Kestenovi

1

KESTENOVI Teško da bi se u tom malom selu našao neko ko nije poznavao Milku, vremešnu učiteljicu u penziji, i njenog sina jedinca, Bojana, koji je, pre dosta godina, vozeći se sa devojkom na motoru koji mu je majka poklonila za devetnaesti rođendan, doživeo težak udes. Milka je godinama, svake nedelje pre podne, išla u crkvu a posle nedeljnog ručka na groblje da obiđe grob svojih roditelja i bake, koju je kao mala obožavala. Ništa u tome nije moglo da je spreči, ni kiša, ni sneg, ni jak vetar, čak ni bolest. Toga dana kao da je dobijala neku čudnovatu snagu.

Nedelja je, zapravo, bila njen dan. Istini za volju, u zadnje vreme, kako su godine počele da je pritišću, postajala je sve zabrinutija pitajući se šta će biti sa Bojanom kada nje ne bude.

Jednog dana, kada je bila skoro na izmaku snage, o njoj, a posebno o Bojanu, po selu se počela raspitivati jedna nepoznata žena. Zadovoljna onim sto je saznala od jedne Milkine prijateljice, uputila se sa njom u ulicu sa mnogo kestenova da sačekaju Milku u povratku sa groblja. Kad uđoše u Milkinu ulicu, sedoše na prvu klupu. Milkina prijateljica pokaza na veliku kuću na ćošku, sa pogledom na crkvu i prelepo crkveno dvorište i reče da tamo stanuju Milka i Bojan a onda poče da priča: U toj kući se Milka i rodila jer je njena majka više verovala staroj seoskoj babici, koja je i nju donela na svet, nego doktorima iz porodilišta. Pokazalo da je pogrešila.

Dan posle porođaja njoj je pozlilo, pa su je sa bebom odvezli u bolnicu. Posle dve nedelje su, ipak, otpuštene, bez ikakvih komplikacija.

Kada je Milka porasla, baba joj je pričala o tome: − Kada su tebe i mamu vodili u bolnicu, skupio se ceo

2

komšiluk, svi su bili zabrinuti, svašta se pričalo . Ne smem ni da ti kažem. Bilo je i suza. Kada su kola hitne pomoći krenula, odjednom, kao po komandi, svi kesteni u našoj ulici su iznenada procvetali a njihovi cvetovi zamirisali, kao nikada do tada, nekim prodornim mirisom. Svima je to bilo čudno, i svako je tu pojavu prokomentarisao na svoj način. Ipak, ostaje činjenica da ste se brzo vratile iz bolnice žive i zdrave.

Milki se svidela priča i od tada svi ti kestenovi, sva ta lepota koja ih je okruživala, postali su deo nje. Kada bi izašla na ulicu, činilo joj se da je kestenovi, sa pticama koje su svile gnezda u njihovim razgranatim krošnjama, pozdravljaju, da se raduju što je vide. Milka je ponekad i pričala sa njima, posebno sa onima ispred kuće, obećavajući da će ih čuvati.

Kada je stasala za udaju, onako lepa i privlačna, imala je dosta udvarača, ali ne i onog pravog. Teško joj je padalo što su se njene drugarice poudavale, imale već i decu, a ona kao da nigde nije pripadala. Činilo joj se da joj je suđeno da u sedi sama u svojoj sobi, pored prozora, gleda na kestenove i mašta o lepšem životu. Jedne večeri, kada je mrak već uveliko pao, nešto je tresnulo u kesten ispred njenog prozora i čuli su se jauci. Milka najvećom brzinom izlete na ulicu. Imala je šta da vidi. Jedan momak, a odmah je prepoznala Branka, pijan je naleteo biciklom na kesten. Lice mu je bilo obliveno krvlju, žalio se i na povredu desne ruke.

Pomogla mu je da ustane i nekako ga dovela do svoje sobe, da mu previje rane. Obrisala mu je krvavo lice i otišla po zavoj, ali dok se vratila, Branko je već zaspao. Probudio se tek ujutro, u trenutku kada je Milka skuvala kafu. Kada je shvatio šta se desilo, poče da se izvinjava. Pitao je za bicikl

3

pa se ponovo izvinjavao. U stvari, bilo mu je neprijatno.

Milka ga umirujućim glasom prekide: − Za bicikl ne moraš da brineš. Ubacila sam sve delove u dvorište. Nego, šta ti bi sinoć da se toliko napiješ. − Problemi, problemi! − Kakvi? Možda mogu da pomognem?

– Ne možeš. Ja sam izgubljen slučaj. Moja je nesreća je u tome što sam od nas tri brata najmlađi. Imam devojku, volim je, hoću da se ženim, ali mi oni ne dozvoljavaju. − Zašto? − Zato što i njih dvojica planiraju da se uskoro žene, pa u kući neće biti mesta za sve. − A zašto ne pređeš kod devojke ? − Zato što njen brat o tome ne želi to ni da čuje.

Milka je, u tom trenutku, osetila svoju veliku šansu da, konačno, nađe nekog za sebe. Mozak joj je brzo radio. Ne sme da pogreši. − Možda mi je ovo poslednja šansa u traganju za životnim saputnikom. Više ne mogu da biram. Mlađi je od mene oko tri godine, ali to je danas u modi. Daj šta daš, a posle ćemo videti kako dalje.

Stvari su joj išle na ruku jer je Branka verenica napustila čim joj je saopštio da zbog braće ne može da se ženi.

Ubrzo su se i Milka i Branko venčali. Početak njihovog bračnog života je mnogo obećavao. Živeli su u slozi i međusobnom poštovanju. Milki je brak prijao, što se videlo i po njenom ponašanju. Uvek nasmejana kao da se prolepšala, izgledala je znatno mlađe. Međutim, posle nekog vremena, pročulo se da se Branko tajno viđa sa svojom bivšom devojkom. Te priče su došle i do Milke. Bila je zbunjena, ali ne i mnogo iznenađena. Posle dužeg razmišljanja odlučila

4

je da ne sluša neproverene i zlonamerne priče o Branku, jer je bila u već poodmakloj trudnoći, ne bi bilo dobro da se nervira.

Kada se porodila, baš na Brankov rođendan, on je od sreće skakao, što bi se reklo, do neba. Odmah je pohitao u bolnicu, da joj zahvali što mu je podarila sina. Oduševljen što je postao otac, reče da mu je to najdraži poklon za rođendan koji je ikada dobio i da je zato voli najviše na svetu.

Branko je bio toliko srećan da je Bojanovo rođenje slavio sa svojom braćom, kumom i prijateljima tri dana i tri noći.

Kada se Milka sa sinčićem vratila iz bolnice, bio je stalno uz njih, ali kako je vreme odmicalo, imao je sve manje i manje vremena za njih, pravdajući se poslovima i obavezama.

Milka je osetila da ih namerno izbegava, ali je ćutala.

Međutim, kada je posle nekog vremena saznala pravi razlog takvog njegovog ponašanja, povređena, ljutito mu je rekla: − Razočarao si me i kao čovek i kao roditelj. Izlazi iz moje kuće, da te moje oči više ne vide.

Branko kao da to jedva dočeka.

Uz pomoć svojih roditelja, koji na njenu i Bojanovu žalost par godina posle dečakovog punoletstva umreše, Milka je sina lepo vaspitala, trudeći se da ni u čemu ne oskudeva, i da mu zameni i oca. U tome, ipak, nije uvek uspevala, posebno kada su išli na pecanje ili igrali fudbal.

Radovali su se svakom novom danu, posebno u proleće kada bi procvetali kesteni. Godine su prosto letele i približilo se Bojanovo punoletstvo. Milka je bila toliko srećna da je po ceo dan pevušila pesme za koje je verovala da će se pevati i na Bojanovoj svadbi. Potajno se nadala da će je Bojan toga dana obradovati, kao što je nagovestio, time što

5

će na rođrndansko slavlje dovesti i svoju devojku. Međutim, to se nije desilo, jer Bojanu nije bilo mnogo do slavlja, pošto majka nije htela da mu kupi motocikl, tvrdeći da je još mlad, iako su svi Bojanovi drugovi već imali snažne motore. Posle mnogih moljakanja, nevoljno, ipak pristade da mu motor kupi za devetnaesti rođendan... I onda se sve promenilo...

U tom trenutku, ugledaše Milku, koja se jedva kretala.

Ustadoše i krenuše joj u susret. Dok su bojažljivo išle prema njoj, Milka je zamišljena gledala u krošnju kestena koji je počeo da se suši. Kada su joj se približile, Milena se ohrabri i predstavi se: − Gospođo Milka, ja sam Milena, devojka što je bila sa Bojanom kada je imao udes. Čuvši to, Milka kao da se probudila iz dubokog sna, ali se brzo pribrala. − Znači ti si ta Milena, koju je moj Bojan tako često spominjao.

Posle tih reči obe, gledajući se u oči, za trenutak ućutaše a zatim Milka tihim glasom nastavi: − Milena, a šta te je posle toliko godina dovelo kod mog Bojana? − Gospođo Milka, znala sam da ćete me to pitati, ali prvo nešto da vam objasnim. Meni je Bojan uvek bio drag, i znam da je bio zaljubljen u mene. Zato sam i pristala da se tada sa njime provozam. Međutim, ja sam se već zabavljala sa jednim mladićem za kojeg sam se ubrzo, pošto sam ostala gravidna, i udala. Rodila sam kćerku, koja se prošle nedelje udala i otišla sa mužem u inostranstvo. Pao mi je veliki kamen sa srca. Kćerki sam posvetila sve ove godine.

6

Zbog nje sam trpela poniženja jer mi je muž bio užasno ljubomoran.

Stalno mi je nešto prebacivao, a najviše to što sam onda bila sa Bojanom. Na kraju me je napustio..., ali, glupo mi je da vama pričam šta mi je sve priređivao. Sada je sve završeno. Moja kćerka je srećna, a ja još sretnija, i potpuno slobodna, pa ako me Bojan...

U tom momentu se na ulici pojavi Bojan u kolicima i pođe prema njima, sav srećan, ne verujući svojim očima. − Milena, zar si to ti? − Ja sam, kao što vidiš. Zar si neku drugu očekivao? − Ne, ne. Pa to je sjajno! − Bojane, došla sam da te vidim i ako ti to još želiš, mogli bismo...

Milena zaćuta jer je primetila da se sa Milkom nešto čudno dešava. Odsutno je gledala krošnje kestenova. Zabrinuto je upita: − Gospođo Milka, da se vi ne ljutite što sam došla? − Ne! Naprotiv! Kao da te je sam dragi Bog poslao.

Gledam ove moje kestenove. Izgleda da će ubrzo da cvetaju, a još im nije vreme...

