Anja na ljubavnim raskršćima

Miroslav Mahač

Anja

na ljubavnim raskršćima

Stara Pazova 2016

Vraćajući se kući iz obližnje prodavnice, Milena je od jedne komšinice saznala da njena dugogodišnja prijateljica, Anja, nije više u vezi sa Bojanom. Iznenađena tom vešću odmah ju je pozvala mobilnim telefonom. Međutim, Anjin telefon je bio nedostupan. Kasnije, u toku tog dana, Milena je nastavila da je povremeno poziva i na fiksni i na mobilni telefon, ali odgovora nije bilo. Već po malo zabrinuta, ali i ljuta što je Anja o tako značajnom događaju nije obavestila, ne premišljajući se mnogo, odlučila je da je predveče poseti, verujući da će ona tada biti kod kuće, da lično od nje sazna šta se to zapravo desilo između nje i Bojana.

Anja i Milena su dugogodišnje prijateljice. Njihovo druženje je započelo još u osnovnoj školi. Toliko su se zbližile da su bile skoro nerazdvojne. Jedna o drugoj znale su gotovo sve u detalje pa su se međusobno poveravale i savetovale o najdelikatnijim temama iz njihovih života. U poslednje vreme nisu se tako često viđale, ali su se povremeno čule telefonom. − Anja, na šta to ličiš? Pa ti si propala za ove dve nedelje, od kada sam te poslednji put videla. Sva si bleda, snuždena. Šta se s tobom dešava? − Raskinula sam sa Bojanom.- plačnim glasom odgovori joj Anja. − Zar ja poslednja treba da saznam za to? Da znaš da se ljutim na tebe. Osim toga, zašto se nisi javila na telefon kada sam te danas skoro ceo dan zvala? − Milena izvini, ovih pet šest dana kako smo se Bojan i ja razišli nije mi bilo ni do čega... Isključila sam i fiksni i mobilni telefon.

- Znači da od tako velike ljubavi ništa nije ostalo?

- Baš ništa! – sva tužna, jedva čujno izgovori Anja. − Kako je tvoj sin reagovao kada si mu to saopštila? − Ništa mu još nisam rekla, ali je on to osetio, pa mi je juče,

samo onako usput, prekorno dobacio, da ono što sam tražila, to sam i dobila. Od tada o tome više nismo razgovarali. − Anja, mnogo mi je žao što ti se sve to dešava. Ali... Nisi mi rekla zbog čega ste raskinuli, kada si Bojana ranije stalno hvalila i bila u njega do ušiju zaljubljena? − Prevario me je sa nekom ženturačom, ispod svakog nivoa.kriknu Anja. − Au, to je strašno, ne mogu da verujem da je Bojan pored tebe, tako zgodne, imao još neku.

- To je samo dokaz da muškarcima nikad i ništa ne treba verovati.-skoro plačući odgovori joj Anja.

- A da nisi i ti možda na neki način doprinela tome? − Ne, ni slučajno! Taj njegov gest je bio samo jedan od razloga što smo raskinuli našu dvogodišnju vezu. U poslednje vreme Bojan me stalno nagovarao da se venčamo i da pređem kod njega da živim. Naravno da ja na to nisam mogla da pristanem. Pa neću valjda da ostavim Marka samog u kući sa velikom baštom u kojoj stalno treba nešto da se radi, sa kokoškama, svinjama, prasićima... To bi bilo previše obaveza za njega. Još je on mlad, a nema ni neke naročite radne navike. Nisam ga valjda rodila da ga, kao siroče, ulica vaspitava i da se kao ja, od rane mladosti, pati?

Zar da me posle celo selo olajava. Sve dok se Marko ne oženi i ne osamostali ne postoji ni najmanja šansa da se bilo kom muškarcu u potpunosti posvetim. Meni je moj sin važniji od bilo čega na ovom svetu. To sam Bojanu jasno dala do znanja. Nije mu bilo pravo. Od tog dana postao je nekako drugačiji i sve manje mi je finansijski pomagao.

- Tada si mu ti, verovatno, uskratila nežnost pa je on to potražio kod druge žene. Da li sam u pravu?

- Milena, ja o Bojanu ne želim više da pričam. On me je takvim postupkom duboko povredio i ponizio. Zgadio mi

se za sva vremena. To mu nikada neću zaboraviti. Zapamtiće on mene. Kad tad, na bilo koji način, osvetiću mu se.

- Da sam na tvom mestu i ja bih na takav način postupila. A kako je Bojan reagovao kada si mu saopštila da sa njim ne želiš više da budeš u vezi?

- Pokušavao je da izbegne razgovor na tu temu, nije mu bilo sve jedno. Kada u tome nije uspeo, na moje iznenađenje, bez ikakve drame, mirno je to prihvatio. Razišli smo se kao ljudi, poželevši jedno drugom sve najbolje. Na kraju smo se poljubili, uz njegove reči, da je bolje da budemo srećno razdvojeni, nego nesrećni zajedno. Znači da ti Bojan, kao neki muškarci u sličnim situacijama, nije prebacivao za ono što ti je pomagao dok ste bili u vezi.

- Ne! A zašto bi? Kada god mi je nešto poklanjao, ili davao pare, uvek je govorio da on to daje iz ljubavi i zahvalnosti što sam mu ulepšala život.

- Baš mi je drago što ste se na tako civilizovan način rastali.

- Ja sam mu zbog toga zahvalna, ali i za sve što je uradio za mene. Ipak, ne bih volela da ga više, u bilo kojoj prilici, sretnem. Tako će mi ostati u lepom sećanju.- reče Anja nekim setnim, tužnim glasom.

- Anja, možda je bolje da o tome još malo razmisliš.

Seti se kada si postala udovica da ti je trebalo više od godinu dana da pronađeš Bojana, partnera po tvom ukusu. Sumnjam da ćeš takvog, po tvojim merilima više naći: da je udovac koji sam živi u svom stanu, ili kući. Zatim, da je lep, zgodan, atletski građen, dobro situiran, sa solidnim i stabilnim primanjima, blage naravi i što je najvažnije da zna da ceni tebe kao ličnost, tvoju dobrotu i naravno da ti finansijski pomaže.

- Milena, cenim tvoje mišljenje, ali sa Bojanom sam

definitivno završila, to sam čvrsto odlučila.

- Dobro, ti najbolje znaš šta ti je u ovom slučaju činiti. A sada dozvoli mi da ti nešto predložim: Znam da ti je Bojan i dalje u mislima i da ti ne dostaje. Moj ti je savet, kad je već tako ispalo, da prestaneš da patiš za onim koji te ne zaslužuje osim ako ne misliš da završiš u nekoj psihijatrjskoj klinici i da hitno nađeš nekog drugog. Ovog puta onog pravog. − Misliš da je to lako? A gde da ga nađem? − Upravo sam zbog toga i došla, da ti, ako mogu, pomognem u ovom trenutku, kada ti je najteže. − Hvala ti, Milena, što me razumeš. − Anja, a sada me pažljivo slušaj. Poznajem jednog starijeg čoveka, dobro situiranog, pravog gospodina. Čini mi se da bi on bio dobra prilika za tebe. − Koliko je stariji od mene? − Oko dvadeset godina. − Dvadeset godina?! Milena, meni takav ne treba. Dosta mi je mojih muka. Zar još i o njemu da brinem? Da je bar mlađi... − Znam šta bi ti želela. Ali, takvog ili sličnog si već imala i kako si prošla? − Dobro, dobro, nećemo sada o tome. Nego da čujem još nešto o tom gospodinu. − Malo si nepoverljiva, ali znaš valjda da ti ja želim samo dobro. Zašto se ne upoznaš sa tim čovekom, pa posle odluči. Moram još i ovo da ti kažem, ali da se ne naljutiš! Ti si u prošloj vezi ispala, blago rečeno, dosta naivna. Dozvolila si onom tvom da za sitne poklone i male pare, iskoristi tvoju dobrotu. Najmanje si mislila na sebe. Da li sam u pravu? − Jesi, sto posto si u pravu.- odlučno odgovori Anja. − E, pa, draga moja, iako ti je to bilo mnogo dobro poznato,

drago mi je da si najzad shvatila da se od ljubavi ne živi i da ti nisi nečija ovca za šišanje. Da bi u braku ili nekoj vezi žena bila srećna ljubav nije presudna. Pitam se da li postoji neko, naših godina, ko još veruje u ljubav i zaljubljenost?

Naravno, osim što svi mi priželjkujemo da nam se to desi.

Evo, ugledaj se malo na mene i još mnogo drugih žena, u sličnim situacijama. Kako da ja budem zaljubljena u mog Peru onako debelog, večito neobrijanog... Međutim, ja sam njemu zahvalna što je deci i meni omogućio sasvim pristojan život. Pored velike, lepo sređene kuće imamo vikendicu blizu Dunava, a svakog leta obavezno idemo na more. Do sada smo obišli skoro pola sveta. Deca su nam lepo vaspitana i dobri đaci. Šta god da deca ili ja poželimo pre ili kasnije to i dobijemo. Zar ja nisam srećna žena? Moj ti je savet okreni drugi list. Taj koga ti ja preporučujem, iako je dosta stariji od tebe, može da ti bude veliki oslonac u životu. On će ti u svemu pomoći. Ako se zbližiš sa njim mogla bi posle njegove smrti dosta toga vrednog da naslediš. Mi žene moramo, ponekad, da radimo i ono što nam se ne dopada da bi ostvarile svoje ciljeve. Treba da misliš i na starost, a za uživanje uvek će se naći neka prilika. Reci mi, zar nisam u pravu? − Jesi. A kada ćeš me upoznati sa tim gospodinom? − Umalo da zaboravim, sada sam se nečega setila. Pre neki dan, kada sam bila u gradu, srela sam Branka, čoveka o kome pričamo. Zamolio me da mu nađem jednu vrednu i urednu ženu iz našeg sela da povremeno dolazi kod njega da sređuje stan. Mislim da bi najbolje bilo da odeš kod tog gospodina, da se predstaviš da si ti ta osoba pa bi se tako na licu mesta uverila kakav je on čovek, kako živi i da li bi mogla da budeš sa njim u vezi. − Milena, Ideja ti je odlična.

Već sledećeg dana Anja je bila pred Brankovim vratima.

Pozvonila je i malo sačekala.

Kada je Branko otvorio vrata i ugledao Anju, onako lepu, vitku, svu utegnutu, u cipelama sa visokim štiklama, ostao je bez daha. Zagledan u njeno prelepo lice, crnu dugu kosu, a naročito u njene, kao nebo plave oči bio je siguran da je ona pogrešila stan.

Za razliku od njega, Anja je odmah shvatila da je to taj gospodin koga je tražila. Smrknulo joj se pred očima. Umesto uglađenog starijeg gospodina, kako ga je Milena opisala, pred njom je stajao jedan pravi pravcati deda. Pogrbljen, skoro potpuno ćelav sa ostarelim i izboranim licem i velikim klempavim ušima. Iznenađena njegovim izgledom, onako zbunjena, pomislila je da on sigurno ima preko sto godina.

Bilo joj je neprijatno i da ga pogleda. Sagnuvši glavu posmatrala je njegove kožne papuče. Došlo joj je da se okrene i ode odakle je i došla. A onda pomisli da ne bi bilo fer prema Mileni koja ju je preporučila kod tog gospodina. Dok se dvoumila šta da uradi, nekakvim bojažljivim i pomalo drhtavim glasom Branko joj se obrati: − Gospođo, da li vi nekog tražite?

- Da! Gospodina Branka. Kratko i nekako mrzovoljno mu odgovori Anja.

- Ja sam taj. A da niste vi možda Anja?

- Jesam- tiho, jedva čujno, odgovori mu ona. − Pa ja vas čekam. Malopre mi je javila Milena da dolazite.

Najednom Branku srce brže poče da lupa, a oči da se cakle od sreće. Još ne verujući da je tako zgodna i simpatična žena došla da mu sređuje stan, pozvao je da uđe unutra.

Anja se još na trenutak dvoumila, a onda je prihvatila poziv.

Verovatno povučena znatiželjom da vidi taj mnogo hvaljeni stan, o kojem joj je Milena pričala.

Samo što je Branko zatvorio ulazna vrata, počeo je da joj pokazuje svoj stan od 140 kvadrata sa dve velike terase. Po obilasku svih prostorija, seli su jedan naspram drugog u udobne fotelje u dnevnoj sobi. Anja, koja je sve vreme samo ćutala kao zalivena, zavaljena u fotelji, razmišljala je o onom što je videla. Najednom je dobila želju da i ona nešto kaže. − Gospodine Branko... − Anja ja bih vas najlepše zamolio da izbacite ono gospodine.

Ne volim kada me tako oslovljavaju sa gospodine, iako drugova više nema – reče Branko dvosmisleno, zagonetno se smeškajući.

Anju to pomalo zbuni, ali odmah se pribra i reče: − Dobro, ako vi tako želite. Branko, moram da vam priznam da sam prijatno iznenađena vašim, lepo uređenim, stanom kao i rasporedom prostorija. Sve vam je predivno, naročito mi se dopadaju oni brojni raznorazni ukrasi, ali i zanimljiv nameštaj, pa tepisi, lepši jedan od drugog, zatim, zanimljive slike koje upotpunjuju ovaj predivni ambijent. A da... lusteri su posebna priča. Takve još nisam videla. Sve vam je super.

Gde ste nakupovali sve te prelepe i tako zanimljive stvari? − U Iraku, Iranu i Libiji. Tamo sam godinama radio kao šef gradilišta. − E... baš lepo- reče Anja oduševljena onim što je videla. − Bila su to srećna vremena koja se nikad više neće ponoviti.

Tada sam stekao skoro sve što danas imam. Radeći u inostranstvu uživao sam u radu i u životu. Međutim, jednog dana u Libiji, ni kriv ni dužan, doživeo sam tešku saobraćajnu nesreću. Jedva sam ostao živ. Bio sam sav izlomljen. To su bili najteži dani u mom životu. Do danas su ostale posledice od tog udesa. Evo, vidite i sami kakvo mi je lice. Desnu ruku jedva pokrećem. A na levoj nozi imao sam čak tri preloma.

Doktori mi to nisu dobro namestili pa sada kada hodam, malo

vučem nogu. − Branko, da znate da mi je mnogo žao zbog onog što vam se desilo – reče Anja. − Hvala vam na razumevanju. Pa već kada smo kod toga, da vam pokažem slike kako sam nekad izgledao, pre nego što mi se to desilo.

Branko je otvorio album koji je bio na stolu. Anja je odmah počela da ga razgleda. − A, pa vi ste bili pravi dasa! Sigurno su se mnoge žene okretale za vama!? − To ne znam, ali znam da sam ja mojoj pokojnoj supruzi uvek bio veran i to je odgovor na pitanje zašto je naš brak bio srećan i toliko dugo trajao. − Svaka vam čast. Potpuno se slažem sa vašim mišljenjem.

Za razliku od vas, moje je iskustvo sasvim drugačije. Mene je moj pokojni varao, ali i ona bitanga sa kojom sam doskora bila u vezi. Pokojnom sam uvek opraštala da bih sačuvala kakav-takav brak, a najviše zbog dece, a onog skota sam odmah ostavila kada sam saznala da me vara. Ne znam šta je time hteo da dokaže, ali, sve vreme dok smo bili u vezi, bio je ljubomoran kao pas. Stalno me je nešto ispitivao, propitivao i gnjavio. Sumnjajući da ga, valjda, varam. Verovatno me je i pratio. Meni je ostalo samo to da se stalno pravdam. Ćutala sam i trpela nadajući se da će ga to proći. Umesto toga, doživela sam da mi taj skot zabode nož u leđa. − Dobro ste uradili što ste ga ostavili. Ko jednom krene švalerskim stazama, taj se neće tek tako lako zaustaviti. −Gospo… Branko, priči nikad kraja. Ja sada moram da krenem na posao. Radim u drugoj smeni, a prethodno moram u banku da podignem platu. Tako su bar obećali u firmi, da će danas da prebace pare. − Anja, ali mi se još ništa nismo dogovorili!?

− Kao što sam vam već rekla vaš stan je izuetno lepo uređen, ali morate priznati i dosta zapušten. Tu treba dosta da se radi, brisanje svih prozora, pranje zavesa, usisavanje, i još dosta toga. − U pravu ste. U ovom mom stanu zapravo nedostaje jedna vredna ženska ruka da bi sve bilo potaman. Još samo da mi kažete kada ćete početi sa poslom i da se dogovorimo o ceni. − Što se cene tiče to je najmanji problem. Iako nisam pri nekim parama, za početak ja bih i besplatno sredila vaš stan samo kada bi mi dozvolili da napravim malo drugačiji raspored. A posle da me ostavite jedno sat − dva da uživam u tome. − Slažem se sa vašom idejom, a kada ćete doći? − Ne znam. Možda sutra pre podne. Ove nedelje radim, kao što rekoh, u drugoj smeni, ali to nije baš sigurno, jer ja imam još neke obaveze. Znate, kriza traje i mora mnogo više da se radi da bi se kako − tako normalno živelo. − Anja, ako treba, ja bih mogao da vam pomognem. − Ne, ni slučajno. Navikla sam ja da se sama snalazim i brinem o sebi. Uostalom, sada idem u banku po platu. Pa... budite pozdravljeni. − Drago mi je što sam vas upoznao i voleo bih da se što pre vidimo.

Anja je izašla iz banke. Sva ljuta, i zabrinuta. Ništa od para koje je planirala da podigne i da poplaća silne račune. Uveče kada je došla kući, dugo nije mogla da zaspi. Razmišljala je o Branku, i o sebi.

Ovo stvarno više nema smisla – razmišljala je − mala plata pa još i neredovna a neplaćeni računi se samo gomilaju.

Kako da ostanem normalna? Ali da mnogo ne kukam. Upoznala sam dobro situiranog Branka, čini mi se, da postoje

realni izgledi da se i meni sreća malo osmehne. Stupiću sa njim u vezu bez obzira na to što on izgleda tako kako izgleda.

Pomoći će mi, valjda, da normalno živim, ali i u ostvarenju davnašnjih snova. U ovom momentu materijalna sigurnost mi je na prvom mestu. Ona mi je važnija od bilo čega pa i od ljubavi. Pošto se Branko, na neki način, ponudio da mi pomogne, neću ga lišiti tog zadovoljstva. Naša veza će trajati, verovatno, sve dok on bude korektan prema meni. Uostalom, šta će njemu samom i još tako starom sve ono što ima?

Anja je, sva srećna, sa osmehom na licu, zaspala i to tako čvrsto da se cele noći nije ni pomerila.

Kada se ujutru probudila, nije mogla da veruje da je tako brzo svanulo. Posle popijene kafe pozvala je telefonom Milenu. − Dobro što si se setila da se javiš. Kako možeš da budeš takva? Uključi već jednom taj tvoj telefon da mogu da te zovem, a ne da ga uključuješ samo kada ti nekog zoveš! Zar se ti plašiš nekoga? − Ne, ali ne bih volela da me Bojan pozove. − Anja, Branko me je sinoć dva puta zvao i pitao za tebe. I šta sam mogla da mu odgovorim? Pošto si ga videla i razgovarala sa njim, kaži mi kratko i jasno da li ti se Branko dopada? Kao čovek, kao ličnost? Ako ti se ne dopada, da tražimo drugog. Nema tu neke velike filozofije.

- Teško je to reći ovako, na brzinu. Ali, Branko je, onako, simpatičan i zanimljiv dedica, sa kojim može lepo da se priča, dopada mi se što je za pola glave višlji od mene, zatim što je uredan i što ima lepe kožne papuče ali ne znam kako bih se osećala da me kojim slučajem zagrli. Čini mi se da bih odmah dobila ospice. − Bez obzira na te neke sitnice koje ti se ne dopadaju, vidim ja da si ti već, na neki način, zagrejana za njega, a to je za početak sasvim dovoljno. Ništa ne brini. Sve ostalo će, vre-

menom, doći na svoje mesto. Navići ćeš se ti na njega kao i na onog tvog pokojnog, iako je pio do besvesti. Seti se samo koliko si ga puta prala i brisala onako ispovraćanog. Dalje da i ne pričam. − Bolje nemoj! Nego kaži ti meni, zašto toliko navaljuješ da se vežem za Branka? − Zato što smo mi dugodišnje komšije iz vikend naselja. Ja njega znam još dok mu je žena bila živa. − Znači da Branko ima i vikendicu? − Ima i te kakvu, da staneš i da gledaš. Ima tamo i dosta veliki voćnjak, a i vinove loze pa tamo često odlazi da radi. − O tome mi ništa nije pričao. − Anja, ja sam svoje uradila a ti sad vidi šta ćeš i kako ćeš.

Ja ne bih želela ni sa jedne strane da ispadnem krivac za eventualne vaše nesporazume. − Pa, razume se! U svakom slučaju hvala ti što si me upoznala sa tako finim gospodinom. Ako ta veza uspe, ti znaš da ću ti se ja na pravi način odužiti.

- Anja, nemoj da me nerviraš! Kakvo oduživanje? Pokušavam da ti koliko mogu, pomognem. Valjda bi i ti meni pomogla da sam u sličnoj situaciji?

- Naravno da bih ti pomogla. Pa ne znamo se valjda od juče?

Narednih dana Anja je mnogo razmišljala o Branku, ali nikako da se nakani da ode kod njega ali ni da ga pozove telefonom.

Branko ju je svakodnevno zvao, ali njen telefon je bio nedostupan.

Posle više dana, Anja se pojavila pred Brankovim vratima. − Pa to ste vi. Dobro mi došli. Što vas nema tako dugo? Da znate da sam se mnogo brinuo zbog vas. − Svih ovih dana bila sam sva sluđena. Nisam znala ni gde mi je glava. − Anja, uđite unutra da ne stojimo na hodniku.

Ulazeći Anja nastavi svoju priču: − Sin treba da ode da radi na nekom prekookeanskom brodu pa sam jurila za parama za njegov put. − I da li ste uspeli? – upita je Branko kačeći njen mantil. − Bolje da me o tome više ništa ne pitate. Dođe mi da vrištim i ujedam! − Pa nije valjda dotle došlo? − upita Branko propuštajući je da prođe u salon. − Bogami jeste. Ali da vas ne opterećujem sa svojim problemima, bolje mi dajte neku krpu da odmah počnem sa prozorima. − Pre nego što krenete sa poslom, predlažem da se malo osvežite kafom i nekim sokom. − Ne, hvala, jer ja danas imam još neke obaveze. Zbog toga kod Vas mogu da ostanem maksimalno dva sata. A pošto sam ja došla da radim, a samim tim i da nešto uradim, moraću da odbijem vašu ponudu. Nadam se da se nećete ljutiti. − Ne, ne postoji šansa da se ja na Vas za bilo šta naljutim. − Pa, odoh ja u drugu sobu da se presvučem i da, konačno, počnem da radim. − Ja bih, ipak, za to vreme dok se Vi presvlačite mogao da skuvam kafu i da je serviram u dnevnoj sobi.

Ne, nemojte! Već sam vam jednom rekla. Ostavite kafu za drugi put kada budem imala više vremena. − A kada će to biti? − Sutra. − A je li to sigurno? − Jeste, obećavam.

Branko je, najzad, bio zadovoljan. Ustvari, sav je blistao od sreće. Uskoro je Anja započela sređivanje dnevne sobe.

Branko ju je neko vreme pažljivo posmatrao, a onda, posle

nekog vremena, opčinjen njenom energijom, spretnošću i brzinom kojom je radila, osetio je zadovoljstvo i ponos što je u njegovoj kuću takva žena na kojoj će mu mnogi zavideti.

Na sve načine se trudio da joj bude što bliže pokušavajući da se, kao slučajno, očeše o nju. U tome je uspeo u nekoliko navrata kada joj je pomagao oko pomeranja stvari i dok je pridržavao merdevine, da ne bi pala dok je kačila zavesu i prala prozore.

Ona je shvatila njegovu igru, ali se zbog toga nije mnogo uzbuđivala. Naprotiv, čak joj je i prijala ta Brankova pažnja. U nekim trenucima, činilo joj se, dok joj je pomagao, da oni deluju kao dobro uhodani par. Posle nešto više od sat i po, Anja je završila sređivanje dnevne sobe. − Branko, šta kažete? − Ja sam oduševljen kako vi to brzo i znalački i detaljno radite. − Pa to i najviše volim da radim, osim, naravno, mog redovnog posla u megamarketu. Sada odmah prelazim u drugu sobu... srediću je koliko stignem.

Branko nije otišao za njom, nego je ušao u sobu gde su bile Anjine stvari i u njenu tašnu stavio hiljadu evra da je iznenadi, ali i da joj pomogne da reši taj njen veliki problem sa parama. Pitao se kako će ona da reaguje. Da li će odmah ili malo kasnije da mu se baci u zagrljaj. Ili... Dvadesetak minuta nakon toga u tu sobu je ušla Anja i odmah otvorila tašnu sa namerom da uzme šminku. Kada je ugledala tolike pare, umalo da padne u nesvest. − Da li ja ovo sanjam – pomisli – najzad i meni nešto lepo da se desi. Onda joj je, odjednom, postalo neprijatno. Sve joj je to počelo ličiti na ucenu. Čak je, u jednom trenutku, pomislila da te pare vrati Branku. Dok je grozničavo razmišljala šta da uradi, shvatila je da mora da krene kako bi stigla na posao.

Odlučila je da se pravi kao da ništa nije našla u svojoj tašni, a kada dobro razmisli odlučiće šta će i kako dalje.

Nasmešen, Branko je čekao u hodniku. − Otključajte, žurim! Javiću vam kada ću sutra da dođem.

Doviđenja.

Dok je ona izlazila, Branko je najednom prebledeo. Sav zbunjen, nije stigao ni da joj čestito otpozdravi.

Došavši na posao Anja je i dalje bila preokupirana onim što je našla u svojoj torbi. Ipak, to nije bilo jedino iznenađenje toga dana. Pred kraj radnog vremena u megamarket, u kome je radila, došao je njen bivši sa kojim je bila u vezi posle smrti njenog pokojnog. Uspaničena i pomalo uplašena, skoro histerično ga upita zašto je došao. − Zar se ovde tako dočekuju cenjene mušterije? – upita je smeškajući se. Ništa mu ne odgovori, a on nastavi… − Došao sam kod tebe jer si ti i dalje moja žena.

Anju je to prosto razbesnelo. − Prestani da pričaš gluposti i da me nerviraš kad dobro znaš da ti ja nikad nisam bila žena. Možda sam ti bila „nevenčana žena“ali sada više nisam ni to niti išta drugo. − Dobro, nemoj odmah da se ljutiš. Došao sam samo onako da te vidim. − Evo, gledaj me – drsko mu odgovori Anja.

- Ne mogu da verujem da se tvoja ljubav prema meni tako brzo ugasila, ili si je vešto glumila dok smo bili u vezi.

Anja na to ništa ne odgovori. Okrenula se i pošla svojim poslom.

Iznenađen takvim njenim postupkom Bojan je neko vreme zapanjeno gledao za njom, a onda znajući za njenu slabost kada joj se upućuju komplimenti vičući upitao je: - Zar se tako ponašaju lepe, pametne i simpatične žene Istog trena Anja je zastala, okrenula se i pošla ka Bojanu. Na

njenom tmurnom licu najednom se pojavio osmeh. − Pa ti kao da si se prolepšala otkad nisi sa mnom. − To si dobro primetio. Nešto slično mi je rekao i moj novi udvarač kada sam danas bila kod njega. − Šta? Zar hoćeš da kažeš da si ti već našla nekog? − Dobro si zaključio. Bistar si ti momak. Ali to je još samo početak moje veze sa tim, vrlo finim i ozbiljnim, gospodinom.

Sa njim me je pre nekoliko dana upoznala jedna moja prijateljica. Što me tako gledaš? Nemaš ni najmanje prava da se ljutiš na mene. Kada sam odlazila od tebe rekla sam ti da ja ne planiram da budem sama i da ću, pre ili kasnije, da nađem nekog. Šta ti ja mogu kada nisi znao da ceniš ono što si imao. Bolje mi kaži šta je sa onom sa kojom si me varao. − Anja, nećeš valjda opet da mi nabijaš na nos tu moju malu nesmotrenost. − Znači ti to tako zoveš? − Nećemo valjda da se raspravljamo oko gluposti. Nego kaži ti meni, ali, ovog puta, iskrenmo, da li ti mene bar malo voliš? − Bojane, ja sam ti već sve oprostila, ali, znaj da to što si me varao nisam zaboravila. − Nisi mi odgovorila na pitanje. − U ovom momentu i na ovom mestu ne želim o tome ni da pričam, a još manje da se izjašnjavam. Među nama je definitivno sve gotovo jer sam ja, konačno, našla pravu ljubav. − Nemoj da misliš da sam prema tebi zloban. Zaista ti želim sve najbolje sa tim tvojim o kome ne želiš ništa da pričaš i želim ti da ta veza uspe. A što se tiče nas dvoje, zašto da mi budemo neprijatelji kada smo toliko lepih i nezaboravnih trenutaka proveli zajedno. Mogli bismo povremeno da se viđamo,bar dok i ja ne nađem neku ozbiljnu ženu.

- Zar ti to misliš ozbiljno?

− Nego šta, naravno da mislim ozbiljno. Prevara sa bivšim ne može biti prevara, nego samo neka od ranije neispričana priča. Ja mislim da se u tome slažeš sa mnom?

Anja se samo nasmeja i ne odgovori ništa. − Da znaš da bih voleo da upoznam tog tvog. Sigurno je neki starkelja koji ima dosta para što, naravno, tebe itekako zanima. Da znaš da mi tog tvog dođe nekako žao. Teško da će uspeti da zadovolji sve tvoje finansijske prohteve i ambicije i, povrh toga, još i da vraća kockarske dugove tvoga sina. − Bojane, ako misliš sa mnom na takav način da razgovaraš onda je naš razgovor završen. − Anja, zašto se odmah ljutiš kada znaš da je to istina. − Nema veze da li je istina. Zar moramo i ovoga puta da se razilazimo u svađi? − Izgleda da je za nas tako najbolje jer ćemo sledeći put, kada se nađemo, zaboraviti oko čega smo se svađali pa ćemo se posvetiti jedno drugome. Da li se slažeš?

Bojane, neka bude malo i po tvome. Ali, uz uslov, da to ostane samo naša tajna. − Dogovoreno, do viđenja.

Razišli su se uz poljubac.

Iako je Anja danima panično strahovala od susreta sa svojim bivšim, sada je delovala opušteno i zadovoljno. Shvatila je da se oni i dalje, bez obzira na sve, koliko-toliko vole. Osm toga bila mu je zahvalna što nijednog momenta nije pomenuo da će tražiti da mu vrati pare koje joj je, shodno svojim mogućnostima, nesebično davao, i što se posle svega i dalje ponaša kao pravi džentlmen. Mnogi muškarci, slabići i egoisti, u sličnim situacijama bi pretili ono njihovo čuveno: - Bićeš moja ili ničija.A onda, kada je iznenada pomislila na Branka, istog trenutka kao da se osvestila. Bojan je, ipak, samo moja

prošlost koje ćemo se, naravno, oboje rado sećati. I to je sve.

Za razliku od njega, Branko je moja velika šansa za lepšu budućnost. Tada joj sinu nova ideja – ljubavni trougao. A što da ne? Bojan će me usrećivati veselim pričama i na ljubavnom planu, a Branko će biti presrećan što može biti sa mnom i rado će ispunjavati moje želje vezane za finansije. E, ako bi mi to uspelo bilo bi super. Živela ja! Sva srećna, skoro je uzviknula. Sada moram sve polako do detalja da isplaniram. Osećam da je Branko do ušiju zaljubljen u mene i samim tim ne bi trebalo da bude nikakvih problema za ostvarenje mojih ciljeva, a pogotovu što nema dece, a godine više i ne broji. Njemu ništa u životu neće biti važno osim mene, a to ću morati da iskoristim.

Puna samopouzdanja rešila je da ga odmah pozove i da mu kaže za one silne pare koje je našla u svojoj torbi. Dok je razmišljala kako da mu se zahvali, zazvonio joj je telefon.

