjske goste pružajući im dragocen kontakt sa očuvanom prirodom uz primenu savremene medicinske nege. Od davnina se prepričavaju legende o lekovitosti rusandskog blata, peloida, što je potvrđeno 1867. godine, kada je otvoreno lečilište, danas Specijalna bolnica za rehabilitaciju „Rusanda“, koja je prošle 2017. godine obeležila vredan jubilej - 150 godina postojanja. Od kada je na čelu ove ustanove, v.d. direktorica dr Zorica Ćulibrk, sprovedeno je niz mera racionalizacije, prikupljena su sredstva za obnovu postojećih i podizanje i uređenje novih objekata, a sa ciljem da ova renomirana vojvođanska banja povrati poverenje pacijenata. - Uspeli smo da reorganizujemo posao i rezultat svega toga je da smo u jeku sezone imali 300 pacijenata na stacionarnom lečenju, od toga 2/3 pacijenata koji dolaze preko RFZO. Korisnici banjskih usluga bili su i korisnici PIO fonda, njih 50-tak, a samo na peloidoterapiji oko 450 korisnika. Oko 80% od ukupnog broja lica na lečenju ili odmoru bili su o ličnom trošku. Osim toga, zaposlili smo nove ljude, na taj način „pojačali“ medicinski deo kako bismo mogli da pružamo svoje usluge u ovakvom obimu. Uz podršku Ministarstva zdravlja Republike Srbije na određeno vreme smo primili 15 stručnjaka, lekara, farmaceuta, defektologa, medicinskih tehničara/sestara sa srednjom i višom stručnom spremom, viših fizioterapeuta i radnih terapeuta – izjavila je dr Ćulibrk. Da su pred Banjom „Rusandom“ bolji dani govore podaci da je u aprilu prošle godine obnovljen Drugi paviljon, nakon čega je, zahvaljujući sredstvima obezbeđenim od strane Pokrajinskog sekretarijata za energetiku i lokalnu samoupravu, pre sve-

ga gradonačelniku Grada Zrenjanin, gospodinu Čedomiru Janjiću, Banji dodeljeno pet miliona dinara utrošnih za ugradnju solarnih kolektora za zagrevanje sanitarne vode u zatvorenom bazenu za rehabilitaciju, čime je finalizovana prva faza sanacije ovog bazena.

Potom su prispela sredstva od Pokrajinskog sekretarijata za privredu i turizam, i ponovo zahvaljujući lokalnoj samoupravi, za ugradnju sistema za ventilaciju u tzv. blatnom bloku, u vrednosti oko šest miliona dinara. Trenutno je lokalna samouprava, tj. Grad Zrenjanin konkurisao u istom sekretarijatu u ime Banje, za drugu fazu rekonstrukcije blatnog bloka. Početkom ove godine aplicirano je za EU projekat prekogranične saradnje sa Gradom Zrenjanin kao nosiocem projekta, i partnerima iz Rumunije, za izgradnju inhalacionog parka, svojevrsne Slane sobe na otvorenom, na obali jezera Rusanda. Vrednost projekta je

blizu 750 hiljada evra, od toga 500 hiljada rezervisano je za Grad Zrenjanin i Banju „Rusandu“. Ovim projektom bi trebalo da se obezbedi i kompletna obnova aparata za fizikalnu terapiju. Planira se, da se na temeljima stare zgrade Zdravstva, izgradi jedan verski objekat, za koji se čeka dozvola. U završnoj fazi su i radovi na izgradnji otvorenih bazena, na obodu Banje. Bazeni su tu, nedostaje 30% opreme i realna su očekivanja da ovaj kompleks bude stavljen u funkciju početkom sledeće sezone. U začetku su i pregovori o postavljanju hiperbarične komore u ovoj ustanovi. Banja je postala član Srpsko-iranske privredne komore, zahvaljujući čemu je napravljen nacrt buduće saradnje. Sledeći korak je potpisivanje Memoranduma o dolasku iranskih turista u Banju „Rusandu“. Banja „Rusanda“ se uključuje u sve relevantne projekte opštine Zrenjanin. Njena uloga u projektu EuroVelo Banat pretpostavlja pružanja usluga prenoćišta, rehabilitacije, wellnessa... Česti gosti Banje su i Bird Watcher-i (posmatrači ptica), uglavnom iz Nemačke. Banja „Rusanda“ poznata po lekovitom blatu kojeg, takvog kvaliteta, jedinstvenog fizičko-hemijskog sastava i sa takvim terapijskim učinkom nigde na svetu nema, status najrenomiranije ustanove u zemlji za lečenje i rehabilitaciju najtežih neuroloških, ortopedskih, reumatoloških bolesnika, kao i lečenje i rehabilitacija određenih kožnih oboljenja, neće menjati, ali će paralelno razvijati i zdravstveni turizam, za čega postoje svi uslove. Budućnost Banje „Rusande“ je u povezivanju cele okoline i sela Melenci u jedinstvenu, nedeljivu celinu sa izgrađenom putnom, komunalnom i turističkom infrastrukturom i brojnim turističkim sadržajima. U tom pravcu ide i uspostavljanje saradnje sa mesnim pčelarima, vinarima, rakijašima... Ona je i jedan od osnivača Udruženja „Melenački talenti“, koje okuplja lokalne pisce, kreativce i slikare, a kojima je dodeljen na korišćenje kiosk u banjskom parku.

erjanica vinskog turizma vinskog grada Vršca je gospodin Nikola Cuculj, vinar i veliki majstor Banatskog vinskog reda Sveti Teodor. Danas ne razmišlja o predodređenosti, već o tome da datosti da kreativan koncept koji će ga razlikovati od ostalih. U vinsko-turističkim krugovima važi za nekog ko ne samo da je u tome uspeo, već postavio teško dostižan standard. On sam, sasvim skromno ističe da se ništa nije dogodilo slučajno, već je produkt iskustva i promišljanja. Pre svega jedinstvo porodice, njegove supruge i dvojice sinova, koji su ga bezuslovno podržavali. Po njegovom mišljenju, bez iskustva nema kvaliteta. Svom iskustvu može da zahvali studijskom putovanju u italijansku regiju Emilia-Romagna, u organizaciji Turističke

Vinski igrokaz Nikole Cuculja organizacije Vojvodine, 2006. godine. Sa putovanja se vratio bogat saznanjem da vinski turizam nije samo ponuda dobrog vina, koje se podrazumeva, već higijenski uslovi, korektan prostor, odsustvo kiča, specifična hrana prilagođena okolnostima... I sve su to preduslovi za degustaciju vina, koja dolazi na kraju. Viteštvo u vinskom redu omogućilo mu je takođe niz putovanja po susednoj Mađarskoj, i saznanje da se za ne tako dug period može postići značajan napredak u segmentu vinskog turizma, ako se ima jasan koncept i potrebni uslovu za njegovu realizaciju. Treći činilac, koji je zaokružio ideju danas poznatu kao „Vinski igrokaz Nikole Cuculja“, je profesor, enolog, boem, pesnik, dr Slobodan Jović i njegov način iskazivanja poštovanja prema vinu, kroz pesmu u reč. - Ponuda vina jeste osnova svega, ali nije najbitnija u celom sklopu. Obraćenje gostima kroz stihove i rimu, uz prateći program, koji podrazumeva osmišljene igre prilagođene trenutku, obavezno „bure“ i za one najhrabrije koji se na njega popnu, zaslužena Diploma boema, kojih je za 14 godina, na dan 16. marta 2018 dodeljeno tačno 718, govori o našoj želji da pored prijatnog prostora, prepoznatljivog menija usklađenog sa degustacijom vina, gostima ponudmo jedinstven doživljaj. Imamo hranu, ali nju imaju i drugi. Imamo dobra vina. I drugi imaju dobra vina. Ali, program koji mi nudimo u podrumu Vinarije „Vinik“ imamo samo mi - objašnjava gospodin Cuculj. Nikola Cuculj je kao i većina Vrščana odrastao u vinogradu svoga dede, koji je pred Drugi svetski rat imao svoje vino. U godinama posle rata, njegovi roditelji su imali državni posao,

a vinograd su „ustupili“ državi u zamenu za dečji dodatak. Krajem 60-tih kod oca se budi „vrštanski gen“, i on kupuje vinograd na Vršačkom bregu, gradi vikendicu, mestu na kojem će njegov sin, za vino koje je samostalno proizveo - Rose Hamburg 1992. godine osvojiti zlatnu medalju na takmičenju u Poljoprivrednoj školi Vršac, prvom takvom takmičenju u Srbiji, van Beograda i Novog Sada. Vreme kada stariji sin upisuje Poljoprivredni fakultet, odsek: Prehrambene tehnologije u Zemunu, sa ambicijom da diplomira na enologiji, poklapa se sa vremenom kada je nešto proizvedenog vina moglo i da se proda. - Kupili smo jednu količinu grožđa i u tom vikend-vinogradu pretočili ga u vino, i zahvaljujući tome, iškolovali budućeg enologa. Godine 2004. moj rođak, biznismen, kupuje kuću u centru gradu sa podrumom, i odlučujemo da udružimo kapital i znanje i otvaramo Porodičnu vinariju „Vinik“, prvu i jedinu registrovanu u gradu od 980 podruma, koliko ih je bilo pre 100 godina. U sklopu švapske kuće iz 1900-te, je i podrum, kapaciteta 60 hiljada litara, i vinska sala koja prima 50 gostiju. Sve to, zajedno sa našom filozofijom da moramo da ponudimo nešto što drugi nemaju, rezultiralo je saradnjom sa TO Vršac, Hotelom „Srbija“, turističkim agencijama i dr. turističkim subjektima koji dovode grupe turista da upoznaju

ovaj grad vina, vetra i ljubavi - objašnjava naš sagovornik. Zlatna medalja na Sajmu turizma u Novom Sadu, Povelja Privredne komore Vojvodine za kvalitet usluga, Velika zlatna medalja za BERMETTO - šampion Vinofest 2013., Veliki šampionski pehar za Vržole crveni, TASS - Mađarska 2013., Diploma of Excellence 2013. za brend Banata simbol kvaliteta u Temišvaru, neke su od oficijelnih priznanja koje je osvojila Porodična vinarija „Vinik“. Ne manje značajna su priznanja došla spontano. Npr. od dr Milana Jelića, šestog predsednika Republike Srpske 2006/2007., i predlog da se flašira određena količina vina sa njihovom etiketom, kao reprezentativna vina. Gospodin Nikola Cuculj i danas čuva jednu bocu sa imenom predsednika i grbom RS, iako je bilo onih koji, s obzirom na ograničen broj, nisu pitali za njenu cenu. U knjizi utisaka još uvek se čuva zahvalnost nekolicine pripadnika FBI, koji su se divno proveli u Vinariji „Vinik“. Kupili su nekoliko boca Vržolea i otišli u Hotel Hyatt, gde su odseli. Tamo su naručili isto vino, želeći da na taj način nastave veče, a kada su im rekli da to vino nemaju, izneli su svoje. I kako to pravilo hotela nalaže, platili ne malu sumu, samo da bi ih konobari otvorili. Knjiga utisaka je prepuna ovakvih crtica, posebno priznanje onome ko zaista voli ono što radi.