SNOVI I ZBILJA − Mama, mama, došla sam da te vidim. Da li se raduješ? Šta kažeš, kako izgledam, da li ličim na tebe mama, čuješ li me? Odgovori mi!

U tom trenutku baba Olga je počela da se budi. − Stani, stani, dete moje, zašto uvek toliko žuriš, zašto nikada ne sačekaš bar koji trenutak da se probudim, da te lepo vidim, pa da te zagrlim, da se lepo ispričamo. Zašto me kažnjavaš

7

kad dobro znaš koliko sam te se, svih ovih godina, uželela.

Nebrojeno puta sam te molila da mi oprostiš što sam te onda, kada sam te rodila, ostavila ljudima u domu za nezbrinutu decu... To sebi nikada neću oprostiti. Ali, razumi me, dete moje, morala sam to da uradim. Morala sam!!! Tebi je to, možda, teško da shvatiš ali, veruj mi, stoti put ti kažem da sam morala tako da postupim. Iako ne znam ništa o tebi, veruj mi, kćeri moja, ti si jedina sreća i uteha u ovom mom jadnom, nesrećnom životu.

U stanju polusna Olga poče da se seća...

Sve je počelo mojim rođenjem. Umesto da moji roditelji, posle tri kćeri, dobiju dugo željenog sina, za šta su se neprekidno molili, dobili su mene, četvrtu kćer. To je za njih bilo totalno razočarenje. Otac se ubrzo propio, pa su nemaština i svakodnevne svađe obeležili moje detinjstvo. Ipak, pored svega toga, ja sam bila solidan učenik i izrasla u lepu devojku.

Momci u selu su prosto ludeli za mnom, ali sudbina je htela da se zaljubim u jednog momka iz susednog sela, za koga se pričalo da je, u najmanju ruku, problematičan. Kada su za to saznali moji roditelji, zabranili su mi da se viđam sa njim. Nisam ih poslušala. Rezultat te moje velike ljubavi je bilo to što sam, sa nepunih šesnaest godina, ostala trudna...

U tom trenutku telefon prekide njene misli.

– Da li dobro čujem? To mora da je neko pogrešio broj!

Telefon je i dalje zvonio.

– Au, taj je baš uporan, ko bi mogao biti? Zadnji put je zvala Vera, pre mesec dana. Možda me ona i sada zove? − Alo... alo Olgice, da li si to ti? − Ja sam, a ko bi drugi bio? − Pa nema te nigde, kao da si u zemlju propala, od svih

8

si se otuđila. Šta se to s tobom dešava? − Ništa, stalno sam u kući, niko mi ne dolazi i niko me ne zove telefonom. Ali, zato imam vremena napretek da razmišljam o svom životu. − Crna Olgice, ti si na najboljem putu da poludiš. − Možda si u pravu, ali ja sam se na takav život već navikla.

Pričam sama sa sobom, čak se i svađam sama sa sobom... − Olgice, izvini što te prekidam, trebalo bi malo više da se družiš sa ljudima, videćeš da ćeš biti srećnija i veselija. − Vera, lako je tebi tako da pričaš kada imaš porodicu, unuke, rodbinu, prijatelje... A s kime ja da se družim? − Upravo zato te i zovem. Malopre me zvala komšinica Ljubica, kaže da je kod njih, vraćajući se iz banje, svratio jedan njihov stari poznanik, inače dobrodržeći i dobrostojeći penzioner, sličnih godina kao ti. Raspitivao se da li u našem selu ima neka slobodna žena, bez obaveza. Ljubica mu je rekla za tebe jer misli da ćete odgovarati jedno drugom, ali nije imala hrabrosti da ti to kaže telefonom, plaši se tvoje reakcije. Zato je mene pozvala da te pitam da li bi htela da se upoznaš sa tim čovekom. Ljubici sam rekla da ne vidim ni jedan razlog da se ne upoznaš s njime, kada ga već toliko hvale! − Draga Vera, ne znam ni sama šta da ti kažem. Ostavi me da malo razmislim. − Olgice, moj ti je savet da ne razmišljaš previše, upoznaj gospodina kada već imaš priliku. Možda je upravo on ono što nedostaje u tvom životu. Moraš da pokušaš da promeniš život, ne smeš da se predaš i znaj da je žena lepa samo ako je voljena. Uostalom, ne moram da ti pričam kako se oseća žena koja nema partnera.

9

− Ubedila si me, ništa me ne košta da se bar upoznam sa čovekom a šta će biti dalje, videćemo...

Posle nekoliko dana Vera se ponovo javila. − Olgice, kaži dragička!. − Šta je? Nije valjda da onaj „fini dobrostojeći i dobrodržeći gospodin“ dolazi da se upoznamo? − Bogami, Olgice, dolazi, i to danas posle podne. Bolje smisli kako ćeš ga dočekati i znaj, od ovog momenta ti držim palčeve. − Hvala ti na podršci, ali da znaš da mi nije lako. Sva drhtim...

Olgica je za posetu bila spremna odmah posle ručka pa se njeno čekanje odužilo i postala je malo nervozna, povremeno i ljuta. − Dokle taj misli da ga čekam...? Ali, da ne grešim dušu, možda je stao na nekom parkingu da se još malo dotera, da se našprica sprejom da lepo miriše. Zna on da dolazi u kuću jedne fine, iznad svega pedantne dame.Amožda je u nekoj cvećari 15 Obicne price-prelom:Layout 1 3/13/2014 10:55 AM Page 15 i čeka da mu naprave veliki buket ruža, koje ja prosto obožavam...

Međutim, istini za volju, više bih volela da mi donese veliku čokoladu sa lešnikom. To bi bilo ono pravo. Sa uživanjem bih pojela jedno parče. Naravno da ne bih imala ništa protiv da donese i jedno i drugo. A... ne! Buket crvenih ruža ne dolazi u obzir jer ako to vide ovi zlobnici iz komšiluka, svašta će pričati o meni. Joj, kako mi se sve iskomplikovalo. Totalno sam zbunjena. Još mi odzvanjaju u ušima Verine reči „druži se sa ljudima“. Ali, kako, to nije ni malo jednostavno. Čekam nepoznatog čoveka kao neka ludača, a njega ni od korova.

10

Joj, u šta sam se upetljala? Šta ako su Vera i Ljubica samo htele da se našale sa mnom? Sada se njih dve sigurno smeju što su me, naivnu, nasankale. Ali, neka im bude, kadtad ću im vratiti istom merom. A opet, kad bolje razmislim, njih dve mi nikada ništa nažao nisu učinile. Ubeđena sam da mi žele samo dobro. Dođe mi da viknem da me i one čuju: ej, vas dve, izvinite što sam posumnjala u vaše dobre namere! A ti, neznani, znaj da te čekam, kada god došao, bićeš dobrodošao.

I da znaš da jedva čekam da odem iz ove nesrećne kuće.

Nebrojeno puta sam poželela da naiđe neka velika voda i da je odnese zajedno sa mnom, neki veliki vetar da je prosto oduva...Ipak, ova kuća mi je bila utočište kada mi je bilo najteže u životu. U ovu kuću, u ovo zabačeno planinsko selo, došla sam, bolje reći pobegla, zahvaljujući mojoj tetki koja mi je pomogla kada su me svi napustili. Od svih, prema meni se najružnije poneo moj mladić, podlac bez premca. Tetka mi je pomogla da se udam za jednog starijeg čoveka, koji je pre toga bio dva puta ženjen a voleo je i da pije i juri tuđe žene. Ja sam to saznala tek posle venčanja. Nije mi bilo pravo, ali drugog izbora nisam imala. Najvažnije mi je bilo što sam daleko od svih koji su me u ostavili na cedilu, naročito od mog bivšeg koga, posle onog što mi je učinio, ne bih mogla očima da vidim. I moj muž je ubrzo pokazao pravo lice. Iako sam znala kuda svake večeri odlazi, da bih sačuvala brak, ćutala sam, tolerisala njegova neverstva, nadala se da će se, kada dobijemo prinovu, smiriti. Bila sam u pravu, ali samo za kratko. Onda je nastavio po starom. Ni sama ne znam kako sam ostala normalna.

Ustvari, tada sam bila presrećna što naš sin, i pored takvog oca, lepo napreduje i izrasta u lepo vaspitanog mladića.

11

Nekoliko dana pre rođendana našeg Milana, moj muž ode iznenada sa nekom ženskom u Nemačku, da radi. Prvih godina se povremeno javljao, pitao i za Milana, slao nešto para, a onda kao da nas je zaboravio. Pre tri godine su mi javili da je umro i da je u Nemačkoj i sahranjen. Pošto se mi nismo zvanično razveli, nasledila sam pristojnu penziju, tako da više ne zavisim ni od koga, mirno mogu da proživim staračke dane. Od kada me muž napustio, najvažnije mi je bilo da Milanu obezbedim normalno detinjstvo i školovanje...Radila sam i najteže poslove samo da zaradim dovoljno da ga školujem. Kada je Milan doneo diplomu tehničke škole, bila sam najsretnija majka na svetu. Ubrzo se i zaposlio, a sledeće godine otvorio samostalnu limarsku radnju. Posao mu je odlično krenuo. Jednog dana mi poverio da se zaljubio. Rekoh mu: „Milane, ako misliš da je ona za tebe, nemoj mnogo da razmišljaš, dovedi je kući, jer ako se dvoumiš, može drugi da je ugrabi“! Ubrzo su se venčali. Za manje od tri godine braka imali su dvoje dece. Sve im je išlo kako se samo poželeti moglo. U kući smo se lepo slagali, bolje rečeno, bili smo srećna porodica. Međutim, posle izvesnog vremena, zapazila sam da snajka jedva čeka da Milan ode negde poslom pa da ona ide preko puta, kod Milanovog druga, na kafu. Govorila sam joj da nema šta da traži tamo bez Milana. Molila sam i preklinjala, ponekad smo se i posvađale, ali ništa nije vredelo. Milanu ništa nisam rekla, nisam imala snage ni hrabrosti. Kada je, konačno, saznao za svoju bruku, besan kao ris prvo je otišao kod svog druga, ali se ovaj zaključao, nije hteo da otvori vrata. To je Milana još više razbesnelo. Vikao je, udarao nogom u vrata dok ih nije razvalio. Zatekao je svoga druga na podu kako se

12

previja, jer je popio neki otrov. Milanu je preostalo jedino da pozove hitnu pomoć. Za to vreme snajka je sela na bicikl i otišla kod svojih roditelja. Posle nedelju dana Milanov drug se vratio iz bolnice, a sa njim i snajka, pa i danas žive zajedno. To je Milana strašno pogodilo. Od sramote se, sutradan, sa decom iselio u obližnji grad gde je iznajmio staru kuću. Ubrzo je našao ženu. Kada sam čula o kome se radi, otišla sam da mu kažem šta sam sve čula o njoj, ali on mi je ljutito rekao: ako ti se Vesna ne dopada, ne moraš više da dolaziš! Dok sam bila kod Milana, nova snajka nije htela ni da me pogleda. Od tada sa njima više nisam u kontaktu. Od kada su unuci porasli, povremeno dođu kod mene, ali idu i kod one preko puta. To mene užasno nervira, pa sam im, kada su zadnji put bili, rekla da ako idu kod nje, ne dolaze više kod mene... − Kćeri moja, od tog dana su me svi napustili. Jedino još s tobom mogu do mile volje da se ispričam. Kćeri moja, ako odem da živim sa tim, što treba da dođe, da li ćeš mi i dalje dolaziti???