Javila se. − Hvala Bogu da si već jednom uključila taj tvoj telefon. Gde si, pobogu? − Pa gde bih bila?! Na poslu. − Anja, jesi li ti nešto ljuta? − Nisam. A zašto bih bila ljuta? − Učinilo mi se, izvini. Malopre me je zvao onaj tvoj. − Koji moj? − Pa, valjda, Branko. Šta se praviš luda? Anja, koji ti je vrag?

Da se ti nisi slučajno zaljubila. − Ma šta ti pada na pamet! Nego, kaži mi šta je on to hteo? − Kao prvo, on je oduševljen tobom. Napričao mi je prave bajke o tebi, a zatim me je zamolio da ti kažem da sutra obavezno odeš kod njega, ali mnogo ranije nego danas. Da mu, ako znaš, ispečeš neke kolače ili, još bolje, tortu sa orasima. Tortu sa orasima on obožava. Ja sam mu rekla da si

ti pravi ekspert za te stvari. − Dobro si mu rekla. Zar nešto proslavlja? − Prekosutra mu je rođendan. − Štaa? Pa znaš valjda da je i meni je prekosutra rođendan! − Anja, to je sjajno. Prosto je neverovatno da se to tako potrefi. Odmah se javi Branku i kaži mu za ovo što smo pričale. Verujem da će se silno obradovati. − Milena, hvala ti što si se javila. − Anja, čekaj još malo. Ako budeš pravila tu tortu, misli malo i na mene. Znaš da i ja volim tortu sa orasima. Valjda ćeš mi doneti bar jedno parče da probam. − Ako budem mogla, doneću ti i dva parčeta. A sada idem da pozovem Branka. − Alo Branko, da li znate ko vas zove? − Kako ne bih znao. Odmah sam prepoznao vaš umiljat glas. − Malopre sam razgovarala sa Milenom, rekla mi je da vi prekosutra slavite rođendan. − Da, u pravu ste. − Neću da vas pitam koji je po redu, jer ne bih volela ni da vi mene prekosutra pitate to isto, kada ja budem proslavljala svoj rođendan. − Šta? Zar i vi imate prekosutra rođendan? − Da, dobro ste čuli. − Zar je to moguće? Pa to je fantastično. To kao da je neko od gore izrežirao. To se zove sudbina, a pošto je to već tako, mogli bi zajednički da proslavimo oba rođendana. − Ideja vam je izvanredna. − Anja, sutra ćemo se o svemu dogovoriti. − Branko, još samo ovo da vam kažem. Ja sam malopre u svojoj torbi našla neke pare. Da ih niste, možda, vi tamo stavili? − Ovaj… znate da jesam.

− To niste trebali da uradite. Ja torbu često ostavljam ni sama ne znam gde pa je neko mogao da ukrade te pare ili jedan deo. A htela bih još i da vas pitam… − Dobro, dobro, izvinite, na takvu mogućnost nisam ni pomislio. Ali, da ne pričamo više o tome. Manite pare. Bilo pa prošlo. Znači, vi sutra odmah izjutra dolazite? − Da, zato se i javljam. − Znajte da vas ja već od ovog momenta željno iščekujem.

Dok je Anja, sva zadovoljna, završavala razgovor, prišao joj je šef. − Pa dobro Anja, misliš li ti da i malo da radiš? Šta si se toliko raspričala? Dok tvoje drugarice istovaraju pun kamion robe, ti se kriješ među tezgama. Kako te nije sramota?! − Šefe, izvinite. To se više neće ponoviti – skoro ljutito i pomalo ironično mu odgovori Anja pa pomisli: − e, ako Bog da, neće me on ovde još dugo gledati. Da radim skoro po ceo dan, pa još i praznicima za tako bedne pare, a da ne pričam kakve sve imam probleme i u dolasku a pogotovo u odlasku sa posla. Koliko sam samo puta trčala, kao pomahnitala, da stignem na autobus. Dosta mi je više i šefa i mega-marketa… i svega.

Kada je Anja radila u drugoj smeni, često joj se dešavalo da se kući vraća tek nešto malo pre ponoći. Da dolazi uvek bi prvi osetio njen verni pas Vučko. Tako je bilo i toga dana.

Svojim lajanjem i mahanjem repom Vučko je dočeka u dvorištu očekujući da ga nagradi večerom. Mačora Čupka nije bilo jer se, verovatno, što se večere tiče, snašao sam.

Sin po običaju nije bio kod kuće. A kada je iz zadnjeg dvorišta začula glasno skvičanje svinja, znala je da ih nije ni nahranio ni napojio, ostavljajući, naravno, da to ona uradi.

Pošto je sve to pozavršavala, onako umorna, jedva je čekala da što pre legne u krevet. Ipak, ugledavši vagu pored umi-

vaonika, mada već totalno pospana, nije propustila priliku da, kao i obično, pre spavanja prokontroliše svoju težinu. Sva zadovoljna onim što joj je vaga pokazala, otišla je da legne u krevet i, takoreći odmah, zaspala. Ko zna dokle bi ona tako spavala da je nije probudio alarm njenog mobilnog telefona.

Iako još neispavna, bez razmišljanja je ustala iz kreveta.

Pomislila je na svoga sina Marka, jer ga noćas nije čula da je došao kući. Sva zabrinuta, onako u spavaćici, otišla je da proveri da li je došao. Kada ga je ugledala kako spava, laknulo joj je i počela je da se sprema za odlazak kod Branka. Istog trena prisetila se novca koji joj je Branko stavio u tašnu. − Au, potpuno sam zaboravila na te pare. Nisu valjda nestale u toku noći – pomisli. Odmah je, skoro trčeći, otišla da to proveri. − Dobro je, tu su, glasno je promrmljala i poče da razmišlja. − Ali neće one tu dugo ostati. Pare nisu samo za gledanje i čuvanje. Pošto one treba da budu stalno u opticaju, moram nekako da ih rasporedim. Treba maksimalno da budu korisne. 200 evra daću Marku. Red je da se on i njegova devojka, posle duže vremena, počaste. 500 evra ide u orman. Te pare neću dozvoliti da se tek tako lako troše, osim u izuzetnim prilikama. 300 evra su za mene. Red je da se i ja malo ponovim. Valjda sam zaslužila da imam nove cipele, haljinu i novu bluzu. Iako ću danas biti skoro ceo dan zauzeta poslom, kako god bilo naći ću toliko vremena da kupim tih nekoliko stvari o kojima sanjam već duže vreme.

Zatim je nastavila da se sprema. Prvo je stavila mikser u torbu jer nije bila sigurna da li ga Branko ima, ali i zato što je na ovaj njen, iako već sav nikakav, navikla. Zatim je u torbu stavila nekoliko modli za kolače i knjigu recepata. Pošto se obukla i popila kafu, ponovo je ušla u sinovljevu sobu. Posle

nekoliko pokušaja uspela je da ga probudi. − Sine, ja sada moram da idem. − A kada se vraćaš.? − Radim u drugoj smeni pa ću se, kao i obično, iz grada vratiti zadnjim autobusom. Nego, gledaj ti da što pre ustaneš iz kreveta. Odmah zatim nahrani i napoji sve životinje. Na svinje posebno obrati pažnju da uvek imaju vodu. Da li si me razumeo? − Mama, a jesi li ti razmišljala šta ću ja danas da jedem? Ti izgleda više vodiš računa o svinjama i kokoškama nego o meni. − Marko, kako možeš tako nešto i da pomisliš, a ne da kažeš! Na sve sam mislila. Evo ti ove pare pa kupi za jelo što god želiš. Da li će ti to biti dovoljno? − Pa kako ne bi bilo dovoljno sto evra? − Evo ti još sto evra da mi ne prebacuješ da nikada nemaš para da negde izvedeš svoju devojku. Da li si sad zadovoljan? − Jesam, mama. Ti si najbolja mama na svetu! Ti si srce. − Ja sada odlazim a ti ne zaboravi da uradiš ono što sam ti rekla. I još nešto. Da nisi ni pomislio da ideš u kladionicu! − Dobro, a sada me ostavi na miru da još malo odspavam.

Dok je Anja putovala autobusom, razmišljala je i odmah zapisivala šta sve treba da se kupi da bi se ispekli kolači i torta od oraha.

Kada je već bila pred Brankovim vratima, samo što je podigla ruku da pozvoni, vrata kao da su se sama otvorila. − Anja, drago mi je što ste došli. Pa vi ste sve lepši. − Branko, i vi meni nekako sveže i mladalački izgledate. Vidi se to u vašim očima, a naročito po vašem osmehu.

Branko se malo nasmeši. − Daleko sam ja od takvog izgleda. Ali, u svakom slučaju,

hvala vam što ste mi to rekli. Anja, kad već pričamo o tome ne bih da se hvalim ali oni koji su još preostali iz moje generacije mi priznaju da sam od svih njih najvitalniji, i da sam najviše uspeo u životu. A sada izvolite, uđite unutra i raskomotite se. Dok vi malo predahnete u dnevnoj sobi, dotle ću ja da skuvam kaficu. − Vi ste, stvarno, vrlo ljubazan i predusretljiv čovek. To je lepo i meni je drago što ste vi takvi, ali ako hoćete da ispečem kolače pa još i tortu, onda moram odmah da krenem sa poslom. Pošto ja danas i na posao treba da idem, nema šanse da ću sve što ste želeli da stignem da uradim. Moraću i sutra da dođem. − Ja sam tako i planirao. − Onda dobro. Sada bih vas zamolila da odmah odete i kupite sve ono što sam ovde zapisala, da što pre počnem sa poslom.

Dok je Anja čekala Branka na kratko je ušla u dnevnu sobu i sela u udobnu fotelju da malo predahne. Pogled joj se zaustavio na jednoj zanimljivoj slici.

- Eh kada bi mogla ovako češće da uživam u ovom prelepom ambijentu bila bih najsrećnija žena.

Nekoliko minuta kasnije sva zadovoljna i orna za posao, sa kapicom na glavi i u beloj kecelji ušla je u kuhinju da pripremi posuđe i sve što će joj trebati za pravljenje torte i kolača.

Branko se ubrzo vratio sa nekoliko kesa. − Sve sam kupio. − Svaka čast! E, to ja volim, kada imam sve što mi treba, milina je raditi. − Anja, malopre, dok sam bio u prodavnici, zvali su me iz projektnog biroa da hitno dođem. Imaju neki problem. Znate, ja tamo, povremeno, radim. − Ali mi se još nismo dogovorili o detaljima…Šta tačno…

− Ja imam puno poverenja u vas i prepuštam vam da uradite kako mislite da je najbolje. − Ali meni je malo neprijatno da ostanem sama u vašem stanu! − Nemate čega da se plašite jer ja ću se vratiti pre nego što vi krenete. A sada zaključajte vrata da vas, slučajno, neko ne ukrade. Bićemo u kontaktu telefonom. − Ništa ne brinite, znam ja da se čuvam.

Prezadovoljan odgovorom, Branko se samo nasmeši i ode na posao.

Ostavši sama u stanu, Anji je bilo prilično nelagodno.

Osećala se kao neki uljez. Ipak, i pored toga, odmah svom snagom i umećem prionu na posao, želeći da ispuni sva Brankova očekivanja.

Kako je vreme prolazilo, a rezultati njenog posla bivali sve uočljiviji, tako se i njeno raspoloženje menjalo. Kada je iz rerne izvadila prvu turu kolača i kada se omamljujući miris tek ispečenih kolača raširio po celoj kuhinji, Anja je osetila neku svečanu atmosferu. Činilo joj se kao da sve to sprema za svoje goste i za svoj rođendan. Od zadovoljstva počela je i da pevuši. Bilo joj je baš lepo.

Ubrzo je zazvonio Brankov fiksni telefon. Anja se neko vreme dvoumila da li da se javi, ali onda se, ipak, javila. − Alo, izvinite da nisam možda pogrešio broj? − Branko, dobili ste pravi broj, to jest vaš broj telefona. − Baš mi je drago što to čujem. Nego, Anja, kažite mi kako napredujete sa poslom? − Sve ide po planu. Sve će biti onako kako smo se dogovorili. − Pa to je sjajno! Vi ste, stvarno, prava domaćica. − Šta da Vam kažem. Ja to radim još od rane mladosti, a i volim to da radim. Branko, nemojte da se ljutite, ali moramo da prekinemo razgovor da pazim na kolače koji su u rerni.

Ma nema problema, javiću se malo kasnije.

Branko se javio još jednom. − Možda ću malo da zakasnim, ali ništa ne brinite. Ja ću Vas odvesti na posao da ne bi zakasnili. − Dobro, samo požurite, jer pre odlaska na posao moram neke stvari da kupim.

Upravo kada je Anja završavala sa onim što je za taj dan planirala da uradi Branko je ulazio u stan. Vođen mirisom tek ispečenih kolača ušao je u kuhinju.

- Vi kao da ste znali kada treba da dođete. – zadovoljna urađenim poslom dočeka ga Anja.

- Naravno da sam znao, čarobni miris vaših kolača na daleko se oseća.

Dok je Branko to pričao gledao je Anju pravo u oči.

Ipak, kraičkom oka je pogledavao na kuhinjski sto prekriven belim stolnjakom na kome je bila velika okrugla kristalna tacna puna lepo poređanih kolača.

- Gospodine Branko, umesto što me hvalite, ovako na ne viđeno, ja bih volela da probate bar jedan kolač da vidim da li je po vašem ukusu.

- Mene ne treba dva puta nuditi. Sa velikim zadovoljstvom ću probati ove vaše kolače.

Već posle prvog zalogaja Branko je počeo da hvali Anju: - Svaka čast! Kolači su Vam super! Vi ste pravi majstor. Anja znate...

- Gospodine Branko, nemojte da se ljutite ali vreme je da krenemo!- odsečno ga prekinu Anja.

Branka je iznenadila Anjina upadica, izrečena povišenim tonom, ali je prećutao, znajući da ona žuri na posao.

Dok su silazili liftom i dok su, jedno pored drugog, prolazili ispred zgrade do Brankovih kola na parkingu, oboje, kao da su bili svako sa svojim mislima. Pošto nisu progovorili ni jednu reč činilo se kao da se njih dvoje ni ne poznaju. Kao da su stranci. Međutim, samo što su ušli u kola, raspričali su se kao da se znaju od pamtiveka. − Branko, da li će vam sutra neko doći na rođendan kada se toliko spremate?. − Kako da ne? Doći će bar šestoro mojih rođaka. To je tako već po tradiciji. Viđamo se praktično samo u takvim ili sličnim prilikama. Sedećemo sat-dva, uz kolače, poneko piće, malo ćemo popričati i to je to. − Blago vama. Meni nema ko da dođe na moj rođendan, osim Milene. − Ja vas pozivam da proslavite Vaš rođendan kod mene. U stvari, da proslavimo zajedno oba rođendana!? − Ne znam ni sama šta da vam kažem. Malo mi je neprijatno, a posebno zato što će tamo biti vaši rođaci, mogli bi svašta da pomisle. − Zašto? Oni su svi dobri i kulturni ljudi. Baš bih voleo da Vas upoznam sa njima. − Ne Branko, možda kasnije nekom drugom prilikom. Ali da to ostavimo za sutra, kada ujutro dođem, možemo o tome još razgovarati. A sada stanite pored one prodavnice jer ja tamo izlazim. I još nešto. Nemojte me zvati dok sam na poslu jer nam je šef zabranio da na poslu razgovaramo mobilnim telefonom.

Anja je, iako se tome nije nadala, stigla da pokupuje sve što je planirala a i da na vreme stigne na posao. Samo što je obukla radnu uniformu, oglasio se njen mobilni telefon. Javio

se Bojan moleći je da se što pre vide. To je Anju mnogo razljutilo pa mu je rekla da je više ne zove, jer ne želi da joj upropašćava sreću, koja je počela da joj se smeši. Zatim isključi telefon.

Dok se vraćala kući, celim putem je razmišlja o sinu pitajući se šta je uradio sa parama koje mu je dala. Kada je ušla u dvorište i čula skičanje svinja, onako umornoj, skoro joj je došlo da zaplače. − Kako može samo takav da bude? Zar mora uvek da tera neki inat? Šta se to dešava sa tim detetom?

Iako je bila veoma ljuta, brzo se smirila. Presvukla se i sva ta gladna usta na dvorištu je ubrzo nahranila. Kada je ušla u kupatilo, ni ovoga puta nije propustila priliku da stane na vagu. − Opaa, pa ja polako, ali sigurno nestajem – 55 kilograma.… sada sam kao neka devojka. A mog sina je baš briga za moje propadanje. Po ceo dan se izležava i lenčari, dok ja rintam kao konj. Dokle će tako? To ne može dugo da potraje.

Pošto se samoj sebi izjadala, nekako joj je bilo lakše da zaspi.

Odmah nakon što je ujutro ustala, otišla je do Markove sobe.

Tamo ga nije bilo. Ljuta, ali i zabrinuta, shvatila je da se priča od sinoć ponavlja. Ponovo ona mora da nahrani životinje, jer on to verovatno ni danas neće uraditi. Zatim je počela da se sprema za odlazak kod Branka. Rešila je da obuče i obuje sve ono što je juče kupila. Ogledajući se na brzinu u ogledalu, zaključila je da joj sve odlično pristaje, pa je rešila da se i malo našminka. Zatim je pozvala Marka da vidi gde je, ali njegov telefon je bio nedostupan. Pošto će biti ceo dan odsutna, a možda će u gradu i da prespava, a Marku ništa nije spremila za jelo, rešila je da mu ostavi nešto para i da mu napiše da joj se odmah javi čim dođe kući. Samo što je počela da piše, Marko se pojavio na vratima, bled u licu,

raščupane kose. Bilo je očigledno da je noćas negde pio i bančio. − Mama, gde si se spremila tako doterana, pa još i našminkana? − Idem da radim. − Da radiš ovako našminkana i doterana? Pa kakav je to posao? − Hajde, ućuti već jednom. − A što se ti nisi ovako doterivala dok je tata bio živ? − Šta bi to njemu značilo kada je stalno bio pijan i uvek spreman na svađu? − Mama, znaš šta? Mogla bi bar sada da imaš malo poštovanja prema tati. − Nemoj samo ti da mi o tome držiš predavanje. Kad si zadnji put bio da posetiš njegov grob? − Koliko puta sam ti već rekao da ću redovno da idem na groblje, ali samo onda kada podigneš tati spomenik. − Marko, zar ti misliš da sam ja narodna banka? Uhvati se već jednom nekog posla i radi, pa će sve doći na svoje mesto, a ne da mi skoro svaki dan kukumavčeš da ti dam pare. − Ti po ceo dan radiš i vidim kako nam je. − Marko, sine – reče Anja pomirljivije – nije sve tako crno kao što izgleda. Sada, uz redovan posao, radim i kod jednog pravog čoveka. Taj, izgleda, ima dosta para. Videćeš, krenuće nam. − Samo da ne bude kao sa Bojanom. Obećavao je kule i gradove, a na kraju si dobila šut-kartu. − Marko, nemoj da budeš tako ciničan i bezobrazan. Nego, kaži ti meni šta si radio sa parama koje sam ti dala? − Ma hajde, molim te, daš mi neku paru posle ko zna kog vremena i sada čekaš zahvalnicu ili šta?!

− Marko, ti si pijan od sinoć, idi odspavaj pa kada se probudiš pozovi me.

Dok je Anja sva snuždena, sedeći u autobusu, besciljno gledala negde u daljinu, oglasio se njen mobilni. Shvativši da je zove Branko, obradova se. − Zovem vas samo zato da proverim kada stižete kod mene. − Još sam u autobusu. Nešto mi je jutros iskrslo pa ću malo da kasnim. − Nema problema. Znajte da vas ja nestrpljivo očekujem, opet treba da idem da radim.

Branku se čekanje malo odužilo, pa je postao nestrpljiv. Izašao je u hodnik da je sačeka ispred lifta. Tada se Anja, najzad, pojavila. Izlazeći iz lifta ona ga je pogledala, a on, iako je buljio u nju, u prvi mah skoro je nije ni prepoznao. − Zar ste to Vi? − Ja sam. A ko bi drugi bio? − Jedva sam vas, tako lepu i doteranu, prepoznao. − Ali ni vi niste isti. I vi ste se baš lepo doterali. − Anja, dozvolite mi da vam čestitam rođendan i da vam poželim sve najbolje. − I ja vama čestitam rođendan i da još dugo u zdravlju poživite. − Hvala vam.

Zatim su se, kako je i red, poljubili.

Samo što je Branko otvorio ulazna vrata, Anja je osetila prodoran, i prijatan i osvežavajući miris svežeg cveća. − Lepo je što se Branko setio da stavi cveće u vaze – pomisli Anja. To nije bilo jedino iznenađenje. Anju je čekalo nešto mnogo veće. − Anja, dozvolite mi, da vam za rođendan predam ovaj mali i skroman poklon. − Hvala Vam, ali ja Vama nisam ništa kupila. Mada još nije

kasno. − Ne, nemojte se sa time opterećivati. Samim tim što ste došli kod mene, Vi ste najveći, najlepši i najdragoceniji poklon za moj rođendan.

Slušajući ga Anja se samo smeškala. − A sada bih vas zamolio da pogledate šta sam Vam kupio. − Zlatni lančić?! I to baš takav kakav pristaje uz ovu moju haljinu. Pa još i ovaj prelepi prsten. Branko, Vi to mene kao da prosite? − A ne… ne.

A onda su, gledajući se u oči, oboje zaćutali. Tu kratku, čak pomalo neprijatnu, tišinu prekinula je Anja zahvalivši se Branku na vrednim poklonima. Još mu je rekla da je mnogo zadužio i da ne zna na koji način da mu se oduži. Ali znala je.

Od tog trenutka sve će činiti da mu udovolji da bude srećan i zadovoljan, čak i onda ako Branko pokuša nešto na ljubavnom planu. Ni onda se neće braniti. Ne, naprotiv…

Zagledan u Anju kako stavlja lančić oko vrata, Branko je nastavio da joj se divi, da je hvali i obasipa komplimentima. − Anja, vi ste doneli radost u ovaj moj stan. Dali ste smisao mom usamljenom i paćeničkom životu.

Anji je bilo drago što joj se Branko tako nadahnuto obraća. Zasmetalo joj je jedino to što su te njegove slatkorečive reči delovale nekako izveštačeno. Kao da ih je pričao nekom drugom. Dok je Branko govorio, delovao joj je hrabro i samouvereno, ali odmah zatim bi ućutao kao da nema ideje kako da nastavi dalje. Kao da je u tom momentu bio neki nepremostivi zid između njih, koji im nije dozvoljavao da se približe jedno drugom. Anja je odmah shvatila u čemu je problem. Rešila je da preuzme inicijativu.

– Branko, mislim da bi najbolje bilo da ja konačno krenem sa poslom. Vreme prosto leti, a treba još dosta toga da se po-

radi. Prvo bih da završim sa tortom, da je što pre stavim u frižider da odstoji dok vaši gosti ne dođu i biće kako prava torta i treba da bude. Mnogo torti sam do sada napravila, ali verujem da će ova biti jedna od najboljih. Mislim da će svi prste da poližu.

- Nisu moji takvi. Oni su više , onako, hladni i ne zainteresovani čak i ako bi im se nešto dopalo ne bi mi to rekli. Šta mogu kad su takvi. Anja, jedva čekam da počnete da radite. Ja prosto uživam da Vas gledam kako Vi to znalački i spretno sa uživanjem radite.

Izvinite, Branko. Zar niste juče rekli da treba danas da idete ponovo da radite?

Jesam, ali odložiću to za sutra.

Branko, u sadašnje vreme imati posao, pa još dobro plaćen to je kao svetinja. To treba ceniti i poštovati jer para nikada dosta i ne zna se šta nas već sutra čeka.

U pravu ste. Ali...

Dok se Branko nećkao, Anja je nastavila.

Ja vam predlažem da bez razmišljanja odete na posao. I budite bez brige oko onog što ja treba da uradim.

Kada se vratite kući čekaće vas serviran ručak na stolu. Sve ostalo će biti spremno tako kako i dolikuje da dočekate svoje rođake za svoj rođendan. Sigurno se nećete zastideti mojim poslom. Nego naprotiv.

Ubedili ste me.

Anja je prosto likovala što ju je Branko poslušao pa je morala da mu kaže: Da li bi Vi, kada vam odu gosti, došli po mene, tamo gde radim, da zajednički proslavimo naše rođendane?

Pa naravno. Biće mi veliko zadovoljstvo.

U tom slučaju pitaću šefa da me pusti ranije sa posla.

Tada ćete moći da me gledate do mile volje. Kada se za-

sladimo rođendanskom tortom nadam se da ćete biti raspoloženi i za još nešto.

Branko je dobro čuo šta mu je Anja rekla ali nije mogao da veruje da je ona to ozbiljno mislila. Dok je sav iznenađen, u sebi presabirao šta mu je to zapravo rekla, zazvonio je njen telefon.

Mama, gde su pare za koje si rekla da si mi ih ostavila?

Sine izvini. Rekla sam ti da ću ti ostaviti pare ali sam u žurbi zaboravila. Izvini, još jednom. – A kada se vraćaš? – Ne znam tačno ali javiću ti. – Dok je Anja to sinu govorila Branko joj je pokazivao na tortu.

Shvatila je šta je on time hteo da joj kaže. Pa je sinu odgovorila: Tek ujutro. Jer imam tu neke neodložne poslove da završim. – Branko je od sreće kriknuo i zagrlio je na njeno veliko iznenađenje. Telefon je ponovo zazvonio. Opet je zvao njen sin.

- Sine, izvini što je ovako ispalo. Snađi se za ovaj put.

Neće tebe mama više ovako na cedilu ostavljati. To ti obećavam.

Anja se obrati Branku: – Vidite kakve ja sve probleme imam? Marko je dobar dečak.

Ni bolji ni gori od ostalih, ali stalno mi stvara neke probleme.

Kada bi se barem oženio i da zasnuje svoju porodicu bilo bi mi lakše. On sada kao da ništa ne može bez mene. Stalno se plaši da će neko da me prevari ili da ću ga ostaviti samog.

Dođe mi da se ni sa kim ne viđam i ne družim, da sedim u kući i da nigde ne izlazim. – Anja je zaplakala. Branko ju je istog trena zagrlio. Brišući joj

suze tešio ju je nežnim rečima.

– Ništa ne brinite. Sve te vaše probleme, ako želite, zajedničkim snagama ćemo prevazići. To vam obećavam.

Branko, hvala Vam na razumevanju. A sada, da konačno krenemo svako svojim poslom.

Usredsređena na posao Anja skoro da nije čula kada ju je Branko, posle oko dva sata kako je otišao, pozvao telefonom.

- Gazdarice kako napredujete?

- Budite bez brige sve ide po planu. Zamolila bih vas da skratimo razgovor jer uskoro treba iz rerne da izvadim treću vrstu kolača. U ovom momentu i veš mašina je završila sa pranjem.

- Dobro, dobro. Neću više da Vas zadržavam. Samo sam hteo da Vam kažem da ću danas doći kući malo kasnije.

Zamolio bih Vas da, kada budete odlazili, zaključate stan i uzmete ključ sa sobom.

Branko, hvala vam na poverenju, ali... Dobro, neka bude kako vi kažete. Javiću vam se kada budem u „Megamarketu“ da se dogovorimo kada da dođete po mene.

Branku je najednom srce počelo brže da lupa. To je još jedan znak da me Anja zaista želi, kada insistira da zajednički proslavimo naše rođendane.

Pa to je sjajno, - pomisli Branko.- To je fenomenalno.

Svim silama ću se truditi da joj udovoljim, ali i da nešto ne zabrljam.

Dok je o tom njihovom susretu razmišljao, činilo mu se kao da je Anja pored njega. Osećao se kao najmoćniji i najsrećniji čovek na svetu. Međutim, tako nisu mislila dvojica njegovih kolega. Oni su ga zabrinuto i sa nekom zebnjom posmatrali i šapatom komentarisali njegovo ponašanje.

- Šta se to sa dedom dešava?- upita jedan od njih. Sav se uzvrpoljio i nekako čudno izgleda. Deluje mi kao da sa nekim

priča. Izgleda da mu nije dobro.

Drugi kolega doda: - U pravu si. U tim njegovim godinama sve je moguće. Može samo , odjednom, da se izvrne i da se oprosti sa svojim životom.

Branku je odavno bilo poznato mišljenje njegovih, znatno mlađih, kolega o starijim osobama. Zato im o Anji nije rekao ni jednu jedinu reč.

Samo što je Anja izvadila zavese iz veš mašine zazvonio je njen mobilni telefon.

Javio se njen sin.

E baš neću da se javim. Znam da ćemo se posvađati i to žestoko. Da li će on da se zapita kako je meni, a ne samo mama daj ovo mama daj ono. A kada mu daš sve i onda nađe neki razlog da bude nezadovoljan. Valjda ću nekad doživeti da i meni neko ugađa kao ja njemu.

Pošto je telefon i dalje zvonio Anja ga sva ljuta isključi.

Neka se ljuti koliko hoće. Šta mu ja mogu? Sutra kada dođem kući daću mu koji dinar pa će se odljutiti.

Došavši na posao Anja je zamolila svog šefa da je pusti da ranije ide kući jer, ima neke neodložne obaveze. Kao što je i očekivala šef je uvažio njenu molbu, ali samo uz uslov ako ne bude mnogo posla.

Nekako u to vreme, Branko je stigao kući. Videvši šta je Anja sve uradila, zadovoljan se smeškao. Imao je, sada, sa čime da se pohvali pred svojima.

U dogovoreno vreme svi rođaci, koje je očekivao, bili su pred njegovim vratima. Brankovi, već ostareli, ali dobro držeći roditelji, sestra Zorica i brat Zoran sa svoja dva odrasla sina.

Prva je ušla Zorica i u ime svih mu čestitala rođendan.

Da nam poživiš mnogo, mnogo godina.

Branko im je, sav srećan, zahvalio na lepim željama i poklonima.

Oduševljena mirisom svežeg cveća, Zorica mu je uzvratila: - Branko, moram da te pohvalim. Ovo cveće je fantastično.

Odlično si se setio da vazu staviš kod samog ulaza.

- Sejo, to je znak dobrodošlice u okviru proslave mog 66 jubilarnog rođendana. A sada da pređemo u dnevnu sobu.

Posedali su za veliki sto na kome su bile dve tacne sa lepo složenim kolačima. Branko ih je odmah ponudio da se sa njima posluže. Smeškajući se još je dodao da su to njegovi kolači. Oni su ga malo iznenađeno pogledali ali ga nisu odbili.

A šta kažete na ovaj razmeštaj koji sam juče uradio?

Sine, pravo da ti kažem, meni sve ovo deluje nekako čudno. Nikako još da se priviknem na ovaj novi ambijent.

Pošto je Zorica uzela drugi kolač i ona se uključila u razgovor.

- Sada je dnevna soba mnogo lepša. Deluje nekako otmenije. Nego, kaži ti meni gde si kupio ovako ukusne kolače?

- Svi ovi kolači na stolu su napravljeni u mojoj kuhinji.

Zar ti hoćeš da kažeš da si ti ispekao sve ove kolače predivnog ukusa?

Pa moglo bi i tako da se kaže. Ali to nije sve. Sada ću vam doneti da probate tortu sa orasima.

Branko, izvini. Ti sedi i pričaj sa mamom i tatom, a ja ću donositi sve što treba- odsečno reče Zorica.

U razgovor se umešao i Zoran.

Sejo, kada si već ustala donesi za nas momke ono Brankovo čuveno crno vino. Nismo valjda kod Branka došli

da se gledamo i jedemo kolače, zar ne tata?

- U pravu si. Bila bi greota, da ne popijemo po koju čašu tako dobrog vina.

- Samo da ne bude kao prošli put.- odlazeći u kuhinju doda Zorica.

Videvši prelepu tortu u frižideru, sva iznenađena, Zorica je došla kod Branka.

Ko ti je tako lepo spremio kuhinju, dnevnu sobu, a valjda i ceo stan, ispekao kolače, pa još i tortu?

Dok mu je to pričala zagledala se u prozor, u čiste zavese i stakla koja prosto sijaju. Onda je bez ustezanja, kratko i jasno rekla Branku: To ti nisi mogao da uradiš. To je mogla samo neka vredna ženska ruka.

U pravu si. Sve je to radila moja buduća. Šta?

Svi su skoro ustali od zaprepašćenja.

