68
˝... sav prihod od prodatih čestitki ide u humanitarne svrhe tačnije, deci bez roditelja˝. Pošto je njena drugarica čitavo vreme ćutala i gledala u stranu nekim tužnim pogledom, bar tako se meni činilo, pomislio sam da je i ona jedno od te dece. A ona kao da je čitala moje misli, sačekavši da njena drugarica prestane sa pričom, obratila mi se rekao bih žustro, mada sa uvažavanjem, ali pomalo uvređeno: − Gospodine, ja i moje drugarice imamo i oca i majku. Klara ima još i sestru a ja starijeg brata. Obe imamo i babe i dede. I još mnogo drugih rođaka. Mi želimo da pomognemo onoj deci koja nemaju nikog svog da i oni osete radost predstojećih praznika, da znaju da i na njih neko misli. To se posebno odnosi na neke naše drugove i drugarice iz naše škole koji stanuju u domu za nezbrinutu decu u našem gradu. − Deco, to je za svaku pohvalu i želim vam svim srcem da u tome uspete. Pridružujem se vašoj akciji i kupujem ne jednu nego dve čestitke. Obe devojčice su se tome mnogo obradovale. Ne obazirući se na sneg koji je i dalje padao, brzo su iz svojih torbi izvadile sve čestitke i dale mi da ih pogledam pa da izaberem dve koje ću kupiti. Dok sam ih ja razgledao, obe devojčice su se predstavile. Viša je rekla da se zove Klara a ova niža Zlatka. Kada sam izabrao po meni najlepše čestitke, požalio sam im se da ja, zapravo, nemam nikog kome bih ih poslao a zna se da čestitka koja nije uručena nikome zapravo nije čestitka. Zlatka me iznenađeno upita: − Zar stvarno nemate baš nikoga kome bi poslali čestitke?! − O tome sada ne bih želeo da pričam i da vas zadržavam pošto imate veoma značajan zadatak.