Poslednji podrumar Tecovog podruma

dlaskom poslednjeg podrumara u zasluženu penziju i promenom vlasnika „Vršačkih vinograda“ kojima je čuveni Tecov podrum decenijama pripadao, uz Marićev i Berov najveći u Gudurici, zatvoren je. Vršačani svesni njegovog značaja, smatraju ga kulturnim dobrom vinske Gudurice i cele opštine, i kažu: „Ne za dugo.“ Vršačko vinogorje nekad je obuhvatalo 10.000 hektara pod vinogradima, danas negde oko 2.000, od kojih preko 1.000 pripada „Vršačkim vinogradima“, koji od februara 2017. posluju u sklopu sistema „Svislajon-Takovo“ Rodoljuba Draškovića. Prvu kolonizaciju Gudurice sproveo je grof Klaudije Florimus Mersi (Claudius Florimund Graf Mercy), godine 1718. imenovan za guvernera Banata. Između 1722. i 1726. u 46 banatskih sela došlo je 15.000 nemačkih kolonista, što je imalo odjek i na ekonomski uspon Banata. Posle Drugog

Branislav Ribić Brale Alzasa. On se naseljava u Gudurici ispod Guduričkog vrha i taj deo brda i danas nosi naziv Tecov breg. Posle nekog vremena porodica Tec se seli u samo mesto, 1871. gradi podrum, koji je u kontinuitetu radio do početka prošle godine.

Ambijent Tecovog podruma turskog rata (1737-1739) u ove krajeve, po preporuci princa Eugena Savojskog, doseljavaju se vinogradari iz Alzasa, Rajnske oblasti, Mozela i Lotarginije, a jedna od prvih familija bila je familija Johana Teca iz

Poslednji podrumar Tecovog podruma bio je Branislav Ribić Brale. Od 1977. godine zaposlen u njemu, naslušao se o usponima i padovima vinogradarstva i vinarstva u ovom kraju, nedaćama i lepim stvarima,

bio je svedok mnogih. Podrum Johana Teca 1998. preimenovan je u „Dvorac prijateljstva“ svečano otvoren u prisustvu francuskog ambasadora jer su na ovom prostoru dobra vina prozvodili i Srbi, i Francuzi i Nemci. Prema svedočenju poslednjeg podrumara, Johan Tec je bio vlasnik najvećeg bureta na Balkanu. Original bačva, napravljena 1871. godine imala je zapreminu od 27.000 litara, ali je 1977. godine pukla, posle čega je smanjena na 26.020 litara. Bila je u finkciji do 1980-te. On ju je lično punio i pio vino iz nje. Iz vremena Teca ostalo je još pet bačvi koje nisu u funkciji ali se mogu videti. Kapacitet podruma, koji je u međuvremnu renoviran je oko 10, a nekada je bio 23,5 vagona. Prosek buradi je oko 5.000 litara. Na svakom je utisnut žig pintera koji je napravio i održavao, odnosno rasklapao, menjao daske i ponovo sklapao bure. Preko žiga pinteri su obezbeđivali sebi naredni posao. Podrumari su danas, kao i nekad prali tu burad. Gospodin Ribić je i sam mogao u svako da uđe i da ga opere čistom vodom, nikada hemikalijama. Poslednjih godina umesto njega to je radio jedan 72-godišnji Slovenac. A da se vino nikada ne pokvari bačva je uvek morala biti puna, u suprotnom vino bi prešlo u vinsko sirće. U podrumu je još jedan raritet - 120 godina star lotvajz, specijalna kolica u kojima se, buradima ne većim od 450 do 500 litara, transportovalo grožđe iz vinograda do prese. U Tecovom podrumu su se držale samo bele sorte: Talijanski rizling, Rajnski rizling i autohtona sorta Kreaca, Kreacer ili po starom, lokalnom nazivu, Banatski Rizling (potekao iz vrste Italijanskog Rizlinga), iz razloga što je celo vinogorje poznato po belim sortama grožđa. Gudurica je multinacionalna sredina u kojoj živi 17 nacija. U njoj ima 30-tak vinskih podruma od kojih je nešto više od desetak registrovano za vinski turizam. Kada je u „Dvorac prijateljstva“ svratila grupa italijanskih turista, iznenađen onim što je ovde zatekao, jedan od njih je izjavio da bi samo od ovog podruma moglo da živi celo selo.

RUMFEST

– sjajna promocija kulturnih i prirodnih vrednosti Srema

Sa svečanosti otvaranja Rumfesta 2018

smi po redu „Rumfest“ održan je na Gradskom trgu u Rumi 2. i 3. avgusta 2018. godine. Festival finih ukusa, dobre kapljice, a nadasve gostoprimljivih i raspoloženih ljudi zalazi sad već u one prepoznatljive i tradicionalne manifestacije kojima se raduje i koje se redovno posećuju. Bogatom programu „Kulturnog leta“ koji nameni za svakog ponešto, manifestacija „Rumfest“ doda onu šarenu, razigraniju notu i pretvori Gradski trg u stecište raznovrsne muzike, ukusa, boja i dobre energije. Dvodnevni i dinamični sadržaji bili su na raspolaganju od jutarnjih časova kada su se u takozvanoj Vinskoj ulici mogli pazariti proizvodi vrednih ljudi ovih krajeva - od vina, meda i kolača, pa do rukotvorina. Kako je već opšte poznato, 2. i 3. u mesecu su i dani kada se u Rumi održava Vašar, pa su svi posetioci manifetacije „Rumfest“ imali priliku da posete i ovu viševekovnu manifestaciju. Predveče je atmosfera poprimila festivalski karakter i kao i prethodnih godina, posetioce „Rumfesta“ su mogli da užuvaju u koncertima domaćih izvođača. Ove godine, Prilika za promociju lokalnih proizvođača i zajedničkim proizvoda naporima Turističke organizacije opštine Ruma i Kulturnog centra „Brana Crnčević“, bila su obezbeđena četiri izvođača. Prve večeri za dobro raspoloženje pobrinuli su se Milan Topalović Topalko i „Balkanika“, dok su drugo veče nastupili Dragica Radosavljević Cakane i Etno grupe „Šara“ i Željko Vasić. Pored Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, pokrovitelji manifestacije bili su lokalna samouprava Opštine Ruma kao i Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu.

Gosti iz Slovenije oduševljeni gostoprimstvom u hotelu Borkovac...

uristička organizacija opštine Ruma je i u okviru manifestacije „Rumfest“ nastavila sa promovisanjem kulturnih i prirodnih vrednosti Rume, ali i sremskog regiona. Zahvaljujući Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija realizovao se projekat „Promocija turističkih resursa opštine Ruma i regiona Srema i podsticanje unapređenja receptivne turističko-ugostiteljske ponude kroz lokalne manifestacije i organizovanu promo turu za goste iz Slovenije“. U dane „Rumfesta“, pored mnogobrojnih gostiju iz okolnih mesta, prstonica Srema je bila domaćin i gostima iz Slovenije koji su u Rumi boravili četiri dana. Gosti iz Slovenije koje su većinom turistički radnicu i novinari boravili su u Rumi od 02. do 05. avgusta i bili su smešteni u hotelu „Park“ (4*). TOO Ruma organizovala je obilaske značajnih spomenika i crkava, upoznala goste sa istorijom mesta i sa turističkim potencijalima i predstavila zabavne sadržaje i gastronomiju kroz manifestaciju „Rumfest“ i obilaske fruškogorskih vinarija. Gosti su imali priliku da posete manastir Krušedol i Carsku palatu u Sremskoj Mitrovici, te su na taj način ...i prijemom i Mačkovim vinima u Irigu „odškrinuli vrata“ zanimljivim mestima za posetiti i u regionu Srema. Takođe, promotivni materijal obuhvatio je brošure opština Srema kako bi gosti mogli da steknu uvid šta je sve vredno što Srem nudi i zašto nas treba posetiti. Upriličen je i prijem u Gradskoj kući gde su posetioce pozdravili predsednik Skupštine opštine Ruma, Stevan Kovačević i načelnik Opštinske uprave Opštine Ruma, Dušan Ljubišić. Nije zanemareno ni ono po čemu je ovaj region prepoznatljiv, a to su gostoprimstvo i srdačnost kao osnova građenja dobrih odnosa i lepih uspomena. Dodata vrednost projektu jeste sprovođenje ideja rođenih na ovom druženju kojima se u TO Ruma unapred raduju.

Skela povezuje Srem i Bačku

Kovilj se, kao u sva vojvođanska sela, ulazi širokom putem sa obe strane nanizanim kućama, koja dodiruju jedna drugu. U Kovilju, koji se nekada delio na Donji i Gornji, a danas ostao jedan jedini, živi oko 4.500 žitelja. Za dolazak u ovo bačko naselje ima više razloga. Jedan je manastir Kovilj, od 1949. godine spomenik kulture pod zaštitom države, posvećen Svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu, koji je prema predanju osnovao Sv. Sava u XIII veku, a pouzdano se zna da je postojao krajem XVI i početkom XVII veka. U manastiru danas ima 30 monaha i jedan je od najbrojnijih u okviru Srpske pravoslavne crkve. Gotovo polovina monaha je visokoobrazovana, ali svi rade na manastirskom imanju od oko 50 ha. Čuveni su po proizvodnji meda od belog bagrema, voćnoj rakiji, konjaku i likeru od oraha. Prave sveće i izrađuju ikone. Manastirski hor neguje tradicionalno vizantijsko pojanje. Na manastirskoj zemlji je i stecište boema, čuvena čarda, „Na kraj sveta“, zatvorena i srušena sredinom maja 2013., adaptirana i ponovo otvorena ove, 2018. godine. Kao i nekada, ovde se i dalje pravi odlična riblja čorba, riblji paprikaši i drugi specijaliteti od friške rečne ribe. Kovilj ima i dve pravoslavne crkve: Crkva Vaznesenja Gospodnjeg (Gornjokoviljska) podignutu 1829. godine; Crkva Sv. apostola Tome (Donjokoviljska), podignuta je 1846. godine. U posedu crkve je i nekoliko vrednih knjiga, kao što su Jevanđelje (XIX v) i Srbljak (XVIII v). U neposrednoj blizini Gornjokoviljske crkve nalazi se rodna kuća velikog srpskog pesnika, advokata, poliglote..., dr Laze Kostića. Kuća nije otvorena za posete, a na spomen tabli na samom ulazu ispisani su njegovi stihovi: „Za narod sve što mogu, sve što smem! Za narod živim ja, za narod mrem“. U Kovilju živi i stvara veliki vojvođanski slikar Giga Đuragić Dile. Razlog dolaska u Kovilj je i Poljoprivredno gazdinstvo Save Graorca, gde se mogu degustirati proizvodi od mangulice i rakija od duda - dudovača. U organizaciji ovog domaćina godima se održava manifestacija „Parastos dudu“. Kovilj ima svoju Fijakerijadu, najveće gnezdo roda na Balkanu i jedno od najvećih legla labudova. Pravi biser prirode, SRP Koviljsko-petrovaradinski rit zahvata površinu od skoro 5.000 ha od Novog Sada do beščanskog mosta. Uvršten je u IBA područje - značajna staništa ptica. Mesto Kovilj čitavim obodom naleže na jedan rukovac Dunava, Arkanj, poznato ribolovno područje. Posetioci mogu iznajmiti čamce kod čarde „Na kraj sveta“ i uživati u prirodi i njenim blagodetima.