Dugo je Olgica čekala odgovor, ali nije ga bilo. A onda, bojažljivo upita: kćeri, zašto se ne javiš, nećeš valjda i ti da me napustiš?

Prošlo je dosta vremena, ali ni ovoga puta odgovor nije dobila. Zatim se začu zvonjava telefona, pa kucanje na vratima.

Polako, oprezno, sa nekom neobjašnjivom zebnjom, otvorila je vrata i sledila se. Pred vratima je, sa buketom crvenih ruža i velikom čokoladom, stajao stariji gospodin, ali ona u njemu na prvi pogled prepozna svog nekadašnjeg momka.

Razgoračenih očiju je zurio u nju...

13

SREĆNA ZVEZDA Kada su tog ranog jutra u našu ulicu ušla kola hitne pomoći, sa uključenom sirenom, to nikog iz našeg komšiluka nije naročito iznenadilo, čak ni to što su dva medicinska radnika u njih, na nosilima, unela Ivanu, komšinicu, koja je već duže vreme bila teško bolesna. Pored radoznalih komšija ispratili su je i njeni sinovi, blizanci, njena sreća i radost, koji samo što su krenuli u srednju školu. Ivanin muž se nije pojavio. Verovatno nije mogao da ustane iz kreveta jer je sinoć, kao i obično, popio mnogo rakije. U poslednjih četiri-pet meseci, ovo je Ivani treci put kako je hitno voze u bolnicu. Pre oko mesec dana, kada su je otpustili iz bolnice uz savete za dalje lečenje, doktori su joj naglasili da je imala mnogo sreće, kao da je sam Bog spasao najgoreg.

Dok su kola hitne pomoci jurila prema bolnici, Ivanu su priključili na aparate. Ležala je na specijalnom ležaju, skoro bez svesti, jedva dišući. Oba medicinska radnika i doktor, koji su bili uz nju su, pokušavali su da je održe u životu.

Kada su bili blizu bolnice, valjda u znak zahvalnosti što su se toliko trudili , na trenutak je otvorila oči a onda opet utonula u san. Probudila se tek sledećeg dana, pred19 Obicne price-prelom:Layout 1 3/13/2014 10:55 AM Page 19 veče. Kada ja čula neke glasove, ne znajući gde se nalazi, a plašeći se nepoznatog, Ivana odluči da ne otvara oči pa nastavi da osluškuje šta se oko nje dešava. Ubrzo joj se jedan glas učinio veoma poznatim, ali nikako nije mogla da se seti ko bi to mogao da bude. Posle kraćeg razmišljanja odlučila je da otvori oči. Na krevetu do njenog, ugledala je ženu, muškobanjastog izgleda, kako bulji u nju. Kada je

14

ironično pozdravila sa „dobro jutro gospođo“, odmah se setila, to je glas bankarske činovnice, koja je godinama, jednom ili više puta mesečno, zove telefonom, opominje, urgira i najčešće preti zbog neplaćenog kredita koji je uzeo njen muž, bez njenog znanja, a novac propio. Od uzbuđenje koje je obuze, Ivana ponovo zatvori oči i poče da drhti.

U pomoć joj priskoči sestra, a zatim i doktor. Dok su joj davali injekciju, Ivani sinu da je i prošli put bila u toj istoj sobi u koju smeštaju bolesnike za koje i doktori kažu da su u božjim rukama. Pre nego što je zaspala od injekcije, zapita se da li postoji neko mesto na ovom svetu gde bi ona, konačno, mogla da nađe mir.

Probudila se kada je mrak već uveliko pao. Svim silama je bezuspešno pokušavala da se okrene na drugu stranu, u pravcu prozora. To je primetila medicinska sestra, koja joj je donela lekove, pa joj je pomogla. Od tog trenutka Ivana je, bez reči, zamišljeno, čak izgubljeno, gledala kroz prozor nebo. Činilo joj se da zvezde, kojih je već bilo puno nebo, ne sjaje kao obično. Zbunjena, skoro panično poče da traži u svemiru svoju srećnu zvezdu, sigurna da ona postoji, zvezdu za kojom traga ceo svoj život, od trenutka kada joj je, dok je još bila mala, majka, dok su posmatrale zvezde, rekla da svako ima svoju srećnu zvezdu, ali da se ona teško nalazi. Učinilo joj se tada da je, na trenutak, ugledala svoju.

Dok je tako pretraživala nebo, počela je da razmišlja o svom životu. Rodila se u sretnoj porodici, kao željeno dete, ali kada je trebalo da krene u školu, detinjstvo, ispunjeno radošću i srećom, bilo je prekinuto iznenadnom smrću majke.

Od tada, život joj se od temelja promenio. Otac se odao piću,

15

počeo da juri za drugim ženama, a za Ivanu skoro da nije imao vremena, pa su je uzeli baba i deda sa majčine strane, iako su i oni jedva sastavljali kraj sa krajem, a bili i bolešljivi. Iz tog vremena nosila je mnogo ožiljaka na duši, ali u sećanju joj je posebno ostalo surovo ponašanje dečurlije iz obdaništa, koja su joj se podsmevala ponavljajući: „Ivana nema mamu, Ivana nema mamu...“ U tim trenucima osećala se poniženo, bespomoćno, i počela da se povlači u sebe. Njena zvezda je tada bila veoma, veoma daleko.

Kao već stasala devojka, zaljubila se u dve godine starijeg momka. On joj je vratio veru u život, učinio je srećnom.

Osmeh joj nije silazio sa lica, svakim danom je postajala srećnija. Kao da je njena srećna zvezda, koju je od detinjstva tražila, zasjala u njenim očima.

Verili su se na dan njenog punoletstva i teško joj je pala verenikova odluka da već sledećeg meseca ode u Nemačku, na godinu dana, da zaradi nešto para kako, kada se venčaju, ni u čemu ne bi oskudevali. Ivana ga je verno čekala i maštala o njegovom povratku, o predstojećem venčanju, o braku, ali kada se dan njegovog povratka sasvim približio, stiže joj pismo u kome je njen dragi obaveštava da je dobio povećanje plate i da je odlučio da ostane još godinu dana u Nemačkoj. To je Ivanu razbesnelo pa mu odgovori da ako se uskoro ne vrati, ona raskida veridbu, jer joj je dosta čekanja i samoće. Tako je reagovala verovatno zato što je ostala potpuno sama: baba i deda su umrli, otac se oženio ženom sumnjivog morala, koja mu je dovela troje dece...

Pošto od verenika nikako nije stizao odgovor, odlučila je da prekrati samoću i prihvati poziv najboljeg druga svog verenika da pođu u susedno selo, na neku slavu. Tako je

16

započela veza između njih dvoje, koja je, relativno brzo, krunisana venčanjem, najpre kod matičara, a zatim i u crkvi. Slučaj je hteo da je, kada su Ivana i njen mladoženja izlazili iz crkve, vraćajući se iz Nemačke, tuda prolazio upravo njen bivši verenik. Ugledavši ga, svi su zastali, a on pogleda nju, pa mladoženju, a onda bez reči produži dalje. Ivani je , kasnije, često bio pred očima njegov pogled pun neverice , ali i osvetoljubivosti. Veselje je nastavljeno kao da se ništa nije desilo, međutim već sutradan se pokazalo da se, ipak, mnogo toga dogodilo. Ivanin muž je naprasno onemoćao, nije mogao da ispuni ni najosnovnije bračne dužnosti. Ubrzo je za taj problem, Bog zna kako, saznalo celo selo. Ivanu su sažaljevali, a on, jadnik, od sramote, ni na ulicu nije smeo da izađe. Svi su bili ubeđeni da je samo pitanje dana kada će njihov brak propasti, međutim, Ivana se svim silama se borila da mu pomogne. Zahvaljujući njenoj upornosti, posle godinu i po dana, sreća se vratila. Bili su to najsrećniji dani njihovog braka, ali, kao što se često dešavalo u Ivaninom životu, sreća joj ponovo ubrzo okrenu leđa, nikako nije uspevala da ostane u blagoslovenom stanju i ostvari najveću životnu želju. Ni ovog puta Ivana se nije predavala. Započela je, sa velikom upornošću, svestrano lečenje. Pored ostalog, svakog leta išla je u banju za nerotkinje. Njen muž je, u početku, podržavao, ali kako su godine prolazile bez rezultata, počeo je da se protivi daljem lečenju. Posebno su ga nervirali njeni odlasci u banju, pa je živce smirivao rakijom ili pivom, a kada se napio, svašta joj je govorio. Ivana je ćutala i trpela poniženja i vređanja, verujući da će joj se kad-tad ispuniti želja da zatrudni i rodi. Jedanaeste godine braka, shvatajući

17

da su je godine sustigle, da je pred njom poslednja šansa da ostvari svoj san, Ivana je rešila da u banji provede celo leto. Njen muž se tome usprotivio, čak je pretio razvodom, ali ona nije odustala. Kada se posle dva meseca vratila kući i saopštila mužu dugo očekivanu vest, on je prosto eksplodirao od besa, ubeđen da ga je Ivana prevarila.

Nije vredelo što ga je podsećala na dva dana i noći kada je bio kod nje u poseti. Od tada, pogotovu kada su se rodili blizanci, Ivana je živela kao u paklu. Suprug je uporno ponavljao da ne liče na njega. Bila je očajna jer čak ni onda kada su dečaci porasli i kada je postalo jasno da su sasvim na oca, za Ivanu se ništa nije promenilo. Teško je obolela, a muž se nije treznio. Njena sretna zvezda je ponovo bila nedokučivo daleko... *** Dok je Ivana, mirno ležeći, uporno tražila tu svoju srećnu zvezdu, nije primetila da joj je prišla medicinska sestra sa jednom crvenom ružom. − Gospođo Ivana, imate veliki pozdrav od, kako mi je rečeno, vaše prve ljubavi.