Branko, šta je sa tobom? Zar ti nije bilo dosta one dve što za njih više ne želiš da čuješ? Dokle ćeš da budeš toliko naivan? Kada ćeš konačno da shvatiš da takve žene kao te dve znaju šta sve ti imaš i onda kao lešinari navaljuju na tebe. Nijedna neće da dođe iz ljubavi. Nego samo gledaju kako da ti uzmu pare i sve što imaš.

Sejo, ti dobro znaš koliko te ja cenim, poštujem i volim, ali ovog puta nisi u pravu. Anja uopšte nije takva. Ona je fina, uredna, vredna i iznad svega skromna osoba.

Nešto slično si pričao i za one prethodne dve. I kako je na kraju ispalo? Valjda si iz svega toga izvukao neku pouku?

Priznajem da su one dve bile takve. Ali Anja nije takva.

Pričala mi je da ima neki mali problem sa sinom ali će uskoro to da reši. I to je sve. Šta? I ona ima probleme kod kuće? Zar si zaboravio

da su i one prethodne imale slične probleme. Branko, da se kladimo u čega god hoćeš da će ti i ova sadašnja biti ista kao i one dve prethodne.

Zatim se u razgovor umeša i mama: Sine, znaš da ti mama želi samo dobro. Zato otvori četvoro očiju i dobro razmisli. Možda je u tvojim godinama bolje da budeš sam, nego da te neka nepoznata žena nervira i potkrada Sav zamišljen, gledajući ispred sebe, Branko joj ništa ne odgovori. Zatim su se i svi ostali ućutali.

Tu neprijatnu tišinu prekinu Zoran, koji je došao malo zagrejan i koji je najzad dobio priliku da se i on uključi u diskusiju.

- Mama, Zorice šta ste kao čavke navalile toliko na Branka.

Umesto da ga pohvalitete što je uspeo da nađe tako vrednu ženu, pravu domaćicu vi nađete da mu solite pamet kao nekom malom detetu.Valjda je on već zreo čovek. Zar ne Branko? Ja ti od sveg srca čestitam što si ponovo našao ženu i želim ti da ovog puta veza uspe i da budeš srećan.

To su mu poželeli i njegov otac i Zoranovi sinovi.

- Tata, brate, Saša i Jovice svaka vam čast! Vi me izgleda jedini razumete.

- reče sav srećan Branko. Red bi bio da tim povodom, a za mene, tako značajnog događaja nazdravimo sa čašom vina.

- Zorice, šta čekaš, zar ne vidiš da su nam čaše prazne? – skoro vičući, zapovednički reče Zoran.

Posle nekoliko popijenih čaša vina Branko i Zoran su se šapćući stalno nešto dogovarali. Iako je Zoricu, ali i ostale prisutne to nerviralo, obratila se Branku ljubaznim tonom, pitajući ga kada će imati čast da se upoznaju sa tom njegovom.

Ne znam još, nadam sa da će to biti uskoro. Ona to za sada izbegava, dosta je stidljiva.

A Koliko je ta dotična mlađa od tebe?

Nešto manje od dvadeset godina.

Pa to je jasno kao dan. Sa tom osobom ja ne želim da se upoznajem. Branko, zar je moguće da ti ne shvataš zašto je ona sa tobom?

Posle nekoliko popijenih čaša jakog crnog vina Branku je sinulo šta treba sestri da odgovori.

- Tebi je očigledno krivo što sam ja konačno, pronašao pravu sreću. Možda i najveću u mom životu.

Zoricu je to mnogo razljutilo.

- Društvo, vreme je da krenemo kući.

Svi su je odmah poslušali, uključujući i Zorana koji je bio već prilično zagrejan.

Na rastanku majka ga je posavetovala: Sine, čuvaj se i znaj da se uvek molim za tebe.

Pošto ih je ispratio Branko je uz čašu crnog vina razmišljao šta da kaže Anji kada ga ona pozove.

Nestrpljivo iščekujući njen poziv, Branko je nastavio da sam polako pijucka svoje kvalitetno vino. I dalje je bio pod utiskom onog što su mu majka i sestra rekle u vezi Anje. Nije mu išlo u glavu da one tako pričaju o osobi koju nikada nisu videle niti su bilo šta loše čule o njoj. Bilo mu je krivo što nije na pravi način uspeo da im predstavi Anju, kako ona zaslužuje.

Zbog takvog njihovog mišljenja i ponašanja, bio je mnogo ljut.

Kako je vreme prolazilo, a Anja nikako da se javi, Branko je postajao sve nervozniji. U početku je nalazio neka opravdanja za to, ali kada je napolju počelo da se smrkava sve više je gubio nadu da će se Anja uopšte javiti i time pogaziti dato obećanaje da će doći. Razočaran što ga je Anja, najverovatnije, izneverila, jedino što mu je preostalo bilo je da

popije još jednu čašu vina. Posle svake popijene čaše Branko je zaključivao da je vino sve bolje i bolje. Neprestano je razmišljao o Anji ali i o parama koje je ostavio u njenoj torbi. Posle nekog vremena morao je sebi da prizna da su njegova mama i sestra možda bile u pravu što su tako govorile o njoj. To mu je veoma teško palo pa je rešio da popije još jednu čašu vina. Posle te čaše najednom mu je sinulo: - A šta ako me Anja ipak pozove? Počeo je grozničavo da razmišlja, ali nikako nije uspevao da se seti šta bi u tom slučaju trebao da uradi? Da bi malo razbistrio mozak, popio je još jednu čašu vina i to naiskap. Od tog momenta bio je u velikim problemima. Pozlilo mu je. Njegovo telo kao da nije bilo njegovo. Činilo mu se kao da se okreće na nekoj vrtešci.

Osećao se jadno, bedno i nemoćno. Poželeo je Anju pored sebe.

- Eh, da je Anja tu. Ona bi mi pomogla da lakše prebrodim ove trenutne slabosti.

Samo što je to pomislio, toliko mu je pozlilo da je hitno morao da ode u kupatilo da se ispovraća. Iako se svim silama trudio da do kupatila dođe, nije uspeo. Noge ga jednostavno nisu slušale, sapleo se i pao pred kupatilom. Malo kasnije, sav ispovraćan, ipak je nekako ušao u kupatilo da se opere, a onda je krajnjim naporom uspeo da dođe do svog kreveta i, valjda, je zaspao pre nego što je legao.

Nekako u isto vreme Anji je šef, konačno, dozvolio da može ranije da izađe sa posla. Odmah je pozvala Branka da mu kaže da dođe po nju. Međutim, ni posle petog poziva on se nije javio.

- Da se Branko nije, možda, na mene naljutio što ga nisam ranije pozvala? Ako je to razlog što neće da se javi, neka mu je na čast. Šta sam mogla da uradim kada šef, zbog velikog posla, nije hteo pre da me pusti. A možda je Branko u ku-

patilu pa ne čuje da ga ja zovem?

Anja ga je ponovo pozvala, ali ni tada nikakvog odgovora nije bilo. Pitala se da mu, možda, nije pozlilo od silnih kolača.

- A šta ako je, ne daj Bože, umro? – već zabrinuta, upita se Anja. U svakom slučaju ostaju mi dva izbora. Da odem autobusom kod njega, pošto sam obećala da ću doći. Ili da odem drugim autobusom kući?

- Anja se odlučila za varijantu da ode kod njega.

Pošto Branko ni posle trećeg zvonjenja nije otvorio vrata, odlučila je da ih sama otključa. Samo što je ušla unutra, umesto lepog mirisa svežeg cveća, kakav je očekivala, osetila je nesnosan smrad koji je dolazio iz dnevne sobe.

- Auu.! Šta se ovde dešavalo?!

Ušavši u dnevnu sobu, ugleda da je neko prosuo crno vino na lep beli stolnjak i na skupoceni tepih. Malo dalje, na drugom tepihu, neko se ispovraćao. Došlo joj je da zaplače i da što pre pobegne odatle. Ipak, otišla je u spavaću sobu i ugledala je Branka kako obučen leži na krevetu i glasno hrče.

Od silnog smrada morala je da zatvori vrata.

- Ovo je strašno. Ne mogu da verujem da se to meni ponovo dešava. Ni u snu nisam mogla ni da zamislim da će mi se ovo sa Brankom desiti.

Ipak, Anja praktična i uredna žena, nije nastavila da kuka, nego se uhvatila posla i počela da sređuje nered. Prvo je otvorila prozore, zatim je počela velikom brzinom da čisti i pere sve Brankove brljotine.

Posle kraćeg vremena, zadovoljna urađenim poslom, sela je da malo predahne. Činilo joj se da joj sve to nije teško palo.

Bila je naviknuta na takve i slične scene koje joj je njen pokojni često priređivao. Zavaljena u fotelju i zagledana u plavi stolnjak koji je malopre postavila, najednom joj je zasmetalo Brankovo hrkanje pa je zatvorila vrata od dnevne sobe

uključila televizor.

– Znači, ja ga sa tolikim poštovanjem dvorim, a on nađe da se nad svim tim iživljava i još da pravi neviđeni nered.

Razmišljala je Anja. Zar sam ja to zaslužila? Zar nismo, kao ljudi, mogli uz kolače, tortu i možda po koju čašu vina da proslavimo naše rođendane? Kada bolje razmislim, Branko je sličan a, možda, i isti kao moj pokojni. On nije znao da ceni što sam se brinula o njemu kao o malom detetu. Kada god bi se napio, namerno ili iz nekog njegovog neobjašnjivog, meni nejasnog. razloga radio je ružne stvari samo da bi mi napakostio.Zbog dece sam ćutala i trpela sva ta poniženja. Za to moje razumevanje zahvalio mi je tako što je na samrti, pred svojim rođacima, izrazio želju da ja ne budem sahranjena pored njega kada tome dođe vreme. Time je hteo, pred svima, da kaže da ga nisam dostojna, iako sam mu rodila decu i služila ga sve te godine. Zašto ga nisam dostojna pokazalo se na dan njegove sahrane. Dok smo ispred kapele čekali sveštenika došla je jedna punija žena, sva uplakana, očigledno malo 'zagrejana' prišla još otvorenom sanduku mog pokojnog muža i počela da ga grli i ljubi. Ja sam sve to zgranuto posmatrala. To je trajalo dosta dugo, sve dok je grobari nisu zamolili da se skloni da mogu da zatvore sanduk. Posle toga ta ženturača je otišla sa groblja. Meni je došlo da od sramote u zemlju propadnem. Kada onda nisam pala u nesvest, valjda neću nikada. To je bio šok za mene i za celu rodbinu. I danas kada o svemu bolje razmislim, ubeđena sam da je on i to izrežirao. Ipak, i pored svega toga, neka mu je laka zemlja, ali neka se ne nada da ću skoro doći da ga obiđem.

Anja odlazi do frižidera i uzima parče torte.

– Sve mi se čini da je ovaj Branko, kao i moj pokojni, veliki inadžija. Zbog ovih brljotina koje sam očistila neće tek tako da

prođe. Skupo će ga koštati moje usluge. A ako želi i dalje da bude sa mnom, neka se lepo isprsi i odreši kesu. Nisam ni ja sisala vesla. Pošto je i Branko pokazao pravo lice, već na samom početku naše veze neće se tek tako lako izvući.

Dosta sam ja druge trpela i služila. Valjda je došlo vreme da i ja steknem nešto vrednije u životu.

Tako umornoj, Anji se nije išlo kući pa je rešila da prespava kod Branka u dnevnoj sobi. Probudila se rano ujutru, sva uplašena. Sanjala je neki ružan san. Odmah je otišla da vidi šta je sa Brankom. Laknulo joj je kada je, stojeći neko vreme pred vratima njegove sobe, čula kako on i dalje uporno hrče.

Mada sada znatno tiše. Brzo se spremila i napustila stan ostavivši ga u savršenom redu osim, naravno, Brankove sobe.

Kod kuće su je, kao i što je pretpostavljala, sačekali svi njeni ljubimci gladni i žedni. Momentalno se razbesnela.

- Kako Marko može da bude takav? Zašto mu je bilo toliko teško da ih nahrani i napoji. Pa ne bi gospodinu pala kruna sa glave!

Međutim, posmatrajući Vučka kako joj zadovoljan što je došla maše repom, brzo se smirila. Otišla je da se presvuče i onda je nahranila svoje ljubimce. Posle popijene kafe ušla je u Markovu sobu.

– Sine, kada ti misliš da ustaneš?

- A gde si ti do sada?

- Pa valjda sam radila!

– Ma nemoj! Našla si mene da foliraš. Kakav je to posao gde se radi ceo dan i celu noć?

– Znaš šta? Neću ja tebi stalno da se pravdam. Zapamti to već jednom. Nego kaži ti meni šta si ti juče radio.

– Ništa nisam radio i ništa nisam jeo. Mama, dokle misliš da me ovako izgladnjuješ?.

– Sine, izvini što ti juče nisam ostavila pare, ali ništa ne brini,

daću ti ih sada i skuvaću odličan ručak.

– Mama, po komšiliku se o tebi već svašta priča.

– A šta to može da se priča?

– Pa da si ti našla nekog.

– Od koga si čuo takve gluposti? – ljutito upita Anja. Zar od Lele, koja se tri puta udavala? Ili od Perse, koja vara svoga muža sa kim stigne? Ili, možda, od Nade, koja je išla ko zna s kim pre nego se udala? Zar ti njih treba da slušaš? Bolje bi im bilo da se pokriju ušima, nego što ovako besomučno laju gluposti.

U tom mementu javio se Branko. Anja nije htela da se javi jer joj je bilo neprijatno da pred sinom razgovara sa njim.

–Mama, javi se. Koga opet foliraš? Znam ja da je to taj.

Anja se javila.

– Branko, ja sam kod kuće. Sada sam u velikom poslu pa ću ti se javiti malo kasnije.

– Ko je to bio?

– Kad si toliko navalio zvao me jedan moj prijatelj.

– Znači da je, ipak, istina da si našla nekog.

– Pa šta ako je istina! Zar ja nemam pravo na svoj život?

Svim silama se trudim da ti udovoljim, da ti obezbedim ono najneophodnije. I šta za to dobijam? Da mi stalno za nešto zvocaš i zanovetaš. Zar hoćeš i krv da mi popiješ? Idi negde nađi posao, oženi se i ostavi me već jednom na miru, a ne da te ja doživotno izdržavam?

– Dobro mama, nemoj odmah da se ljutiš. Nisam ništa loše nisam mislio. Ako imaš prijatelja ja nemam ništa protiv. Pod uslovom da bude normalan – reče pomirljivo Marko.

– A ko je po tebi normalan? Bio si protiv Bojana, a znajući te, bićeš i protiv Branka.

– Neću, ako bude nornalan – ponovi Marko.

Sva zadovoljna što je, na neki način, od Marka dobila pristanak za novu vezu, Anja je otišla u kuhinju da spremi nešto za doručak. Ubrzo ju je pozvao Branko.

– Sada sam sama i mogu slobodno da pričam. Kada ste me malo pre zvali, pored mene je bio moj sin pa mi je bilo malo neprijatno da pred njim sa vama pričam.

– Tako nešto sam i pretpostavio. Anja, ja Vas zovem da se sto puta izvninem za ono što ste zatekli u mom stanu i što sam na taj način upropastio proslavu Vašeg rođendana. Iako sam sve vreme spavao, znam da ste vi očistili sve te moje brljotine. Ne znam kako da Vam se zahvalim i da se opravdam za takvu moju neviđenu glupost.

– Ko priznaje, pola mu se prašta – odgovori pomirljivo Anja.

– Drago mi je što ste me razumeli. Verujte da se ovo ne bi ni desilo da me moji nisu toliko iznervirali zbog nekih njihovih mišljenja, a vi nikako da se javite. Desilo se šta se desilo i ja tu, stvarno, ništa ne mogu... Jedino...

– Izvinite, a koliko često se to vama dešava? – prekinu ga Anja.

– Garantujem Vam da se to nikada više neće ponoviti!

– Dobro, dobro, nema potrebe da se zbog toga toliko uzbuđujete. Sve je u redu, osim što sam isprljala novu bluzu dok sam sređivala onaj vaš haos.

– Ništa ne brinite. Prvom prilikom kada se budemo videli, višestruko ću vam to nadoknaditi... Šta mislite kada bi mogli da se vidimo?

– Ne znam tačno. Sin se mnogo ljuti što sam skoro stalno odsutna od kuće pa ne stižem da mu kuvam. A da i ne pričam da imam i drugog posla preko glave. Sve to samo na mene čeka.

– Anja, pravo da Vam kažem i ja imam, ne baš takve, ali, na

neki način, slične probleme.

– Pošto imamo zajedničke probleme, bilo bi dobro da se jedno drugom izjadamo a mogli bi, iako sa malim zakašnjenjem, da proslavimo moj rođendan.

– To bi bilo sjajno. Već razmišljam šta da vam kupim za poklon. A kada bi to bilo?- sav nestrpljiv upita Branko.

– Za tri dana.

– Auu, pa to je dugo kao večnost. Zašto ne bismo proslavili danas?

– Ne Branko, biće bolje ovako kako sam Vam rekla. Strpite se do petka. Tada sin odlazi sa svojom devojkom na dvodnevni izlet. Sačekaćete me u vreme kada budem izlazila sa posla pa bi onda pošli kod mene. Da vidite gde stanujem, kako živim, a osim toga bićemo sami.

Branko se neko vreme dvoumio pa ga Anja upita: - Ako vi ne možete ili ne želite iz bilo kog razloga da idemo kod mene, slobodno mi recite neću se ljuti – Kako ne bih želeo. Jedva čekam da dođe taj petak. Petak je moj srećan dan.

Osvanuo je za obje taj dugo očekivani petak. Iako su se za ta tri dana dosta puta čuli telefonom, kada je Anja , tog petka, pred kraj njenog radnog vremena pozvala Branka on je sav drhtao. Srce mu je lupalo kao ludo. Iako je delovao uplašeno, na momente čak i uspaničeno, zgrabio je već pripremljene torbe, sa svojim stvarima i hrabro krenuo kolima da se sretne sa Anjom.

Samo što ga je ugledala, trčeći je prišla njegovim kolima.

– Anja, tako mi je drago što vas vidim. Da li ste se umorili na poslu?

Osetivši kuda će takav razgovor da ih odvede Anja je preuzela inicijativu.

– Branko, ako su dvoje zajedno, kada se sretnu prvo se

poljube. Od tog momenta Branko je bio kao omađijan. Anja je pričala, a on je klimajući glavom, potvrđivao njene reči, unapred se slažući sa svime što je Anja predlagala. Tako su se složili da više ne persiraju jedno drugom.

Kad su došli ispred Anjine kuće, Vučko je veselo zalajao.

Anja je odmah izašla da otvori kapiju. Najednom, kao po dogovoru, sve životinje su se oglasile.

– Branko, sve ovo što čuješ, čeka na mene da ih nahranim i napojim.

– Ti zaista imaš mnogo posla. Dozvoli da ti u tome malo pomognem, iako se ja– baš ne razumem u takve poslove.

– Ne, sve ću ja to sama da završim. Ti uđi unutra, istuširaj se i dok ja ne dođem, gledaj televizor.

- Žao mi je što toliko moraš da radiš. To nije dobro za tvoje zdravlje, ali ni za lepotu.

- Šta ću, kad moram.

Posle pola sata kada je Branko već uveliko, u pidžami, gledao televiziju, Anja je završila posao na dvorištu i odmah ušla u kupatilo. Posle kraćeg vremena oboje su u pidžamama sedeli za stolom.

– Branko, pošto si ti tvoj rođendan već proslavio, na onako efektan način, red je da i ja moj rođendan, kako - tako, proslavim. U tu čast pre podne sam ispekla kolače, a tu je i jedna boca belog vina.

– A da, umalo da zaboravim. Doneo sam ti poklon za rođendan.

– Pa već si mi dao poklon kod tebe.

– Neka, ti to zaslužuješ.

– Onda je red da ti se na pravi način zahvalim. Kao prvo, dozvoli mi da te poljubim. Branko je blistao od sreće, a istovremeno je delovao potpuno zbunjeno, još ne verujući da će se ostvariti njegova želja da osvoji Anju.

Posle dve popijene čaše vina, Anja je stupila u akciju.

– Branko, ja mislim da je već kasno i da je došlo vreme za spavanje. Videvši da se Branko malo nećka, uhvatila ga je za ruku i odvela u spavaću sobu. Iako pomalo iznenađen tim potezom, Branko se sav prepustio Anji. Nije pogrešio, jer mu je Anja svesrdno pomogla da je osvoji i tako ostvari svoja skoro neverovatna maštanja. Ujutru su se oboje probudili srećni i zadovoljni. Anja je prva ustala da skuva kafu.

Dok su pili kafu, Branko je Anju pohvalio da ne pamti kada je pio bolju kafu.

– Drago mi je što tako misliš. Nemoj da brineš biće još mnogo takvih kafa. Nego, Branko, da li ti čuješ ovaj moj zverinjak u dvorištu, već me dozivaju. Ako se ne varam, ti si mi sinoć obećao da ćeš mi malo pomoći oko njih.

– Pa naravno, jedva čekam da krenemo.

– Odlično. U šupi se nalazi okačeno jedno staro odelo koje služi samo za takve prilike. Danas imamo dosta toga da uradimo. Od hranjenja i pojenja svih životinja, pa sve do čišćenja svinjca i kokošinjca. Osim toga, trebalo bi onu suprasnu krmaču odvojiti od ostalih svinja.

– Anja, ti meni samo pokaži gde se šta nalazi i znaj da će sve to biti u rekordnom vremenu urađeno. Malo me brine kako će me prihvatiti tvoj ljubimac, Čupko.

- To je najmanji problem. Odnesi mu ovih nekoliko kostiju i videćeš koliko će se obradovati. Čupko je inteligentan pas, sa pedigreom. Od prvog momenta kada te je ugledao shvatio je da si ti dobrodošao u ovu kuću. Prema tome ti nemaš razloga da ga se plašiš.

- Ako je to tako idem sa ovih nekoliko kostiju da pozdravim mog novog mezimca, Čupka.

Anji je bilo drago što je najzad uspela da nađe čovekla po svojoj želji. Pošto mu je za kratko vreme objasnila šta i kako

treba da radi, ušla je u kuću da sprema ručak. Posle nekog vremena Branko ju je pozvao.

– Anja, dođi da proveriš da li sam sve dobro uradio.

– Svaka ti čast. Ti si zaista vredan. Dođi malo da se odmoriš, a posle, ako hoćeš, možeš i zadnje dvorište da očistiš, a mogao bi i one cigle što su razbacanje po celom dvorištu da lepo poslažeš na jednu gomilu. Trebalo bi i u bašti ponešto da se radi. To ćemo ostaviti za neki drugi dan. Da li sad vidiš koliko ja imam posla?

– Anja, a zašto ti toliko radiš?

– Kako zašto? Zato što moram. Neko je nasledio bogatstvo pa ne mora više da radi. A ja sam po pokojnom mužu nasledila samo njegove dugove i zato moram, još neko vreme, ovako da rintam. Posle će, valjda, i meni biti bolje.

– Hoće Anja. To ti ja obećavam.

– Branko, ja kao što znaš sad moram da idem na posao.

– Ja ću da te prebacim.

– Ne, ići ću autobusom. Treba malo i da štedimo. Prebaci me samo do autobuske stanice.

– A šta ću ja da radim sam u tvojoj kući?

– Ako ti bude baš dosadno, kad nahraniš sve, idi malo u baštu tamo ima baš dosta da se radi . A ako, slučajno, iskrsne neki problem, odmah me pozovi telefonom.

Samo što je Anja došla na posao pozvala ju je Milena.

– Pa dobro, zar ja opet poslednja treba da saznam, o čemu celo selo bruji, da si ti dovela Branka u kuću.

– Od koga si to čula?

– Celo selo priča samo o tome. To je vest dana.

– Ne razumem takve ljude. Zašto ih toliko zanimaju tuđi privatni životi?

– Izgleda da im je tvoj život mnogo zanimljiv.

– Ma baš me briga šta ko priča i misli o meni. I njima će ,

kad-tad, mečka pred kućom da zaigra. Milena, hvala ti što si me preporučila kod Branka. Odužiću ti se. A sada moram malo i da radim.

Ubrzo je Anju pozvao Bojan.

– Što se ti ne javljaš?!

– Bojane, ti i ja smo odavno završili. Ja sam te već zaboravila. Zato nemoj više da me zoveš, jer među nama je, stvarno, sve odavno gotovo.

– Ali, obećala si da ćemo se viđati.

– Ništa ja nisam obećala i znaj, da neću dozvoliti da mi pokvariš ovu vezu u kojoj sam pronašla ono za čime sam tragala.

Odmah zatim je, na neko vreme, isključila telefon. Pred kraj radnog vremena pozvao ju je Branko, nekim čudnim bojažljivim glasom. Očigledno još ne verujući da je Anja, zaista, njegova.

– Kada dođeš kući, čekaće te ukusna večera na stolu.

– Stvarno? Znači ti znaš da kuvaš?

- Kako ne bih znao. Za mnoga jela sam pravi majstor, bar tako mi mnogi kažu.

- To je lepo čuti, baš se radujem.A da li si osim spremanja večere još nešto radio?

– Jesam. Dosta toga sam uradio. Ništa ne brini. Tvoje odsustvo se nije ni najmanje osetilo. A da, umalo da zaboravim, malopre su me zvali iz jedne firme da povremeno radim kod njih.

– Pa to je sjajno. I šta si im rekao?

– Još ništa. Razmišljam.

– Odmah im javi da pristaješ. Pare uvek trebaju!

Posle večere Branko je sa Anjom proveo još jednu nezaboravnu noć iz snova. Dok su pili kafu, koju je Anja skuvala, Branko se osećao nekako ponosno. Kao da se divio samom

sebi. Anji se to dopalo, pa ga je u tome ohrabrivala.

– Na tebi kao da se ne poznaju godine. Vidim da si oran za posao. Ali danas je nedelja. Dan za odmor, osim što treba one u dvorištu nahraniti i napojiti.Kada to završiš, dok ja budem spremala nedeljni ručak, mogao bi malo da prošetaš, da odeš u prodavnicu, na pijacu, da kupiš novine i neke sitnice. Posle, kada se vratiš, dok ja ne završim sa ručkom mogao bi da gledaš televiziju i da čitaš novine.

Anja je primetila da Branko nije baš raspoložen da ide u selo.

– Znam da bi ti više voleo da si pored mene, ali ostavi me malo samu. Brže ću da završim sve što sam planirala da uradim.

Pošto je Branko završio posao u dvorištu i lepo se obukao, Anja mu je dala spisak šta treba da kupi.

– Da li ćeš imati dovoljno para?

– Bože Anja, kakvo je to pitanje. Pa mi smo sada, valjda, jedna porodica!

Branko se u selu malo duže zadržao. Po povratku odmah se Anji pohvalio da je razgovarao sa nekim ljudima iz komšiluka.

– Svi te hvale da si mnogo vredna.

– Bolje bi bilo da izbegavaš razgovor sa tebi nepozantim ljudima. Mnogi od njih su zlobni i zavidni, a neki jedva čekaju da nekog ismejavaju.

– Anja, u pravu si. Od sada me više ništa neće zanimati osim tebe i naše veze.

Kada su završili ručak, otišli su u spavaću sobu da malo prilegnu.

– Branko, šta kažeš za ovu sobu, pošto to spada u tvoju struku?

– Sasvim pristojno izgleda. Mada se vidi da nije odavno krečena.

– A šta misliš kada bi se zidovi malo osvežili novom bojom…

– Naravno da bi soba bila mnogo lepša i inspirativnija – smejući se, a poslednju izgovorenu reč Branko je baš naglasio – Hajde nađi nekog dobrog molera, a ostalo je moj problem.

– Mnogo ti hvala. Nisam ti do sada rekla da sam odlučila da, kada Marko dođe kući, idem sa tobom i ostanem kod tebe tri - četiri dana.

– Pa to je fenomenalno!- kriknu Branko obradovan ovako lepom vešću, o kojoj je ceo dan maštao.

- Anja veruj mi da si mi svakim trenom sve draža i milija.

Osećam te kao da si deo mene. Toliko si mi draga, simpatična i privlačna da mi dođe da te poljubim.

- Pa šta onda oklevaš?

I ovog puta Branko se dobro pokazao u razmenjivanju nežnosti.Na kraju je od Anje dobio i zasluženi poljubac. To mu je bilo toliko drago da se šepurio kao neki mlad petlić.

-Branko, ako želiš da nam i dalje bude ovako lepo i da naša veza potraje Bilo bi dobro da Marku daš koji dinar da mu se nađe. To je pravi način da te on prihvati, a samim tim će i naša veza biti još čvršća. Nadam se da će u tih nekoliko dana mog odsustva, doći njegova devojka da mu kuva jer to je moja obaveza dok se ne oženi. Pošto su se sve lepo dogovorili, još malo su leškarili u spavaćoj sobi, a zatim su izašli u dvorište, noseći svako svoju stolicu. Sedeći u hladovini pored Anjine ograđene baštice sa puno raznoraznog cveća u prijatnom razgovoru čekali su Marka da dođe.

Nisu dugo čekali.

Ušavši u dvorište, Marko se zagledao u luksuzni automobil.

Zatim ih je oboje kratko pozdravio i odmah ušao unutra. Anja je pošla za njim.

– Mama, kakvu si to rugobu dovela u našu kuću? Na šta taj

liči?

– Ćuti, zaboga, tebi očigledno, niko koga ja dovedem nije dobar.

– Ali mama, otvori malo oči. Zar ne vidiš? Svi će ti se smejati.

– Neka se smeju. Ali neka prvo pogledaju na sebe. Svakom može da se desi saobraćajna nesreća. Zar posle toga, svi treba da od njega okreću glavu? Branko je jedan fin, kulturan i korektan gospodin koji mene izuzetno poštuje i koji nam može dosta pomoći. To treba da znaš. A sada da o tome nisam više čula ni jednu jedinu reč. Da li si me razumeo?

– Jesam. Samo nemoj da mi držiš predavanja. Šta misliš kako će reagovati baba i deda kada ga budu videli. On je i od njih stariji.

– Prestani već jednom da me nerviraš! Ljutito viknu Anja.

– Mama izvini, nije sve tako crno kao što mi se na prvi pogled učinilo. Taj tvoj bar ima dobra kola. A za ostalo ...

– Da ne bi, možda, hteo njima da se provozaš?

– Pa što da ne?

– Idem da ga pitam.

Za kratko vreme Marko je već bio za volanom. Izleteo je iz dvorišta kao da ga je neko jurio.

Dok su ga oboje na ulici sa zebnjom čekali da se vrati, Branko nije izdržao pa je pomalo uplašeno upitao Anju da li Marko ima vozačku dozvolu.

– Bože Branko, šta ti pada na pamet? Zar ti misliš da bih mu ja dozvolila da vozi tvoja kola ako ne bi imao položeni vozački ispit. Ništa ne brini. Do sada, hvala Bogu, nije ni ogrebao ni jedna kola.

Branku je laknulo, ali mu je bilo pomalo neprijatno što je to,uopšte, pitao.

Anja kao da se malo zbog toga uvredila pa je ušla u dvorište

da zatvori kapiju. Branko je, pomalo postiđen, ostao da gleda niz ulicu. Nije mu bilo svejedno. Ipak, posle kraćeg razmišljanja, sinula mu je ideja kako da izgladi tu malo neprijatnu situaciju sa Anjom. Nasmejan ušao je unutra.

– Hajde da odmah sad pozoveš molera da se dogovorimo šta treba da radi i koliko će to da košta. Anja se momentalno oraspoložila.

– Pozvaću onog što mi je krečio zadnji put pre više godina.

On je dobar majstor a, osim toga, ima i dobru ekipu.

Posle kraćeg vremena, nakon poziva, moler je došao i odmah počeo sa Brankom da se dogovara oko posla. Kad im je Anja donela kafu, Branko joj je referisao šta se sa majstorom dogovorio.

– Kao prvo, majstor će da izgletuje sve zidove, a zatim će sobu da okreči sličnim bojama. Dao sam mu i kaparu. Za ostalo ćemo se obračunati kada završi posao. I, što je najvažnije, već sutra počinje sa radom.

– Sjajno, baš se radujem. Biće malo po kući nereda ali šta se tu može.

Ubrzo se i Marko vratio.

– Kola su vam izvanredna.