Dunavski put Kovilj za razliku od Sremskih Karlovaca sa 35 vinarija, ima jednu, ali vrednu za videti vinariju „Do kraja sveta“, u kojoj se mogu degustirati isključivo kvalitetna suva vina (bela, roze ili crvena) dobijena od sopstvenog grožđa iz vinograda na jugu Srbije (Leskovac 12,81HA, Bujanovac 13,56HA) i sa Fruške gore (Berkasovo 32HA). Po rečima meštana Kovilja, ovo mesto ima sve što treba ali... Nedostaje mu skela koja je do kraja šezdesetih godina prošlog veka prevozila Koviljčane na sremsku, a žitelje Sremskih Karlovaca na bačku stranu. Skelom preko Dunava išli su Koviljčani na pijacu u Sremske Karlovce, petkom poslepodne, a subotom u podne se vraćali. Dok su Koviljčani snabdevali Karlovce poljoprivrednim proizvodima, kupovali od njih vina, Karlovčani su prelazili u koviljsku parohiju gde su imali puno zemlje. Koviljčani kažu da obnavljanje „dunavskog puta“ nije skup poduhvat, s obzrom na to šta se dobija: nov i atraktivan turistički proizvod. Situacija se doduše nešto promenila, pa se Dunav malo „odmakao“ od Kovilja, gotovo osam kilometara, ali tvrde da traktor ima svaka kuća i da je potrebno obezbediti samo gorivo. Njime bi se vukla kompozicija od nekoliko vagončića sa 50 do 60 turista, koji bi mogli ceo dan ili bar deo dana da provedu u ovom lepom okruženju. Ne tako davno skela je saobraćala svakodnevno i bila je deo života ljudi s jedne i s druge strane reke. Žitelji ovog mesta kažu da je nekoliko godina bez čarde „Na kraj sveta“ Kovilj bio manjkav sa ljudima. Danas je situacija mnogo bolja, pogotovo vikendom. Koviljčani su puni nade da će se skela vratiti na Dunav, a njihovo mesto opet živnuti. Skela bi upotpunila turističku ponudu i ovu destinaciju učinila zanimljivijim i pristupačnijim. Kažu da je Kovilj možda „slepo crevo“, mesto iz kojeg nema dalje, ali dok god dolaze rode znači da je pitom kraj predodređen za seoski turizam.

Mesto zagrljaja Dunava i Tise

Dušan Eglendžija

osle razlaza sa Crnom Gorom 2006. godine, Srbija je izgubila slobodan izlaz na otvoreno more. Time se pridružila Mađarskoj, Austriji, Češkoj, Slovačkoj, Švajcarskoj, Belorusiji i drugim evropskim zemaljama koje nemaju izlaz na more i koje su u nedostatku istog razvile turizam na rekama i jezerima. Dušan Eglendžija skiper, predsednik Udruženja nautičara i sekretar u Nautičkom savezu Srbije, sve češće na 1.200 km reke Dunav, gde se na nautičkoj karti nalazi Stari Slankamen, u ulozi „vodiča“ dočekuje turiste sa pričama i legendama vezanim za dve reka. Priču počinje sa Dunavom koji je ovde široka, razlivena reka, te se saobraćaj odvija obeleženim plovnim putem: gledano nizvodno, sa desne strane su postavljeni crveni plovci koji označavaju desnu ivicu plovnog puta, sa leve strane zeleni, koji označavaju levu ivicu plovnog puta. Dunav prolazi Srbijom u dužini od 550 km. Širina Dunava kod Starog Slankamena je nepun kilometar (950 m). Dunav i reka Tisa, koja se kod Starog Slankamena uliva u Dunav, dele ovaj regiona na Srem, Bačku i Banat. Dunav je bogat ribom. U njemu živi 36 vrsta rečnih riba, od toga 20 vrsta belih, ostale su velike ribe: som, smuđ, šaran, štuka, kečiga i dr., i sve jestive. Sportski ribolovci love male ribe štapovima za pecanje, a profesionalni ribari, alasi, kojih u Starom Slankamenu ima tridesetak, mrežama izlovljavaju velike ribe. Oni love u ranim jutarnjim satima i prvi su na pijacama po okolnim mestima. Takođe, svežom ribom snabdevaju i čarde kojih u ovoj opštini ima nekoliko. - Turisti iz razvijenih evropskih zema-

lja nazivaju nas „Poslednjim Mohikancima“ jer još uvek jedemo ribu iz reke. Kod nas Dunav još uvek nije toliko zagađen, pa dunavsku ribu redovno konzumiramo. Povremeno je nosimo na analizu u laboratoriju FINS-a, u Novom Sadu, kojima je potvrđeno da još uvek u toj ribi nema kritične količine nedozvoljenih elemenata, teških metala, fekalnih bakterija i sl. - kaže gospodin Eglendžija. Pejzaž Starog Slankamena krase i adice, rečna ostrvca i tokom leta sprudovi prepuni kupača. U Starom Slankamenu se završava Fruška gora. Nadomak Starog Slankamena reka Tisa beleži nulti kilometar jer se upravo tu uliva u Dunav. Za razliku od Dunava, Tisa je sva u koritu i može da se plovi od obale do obale. Ona je dublja od Dunava i takođe bogata ribom. Najveći primerci slatkovodne ribe su ulovljeni upravo na ovom prostoru. Zabeleženi su ulovi soma preko 100 kg, velikih šarana, smuđa... Krajem maja, kada počinje slobodan lov na šarana, soma, smuđa i štuku, obale reke budu načičkane čamcima i stpljivim i čekanju predanim ribolovcima. Na ušću, Tisa je široka 250 m i deli ovaj regiona na Banat i Bačku, a stanovnike na Lale i Bačvane. Reka Tisa je čista, nezagađena, i na skali od 1 - 10, nalazi se na petom mestu. Ona je tiha, mirna ravničarska reka, sa svega jednim centimetrom pada na jedan kilometar. Ali nije uvek bilo tako. Do XVIII veka, u prolećnim mesecima, kada se otapao sneg sa Karpata, gde se nalazi njeno izvorište, plavila je na stotine hiljada hektara plodnog panonskog zemljišta, i ta zemlja nije mogla da se obrađuje. Od

vremena Marije Terezije započeta je gradnja dolmi i nasipa, i danas je celim tokom, od 980 km ukorićena i ne razliva se, mada nabuja i nivo joj poraste za 4 - 5 metara. Tisa je jedina reka u svetu koja sredinom juna, „procveta“. Ukratko, ovo je fenomen kada tzv. Tiski cvet izlazi iz svoje larve koja je tavorila u rečnom mulju tri godine i izleće na svetlost dana da bi tokom tri dana, koliko traje njegov vidljivi život, zaigrao „ljubavni ples“ i potom umro. Za reku Tisu vezuje se ime Atile Hunskog zvanog Bič Božji, kralja Huna od 434. do smrti 453. godine. Slankamenčani tvrde, i u tome nisu jedini, da je kralj sahranjen baš ovde, u koritu reke. Naime, Tisa se nekada ulivala u Dunav gradeći deltu: jedan krak se ulivao u Dunav kod Sremskih Karlovaca, drugi kod Zemuna, a ovaj kod Starog Slankamena, pregradili su njegovi vojnici da bi sahranili svoga kralja na dnu korita reke sa svim opljačkanim blagom. Potom su ponovo pustili Tisu preko njegovog groba da ga kroz vekove niko ne bi oskrnavio. I danas belosvetski avanturisti dolaze sa najsavremenijim uređajima tražeći zakopano blago. Gospodin Eglendžija kaže da Slankamenčani ne treba ništa da izmišljaju, da su im i priroda i istorija ostavile dovoljno toga za jednu pravu turističku avanturu, dobar provod ili nova saznanja. Veliki izazov su ove dve reke, koja svaka na svoj način pruža dovoljno materijala i za one koji ovde dolaze sa povodom ili bez njega. Uz to, Stari Slankamen ima sve preduslove da iskoristi i nadogradi turističke potencijale, a vreme će pokazati na koji način će to biti realizovano.

Projekat VoBaNISTA

Prof. dr Dušan Mrđa

edovni profesor nuklearne fizike na Prirodno-matematičkom fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, dr Dušan Mrđa, ujedno je i rukovodilac projekta pod nazivom VoBaNISTA - „Noćno nebo Vojvodine i Bač-Kiškuna kao nova turistička atrakcija“, u okviru Interreg-IPA programa prekogranične saradnje Mađarska - Srbija. Predlog projekta je nastao kao rezultat dugogodišnje uspešne saradnje učesnika u organizaciji međunarodnih astronomskih kampova. U projektu sa mađarske strane učestvuje Fondacija astronomske opservatorije iz Baje (Bajai Obszervatórium Alapítvány) kao glavni korisnik projekta, a sa srpske Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu kao partner. Početak realizacije projekta je mart 2018. godine. Njegovo trajanje je 24 meseca. Dr Mrđa ističe da je projekat VoBaNISTA baziran na primeni iskustva iz astronomije i fizike sa ciljem povećanja turističke ponude regiona, Vojvodine i Bač-Kiškuna. - Kroz ovaj projekat Fondacija astronomske opservatorije iz Baje i PMF u Novom Sadu predviđaju niz aktivnosti. Pokušavamo, između ostalog, da ukažemo na problem sve prisutnijeg svetlosnog zagađenja. Light pollution, odnosno svetlosno zagađenje podrazumeva svaku nepotrebnu, nekorisnu emisiju svetlosti u prostor izvan zone koju je potrebno osvetliti (ulice, trga, reklama), do koje dolazi zbog upotrebe neekoloških rasvetnih tela, većinom još i nepravilno postavljenih, a koje loše utiče i na bioritam čoveka, bezbednost u saobraćaju i sl. Našim aktivnostima pokušaćemo da mladim ljudima ukažemo na značaj nauke, fizike i astronomije kada je u pitanju razvoj ljudske civilizacije uopšte, kulturno nasleđe regiona i šire. Putem mobilne opservatorije, koja će biti realizovana tokom druge polovine godine, organizovaćemo nekoliko ekskurzija do područja poput SRP „Zasavica“ i SRP „Obedska bara“, u kojima nam neće smetati gradsko svetlo, a zainteresovanim dati priliku da posmatraju astronomske objekte istovremeno se upoznavajući sa florom i faunom ovih područja. Naši partneri na projektu planiraju da u regionu Bač-Kiškuna izgrade biciklističku stazu sa modelom Sunčevog sistema, gde