Osetivši miris ruže i pomislivši na svoju, u stvari, nikad prežaljenu prvu ljubav, Ivana, istog trena, na nebu ugleda svoju zvezdu, i lice joj se ozari. U sledećem trenutku, onako otvorenih očiju, sa osmehom sreće na licu, delovala je kao da je živa...

ZAGONETNA LJUBAV Iako je baba Jelica pred spavanje popila punu šaku lekova, između ostalih i one za smirenje, nije navila sat kao što to obično čini kada treba rano da ustane. Znala je da te

18

noći neće oka sklopiti od sreće i uzbuđenja što joj, konačno, posle svih obećanja i odlaganja, dolazi kćerka jedinica, njena radost, njena sreća, koja je malopre telefonom obradovala vešću o sutrašnjem dolasku.

Zora još nije svanula, a baba Jelica je već bila na nogama Popila je lekove a zatim se dala na posao da dočeka svoju ljubimicu kako dolikuje. Sve je do tančina isplanirala.

Spremiće dve vrste kolača, koje je Ljubica kao mala volela, zatim pačiju supu, pečenu patku sa mladim krompirom, pa raznovrsnu salatu i kompot od kajsija i krušaka.

Ipak, prvo je izašla na ulicu, iako se jedva kretala na otečenim nogama, da očisti ispred kuće a zatim je počistila i dvorište. Tek onda se posvetila spremanju nedeljnog ručka.

Radila je neumorno, bez prekida. Kako je vreme prolazilo, često je bacala pogled na veliki zidni sat, plašeći se da neće uspeti sve da završi pre nego što Ljubica stigne. Pošto je dala sve od sebe, a sve joj je išlo od ruke, nekoliko minuta pre dvanaest nedeljni ručak je bio na stolu. Sve lepo servirano, uključujući i salvete, koje je donela Ljubica kada je bila poslednji put u poseti. Baba Jelica je, konačno, mogla malo da predahne, presrećna što je uspela da uradi sve na vreme. Iako umorna, zadovoljno se nasmešila jer će pred Ljubicom imati sa čime da se pohvali. Sa nestrpljenjem je očekivala, nadajući se da će se svakog momenta pojaviti.

Minuti su prolazili, a Ljubica nikako da dođe, a ni da se javi. Baba Jelica je bila sve nestrpljivija jer se čekanje odužilo.

Kada je sat otkucao jedan, izašla je napolje, sela na hoklicu ispod velike trešnje, kod samog ulaza, da bolje čuje kada Ljubica stane kolima, i da joj odmah krene u susret.

Vreme je prolazilo, ali Ljubice nije bilo. Baba Jelica je postajala sve zabrinutija. Neće je, valjda, i ove nedelje

19

njena ljubimica izneveriti, i to baš sada kada je spremila veliki buket crvenih, sveže procvetalih ruža, da ga odnesu na grob njenog muža, Ljubičinog oca, jer je baš danas šest meseci kako je ostala sama. Nekoliko puta je htela da je pozove telefonom, da pita kada stiže, ali je svaki put odustajala, jer je Ljubičin sadašnji, inače već treći muž, koga još nije dobro ni upoznala, previše ljubomoran, pa su mu svi koji je zovu sumnjivi.

– Bože, kako to moje dete nema sreće sa muškarcima,− uznemirena, zaključi baba Jelica.

Ipak, nije gubila nadu. Ona zapravo nije mogla ni da zamisli da njena ljubimica, koju tako željno očekuje, neće doći. Kada se iz sobe čula zvonjava telefona, u prvi mah kao da se zbunula a onda žurno, na svojim otečenim nogama, odgega do telefona. Javljala se Ljubica. Od silnog uzbuđenja jedva je otpozdravila svojoj ljubimici. − Mama, izvini, ali ja ni pored najbolje volje ne mogu danas da dođem. Kćerkica, tvoja najmlađa unuka, mi se razbolela. − Dete moje, ali obećala si mi da ćemo danas ići na tatin grob. Ja sam spremila buket crvenih ruža, − odgovori joj drhtavim, skoro plačnim glasom. − Mama, nemoj da se ljutiš, ali moraš i ti mene da razumeš, ne mogu istovremeno svima da udovoljim. Ovaj moj je izgleda ponovo ustao na levu nogu, stalno nešto zanoveta.

Najbolje bi bilo da to odložimo za iduću nedelju. − Ali kćeri, već više od mesec dana odlažemo da obiđemo tatin grob, a sad je prava prilika. Zar je tata to zaslužio?!

Ja bih išla sama, kada bih mogla. − Mama, a što ne bih išla sa Lukićkom, tvojom drugaricom.

Njen zet bi vas odbacio do groblja.

20

− Ona je bolesna, čula sam da već treći dan leži. Sutra ću ići da je posetim. − Onda idi sa Markovićkom. Njen sin može da vas prebaci. − Kćeri, ne vredi, oni imaju goste i ko zna kada će da odu. − Onda ostani kod kuće i strpi se do iduće nedelje.

Baba Jelica je htela još nešto da kaže, ali jedino je uspela da spusti slušalicu ...

Ljubici je teško pala majčina smrt, posebno zato što se sve desilo tako iznenada.

Sledeće nedelje, kako običaj nalaže, Ljubica je sa svojim suprugom i decom došla da obiđe grobove roditelja. Iznenadila se kada je na majčinom grobu ugledala prekrasan buket svežeg cveća. To je uznemirilo i podstaklo na razmišljanje.

Vrativši se kući, setila se da joj je majka, sa setnim osmehom na licu, jednom prilikom rekla: − Valjda još ima neko na ovom svetu ko i mene voli!

SLUŠKINJA − Zoro! Zoro! Zoro! – uporno, bez prestanka, skoro panično, ležeći na krevetu u dnevnoj sobi, dozivao je svoju negovateljicu vremešni starac, već iscrpljen od mnogih bolesti.

Ubrzo, kao što je i očekivao, Zora je bila pored njegovog kreveta. − Gospodine Gojko, šta vam je opet? Ovo je već treći put kako me noćas budite, čini mi se opet bez iakavog razloga, to, stvarno, nema smisla. Šta sam ja? Zar nemam pravo da se makar malo odmorim? − Zar hoćeš sa kažeš da sam ti ja uskratio pravo na odmor?

21

− Ja to nisam rekla, ali tako nekako ispada. − Zoro, ne znam šta se u tvojoj glavi dešava, šta umišljaš, ali se pitam kako si mogla tako nešto i da pomisliš, a ne da još i kažeš. Zar je to zahvalnost što u ovoj kući zarađuješ tolike pare, takoreći ni za šta, što te svi moji poštuju kao da si nam najrođenija? − Dobro, gospodine Gojko, nećemo više o tome. Ako sam vas uvredila, izvinite, a ako vam nisam potrebna, ja bih išla da još malo prilegnem. − Stani Zoro, ostani još malo, baš me zanima od čega si se juče umorila, kad toliko kukaš? Da nije od toga što si ceo dan buljila u televizor, zavaljena u fotelji kao neka carica? − Gospodine, osim što sam povremeno gledala televiziju, bolje rečeno gledala kako vi svaki čas menjate kanale, valjda sam i nešto radila? − A da, u pravu si, usisavala si svoju sobu, pa onda nešto malo i dnevnu sobu... − Gospodine Gojko, dnevnu sobu sam usisavala onoliko koliko ste mi vi dozvolili jer, koliko me služi pamćenje, vas užasno nervira zujanje usisivača. − Dobro Zoro, neka ti bude... I šta si još radila? A, da, setio sam se, brisala si prašinu i uključila veš mašinu, to je to. − Gospodine Gojko, a ko je kuvao, išao u nabavku? − Ih, jaka stvar ići u nabavku i kuvati za mene, koji držim totalnu dijetu, nemoj, molim te, da me zasmejavaš! − Gospodine Gojko, ako za vas kuvanje, peglanje i pranje posuđa nije nikakav posao, da li je onda neki posao što moram da vas hranim, da vas perem i presvlačim, nekada i dva puta dnevno? − Zoro, šta ti bi odjednom, zašto si toliko ljuta? Hajde, idi na spavanje! Ne volim kad tvoju nervozu prenosiš na

22

mene. − Gospodine Gojko, sutra, kada dođe doktor, to jest vaš sin, da znate da ću mu ispričati kako se prema meni ponašate. − Zoro, ti znaš da ja tebe cenim i poštujem. Ako sam rekao nešto što ti se ne dopada, znaj da je to samo dobronamerna kritika i nemaš prava da se ljutiš. Nego, da znaš da se i meni prispavalo...

Kada se uverila da je gospodin Gojko zaspao, Zora ode u svoju sobu, ostavljajući otvorena vrata. Bila je uznemirena i ljuta, pa mu ni laku noć nije poželela. Vreme je prolazilo, a ona nikako da zaspi. Dok je razmišljala šta da kupi unucima kada u subotu popodne krene kući, gospodin Gojko poče da hrče, toliko jako da su ga, verovatno, čuli i u susednom stanu. To njegovo glasno hrkanje Zoru je prosto izluđivalo, ali mu nikad nije prigovorila. Verovatno da ga ne bi uvredila, svim silama se trudila da ne obraća pažnju na njegovo hrkanje. U takvim situacijama bi zamišljala da putuje kući, da se igra sa unucima, da kod kuće okopava bašticu sa puno mirisnog cveća. Ali, te noći joj ništa nije pomoglo. Iznervirana do krajnjih granica, više puta se spremala da vikne iz sveg glasa da prestane da hrče, ali se nekako, u zadnjem trenutku, uzdržala. Odustala je i od zatvaranja vrata, plašeći se da neće čuti ako je bude zvao.

Te noći Zora je bila toliko ljuta da je prosto kiptela od besa, ali ne toliko na gospodina Gojka, koji je i dalje hrkao i povremeno kašljao, nego na samu sebe što je pre nekoliko meseci, na nagovor starije kćerke, pristala da služi dotičnog gospodina, uzgred budi rečeno za sasvim pristoje dnevnice, da bi im pomogla da otplate kredit. Da bude nečija sluškinja navikla je od rane mladosti, jer je poticala iz siromašne

23

porodice, pa je još kao devojka odlazila, u određene dane, u Beograd, da po bogatim kućama radi kao spremačica. To je nastavila i posle udaje, naročito kada su joj kćerke poodrasle, jer je plata njenog muža, traktoriste u mesnoj zemljoradničkoj zadruzi, bila mala, pa su jedva sastavljali kraj sa krajem. Razmišljajući o tome Zora se rasplaka. Beše joj teško što nije u svojoj kući, što je daleko od unučića. Ipak, najviše je bolelo to što se ni kćerka ni zet nisu javljali, osim kada su tražili da im nešto kupi u Beogradu. Imala je osećaj da nikome ne pripada, da su je svi zaboravili. Međutim, kada je subotom popodne polazila kući, njeno raspoloženje se popravljalo. Prvo bi svratila kod kćerke i zeta da vidi unuke i da kćerki da pare koje je te nedelje zaradila. Svi su prema njoj bili ljubazni, nisu je puštali kući dok ne bi sa njima večerala. Sutradan bi opet došla kod njih i u veseloj porodičnoj atmosferi pomagala kćerki oko ručka i spremanja kolača, a onda bi, posle nedeljnog ručka, nevoljno odlazila u Beograd da dalje neguje gospodina Gojka. Svaki put kada je polazila nadala se da će joj njeni već jednom reći: mama, nemoj više da ideš u Beograd, dosta si se naradila.