Kada je predao Branku ključeve, ovaj mu pruži novac.

– Zašto mi dajete ove pare?

– Iz zahvalnosti što nisi slupao kola – našali se Branko ali i...

–Sine, mi sada idemo – prekinu ih Anja – ne zaboravi na svinje i kokoške. Jesi li me razumeo?

– Jesam, mama.- iznenađen i ogorčen što Anja odlazi sa Brankom, jedva čujno joj odgovori.

- Zar je moguće da je mami važniji taj grozni, ćopavi, pogrbljeni stogodišnji jarac nego ja. To stvarno više nema smisla da ona dovodi kojekakve probisvete u kuću koju je moj otac uz pomoć njegovog oca teškom mukom izgradio. I ovog puta

se pokazalo je da je tata, za sve ono, što je govorio u vezi mame, bio u pravu. Baš je nju briga za mene. Kako ja mojoj Sneži, budućoj ženi da opravdam takvo njeno ponašanje?

------------------------------------------------------------Branko je toliko bio srećan što dovodi Anju u svoj stan da je morao tu svoju veliku radost da sa nekim podeli. Pozvao je brata Zorana.

– Da li si raspoložen da dođeš kod mene na rakiju?

– Naravno! Da nisi, možda, doveo onu tvoju o kojoj si toliko pričao?

– Upravo stižemo. Za desetak minuta smo u stanu.

- Jedva čekam da upoznam novu snajku. Samo da se spremim i krećem kod tebe.

Odmah zatim Zoran je o Brankovom pozivu obavestio mamu, kojoj se to što je čula nije svidelo.

– Idi sine da vidiš kakva je ta žena i kaži Branku da dobro pripazi koga dovodi u kuću. Kaži mu, takođe, kada za to bude prilika da bi dobro bilo da svoj vinograd što pre prepiše na tvoje sinove.

Iako je Anja delovala zbunjeno i pomalo uplašeno bilo joj je drago što Branku dolazi brat. Zanimalo je kako će on reagovati na njihovu vezu.

– Spremiću malo meze, kafu, rakiju, vino i to je to.

- To je sasvim dovoljno.- reče sav zadovoljan Banko. Anja, zamolio bih te kada dođe Zoran da mu ti otvoriš vrata i da ga uvedeš u dnevnu sobu.

- Ma nema problema iako imam malu tremu.

Začuvši zvonce, Anja Zoranu, skoro u istom momentu otvori vrata: – Zar ste vi ta Anja o kojoj mi je Branko pričao?- sav iznenađen upita Zoran.

– Da, ja sam Anja.

- Izvinite što dolazim praznih ruku.

- Ništa zato, važno da ste vi nama došli evo izvolite uđite u dnevnu sobu, Branko vas očekuje.

Anja ih je odmah poslužila rakijom, koja je bila na stolu za kojim su sedeli. Zoran se, malo pobunio.

– Snajka, pa valjda treba svi zajedno da se kucnemo.

– Ja ne pijem rakiju, ali ako je za sreću i ako se mora, nema problema pola čašice mogu da popijem.

Pošto su nazdravili i naiskap popili svako svoju rakiju, Anja je otišla u kuhinju da spremi nešto za meze.

-Brate, ne mogu da verujem da si našao ovako lepu i zgodnu ženu. Svaka ti čast. Gde li je samo nađe? I ja bih voleo takvu da imam. Dosta mi je one moje. Stalno nešto zakera. Uvek je nervozna i ljubomorna. Eh, da sam imao ovakvu ženu, šta bih ja sve u životu postigao! Ma bio bih sasvim drugi čavek.

Donoseći meze Anja je malo načula šta je Zoran pričao, ali nije reagovala. Reče im da se posluže.

– Ja sada idem da malo pospremam po kući. Neću da se mešam u vaše muške razgovore. Ako vam nešto bude trebalo, samo pozovite i bićete usluženi.

– Neverovatno. To se zove kulturno ponašanje jedne normalne, lepo vaspitane žene, prema mužu! Znaš li ti Branko šta bi ona moja veštica uradila u ovakvoj prilici? Kao prvo, ne bi ni mrdnula od nas, stalno težeći da bude u centru pažnje, a onda bi koristila svaku priliku da me ponižava i vređa pred tobom. I naravno sebe da ističe, a istovremeno da glumi žrtvu. Ako bi kojim slučajem izašla napolje, obavezno bi ostavila odškrinuta vrata da bi nas prisluškivala. Uostalom, sve ti je u vezi nje dobro poznato. Branko, našao si pravi dragulj. Čuvaj to kao oči u glavi. To je žena koja te, osim što je lepa i zgodna, ceni i poštuje. Imaš čime, pred svima, da se po-

hvališ.

Posle pete rakije Branko se raspričao, Nekako nepovezano, pa Zoran nije mogao da ga razume.

– Branko, zašto stalno spominješ te svinje, pa kokoške, pa mačora... Šta je sa tobom?

U tom momentu ušla je Anja.

– Zorane, kao što vidite Branko malo teže podnosi piće, a osim toga, dosta je umoran, pa bi bilo dobro da legne u krevet.

– Snajka, drago mi je što sam te upoznao i što toliko vodiš računa o mom bratu.

Izašavši iz zgrade, Zoran je pozvao majku.

– Nećeš verovati, ali to je jedna izvanredna žena. Nije čudo što se Branko toliko zaljubio u nju. Od sada i ja ću takvu da tražim. Dosta mi je one moje...

– Hajde ćuti i ne lupetaj više. Kada se otrezniš, javi se!

Sutradan ujutro na Anjino iznenađenje Branko se probudio i ustao odmah posle nje. Držeći u ruci neke lekove seo je za sto da popije kafu.

– Branko, da li je tebi dobro? – upita ga Anja.

– Samo da popijem ove lekove i kafu i biću kao nov.

– Bićeš, ali samo kada prestaneš da piješ. Zašto mi to radiš?

Skoro celu noć nisam oka sklopila brinući se za tebe.

– Anja, izvini.

– Šta mi vredi tvoje izvinjenje ako ćeš ti opet da nastaviš po starom kada god ti se ukaže za to prilika. Nemoj da se ljutiš, ali ako misliš da i dalje budem sa tobom, moraćeš da zaboraviš na alkohol.

- Hoću, ne brini. Za tebe ću sve da učinim.

- A da li si ovakav kakav jesi sposoban da odeš na posao?

- Naravno da sam spreman. I to za dve firme. Pre podne ću biti u dosadašnjoj, a posle podne u drugoj, novoj firmi.

– Ako je tako, znaj da ću te uveče čekati sa lepom večerom.

Branko se javio tek posle podne iz nove firme.

–Veoma lepo su me primili. Kod njih za mene ima posla preko glave. Tako da ću cele ove i naredne nedelje ostajati do kasno u noć.

– Odlično, baš se radujem.

– A ja sam mislio da ćeš da me pitaš da li ću moći to da izdržim.

– A zašto ne bi mogao? Pa to nije težak fizički posao. Ti si jak, snažan i uvek oran za posao, a kada budeš prestao da piješ, bićeš joj jači, kako fizički tako i psihički.

Posle ovog razgovora Anja je pozvala Marka.

- Šta je?- osorno je upita on.

– Marko, prekini sa tvojim budalaštinama!Zar se tako sa mnom razgovara? Kaži mi kako napreduju molerski radovi?vičući upita Anja.

– Šta vičeš toliko? Mislim da će sutra da bude gotovo.

– Sine, reci glavnom majstoru da sam se predomislila i rešila da okreči sve unutrašnje prostorije. Jesi li me razumeo?

–Jesam, mama. Znači li to da će okrečiti i moju sobu?

– Pa naravno! Vidiš koliko mama vodi računa o tebi.

– Mama, svaka ti čast. Sa mnom je i moja devojka i ostaće kod mene sve dok se ti ne vratiš.

– To je vest koja me mnogo raduje. Ima li još nešto novo?

– Malopre me zvala baba. Krivo joj je što se zadnjih dana nisi javljala i što nisi bila da vidiš bolesnog dedu. Rekla mi je da joj se čini da deda neće dugo.

– Dobro si me podsetio. Sada ću da je nazovem.

– Još mi je rekla da je kod njih bila tetka i rekla je babi da je juče videla „onog tvog“. Tetka ga je nazvala „pravim“ pravcatim dedom. Koji kada ide po selu vuče nogu pa se za njim diže prašina i da tako bruka celu familiju.

– Bolje bi joj bilo da se priseti kakve je ona sve imala.

Marko nije hteo Anji da kaže da celo selo raspreda o njenoj vezi sa Brankom i da je njemu zbog toga, posebno pred svojim drugovima, mnogo neugodno.

Posle tri-četiri dana Branko je pitao Anju da li je razgovarala sa Markom. Zanimalo ga je da li su moleri okrečili spavaću sobu.

– Nisu još zavšili. Ispada kao da su tek sada počeli sa poslom.

– Kako to? Dogovor je bio da će početi još u ponedeljak.

– Kao što ste se vas dvojica i dogovorili on je tada, sa svojom ekipom, započeo posao, ali majstor je tebe razumeo da treba sve sobe da gletuje i da okreči, a ne samo spavaću sobu.

– On je jedna najobičnija budala. On je debil, on je...

– Branko, nemoj da se toliko uzbuđuješ – smirivala ga je Anja. Sela je pored njega i zagrlila ga – Šta je tu je. Bitno je da on to dobro uradi. Zar ne? Nećemo valjda ostati dužni, nekom jadnom moleru, da nam se svet smeje.

– Pa ja bih pre u zemlju propao nego da se tako nešto priča o meni. Iako mu nije bilo pravo, Branko se čak i malo nasmejao. Tada je zazvonio njegov telefon.

– Ništa ne brinite – reče Branko u slušalicu – stići ću na vreme.

Branko prekinu razgovor i objasni Anji: – Požuruju me ovi iz firme. Treba danas da idemo na teren, a ti majstorima javi neka završe šta su započeli, ali sa takvima neću više da imam posla.

– U tom slučaju ja bih morala da im odnesem nešto para.

– A kada misliš da se vratiš?

– Sutra.

– Dobro kad tako mora. – nevoljno joj Branko da pristanak,

ali i pare. Zatim su otišli svako za svojim poslom. Kada su se rastali, Branko je skoro sve vreme razmišljao o Anji i o njenim molerima. Povremeno bi se prisećao onog što su mu o njoj govorile njegova majka i sestra. Vrativši se uveče sa posla u stan, u kome nije bilo Anje, ni pripremljene večere, na koju se već bio navikao da ga čeka, osećao se nekako jadno, a još više usamljeno. Iako je bio svestan da je to tako samo privremeno, Anjino odsustvo ga je mnogo pogodilo, pa čak i razljutilo.

– Sada kada mi najviše treba, mislio je, nje nema. Briga nju za mene. Ona samo gleda svoj interes i da uvek sve bude po njenom. Izgleda da je u pravu bila moja majka. Anja kao da počinje da pokazuje svoje pravo lice. Na tu pomisao dođe mu nekako teško, te oseti potrebu da popije jednu rakijicu. Ipak, u poslednjem trenutku je odustao od te namere. Umesto rakijice, nadajući se bar njenom pozivu, gledao je TV neprestano menjajući kanale i razmišljajući o njoj.

Kako je vreme prolazilo, sve više mu je nedostajala. Nije hteo da je pozove jer je smatrao da kada žena pozove muškarca to je siguran znak da ga ona i želi. Strpljivo očekujući njen poziv, nalazio je desetine razloga što se ona do tada nije javila. I kada je, najzad, zazvonio telefon znao je da je to ona.

–Kako si?

– Odlično, samo što ne ujedam.

– Znam da je to meni upućeno. Šta da ti kažem Izvini što ti bar večeru nisam spremila. Ali, znaš i sam da je danas sve ispalo neplanski. Izvini i što ti se do sada nisam javljala.

Premnogo posla sam imala. Moleri su upravo za danas završili i svi te pozdravljaju.

– Hvala lepo. Pozdravi i ti njih. Zar su oni do sada radili?

– Žure da kod nas što pre završe, jer imaju dosta ugovorenog posla. Marko me je pitao kada ponovo dolaziš kod

nas. Voleo bi da provoza svoju devojku tvojim kolima.

– Nemam pojma.

– Kako to ne znaš kada češ da dođeš?

– A kako da znam kada mi ti praviš raspored moga života.hrabro joj uzvrati Brako svestan da jedino kada sa njom priča telefonom donekle može da joj parira.

– Ne razumem zašto tako pričaš kada dobro znaš da se o svemu dogovaramo. Ali da se više ne raspravljamo oko nekih nevažnih stvari. Toliko sam umorna da jedva čekam da legnem u krevet. Vidimo se sutra.

Branko, odjednom, više nije bio tužan. Sa mislima o Anji, u vedrom raspoloženju, otišao je na spavanje.

Samo što je svanulo, Anja je telefonom pozvala Branka – da ga probudi, da ne bi zakasnio na posao.

– Opaa, pa ti ne spavaš?!

– Ne. Pre neki minut sam ustao.

– Samo sam htela da ti čujem glas i da ti kažem da ću odmah sa posla doći kod tebe. Za večeru će te čekati nešto mnogo lepo.

– O, hvala Bogu, da ću te, najzad, videti. Samo da se kod tebe nešto u kući opet ne iskomplikuje.

–Šta ti je ? Ti kao da si ustao na levu nogu?!.

– Nisam. Samo govorim realno.

– Ovoga puta budi bez brige. Danas nema šanse da se bilo šta nepredviđeno desi. Sve je pod kontrolom – ubeđena da će tako sve i biti, samouvereno mu odgovori Anja.

Međutim, kada se po završetku posla spremala da krene kod Branka, javio se Marko da joj kaže da je jedna svinja, izgleda, slomila nogu ili je, možda, samo iščašila. U svinjcu nemoćno leži i skiči.

– Sine, pod hitno zovi veterinara!

– Mama, nemoj da me opterećuješ takvim stvarima. Dobro

znaš da se ja oko toga vrlo malo razumem. Dođi kući, ti ćeš to najbolje da rešiš.

– Zašto mi to radiš? Zašto si takav?!

Umesto odgovora Marko je prekinuo vezu. Neko vreme je bila u dilemi šta da radi a onda je, u autobusu, grčevito razmišljala kako da se Branku opravda za ovu novonastalu situaciju.

– Šta da mu kažem? – razmišljala je Anja – a da se ne naljuti. Zar je moralo baš danas da se to desi? Ne da mi se, i to ti je!. A, možda, i nije sve tako crno kao što izgleda.

Uzdajući se u Brankovu tolerantnost i dobrotu, pozvala ga je telefonom da mu se požali šta se desilo njenoj svinji i da mu se izvini što zbog toga ne mogu da budu zajedno.

– Anja, nećeš mi verovati, ali ja sam još od jutros bio ubeđen da ćeš ti i danas naći neki razlog samo da ne budeš sa mnom. Tebi je izgleda sve važnije od mene, pa čak i ta tvoja svinja.

– Kako možeš tako nerazumno da pričaš?! Dobro znaš da ja volim da sam sa tobom.

– To baš i nisam naročito primetio.

– Znači to mi je hvala što sam se toliko trudila oko tebe.

Branko je ućutao.

– Umesto što se toliko, bez razloga, ljutiš, mogao bi malo više razumevanja da pokažeš za moje probleme. Tada bi shvatio da bar za sada nije realno ono što očekuješ od mene – da budemo stalno zajedno. Moraš da razumeš da su meni na prvom mestu moja kuća i posao.

– Tako sam i mislio. A gde sam ja u toj tvojoj priči?

– Branko, shvati da će to tako biti sve dok od tebe ne dobijem materijalnu ili neku drugu sigurnost . Šta će biti sa mnom ako ja sve to zanemarim, a ti me, recimo, isteraš iz svog stana, ili, ne daj bože, umreš. Zar treba, u ovim godinama, na

ulici da se nađem. Da li si o tome razmišljao? Kaži mi. Zašto sada ćutiš? Zar nisam u pravu? Umesto da lepo razgovaramo kao ljudi o tim mojim problemima, ti nađeš da kukaš što se nismo videli dan-dva. A šta treba da kažu oni koji su u vezi, pa se zbog raznoraznih okolnosti ne vide mesecima?

Kada smo započeli vezu ja sam mislila da ćeš mi ti biti oslonac u životu.

- Pa zar, do sada, nisam bio?

– Jesi. Ne kažem da nisi, ali znam da ti želiš samo mene, a ne i ono što ide sa mnom. Zato još jednom dobro razmisli…

– Izvini, ja sam na poslu. I nemam vremena za priču! Branko prekinu vezu.

Iznenađena takvim Brankovim potezom, a još više začuđena tonom kojim joj je to saopštio, Anja se pitala da to nije, možda, kraj njihovog druženja.

Ako bi se to desilo, razmišljala je Anja, moja finansijska situacija bi se znatno pogoršala. Sada, kada mi je konačno krenulo, on bi da prekine. Kako može takav da bude?! Pa nemam ja desetoro ruku da stignem na sve strane…Najednom, Anja baš planu od ljutnje: – Matori skot misli da ću sada da ga molim. E, taj film neće gledati! Ako mu budem još trebala, pristaću na pomirenje, ali samo pošto mi se prethodno izvini, a osim toga daću mu do znanja da ću od tog momenta držati do sebe i svojih principa.

Umesto da mi bude zahvalan što sam sa njim takvim nikakvim, on nađe da mi preko telefona zanoveta za svaku sitnicu. Zašto mi to ne kaže kada smo zajedno nego raste kao kvasac presrećan što me ima i ćuti kao zaliven. On valjda misli da je jedini koji bi mi pomogao? Ali to nije razlog da ja zbog njega gubim moje mlade i perspektivne živce.

Pošto se autobus približio selu, Anja je počela da razmišlja o trenutno prečim stvarima. Pozvala je veterinara.

– Gospođo Anja, pa ja upravo krećem kod Vas. Vaš sin me je pozvao.

- Šta? – začuđeno ga upita Anja, pomalo iznenađena što ju je Marko poslušao i tako pokazao da brine o kući.

Za kratko vreme svi su oni bili u Anjinoj kući ispred svinjca.

Pošto je veterinar pregledao „pacijenta“, postavio je najčešću veterinarsku dojagnozu: „Nož“ – Kad već tako mora da bude, da ja pozovem mesara? – upita Anja veterinara.

– To je najbolje rešenje i za vas i za svinju. Imaćete mesa, a svinja se više neće mučiti.

Isprativši veterinara, a čekajući mesara, Anja je ušla unutra da vidi dokle su stigli moleri sa krečenjem. Iako je vladao pravi haos po celoj kući, Anja je bila zadovoljna njihovim radom.

– Majstori, svaka čast. Samo tako nastavite.

Glavnom majstoru je bilo drago zbog Anjine pohvale.

– Gazdarice, trudimo se da bude i brzo a, iznad svega, kvalitetno urađeno. Ako dozvoljavate ja bih vam nešto predložio. Juče i prekjuče sam o tome razmišljao, a danas sam došao na jednu, nadam se, sjajnu ideju.

– Da čujem. Baš me zanima.

– Bilo bi dobro da izađemo napolje u dvorište i da vam to bolje objasnim. Pošto u dvorištu već imate toliko cigala, šta mislite da ovde sazidamo zid, a ovaj ovde da srušimo. Majstor je rukom pojašnjavao svoju ideju da bi ga Anja bolje shvatila.

– Pa, ne znam ni sama…

– Gazdarice, ako biste me poslušali, dobili biste jednu veliku prostoriju i, što je veoma važno, pod već postojećim krovom.

Zatim bismo mogli taj prostor da podelimo sa nekoliko pre-

gradnih zidova, da ga uredimo tako da u budućnosti možete da ga koristite kao poseban stan. Na taj način bili biste potpuno odvojeni od sina. Kada se oženi, znate i sami, da mladi vole da budu sami.

– Zar mislite da bi to moglo zaista tako da se uradi i još tako brzo?

– Naravno!

– Dopada mi se vaša ideja, ali o tome ćemo pričati za nekoliko dana. Da malo razmislim...

Ubrzo je došao i mesar po svinju.

– Majstore, uradite tako da bude što više mesa za roštilj i da bude dosta čvaraka za pogačice. Moj sin ih obožava. Osim toga i narednih dana imaću majstore u kući, pa ću ponekad da ih obradujem pogačicama sa čvarcima. Izgovorivši te reči, Anja kao da se ugrizla za jezik. Pitala se kako će sve te majstore da plati.

– Gospođo, dođite sutra posle podne i biće sve urađeno kao što smo se dogovorili.

– Za sada sam, pomisli Anja, ovaj problem na neki način rešila, ali šta ću da radim sa tolikim mesom kad mi je zamrzivač skoro pun. Kad bi se taj matori skot javio, ili bar Bojan, pa da sa nekim od njih pokušam da to rešim. Tako mi i treba kad nisam u stanju da nađem normalnog i sposobnog muškarca kojem će imponovati što je sa mnom i koji će znati to da ceni.

Umesto da pozove nekog od njih dvojice, Anja je otišla da vidi bolesnog oca. Brzo se vratila kući. Marko ju je odmah pitao za dedino zdravlje.

– Mnogo mu je loše. Potpuno je izgubio apetit, ali ne želi ni da čuje da ide u bolnicu. Doktor koji ga obilazi je babi rekao da se spremamo na najgore.

– Zašto si se tako brzo vratila?

– Zato što je tamo bila i tetka, i što je baba pred njom pričala da je juče kod nje bila Maja, sa „onim njenim“ i sa bebom.

Nisam imala više živaca da ih slušam, pa sam došla kući.

Anja je prećutala da kaže Marku da se baba raspitivala za Branka, a naročito ju je zanimalo, da li je istina to što je čula da je on samo dve godine mlađi od nje.

– Mama, nisam ti do sada rekao, ali moja sestra Maja, taj njen i njihova kćerka često dolaze kod babe i tetke i ogovaraju nas. Maja uvek priča da je morala da napusti kuću i da se uda jer si je ti, kako ona kaže, neprestano terorisala.

- Štaaa? Zar je terorisanje to što sam je naučila da peče kolače? Da sprema kompote, da pegla, da održava čistoću...

O svemu tome najbolje bi bilo da kažu oni kod kojih je otišla da li sam je terorisala, ili učila životu. Verujem da su oni meni zahvalni što su dobili takvu snaju. Skratila mi je život za pet a možda, i deset godina. Pogazila je ono najbolje i najlepše što smo joj iskreno želeli i nesebično davali. Ona lepa, pametna, školovana, ponos cele familije, a da ode bez pozdrava za nekog dripca dvadeset godina starijeg od nje i još sa dvoje već velike dece. To je bila bruka nad brukama. Tada me je za srce ujela i neka zna da joj to nikada neću oprostiti.

Umorna od svih tih priča i problema, Anja je jedva dočekala sutrašnji dan da ode na posao. Nadala se da će je pozvati neko od te dvojice za koje je verovala da joj mogu pomoći.

Kao što se potajno nadala pozvao ju je Bojan.

– Zar se ti i dalje ljutiš na mene?

– Bože sačuvaj! Odakle ti sada to?

– A ono prošli put kad sam te zvao?

– A... da. Izvini, imala sam neke probleme na poslu. Šef je postao nepodnošljiv. Bila sam zbog toga mnogo nervozna.

Izvini što sam se tako ponela. Možda mi nećeš verovati, ali ja sam se upravo spremala da te pozovem.

– Pa to je sjajno.

– Imam jedan mali problem. Ako možeš da mi pomogneš?

– To mora da je u vezi sa parama, zar ne?

– Kako si pogodio?

– Pa valjda te dobro poznajem.

–- Trebalo bi mi jedno trista evra. Ako imaš, da mi pozajmiš.

Vratiću ti.

– Kao i do sada?!

– Nemoj sada da pričaš iste priče kad dobro znaš da sam stalno u velikim problemima. Kad si baš toliko navalio, vratiću ti kada budem imala.

– Dobro. To nije razlog da se uzbuđuješ. Kaži mi kada želiš da se nađemo i da ti dam te pare.

– Javiću ti se. Biće uskoro.

Nedugo zatim javio se i Branko.

– Pa gde si ti do sada, što se ne javljaš?

– Imao sam mnogo posla.

– Branko, zar misliš da ću da poverujem u te tvoje priče.

Bolje kaži iskreno da si se naljutio na mene. Ako ne želiš da budeš više sa mnom u vezi, slobodno kaži i završili smo za sva vremena. Zašto da lažemo jedno drugo? A ako želiš da ostaneš sa mnom, onda moraš da shvatiš da ću ja imati obaveze prema sinu i kući sve dok se on ne oženi.

– Pa... pa dobro... znaš ja sam mislio...

– Nemoj da mi tu mucaš i tražiš opravdanja za tvoju neopravdanu ljutnju! Ajmo ovako: sačekaj me danas posle posla pa da idemo kod mene. Zaklala sam onu svinju koja je povredila nogu, biće mesa koliko hoćeš. Većinu ćemo odneti kod tebe.

A osim toga, majstor moler bi hteo sa tobom da popriča u vezi sa nekom njegovom idejom.

– Baš me zanima šta je sada smislio!?

– Nemam pojma. To ti sa njim vidi. Neću još i sa time da se

opterećujem!

Završivši razgovor sa Brankom, Anja je, sva sumnjičava, razmišljala o Bojanu. Zaključila je, pošto ga je dobro poznavala, da bi bilo bolje da on prvo donese pare, koje je obećao, pa tek posle da se negde nađu, da se ne bi slučajno desilo da je on zaboravio, ili da kaže da nema dovoljno para.

Pozvala ga je.

– Bojane, izvini! Ne bih te još zvala, ali sada mi pare, koje si mi obećao, hitno trebaju. Donesi ih kod mene na posao. Najkasnije za dva sata.

– Sada ne mogu. Na poslu sam.

- Zar ti nisi više šef?

- Jesam ali imam stranke u vezi izrade jednog komplikovanog kompjuterskog programa.

– Bojane, pare mi trebaju odmah. Posle ništa neće da mi znače. Sad mi gori pod nogama… a za ono ostalo znaš da nema problema. Ti znaš koliko ja tebe volim. Čekam te.

Iako nevoljno, Bojan je Anju poslušao i otišao kod nje..

– Nemam trista evra. Imam 280.

– I to mi odgovara, – reče Anja. – Dozvoli da te poljubim, ali da nas niko ne vidi. Bojane, ti si pravi laf, kao da si se prolepšao!

– Anja, ni ti ne izgledaš loše ali nisi više kao kad si sa mnom bila. Očigledno da ti nešto ne dostaje.

- U pravu si, ali nećemo sada o tome. Hvala ti za ove pare, a sada moram da idem.

– Pričaćemo duže kada se budemo sastali. Nemoj više da me zoveš, ni poruke da mi šalješ. Pozvaću te sutra, ili prekosutra, kada nađem zamenu na poslu.

Anja je bila presrećna što je dobila pare od Bojana.

– Znala sam da mogu na Bojana i dalje da računam da će mi pomagati, iako sam u vezi sa Brankom – razmišljala je. Iz-

gleda da mi je, najzad, krenulo i to baš onako – zapravo.

Došlo joj je da vikne: – Bravo ja! – ali se nekako uzdržala.

Izlazeći sa posla, kada je ugledala Branka, ubrzala je korak da što pre dođe do njega. Ne krijući se ni od koga, poljubili su se. Taj kratak poljubac kao da je izgladio sve njihove dotadašnje nesporazume.

Došavši Anjinoj kući, odmah su pošli da pogledaju dokle su stigli majstori sa krečenjem. Posle kraćeg razgledanja, po svim sobama, glavni majstor je, po Anjinom nagovoru, zamolio Branka da izađu napolje da mu izloži ideju u vezi sa malom dogradnjom sa kojom bi se dobio znatan stambeni prostor. Branko nije bio baš oduševljen njegovom idejom, ali da se ne bi sa Anjom ponovo natezao, složio se sa majstorovim predlogom i dao mu nešto novca kao avans za buduće poslove. Odmah posle toga, Branko je delovao nekako neraspoloženo. Anja je to primetila, ali se pravila da je sve u najboljem redu očekujući da će on brzo da promeni raspoloženje kada odu kod mesara po meso. Većinu od te gomile mesa Anja je želela da pokloni Branku. Kada je on shvatio o kojoj se to količini mesa radi, više nije bio neraspoložen, naprotiv. Posle nekog vremena dok su oboje u Brankovom stanu uživali u ukusnoj večeri koju je Anja pripremila, Branko je razmišljao o svojima.

– Gde su sada oni moji da vide i da se uvere kakvu ja ženu i gazdaricu imam. A ne da pričaju i lupetaju kojekakve gluposti...

Sve vreme Anja mu je zahvaljivala što je podržao majstora stalno naglašavajući da i ona misli da je to dobra ideja.

– Tako ćemo kada se Marko, danas sutra, oženi biti potpuno odvojeni od njegove porodice. Tvoj stan je lep, praktičan i ima dosta prednosti nad kućom, ali ipak, ja bih se teško navikla da tu stalno živim. Imati svoju kuću, ili bar samo neki

kutak, sa dvorištom, baštom i bašticom, to ne može ni sa čime da se poredi. Da li se slažeš sa mnom?

– U potpunosti. Nego... Anja, kad već toliko voliš seoski ambijent, da li bi išla sa mnom, za ovaj vikend, u moj vinograd sa vikendicom?

– Kakvo je to pitanje? Naravno da želim da idem. Jedva čekam da vidim tvoj, u stvari, naš vinograd i tvoju vikendicu za koju si rekao da je, možda, najlepša u kraju.

– Anja, baš si me obradovala što si pristala da ideš sa mnom.

– Pa to mi je, valjda, dužnost da budem što više sa tobom i da ti pomažem u svemu koliko god mogu. A ko ti je do sada tamo radio?

– Brat i njegovi sinovi.

– Mislim da nam oni više neće trebati... osim, kada bude berba grožđa.

– Nisam baš siguran, jer oko vinograda stalno treba nešto da se radi. Verujem da ćeš promeniti mišljenje kada budeš videla koliki je to veliki vinograd.

– Ništa ne brini. Navikla sam ja da rintam. Bitno je da od toga ima koristi.

Pošto joj Branko ništa konkretno nije odgovorio, Anja je pozvala jednu svoju koleginicu i dogovorila se da je za vikend zameni na poslu.

Nešto kasnije, dok je Branko bio u kupatilu, pozvala je Bojana. Šapatom mu je govorila: – Nemoj da misliš da sam zaboravila za naš dogovor i ja jedva čekam da se što pre vidimo, ali moramo još malo da se strpimo. A sada ti ovako, preko telefona, šaljem jedan najvreliji mogući poljubac.

- Znači meni šalješ poljubac, a njemu, matorom jarcu?...

- Bojane, ti dobro znaš da te ja i pored svega i dalje volim. Ne sumnjaš valjda da se ja samo za tebe čuvam.

Naredna tri dana Anja je bila kod Branka. Dan pre nego što će poći u vikendicu, Branko je javio bratu da će sa Anjom tamo doći za vikend, napomenuvši mu, i insistirajući, da tamo budu sami. Ceo taj dan pred polazak u vikendicu Anja je bila u nekom posebnom raspoloženju, čak je i pevušila. Nestrpljiva da vidi ono što će jednog dana biti njeno sva srećna, a po malo uzbuđena neprestano je Branku povlađivala. Na Brankovo i Anjino iznenađenje upravo ih je on dočekao ispred vikendice!

– Dobro mi došli! Snajka, ti kao da si sve lepša.

– Hvala vam što tako mislite o meni. Znajte da je to je zahvaljujući Branku. Jedino što bih mogla kosu malo da skratim, počinje da mi smeta, zar ne?

– Po meni, vama bolje pristaje duža kosa. – smeškajući se ogovori joj Zoran.

- Zagledan u Anjine plave oči, pozvao ih je da uđu unutra da malo predahnu od puta.

– Može, ali samo na kratko. Mi smo došli da radimo, – umešala se Anja. – a ne da se odmaramo. U stvari, da se odmaramo uz rad.

– Sve što je do sada u vinogradu trebalo da se uradi, urađeno je. Kao što vidite to se odnosi i na vikendicu. Mislim da se slažete sa mnom?