Gostovanje na EXIT-u pun pogodak

će tokom vožnje biciklisti imati priliku da se upoznaju sa karakeristikama planeta, njihovom međusobnom udaljenošću... Takođe planiraju izgradnju objekta za opservatoriju kojom će moći da upravljaju sa distance – objašnjava dr Mrđa. Deo projekta koji realizuje PMF odnosi se na mobilnu observatoriju, jednog moderno opremljenog vozila sa savremenim teleskopima za posmatranje i snimanje astronomskih objekata, kao i posmatranje aktivnosti naše matične zvezde, često zanemarenih a koji imaju značajan uticaj na nas, telekomunikacije i sl. Kako bi sve ovo približili široj javnosti PMF, projekatom je predviđeno prisustvo brojnim događajima. Nastupili su na Zmajevim dečjim igrama i najmlađu publiku upoznali sa osnovnim astronomskim pojavama. Od 12 - 15. jula izazvali su veliko interesovanje domaće i strane publike, prisustvom na 18. EXIT-u na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde su na OPENS zoni svake večeri od 21:00 do 24:00 sa dva teleskopa okrenutim prema petoj planeti Sunčevog sistema, gasovitom džinu - Jupiteru i njegovim četiri u nizu postavljenim mesecima, te šestoj planeti Sunčevog sistema, veličanstvenom, opasanom prstenom Saturnu. Dr Dušan Mrđa objašnjava da je krajnji cilj projekta da ove aktivnosti budu nastavljene i nakon realizacije samog projekta, i da se kroz saradnju sa Turističkom organizacijom Novog Sada uvrste kao jedan od novih, interesanatnih sadržaja turistima, koji će ukazati na značaj astronomije, fizike i nauke uopšte, zadovoljiti radoznalost i želju za novim znanjem, te pomoći očuvanju kulturnog nasleđa.

OLIMP Zlatibor - hotel sa tradicijom dobre usluge

Hotel „Olimp“ je prvi hotel u Srbiji koji je dobio energetski pasoš, potvrdu o kvalitetu objekta i enegetskoj efikasnosti, čime je pokazao privrženost ekološkim principima i sofisticiranim tehnologijama radi očuvanja prirodnog okruženja i razvoja lokalne zajednice. Jedna od najvećih atrakcija Hotela „Olimp“ je Wellness & Spa centar HEDONA (1.400 m²), smešten u donjem nivou hotela, Svojim članovima i gostima nudi sledeće sadržaje: - zatvoreni bazen sa regulisanom temperaturom i đakuzijem - teretanu visoke tehnologije - personalizovane programe vežbanja sa iskusnim instruktorima - parno kupatilo, finsku saunu, biosaunu, kaldarijum i tuševe za masažu - veliki izbot masaža, tretmana lica i tela, pedikir i manikir - kvalifikovane terapeute i kozmetičare.

Hotel Olimp raspolaže velikom kongresnom salom kapaciteta 100, i funkcionalnom salom do 30 mesta, kao i višenamenskim VIP salonom. U neposrednoj blizini hotela nalazi se sportska dvorana i nekoliko fudbalskih terena, koji nisu u vlasništvu hotela, ali koje se uvek mogu rezervisati za potrebe sportskih ekipa. O kvalitetu sportskih usluga svedoči veliki broj eminentnih ekipa i reprezentacija koji su bili gosti hotela od njegovog otvaranja 2000. godine. Ponuda Hotelu „Olimp“ ne bi bila potpuna bez pomena restorana internacionalne i domaće kuhinje koji s pravom može poneti epitet hedonistički. Svojim gostima pruža uživanje u jedinstvnom „zlatiborskom zalogaju“, uz široku paletu najboljih domaćih vina. Spoj modernih enterijera i tople, porodične atmosfere, ljubazno i predusretljivo osoblje čine ovaj hotel posebnim.

Turistička ponuda i turistički

Saša Maksimović

Sa smotre paradnih zaprega

elikogospojinski dani ove godine obeležili su značajan jubilej - 25 godina od kada je 1994. godine. grupa Vranjevčana iz Konjičkog kluba “Vranjevo”, u želji da očuva tradiciju vezanu za selo Vranjevo (od 1946. godine u sastavu Novog Bečeju), na dan seoske slave - Velike Gospojine, pokrenula inicijativu za održavanje Revije paradnih zaprega. Četvrt veka kasnije, predsednik opštine Novi Bečej, gospodin Saša Maksimović, govori o značaju ove manifestaciji za privredu gradu i njeno stanovništvo. Po njegovim rečima nesumnjiv je doprinos Velikogospojinskih dana prepoznatljivosti imena Novog Bečeja u svim krajevima zemlje i regiona. Novobečejci, kao pravi Banaćani, ulažu ne mali trud da iz godine u godinu budu što bolji domaćini, ne propuštajući priliku da istaknu da je njihova manifestacija pre svega porodična manifestacija. To pokazuju brojnim programima za najmlađe, poput ove godine 20-te Avlije zabavlije, Dečje ulice i Sportića, u organizaciji Narodne biblioteke opštine Novi Bečej. Da Velikogospojinski dani nisu samo niz večernjih koncerata, govore brojne sve posećenije podmanifestacije, poput Poljo - Fest-a, Etno-bazara, Gospojinskog kotlića, motosusreta, revi-

Arača, neprocenjivo bogatstvo Novog Bečeja

je paradnih zaprega (defilea i takmičenja), a od prošle godine Otvorenih dana Rečne flotile i Ulice zanatskog piva. - Kada je reč o kapitalizaciji Velike gospojine rezultate očekujemo tek u godinama koje slede, u broju novih investicija. Na svaki način se trudimo da prezentujemo naš grad ne smo građanima, posetiocima, već i investitorima, koji bi trebali da vide da Novi Bečej nije samo malo uređeno mesto tamo negde na geografskoj karti, nego i minijaturni centar sveta - kaže gospodin Maksimović. Po njegovom mišljenju, privredni benefit za grad od ove manifestacije je lakše sagledati na žiteljima grada, iako je među izlagačima veliki j broj onih koji nisu iz ove opštine. Svake godine sve je veći broj ugostitelja, zanatlija koji se bave starim zanatima, jer od ovog događaja imaju dobit. Po prvi put na manifestaciji, odnosno Poljo - Fest-u učešće je uzela i JSO - nova fabrika koja se bavi proizvodnjom visoko kvalitetnog devičanskog ulja od bundevinog semena smatrajući je dobrom prilikom da se predstave široj javnosti – objašnjava gospodin Maksimović i dodaje da su Velikogospojinski dani otvorili i neke nove mogućnosti za dodatnu zaradu. Pored postojećeg hotela „Tiski cvet“, u gradu se svake godine otvaraju novi, kategorizovani i registrovani smeštajni kapaciteti. S obzirom na sve veći broj posetilaca (prošle godine broj od 200.000, ove godine je premašen) koji odlučuju da isprate sve dane manifestacije, ovaj trend će se nastaviti. - Ne radi se tu samo o ugostiteljstvu i trgovini, već i o etno turizmu, kulturnom turizmu... Smatram da svi mogu da nađu svoje mesto, a lokalna samouprava je tu da im pomogne da ostvare subvencije od države, pokrajine i lokalne samouprave ali, sami građani moraju da imaju inicijativu – naglasio je gospodin Maksimović. Velikogospojinski dani u Novom Bečeju svake godine potvrđuju zašto su jedna od najvećih i najbezbednijih porodičnih manifestacija u regionu. Dobra organizacija i odličan provod tokom ččetiri dana hvalili su svi oni koji su tih dana posetili Novi Bečej i uživali u fešti na najlepšem keju na Tisi.

potencijali Novog Bečeja

ako su Velikogospojinski dani najveća, Novi Bečej nije grad samo jedne manifestacije. U ovoj opštini se tokom cele godine ređaju dešavanja. Zaživela je i jedinstvena turistička zimska atrakcija - takmičenje u pecanju manića, Manić - Tisa 63. Nije ni čudo jer su organizatori, Klub ljubitelja reke Tise iz Novog Bečeja, osetili kockicu mozaika koja nedostaje, i gradu ponudili raritetan događaj. Poznato je naime, da „tiski bakalar“, kako ovu ribu zovu, obitava u hladnim severnim morima Skandinavije, posebno u Severno ledenom moru i u našoj zemlji, na prevodnici na reci Tisi kod Novog Bečeja. Lokalna samouprava je svesna da potencijal reke, kojom se Novobečejci toliko ponose, nije do kraja iskorišćen. U završnoj fazi je i priprema dokumentacije za izgradnju teretnog pristana na Tisi, koju Novobečejci smatraju glavnom ulicom grada. Još uvek nije u planu izgradnja turističkog pristana. Problem je u prevodnici, koja nije osposobljena da prima srednje i veće kruzere, koji bi pristajali u gradu. Novi Bečej ima svoju tvrđavu, jednu od tri grada u Vojvodini (uz Petrovaradinsku i tvrđavu Bač). U ovom utvrđenju na pešćanom ostrvu na sredini Tise, samo kilometar od centra grada, koja se prvi put pominje krajem XI veka, nalazila se skela i posada koja je naplaćivala skelarinu i kontrolisala plovidbu rekom. Srušena je u martu 1701. godine. Tu je i 12 kilometara od Novog Bečeja udaljena Arača, ostaci srednjovekovne romaničke crkve, ali čija je istorija mnogo duža, u kojoj je ove godine prvi put održana jednodnevna manifestacija, „Srednjevekovni piknik“ sa ciljem oživljavanja vremena u kome su vođene bitke presudne za život ljudi sa ovog podneblja. Od potencijala Novog Bečeja izdvajaju se i Žitni magacin, tri puta veći od onog u Novom Miloševu, za koji je urađen idejni projekat rekonstrukcije i, zbog ozbiljnosti posla i potrebnih finansijskih sredstava, u narednih pet do deset godina očekuje se njegovo obnavljanje. Prošle godine lokalna samouprava je započela obeležavanje kuća poznatih ličnosti, stanovnika Novog Bečeja. Lane je postavljena bista Josifa Marinkovića, braće Nikole i Slavka Simića, Ognjeslava Kostovića, jednog od prvih konstruktora funkcionalne podmornice i helikoptera, koji je živeo u prvoj kući do zgrade današnje opštine, u čiju čast je u Sent Petersburgu otvoren muzej. Početkom 2014. Zavod za zaštitu spomenika Zrenjanin, proglasio je Prostorno kulturno-istorijsku celinu „Stari centar Vranjevo“ za kulturno dobro. Na tertoriji Novog Bečeja nalaze se arheološki lokaliteti naselja iz neolitskog perioda Matejski Brod i Borđoš. - Sve ovo, uključujući i industrijsku zonu koju intenzivno razvijamo, nastojimo da Novi Bečej učinimo, da pored ekonomske stabilnosti bude i lep, uređen, i kao takav magnet za turiste. Potrudićemo se u narednom periodu naglasimo aktivnosti u domenu kul-

turnog turizma, za šta će biti potrebna sredstva, podosta truda i volje svih Novobečejaca - rekao je gospodin Maksimović. I za kraj jedan kuriozitet. Ukoliko se postigne dogovor sa jednom privatnom kompanijom, vlasnikom dela zemljišta koju bi ustupio opštini, Novi Bečej bi u dogledno vreme mogao da dobije i jezero. To bi sigurno donelo ozbiljni razvitak ovoj opštini, koja je u svakom pogledu, za primer.