Zadnji put kada je bila kod njih, i kada se pohvalila da je sebi kupila cipele i dve haljine, učinilo joj se da to zetu, koji je, u to vreme, bio na prinudnom odmoru i počeo da pije, nije po volji, pa je rešila da to sa njim razjasni kad ponovo dođe. Onda se setila srećnog dana pre dve godine kada joj se činilo da je na izmaku snage i kada kao da je sam Bog uslišio njene molitve, pa je, konačno, dobila penziju po pokojnom mužu i rešila svoju egzistenciju. Bila je presrećna, svima se hvalila da više ne mora ići u Beograd da radi po kućama, da je došlo vreme da i ona malo uživa, da se posveti svojim unucima, koji će još malo krenuti u

24

školu...Ali, istog dana, pojavila se kćerka, sva uplakana, da joj se izjada da je firma u kojoj je radio njen muž propala... − Zoro! Zoro! Zoro! Zoro! – uporno je dozivao je gospodin Gojko svoju negovateljicu. Posle nekog vremena Zora se javila. − Gospodine Gojko, izvinite što sam se uspavala.

Znam da nećete verovati, ali zaspala sam pred samo jutro. − Zoro, nemoj sad da se pravdaš, dođi da ti kažem šta sve treba da kupiš i odmah kreni jer „ko rano rani, dve sreće grabi...“ − Nema problema, samo da se umijem i obučem, ali pre nego što odem u nabavku, morate popiti lekove.Atreba i da vam promenim pelene i da vas presvučem. − Zoro, to sad nije bitno. − E, bogami, jeste. Neću, zbog vaše tvrdoglavosti, da me doktor grdi kao prošli put! − Dobro Zoro, neka ti bude, i inače uvek radiš po svome.

Dok mu je Zora menjala pelene i presvlačila ga, gospodin Gojko je ćutao kao zaliven, međutim samo što se odmakla, skoro vičući, počeo je da zapoveda: − Kupićeš dva jogurta, u onoj pekari pored crkve... − Zar čak tamo da idem? − Kao što i sama znaš, tamo je jogurt čak dinar i po jeftiniji nego u obližnjem supermarketu. − Dobro, gospodine Gojko, a zašto toliko vičete? − Da bolje zapamtiš. Zatim ćeš da kupiš dve žute i dve crvene jabuke, u onoj prodavnici gde si i prošli put kupila, ali pripazi kako mere i obavezno uzmi račun. − I šta još da kupim? − Dve pomorandže, u stvari, kupi tri, jedna će biti za

25

tebe. − A hleb? − Koliko me služi pamćenje, hleba još imamo.

– Znam da imamo, ali od preključe... − Pa šta onda, ješćemo ga dok se ne pojede. Ti izgleda zaboravljaš šta sam ti pričao da je greh bacati hleb.Ašto se tiče zeleniša, kupi na pijaci po svom izboru, ali vodi računa da te ne prevare. Otvori četvore oči. Evo ti pare i idi! − Ali, gospodine, teško da će to biti dovoljno! − Zoro, nisi valjda od juče, na pijaci se malo cenjkaj, valjda smo mi njihove mušterije! Oni to treba da cene, a ako bude falio koji dinar, dodaćeš od tvojih para, ja ći ti posle dati.

Samo što je izašla iz zgrade, srete se sa sinom gospodina Gojka. − Gospođa Zoro, baš mi je drago što vas vidim, kako ste? − Doktore, hvala na pitanju, s obzirom na moje godine i nije tako loše. − A kako je moj otac?

– Uglavnom je sve u redu, jedino što je mnogo naporan, stalno drži neka predavanja. Bilo bi dobro kada biste malo popričali s njim. − Gospođa Zoro, razumem vas ali šta ćete, godine su učinile svoje, pa još i sve te boleštine što su se na njega nakačile... nije čudo što je takav. Morate ga razumeti. Ja sam samo u prolazu, mnogo žurim. Evo vam ove pare, kupite voće i povrće, to je najbolje za zdravlje. − Ali, doktore, vaš otac ne dozvoljava da kupim nešto što on nije rekao.Aone pare što ste mi prošli put dali i dalje su u fioci ispod televizora. − Gospođa Zoro, kad je već tako, uzmite pare i kupite

26

nešto lepo vašim unucima. Ja sad moram da idem, pozdravite mi tatu i kažite da ću sutra ili prekosutra doći da ga obiđem. I još nešto, ako imate bilo koji problem sa njim, imate broj moga telefona pa se javite.

Zora jedva dočeka subotnje poslepodne. Sva srećna što nosi unucima lepe poklone, kada je ušla u ulicu gde stanuju, dođe joj da potrči. − Gde su moji lepotani, kupila sam im ono što najviše vole, − upita zeta, koji je sedeo na klupi ispred kuće, očigledno malo pripit. − Već treći dan kako su otišli kod moje mame, jer smo mi po ceo dan zauzeti. − Pa zar ja kao penzionerka nisam mogla da ih čuvam? − Mogli ste, ali vi izgleda više volite da čuvate tamo nekog dedu u Beogradu, nego svoje unuke, − natmureno odgovori zet.

34 Obicne price-prelom:Layout 1 3/13/2014 10:55 AM Page 34 Zora se rasplaka i kao skamenjena osta na ulici.

Kćerka, koja je kroz prozor čula razgovor, nije htela da se meša, dok njen muž, sa kojim već treći dan reč nije progovorila, nije ušao u dvorište. − Mama, izvini za ovo, nije ni njemu lako, moraš da ga razumeš. Hoćeš da uđeš? − Ne, evo ti pare, ja idem kući, da se odmorim i naspavam, − odgovori Zora skrivajući oštar bol u grudima, ali i ljutnju koju je u tom trenutku osetila.

Te noći, iako željna sna, Zora dugo nije mogla da zaspi a kada je pred zoru, ipak, utonula u san, sanjala je svoje unuke koji sa nestrpljenjem i radoznalošću očekuju da vide šta im je donela, ali ona nikako nije mogla da pronađe njihovu

27

kuću a kada je, konačno, pronašla, kuća je bila prazna.

ZLA KOB Pošto je, uz poljupce, i podsećanje da budu dobri i poslušni, ispratila u školu svoja dva sokola, kako im je često tepala, Nada je još neko vreme ostala na ulici, prateći ih pogledom. Dok ih je gledala, onako lepo obučene, kako veselo, držeći se za ruke, idu prema školi, bila je srećna i ponosna majka. Iako i druge majke imaju decu i obožavaju ih, Nadi se činilo da su njeni dečaci posebni...

Misli su joj, bez ikakvog razloga, odjednom odlutale u prošlost. Nekoliko puta se osvrnula, nadajući se da će naići neka od onih žena koje su joj, kada je mladić kojeg je neizmerno volela napustio i kada se, iz inata i slutnje da je trudna, udala za starog momka iz njihovog sela, govorile: gde si našla u tu kuću da se udaš, tamo odvajkada samo nesreća caruje. Iz tih, ne baš dobronamernih priča komšiluka, saznala je da se generacijama u toj kući, ali i u celoj toj familiji, nešto loše dešavalo, da je prati zla kob. Najčešće su njeni članovi umirali mladi te se govorkalo da će njihovo prezime ubrzo nestati.

Ona, Nada ili Nadica, kako su je zbog njenog mladalačkog izgleda svi u selu zvali, bila je šokirana tim saznanjem.

Nestao je osmeh sa njenog lica. Postala je uznemirena, uplašena. Njen suprug je svojom velikom ljubavlju pokušavao, na sve moguće načine, da je smiri i odvrati od zloslutnih misli, ali uzalud. Opterećena raznim pričama o porodici svog muža, Nada se, kada je jednog dana u dvorištu ugledala crvenu rukavicu, ukočila od straha. Svašta joj je prošlo kroz glavu. Pitala se odakle se, najednom, stvori ta crvena rukavica, šta bi

28

trebala da znači usred leta, kada nije vreme nošenja rukavica.

Posle dužeg razmišljanja, ipak je smogla snage da se smiri pa je rešila da o tome nikom ne govori, čak ni suprugu i njegovim roditeljima sa kojima su živeli. Pošto joj se učinilo da nema nikog u blizini, Nada je zgrabila crvenu levu rukavicu i bacila je u kantu za smeće. Sledećeg dana, samo što je izašla na ulicu, priđe joj je jedna dalja komšinica. − Nadice, za tvoje dobro, ali i za dobro cele tvoje famije, moram nešto da ti kažem. − Šta pobogu? − Tako se ne radi sa stvari koju je neko namerno bacio da bi odagnala nesreću jer će nesreće preći na onoga ko uzme tu stvar.

Nada se zbuni i, iznenađena, upita: − Otkud ti znaš za rukavicu? − Videla sam, slučajno, kako je bacaš i... − Dobro, ali ako se tako dobro razumeš u vradžbine, šta je trebalo da uradim? − Nadice, drugi put u sličnim situacijama prvo pitaj mene. Rado ću ti pomoći. Trebalo je da uzmeš tu rukavicu, da je staviš u crnu najlon kesu i da je baciš u kanal iza sela da voda odnese rukavicu i sve nesreće koje ona može doneti vašoj familiji.

Već narednog dana Nada je, da je ne bi više ništa iznenadilo, u novinama počela redovno da prati horoskop.

Nekoliko meseci kasnije, od infarkta je umro njen svekar a sledeće godine i svekrva. Nadu je to toliko potreslo da je počela sebe da krivi zbog njihove smrti. Koji me đavo terao da uzmem tu prokletu crvenu rukavicu?! – prekorevala je sebe.