I Anja i Branko su, zbunjeni, uglavnom ćutali. Posle popijene kafe, Zoran im je predložio da malo prošetaju vinogradom dok on spremi doručak. Napomenuo im je još da što se tiče ručka i večere nema šta da brinu jer je njegova žena pripremila, za danas i sutra, tri vrste jela.

– Moje je samo da podgrejem, spremim salatu i da serviram, – reče Zoran.

– A šta ću ja da radim? – upita Anja.

– Ništa. Vas dvoje samo uživajte, a ja ću da vas služim.

- A ja se tamam spremila da radim, ako treba i najteže poslove. Ponela sam moje radne pantalone , bluzu, patike...

- Šteta bi bilo da se presvlačite, ovako baš lepo izgledate. Uživajte u ovoj lepoti. Uz prijatno blagi povetarac, uz cvrkut ptica prošetajte malo vinogradom možda ćete pronaći neki zreli grozd grožđa. Kajsije i breskve su već zrele. Uzmite korpu i naberite koliko hoćete da ponesete kući.

Posle izvesnog vremena, kada su već dosta toga obišli, Anja je sa ushićenjem rekla: – Baš mi se dopada ovaj tvoj, u stvari naš, vinograd. Sve osim onih nekoliko šljiva kojima tamo nije mesto. Nešto drugo bi trebali da posadimo.

– Znaš Anja ... oni to rade...

– Ma to je u redu! Ali oni mogu da rade samo ono što im ti kažeš.

– Anja, da budem iskren. Ja sam njima, pošto nemam decu, obećao ovaj vinograd i, naravno, vikendicu.

– Šta? Pa ti nisi normalan. Da im nisi, možda, i stan obećao?

– Nisam, ali samo je polovina stana moja. A za drugu polovinu rođaci, od moje pokojne, stalno traže pare i tako me ucenjuju, jer traže mnogo više nego što to sada vredi.

– Auu Branko… jo, jo, joj ... Zato ti na meni toliko cicijašiš. Ispada da ti od imovine nemaš ništa, a ni para nemaš. Zato ti stalno kukaš i jaučeš, a ja se uzdala u tebe.

– Imam ja para.

– Ako imaš, zašto se ponašaš kao da imaš zmiju u džepu.

Vidim ja da si ti jedan bezosećajan tip i da je te baš briga za mene. Kada odeš na onaj svet, zar je u redu da me ostaviš bez ičega? A toliko ti ugađam i svim silama se trudim oko tebe. Kaži mi, ali iskreno.

– Anja, od sada ću se svim silama truditi da opravdam tvoje poverenje.

– Kako? Zar kao i do sada?

– Dobro, dobro nećemo više o tome. Od sada pa na dalje garantujem ti da ćeš biti zadovoljna.

Prekinuli su razgovor na tu temu, jer ih je Zoran pozvao na doručak. Dok su išli prema vikendici, Anja je sa osmehom na licu delovala kao da se među njima ništa nije desilo. Za razliku od nje Branko je bio nekako bezvoljan, sav utučen i pomalo uplašen. Po njemu se videlo da mu nije bilo svejedno zbog onog što mu je Anja rekla. Razmišljao je da joj kaže, da se ona malo priseti, šta joj je sve dao za ovo kratko vreme od kada su u vezi. Odustao je, jer se osećao tako jadno da ne bi imao snage, ni volje, da se sa njom o tome raspravlja. Bio je ubeđen da bi mu ona odmah nabila na glavu to što mu je dala toliko mesa, ali i sve što mu je radila u stanu.

Pošto su svi troje seli za sto na terasi da doručkuju Zoran je upitao Anju: - Šta kažete za vinograd?

- Posle svega što sam videla, meni se ovde mnogo dopada.

Vazduh je tako prijatan, čist i daje neku svežinu pa mogu punim plućima da ga udahnem. Čini mi se, kada bih se malo opustila, da bih odmah zaspala.

Dok je Anja to pričala Zoran je bio zagledan u njene zanosne bistroplave oči. Kao da je u njihovoj dubini nešto tražio.

Oduševljen njenim izgledom i ponašanjem, takoreći nije skidao pogled sa nje. Pokušavao je da to nekako prikrije da Branko ne bi bio ljubomoran.U jednom momentu Anja mu je uzvratila svojim zagonetnim osmehom i to da ga je inspirisalo da nastavi da i dalje priča sa njom. Za to vreme Branko je jeo i nije se ukljkučivao u razgovor.

– Anja, kada ste bili devojka, mora da ste imali mnogo udvarača?

– Kao i većina devojaka u to vreme. Ni više, ni manje. Ja sam

se mlada udala, a pre toga sam se dosta dugo zabavljala sa mojim pokojnim. Znate, meni je važno da imam jednog čoveka i da je veza stabilna. To je sve što želim. Zoran je i dalje bio znatiželjan.

– Kako to da ste Vi, tako lepi i zgodni, izabrali da budete obična prodavačica u megamarketu.

– Baš vam hvala za ovo pitanje. Rado ću Vam odgovoriti. Još kao mala devojčica, na zaprepašćenje moje majke, secirala sam žabe. Tada sam maštala da ću jednoga dana postati doktor, hirurg. Srednju medicinsku školu sam završila sa odličnim uspehom. Umesto da sam se upisala na medicinski fakultet, ja sam se, najviše zbog mojih siromašnih roditelja i mog dečka koji je žurio da se što pre venčamo, upisala na višu medicinsku školu. Po završenom školovanju zaposlila sam se u gradskoj bolnici. Ostavši u drugom stanju, ubrzo sam se udala. Rodila sam kćerku, a već sledeće godine, rodila sam i sina. Moj pokojni, dok smo se zabavljali, me u svemu podržavao i prosto me obožavao. Međutim, kada smo se uzeli postao je ljubomoran kao pas. Naročito je bio ljubomoran kada sam, po rođenju drugog deteta, ponovo počela da radim. Kada bih se vraćala iz noćne smene, obično me je pitao sa koliko njih sam te noći spavala. Mrsko mi je bilo i da mu odgovaram na takva zajedljiva pitanja, ipak: – Ni sa jednim, – odgovarala bih mu – i ti to veoma dobro znaš, ali se praviš blesav. Dok sam na poslu, mislim samo na tebe, kuću i decu.

–Nemoj da lažeš, galamio bi tada na mene, – da ti misliš na decu ne bi je celu noć ostavljala gladnu i bespomoćnu.

- Branila sam se tako što sam mu objašnjavala da moram da radim, jer nam pare trebaju. Tražio je od mene da, kada već hoću toliko da radim, nađem neki drugi posao i da se u našoj porodici zna neki red. Da se zna kada je radni dan, kada je

nedelja a kada je praznik. Pošto je moj pokojni, ipak, relatrivno dobro zarađivao, napustila sam posao u bolnici i sva sam se posvetila deci i kući. Kada je oboleo, morala sam da se snalazim kako znam i umem, pa sam se tako našla u megamarketu. To je moja priča.

– Izvinite, samo još jedno pitanje. Na kom ste odelenju u bolnici radili?

- Na psihijatriji.

Zoran se zagonetno nasmeši: – Sada mi je sve malo jasnije.

Posle doručka Branko i Anja su otišli da obiđu obližnje jezero.

Uglavnom su ćutali i uživali u prekrasnoj prirodi.

Za ručkom su Anja i Zoran nastavili dijalog. U jednom momentu, videvši Branka kako je prebledeo, Anja ga zagrli.

– Tebi kao da nije dobro?

– Ništa strašno, ali osećam neku slabost.

– Da nisi, možda, zaboravio da popiješ lekove?

– Nisam.

– A šta kažeš da ti izmerim pritisak?

– Ne treba.

– Onda ću da otvorim prozor da uđe svež vazduh i daću ti čašu vode... Znate, Zorane, Branko je cele nedelje radio po ceo dan. Verovatno je premoren. Klimajući glavom, Branko je potvrđivao Anjine reči. Tada je napolju, iznenada, počela da pada kiša.

– Izgleda, – primeti Branko – da smo izabrali pogrešan dan za provod. Možda bi bilo dobro da se posle ručka vratimo u stan, pa da ponovo dođemo za neki drugi vikend.

Pošto ga je Anja podržala, Zoran ih nije zadržavao da ostanu. Napomenuo je Branku da ne zaboravi da je uskoro sestrin rođendan.

– Anja, i vi obavezno dođite – obrati se Anji – da vas upoz-

naju naši roditelji.

– Šta? Zar su vaši roditelji još živi?!

Zoran i Branko su se začuđeno pogledali.

Videvši Brankovo lice, Anji se učini da će je on, iako je znatno stariji, nadživeti.

- Zar Vam Branko ništa o njima nije pričao?- upita Zoran.

- A da potpuno sam smetnula sa uma da su bili na proslavi Brankovog rođendana. Izvinjavam se. Mnogo se izvinjavam.

Ispraćajući ih, Zoran se pitao, da li će i on nekada doživeti da i o njemu neko tako brine i da mu ugađa kao Anja Branku.

Kada su došli u stan i pošto se Anja uverila da je sa Brankom sve u redu, rekla mu je da je red da posle toliko provednih dana sa njim ode da obiđe svoju kuću, majstore, a naročito, bolesnog oca.

– Nema problema. Mogli bismo zajedno da idemo.

– Ja bih to volela, ali kod mene je opšti haos. Znaš i sam kako može da bude kad su tamo moleri.

– A da te bar prebacim do kuće?

– Nema potrebe. Ići ću autobusom. To je jeftinije. Osim toga, tebi je bolje da se što više odmaraš.

– Dobro, kako ti hoćeš. A kada ćemo se ponovo videti?

– Gledaću da to bude što pre. Znaš i sam da to najmanje zavisi od mene. Već sam ti rekla da kada oženim sina, moja jedina obaveza će biti da stalno budem pored tebe i da te pazim i mazim.

– Jedva čekam da dođe taj dan. Toliko sam se navikao na tebe da ne mogu da ti opišem. Znaj da ćeš mi mnogo nedostajati.

Samo što je izašla iz stana, Anja je pozvala Bojana.

– Šta radiš?

– Ništa naročito.

– Znači da si slobodan?

– Za tebe uvek.

– To me raduje. Šta misliš da se nađemo?

– Može. Samo kaži gde?

– Recimo kod onog velikog spomenika. Čekaj me tamo i ubrzo stižem. Posle ćemo ići kod mene.

– Ne, Bojane. Neću da me neko vidi. Ići ćemo bolje u hotel.

Znaš onaj naš.

– Koliko dugo možeš da ostaneš sa mnom?

– To tebi prepuštam da odlučiš, uz uslov da me posle odvedeš kući u selo.

Kada su se na dogovorenom mestu ugledali oboje su ubrzali korak, a onda su se strasno zagrlili.

- Da znaš da sam ste se uželeo. A ti mene? - upita Bojan.

- I ja tebe. Nemaš pojma koliko mi znači ovo što sam sa tobom.

Iako je Bojan pre sastanka sa Anjom čvrsto rešio da je ne pita za njenog dedicu, ipak nije izdržao: - A kako je onaj tvoj?

- Znaš šta Bojane ako ti i dalje misliš da me sa takvim podcenjivačkim tonom ispituješ ja momentalno odlazim.

Zašto uvek kad nam je najlepše zabrljaš? Kad dobro znaš da se samo za tebe čuvam.

- Izvini Anja, nećemo više o tome.

- Prihvatam izvinjenje, ali samo zato što mi je stalo do tebe.

Ubrzo su, u hotelskoj sobi, prepuštajući se jedno drugom zaboravili na sve nesporazume.

Negde posle ponoći Bojan je Anju dovezao ispred kuće. Pozdravili su se uz poljubac.

– Jedva čekam da se ponovo vidimo, – reče Bojan.

Kada je ušla u dvorište, Anju je dočekao njen veran pas i Marko.

– Šta ti radiš u dvorištu u ovo vreme?

– Nema ni minut kako sam se vratio kući. Zar me nisi videla?

– Nisam.

– A ti opet sa Bojanom?

– Ma ne. To je sasvim slučajno tako ispalo da me on doveze kući. Bolje mi kaži šta ima novo?

– Dobro si se setila to da pitaš i da, konačno, dođeš kući.

– Marko, prestani da razgovaraš sa mnom takvim ciničnim tonom!

– A ti se, u svojoj kući, već jednom skrasi. A ne tamo, ko zna gde, kod kojekavih odlaziš, a u kući ima posla preko glave.

– Bolje da nisam ni dolazila kad me tako dočekuješ.

– Zar je tebe neko zvao?

Pošto su rekli jedno drugom sve što su imali, otišli su ljuti na spavanje.

Te noći Anja dugo nije mogla da zaspi. Ipak, sutradan se rano probudila i odmah ustala iz kreveta. Zatim je žurno pošla da pristavi kafu trudeći se da bude što tiša da ne bi slučajno probudila svog jedinca, koji je spavao u svojoj sobi.

Nedugo zatim, osetivši prodoran i neodoljiv miris jutarnje kafe, probudio se i Marko. Ubrzo se pridružio majci.

– Mama, bilo bi dobro da što pre odeš da vidiš dedu.

– Zar je tako loše?

– Izgleda da jeste.

– Dobro. Samo na miru da popijem kafu i da malo pospremim ovaj haos za molerima.

– Mama, idi odmah da ne bude kasno i da ne bi tetka a i još neki o tebi svašta pričali.

– A šta to oni o meni mogu da pričaju? Zar im nije bilo dosta što me bez ikakvog razloga godinama olajavaju besomučnim

lažima? Ako budu nešto i pričali, to će biti priča o njima, a ne o meni.

– Kada sam juče bio da vidim dedu, pored ostalih, tamo je bila i tetka.

– Znala sam. Bez nje ne može ništa da prođe.

– Pred svima koji su tamo bili, pitala me, onako cinično, da li ćeš naći vremena da posetiš svog bolesnog oca pre nego što umre?

– Rekao sam joj da si i ti ovih dana nešto bolesna, ali da ćeš danas, sigurno, doći.

– Dobro si joj rekao. Njoj je krivo što su baba i deda uvek više voleli mene, pa zato tako i lupeta. Verujem da sada kod njih dolazi, svakodnevno, kao nešto da pomogne, a u stvari, dolazi da se babi dodvorava ne bi li dobila nešto što joj ne pripada. Znam je kao staru kantu. Oduvek je ona takva bila.

Sine, osim tetke, ko je sve tamo bio?

– Neke babe iz komšiluka, Maja i onaj njen. Sa Majom sam se, iz pristojnosti prema drugima, samo pozdravio. A onog njenog nisam hteo ni da pogledam.

–- Zar bebu nisu poneli sa sobom?

– Nisu.

– Baš me čudi. Svakodnevno idu po selu sve troje i samo nas brukaju i ogovaraju. Ispada da ih svi u selu oberučke primaju u kuću osim nas dvoje. E, pa dok sam ja živa, ona u ovu kuću neće kročiti – ljutito Anja završi razgovor na tu temu.

Ipak, Marko nastavi dalje: – Kada sam odlazio kući, baba me je ispratila do ulice. Rekla mi je da danas obavezno dođeš.

– I šta je još rekla?

– Rekla mi je da ti kažem da kako znaš i umeš da se pomiriš sa Majom i onim njenim. I da ne budeš toliko tvrdoglava. Ako

je u prošlosti nešto i bilo, to treba zaboraviti i jedno drugom oprostiti. Trebalo bi da svi misle na to malo tako slatko dete koje nikome ništa nije zgrešilo i koje željno očekuje da bude voljeno od svih svojih.

– Zar si zaboravio šta je pokojni otac govorio za njih dvoje?

– Mama, ja sam ti samo preneo šta ti je baba poručila.

– A zašto mi to ona lično ne kaže? Nego preko tebe...

- Ne znam. Uostalom, sad ideš kod njih, pa je pitaj.

Anja se brzo spremila i otišla da vidi bolesnog oca. Marko je ostao kod kuće prisećajući se onih dana, od pre nekoliko godina, već po malo zaboravljenih, kada su po selu počele da kruže priče da se njegova mama viđa sa nekim čovekom.

Ubrzo je za to saznao i Markov otac, sada već pokojni, a tada sa znatno narušenim zdravljem. Roditelji su se svađali, naročito kad bi majka radila u drugoj smeni. Marko je često prisustvovao tim svađama u kojima bi uvek bio na maminoj strani. Verovao je onome što je ona, nebrojano puta i njemu i svome mužu ponavljala, da ona sa tim dotičnim nema ništa.

Ona ga, kao mušteriju, poznaje, govorila je, iz megamarketa.

Ponekad bi 'dotični', nju i njenu koleginicu, kada ne bi stigle na autobus, dovozio u selo. Inače, taj 'dotični', pored svog redovnog posla, često noću taksira nalazeći mušterije, obično na autobuskim stajalištima. Za svoje usluge naplaćuje isto kao što košta autobuska karta.

Za razliku od Marka, Maja nije želela da prisustvuje prepirkama i svađama svojih roditelja. Zbog toga je često odlazila kod jedne svoje drugarice. Jednoga dana Maja se nije vratila kući u uobičajeno vreme. Sledećg dana po selu se pročulo da je Maja napustila kuću i otišla da živi sa nekim starijim čovekom. Kasnije, toga dana, se pričalo da je taj, kod koga je otišla, zapravo Anjin bivši ljubavnik. To je bio strahovit šok za Anjinu porodicu. Da njihova ljubimica ode

bez pozdrava i živi sa starijim čovekom koji je već imao dva propala braka i dvoje dece. To je za sve njih bilo ponižavajuće. Tako nešto niko od njih, ni u nejcrnjim snovima, nije mogao da zamisli, a pogotovo to što je otišla za tog u njihovoj porodici najomraženijeg čoveka.

Ljuti na Maju, Anja, njen pokojni i Marko su se dogovorili da za njih Maja više ne postoji i da je takvim svojim postupkom sama sebi zauvek zatvotrila vrata njihove kuće. Anjin pokojni je tada rekao: – Sada mi je stvarno svega dosta. Najviše bih voleo da me više nema.

Posle pet meseci želja mu se ostvarila. Maja nije prisustvovala očevoj sahrani, verovatno plašeći se mamine i bratove reakcije.

Zanet mislima iz bliske prošlosti, Marko skoro da nije primetio da se Anja vratila od bolesnog oca.

– Kako je deda?

– Loše. Mnogo loše. Došla sam da tebi i meni spremim sve što treba za dedinu sahranu, jer je veliko pitanje da li ću za to posle imati vremena, kao i da na brzinu ispečem neke kolače to je, izgleda, poslednja dedina želja.

– Baš mi je žao dede – reče tužno Marko.

– Moraću posle da pozovem Branka da dođe i da mi da nešto para jer će nam trebati za sahranu.

– Mama, nemoj da ga zoveš.

– Zašto?

– Šta će ti takav?

– Ućuti već jednom. Šta sada hoćeš od mene?

– Hoću da na sahrani ne bude taj tvoj. I to je sve.

– A pare od njega hoćeš?

– Naravno da hoću. Ali njega neću da vidim sa tobom na sahrani.

– Sine, možda si upravu. Dođi da te mama poljubi.

Zatim su pošli svako svojim poslom. Marko je izašao u dvorište da nahrani uvek gladne i žedne svinje, kokoške i ostale životinje, a Anja je ostala u kući trudeći se da što pre ispeče kolače svome ocu. Znala je da ih on obožava i da ih željno iščekuje. Sve svoje znanje i umeće uložila je da kolači uspeju i da se ocu dopadnu. Nadala se da će mu njeni kolači pomoći da bar olakša teške boli koje su ga snašle.

Poslednjih nekoliko meseci Anja je vrlo retko odlazila kod svojih roditelja. Sada joj se ukazala prilika da se na neki način opravda za sve te nedolaske. Sve vreme dok je radila oko kolača bila je u nekom grču. Plašila se da se u međuvremenu njenom ocu ne desi ono najgore. Kada je došao trenutak da izvadi pečene kolače iz rerne, odahnula je.

Učinilo joj se da su uspeli.

Upravo u tom trenutku zazvonio je telefon. Anja se sva sledila. Bila je u dilemi da li da se javi na telefon ili da izvadi već pečene kolače iz rerne. Javila se na telefon.

– Tata je umro. Dođi odmah, – kratko joj saopšti njena sestra.

Anja je od uzbuđenja jedva stavila slušalicu na svoje mesto.

Zatim je morala da sedne na stolicu. Trudila se da bude pribrana, jer je tako nešto i očekivala. Ipak, ovaj poziv kao da ju je totalno iznenadio. Nije mogla da veruje da njenog oca više nema. Oko srca ju je nešto steglo, a i suze su potekle.

Ubrzo Marko utrča unutra.

– Mama, zar ti ne osećaš da ovde nešto gori!

Sva uplakana Anja kao da se osvestila.

– Joj, pa to gore moji kolači!

Odmah zatim ih je izvadila iz rerne. Shvativši da tako izgorele kolače niko neće jesti, suze su joj još jače potekle. Zagrlila je Marka.

– I da su kolači uspeli, to dedi više ne bi ništa značilo.

– Mama, nije valjda ... ?

– Jeste sine, malopre mi je javila tetka. Dede više nema.

Otišao je moj veliki oslonac u životu. Uvek me je u svemu podržavao i bodrio. Još od malena sam bila njegova miljenica.

Marko je dodao: – Deda je bio baš dobar. Kako će sad, jadna baba, sama i dosta bolesna?

– Teško, veoma teško. Međutim, sada nam jedino preostaje da dedu časno i dostojanstveno ispratimo kako dolikuje i kako je zaslužio. Sine, sada se brzo presvuci pa da krenemo kod babe da joj pomognemo oko sahrane.

– Mama, ja ću ići biciklom.

– Dobro. Ja ću peške, ali ću požuriti.

Dok je išla kod mame, pozvao je Branko.

– Baš sam htela da te pozovem i da ti javim da mi je tata umro.

– Moje saučešće. Kada će biti sahrana?

– To još ne znam. Ali znam da će mi trebati dosta para. Sestra i ja smo se odavno dogovorile da ja finansiram tatinu sahranu, a ona će maminu.

– Anja, u potpunosti te razumem. Kaži mi kada da dođem?

– Javiću ti malo kasnije. Sad ne znam ni gde mi je glava.

Odmah zatim Anja je pozvala Bojana.

– Umro mi je tata. I počela da plače.

– Anja, primi moje saučešće. Meni je, zaista, žao dede. Bio je pravi dasa. Dok sam bio sa tobom, mnogo puta sam sa njim pričao i osećao sam se kao da pričam sa velikim prijateljem.

Da nemaš onog tvog, došao bih na sahranu.

– On na sahrani mog oca neće biti. A ti bi mogao da dođeš u kapelu sat pre sahrane. Tada skoro nikog neće biti osim najbliže rodbine. Kad već planiraš da dođeš, zamolila bih te, da mi pomogneš i da mi daš nešto para. Ti znaš da ja to nikada

ne bih tražila pare da mi ne trebaju.

– A koliko ti treba?

– Treba mi dosta, ali ti daj koliko možeš.

– Računaj na mene. Samo mi javi kada da dođem.

Iako je Anja žurila i dalje je bila dosta daleko od roditeljske kuće.

–To stvarno nema smisla, pomisli Anja, ceo život rintam, radim od jutra do mraka i ne mogu da zaradim za neki auto, da se i ja vozikam kao sav normalan svet. Zar je moguće da ću i dalje da tapkam u mestu i da imam para samo za puko preživljavanje?

Približavajući se kući svojih roditelja, Anji je srce brže počelo da lupa. Kada ugleda širom otvorenu kapiju i u dvorištu dosta ljudi, Anja se rasplaka. Klimajući glavom nekako je pozdravila te ljude i ušla unutra, u sobu do ulice, gde je na krevetu, mrtav, ležao njen otac. U toj sobi su još bile, sve uplakane, njena majka, sestra, kao i dve žene iz komšiluka. Posle kraćeg vremena Anja je pozvala mamu i sestru da izađu napolje da se dogovore šta ko treba da radi oko organizacije sahrane.

– Anja, ti bi mogla da odeš kod sveštenika, da se dogovorite o vremenu sahrane, predložila je sestra. Zatim, da za oca kupiš lep sanduk, a posle toga da odeš na groblje da izabereš mesto gde će tata, a posle i mama, biti sahranjeni.

Vodi računa da izabereš lepo mesto. Zaslužili su.

– Marija slažem se sa tvojim predlogom i iz ovih stopa polazim da sve to, što pre, pozavršavam.

Pošto se Anja sa sveštenikom dogovorila o vremenu sahrane, pozvala je Bojana.

– Sahrana je sutra u 15 sati. Ti bi mogao da dođeš u kapelu negde oko četrnaest sati, a posle, ako nećeš da prisustvuješ sahrani, ne moraš.

– Dobro. U svakom slučaju ja dolazim i vidimo se sutra. Drži se.

– Hvala ti,Bojane. Ovo ti nikada neću zaboraviti. Znaj da si mi stalno u mislima.

- I ti meni.- uzvrati joj Bojan.

Idući prema groblju, Anja je pozvala i Branka.

- Hvala bogu da si se javila. Ja sve vreme brinem zbog tebe.

Kako sve to podnosiš?

- I ovako i onako, u stvari, žalosno.

– Branko, ti ne moraš danas da dolaziš.

– Anja, kako god ti želiš. Ali, da znaš da sam ti u svako doba na raspolaganju.

– Da li si sutra i prekosutra slobodan?

– Bože Anja, kakvo je to pitanje! Za tebe sam uvek slobodan i sutra i prekosutra i za sva vremena. Javiću mojima iz firme da neću dolaziti da radim ta dva ili, koliko god ti želiš, dana.

Stvar je rešena.

– Dobro. Najbolje bi bilo da dođeš sutra odmah izjutra kada dolaze i majstori. Poslednjih dana kao da su malo usporili, a osim toga na nekim mestima mi se ne dopada kako su uradili posao. Bilo bi dobro, kada sutra dođeš, da stalno budeš sa njima.

– Zar ti misliš da ja ne idem na sahranu?

– Ne znam ni sama. Zar još i sa time da te opterećujem?

– Dobro. Kako ti kažeš.

Zadovoljna što se dogovorila sa Brankom i Bojanom, ali i što je pozavršavala sve ono najvažnije oko sahrane, Anja se uputila roditeljskoj kući. Ubrzo pošto je tamo stigla došla su kola za prevoz pokojnika da odvezu posmrtne ostatke njenog oca u kapelu. To je svima prisutnim mnogo teško palo a naročito Anjinoj majci. Stalno plačući, delovala je žalosno, uplašeno i dosta izgubljeno. Zbog toga su Anja i Marica

odlučile da provedu noć sa svojom majkom. Anja je o tome obavestila Branka, rekavši mu da sutradan dođe po nju.

– Da li se sećaš, kada sam ti jednom prilikom, pokazala kuću u kojoj stanuju moji roditelji?.

– Sećam se i budi bez brige. Dolazim u dogovoreno vreme.

Sutradan, sve se odvijalo onako kako je Anja planirala.

Branko je došao po nju skoro tačno u minut. Zatim je Anja, pošto celu noć oka nije sklopila, ušla u svoju spavaću sobu da malo prilegne. Branko je za to vreme nahranio sve životinje u dvorištu, a zatim je pronalazio i ukazivao majstorima na njihove propuste. Malo kasnije u dvorište je ušao Marko.

Dolazio je od svoje devojke. Ugledavši Brankova kola na dvorištu, ljutito je ušao kod Anje u sobu. I povikao: – Mama, šta će ti opet taj?

Anja se odmah probudila.

– Ućuti već jednom. Ko si ti da na mene vičeš? Šta tebe briga šta ću ja da radim i sa kim ću da budem. Zar se ja mešam u tvoj život?

– Ne mešaš se ali ...

– Šta ali? Gde si do sada bio? Zašto nisi nahranio i napojio svinje i kokoške?

– Ma daj mama! Šta ti je odjednom? Ja te lepo pitam, a ti nađeš, bez ikakvog razloga, da se ljutiš i da vičeš na mene.

– I ja sam tebe lepo pitala. Šta se ti sada ljutiš?

– Dobro mama. Nećemo više o tome, imamo puno dvorište ljudi.

– E, hoćemo. Od sada pa u buduće: neću više da čujem ni jednu jedinu reč protiv Branka. Kad on ode, kaži za njega šta god želiš. Ali ... dok je on tu, ne dozvoljavam da ga na bilo koji način vređaš ili ponižavaš. Još nešto. Branko neće ići na sahranu. Jesi li sada zadovoljan?

– Jesam, mama.- ironično odgovori Marko.

Dok su se oni tako skoro svađalački raspravljali, Branko je, ulazeći u kuću, dosta toga čuo, ali kao da ga to nije mnogo zanimalo pa je ušao u kuhinju zatvorivši vrata za sobom.

Malo kasnije ih je iznenadio pripremljenim ukusnim doručkom. Zatim mu Anja, pred Markom ponovo reče da on ne mora da ide na sahranu, jer neko od domaćina mora da ostane u kući. Branko je znao da je to samo Anjin izgovor, ali mu to nije smetalo, naprotiv. Zadovoljan je bio i Marko. Nedugo zatim samoinicijativno je oprao Brankova kola, sa kojima će on i Anja ići na sahranu. Pred polazak Anja se obukla sva u crno. Ovog puta je imala dovoljno vremena da se spremi, po njenom ukusu. Onako vitka, skladno građena sa dugom crnom kosom i kao nebo plavim očima u visokim štiklama, u suknjici do pola kolena, sa upadljivim minđušama, i zlatnim lančićem oko vrata delovala je kao neka otmena dama. Oduševljen njenim izgledom Branku je došlo da je strasno zagrli.Anja je to primetila ali ni jednim pokretom ili bilo čime to nije pokazivala. Odlazeći kolima na sahranu Anja i Marko su mu mahnuli. Zatvorivši za njima kapiju Branko se prvi put, odkad je u vezi sa Anjom, osećao da je on deo njene porodice. Sav srećan Ponosno je krenuo da obiđe majstore.

Dva sata pre sahrane Anja, njena majka, sestra i još pet žena već su bile u kapeli pored sanduka. Oko 14 sati došao je Bojan sa buketom cveća.

Poklonivši se senima pokojnika, izrazio je saučešće i izašao napolje. Za njim je pošla i Anja.

Ispred kapele Anja se tihim, jedva čujnim glasom zahvalila Bojanu što je došao da je uteši.

– Mnogo mi ovo znači. Olakšao si mi veliku žalost.

Bojanu je bilo drago zbog njenih reči. Zatim joj je, vešto krijući od mogućih radoznalih pogleda, dao obećane pare.

Anja ih je odmah stavila u svoju tašnu. Stojeći jedno naspram drugog, činilo im se, iako su skoro dve godine bili u vezi kao bračni drugovi, da nikada nisu bili toliko prisni. Njihovi pogledi su sve govorili. Oboje, kao da su poželeli da se strasno zagrle. Ipak, u jednom momentu, Anja je sagnula glavu, kao da se izvinjava što mora da se vrati u kapelu, otišla je od Bojana.

Odlazeći kući, Bojan je neprekidno razmišljao o Anji. Nikako nije mogao da nađe odgovor šta ga to kod nje toliko privlači kada mu je stalno u mislima.

----------------------------------------------------------------------------Posle sahrane i daće Anja i Marica su se dogovorile da i te noći budu sa majkom. Pošto im je majka bolešljiva, a znajući da joj je mnogo teško pala očeva smrt, još su se dogovorile da jedna od njih mora da bude stalno uz nju ili da je češće u toku dana obilazi. Prvih nedelju dana za nju će biti zadužena Marica, a Anja sledeće nedelje i tako će se stalno smenjivati.

O svemu tome Anja je telefonom do detalja obavestila Branka. Zatim mu je rekla da će i ove noći biti sam u njenoj kući jer će Marko opet ići da spava kod svoje devojke.

– Hvala ti, Anja, što imaš toliko poverenja u mene.

– Pa valjda se dovoljno poznajemo. Da li je u kući sve u redu?

– Rekao sam ti još juče, kada sam ja u tvojoj kući, da ti nemaš razloga za brigu.

– A majstori?

– Malo sam ih kritikovao, ali sve u svemu zadovoljan sam njihovom brzinom i njihovim radom.

– Bilo bi dobro da što pre završe da imamo naš kutak. Marko je izgleda u ozbiljnoj vezi. Očekujem da će mi u skorije vreme saopštiti da se ženi i da će svoju dragu dovesti kući. Šta misliš kada će biti gotovo to što gradimo za nas?