KZN na Tisi najavljena Gospojina 2018

Veliko interesovanje za obilazak Rečne flotile Vojske Srbije

Manić Tisa 63 - jedinstvena zimska manifestacija

Biseri narodnog stvaralaštva na konjski pogon Kikindska SUVAČA

aroška legenda kaže da su bake plašile svoje znatiželjne unuke da u njima žive zle veštice, kako bi suzbili njihovu radoznalost i kako se ne bi povredila. Godine 1847. u Velikokikindskom dištriktu zabeleženo ih je 252, samo u Kikindi 51. Danas je ostala jedna jedina, a reč je o SUVAČI, tzv. suvom mlinu koji je za mlevenje žitarica koristio živi rad. SUVAČE su zamenjivale vodenice i vetrenjače, a umesto vode i vetra, kao pogonsku snagu koristile konje. Prednost SUVAČA je bila što nisu bile uslovljene prirodnim faktorom i mogle su da budu podignute na bilo kojoj lokaciji. U Kikindu je, u novoizgrađeni objekat prenet stari mehanizam kupljen u Padeju 1899. godine. Do Drugog svetskog rata SUVAČA je bila u vlasništvu lokalnih zadrugara. Pred početak rata prodata je Nemcu, Gašparu Krimeru, a 1945. godine nacionalizovana, kada je i prestala sa radom. Od 1951. godine pod zaštitom je države, a 1990. je i zvanično proglašena spomenikom kulture od izuzetnog značaja. Danas je u vlasništvu opštine, pod ingerencijom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture - Beograd. Kada je reč o programskim sadržajima, pod okriljem je Narodnog muzeja iz Kikinde. Za kikindsku SUVAČU se može reći da je pravi biser narodnog graditeljstva. Ona se sastoji od tri dela: od krovnog piramidalnog dela, mlinarevog prostora i mlinareve sobe. Centralni kružni objekat sastavljen je od 14 opekom zidanih stubova koji nose dominantnu krovnu konstrukciju i u njemu se nalazi najvažniji deo SUVAČE, veliko kolo (točak) raspona oko 15m, obima oko 45, a visina u centru piramide 8,55m. Veliko kolo je sa 12 paoka učvršćeno za centralnu valjkastu osovinu postavljenu vertikalno, koja se zove popa. Na rubu kola, sa 516 drvenih zubaca, sistemom zupčanika prenosila se energija na dva para kamenja za meljavu. Taj mehanizam su pokretali konji, dok se meljava vršila u mlinskom delu. U krizna vremena, veliko kolo pokretali su ljudi. U taj sistem bio je upregnut najmanje jedan, a najviše šest pari konja, koji su vođeni od strane goniča konja, po utvrđenoj stazi od cigala često posutoj peskom, jer su to bili uglavnom siromašni ljudi, pa su dovodili nepotkovane konje. U SUVAČI nije bilo konja, pa svako ko je želeo da samelje žito morao je da dovede svoj par konja (ili da iznajmi), a svaki par morao je da ima svog goniča. Najinteresantnije je što su konji preko krova „spuštani“ u suvaču, jer drugog ulaza nije bilo. U suvači su stalno radili mlinar i gonič konja. Jedan par konja je za sat vremena mogao da samelje 100 kg žita. Kažu da je ukus hleba od žita samlevenog na taj način bio odličan i visokog kvaliteta. Pored žita, u SUVAČI su se mleli paprika, biber i cimet. Krovna konstrukcija SUVAČE je prvobitno bila prekrivena biber crepom, proizvedenom u ciglani koju je1866. godine osnovao Mihael Bon (Mihael Bohn), rodonačelnik ciglarstva i creparstva na ovim prostorima. Pri konzervatorskim i restauratorskim radovima 1990. i 2013. godine zamenjen je i crep, ovoga puta iz „Toze Markovića“, fabrike za proizvodnju keramičkih pločica i crepova, naslednice Bonove ciglane. Kikinđani smatraju da je njihova SUVAČA, ne samo jedan od simbola njihovog grada, već da ima ogroman kulturni, istorijski, a pre svega emotivni značaj, posebno za nešto starije stanovnike ove banatske varoši.

MLJAČ u Bačkom Petrovcu Još jedan sačuvani, veoma redak primerak narodnog graditeljstva zavrđuje pažnju. To je MLJAČ - KUDELJARA u Bačkom Petrovcu, 1998. proglašena za spomenik kulture. MLJAČ je situiran u ulici Hviezdislavova 16, na privatnoj parceli i u privatnoj je svojini. Objekat je iz 1864. godine, kružne osnove, prečnika 12,35m, formirane od deset zidanih stubova visine 1.75m koji nose strm, kupasti krov pokriven biber crepom. Centralni stub visok je 3,70 m, širine 28x28cm „sa proširenjima na mestu gde kroz njega prodire osovina oko koje rotira kamen. Ceo mehanizam su pokretali konji, koje je terao čovek, obavezno muškarac, sedeći na kraju horizontalne grede. Pri jednoj obradi kudelje, konji su terani četiri sata, a često se radilo i danju i noću“ - piše etnolog, Nada Vuletić, još davne 1972. godine. Danas je mehanizam u dobrom stanju, dok je krovna konstrukcija oštećena. Muzej vojvođanskih Slovaka se stara o ovom spomeniku kulture. Sadašnjem vlasniku predlaže se otkup i premeštanje objekta na novu lokaciju, pored najstarije kuće u Petrovcu u Ulici Branislava Mokića, uređene kao etno-muzej, takođe pod zaštitom države. Direktorica Muzeja vojvođanskih Slovaka, gospođa Anka Seč-Pinćir kaže da je urađeno idejno rešenje za realizaciju ovog projekta i da su neki budući planovi, da se posle premeštanja izvrši neophodna revitalizacija ovog objekta, kako bi bio dostupan javnosti, što zahteva značajna ulaganja.

Nova pešačka staza u Rudnici do izvora Vode Svetog Save

a devet kilometara od Raške i osamanest od Pančićevog vrha na Kopaoniku, nalazi se Mesna zajednica Rudnica. Poviše sela, na bregu Borovik, postoji u steni šupljina sa vodom koja nigde ne otiče. Taj izvor se naziva „Vodom Svetog Save“ i do kojeg je donedavno, iz sela Rudnice, bio gotovo nemuć pristup. Kao i o svako sveto mesto i o ovom postoji priča. Vraćajući se sa nekog putovanja u manastir Studenicu, Sveti Sava je odocneo i naišavši na jednu pećinu rešio da u njoj sačeka rađanje novog dana. Sledećeg jutra, svršivši molitveno pravilo rešio je da krene dalje, ali pošto je bio žedan, pomolio se Bogu da nađe kakav izvor vode kako bi se okrepio. Na njegovu molitvu, nedaleko od pećine u kojoj je konačio, u steni se pojavi izvor vode. Narod je ovu pećinu krstio imenom „Konačište Svetog Save“, a izvor „Vodom Svetog Save“. Smatra se da je voda sa ovog izvora lekovita jer ju je lično Sveti Sava blagoslovio. Zapisano je da su od tada, svakog mladog petka i nedelje nevoljni odlaze na to mesto tražeći pomoć od glavobolje i okobolje. Za Savindan i Đurđevdan kod te vode meštani Rudnice i okolnih mesta saboruju. Mesna zajednica Rudnica je, zbog značaja ovog mesta za meštane i ceo ovaj kraj, pokrenula inicijativu da se do vrha Borovika izgradi pešačka staza, kojom bi se moglo doći iz centra sela, a ne kao do sada okolnim putevima i bočnim stazama. Uz veliku pomoć Turističke organizacije Raška, završena je pešačka staza duga oko 900 metara, sa odmorištem, putokazima i tematskim tablama. Zbog toga što je staza zahtevna izgrađeno je odmorište, da posetioci mogu da se odmore i okrepe. Duž staze postavljeni su putokazi i informativne table kako bi posetioci uvek znali koliko su prešli i na kojoj se nadmorskoj visini nalaze. Pored toga, postavljeno je deset tematskih tabli na kojima su fragmenti iz života i dela Svetog Save. Informativne table su

ispisane na spskom i engleskom, dok su tematske table, za sada samo na srpskom jeziku. - Ovom pešačkom stazom smo i mi, sa strane Rudnice, dobili mogućnost da na lakši način dođemo do ovog finog mesta za odmor i uživanje. Osim svete vode i pećine na vrhu Borovika, grupa vernika je pre nekoliko godina, uz blagoslov crkve, kako bi zaštitila ovo mesto, podigla metalni Krst, visok šest i horizontalnim krakovima od četiri metra. Tu se okupljamo svakog 27. januara za Dan Svetog Save, kada se meštani zorom bude, neki čak i odmah posle ponoći hitaju da se umiju svetom vodom, jer se veruje da će cele godine imati sreću. Okupljamo se i na Đurđevdan, 06. maja, kada svetkuje-

mo onako kako dolikuje na ovaj veliki praznik - objašnjava gospodin Srećko Lazarević, predsednik MZ Rudnica, i dodaje, da je ovo još jedan lokalitet na Kopaoniku, na kojem će turisti imati šta da vide i na koji će rado dolaziti, i koji će biti uvršten u turističku ponudu ovog planinskog centra.