Suprug je primetio njen nemir pa joj, da bi je smirio,

29

reče: − Nado, nemoj više time da se opterećuješ. Tako je htela sudbina, mi tu ništa ne možemo. Kada nekome dođe vreme, ne vredi nikakvo kukanje. Važno je da to ide po nekom redu a još je važnije ono čime si me jutros obradovala, onim veličanstvenim da si trudna. Zato te molim, ali i naređujem, da od ovog momenta prestaneš da misliš o smrti. − Da, potpuno si u pravu − odgovori odsutno i, uz zagonetan osmeh, ga zagrli.

Kada je Nada rodila prvog sina, Miću a zatim, nakon manje od dve godine, i Zorana, to je toliko osnažilo da je postala ubeđena da je nesrećama u njenoj porodici zauvek došao kraj. Ipak, i ona i suprug su pazili sinove kao oči u glavi. Još dok su bili mali vaspitavali su ih tako da, kada odrastu, budu dobri ljudi. Iako su bili dosta siromašni, svim silama su se trudili da deca ni u čemu ne oskudevaju. To kao da je smetalo nekim ženama iz sela, pa su Nadi stalno prigovarale: zašto Mića nosi majice tamnih boja, kada se zna da to priziva nesreću, ili: zašto Zoran nosi dugu kosu... jer je, po njima, to značilo da će, kada odraste, biti neuredan i neodgovoran, i tako redom. Nadu je sve to nerviralo, ali se uzdržavala da ženama uzvrati istom merom. Bila je svesna da, pošto se udala u to malo selo, gde su skoro svi rodbinski povezani, teško može isterati neku pravdu. Znala je i da će sve kad-tad doći na svoje mesto, ali je i strepela, jer đavo nikad ne spava, a ona...

Jednog dana, samo što je ispratila svoje đake u školu, u dvorište uđe nepoznata žena držeći u naručju dete koje je spavalo. Pružajući ruku, molila je Nadu da joj da nešto za jelo. Nada uđe u juću, napravi dva sendviča, kao što

30

pravi za svoje sinove, i dade ih toj ženi. Tada, umesto da se zahvali, nepoznata započe svoju priču: − Gospođo, nemojte da se ljutite, ali moram nešto da vam kažem. Vaše simpatično lice je mnogo zanimljivo. Izgleda da ste vi vrlo srećna zena... − Da znaš da jesam. Imam sređen brak, muža koji me voli i moja dva zlatna dečaka. − Gospođo, lepo je što tako osećate, ali na vašem licu se jasno vidi da to neće dugo trajati. Dajte mi ruku da vidim vaš dlan. − Štaaa!? Zar si ti zato došla!? Da mi gledaš u dlan i vračanjem prizivaš nesreću. Marš napolje! Nezahvalnice jedna. Idi kod onih koji su te poslali i kaži im da je moja kuća srećna i da će takva i ostati. A oni koji drugom jamu kopaju, neka znaju da će se jednog dana sami naći u njoj.

Nada je toliko glasno vikala da je, sigurno, čuo ceo komšiluk, ali, kao što je pretpostavljala, svi su se pravili ludi, niko od njih se nije oglasio, niti pojavio na ulici, dok se nepoznata žena žurno, ne okrećući se, udaljavala. Zadovoljna što se rešila te žene, Nada oneraspoložena uđe u dvorište.

Kada se njen muž Branko vratio s posla, do detalja mu je sve ispričala. − Dobro si uradila, možda bi najbolje bilo da kapija bude stalno zaključana zbog raznih takvih budala − reče Branko.

Te noći Nada oka nije sklopila razmišljajući o ženi, ali i o sebi i svojim postupcima. Kada se prisetila još nekih sličnih događaja, činilo joj se da neko tajanstven plete mrežu zlobe i nesreće oko nje i njene kuće a, pored toga, osećala je i neku neobjašnjivu grižu savesti i strepnju.

31

Sledećeg dana, na Nadino veliko iznenađenje, pozva je gospođa Persa, koja joj je inače stalno nešto prigovarala, da dođe kod nje na kafu. Nada se prvo obradova što je neko poziva na kafu, ali već u sledećem trenutku se uplaši te posete jer je Persa važila za veliku alapaču. Setila se i Brankovih reči koji, jednom prilikom, reče da toj Persi, lukavoj lisici, ne treba ništa verovati. Ipak je nešto vuklo kod Perse, možda radoznalost. U svakom slučaju, rešila je da ode na kafu, pošto su joj deca otišla na ekskurziu a Branko će se sa njive vratiti tek uveče.

Poštujuči običaj da se u kuću prvi put ne ide praznih ruku, Nada je ponela kompot od kajsija i buket cveća iz svoje lepo uređene baštice, kojom se ponosila. Persa je sačeka na ulici, ispred kuće, sedeći na klupi. Pozdravile su se kao da su velike prijateljice, uz poljubac, i pošto se Persa zahvalila na poklonima, ušle su u dnevnu sobu.

Pričale su o svemu i svačemu. U stvari, pričala je, uglavnom, Persa, a Nada je samo klimala glavom, zadovoljna što je za kratko čula sve novosti u selu. Pošto su popile kafu, Persa ponudi da Nadi gleda u šoljicu. Nada odlučno odbi. − Gospođo Perso, izvinite što moram da vam kažem, ali ja u te priče ne verujem, to su za mene obične gluposti, mada, moram da vam priznam, moja je majka bila pravi ekspert za te stvari. Persa se pomalo uvredi, ali da to ne bi pokazala upita, više reda radi, za zdravlje njene majke. − Već duže vreme je teško bolesna, kada ugrabim malo vremena idem u svoje selo na dva − tri dana da budem uz nju. − To je lepo, ali da li se Branko ne ljuti zbog toga? − Ne. A zašto bi se ljutio? – blago pocrvenevši upita

32

Nada. − Nadice, nešto mi tu nije jasno. Ako je tvoja majka bila, kao što kažeš, ekspert za gledanje u šolju, kako nije videla u kakvu se ti kuću udaješ, a još više me zanima kako ste se vas dvoje, uopšte, našli. Ti si lepa i zgodna, a on sav nikakav a, povrh toga, još kao mladić bio je bolešljiv. Ni jedna devojka, ni u selu ni u široj okolini, koliko ja znam, nije ga htela.

Nada oseti Persino lukavstvo, pročita njenu nameru, te joj odgovori, isto tako lukavo, protivpitanjem: − Gospođo Perso, odgovor je prost: tako je htela sudbina!

Ali meni nije jasno zašto ste vi toliko kivni na Branka? − Nadice, ako nisi znala, ja od rođenja živim u vašem komšiluku tako da tvog muža dobro znam još dok je bilo dete. Oduvek je bio nemiran i bezobrazan, veliki egoista, bolesno ljubomoran na svog mlađeg brata. E, zato mi nikako ne ide u glavu da on takav dobije tebe, ovako lepu, pametnu i pristojnu ženu. − Gospođo Perso, svako od nas ima neku prošlost, ali to nije toliko važno, važnija je budućnost. − Ne, draga moja, prošlost je itekako važna, jer ona često određuje budućnost.

Nada o tome sa Persom više nije želela da se raspravlja, te upita šta je bilo sa Brankovim bratom. − Zar ti o tome ništa ne znaš? − Ne. − Zar je moguće da ti o tome niko nije pričao?! − Nije. Ispričajte vi! Što ste, zaboga, toliko tajanstveni? − Pa, kada se to desilo, pričalo se da je Branko odveo mlađeg brata na železničku stanicu, da gledaju vozove, a

33

onda ga je, kada je voz naišao, gurnuo pod točkove zahuktale lokomotive. − Au, svašta! To nije moguće! Gluposti! − Nado, misli ti šta hoćeš, tako je bilo. Svi u selu znaju za taj slučaj. Sada ti je, valjda, jasno za koga si se udala. I još nešto. Ja ti ovo pričam iz najbolje namere jer si mi draga. Pre neki dan sam srela tvoju decu .Tvoj stariji sin, Mića, po hodu i pogledu podseća me na Branka u tim godinama.

Uostalom, to su njegovi geni. Zato te na vreme upozoravam šta može da se desi u tvojoj porodici...

Nada naglo ustade s namerom da krene kući i samouvereno reče: − Gospođo Perso, budite bez brige, tako nešto u mojoj porodici nema šanse da se desi!

Jedino je ona znala da ni Mići Branko nije otac AH, TE ŽENE...

Samo što je Dragan, sav srećan, ispratio svoje već velike unuke, pozva ga telefonom, nekim čudnim, drhtavim, čak uplašenim, glasom, njegov kum Branko. Javio je da dolazi da mu pročita jedan zanimljiv članak iz novina. Dok ga je čekao, Dragan je postajao sve nestrpljiviji, željan da sazna šta je to toliko uznemirilo njegovog kuma, koji je, inače, uvek bio smiren, pribran, i umeo da se snađe u svakoj situaciji.

Branko i Dragan su se znali, reklo bi se, od malih nogu. Zajedno su išli u osnovnu a zatim i u srednju školu.

Druženje i prijateljstvo iz tih dana nastavili su i po završetku školovanja.

Dragan je oženjen i svoju suprugu zove „baba“, pomalo zbog godina, ali i zato što ona to, zaista, jeste. Njoj to

34

nije baš po volji, ali se i ne ljuti mnogo. Imaju dve udate kćerke. Jedna živi u obližnjem selu, i ima dva sina, a druga je u Austriji i ima dve kćeri. Otkad im se rodio prvi unuk, „baba“ se sasvim posvetila unucima. Često odlazi i kod ćerke u Austriju, ostavljajući Dragana sa njegovim vernim, već ostarelim, psom Medom i mačorom Čupkom, koji je retko kod kuće, stalno negde skita, kako Dragan kaže, kao i njegova gazdarica. Inače, on se ne ljuti zbog tih „babinih“ odsustvovanja, odavno se na njih navikao.

Branko živi sa roditeljima, koji su već pri kraju svog životnog puta i izgubili su svaku nadu da će ih njihov sin jedinac, njihov naslednik, obradovati ženidbom i, naravno, unucima. Zbog toga se Branko osećao kao da ih je izneverio.

Iako je već u godinama, često govori da će se oženiti čim mu se ukaže prva prilika. Dragan ga je u tome uvek svesrdno podržavao i hrabrio: − Kume, kako god bilo, ja ću te kad-tad oženiti. Zašto tebi da bude bolje nego meni? Obojica bi se posle toga slatko i dugo smejali.

Kad je Branko bio mlad, uvek je bio u društvu lepih devojaka. Ništa nije ukazivalo na to da će starost dočekati kao neženja. Branko i Dragan se često prisećaju mladosti i tada, kao po pravilu, obojica pominju lepu Jelenu, Brankovu prvu i, valjda, jedinu ljubav, koju je, posle kraćeg zabavljanja, doveo iz obližnjeg grada da žive zajedno. Imao je Branko čime da se pohvali. Njegova izabranica beše retko lepa, zgodna, što bi se reklo zanosna , uz to i vedrog duha i umiljata. Izazivala je divljenje svih u selu. Mnogi su Branku, sa dozom zavisti, čestitali na izboru sa „bravo majstore“ i „svaka čast majstore.“ Branko je likovao od sreće.