– Misliš ozidano i omalterisano?

– Ma ne. Da bude, onako komplet, sve gotovo. I okrečeno i ofarbano sa lepim podovima, zavesama i, naravno, sa odgovarajućim nameštajem i kvalitetnom belom tehnikom.

– Ima tu još dosta da se radi, ali najvažnije od svega je da će moja ušteđevina , najverovatnije, biti dovoljna da se sve onako kako si ti zamislila i završi. To će zapravo biti lepo uređen jednoiposoban stan.

– Već zamišljam kako ćemo u njemu uživati – dodala je Anja.

Sada ti želim laku noć Sutra ću te pozvati da dođeš po mene.

– Anja, još samo nešto da ti kažem.

– Kaži.

– Svakim trenom sve više te volim.

– Dobro, nećemo sada o tome. Nisam sama. Ćao.

Spustivši slušalicu Branko je bio presrećan što je pričao sa Anjom, ali nije mu bilo pravo što ona toliko insistira oko tih prostorija gde bi oni mogli, povremeno da borave.

– Ako već želi da ne smetamo mladima – pomisli Branko – zašto ne bi prešla da živi kod mene, a ne ovde da budemo na kraju dvorišta u blizini svinjca i kokošinjca. Pa gde to još ima? Ne mogu da je razumem zašto moramo da gajimo svinje, prasiće, i kokoške, a nikakve vajde od toga nema. U poslednje vreme cena svinja i kokošaka je drastično pala, a osim toga sve ih je teže prodati. A kukuruzu, i raznim dodatcima koji one koriste cena je drastično skočila. Umesto da iskoristi takvu, nenormalnu, situaciju na tržištu, da proda kukuruz i većinu, ili sve životinje dobila bi dosta para, a osim toga imala bi znatno više slobodnog vremena, pa bi mogla da bude prava gospođa.A ako nastavi i dalje po starom njoj će te životinje pojesti sav kukuruz, koji je umesto para dobila za arendu za pet hektara zemlje, i na kraju, posle toliko rada neće joj ništa ostati. Što bi rekli ode mast u propast.

U više navrata Branko se spremao da joj to kaže, ali, znajući da ona voli da radi u bašti i baštici i da obožava da ima puno dvorište raznih životinja, odustajao je, plašeći se da se ne naljuti. Sutradan oko deset sati Anja ga je pozvala.

– Trenutno se nalazim u prodavnici. Dolazim po tebe za desetak minuta.

– Super. Čekaću te na ulici.

Samo što je Anja ušla u kola primetila je da je Branko obukao neke stare prljave pantalone. Pobesnela je.

– Nisi valjda u ovim pantalonama bio u prodavnici?

– Jesam.

– Pa šta će ljudi misliti o meni? Da nisam u stanju da ti operem i ispeglam pantalone? Zar nisi mogao da obučeš neke druge pantalone? Zašto mi to radiš?

Branku nije bilo pravo zbog Anjine kritike, pa je skupio hrabrost da joj odgovori: – Anja, u pravu si. Ljudi već o tebi na veliko pričaju, ali ne zbog mojih pantalona, nego što si na groblju bila sa tvojim bivšim.

– To nije tačno! To je najobičnija izmišljotina! Šta ti pada napamet? -histerisala je Anja i nastavila da viče: – Da me je taj zanimao, ostala bih i dalje sa njim u vezi.

– Ali Anja ...

– Ućuti već jednom! Šta je s tobom? Nemoj više da me nerviraš sa takvim glupostima. Zar ti misliš da ja ne znam da cenim to što si uradio za mene?! Zar posle svega lepog sa tobom ja treba tamo nekog da jurim i to još na groblju, na sahrani svoga oca? Ti stvarno nisi normalan! Sad mi je stvarno svega dosta. Ako si spao na to da veruješ tamo nekim zlonamernim budalama, neka ti je na čast. Mrsko mi je da te više da te slušam i da te pogledam, koliko si jadan.

– Ali Anja ja ništa nisam loše mislio.

– Ma nemoj da se praviš blesav.Da si bar malo normalan tako nešto ne bi ni pomislio, a ne da mi govoriš takve ogavne laži. Totalno si me razočarao i uvredio.

- Izvini Anja, mnogo mi je žao.

- Ne vredi ti da se izvinjavaš kad si toliko zabrljao. Zar te nisam već više puta upozoravala da se ne upuštaš u razgovor sa nepoznatin i zlonamernim ljudima, kojih ima na svakom koraku?

- Jesi, izvini još jednom, to mi se više neće ponoviti.Ako dozvoljavaš, ja bih sada krenuo na posao. Gazda mi je još jutros javio da im je nešto vanredno iskrslo i da bi trebalo da budem tamo.

- Zar te ja držim?

Spremajući se da krene, Branko se još jednom izvinuo Anji.

- Umesto što se toliko izvinjavaš, kaži mi da li si majstorima dao pare?

- Jaoj, pa ja sam na to potpuno zaboravio - Znala sam. To sam mogla i da očekujem.

- Zar je sada kasno?

–Nije. Pare daj meni, ja ću im posle dati... A sada, molim te, ostavi me na miru. Nemoj da me zoveš bar nedeju dana da se odmorim i od tebe i od svega.

Branko je bio potpuno utučen što je Anja tako reagovala, ali joj je odmah oprostio smatrajući da je on za sve kriv. Idući kući stalno su mu odzvanjale Anjine reči: „Zar ti misliš da ja ne znam da cenim to što si uradio za mene?“ – Stvarno sam ispao budala, budala nad budalama, – pomisli Branko. Te noći, neprekidno misleći na Anju, skoro da nije oka sklopio.

Predveče, toga dana, kod Anje je došla njena dugogodišnja prijateljica Milena. Našla ju je na kraju dvorišta kako sedi na velikom panju okružena kokoškama i patkama. Prišla joj je

bez reči. Zatim su se poljubile i zagrlile.

– Anja, znam kako ti je. Ali život je takav. Nekad i okrutan. Da li si danas bila na groblju?

– Jesam. Pre pola sata sam se vratila i odmah sam došla ovamo. Ovde mi je najlepše. Gledam i mazim moje miljenice, kokoške, svinje i ostale i to me smiruje toliko da ne mogu da ti opišem.

– Anja, izvini što te pitam, ako se ne varam, Branka nisam videla na sahrani.

– Nije ni bio. Bio je kod mene u kući.

– Da se vi niste, možda, svađali?

– Nismo, ali je on u zadnje vreme počinje da bude ljubomoran.

– Auu, to ne valja! Ali šta ćeš takvi su svi muškarci, a naročito koji imaju lepe i privlačne žene.

– Milena, da te nije on slučajno poslao kod mene?

– Anja, šta ti misliš o meni? Otkada si ti sa njim u vezi, ja ga niti viđam niti čujem. Niti želim da se mešam u vašu vezu.

– Dobro, dobro. Nemoj odmah da se ljutiš!

- Ma nema problema. Koliko mogu da vidim, tebi kao da je krenulo?

– Kako se uzme, ali u principu se ne žalim, mada, u zadnje vreme, Branko se dosta „stisnuo“. Kao da su mu presušili izvori finansija – E pa, draga moja, moj ti je savet, da ti njemu moraš, na neki način, da daš do znanja 'koliko para toliko muzike!' A ako on to ne shvati, nikakav neće biti problem da nađeš nekog drugog. Eh da sam ja na tvom mestu, znala bih i da se provodim i da uživam.

– Baš bih volela da te vidim u toj ulozi. Onda bi se, verovatno, uverila da iako postoje mogućnosti i želje, snovi se ne ostvaruju tako lako.

- Milena, najlakše je nekome deliti savete mislim da bi najbolje bilo da o tome razgovaramo kad i ti, nedaj bože, budeš u sličnoj situaciji. Bolje mi kaži kako ti je kćerka Slađa.

- Super je! Ove godine bi trebalo da diplomira na pravnom fakultetu. Zabavlja se već duže vreme sa jednim ozbiljnim mladićem iz dobre porodice.

- To je lepo čuti. A kako ti je Pera? Videla sam ga pre oko mesec dana, onako u prolazu.

- I šta kažeš na čega liči? To je strašno koliko se ugojio, zar ne?. Šta se sa njim u poslednje vreme dešava sam Bog zna.

Kada završi posao interesuje ga samo da dobro jede, da na miru čita novine, i da celo veče ležeći na kauču bulji u televizor uglavnom gledajući sportski program. Osim toga stalno bi hteo da budem uz njega.

- A da li idete negde?

- Ma kakvi, nigde! Pravo da ti kažem skoro sam željna na ulicu da izađem, što zbog obaveza u firmi, a najviše zbog njega. U poslednje vreme postao je mnogo nepoverljiv pa me stalno nešto ispituje. Zamisli, uvrteo je sebi u glavu da sazna sa kim sam ja sve bila pre nego što smo se uzeli. To me toliko opterećuje da ne mogu da ti opišem. Dovodi me do ludila.

- E, draga moja, znam kako se osećaš potpuno te razumem.

Mene je moj pokojni sa time počeo da gnjavi posle 15 godina skladnog braka. To je ta muška sujeta. Uvek bi oni hteli da budu prvi i naravno jedini i apsolutno dominantni u svemu, a mi žene da im u svemu udovoljavamo i bespogovorno slušamo njihove zapovesti. Međutim, nismo ni mi baš toliko naivne da ne znamo na adekvatan način da im odgovorimo.

Ništa ne brini neće ga to dugo držati, smiriće se on.

- Znam da će se pre ili kasnije u vezi toga smiriti, ali sad me baš nervira.

- A kako vaša firma?

- To je sve u redu.

- Onda nemaš šta da brineš, budi sigurna, biće kao što sam ti rekla.

Ubrzo zazvoni Milenin telefon. Javio se njen muž.

Milena se sva unervozila: Skoro vičući, da čuje i njen Pera obrati se Anji: – Izvini, ali moram odmah da idem kući. Navrati kada budeš imala vremena.

----------Isprativši Milenu, Anja je dugo razmišljala o onome što joj je ona rekla. Po njenom, ispada umesto da uživam u životu ja stalno rintam i svima udovoljavam osim samoj sebi. Možda je Milena u pravu. Lako je njoj tako da priča kada se dobro udala i ima sve što poželi. A šta ću ja kada sam ostala sama, pa moram da se snalazim kako znam i umem, da sačuvam ono što imam i još da izvedem sina na put. Po mom mišljenju, da bi neko ostvario ono što želi i da uživa u tome, mora da se i malo pomuči. Sada mi je najbitnije da završim sve što sam započela, a posle ću videti šta i kako dalje. Možda će posle toga doći ono o čemu sam maštala dok sam bila mala devojčica. Ko zna? Sve je moguće. Nekada se i dečiji snovi ostvaruju.

Narednog dana, oko podneva, pozvao ju je Bojan.

– Zdravo. Gde si?

– Kod kuće. Uzela sam slobodne dane. Bojane, drago mi je što si me pozvao. Ali, zar se nismo dogovorili da me ne zoveš?

– Jesmo. Ali ja nikako da dočekam tvoj poziv. Da nije, možda, onaj tvoj u blizini?

– Nije. I nemam pojma gde se nalazi. U stvari, ne zanima me.

Verovao ti meni ili ne, ali ja sam se upravo spremala da te

pozovem.

– A zašto se onda ljutiš što sam te pozvao?

–Zato što ne poštuješ ono što smo se dogovorili.

–- Anja, izvini! Nemoj da se ljutiš! Hteo sam samo da ti čujem glasi i da te obavestim, ako si slučajno zaboravila, da smo se na sutrašnji dan, pre tri godine, upoznali. Da li se sećaš toga?

– Da. I šta predlažeš?

– Da se vidimo i da to proslavimo.

– Ne znam ni sama. Ostavi to za neki drugi dan.

– Ali, obećala si da ćemo se uskoro videti?

– Dobro, kad si baš toliko navalio. A kada bi želeo da dođem?

– Kada god ti želiš.

– Šta misliš da dođem onim autobusom što stiže na autobusku stanicu oko deset sati?

– Može. Jedva čekam da se vidimo!

– Sačekaj me malo dalje od autobuske stanice da nas niko ne vidi.

Sutradan, u dogovoreno vreme, ugledavši Anju kako dolazi, Bojan joj krenu u susret. Posle poljupca predao joj je jednu crvenu ružu.

– Hvala ti, Bojane. I ja sam tebi donela poklon. Kupila sam ti lep upaljač.

– Baš si me prijatno iznenadila. Hvala ti od sveg srca. Dozvoli mi da te, zbog toga, još jednom poljubim.

– To sam od tebe i očekivala. Samo pazi da nas niko ne vidi.

– Anja, da li se sećaš onih dana, ne tako davnih, kada smo ovom i svim drugim ulicama išli slobodno ne obraćajući pažnju da li nas neko gleda.

– Bojane, hajde da pričamo o nečemu drugom.

– U redu. Za početak predlažem da odemo u onaj naš

restoran.

– To ti je dobar predlog. Naravno da se usvaja.

Ušavši u restoran u koji su svojevremeno dolazili, seli su za njihov omiljeni sto. Odmah im je prišao ljubazni kelner. Oboje su poručili po koka-kolu. Dok su čekali poručeno piće, Anja je pažljivo razgledala restoran. Kao i uvek, do sada, na svakom stolu se nalazila vaza sa svežim mirišljavim cvećem.

– Ništa se nije izmenilo – prokomentarisa Anja – otkad smo ovde bili poslednji put. Čini mi se da su ispred nas stavili ono najlepše što imaju.

– To si dobro primetila – odgovori joj Bojan, gledajući jelovnik i razmišljajući šta da poruče. – Oni su verovatno predosećali da ćemo danas biti njihovi gosti pa su se potrudili da se u ovom, lepom ambijentu, osećamo prijatno, pošto proslavimo ovaj naš dan, i da odemo zadovoljni sa puno lepih utisaka.

– Nadam se da će tako i biti.

– A zašto ne bi bilo?

– Bojane, šta ti toliko listaš taj jelovnik?

– Gledam šta bi mogli da poručimo za jelo.

– Ja nisam nešto naročito gladna.

– Onda bi najbolje bilo da poručimo ribu. Ja bih neku morsku ribu. A ti?

– Bojane, kad si već rešio da potrošiš tolike pare, takoreći bez neke naročite potrebe, bolje ih daj meni, a umesto skupe ribe poješćemo po pljeskavicu iz kioska za brzu hranu. Zar će nam nešto faliti?

– Ali Anja, ja sam mislio da ovaj dan proslavimo onako, na pomalo svečan način.

– Ne brini. Biće još dosta takvih dana: Nego Bojane, daj ti meni odmah te pare pošto si ih već otpisao.

– Bože Anja, prosto ne mogu da te prepoznam! Otkad si sa onim, baš si se izmenila.

– To se tebi samo čini.

– Ne, to je činjenično stanje.

– Po čemu tako zaključuješ?

– Stalno si nervozna, napeta i nezadovljna, valjda i sobom i svojim životom.

– Zar se ti nisi izmenio?

– Priznajem, ugojio sam se pet kilograma, zato što nema ko da mi kuva. Jedem visokokaloričnu i jednoličnu hranu.

– A da li si ti zadovoljan svojim životom?

– Nisam. Ali sada pričamo o tebi.

– Dobro, šta ti meni predlažeš? Kako da budem srećnija?

– Treba da malo više uživaš u životu.

– Kako? Bez para?

– Pa zar ti taj tvoj ne daje pare?

– Daje, ali to nije dovoljno.

– Anja, nemoj da su ti pare na prvom mestu, jer pare nisu sve u životu.

– E, sada mi je, stvarno, svega dosta. Ili menjajmo temu, ili ja odlazim!

– Dobro, sada ćemo o lepšim temama.

– Šta misliš, kada popijemo ovo piće, da idemo kod mene?

– Ne Bojane, bolje ne.

– Zašto?

– Ne znam ni sama, otkako smo raskinuli, nekako mi se ne ide u tvoj stan.

– Ne brini, neće nas niko videti, a biće nam bolje nego u hotelu.

Posle kraćeg nećkanja, Anja je prihvatila Bojanov predlog.

– Neka ti bude kad si već toliko navalio, ispuniću ti želju, da ne kažeš da je uvek sve po mome. Zanima me i na čega liči taj tvoj stan otkada ga ja ne sređujem?

– Anja, ti znaš da sam ja antitalenat za čišćenje, pranje, peglanje i slične poslove.

– To mi je mnogo dobro poznato zato ne mogu ni da zamislim u kakvom je stanju taj tvoj, nekada uredan stan. Ali, kada već idemo kod tebe i pošto nam je to usput, šta misliš da svratimo u one dve prodavnice nameštaja i bele tehnike, da na brzinu pogledam šta sve imaju? Uskoro će mi dosta toga trebati.

– Ma nema problema, izgleda da tebi i ne ide tako loše kako bi se iz tvojih priča zaključilo?

– Bojane, pa valjda mi ne zavidiš na ono malo moje sirotinje!

– Odakle ti sad to? Dobro znaš da te ja uvek koliko mogu u svemu podržavam.

– Znam, drago mi je što me razumeš, ali ne volim kada se ovako šališ sa mnom.

– Izvini, Anja.

Iz prve prodavnice brzo su izašli, jer Anja nije našla ni jednu stvar koja bi joj se svidela. U drugoj prodavnici su se poprilično zadržali. Tamo je bilo skoro sve što je Anja tražila.

Sve vreme dok su tamo bili Bojan je, uglavnom, ćutao i bio nekako rezervisan. Verovatno zato što mu se, u jednom momentu, učinilo kao da Anja želi da ga pita da joj pomogne da kupi nešto od tih stvari. Laknulo mu je tek kada su izašli iz prodavnice. Dok su išli prema njegovom stanu, Anja je sa velikim oduševljenjem pričala o stvarima koje treba da kupi.

– Najzad ću i ja imati po mom ukusu uređen kutak koji će biti samo moj – naglašavala je.

Ušavši u Bojanov stan, odmah su seli u fotelje u dnevnoj sobi.

– Znala sam –obrati se Anja Bojanu – da od tebe ništa drugo nisam mogla da očekujem. Nije mi jasno kako si, za tako kratko vreme, uspeo toliko da zapustiš tako lep stan. Da li ti,

ponekad, otvaraš prozore?

– Otvaram kad stignem.

– A kada si prao zavese, usisavao, brisao prašinu?

– Ne sećam se.

– Sada mi je sve jasno. A zašto nisi našao neku ženu da ti održava stan?

– Gde da je nađem? Neću da mi se neko muva po stanu, pa još i da me, možda, potkrada…

– U pravu si, teško je naći pravu osobu, ali zato sam ja tu da na brzinu, koliko toliko, dovedem u red ovaj tvoj zapušteni stan. I posteljinu ću promeniti.

– Svaka ti čast, ostala si ista, vredna, radna, uredna.

– Bojane nemoj mnogo da me hvališ! Znaš da ja to ne volim.

Dok ja sređujem stan, ti bi mogao da odeš da nam kupiš po pljeskavicu.

– A šta misliš da osim pljeskavice uzmem svakom po baklavu i po krempitu?

– Može, to bi mi sada najviše prijalo. Bilo bi dobro da u gradu ostaneš bar dva, a možda i tri sata, dok ja ovde sve pozavršavam.

Kao da su se dogovorili, Bojan se pojavio na vratima svoga stana upravo kada se Anja spremala da malo predahne završivši sve ono što je planirala da uradi. Već ogladneli, oboje su odmah ušli u kuhinju. Posle nekoliko zalogaja, Anja je pohvalila Bojana da je kupio dobre pljeskavice.

– Bilo bi dobro, kada me budeš vozio kući, da i za Marka kupiš jednu takvu pljeskavicu, ništa mu za danas nisam spremila da jede. Sigurno je zbog toga ljut na mene.

Bojan je samo klimnuo glavom i nastavio da žvaće. Toliko je sve to što je Bojan doneo bilo dobro da su sve pojeli. Sva zadovoljna, pomalo se smeškajući, Anja je rekla Bojanu da bi posle tako ukusnih zalogaja mogla malo da prilegne.

– Pa, valjda idemo zajedno da prilegnemo?

– Tako sam i mislila, ali znaj da danas nisam ni za šta.

– Pa dobro, odmori se malo pa ćemo posle…

–Ne Bojane, ovog puta ćemo to preskočiti. Stvarno sam umorna, izvini! Znaš da mi se to, ponekad, dešavalo i ranije.Meni je lepo kada smo zagrljeni pa ležimo jedno pored drugog, pa se mazimo… To je za mene uživanje. Tako bih mogla i da zaspim.

– Pa nisi valjda došla kod mene da spavaš?

– Bojane izvini, stvarno izvini, nemoj da se ljutiš drugi put će biti bolje.

– Obećavaš?

– Obećavam.

– Anja, da li mogu nešto da te pitam, ali da se ne naljutiš!

– Može.

- Čuo sam da je taj tvoj dedica živa grozota. Kada ide ulicom da ga se deca plaše, pa prelaze na drugu stranu ulice. Šta će ti takav?

– To što si ti čuo odnosi se na nekog drugog dedicu. O ovom, nazovi mom, mogu samo da kažem da je prema meni korektan i da mi je dosta toga pomogao. To ja kod njega cenim.

– To je u redu, ali gde ti ovako zgodna sa takvim da negde izađeš?

– Izlazimo mi, ništa ti ne brini.

– Gde, na primer?

– Bili smo kod njega u vikendici, a dva puta smo bili na večeri u jednom lepom restoranu.

– Sigurno ste tamo išli jer vas tamo niko ne poznaje…

– Bojane, ako odmah ne prekineš sa ovakvim pričama ja odlazim!

– Što se odmah ljutiš? Zar nisi rekla da se nećeš ljutiti?

– Jesam, ali sad si baš preterao!

– A da li dozvoljavaš da ti dam jedan savet gde bi mogla sa tim tvojim da izlaziš?

– Da čujem! Kaži šta si naumio, pa da sa tim završimo naš razgovor, jer je vreme da idem kući.

– Predlažem ti da tvog dragog, kad bude kod tebe, a najbolje bi bilo da to bude predveče, uhvatiš lepo pod ruku, pa da šetate u tvom dvorištu od svinjca do kokošinjca, do bašte, pa do kereće kućice i tako pet-šest krugova oko dvorišta. To bi za vas dvoje bila prava šetnja za uživanje.

– Da li si sad zadovoljio svoju dušu ovom glupom pričom? Šta ti ja mogu kad si izgubio ovakvo blago – pokaza rukom na sebe.

Bojan je ostao bez reči i bez ideje o čemu bi dalje sa Anjom mogao da raspravlja. Najednom je poželeo da je što pre odveze kući i da se posle, možda, nikad više ne vide.

Rastali su se uz poljubac i Anjinu molbu da je ne zove, jer će ona pozvati njega. Bojan odmah pomisli da će ga pozvati onda kada joj budu trebale pare.

Samo što je Anja ušla u kuću, prišao joj je Marko sa svojom devojkom.

– Mama, nisam hteo da ti javljam telefonom, jer treba da ti saopštim dve vesti.

– Da čujem!

– Jedna je lepa a druga ružna.

– Baš me briga za onu ružnu, kaži mi prvo onu lepu.

– Najzad su mi javili za onaj dugo očekivani posao na brodu.

Radiću šest meseci. Odlazim za tri nedelje, a kada se vratim, odmah se ženim. Dovešću ti ovu lepu snajku.

– Pa to je sjajno! Dođite da vas oboje poljubim! Marko, a sad možeš da mi kažeš i onu ružnu vest.

– Bolje da ti to kaže sutra tetka.

– Naravno! Od nje ne može ništa lepo ni da se čuje. Sigurno joj je krivo što mi stalno nešto oko kuće radimo, a ona sa njenim jedva sastavlja kraj sa krajem…

– Mama, mi sada odlazimo.

Ispraćajući ih, sva sretna, Anja im je poželela da se lepo provedu. Marko joj se zahvali, a onda se setio pa joj je rekao da je zaboravio da nahrani svinje.

– Ništa ne brini, važno da si mi rekao. To je sada moja briga.

----------------------------------------------------------------------------Vraćajući se kući, Bojan je bio mnogo ljut na Anju i na sebe: – Opet sam dozvolio toj lukavoj,bezosećajnoj i nezahvalnoj grabljivici da radi sa mnom šta hoće. Baš je nju briga za mene! Da ima bar malo ljudskosti u sebi, ne bi se preda mnom hvalila sa njenim dedicom. To je sa njene strane krajnje bezobrazno i sramotno. U stvari, ona sramote ni nema, pa se zato tako ponaša. Da me kojim slučajem sada pozove i da kaže da se, recimo, sutra nađemo, ni u ludilu ne bih pristao… Dosta mi je više nje. Moraću da se potrudim da nađem jednu pristojnu ženu sa kojom ću se slagati i koja će me poštovati. Razmišljajući dalje o Anji, Bojan je samom sebi, ipak, morao da prizna da mu je bilo drago što je proveo dan sa njom. Došavši u svoj stan poželeo je da je pozove, ali je već u sledećem trenutku odusto od te namere setivši se onog što je pre neki dan čuo na televiziji, da je lepše voleti, nego za nečiju ljubav moliti. Razmišljajući o tome, Bojan je otišao na spavanje.

Sutradan, Anja je pozvala svoju sestru.

– Marko mi je sinoć rekao da treba nešto važno da mi saopštiš.

– Da, ali prvo da ti kažem da svakog momenta očekujem da dođe hitna pomoć!

– Zar mami nije dobro?

– Nije. Još juče je to počelo, a sada joj je baš loše. Dođi, ako možeš!

– Dobro, doći ću.

– Još samo ovo da ti kažem, pre nego što stigne hitna pomoć Juče posle podne kod mame je došla komšinica Markovićka.

Samo što je ušla u dvorište, bez ikakvog okolišavanja, rekla mi je da ona sumnja da je tata, pre neku godinu, ukrao njen bicikl i da veruje, ako ga nije nekom prodao, da je, najverovatnije, na našem tavanu. Frapirana onim što sam čula i da bih je razuverila, odmah smo pošle na tavan. Na moje veliko iznenađenje našli smo njen, i još šest drugih biciklova!

Kada se tada nisam šlogirala, valjda nikad neću!

– Pa to onda znači da je tata, zaista, krao biciklove!?

– Upravo tako. Ne pitaj me kako se osećam, a kako je mama na to regovala! Odmah joj je pozlilo, pa je legla u krevet.

Kasnije mi je priznala da je ona za sve to znala, ali se plašila da to otkrije.

Završivši razgovor sa sestrom, Anja je ušla u dnevnu sobu i sela za veliki sto. Bila je sva potištena . Grozno se osećala dok je razmišljala o onome što joj je sestra ispričala. Nije mogla da shvati zašto je njen otac, koga je cenila i poštovala i koji je celog života važio za jednog mirnog i skromnog čoveka, dozvolio sebi da svoj životni vek zavši kao najobičnija jajara. Što je više o tome razmišljala, Anja je osetila prezir prema svom ocu… Tada pomisli: – Ma neću više da razbijam glavu oko toga, kada je odavno znano, da iz te kuće može samo neko zlo i nesreća da proistekne. Iako sam se u toj kući rodila i tamo provela devojačke dane, nikada je nisam onako istinski volela. Jasno mi je da moja odbojnost prema toj velikoj kući potiče još iz mog ranog detinjstva. Sećam se kada sam bila mala da nam je skoro svake nedelje vraćajući se sa groblja, dolazila jedna starija

žena sva u crnom i ispred naše kuće iz sveg glasa vikala: – Napolje iz moje kuće! Lopovi, lopovi! Oteto prokleto! I ko zna šta još, ali i ono od čega i sada sva uzdrhtim je bila njena kletva da će sve nas, koji se nalazimo u toj kući, stići božija kazna i da ćemo svi, jedno za drugim, pocrkati. Tu poslednju reč bi posebno naglašavala. Posle nekog vremena, kada bi nam vičući rekla sve što je toga dana naumila da kaže, najednom bi otišla. Sve vreme dok je ta žena vikala, ja sam sva uplašena, ležala ispod kreveta.

Kada sam poodrasla, često sam pitala roditelje, zašto ta žena dolazi da nam preti i da nas proklinje. Međutim, oni su vešto izbegavali da mi kažu pravu istinu. Otac bi najčešće govorio da je ta žena luda i da je ne treba shvatati ozbiljno, a mama bi me tešila da nemam čega da se plašim, jer nam ta žena, i da hoće nešto nažao da učini, ne može, jer je mnogo stara. Te napasti smo se rešili tek kada je ta žena umrla.

Kasnije sam saznala pravi razlog takvog njenog ponašanja prema nama. Otkrio mi je, sa puno mržnje prema mojoj porodici, njen unuk dve godine stariji od mene.

– Moja baba je bila u pravu u svemu što vam je govorila.

Na osnovu čega tako pričaš ?

– Zar ti ne znaš šta se pre mnogo godina desilo između tvog i mog dede?

– Ne znam, niko mi o tome nije pričao.

– Tvoj deda je zbog nekog posla uzeo veliki kredit od banke, a moj deda, pošto su bili dobri drugovi, bio mu je žirant. Iz ko zna kojih razloga tvoj deda nije otplaćivao kredit, pa je banka tražila od mog dede, pošto je bio žirant, da otplaćuje kredit.

Naravno, da moj deda nije pristao da plaća tuđe dugove, pa ga je banka tužila. Sledeće godine kuća moga dede se prodavala na licitaciji. Jedini kupac je bio tvoj nezahvalni, nezajažljivi i pokvareni deda.

– Au, pa to je strašno!

– Zar ti to nisi znala? Nisam.

– E, pa sada znaš da kuća u kojoj si se rodila i u kojoj si živela sve dok se nisi udala, to je kuća moga dede.

Frapirana tim saznanjem Anja, ni sama ne znajući zašto, upita tog dečaka šta je posle bilo sa njegovim dedom.

– Nekoliko dana posle licitacije, deda i baba sa petoro male dece, među kojima je bio i moj otac, preselili su se u jednu napuštenu kuću na salašu. Nedugo zatim, deda se obesio…

----------------------------------------------------------------------------------– Ne znam kako više da idem tamo, a da ostanem normalna – poče da razmišlja Anja o svome ocu i svom detinjstvu– tu kuću treba hitno prodati, da me više ne opterećuje svojom prošlošću. Ali kako, kad je mama još živa? Mada sumnjam da će još dugo da poživi ovako bolesna i još bez oca, koji joj je mnogo značio, kakav god da je bio. Najednom joj je sinu ideja: Ako bih prodala tu kuću i još uzela kredit, mogla bih, u inat svima, da započnem sa gradnjom jedne velelepne kuće sa lepom fasadom, velikim prostranim dvorištem u stilu onih vila koje sam mnogo puta gledala u filmovima i raznim serijama. Neka onda oni zlobnici po selu pričaju šta hoće i, naravno, neka mi zavide šta sam ja u stanju sa ovih deset prstilu da uradim. Ne znam šta bih sve dala da ostvarim ove svoje snove još iz devojačkih dana. To bi bilo ono pravo za čega se vredi žrtvovati i sva se posvetiti ostvarenju tog cilja. Mali problem mi stvara sestra Marica, jer i ona ima pravo na deo kuće. U stvari, znajući je, ona bi najviše volela da dobije celu kuću, jer njoj uvek treba i ono što joj ne pripada. Zato ona stalno dolazi kod mame, da kukumavči, kako loše živi, ne bi li nešto od nje izvukla. Ko zna šta njih dve šuruju. Moraću to

hitno da utvrdim, inače od mojih planova neće biti ništa.

Zaneta razmišljanjem o svojoj sestri, Anja se užurbano spremala da ode kod mame. Njene misli prekinu Brankov poziv telefonom.

– Dobro si se setio da me pozoveš! Ja sam već mislila da si ti mene skroz zaboravio, ili da se nisi, možda, naljutio na mene?

– Ljutio se ili ne ljutio, isto mi se piše, jer uvek sve mora da bude po tvome. Zar mi nisi rekla da te neko vreme ne zovem.

– Priznajem, rekla sam. Pa šta? Nisi valjda to ozbiljno shvatio?

– Anja, izvini što te nisam dobro razumeo, pozvao sam te da vidim kako si i da ti saopštim lepu vest. Moja sestra u nedelju slavi rođendan, pa nas je pozvala da dođemo kod nje.