Gde se jede najbolja riblja čorba?

eč čarda, koja se danas koristi samo u mađarskom, srpskom i hrvatskom jeziku, potiče iz persijskog i označava četiri stuba. Čarde su se još od srednjeg veka na našim prostorima nalazile na drumovima i pored reka i bile svratište za odmor i osveženje. Čarde duž puteva su izgubile nekadašnji značaj zbog brzine putovanja, ali su zato sve atraktivnije one na reci. Najveći broj ovih objekata specifičnog ugostiteljskog miljea očuvan je na potezu od Bačkog Monoštora do ušća Save u Dunav kod Beograda. Priča o vojvođanskoj gastronomiji nepotpuna je bez čardi i specijaliteta u njenoj ponudi. Riba je od davnina zauzimala značajno mesto u ishrani stanovnika ovih prostora, kako zbog velikog broja reka, kanala i jezera tako i iz verskih razloga. Na vojvođanskoj trpezi najzastupljeniji je šaran, a omiljena su i jela od smuđa, soma, štuke, tolstolobika, deverike, kečige, linjaka… Riblje čorbe i riblji paprikaši neizostavan su deo jedinstvene gastronomske ponude Vojvodine. Oni su lična karta svih čardi duž Dunava i Tise, kroz Bačku, Banat i Srem. Riblje čorbe se razlikuju od ribljih paprikaša uglavnom po gustini, možda po ljutini, ali ne mora uvek da bude tako. I riblja čorba i riblji paprikaš se služe obično uz domaće rezance, najčešće trgančiće. Ova jela se kuvaju u kotliću pred gostima, koji su opijeni mirisom i pre no što stignu za njihovu trpezu. Podeljena su mišljenja ko kuva najbolju riblju čorbu (paprikaš). To je i teško razlučiti jer su standardi od Bezdana do Zemuna drugačiji. Ali je sigurno da bi riblja čorba (paprikaš) mogla da bude deklarisana za vojvođanski specijalitet. Od Apatina do Kladova, kuvaju se različite čorbe. U Apatinu se kuvaju paprikaši u koje se stavlja luk, so, paprika, voda, i naravno riba, a tajna je u idealnom odnosu tih sastojaka. Od Bačkog Novog Sela do Beškinog mosta se kuva nešto između čorbe i paprikaša, a prema Banatu retke, blede čorbe, ne manje ukusne. Sve je stvar ukusa. Ipak, smatra se da se u Vojvodine najbolja riblja čorba kuva od Bezdana i Apatina do Novog Sada. Neki kažu da na čorbu treba svratiti u čardu „Andrić“ u Sombor, drugi „Kod Braše“ u Begeč kod Novog Sada, ili „Šebešfok“ na Velikom Bačkom Kanalu kod Bačkog Monoštora, „Sidro“ u Beškoj... Svako ima svog favorita. Zlatno pravilo u pripremi riblje čorbe (paprikaša) je da njome

dominira šaran (70%) da bi čorba dobila određenu gustinu i masnoću, zatim 10% ribe sa dna (mrene, kečige, soma i dr.), i isto toliko površinske ribe (štuke ili deverike). Za čorbu je dobar i tolstolobik, pošto je jako zdrav. Sivi ribnjački je ukusniji i bolji za čorbu, a beli je mnogo zdraviji jer sadrži najviše omega-3 kiselina. U čorbu se stavlja i 3% iznutrica (ikre i mleč), zaduženih za gustinu. Osim ukusa, boje, gustine jako je važan i miris, a to se može dobiti samo idealnim odnosom šarana, soma, štuke... Ako se pretera sa štukom, njen miris dominira čorbom, a to nije dobro. Za riblju čorbu je takođe važno da miriše na ribu, a ne na začin ili nešto drugo, kažu iskusni kuvari.

Čarda Aquadorija u Petrovaradinu Za one koji nisu ljubitelji ribljih specijaliteta čarde nude širok spektar jela domaće kuhinje, roštilja, raznih vrsta pita i gibanica... Nezaobilazan deo posete čardama je i degustacija fruškogorskih vina. Uz ribu se preporučuju bela vina, od autohtone, regionalne ili novostvorene sorte i to iz nekog od sedam vojvođanskih vinskih rejona, odnosno petnaest vinogorja i tri oaze. Neke od najpoznatijih čardi sa ovih prostora, osim pomenutih su “Pikec”,“Velika čarda”, “Čarda kod carine” u Bezdanu, čarda “Harčaš” i “Zlatna kruna” u Apatinu, čarda“Dunavac”, “Bata Pežo” u okolini Novog Sada, „Aqua Doria“ u Petrovaradinu,“Naša čarda” i “Pasent” u Sremskim Karlovcima,“Bašta pustolova”Stari Banovci, “Priča”- Novi Banovci... Spisak krnj, izveden bez reda. Dobar šlagvort za novu priču o čardama.

Petar Lapu Braša

edna od najlepših priča o pripremanju specijaliteta od sveže ribe iz Dunava, kazuje se svakodnevno na „Čardi kod Braše“ smeštenoj u Begeču, odmah uz Dunav, kraj puta za pristan skele, koja putnike s bačke strane Dunava prenosi na sremsku obalu i pored rukavca naslonjenog na park prirode „Begečka jama“. - Za Čardu, priznanja koja dobijamo što od naših korisnika, što od institucija poput Privredne komore Vojvodine („Kapije uspeha“ i plakete - najvišeg priznanja za kvalitet usluge u kategoriji čardi u 2017. godini u Vojvodini), predstavljaju nagradu za dugogodišnji rad i doprinos turizmu i ugostiteljstvu, kao i animaciji domaćih i stranih turista svih godina starosti i profila, privrednika, umetnika, sportista i drugih, bez obzira na njihovu ekonomsku moć. To je za sve nas podsticaj da našim naslednicima, koji su na ovaj način motivisani da nastave ono što su njihovi preci započeli, počev od ribarstva, ugostiteljstva, turizma i da ono što smo moja supruga Seka i ja počeli, postane tradicija, a Čarda ostane čvrsta i stabilna porodična firma - rekao je Petar Lapu Braša, vlasnik „Čarde kod Braše“. „Čarda kod Braše“ posebno je prepoznatljiva i nadaleko poznata po kvalitetu ribljih specijaliteta u kojima gosti uz kvalitetnu uslugu osoblja mogu da dožive nezaboravan doživljaj. Dalji razvoj i unapređenje rada, porodica Lapu, vidi u nekoliko pravaca. Na prvom mestu je poboljšanje infrastrukture oko čarde - izgradnja parkinga, javnog sanitarnog čvora, sportskih terena, spoljnih tuševa. - Drugi pravac razvoja Čarde, ticao bi se nastavka učenja i pripreme novih tehnologija i znanja u turizmu i ugostiteljstvu, kako u tehničko-tehnološkom smislu, tako i u unapređenju ljudskih potencijala, jer oni su osnov svega. Ovde mislim na unapređenje znanja i veština naših naslednika u poslu, koji su se dobro uklopili u dosadašnji rad Čarde, ali i na zaposlene i njihov odnos prema korisnicima usluga - naglasio je Braša. Dodao je iza dugogodišnjeg postojanja Čarde, stoje sati mukotrpnog rada, uspona i padova, samostalnog ulaganja, nakon čega je došlo i do podrške države, zbog čega su im, kako kaže Braša, priznanja još draža.

- Na vreme smo shvatili da je ulaganje u ljude kojima si okružen i sa kojima radiš, najveći kapital. Ulaganje u njih, vratilo nam se vrednoćom i odanošću kuvara i konobara, koji su kod nas veoma dugo - sa ponosom je istakao naš sagovornik. U svom predanom radu, Braša je sa svojom suprugom, pokazao i svojoj deci, Jelici i Jovici, da se samo prijateljskim i iskrenim odnosom prema gostima, sa jasnom vizijom i stalnim usavršavanjem, može pozicionirati na turističkoj mapi jedne regije. Negujući ljubav prema ribolovu i ugostiteljstvu, Braša je konstantno učio, upoznavao cenjene ljude iz ugostiteljske delatnosti ovoga kraja i usavršavao se. - Učili smo od starih majstora u ribarstvu, ugostiteljstvu i turizmu, od ljudi iz struke, od nauke uzimali šta nam je trebalo. Ja sam završio Fakultet fizičke kulture i na taj način, stekao znanje iz biologije, fiziologije, kulture i sporta, što mi je mnogo pomoglo u bavljenju ovim poslom. Svoje radnike vremenom sam naučio ozbiljnom pristupu ovom vrlo teškom poslu. Doživotno učenje nešto je što ti pruža mogućnost da se prilagodiš svakom vremenu i svakom čoveku -rekao je Braša. Mladima, i svojoj deci, savetuje da se izdignu iznad problema, da ne beže od njih, već da ih rešavaju. - Poruka mladima je da, u našoj delatnosti, gost mora da se poštuje. Ne sme da se zaboravi da gosti za svoje novce, mogu da odu gde hoće, a naše je da ih zadržimo baš kod nas. Kvalitetna usluga u našoj branši podrazumeva da gost bude odmah primećen, od srca uslužen za oko lepom i zdravom hranom, uz najviši nivo kulture i poštovanja - naglasio je Braša. Za kraj, otkrio je tajnu uspešnog poslovanja - rad, red, kvalitet i uzajamno, međuljudsko poštovanje.

Čarda kod Braše

sinonim za vrhunsku riblju čorbu i specijalitete od ribe

Cipovka - hleb koji je obeležio K

jedno vreme

rajem 2017. godine, dokumentarni film „CIPOVKA - hleb koji se smeje na mesec”, novinarke RT Vojvodine, Jelene Vukmanović, podsetio je na jednu vrstu hleba koja se može videti tek kod po nekog domaćina, reprezenta narodne tradicije. U ovom višenagrađivanom filmu

sačuva veštinu spravljanja CIPOVKE. Sentimentalni prema stvarima koje prolaze i nestaju, ova dvadesetominutna saga ispričena i kroz druženje u „EU Info Point-u“, u godni evropskog kulturnog nasleđa, objasnila je mnoge nepoznanice, isprovocirala brojna pitanja, među kojima i ono koje se sa zebnjom

znalački je i sa merom korišćena arhivska građa pohranjena u depoima TV Vojvodine, od 1975., do 1989., koju je sakupila Irena Nemet Tucakov iz emisija u kojima se pominje ova vrsta hleba: kako se mesila u Pekari „Šovljanski“ i „Ciginoj pekari“ iz Kovilja, kako su to radili u domaćinstvu u Ruskom Krsturu, Gložanu; kako Dan Sv. Ištvana (17. avgust), koji je ujedno i Praznik belog hleba, obeležava mađarska zajednica, a kako to rade Bunjevci na svom velikom prazniku Dužijanci i slovačka zajednica za vreme velikih poljskih radova, koji okupljaju celu porodicu. Film je svojevrsna oda CIPOVKI, o njenom socijalnom statusu tokom prošlog veka, od kultno-ritualnog do vazdašnjeg. Filmu je prethodila knjiga Dimitrija Vujadinovića (Službeni glasnik, 2016), napisana iz potrebe da