Srećna i presrećna bila je i Jelena, koja se prvih nekoliko

35

dana nije odvajala od njega. Delovali su kao stvoreni jedno za drugo. Ipak, njihova sreća nije trajala dugo. Posle nekog vremena, u Jelenu kao da je ušao đavo. Odjednom je počelo sve da joj smeta. Postala je nervozna, stalno se žalila na zdravstvene probleme i skoro svakodnevno je odlazila kod lekara. To je najviše smetalo Brankovoj majci, pa je Jeleni stalno prigovarala. Naročito joj je zamerala što je uporno nagovarala Branka da pređu i žive sami i to što je svaki čas telefonirala svojoj mami. Branko je Jelenu pred svojom majkom uvek branio, ali pošto je napetost u kući svakim danom bivala sve veća, Brankova majka je počela da se raspituje o Jeleni. Od nekog čoveka, koji je Jelenu dobro poznavao, je čula da se ona, pre oko godinu dana, trovala zbog jednog momka i da su je jedva spasili. Kada je to saopštila Branku, bio je šokiran. Ni jednu reč nije progovorio, ali mu je postalo jasno da je to pravi uzrok Jeleninih tegoba. Tada je Brankova majka preuzela inicijativu: − Sine, lepo je kad se neko zaljubi, ali život je nešto sasvim drugo. Pošto je izvesno da je Jelena ozbiljno bolesna, najbolje bi bilo da je se rešiš. Šta će ti žena koja nije ni za šta? Zovi kuma Dragana i vodite je njenim roditeljima, neka oni vode računa o njoj sada, kad već nisu kad je trebalo.

Zar treba mi da ispaštamo, ni krivi ni dužni, zbog njenih gluposti?

Posle rastanka bilo je očigledno da Branku Jelena nedostaje.

On to nije ni krio i samo je o njoj pričao, uvek sve najlepše. Nebrojeno puta se spremao da je pozove, da nastave tamo gde su stali, ali zbog ponosa, ali i drugih razloga, to nikada nije učinio. Kada je, posle tri-četiri meseca kako su se rastali, čuo da je Jelena ponovo sa momkom zbog koga se trovala, došlo mu je da ode gde ga niko ne

36

poznaje, ali i da napusti ovaj svet. Pred očima su mu stalno bile Jelenine kao nebo plave, uplakane oči, njeni molećivi jecaji i poslednji zagrljaj, bez reči, sa mnogo suza i uzdaha...

Brankova majka, zabrinuta za sina, zamolila je Dragana, koji je već bio oženjen, da mu pomogne, da što pre nađe drugu ženu i zaboravi Jelenu. S tim se složila i Draganova supruga, koja je bila pred porođajem. Međutim, pošto su njih dvojica mesecima pričali o ženama, i svakodnevno ko zna gde odlazili, ona postade sumnjičava pa jednog dana upita Dragana: − Dragi moj, da ti slučajno ne tražiš ženu i za sebe?

Dragan ostade bez reči. Od toga dana, njegova žena je otvoreno pokazivala ljubomoru i sumnjičavost. Bio joj je sumnjiv čak i onda kada bi izašao malo na ulicu. Zbog mira u kući prestao je da se viđa sa kumom Brankom, pa je ovaj nastavio sam da traži svoju buduću, raspitujući se o slobodnim devojkama i ženama, uglavnom telefonom, kod svojih, ali i Draganovoh prijatelja. Iako je bilo dosta prilika, onu pravu nikako da nađe. Zadnja mu se ukazala pre nekoliko meseci, kada je jedan stari Draganov priatelj javio da u njegovom selu ima devojka kakvu traži, solidnog izgleda, bez obaveza, spremna da pređe da živi kod njega.

Dragan se zainteresovao, ali odmah poče da ga kopka kako se ta osoba pojavila tako iznenada, a godinama tamo nije bilo ni jedne jedine koja bi odgovarala kumu. − Dragane, ona je prijatna i dosta usamljena osoba... − Dobro, dobro, ali odakle se ona odjednom stvori? − Bila je u zatvoru, zbog svog muža, maltretirao je pa ga se rešila. − Auuu, a koja je garancija da to neće ponovo da uradi? − I ja sam to pitao, a ona mi odgovori:

37

− Ako me moj budući ne bude nervirao, obećavam da će biti sve u redu. Pa ti sad vidi...

Draganovo razmišljanje prekide Meda, lajanjem najavljujući Brankov dolazak. − Zdravo kume! − Dobro mi došao Branko! − Izvini, što si malo duže čekao. − Ma, nema problema, nego, kaži ti meni šta to piše u tim današnjim novinama? − Piše da je jedna nepoznata ženska osoba prekjuče, oko dvadeset časova, na iznenađenje mnogih očevidaca, obučena skočila u Dunav i −nestala. Njeno telo je pronađeno juče, dva kilometra dalje. − Dobro, Branko, ali ne vidim što je to toliko važno za tebe? − Pa, važno je ono što piše dalje... da ta osoba ima preko pedeset godina, smeđu kosu, visoka oko 175 cm...Da li ti to nešto govori? − Kume, valjda ne misliš da je to ona sa kojom si pre neko veče razgovarao telefonom i obećao da ćeš je ponovo zvati, a pošto se ispostavilo da je viša od tebe, nisi zvao? − Tačno kume. Da bih bio siguran da je to ona, pre nego što sam došao kod tebe, proverio sam kod mog druga koji je preporučio. − Kume, ko je, u stvari, bila ta žena? − Drug mi je pričao da je ona u mladosti bila izuzetno lepa devojka. Možda najlepša u čitavom kraju. Odmah posle završetka medicinske škole zaposlila se u gradskoj bolnici. Ubrzo se udala i već sledeće godine rodila sina.

Kada je posle porođajnog odsustva počela da radi, muž je postao toliko ljubomoran da joj je branio da radi u noćnoj

38

smeni. Stalno je govorio: − Znam ja da je tebi važnije nešto drugo ... važnije i od mene, i od našeg sina...

Posle izvesnog vremena ispostavilo se se da je muž opravdano bio ljubomoran i sumljičav, jer se Nataša, tako se zvala, jednog dana nije vratila kući iz noćne smene. Tek posle nekoliko dana njen muž je saznao da je otišla sa šoferom hitne pomoći, kome je žena nastradala u saobraćajnoj nesreći, pa je ostao sam sa dva dečaka, blizanca. Ubrzo je i drugi Natašin muž postao ljubomoran, pa je zbog mira u kući, i da dokaže svoju veliku ljubav, Nataša nevoljno pristala da napusti posao i posveti se kući i odgajanju dece.

Tada još nije bila svesna da je napravila životnu grešku.

Kakva je to greška bila, uverila se tek kada je njen voljeni muž, posle trideset godina zajedničkog života, iznenada umro. Pošto nisu bili venčani, njegovi sinovi su se, odmah posle sahrane, okomili na Natašu i isterali je iz kuće.

Nemajući kud, sva slomljena, rešila je da pokuca na vrata koja su za nju, pokazalo se, bila zauvek zatvorena.

Otvorio ih je njen sin, već odrastao, oženjen, otac dvoje dece. Iako se godinama nisu videli, odmah su se prepoznali.

Nataši je zaigralo srce, pa mu se, plačući, bacila u zagrljaj.

Međutim, sin je grubo odgurnu od sebe. U trenu je shvatio zbog čega je, posle toliko godina, došla. Rukom joj pokaza na kućicu u dvorištu i reče da tamo može da prenoći a odmah ujutru da ide tamo gde je dotad bila. − Sve je to gledao moj drug iz svoje kuće preko puta. Ne dugo zatim, otišao je da vidi Natašu, u stvari svoju bivšu komšinicu, koju su privremeno prigrlili dalji rođaci u varoši. Tada je uzeo i broj njenog mobilnog telefona. Kada je saznao da

39

tražim ženu, javio mi je da je pozovem i popričam sa njom.

Javila se tek na treći poziv, delovala je bezvojno, izgubljeno, u stvari uplašeno. Kada sam joj rekao da tražim slobodnu ženu, ona se toliko obradovala, da je od sreće, dok smo razgovarali, zaplakala. Molila me i preklinjala da dođem po nju, obećavajuci da će mi biti zahvalna do kraja života, i da će, svojom ljubavlju, višestruko da mi se oduži. Ukratko, obećao sam joj da ću je ponovo nazvati. − Dragane, šta misliš, da li je trebalo da joj pomognem? − Branko, što se toliko opterećuješ? Pa ona je za tebe bila sasvim nepoznata žena!

Zaneti pričom, Branko i Dragan nisu primetili da je u sobu ušla „baba.“ − Kako vam ne dosadi da pričate iste priče, i kojekakve gluposti o ženama? Kada ćete već jednom ostariti pa da više ne mislite na žene? Dragan pognu glavu i zaćuta, a Branko se, gledajući u „babu“, smeškao. Nije imao hrabrosti da kaže kumu da se po selu govorka kako njegova „baba“ ide često u Austriju, jer tamo ima neku simpatiju!

Ah, te žene!

PROFESOROVO ISKUSTVO Otkad se profesorova kćerka Zlata, posle razvoda sa mužem, vratila u roditeljsku kuću sa dva već poodrasla dečkića, svakim danom je bila sve zabrinutija za zdravlje svoga oca jer je on neumereno pio i pušio, i pored toga što ga je doktor, inače njegov prijatelj, više puta upozoravao da, ako tako nastavi, neće doživeti penziju. Profesor kao da se zbog toga nije uzbuđivao, nego je samouvereno i nekako ponosno govorio da njemu piće i cigarete uopšte ne

40

smetaju, već mu, naprotiv, pomažu da ne oboli od nekih zaraznih bolesti. Takve profesorove priče su Zlatu nervirale, pa ga je toga dana ljutito prekinula: − Tata, nemoj, molim te, više da mi pričaš gluposti u koje ni ti ne veruješ. To možeš da pričaš smo onoj tvojoj medicinskoj sestri, nikome više. − Zlato, nije mi jasno zašto ti toliko smeta moja prijateljica kada je ona tako ljupka i prijatna osoba. − Tata, verujem da je ona takva, ali nije za tebe. − Nećeš, valjda, da mi ti određuješ i sa kime ću da se družim?! − Tako nešto mi ne pada na pamet, ali moram da ti kažem da se urazumiš. Izgleda kao da te poptuno omađijala. Šta će ti žena sa dva propala braka i dvoje male dece?