– Nema problema, ako ti kažeš da idemo, ići ćemo. I ja za tebe imam lepu vest. Majstori dobro napreduju sa poslom i uskoro bi trebali da završe grube radove.

– Baš mi je drago.

– Branko čekam te da dođeš po mene u nedelju posle podne kad se vratim sa groblja.

Došavši kod mame, Anju je na dvorištu sačekala sestra Marica.

– Pa gde si ti do sada ?

– Kako gde, evo me zar me ne primećuješ? Bolje mi kaži kako je mama?

– Bili su iz hitne, dali su joj injekciju i sada spava.

– Dobro, onda neću da je uznemiravam. Doći ću malo kasnije. Sada žurim, treba za majstore neke stvari još da kupim.

– Šta, pobogu, toliko gradiš, kad imaš stalno majstore u kući? Šta će ti sve to u tvojim godinama?

Anji zamalo da izleti da tek sada planira, zapravo, da gradi.

Umesto toga upita Maricu: – Zar se ja mešam u tvoj život? Kaži! Ako ti je krivo što ja napredujem po svim osnovama, to je tvoj problem. Šta ti ja mogu, kad imaš nesposobnog muža, uz to i hroničnog alkoholičara.

– Ma ko mi kaže? Zar si ti imala boljeg?

– Slušaj Marice, ja nemam nameru da se sa tobom više raspravljam o nekim već zaboravljenim stvarima iz prošlosti.

Od ponedeljka pa narednih nedelju dana ne moraš da dolaziš kod mame, jer će ona, kao što smo se dogovorile, biti moja briga.

– A kako ćeš ti da brineš o njoj, kada ćeš svaki dan biti ili na poslu, ili sa nekim od tvojih „prijatelja“.

– Kako ću ja sve da izvedem, to je moj problem i to tebe ne bi trebalo ni najmanje da zanima. Samo da znaš, nisam očekivala da ću od tebe ovako nešto da čujem. Ali, nema veze. Tebi je, očigledno, i dalje krivo što su mama i tata, ma kakva ja bila, uvek više voleli mene.

Rekavši to, Anja se okrenula i bez pozdrava izašla iz dvorišta.

Te njihove prepirke, razmirice pa i svađe iz raznoraznih razloga, a najčešće iz ljubomore, trajale su otkad su znale jedna za drugu. Po njihovom ponašanju neko, ko ih nije poznavao, pomislio bi da njih dve nisu deca od istih roditelja.

Pošto su obe bile mnogo drčne i držale do nekog svog dostojanstva, kada bi se posvađale, nisu tek tako lako pristajale na pomirenje.

Iako ljute jedna na drugu, i te nedelje su bile na groblju da obiđu grob svoga oca. Anja je bila sa Markom a Marica sa mužem i decom. Iako su se videle, obe su se trudile da se ne sretnu i da budu što dalje jedna od druge.

Samo što se Anja vratila sa groblja, došao je Branko.

– Marko ja sada sa Brankom idem na neki rođendan. Ostaću u gradu i da prespavam. Sutra radim u prvoj smeni, tako da ću kući doći tek posle podne. Ti odmah izjutra idi kod babe, da vidiš da li joj nešto treba.

– Mama babi svaka čast, ali ja ne želim da budem ničiji sluga. Ako babi treba nešto da se pomogne, tu sam, drage volje ću joj pomoći, ali da to bude moja obaveza na tako nešto ni u kom slučaju ne mogu da pristanem, a pogotovo što za kratko vreme odlazim od kuće.

– Dobro sine, onda idi barem sutra, tek toliko da se kaže da si bio. Da posle tetka ne bi po selu pričala kako ne vodimo računa o babi. Sutra ću pokušati da nađem neku ženu, da umesto nas odlazi kod nje. Znam da će se tetka zbog toga ljutiti, ali šta me briga, ne mogu ja da stignem na sve strane i još da svima udovoljim.

Pre nego što je sa Brankom krenula kod njegove sestre na rođendan, Anja se doterala, našminkala, namirisala i sva utegla. Stavila je i sav nakit koji joj je svojevremeno Bojan kupio: Zlatni lančić oko vrata kao i narukvice i po dva prstena na svaku ruku. Kada ju je takvu ugledala, Brankova sestra,sva iznenađena, iskolačila je oči ne verujući da je njen brat već u znatnim godinama sa tako mladom, lepom i zgodnom ženom.

Anja se pravila da ne primećuje kako je ona znatiželjno posmatra i to od glave do pete. Pošto su svi posedali za sto u dnevnoj sobi, očekujući da dođu i ostali gosti, Anja se ćuteći uglavnom samo smeškala, prepustivši Branku da razgovara sa svojom sestrom Zoricom. Posle kraćeg vremena najednom je ustala i, pogledavši kroz prozor, reče Zorici da ima izvanredan pogled na grad.

– Da li mogu da izađem malo na terasu? – upita Anja.

– Kako da ne, evo otvoriću vam vrata – ljubazno i predus-

retljivo je usluži Zorica.

Dok je Anja, sva zadovoljna, na terasi posmatrala grad, Zorica je iskoristila priliku da Branku na brzinu saopšti prve utiske o njegovoj prijateljici.

– Brate, ovoj tvojoj se iz očiju vidi da je ona sa tobom iz čiste koristi i ničeg više. Kako da to do sada nisi primetio? Ona je grabljivica, ona je zmija, ona nema milosti. Ona će ti sve oteti. Što je dalje pričala bivala je sve glasnija. Branko je smirivao i šapćući molio da prekine sa takvim pričama, ali Zorica je bila takva – kada nešto naumi da kaže skoro ju je nemoguće zaustaviti.

– Da mi je znati šta ti je samo uradila kada toliko ludiš za njom? Kao da ti se pod kožu uvukla? Što je ne pitaš, sa koliko njih je do sada bila i koliko ih sada ima?!

Zorica se toliko zanela da nije videla kada je Anja ušla u sobu. Primetila je tek kada joj se približila, spremajući se da sedne za sto. Istog momenta Zorica je ućutala.

– Joj, ja se sa Brankom zapričala o nekoj ženturači iz komšiluka, a ništa vam još nisam ponudila, nadam se da se nećete ljutiti . Evo idem prvo da vam donesem parče torte od one koju ja obožavam.

Anja je delovala sasvim smireno kao da se Zoricine reči nisu na nju odnosile. Ipak, sve vreme, dok su tamo bili, Branka je mučilo kako će ona da reaguje kada odu od Zorice. Pošto su pojeli po parče torte i popili kafu, Branko se sestri izvinio što ne mogu duže da ostanu, jer imaju još neke obaveze. Jedva je dočekao da Zorica za njima zatvori vrata. Odmah je počeo Anji da se izvinjava za ono što je rekla njegova sestra. Sve si videla, sve si čula i šta ja sada posle svega da kažem?

– Ništa! Ta tvoja sestra, očigledno, svim silama želi da raskinemo našu vezu, ali neće uspeti da je još jednom tolika, jer

mi to ne želimo. Zar ne Branko?

– Apsolutno si u pravu. Još jednom izvini za tako nekulturno i nevaspitano ponašanje moje sestre. Neka se ne nada da ćemo joj ikad više doći. Anja, nemaš pojma koliko sam srećan što si ti tako razumna osoba. U tu čast, pošto smo oboje ogladneli, predlažem da idemo negde na večeru.

– Može, a gde?

– Pa u onaj naš restoran.

– Branko gde god da me vodiš, meni je uvek lepo sa tobom.

Branka su silno obradovale te njene reči. Prosto se topio od miline i ljubaznosti. Delovao je pomalo zbunjeno, ali zadovoljno, što je sa Anjom i što ga ona i dalje želi i pored toga što je njegova sestra o njoj govorila tako ružne stvari. Rešio je da je odvede na večeru u provereni restoran gde su već bili. Držeći se pod ruku, ušli su unutra. Odmah su zapazili da su, kao i prošli put, oni skoro jedini gosti. Samo što su seli za sto, Branko je, onako muški viknuvši, pozvao kelnera. Skoro istog trena on je bio pred njihovim stolom. Pošto ih je dobro osmotrio, obratio se Anji: – Izvolite gospođo, šta želite da poručite?

Krajičkom oka, Anja je primetila da Branku nije bilo pravo što je kelner nekako čudno gleda i što se prvo njoj obratio, pa mu je rekla da se obrati njenom partneru da on poruči i piće i jelo za oboje. Branko je bio oduševljen kako je Anja reagovala na navodnu kelnerovu ljubaznost. Idiot, neznalica i najobičniji primitivac, kad još nije naučio da se prvo obraća muškarcu, pa tek posle ženi.

Ponosan što je Anja održala kelneru lekciju iz lepog ponašanja, da bi joj se na tome zahvalio, dok su čekali poručeno jelo, pričao joj je zanimljive dogodovštine sa posla. Anja ga je neko vreme pažljivo slušala, a onda je počela da razmišlja o Marku. Što je o njemu više mislila, bila je sve zabrinutija.

Branko je to primetio.

– Šta ti je, zar ti se ne dopada ovo što sam pričao?

– Ma ne, na trenutak sam pomislila na Marka. Kao što znaš, za kratko vreme treba da ode na šest meseci da radi na brodu pa me brine kako će se tamo snaći. On je još skoro dete, a nema ni neke naročite radne navike. Brinem se i kako ću ja, pored mog redovnog posla, stizati po kući sve da uradim i još da svake druge nedelje svakodnevno obilazim mamu.

– Anja, valjda, imaš mene! Trudiću se na sve moguće načine da ti pomognem.

– Baš si srce, hvala ti što me razumeš. To mi u ovom momentu mnogo znači. Moram još i ovo da ti kažem. Marko se više na mene ne ljuti što imam tebe. Shvatio je da sam i ja ljudsko biće, da i meni treba neko.

Nedugo zatim, kao da je znao da o njemu pričaju, javio se Marko.

– Mama, gde si?

– Sa Brankom.

– Mama, bilo bi dobro kad bi mi sutra, pošto ćeš biti u gradu, kupila na otplatu nov mobilni telefon, jer ne verujem da će ovaj što ga imam još dugo izdržati.

– A koji tip telefona bi hteo?

– Onaj što sam ti pre neki dan pokazao u novinama.

– Ali taj je, koliko znam, dosta skup.

– Jeste, ali to je na otplatu, a osim toga meni treba dobar i siguran telefon da mogu da ti se javljam kada odem na brod.

– Branko je shvatio o čemu njih dvoje pričaju, pa je u znak odobravanja samo klimnuo glavom.

– Sine, računaj da ćeš ga imati sutra kada se vratim sa posla.

Posle toga Anja se oraspoložila, pa je počela da priča njene zanimljive dogodovštine sa posla. Iz restorana su izašli

srećni i zagrljeni. Došavši u Brankov stan, oboje su osećali da je njihova veza toliko ojačala da je, takoreći, neraskidiva.

Sutradan, vraćajući se sa posla, Anja je Marku kupila traženi mobilni telefon i odmah ga o tome obavestila. On je sa tolikim nestrpljenjem čekao da je dva-tri puta izlazio na ulicu da vidi da li već ide. Kada je konačno ugledao kako nasmejana ulazi u dvorište, potrčao joj je u susret.

– Mama ti si sjajna! Ovo ti nikad neću zaboraviti.

– Sine imaćeš čime da se pohvališ i pred devojkom i pred drugovima.

Držeći u ruci telefon, Marko se još jednom zahvalio Anji.

Zatim se okrenuo i sa telefonom, skoro trčeći, izašao na ulicu. Anja je samo stigla da ga pita kada se vraća, ali odgovor nije dobila. Narednog dana Anja je na poslu od jedne koleginice iz sela saznala da je njen Marko taj mobilni telefon što mu je ona dala i koji je koštao dvesta eura, prodao gazdi kladionice za sto evra. Odmah se kladio za sve te pare i sve izgubio. Istog trena Anji je pozlilo. Posle popijene čaše vode i leka za smirenje, pošto se malo odmorila, Anji je bilo bolje. Dokle će taj moj sin da mi ovako pije krv? Neka ide već jednom gde je naumio. Neka vidi kako se pare zarađuju. Pa će posle, valjda, naučiti da ih ceni Od toga dana pa sve do Markovog odlaska, Anja skoro da nije čestito popričala sa njim, jer je on skoro stalno bio sa svojom devojkom. Ipak, kada se približio dan njegovog odlaska, Anja je, želeći da što više bude sa njim i da bi ga što bolje pripremila za put, uzela dva slobodna dana. Ispratila ga je sva tužna sa mnogo suza i željom da mu se ostvari ono što je zamislio. Istovremeno je bila srećna što ima već odraslog sina, koji želi da se uhvati u koštac sa životom.

Samo što je ispratila Marka, pozvala je Branka.

– Dođi kod mene, mnogo mi je teško.

– Dobro, izaći ću sa posla.

– Branko svrati u stan i uzmi što više tvojih stvari…

Branku je bilo jasno šta mu je Anja, zapravo, rekla pa je odmah prekinuo sa poslom.

– Gde su sada svi ti zlobnici koji mi zavide i koji brane našu ljubav? Neka znaju da, i pored svih izmišljenih bljuvotina o njoj, ona mene i dalje voli i poštuje. Ceni me i kao čoveka i kao muškarca. Naravno, ona želi da budemo zajedno jer smo stvoreni jedno za drugo. U inat svima njima, idem kod Anje da živim. Svim silama ću se truditi da opravdam njeno poverenje i da naša veza večno traje.

Anja je Branka dočekala vesela i nasmejana uz poljubac za dobrodošlicu. Mnogi ljudi, sa kojima se Branko susretao kada je došao da živi sa Anjom, zbog njegovog izgleda su ga ismejavali. Njemu to nije bilo pravo, pa je neko vreme izbegavao i na ulicu da izađe. Kasnije, kada su ga bolje upoznali i uverili se da je on jedan miran, pametan, pošten i za svoje godine izuzetno vredan čovek, potpuno su promenili mišljenje o njemu. Govorili su da njemu ništa nije bilo teško da radi. On kao da je uživao u svakom poslu. Branku kao da je bilo svejedno da li radi u bašti ili čisti dvorište, ili hrani svinje ili, pak, kuva ručak kada je Anja bila na poslu. Pošto je i Anja bila isto tako vredna i neumorna, mnogi su mislili da je to bilo presudno što ih je tako snažno spojilo. Ubrzo su mnoge žene u selu počele da joj zavide što je našla tako vrednog i poslušnog partnera. Anji su prijali takvi komentari. Najzad je mogla da izađe na ulicu i da se lepo oseća. Posle skoro dva meseca na Anjinu, ali i Brankovu veliku radost, majstori su završili sve dogovorene poslove.

Dogovorili su se da to proslave pa su organizovali u novosagrađenim prostorijama malo slavlje. Pozvali su majstore i nekolicinu najbližih komšija. Branko je od Anje dobio

zaduženja oko nabavke pića i da radi oko roštilja pošto je on za to pravi majstor. Anja je na sebe preuzela da spremi salatu i da ispeče njene čuvene kifle kao i da služi pozvano društvo. Uz piće i ukusan roštilj i poneku šalu svima je bilo lepo. Pre nego što su se razišli, Branko je u celosti isplatio majstore, pa ih je i častio sa nešto para. Zadovoljni kako su dobro zaradili i kako su ugošćeni, u ime svih, domaćinima se zahvalio glavni majstor . Na kraju je dodao : – Ako kojim slučajem kod vas bude trebalo još nešto da se radi, znajte da ćemo za vas uvek biti slobodni. Branko je hteo nešto da kaže, ali ga je Anja preduhitrila.

– Majstori, držim vas za reč.

Posle toga svi su otišli svojim kućama. Ponosan i zadovoljan što je sve prošlo kako treba, Branko zagrli Anju: – Najzad smo dočekali da budemo sami i da se malo odmorimo od majstora.

–Sto posto si u pravu. Da znaš da sam i ja već bila na kraju živaca od te svakodnevne gužve i buke.

– A kada ti misliš da ćemo se useliti u nove prostorije?

– Gledaću da to bude što pre.

– Ali kada?

– Ne znam tačno, ali, valjda, neće dugo potrajati. Nema šta više da čekamo. Jedini razlog je što ne verujem da ću imati dovoljno para za sve što je još preostalo da se kupi.

– Ali ti si mi obećao da oko toga nemam šta da brinem, osim da izaberem nameštaj, zavese, tepihe i ono što je potrebno od bele tehnike. Ja sam to već uradila. I šta sad? Zar da oni to prodaju nekom drugom dok ti oklevaš da zavučeš ruku u džep?

– Anja, nemoj odmah da se ljutiš. Možda bi najbolje bilo da prvo pokupujemo sve što treba za kupatilo i, recimo, još jednu prostoriju, a kasnije, kada skupim novac, uredićemo i

tri preostale prostorije.

– Zašto smo onda toliko požurivali majstore?

– Anja ja te razumem da želiš da se što pre preselimo u nove prostorije, ali zašto ti je sad, odjednom, toliko važno da li će to biti za tri dana ili dva meseca kad imamo gde pristojno da živimo.

– Ako tebi nije važno, meni jeste i da znaš da si me, sa ovim što pričaš, totalno razočarao.

Branko je ostao zbunjen.

– Šta sam ti to, pobogu, rekao kad si toliko ljuta na mene?

Odgovor nije dobio. Anja se okrenula i bez reči otišla da se spremi za spavanje. Bila je svesna da je nepromišljeno i burno reagovala, ali nije ni pomišljala, ni tada, ni kasnije, da se Branku izvini.

Branko je bio zapanjen Anjinim ponašanjem. Onako zbunjen, nije znao kako da reaguje. Ipak, nadao se da će se ona odljutiti kada budu u krevetu i kada joj izmasira leđa kao što joj je to svakodnevno činio. Pošto se istuširao i namirisao, ušao je u spavaću sobu. Videvši da se Anja pravi da spava, neko vreme je bio u dilemi da li da je, i pored toga, masira.

Odustao je, jer nije bio siguran kako će da reaguje. Ne progovorivši ni jednu reč, prešao je na drugu stranu kreveta.

Spavali su leđima okrenuti jedno drugom.

Tek ujutru, dok su išli kolima na posao, progovorili su po koju reč, ali Anjino raspoloženje se nije menjalo. Branko je zbog toga bio sav snužden i potišten. Takav je otišao na posao.

Neprekidno razmišljajući o Anji, to ga je toliko opterećivalo da nikako, nije mogao da se skoncetriše na ono što je radio.

Ubrzo je to primetio i njegov šef.

– Danas kao da niste baš raspoloženi za posao?

– Nisam! Upravo to sam hteo da vam kažem. Danas jednostavno nije moj dan. Ništa mi ne ide kako treba.

– Onda je bolje da prekinete sa poslom i da dođete sutra.

– Šefe, hvala vam što me razumete.

Posle dva tri sata Branko je pozvao Anju.

– Šta je? Zašto me sad zoveš kad dobro znaš da sam na poslu!

– Moram da ti kažem nešto mnogo važno.

– Da čujem!

– Bio sam u banci i podigao sve pare što imam.

– I šta ja imam sa tim?

– Pa mogli bi da idemo da kupimo dosta stvari koje su potrebne za useljenje.

– Ja ne bih htela da ti zbog toga imaš neke probleme.

– Ma kakve probleme? Anja šta je sa tobom?

– Za svaki slučaj, ti još jednom razmisli da li želiš da mi pomogneš oko kupovine tih stvari, da mi posle ne prebacuješ, ili da se pred drugima hvališ,što si mi pomogao oko moje sirotinje.

– Anja, ja želim da ti pomognem zbog ljubavi prema tebi i što ćemo zajedno da živimo u tim prostorijama.

– Ako je tako, onda nema problema. Zamoliću šefa da me pusti malo ranije sa posla. U stvari, ti kreni odmah, a ja ću te čekati ispred megamarketa.

Dok se Branko približavao Anji, razmišljao je da joj kaže da se u poslednje vreme dosta čudno ponaša. Međutim, kada ju je ugledao svu nasmejanu i on se zadovoljno nasmejao i odustao od te namere.

Nekoliko dana posle toga, Branko je, sa još jednim komšijom, montirao i postavio sve kupljene stvari na svoje mesto. Sav srećan i ponosan što je sve ispalo kako je i zamislio, pitao je Anju da li je, najzad, zadovoljna kako napreduje opremanje novih prostorija.

– Kako ne bih bila zadovoljna? Sve je super. To je ono što

sam želela. A šta ćemo sa preostale dve prostorije?

– Anja ne moraš da mi to stalno spominješ. Već sam ti rekao da ću se kako znam i umem, najkasnije za tri nedelje, snaći za preostale pare, pa da to rešim da mi stalno ne ponavljaš jedno isto.

– A zašto si ti toliko nervozan, pa se odmah ljutiš kad te nešto pitam?

– Nisam nervozan, ni ljut. – pomirljivo reče Branko.

– To sam od tebe čekala da čujem. Takvog te volim. Pošto je već dosta kasno, šta misliš da idemo da legnemo?

– Može ! A da li bi hteo da mi malo izmasiraš leđa?

– Naravno! Kao i uvek biće mi veliko zadovoljstvo.

Nisu prošle ni dve nedelje, a Branko je ispunio dato obećanje da će skupiti pare da se pokupuju stvari za te dve preostale prostorije. Kada je bilo sve namontirano, pitao je Anju da li je najzad zadavoljna.

– Jesam. Danima bih ovde sedela da se divim i uživam u ovom prelepom ambijentu i svim stvarima koje sam tako znalački izabrala.

– Anja, a da li si verovala da će se sve to tako brzo i kvalitetno završiti?

– Pa Branko, kao što i sam znaš, ja sam uvek verovala u tebe. Dođi da te za to poljubim.

– Nadam se da smo sa ovim zavšili sve što si imala u planu.

– U pravu si, to je to, osim ako se, nedaj bože, ne desi nešto ne- predviđeno.

– Anja, to znači da je došlo vreme da malo više uživamo u životu i da se više posvetimo jedno drugom.

– Apsolutno si u pravu, dođi da te još jednom poljubim.

Narednih dana, presrećna zbog svega što je za kratko vreme uradila, Anja je pozivala svoje drugarice i komšinice na kafu da im se pohvali šta je sve izgradila, a pogotovo kako je

to znalački i sa ukusom opremila. Razgovarajući sa njima, Anja je stekla utisak da su sve one iznenađene i pomalo zavidne onim što su videle. Zbog toga je bila još srećnija.

Ipak, od svega najviše bi volela kada bi joj se Bojan javio da sa njim podeli svoju veliku radost. Šta je sa njim? Zašto mi se već dosta dana nije javio? Nije se valjda naljutio na mene?

Ako sam u nečemu i pogrešila može, valjda, da mi oprosti pa nije ni on bezgrešan? A da Bojan nije, možda, našao neku?

Au, pa nije me valjda izneverio? Ne, to ne može da bude istina. Zar pored mene ovakve da traži drugu?

Razmišljajući o Bojanu, Anja je začula Brankov glas.

– Anja, gde si?

– U kuhinji. A gde si ti do sada? Ttreba hitno da ideš u prodavnicu da kupiš neke sitnice.

– Bio sam tamo gde si me poslala - da obiđem tvoju mamu.

– Dobro, dobro, pa valjda znam gde sam te poslala. Da čujem kako je mama, ali brzo...

– Nije najbolje. Mislim da je ona ozbiljno bolesna.

– To misli i tvoja kćerka i tvoja sestra.

– A gde si ti njih dve video?

– Kad sam došao kod tvoje mame, već su bile tamo.

Došle su da je vide.

- Šta će one tamo, kada je ove nedelje naš red da obilazimo mamu?

– Ne znam, najbolje da to njih pitaš.

- Sigurno su došle da nešto njuškaju i da me iz zavisti ogovaraju. Jesam li u pravu?

– Pa pričali smo o svačemu.

– O čemu?

– Branko je ćutao.

– Pričaj već jednom!

– Bojim se da se ne naljutiš.

– Mene više od njih dve ništa ne može da iznenadi.

– Tvoja sestra je rekla da ti se pola sela smeje zbog onog što smo izgradili, kako ona kaže, na kraju dvorišta blizu kokošaka i svinja i da si izabrala pravo mesto.

– Tako znači! – ljutito uzviknu Anja, a zatim ućuta.

Setila se da joj je nešto slično rekao i Marko sa kojim se skoro svakodnevno čula telefonom. Znajući da on ne može da smisli Branka, posle kraćeg vremena progovorila je u sasvim drugom raspoloženju.

- Možda je ovog puta moja zlobna sestra u pravu. I ja se sada pitam šta ćemo mi tamo kada se Marko oženi i dovede mladu. Ne bi bilo fer da im mi ovako stari smetamo. Mladi vole da budu sami, zar ne?

– To je tačno, ali ti si htela da tamo gradimo.

– Jesam. Priznajem. U stvari, ako se sećaš, dozvolili smo da nas nagovori onaj majstor, ali šta je tu je, iz ove kože se ne može.

– Branko je još nešto hteo da kaže, ali je odustao.

– Bilo bi bolje da smo to gradili na nekom drugom mestu.

Svoje je ipak svoje.

Samo što je Anja to izgovorila, viknu: – Sad sam se nečeg setila! Preko puta moje sestre, već duže vreme se prodaje jedna velika stara i dosta zapuštena kuća sa neobično zanimljivom fasadom i velikim dvorištem. Mene je ta kuća oduvek privlačila. Još kao mala maštala sam da ću kad porastem živeti u takvoj ili sličnoj kući. Šta misliš da u inat i sestri i svima ostalima kupim tu kuću?

– Ali Anja, zašto da i dalje vodimo borbu sa majstorima i da sebi komplikujemo život kada možemo bez ikakvih briga da

živimo kod mene u udobnom i lepo nameštenom stanu?

– To ti je dobra ideja, ali samo za privremeno.

– Zašto?

– Branko, nemoj da se ljutiš, ali ja moram malo da mislim i na svoju budućnost. Znam da tebe to ni najmanje ne zanima.

Jer da te to zanima, prepisao bi mi nešto od tvoje imovine.

Nećeš valjda da odneseš sve to na onaj svet?

– Anja, nemoj tako da pričaš, kada dobro znaš da sam nepokretnu imovinu, znatno pre nego što sam tebe upoznao, obećao sinovima svoga brata.

– To znači da su svi oni važniji od mene! Za tebe sam ja, koliko vidim, poslednja rupa na svirali. Ti bi izgleda voleo da ja, kada ti umreš, ostanem na ulici bez igde ičega! Zar bi to želeo, da mi se svi smeju?! Kaži, baš bih volela da čujem!

– Da bi prekinuo tu neprijatnu prepirku, Branko je zamolio Anju da o tome više ne pričaju. Iako je oboma bilo jasno da imaju potpuno različite poglede o njihovom daljem životu, a samim tim da je i njihova veza u ozbiljnoj krizi, ipak ni jednom od njih nije padalo na pamet da je prekine. Sasvim smireno Anja je nastavila: – Tek sada mi je jasno da ja, kako znam i umem, moram da kupim tu kuću. Iako za to nemam tvoju podršku, nadam se da ćeš mi bar malo pomoći. Na toj kući trebaće dosta da se radi da bi bila ono što ja želim. A što se tiče parka oko nje, već zamišljam kako će izgledati. Biće mnogo raznovrsnog drveća, zatim dosta cveća, ukrasnog šiblja, zatim fontana, pa lepe staze i, naravno, prostor za pletene fotelje, gde ćemo nas dvoje da sedimo i da uživamo u toj lepoti uz, nadam se, cvrkut ptica.

– A da li si razmišljala koliko će sve to da košta?

– Nisam, ali snaći ću se već nekako.

– Kako?

– Kao što i sam znaš mama neće još dugo. Odmah posle njene smrti prodaću njenu kuću a, osim toga, uzeću i manji kredit. Za početak to će biti sasvim dovoljno. Valjda ćeš mi i ti pomoći?

– Naravno! Pa zar ti do sada nisam pomagao? Anja, ja bih te, ipak, zamolio da još jednom razmisliš o toj kući, da ponovo ne napraviš grešku kao i sa ovim što smo do skoro sa toliko volje gradili.

– Budi bez brige, to je moj problem.

– U redu, ali, ako dozvoljavaš, ja bih te podsetio i na ono što si mi već rekla da se ta kuća nalazi na kraju sela i da tamo ljudi retko prolaze.

– To je tačno, zato mi se ta kuća toliko dopada. Tamo ću, nadam se i sa tobom, na miru da uživam u lepoti koju ću uz tvoju pomoć i sa ovih deset prstiju da stvorim. Sada bih i ja tebe nešto zamolila.

– Da čujem?

– Prestani više da me gnjaviš i daviš sa takvim neprimerenim upadicama!

Sutradan se, samo što je ispratila Branka na posao, Anja uputila biciklom kod vlasnika kuće koju je nameravala da kupi. Kada mu je rekla zašto je došla, on kao da se iznenadio, a onda se nasmejao.

– Ne mogu da verujem, ovo je prosto neverovatno. Dve godine kako prodajem tu kuću i niko ni da pita za nju, a sada za samo dva dana dvoje, rekao bih, ozbiljnih kupaca!

– To znači da se osim mene još neko interesuje za vašu kuću.

– Jedan stariji gospodin. Nisam se mnogo raspitivao o njemu, ali smo se u vezi kuće i svega ostalog sve dogovorili. Čekam ga da dođe predveče da donese kaparu.

– To znači da je ta kuća, praktično, već prodata.

– Pa, ja se nadam.

– Gospodine ,ja vam nudim dve hiljade evra više od tog gospodina što ga očekujete.

– Da li, pod tim uslovom, pristajete da meni prodate tu vašu kuću?

– Ne znam ni sam. Bojim se da se taj gospodin ne naljuti. Ali ako ste baš čvrsto rešili da je kupite, bolje je da je kupite vi, pošto smo iz istog sela, nego neko nepoznat. A kada bi mogli da me isplatite?

– Danas bih vam dala nešto para za kaparu, a ostalo najkasnije za pet do šest meseci.

– Gospođo Anja, uspeli ste da me ubedite. Ako do poslepodneva date kaparu hiljadu evra, kuća će biti vaša. Naravno, kada isplatite i preostali deo.

Anja je odmah pozvala Branka.

– Kaži dragička!

– Dragička!

– Kupila sam onu kuću o kojoj sam ti pričala. I da znaš mnogo je jevtinija nego što sam se nadala. Ima samo jedan mali problem, do poslepodneva moram da dam za kaparu hiljadu evra.

– Anja, ali odakle mi pare?

– Ne znam, snađi se kako znaš i umeš. Nećeš, valjda, da me sad izneveriš kada je sve dogovoreno? Zar da mi neko ispred nosa preotme ono o čemu sam celog života maštala?

– Ništa ne mogu da ti obećam.

– Ako mi sad ne pomogneš kada mi je toliko važno, ne pojavljuj mi se više na oči.

– Ali, Anja!

– Nema tu ali! Odluči se brzo, ili....

Dok je Branko, pognute glave, brzinom munje, smišljao šta da Anji odgovori na njen odlučni, ucenjivački zahtev prisetio

se šta su mu o njoj, svojevremeno, govorile sestra i majka.

Priznajući da su one u mnogo čemu bile u pravu, u tim trenutcima osećao se kao neki zarobljenik u vezi bez ljubavi i bez nekog naročitog poštovanja. Pri pomisli da će verovatno izgubiti Anju ako ne udovolji njenim zahtevima, sav usplahiren poče drugačije da razmišlja.

- Zar zbog hiljadu evra da izgubim Anju, posle svega lepog što smo proživeli i da ostanem sam? Ako bi se to desilo, koji bi bio smisao mog daljeg života u ovim mojim godinama. Zar ja nisam zaslužio da imam nekog pored sebe, da mi da čašu vode ili skuva čaj ako se, ne daj Bože, razbolim i legnem u krevet.

Kao što se Anja nadala, Branko je ni ovog puta nije izneverio.

– Anja, ništa ne brini, tvoj problem će za kratko vreme biće rešen. Snaćiću se već nekako, ali prikoči malo i smanji malo tvoje...

- E takvog te volim!- prekinu ga Anja. Šaljem ti poljubac preko telefona.