postavlja: „Možemo li je sačuvati?“ To je hleb koji se ručno mesi i peče u peći „na otvoren plamen“ na šapurike. CIPOVKA je starinski jednostavan hleb, napravljen od vode, brašna, kvasca i soli. Bez aditiva. Tri puta se testo mora „premešavati“, dva puta ostaviti da se odmori, a pre nego što se loptice od testa loparom ubace u peć, umiju se uljem i nožem zaseku na jednu stranu. Ispečene izgledaju kao da se smeju. Na mesec, zato što se hleb peče noću. Po suncu pekari spavaju. Jedina pekara u Vojvodini i Srbiji koja zvanično u svojoj ponudi ima CIPOVKU je Pekara „Šovljanski“ iz Kovilja, kraj Novog Sada. Pekara sa tradicijom od 200 godina nedavno je promenila vlasnika. Dragana Jovičin, nova vlasnica ove pekare namerna je da, u skladu sa nastalom situacijom promeni ime pekare,

ali da zadrži proizvodnju ove vrste hleba. U pekari se, između ostlog, može kupiti CIPOVKA od 600 grama i kilogram i dvesta grama po ceni od pedeset pet, odnosno sto deset dinara, a po porudžbini i CIPOVKE od dva, tri kilograma i veće. Po njenim rečima CIPOVKA je hleb sa ovog podneblja, jer se pravi samo u Vojvodini i nigde više u svetu. CIPOVKA ima tradiciju dužu od 300 godina i specifična je jer se, kao i nekada, sve radi ručno, i zahteva pravo majstorstvo. I danas, kao nekada, CIPOVKA se isključivo peče u peći „na otvoreni plamen“. I upravo je „otvorni plamen“, koji Zakon iz 1995. godine ne prepoznaje, stao na put masovnijoj proizvodnji CIPOVKE, a kao što je poznato, bez šapurika, zaslužnih za ovaj plamen, nema ni CIPOVKI, njenog karakterističnog mirisa, karamelizirane korice i kiselkastog ukusa. Malo zbog tradicije i nostalgije za „ponosom ovog prostora“, malo zbog ličnog odnosa prema kvalitetu „belog ‘leba“ bez aditiva, koji je mogao da se troši i celih nedelju dana i opet bude svež i ukusan, ova mlada žena preuzela je na sebe odgovornost da nastavi njegovu proizvodnju i obezbedi naslednika.

CIPOVKA sa značenjem „malog hleba od pšeničnog brašna“, pominje se još u XVIII veku. Pretpostavlja se da naziv CIPOVKA potiče od mađarske reči „cipó“ u značenju vekna, a ova od latinskog „zippula“ sa značenjem pljosnat kolač.

Zemaljski život u duhovnom okrilju manastira Studenica

a desnoj obali reke Studenice, na 39 km od Kraljeva, opasan visokim zaštitnim zidom, uzdiže se manastir Studenica, zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, utemeljivača srednjovekovne srpske države. Podignut 1190-te, bio je važan duhovni centar sa ogromnim uticajem na kulturni i društveni razvoj srednjovekovne Srbije. Od 1986. nalazi se na UNESCO-voj listi svetske baštine. U njemu se nalaze i mošti velikog župana, Prepodobnog monaha Simeona. Pored manastira Studenice, na levoj obali istoimene reke, na 1.000 m nadmorske visine, smeštena u krečnjačkim stenama nalazi se Gornja isposnica Svetog Save, u kojoj je Sveti Sava, po predanju, pisao Studenički tipik. Do ozidanog pećinskog kompleksa u vertikalnoj litici planine Čemerno vodi uski drveni mostić. Tik uz isposnicu je i crkva Pridvorica iz XII veka posvećena sv. Đorđu. Par kilometara niže, u šumi, na putu za isposnicu nalazi se tzv. Donja isposnica. Na desnoj obali reke Studenice, nalazi se prirodni fenomen - drvo ljubavi, dve bukve spojene poprečnom granom. Nedaleko od živopisne klisure reke Ibar, planinska reka Studenica, duga nepunih 60 km, jedna od najčistijih u Srbiji, gradi svoju klisuru. Nastala spajanjem Crne reke i Studenca, u gornjem toku obiluje mnogobrojnim brzacima, slapovima i po nekim virom. Uzvodno od manastira, reka je zanimljiva za sve ljubitelje ribolova na potočnu pastrmku. Bogatstvo krajolika dopunjuju i žubor bujičnih rečica koje se slivaju niz planine Čemerno i Goliju. Na području manastira Studenice živi pčelar, Rade Perišić. Njegova kuća nalazi se na 650 metara nadmorske visine. Dva pčelinjaka sa 50 pčelinjih društava, jedan u okviru okućnice, drugi na Goliji (1.000 mnv) ispod Rudna, godišnje donesu oko tone, nekada malo više nekada malo manje, što livadskog što šumskog meda. Šumski med je, kako objašnjava gospodin Perišić, redak i pojavljuje se jednom u nekoliko godina. Tražen je zbog lekovitosti, a ove godine zbog lošeg vremena ga neće biti, ili će ga biti u veoma malim količinama. Osim meda porodica se bavi uzgojem voća, koje nije tretirano nikakvim hemijskim sredstvima, niti veštačkim đubrivom, samo stajnjakom. Proizvode još i sir, kajmak, rakiju i povrće. - Vodio sam se logikom pravog srpskog domaćina da ljude treba dovesti na kućni prag. U moje domaćinstvo svraćaju kupci iz Beograda, Valjeva, Novog Sada, Kule, Novog Pazara, Kraljeva, Raške, Smederevske Palanke. Sa godinama, oni postaju prijatelji kuće, imaju mogućnost smeštaja, ali im te usluge ne naplaćujemo. Upoznati sa surovim uslovima života i načinom privređivanja moje porodice, na takvoj konfiguraciji zemljišta da je rad bilo kakve mašine nemoguć, i da uglavnom sve obrađujemo ručno, iskoriste vreme boravka i pomažu mi u obavljanju nekih poslova

- objašnjava gospodin Perišić i dodaje da je sada ovaj način poljoprivrede, na prirodan način i ručno, u trendu, jer se postiže maksimalan kvalitet. Kao i svaki pravi srpski domaćin ne razdvaja proizvodnju za porodicu i tržište, već sve proizvodi na isti način.

Rade Perišić U svemu što radi ima podršku i pomoć supruge Slađane, tako da ovde nije reč o teškom životu ljudi koji su smogli hrabrosti da ostanu na svojoj dedovini i danas se zbog toga kaju. Porodica Perišić je jedna srećna i zdrava porodica. Njihove dve ćerke završile su fakultete. Ostala je najmlađa, učenica završnog razreda osnovne škole. Gospodin Perišić je upisao fakultet Turizam i ugostiteljstvo i napustio ga. Danas se na neki svoj način bavi i jednom i drugim, ali u svojoj kući. Smatra da bi turizam mogao da zaživi u ovom kraju, da privuče goste čudima duhovne i prirodne lepote. U obilasku svetih mesta, uz branje šumskih plodova, jagoda, borovnica, gljiva posetiocima pomaže da nađu svoj mir. Ali, kao da sve ove blagodeti, kulturna dobra i bogata priroda, nije dovoljno. - U Osnovnu školu „Stefan Nemanja“ u Studenici, školske 1964/65, upisano je 624 đaka. Na kraju školske 2017/18. bilo je 86, a prvog septembra je upisano 80 đaka, jer je više izašlo osmaka nego što polazi prvaka. Način života na ovom području učinio je da većina meštana napušta svoja ognjišta. Oni najudaljeniji od reke, sa najviših planinskih područja, prvi su morali da pođu. Za njima su krenili oni malo niže, pa do same obale reke, rekom dalje, do nekog novog odredišta. Jeste surovo, ali istinito - kaže gospodin Perišić, koji smatra da bi razvoj turizma, za njega jedne od najsnažnijih formi komunikacije, mogao dosta toga dobrog da donese ovom kraju.

Za sve iz jednog špajza

nteresovanje za zdravu hranu u Srbiji iz godine u godinu raste. Mediji su prepuni saveta i priča o benefitima eko, bio iliti hrane proizvedene po organskim principima. Sve je više i potrošača koji se opredeljuju za proizvode iz bio bašti. Međutim, nije se daleko odmaklo u nastojanju da se hemijski tretirana konvencionalna proizvodnja zameni veoma strogo kontrolisanom zdravstveno bezbednom hranom, bar kada je reč o površinama na kojima se gaji. Iako se o poljoprivredi govori kao razvojnoj šansi, posebno kada je reč o organskoj proizvodnji, u Srbiji je pod ovom proizvodnjom svega 0.4% zemljišta, što je daleko ispod evropskog proseka. Ali, da li svaka zdrava hrana mora da ima sertifikat ili u Srbiji mogu da važe i neka druga pravila? U šezdesetak potkopaoničkih sela sa bruske strane, u skladu sa prirodom i bez spoljnih zagađivača, prosperiraju domaćini nadaleko čuveni po svojim proizvodima od šumskog voća i voća i povrća iz svojih bašti. O prerađevinama životinjskog porekla, po kojima su takođe poznati, ovde neće biti reči. Jedna od tih i takvih domaćica je i Miljana Savić, pedagoški radnik, trenutno nezaposlena, koja je iskoristila uslove u kojima živi i dve parcele u porodičnom vlasništvu. Jedna je pripadala njenoj porodici u naselju Vrbnica kod Brusa, druga je u Muzaću kod Toplice, odakle potiče njen suprug. Imanja nisu velika, ali dovoljna da se na njima posadi voće i razno povrće na otvorenom i u plastenicima. Ova domaćica uzgaja: paradajz, krastavce, papriku, korenasto povrće, poput šargarepe, cvekle, rotkve, krompira; uzgaja i pasulj, boraniju i dr., a u voćnjaku rađaju kruške, šljive, jabuke, višnje, maline, kupine, aronija. Tu je i mali vinograd, ali i retka kod nas, gajena vrsta jagodastog voća nastalog ukrštanjem ogrozda i crne ribizle - josta. Nekada je sve ovo služilo za potrebe domaćinstva, a majstorstvo u spravljanju delikatesnih džemova, pekmeza, slatka, sokova, likera i drugih proizvoda hvalili su rođaci i prijatelji. Više nego ranijih godina, gospođa Savić sa suprugom Gordanom i sinom Dušanom, koji joj pružaju nesebičnu po-

dršku i pomoć u svemu što radi, sakuplja šumske plodove, divlje jagode i kupine, kao i pečurke, lekovito bilje za čajeve nedaleko od svog imanja. Ovo domaćinstvo ima i svoj pčelinjak i proizvodi domaći med. Poseban hit poslednjih godina je med od borovih izdanaka, odličan za prevenciju respiratornih infekcija. - Priroda je potpuno na našoj strani. Volim da kažem da je sve što dolazi iz

vim znanjima, uvek se trudeći da isprate aktuelna kretanja u poljoprivredi. Ukusno upakovana široka paleta jedinstvenih proizvoda, sa novim kombinacijama i miksevima, slano-slatkog programa iz ovog domaćinstva je nešto što zagovornici zdrave ishrane odmah prepoznaju. Ova vrsna domaćica forsira prodaju na kućnom pragu, a javni nastupi na nekoj od manifestacija su izuzetak.