Tog popodneva, stavljajući potpis na ugovor o kupovini kuće, Anja se osećala božanstveno. Prvi put u životu će imati nešto vredno što će biti samo njeno. Iako joj se, na momente, činilo da sanja, i te kako je bila svesna da snovi iz njene mladosti počinju da se ostvaruju.

U takvom raspoloženju brojala je dane do povratka njenog jedinca da mu se pohvali šta je sve uradila i kupila dok je on bio odsutan. Marko se vratio kući sa dosta kupljenih stvari i lepom ušteđevinom. Obilazeći novoizgrađene prostorije pohvalio je Anju: - Mama, znao sam da imaš smisla za lepo, a sada si to i dokazala, svaka ti čast. Osim toga besprekorno je urađeno.

A, što se tiče one stare kuće na kraju sela, šta će ti ta

starudija, puna vlage koja samo što se nije srušila? Bolje da si te pare meni dala.

- Sine ništa ne brini zna mama šta radi. Uostalom jednog dana će sve to biti tvoje i tvoje dece.

Narednog dana, kao što je i obećao kada je odlazio, Marko je doveo svoju devojku da žive zajedno. Anja je to, sva srećna, sa odobravanjem prihvatila. Tog istog dana Marka je pozvao gazda jednog čuvenog restorana nudeći mu posao kelnera.

Oduševljen nenadanom ponudom, konsultujući se sa svojom devojkom Marko je prihvatio ponuđeni posao.

Nekoliko dana kasnije, Anja je od banke dobila pare za već odobreni kredit. Međutim, to još nije bilo dovoljno da u celosti isplati kupljenu kuću. Odlučila je da telefonom pozove Bojana.

– Opa, otkud to da ti mene zoveš? Da nisi možda dobila šut kartu od onog tvog dede?

– Bojane, nije u redu da tako pričaš, ali nema veze. Nisam ni ja njega ostavila, a ni on mene.

– A da ti, možda, ne trebaju pare?

– Htela sam samo da se čujem sa tobom, da te vidim da malo popričamo i tako to. Zar ti to ne želiš?

– Želim, ali da ne bude kao prošli put.

– Ma onda je slučajno tako ispalo. A kada bi želela da se vidimo?

– Kada god tebi odgovara. Ja sam u gradu.

– Onda da se vidimo za tačno dva sata na našem starom mestu.

– Dogovoreno.

– Samo što su se sreli, Anja se odmah pohvalila Bojanu da je kaparisala jednu lepu kuću i da je uzela od banke kredit, ali da joj to nije dovoljno da je u celosti isplati.

– Zar ti onaj tvoj više ne pomaže?

– Ma pusti ga stalno kukumavči da nema para. Osim toga, neće ni da mi prepiše nešto od svoje imovine.

– Šta će ti onda takav? Momentalno ga najuri i nađi nekog drugog koji će te više razumeti.

– A gde da nađem tog drugog?

– Pa valjda se interesuje neko za tebe?

– Pravo da ti kažem, ja uvek hoću da budem verna…

– Vidim koliko si tom tvom verna!

– Bojane to što je među nama, to je nešto posebno, to nije nikakva prevara.

– U pravu si. Dozvoli mi sada da se i ja tebi pohvalim. Našao sam jednu prijatnu ženu sa kojom već mesec dana živim…

– Šta? Kako te nije sramota da mi to kažeš? Ko zna kakva je ta žena, zar treba da se zarazim nekom boleštinom?

– Zar mene da bude sramota što sam iz najčasnijih namera našao ženu mog života? A, tebe nije sramota što se vucaraš sa tim ćopavim dedom od sto godina?

– Dobro izvini, nećemo više o tome. Najvažnije da smo mi, konačno, zajedno.

Posle nekog vremena, dok su bili u hotelskoj sobi, Anja je zatražila od Bojana da joj pozajmi nešto para.

- Sve što imam to mi je ušteđevina za neka polovna kola jer ova što imam više nisu nizašta.

– Bojane, u ime naših nekadašnjih, sadašnjih i, naravno, budućih srećnih dana, pomozi mi sad, kada mi je najvažnije.

– Anja, ali tebi je sve uvek hitno i mnogo važno.

Naravno, i ovoga puta Anja je uspela u svojoj nameri, ali sa dobijenim iznosom nije bila zadovoljna. Pošto se kasno vratila iz grada, ujutru se obratila Marku da joj pozajmi preostali novac. Marko se dugo nećkao.

– Šta se toliko dvoumiš, kad znaš da će sve to jednog dana biti tvoje. Vratiću ti kad prodam babinu kuću.

– Onda ću se načekati!

– Ko zna, možda i nećeš.

– Već sledećeg dana, Marica je saznala da je Anja postala i formalni vlasnik kuće preko puta njene. Pošto je još iz rane mladosti bila ljubomorna na svoju mlađu sestru, to joj je mnogo teško palo. A kada je predveče toga dana kroz prozor ugledala Anju svu nasmejanu sa Brankom kako stoje ispred te njene kuće i nešto se dogovaraju, to ju je toliko razbesnelo da je morala da izađe na ulicu i da joj dovikne: – Šta se praviš toliko važna kao da si ti jedina koja je nešto kupila.

– Šta ćeš kada „ima se, može se“ – odgovori joj zajedljivo Anja.

– Naravno da se može, ali zna se način na koji si to stekla!

– Umesto što lupetaš gluposti, bolje bi ti bilo da više vodiš računa o mami i da joj ne kradeš hranu iz frižidera, koju joj ja donosim kao i razne sitnice po kući.

- Šta izmišljaš lažljivice! Zar ti da mi pričaš o poštenju?

Tako se završio njihov razgovor.

Odmah zatim Anja i Branko su ušli u dvorište. Kada je Branko dobro osmotrio spolja i iznutra tu kuću, njegov jedini komentar je bio da će to biti bure bez dna. Anja ga odmah upita: – A šta to treba da znači?

– To znači da tu neće biti kraja raznim poslovima. Trebaće dosta vremena, a još više para da se sve to dovede u red. Ta kuća treba cela da se renovira. Kao prvo, vlaga mora da se eliminiše. Zatim, svi podovi treba da se menjaju, poneka vrata, a naročito, prozori koji su skoro svi propali. Osim toga, u skoro svim prostorijama otpada malter kao i na fasadi, koja je u očajnom stanju. I ko zna šta sve još.

– Šta se ti zbog toga toliko uzbuđuješ, uzećemo prave majstore pa će oni preporoditi tu trošnu kuću.

– A ko će sve to da plati?

– Zar ti hoćeš da kažeš da ne želiš više da mi pomažeš?

– Anja, ja to nisam rekao, zašto ti je sad, odjednom, važno da to mora tako ubrzano da se radi kad imamo čak i da biramo gde ćemo da stanujemo. Ja bih već od sutra, kada se vratim sa posla, mogao sa onim komšijom što mi je pomagao oko montiranja nameštaja da počnem da radim oko tvoje kuće.

Videćeš, bićemo mi, možda, i bolji majstori od onih tvojih.

- Dobro, neka za sada bude po tvome.

Nekoliko dana kasnije, Anja je pozvala na kafu u svoju tek kupljenu kuću Vesnu, koleginicu sa posla, inače udovicu, da se pohvali onim što je kupila i šta sve tamo planira da radi.

Vesna se oduševila veličinom kuće, ali i celog placa. Naročito joj se svideo raspored prostorija.

– Anja, čestitam! Zaslužila si da imaš nešto što je samo tvoje.

– Vesna, hvala ti, a sada idemo da sednemo na ona dva panja, jer ja ovde za sada nemam ništa osim ove kuće. Dok su pile kafu i grickale napolitanke, Vesna je začuđeno upita Anju zašto nije pozvala Branka i njegovog pomoćnika da i oni sa njima popiju kafu i da se malo odmore.

– Neću da ga ometam u poslu. Neka radi, vidiš koliko tu ima posla.

- Da se vi niste, možda, posvađali?

– Nismo, ali, kao da jesmo. Branko neće da uzmemo majstore, jer mnogo koštaju, pa je odlučio da sa tim komšijom svaki dan posle posla dolazi da radi. Šta me briga. Neka radi.

Zašto da ga žalim kad je sam tako odlučio. Valjda je red da mi se bar malo oduži što je dobio mene ovakvu kakva jesam.

Uostalom, i on će tu stanovati kad se sve dovede u red.

Odlazeći kući, Vesna se Anji poverila da i ona već neko vreme mašta o nečemu sličnom ali znatno skromnijem.

- Zar hoćeš da kažeš da si nekog našla?

- Ma ne, mada u poslednje vreme, odkad se sin oženio, često o tome razmišljam. Osećam se kao višak u svojoj kući.

To me boli.

- Isti ili sličan slučaj je i kod mene. Mom sinu, a izgleda i snajki, iako živimo potpuno odvojeno od njih, smeta što je Branko sa mnom. Pre neku noć, oko dva sata, vrativši se sa posla, Marko je bez kucanja i bez ikakvog razloga ušao u našu spavaću sobu, upalio svetlo i odmah izašao napolje.

Oboje smo se istog trena probudili. Možeš da zamisliš kako smo se osećali.

- Au, to je strašno.

- Zato radimo punom parom da osposobimo bar jednu prostoriju i da se tu što pre preselimo.

- Mladi bi najradije voleli da budu sami. Ja ih u potpunosti razumem ali...

- To znači da je došlo vreme da nađeš nekog. Vesna da li sam u pravu?

- Iako mi je to teško da priznam, potpuno si u pravu. Ali kako da tog, po mojoj želji nađem?

- Lepo. Kao i druge žene, važno je da ti to želiš i ništa ne brini, sa tvojim sasvim pristojnim izgledom, pre ili kasnije pojaviće se taj ko tebe želi i koga ti tražiš. Kad mogu mnoge udate žene pored muža da imaju i švalera, a neke i više njih valjda si sposobna da, kao slobona žena, nađeš i ti nekog?

Zar da celog života glumiš ucveljenu udovicu?

- Anja, hvala ti na podršci, sad mi je nešto jako važo palo na pamet. Pričaćemo o tome za neki dan.

Rastale su se uz poljubac i Anjine želje da Vesna ostvari svoje snove.

-----------------------------------------------------------------------------------------------Već kroz nekoliko dana, Anji su ponovo trebale pare. Branko

joj je dao spisak šta mu sve treba da bi nastavio sa započetim radovima.

– Nećeš, valjda, da mi kukaš kako ni sad nemaš novac.

– Anja, razumi me, ja sam se već dosta zadužio i sada mi treba najmanje četiri do pet meseci da bih otplatio te dugove.

– Ako već nemaš novac, zašto ne uzmeš kredit od banke?

– Anja, ali to posle treba vraćati.

– Ma nema vraćanja, kakvo vraćanje, ionako će sve banke jednog dana propasti.

– A šta ako banke ne propadnu u dogledno vreme?

– Onda ćeš ti, pošto imaš dosta godina, da umreš i tako će taj problem biti rešen.

Ipak, toga puta Anja nije uspela da ubedi Branka da joj da pare. Bila je besna kao ris.

– Matora cicijo, da mi je znati za koga čuvaš te tvoje pare.

– Koje pare?

– Ma nemoj da se praviš lud. A da ti nemaš još neku?

– Anja, šta ti pada na pamet?

– Svašta, jer me život naučio da muškarcima nikad ne treba verovati.

– Ali Anja......

– Šta je? Bolje bi ti bilo da ćutiš, tako si mnogo pametniji.

Nešto kasnije Anja se obratila i Marku da joj pozajmi pare.

– Mama, pa ti mi već duguješ!

– Znam sine, ali sad mi je baš zapelo.

- Mama, ti dobro znaš da treba svadbu da pravimo.

- Naravno da znam, ali šta toliko žuriš sa svadbom? Sačekaj malo da se bolje upoznate, ali i da se uveriš da ona može da ti rodi naslednika.

– Mama, da moja Nataša zna za ovo što smo pričali, ne znam šta bi mi rekla.- mrzovoljno je prekinu Marko.

- Ne mogu da verujem da si joj već od prvog dana dozvolio

da ti komanduje i još da joj polažeš račune.

Anja se još jednom uverila da je kupovinom te kuće uradila pravu stvar. U stvari, shvatila je da ako i dalje želi da bude u dobrim odnosima sa sinom i Natašom, najbolje će biti da se što manje viđaju i da imaju što manje zajedničkog.

Zatim je Anja telefonom zvala Bojana, ali je on stalno bio nedostupan. Činilo joj se kao da je svi izbegavju. Osećala se jako nelagodno. U takvom raspoloženju otišla je na kraj dvorišta i sela na svoj omiljeni panj. Odmah joj se pridružio njen verni pas. Posle nekog vremena, razmišljajući o svemu i svačemu, Anja je čvrsto odlučila, a zatim i glasno skoro vičući izgovorila: – U inat svima njima, dokazaću da sam sposobna da završim tu kuću i sve što sam zamislila. Neka sada misle o meni šta hoće, ali znam da će posle toga mnogi da mi zavide.

Tada joj je sinula jedna sjajna ideja.

– Kako se toga nisam setila ranije? Zašto ja ne bih pokušala da zatražim pomoć od Brankovog brata Zorana. On mene ceni i uvek je prema meni bio čak i previše ljubazan. Verujem da će mi on pomoći da kupim to što Branko traži. Rešila je da pozove i jednog pristojnog gospodina koji joj se u megamarketu, u dva navrata udvarao, pa su i brojeve telefona razmenili. Posle joj je taj gospodin slao poruke sa predlogom da se sretnu, ali Anja na njih nije odgovorila.

Kada se Anja ujutru spremala da ide na posao, Branko je začuđeno upita: –Gde to planiraš da ideš, kad se toliko doteruješ? Sva si utegnuta.

– Hoćeš da kažeš da se na meni vide ove tri kile što sam dobila u poslednje vreme? Ili hoćeš da kažeš da ti je dosadilo da me gledaš skoro uvek isto obučenu?

– Ma ne, nisam na to mislio.

– A da ti možda ne planiraš da me obraduješ novom garderobom?

Umesto odgovora Branko je ućutao. Odgovor Anja nije dobila ni dok su kolima išli na posao. Branko je, kao i obično, ostavio Anju ispred megamarketa, a on je produžio za svojim poslom. Anja je odmah ušla u zgradu, ali ne da radi nego da od šefa traži slobodan dan zbog, kako reče šefu, nekih neodložnih obaveza. Samo što je izašla iz zgrade, pozvala je Zorana. On se silno obradovao, ali je odmah pitao za Branka.

Budite bez brige, sa njim je sve u apsolutnom redu. Htela sam samo da na par minuta nešto popričamo. Ubrzo su se našli u jednom restoranu – Pa vi ste, Anja, sve lepša i lepša.

– Hvala vam što o meni tako mislite ali i mene godine već polako sustižu.

– Gospođo Anja, cenim vašu skromnost i drago mi je što vas vidim ovako veselu i dobro raspoloženu.

– Možda tako izgledam, ali, verujte mi, sad mi nije ni do čega.

– Zašto? Ako imate neki problem slobodno mi kažite, možda bih mogao da vam pomognem.

– Verovatno znate da sam uzela poveći kredit i da sam kupila jednu staru kuću.

– Da, Branko mi je o tome nešto pomenuo.

– Tamo nas dvoje planiramo da se preselimo. Međutim, ta kuća, za sada, nije za stanovanje. Moraćemo dosta toga da uradimo da bismo stvorili kakve-takve uslove za normalan život. Jedini problem da to rešimo su pare, i to ne naročito velike. Eto, to sam htela da vam kažem. Zamolila bih vas, ako ste u mogućnosti, da nam pomognete, ali samo pod uslovom da Branko o tome ništa ne zna.

– Ni ja ne bih voleo da on zna za ovaj naš susret.

– Evo, ovo je spisak neophodnih materijala za nastavak ren-

oviranja te kuće. Ako mi pomognete da sve to nabavim, za uzvrat vam obećavam da neću pristati na Brankovo uporno insistiranje da mi prepiše nešto od svoje imovine. Ja nisam osoba koja želi da otme ono što joj realno ne pripada.

– Anja, svaka vam čast. Dajte mi adresu i znajte da će sav materijal, još danas, do predveče, da bude kod vas.

– Gospodine Zorane, ovo vam nikada neću zaboraviti.

– Gospođo Anja, pa mogli bi mi da se vidimo i u nekoj drugoj prilici?

– Pa što da ne, ali to vama prepuštam da o tome odlučite.

Samo što se Anja rastala sa Zoranom, pozvao ju je Bojan.

– Vidim da si me juče zvala.

– Jesam, a zašto se nisi javio?

– Baterija na telefonu se ispraznila. Da li želiš da se vidimo?

Imam nešto važno da ti kažem…

– Iako sam u velikoj žurbi, ali kad si toliko navalio...

–Čekam te tačno za dva sata na starom mestu.

Odmah zatim, Anja je pozvala onog gospodina koji joj se udvarao. Dogovorili su se da se vide sutra pre podne u megamarketu kad ona bude na poslu. Preostalo vreme Anja je nestrpljivo iščekivala Bojana. Kada ga je ugledala, sva srećna pošla mu je u susret. Pošto su se uželeli jedno drugog, ostali su mnogo duže nego što su planirali. Zbog toga je Bojan povezao Anju kući. U kolima joj je rekao da je njegova žena saznala za njihovu vezu i da sada, pošto ne može da pronađe posao u svojoj struci, uporno insistira da idu u Australiju da tamo žive, jer ona tamo ima neke daljnje rođake koji su se dobro snašli.

– A šta ti kažeš na sve to?

– Ne znam ni sam. Prosto nisam pametan.

Preostali deo puta uglavnom su ćutali.

Samo što su ušli u ulicu u kojoj je bila ta Anjina kuća, Bojan

je zaustavio kola da ona izađe da Branko slučajno ne bi video ko ju je dovezao. Istog momenta Anja je spazila da ispred njene kuće stoji veliki kamion. Najednom je osetila ogromno zadovoljstvo. Žurnim koracima krenula je u tom pravcu, ne stigavši ni da se čestito pozdravi sa Bojanom.

Branku je bilo čudno što je, bez ikakve najave, stigao kamion sa svim što je tražio. Ipak, bilo mu je drago što može, sa svojim pomoćnikom, da nastavi sa započetim radovima, pa je odlučio da ne pita Anju odakle joj pare za materijal. Sačekaće da mu to ona sama kaže, ako bude htela.

Pre nego što je Anja stigla do svoje, skoro kupljene kuće, srela se sa jednom svojom poznanicom koja joj je rekla da je njenoj najboljoj prijatelici Mileni pozlilo i da su je pre kratkog vremena odvezli u bolnicu. Uzbuđena i zabrinuta za Milenino zdravlje Anja je, stigavši svojoj kući o tome obavestila Branka, koji je bio na kamionu istovarujući prispeli građevinski materijal. Zatim je nastavila: - Siđi dole i odvezi me kući, nije mi dobro.

-Šta ti je? Hoćeš li da te vodim kod doktora?

- Ne treba! Odvezi me samo do kuće, a ti se posle vrati i nastavi sa istovarom.

-Razumem gazdarice, biće kako ti kažeš, a ako ti nešto zatreba javi mi.

Sutradan, dok je bila na poslu, Anja je pozvala bolnicu interesujući se za Milenino zdravlje.

-Imala je tešku i komplikovanu operaciju. Sada je u šok sobi. Odgovorili su joj iz bolnice.

Narednih nekoliko dana Anji nije bilo ni do čega. Zabrinuta i po malo uplašena za svoju prijateljicu, pitala se šta ako se i njoj nešto slično desi, a nije se čestito ni naživela. Kako sada živim, ispada da je moj život samo rad i rad i to po ceo dan. A život je, što se na nebrojeno primera pokazalo, kratak

i nepredvidiv. Nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć. Pitam se, ako se i meni nešto slično desi kao Mileni, da li će se neko od mojih setititi da mi kaže, bar hvala, što sam celog života ne štedeći sebe rintala kao konj, a najmanje za sebe.

Ispada da mi je to bio jedini cilj u životu. Živeći tako skoro da nisam imala vremena, a ni želje, da budem opuštena, bezbrižna i da uživam u životnim čarima kao mnoge druge žene. Ko zna, možda i mene, već sutra čeka Milenina sudbina. Sada mi komplikuje život ta kuća što sam je kupila. Šta mi je to trebalo? Najbolje bi bilo da je prodam i da uživam u onome što imam i da se znatno više posvetim samoj sebi.

Iduće nedelje Anja je posetila Milenu u bolnici.

- Milena, da li si to ti? Sa osmehom na licu obrati joj se Anja.

- Ja sam! Zar sam se toliko izmenila da me nisi prepoznala?

- Ma, ja sam se samo šalila.

Zatim su se obe, nasmejane, poljubile.

Milena prelepo izgledaš.

Hvala ti Anja što si došla da me vidiš. Šta se zahvaljuješ, bolje mi kaži kako se osećaš?

Ono najgore sam već pregrmela. Počinjem polako da razmišljam o odlasku kući.

Pa to je sjajno, baš se radujem.

Juče mi je muž otkrio da na kraju dvorišta, između ona dva velika oraha, užurbano gradi za mene letnjikovac.

Planira kad se vratim iz bolnice, da tamo u toku dana boravim, da se uz cvrkut ptica, miris cveća i njegovu pažnju, što pre oporavim od operacije.

Svaka čast, to je lepo od njega. On je primer kakav pravi muž treba da bude.

A ti, kako napreduješ sa onom kućom što si kupila?

Iznenađena Mileninim pitanjem Anja kao da je na nekoliko trenutaka izgubila moć govora. Ipak, pribrala se i sa osmehom na licu bila je opet ona, prava Anja, od pre nekoliko dana. Izlazeći iz bolnice pozvala je Branka da dođe po nju, a zatim da odu da ona vidi šta je za poslednjih nekoliko dana, odkad nije tamo bila, urađeno na njenoj kući. Ne videvši značajnije promene, Anja se razljutila.

- Ovako više ne može! Dosta je bilo igranja majstora. Ovo neće biti gotovo ni za sto godina!

- Ali Anja, mi smo se trudili.

- Ućuti već jednom! Kako te nije sramota da pravdaš tvoje i tvog pomoćnika višednevno izležavanje.

-Anja izvini!

To je sve što se Branko u tom momentu usudio da kaže.

Nestrpljiva da se što pre presele, Anja je rešila da ubrza renoviranje te svoje kuće sa već poznatim majstorima. Već posle mesec dana, Anja i Branko su se preselili u pojedine delimično završene prostorije.

Pošto je Anjina majka bila sve slabijeg zdravlja, Anja je, na svoju ruku, rešila da je preseli da živi kod nje, iako prostorija gde je ona trebala da boravi još nije bila potpuno završena.

Međutim, pre nego što ju je dovela kući, Branko ih je odvezao kod advokata, a zatim u sud da majka Anji svu svoju imovinu prepiše. Sledećeg dana mama je umrla u Anjinoj kući. Mamina iznenadna smrt je Anji, bez obzira na sve, teško pala, pa je pozvala Bojana da sa njime podeli svoju žalost.

– Bojane, dođi, molim te, mnogo mi je teško.

– Ali, kako da dođem kad će tamo biti onaj tvoj?

– Ma šta te briga za njega. Dođi čekam te.

– Anja, razumi me, ja jednostavno ne želim da se sretnem sa tim tvojim dedicom.

– Dobro, onda dođi sutra u kapelu pre sahrane dok onaj moj nesretnik ne bude tamo.

– Doći ću, ali znaj da posle toga, samo nekoliko sati kasnije, sa svojom ženom odlazim u Australiju da tamo živimo. Možda se nikada više nećemo videti.

– Baš zato obavezno dođi, da se bar pozdravimo.

Bojan je ispunio obećanje. Pošto se poklonio senima njene majke, prišao je Anji, koja je sedela sa još tri starije žene.

Izrazivši joj saučešće, blago je zagrli a onda su se poljubili.

Odmah zatim, Anja je gorko zaplakala.

Da bi sakrio svoje suze, Bojan se okrenuo i izašao napolje.

-----------------------------------------------------------------------Od toga dana Anja i Bojan su često mislili jedno o drugom.

Međutim, iako su godine prolazile, oni kao da se nisu ni trudili, ni želeli, da nešto novo saznaju o bivšem partneru.

Ipak, posle petnaestak godina, kako je Bojan došao u Australiju, sasvim slučajno je na ulici sreo jednog, učinilo mu se, poznatog čoveka, koji je došao u posetu rođacima. Odmah mu je prišao.

– Izvinite, da li se mi, možda, poznajemo?

– Ne bih rekao – odgovori mu, pomalo zbunjeno, nepoznati čovek.

– Baš me čudi, jer dok sam bio u vezi sa Anjom, a i kasnije, često sam dolazio i boravio u vašem selu, pa sam vas tamo viđao. Jeste li poznavali Anju? Bila je prava lepotica, radila je u megamarketu i…

– Poznavao sam je dobro… ali ko bi popamtio sve njene partnere. Čekajte, sad sam se setio. Vi ste onaj što je bio među prvima sa kojima je Anja bila u vezi kada joj je umro muž. Zar ne?

– Stanite malo, vi ste nešto pobrkali. Ja sam Anji bio i prvi i jedini posle smrti njenog muža, u to sam sto posto siguran.

– Ako tako mislite, onda ste u velikoj zabludi. Za razliku od vas, ja Anju poznajem još od njene i moje rane mladosti i pored toga, ne mogu da kažem da znam sve o njoj.

– Gospodine, priznajem da sam pomalo zbunjen vašim tvrđenjem u vezi sa Anjom. Da li se slažete da uđemo u obližnji restoran, da na miru o svemu lepo popričamo? To me, stvarno, mnogo zanima.

– Zašto da ne. Inače iz dosade tumaram ovim ulicama, jer su moji svi na poslu. Jedva čekam sutrašnji dan, da se ukrcam u avion i da krenem kući.

Pošto su u restoranu poručili piće, Bojan je zamolio dotičnog gospodina da mu kaže, kada već sve zna o Anji, sa kim ga je varala.

– Taj je bio njena prva ljubav još iz devojačkih dana. Sa njim se, povremeno, tajno viđala i kad se udala. Nastavili su da se viđaju i kasnije kada joj je muž umro. Njegova žena je znala za to i stalno mu je pretila razvodom braka, ali na tome se i završavalo.

– Zar je moguće da je Anja takva bila?

– Ej, čoveče, osvestite se malo! Ispada da jedino vi niste znali za to!

– Ako su svi znali, kako to da mi niko ništa nije rekao? A da li ste se kod nekog interesovali da li vas vara?

– Nisam!

– Pa šta onda hoćete?

– Ništa, osim što sam, možda, malo povređen. Mada, posle ovog saznanja, moram da priznam da sam, dok sam sa njom bio u vezi, povremeno sumnjao da je ona imala još nekog.

Međutim, pošto je to sada već daleka prošlost, nećemo više o tome. Nego, kažite vi meni, kako je Anja sada?

– A kada ste je vi poslednji put videli?

– Bilo je to davno, uoči mog odlaska u Australiju, u kapeli na groblju negde oko dva sata pre sahrane njene majke.

– Znači vi niste bili na daći posle sahrane?

– Ne! – Šteta, jer se narednih dana po selu o tome dosta pričalo.

Anja je organizovala daću u svojoj novoj kući, a njena sestra, sa kojom se posvađala, u svojoj kući preko puta njene. Neki su išli samo kod Anje, a neki samo kod Marice. Ali, bilo je i takvih koji su išli i kod jedne i kod druge. Kod Anje je bila i njena kćerka sa mužem. Tada su se i pomirili.

Pomirio se i Marko sa svojm sestrom, ali ne i sa njenim mužem. Dok su tamo bili nije hteo ni da ga pogleda.

– Tamo je, sigurno, bio i onaj njen dedica.

– Mislite na Branka? Da! – Ne mogu baš sto posto da tvrdim da li je on tamo bio, ali znam da su se ubrzo posle toga razišli jer on, jednostavno, nije imao para da finansira Anjine prohteve, pa je prestala i njihova „ljubav“ i njihovo druženje. Posle Branka, Anja je imala još nekoliko veza, ali je sve te svoje ljubavnike, uglavnom, vešto krila najviše zbog Marka i Nataše, jer su oni bili veoma ljuti na nju što stalno menja partnere.

– A da li je uspela da renovira tu kuću što je kupila?

Ono što je zamislila, to je i ostvarila. Na koji način je sve postigla, u to neću da ulazim, ali uspela je!

– A da nije, možda, prodala maminu kuću?

– Ma ne, ta kuća kao da je ukleta. Koliko ja znam, za sve ove godine niko se još nije interesovao za nju.

– I šta je dalje bilo sa Anjom?

– Pošto je ostvarila sve što je zamislila, rešila je, najzad, da nađe nekog pravog, ali iz ljubavi. Kao da joj se javila želja da se pored takve osobe zauvek skrasi i da uživa u onom što je stvorila. Nedugo zatim je tu svoju ljubav i pronašla.

Presrećna zbog toga, često se sa tim čovekom, držeći se za ruke, šetala selom. Marko i Nataša, kada su čuli za to, bili su ogorčeni.

Nesrećna zbog njene nove veze bila je i Anjina kćerka Maja, sa kojom se, posle toliko godina, pomirila. Maja je, jednog dana, dok su njih dvoje šetali, prišla svojoj mami i skoro plačući je upitala: – Kada ćeš već jednom da prestaneš da nas sramotiš?

– Anja joj ništa nije odgovorila, jer je još od ranije bila ljuta na nju što joj stalno zamera da Marku mnogo više pomaže nego njoj.

– A ko je bio taj Anjin najnoviji partner?

– Najobičniji prevarant, kockar i neradnik, koji je stalno imao probleme sa zakonom. Uostalom, koliko sam čuo, on je i sada u zatvoru. Međutim, za Anju je on bio fin, uglađeni gospodin sa lepim manirima, vedrog duha,, uvek raspoložen za šalu. Posebno joj je imponovalo što je taj njen bio od nje znatno mlađi. Sa njim je vodila život na kakav ranije nije navikla, koji joj se svideo. Skoro svako veče su negde izlazili, a vikendom su, obavezno, išli negde na izlet. Tada se i propila. Pošto je sve češće izostajala sa posla, morala je u megamarketu da da otkaz. Zatim, kada je ostala bez para, zadužila se kod nekog sumnjivog tipa koga joj je preporučio taj njen. Ubrzo se, za kratko vreme, još nekoliko puta zadužila, nadajući se da će, kada proda maminu kuću, sve to da vrati.

-Nedugo zatim Anja je obolela. Navodno, od neke ženske bolesti. Naravno da ju je taj njen istog trena napustio, a onda, posle nekog vremena, desilo se ono što je jednom moralo da se dogodi. Taj, kod koga se Anja zadužila, došao je kod nje i pokazao joj papire sa njenim potpisom. Po njegovom računu ispalo je da mu je Anja toliko dužna da mora da mu ustupi

kuću i sve što ima u njoj. Istog trena Anji je pozlilo i srušila se na zemlju. Ubrzo je stigla hitna pomoć pa su je odvezli u bolnicu.

Posle teške operacije vratila se u staru kuću, kod sina. Za tu priliku njen sin je malo preuredio staru šupu sasvim na kraju dvorišta a, osim toga, donosi joj povremeno, da ima šta da jede. Od njenih jedino je on obilazi, jer mu je žena Nataša, samo što je Anja došla iz bolnice, očitala bukvicu: – Kaži toj tvojoj mami da joj ni slučajno ne padne na pamet da i pomisli, a ne da se približi našoj deci, jer će sa mnom imati posla!

– Au, baš mi je Anje žao, sigurno je potpuno slomljena.

– Ne bih rekao. Njena dugogodišnja prijateljica Milena, koja je jedina pokatkad poseti, navodno svima priča da Anja po čitave dane crta neke velike kuće i zamkove planirajući kakvu će ona kuću da gradi kada skupi dovoljno para... Svi će da joj, navodno, zavide…

– E, tako ti je to gospodine Bojane, drago mi je što smo se upoznali, ovi moji će uskoro doći kući. Vreme je da se rastanemo.

– Gospodine Miloše, hvala vam na informacijama za koje nisam znao. Želim vam srećan put i svako dobro, a kad dođete u selo, pozdravite sve tamo.

– Hvala! Ja vama, takođe, želim sve najbolje i srećan ostanak.