Miljana i Gordan Savić - bogatstvo prirode u teglama našeg domaćinstva organsko, iako za to nemamo sertifikat. Ali načinom na koji gajimo voće i povrće zadovoljili smo i kriterije komšija, naših najvernijih kupaca. Sama pravim kompost, a od koprive i gaveza, lekovite biljke koja uživa ogromno poverenje u narodu, korisne za prelome i uganuće, smesu za prskanje. Sve što nudimo drugima je isto ono što spremamo za naš dom, ukućane. Kada je godina rodna od prispelih plodova napravim veće količine proizvoda, koje plasiram i od toga imam dodatni prihod - kaže gospođa Savić. Značajnu ulogu u proizvodnom procesu ima i njena majka, gospođa Koviljka Aleksić, čije su sugestije, posebno u povrtarstvu, kojim se celog života bavila, dragocene. Ipak, Savići su otišli dalje, unapredili starinski način proizvodnje, klasične principe uzgoja oplemenili no-

- Naše proizvode nikada ne reklamiramo jer nemam količine da ponudim nekom većem tržištu. Međutim, za svoje stalne kupce iz Beograda, Novog Sada i drugih mesta po dogovoru svake godine pripremam zimnicu, jer ljudi znaju šta je kvalitet - objašnjava gospođa Savić i dodaje da na žalost, ima mnogo onih koji plasiraju priču o prirodnim proizvodima koja ne odgovara istini, što kvari imidž poštenih domaćina. - Meni je čista savest da kada nešto nekome prodam, znam šta sam prodala. Sa te ljudske strane mogu da kažem da sam potpuno zadovoljna. Ono što sam pripremila za svoju decu to preporučujem i drugima. Nemam ambiciju da se bavim duplom proizvodnjom, za kuću i za prodaju. Sve je to iz jednog špajza i za prodaju, i za prijatelje, kao i za nas i našu decu.

Prirodna apoteka Verice i Slobodana Šećkovića

roizvodnja voćnih prerađevina sa dodatkom lekovitog bilja i pečuraka, nije njihovo zanimanje, ali jeste velika ljubav. Od kada su zajedno, bračni par Verica i Slobodan Šećković iz Raške, od plodova iz svog dvorišta, a pre svega samoniklog šumskog voća i gljiva prave razne đakonije, i to sve po recepturama nasleđenim od svojih majki i baka. Zato se u njihovoj ponudi mogu naći jedinstveni proizvodi, koje su turisti uveliko prepoznali. Ovaj bračni par redovno sa uspehom nastupa na dve najveće letnje manifestacije na Kopaoniku, Danima borovnica i Danima vrganja. Na ovogodišnjoj IX manifestaciji Dani borovnice, u takmičenju u proizvodima od ove biljke, osvojili su prvo mesto u kategoriji alkoholnih pića - za liker od borovnice. Po rečima Verice Šećković, bez obzira što se ne bave proizvodnjom većeg obima, izlaganje na ovim manifestacijama za njih predstavlja veliko zadovoljstvo. Tokom godina formirao se i znatan krug ljubitelja njihovih proizvoda. Uz to, svake godine pojave se novi turisti zainteresovani za njihov rad. - Nudimo samo višak onoga što proizvodimo za potrebe naše porodice. Tokom vremena smo se toliko izveštili, da bez obzira što su naše, i potrebe naše troje dece sve veće, sve je više proizvoda koji preteknu – kaže gospođa Šećković. U ponudi ovog bračnog para ustalio se slatko-slan program. Tu su različite vrste tonika sa lekovitim gljivama i travama. Izdvajaju se tonik, alkoholno piće sa dodatkom Ganoderma lucidum (hrastove sjajnice, poznatije kao Reishi) i Ganoderma applanatum. Preporučljivo je da se pije jedna čašica ujutru, ali ne više, za podizanje imuniteta, protiv visokog pritiska, holesterola i dr. U ponudi su i sušene pečurke, uglavnom vrganji (Boletus edulis), crna truba (Craterellus cornucopioides), judino ili

šumsko uvo (Auricularia auricula-judae), pečurke koje su najzastupljenije u šumama Kopaonika i koje stanovnici ovog kraja koriste u ishrani. U ponudi je i dodatak kuvanim jelima, supama, čorbama, gulašu, napravljen od kombinacije crne trube i vrganja. Slatki program je takođe na bazi lekovitog bilja: medu od borovih iglica, medu od maslačka, zove. Domaći likeri

tradicionalnom programu. Zadovoljni smo što možemo da izađemo u susret i odgovorimo zahtevima ljudi koji vode računa o svom zdravlju, svesnih da ono potiče od onoga što unosimo u organizam kroz hranu, piće i dr. Mi im nudimo isključivo proizvode iz prirode. Domaću rakiju za tonike pečemo sami, imamo i prirodni livadski med sa kojim nas snabdeva moj otac - pčelar. Ono

Verica i Slobodan Šećković sa decom i njihovim drugarima od borovnice, oraha, malina, jagoda. Domaći sokovi od divlje nane, zove, koprive. Specijaliteti, kao što je slatko od zovinih bobica tzv. bomba za organizam kada je u pitanju krvna slika. Sirup od oraha sa blagotvornim učinkom na zdravlje, posebno za štitnu žlezdu. Bračni par Šećković se bavi i cvećarstvom. U svom dvorištu gaji jednostavne biljke, zahvalne za održavanje. Među njima su i kaktusi i čuvarkuće koji smešteni u panjiće upotpunjuju dekoraciju njihovog štanda. Neke od ukrasnih biljaka imaju lekovita svojstva nezaobilazna u „narodnoj“ medicini. - Naša ponuda zasnovana je na

što dajemo svojoj deci iznosimo i na tržište. Kod nas nema ničeg veštačkog. Ako bi interesovanje za ono što radimo poraslo, imamo mogućnosti da proširimo proizvodnju zadržavajući sadašnji kvalitet - objašnjava Verica Šećković, ekonomista, trenutno bez posla, majka troje dece (dva sina i ćerke), pripisujući sebi skromne zasluge, pružaoca tehničke i moralne pomoći. Odgovornost za ovaj njihov rad prenosi na svog supruga, gospodina Šećkovića, stalnog člana gljivarskog društva, dobrog poznavaoca prirode, posebno gljiva, koji je tom ljubavlju pelcovao i njihovu decu, najmlađe članove GD „Kopaonik“ iz Raške.

Virtuoz iz Brusa - Janko Jeličić frulaš

ulturno umetničko udruženje „KOPAONIČKA FRULA“ iz Brusa regrutni je centar za mlade frulaše koji godinama osvajaju prva mesta na prestižnoj muzičkoj manifestaciji, Saboru frulaša - Oj Moravo u Prislonici kod Čačka. Na čelu ovog amaterskog društva je gospodin Milutin Cvejić, entuzijasta i, kroz narodno pevanje i sviranje u sviraljče ili sviralu, za koju se ustalio naziv mađarskog porekla - frula, neumoran borac za adekvatno mesto srpske folklorne tradicije. KUU „KOPAONIČKA FRULA“godinama unazad okuplja članove svih uzrasta, ali najveću pažnju privlače mlade snage, koje se s pravom smatraju naslednicima i pronosiocima narodne pesme baštinjene u srpskom narodu. Janko Jeličić jedna je od mladih uzdanica ne samo ovog društva već i srpskog muzičkog identiteta. Izuzetnog sluha, ogromnog talenta za ovaj instrument i nepokolebljive volje za usvajanjem novih znanja i veština, kada je muzika u pitanju, ovaj trinaestogodišnjak iz Brusa, trostruki je pobednik Sabora frulaša u Prislonici, i to samo tri godine pošto je prvi put zasvirao na ovom instrumentu. Godine 2016. bio je pobednik u duetu u kategoriji - mladi do 16 godina. Sledeće godine u kategoriji - mladi do 12 godina, osvojio je prvo mesto takmičeći se kao solista. Ove, 2018. u duetu sa drugom iz Udruženja, Davidom Markovićem, osvojio je takođe prvo mesto sa programom: pesma „Znaš li draga onu šljivu ranku“, i kolo „Jelički vez“. U čarobni svet frulaša, mlađanog Janka Jeličića uveo je Milutin Cvejić, kao i većinu dece iz bruske opštine. Svoje muzičko obrazovanje, Janko uporedo stiče i u Muzičkoj školi „Stevan Hristić“ iz Brusa, kod profesora Dragoljuba Grkovića, od ove jeseni kao učenik trećeg razreda. Članstvo u KUU „KOPAONIČKA FRULA“ omogućava mu i veliki broj nastupa na kojima „brusi“ svoj muzički talenat. Kaže da je program u KUU i muzičkoj školi sličan, s tim što u školi svira po notama, a u KUU isključivo po sluhu. On lično uživa i u jednom i u drugom pristupu i siguran je da će, iako je odličan đak OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ u Brusu, sa prosekom 5.00, nastaviti muzičko usavršavanje, a sebe u budućnosti vidi kao frulaša. Janko voli da svira i da drugima pokazuje svoje veštine. Kontakt sa konkurencijom smatra izuzetno važnim jer tada može da odvaži gde mu je mesto. S druge strane uživa u podršci publike sa kojom svirajući želi da podeli svoje emocije. Aplauz mu je najveća nagrada i potvrda da je uspeo da osvoji njihovu naklonost. Janko podjednako dobro svira i kola i pesme, ali je ovo drugo nešto što je njegovom senzibilitetu bliže. Pesme mu daju veću slobodu i mogućnost da iskaže svoju kreativnost. Jankovi roditelji se takođe bave muzikom. Iako je u pitanju neka potpuno druga vrsta muzike pružaju podršku sinu, kome je sudbina trasirala put frulaša - virtuoza i čuvara narodne pesme.

Janko Jeličić

Članovi KUU Kopaonička frula iz Brusa

CAFFE - BAR PRIČA “...Način i oblici pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju nema kraja...” Ivo Andrić

apočnite priču u jednoj od najlepših bašti Novog Sada Caffe bar „Priča” u kojem svako može da uživa u svojoj priči, smešten je u mirnom delu Novog Sada, na bulevaru Patrijarha Pavla. „Priča” svojim savremeno uređenim prostorom, prijatnim abijentom i ljubaznim osobljem lako postaje deo svakodnevnice, pruža svojim posetiocima komfor, udobnost i poseban osećaj opuštenosti, jer saobraćajna buka ne dopire ovde. Minimalistički stil, zanimljivi detalji i dosta zelenila, krase baštu ovog kafea, a vitaminski kokteli, odlična kafa i ukusni zalogaji čine caffe bar „Priču“ idealnim mestom za početak Vaše priče sa prijateljima, porodicom ili kolegama. Mesto gde možete započeti dan, družiti se s prijateljima ili opustiti s porodicom nakon napornog dana na poslu. Budite i vi deo priče u najlepšoj bašti Novog Sada!