I iz aviona se vidi da je ona s tobom iz koristoljublja. Bolje bi bilo da sediš kod kuće i da se malo družiš sa unucima, možeš i šah da igraš... − A sa kime da ga igram? − Kao i dosad, dok nisi počeo da se družiš sa dotičnom, sam sa sobom. − Tako znači, ti bi htela da nikuda ne izlazim, da se ni sa kime ne družim. Zar da budem vuk samotnjak koji... − Tata, izvini što te prekidam, a da li si se ti nekada zapitao kako je meni?

Profesor više nije hteo da se raspravlja, pa ljutito izađe iz sobe i ubrzo otišao kod prijateljice, koja je slavila rođendan.

Kući se vratio posle ponoći, dobro „zagrejan“. Kad je Zlata ujutro videla oca kako izlazi iz spavaće sobe, priđe mu ljutito: − Zar baš uvek moraš da se napiješ kad izlaziš sa tom tvojom? Pogledaj na šta ličiš! Sav si požuteo! Tata, jel ti

41

dobro? Moraš hitno kod doktora! − Ne! Ne dolazi u obzir. Danas je zadnji dan školske godine. Treba još neke ocene da zaključim.

Dok je profesor, nekako usporeno, pričao, Zlata je pozvala hitnu pomoć. Profesora ubrzo uhvati neka slabost, pa skoro nije mogao ni da govori. Ipak, krajnjim naporom, više šapatom, uspeo je da kaže Zlati da pozove direktora gimnazije i kaže mu da popravi slabe ocene četvorici učenika iz njegovog razreda, koje je nameravao da pita toga dana, uveren da su naučili gradivo za prolaznu ocenu.

Nedugo zatim profesor se našao u bolnici, na operacionom stolu. Posle operacije odvezli su ga u sobu gde su bili najteži bolesnici i smestili u krevet do prozora. Kada se ujutro probudio, u prvom trenutku se, i pored jakih bolova u stomaku, profesor pokušao setiti gde je. Bio je još pod uticajem anestetika, te je poluotvorenih očiju, nekako plašljivo, osmatrao okolinu. U jednom momentu došlo mu je da vikne: „pa ja sam živ“, ali je odustao, jer ga je zbunjivalo to što svi bolesnici u njegovoj sobi ćute, što su svi, sem jednog, njemu okrenuti leđima. Da im dao do znanja da je među njima, malo se nakašlja. Odmah zatim i onaj što je ležao na stomaku okrenuo mu leđa, a ostali su se pravili kao da ga nisu čuli. Profesor osta zapanjen i uznemiren.

Nije mu bilo jasno zbog čega se ljudi oko njega ponašaju kao da ga se plaše ili ... A onda mu sinu: da nije neko umro u tom, sada njegovom krevetu? Obli ga hladan znoj a onda obuze i neki čudan osećaj straha, pa poče da drhti. Da bi mu bilo lakše, zatvorio je oči. Istog momenta mu se učini da je ugledao nekog mrtvaca na svom krevetu. Prestravljen otvori oči i pomisli na svoju ljubav, medicinsku sestru sa kojom se sinoć posvađao, jer joj se nije dopao zlatni lančić

42

koji joj je kupio za rođendan, pa nije htela da ga stavi oko vrata. Razišli su se bez pozdrava. − Eh, kada bi ona sada došla da bude stalno uz mene – pomisli – to bi bilo sjajno. Ona bi me pazila, mazila i negovala.

Kada bi je videli oni koji mi sada okreću leđa, pukli bi od zavisti. Svaki čas bi se okretali da je vide. U stvari, oni bi stalno gledali u nas. Kada bih izašao iz bolnice, kupio bih joj zlatni lančić, ali sada po njenom izboru...

Dok je profesor maštao o svojoj ljubavi, u sobu uđe, sva nasmejana, lepa i zgodna medicinska sestra sa zlatnim lančićem oko vrata i sa po tri prstena na rukama. Kada je profesor ugleda, u prvi mah pomisli da dolazi njegova ljubav.

Međutim, kada je čuo njen glas i kako ih lepo pozdravlja sa „dobro jutro momci“, razočaran shvati je da to neka druga medicinska sestra. Zato joj jedini nije otpozdravio. Sestra, onako nasmejana, prijatnim glasom upita da li nekom nešto treba, osim naravno injekcija, infuzija i lekova.

Profesor se javi: − Meni treba ono, znate već... − Šta, lopata ili guska? – nekako osorno upita medicinska sestra. − I jedno i drugo! − Malo se strpite, sad ću doneti!

Samo što je medicinska sestra izašla, svi bolesnici se ljutito okrenuše prema profesoru a onaj najbliži, besan kao ris, upita: − Kako si, bre, mogao tako finoj dami to da uradiš?1 I ostali ga, raznim komentarima, podržaše. Profesor osta zbunjen, ništa mu nije bilo jasno. Sa nestrpljenjem je čekao da se završi smena, da vidi šta će biti kada dođe druga sestra.

Kada se ona pojavila, elegantno popunjena, nastade

43

opšta vika: − Sestro, donesi lopatu, požuri, hitno je i meni, i meni, sestro, meni je hitnije.! Sestro!!!! Sestro!!!

Kada ih je sve uslužila, sestra priđe profesoru: − A vi gospodine? − Kod mene je sve u redu, ali mislim da bi bolesnici fiziološke potrebe morali ravnomerno da rasporede po smenama medicinskih sestara. − Gospodine profesore, i ja tako mislim, a ne da neko stalno mora da radi, a neko da se smejulji i nakinđuren šetka od sobe do sobe.

Sve to sa medicinskim sestrama se ponovilo sledećeg, ali narednih dana, iako su neki bolesnici otišli kući, a na njihovo mesto došli novi. Onog dana kada se profesor spremao da ide kući, prišla mu je ona, već u godinama, elegantno popunjena, ali na svoj način simpatična medicinska sestra: − Gospodine profesore, drago mi je što ste se tako brzo oporavili. Moram da vam priznam da ste na mene ostavili snažan utisak. Na neki način ćete mi nedostajati, ali nemojte, molim vas, da to pogrešno protumačite, jer ja nikada nisam jurila za muškarcima kao neke, znam da će me onaj pravi kad-tad naći.

Sutradan, predveče, samo što se profesor probudio u svojoj spavaćoj sobi, kćerka dođe da mu kaže da ga u dnevnoj sobi čekaju njegovi učenici. Profesor se silno obradova. − Profesore, došli smo da vas vidimo i da vam zahvalimo što ste nam popravili ocene. Znajte da nisu poklonjene, mi smo za taj dan naučili gradivo. − Momci, drago mi je što ste došli da me vidite, posebno što ste se potrudili da naučite gradivo iz mog predmeta. − Profesore, dok ste bili u bolnici bili smo zabrinuti za

44

vaše zdravlje. Pa, kažite nam kako je tamo bilo, – upita jedan od njih. − I ovako i onako, kako se uzme, u svakom slučaju, dok sam bio u bolnici, mnogo sam naučio. − A šta ste mogli tamo da naučite? − upita onaj isti učenik. − Kazao bih vam, ali neka to, barem za neko vreme, ostane moja mala tajna. − Profesore, zašto ste tako tajanstveni? Da nije možda... – pokuša da upita onaj isti. − Momci, nećemo više o tome. Ostaje mi da vam se zahvalim što toliko brinete o meni, jer uskoro treba da dođu da mi daju injekciju. − Profesore, držite se, mi smo uz vas, – povikaše u glas.

U tom trenutku zazvoni telefon. Javila se profesorova kćerka. Brzo je završila razgovor. − Tata, zvala je ona tvoja. Kaže da je čula da si se vratio iz bolnice pa ti je poručila da joj se javiš telefonom.

Zagledan u prozor, profesor samo promrmlja „dobro, dobro“, a zatim mu misli odlutaše ko zna kud.

PRAVDA Toga dana, a bila je nedelja, tačno u osam sati, kao što sam se sa Dušanom prethodnog dana dogovorio, došao sam kolima pred njegovu kuću. Pošto me nije sačekao, kao što to obično čini, pomislio sam da još nije spremio sve alatke koje će nam biti potrebne za rad u vikendici. Zato sam ugasio motor i, uz lepe pesme sa radija, strpljivo ga čekao.

Posle nekog vremena, umesto Dušana, na ulici se pojavila njegova žena Marica, već više godina teško bolesna. Oslanjajući se na štaku, nekako se dovukla do mojih kola. Ja

45

otvorih prozor. − Mirko, zar ti mene ne poznaješ? − Marice, izvini, pravo da ti kažem, malo sam zbunjen, mislio sam da ti više ne stanuješ ovde, nego na onom najlepšem i najmirnijem mestu na kraju našeg grada, – dozvolih sebi neumesnu šalu, jer smo se vrlo dobro poznavali. − Opa, tako znači! Sigurna sam da ti je takve gluposti napričao onaj moj bednik, koji bi to jedva dočekao, ali grdno se prevario. Kaži mu, kada dođe, da ako već toliko želi da odem tamo odakle povratka nema, otići ću, čak sa osmehom na licu, ali samo posle njega, jer će tek onda sve doći na svoje mesto. − Marice, što si toliko nezahvalna i zlobna prema svom Dušanu kada dobro znaš da te on, i posle toliko godina u braku, voli i poštuje. Uvek se trudi da ti ugodi, sve čini da budeš zadovoljna. Kaži iskreno, jesam li u pravu? − Jesi, priznajem da je Dušan za mnoge stvari bez premca, i hvala mu za sve što čini za mene. Znam i da njega nema, ja bih prepuštena sama sebi. Na decu ne bih mogla da se oslonim, oni sada nemaju vremena za mene, ali dosta mi je njegovog svakodnevnog lutanja. Valjda sam, barem ovako bolesna, zaslužila da bude malo više uz mene. − Marice, mora neko i pare da zarađuje. − U pravu si, ali Dušan, pored toga što juri za parama, juri i za lakim ženama i koristi svaku priliku da me sramoti.

– Grešiš, Marice, nije Dušan takav. − Ma daj, ne vredi da ga braniš. Ja ga poznajem u dušu.

On je, kada bolje razmislim, uvek takav bio, a ja naivna, verovala sam da će ga to jednog dana proći. Umesto toga, on sada jedva čeka da me se reši, pa da dovodi te njegove ženske, da uživaju u mojoj kući. Mirko, sve što vidiš ja sam

46

donela u miraz ili ovim rukama stvorila. Zar sada da pustim da dođe neka ženturača i u tome uživa? Ne, nema šanse! − U tom trenutku nam se pridružio i Dušan sa svežnjem koprive koju Marica koristi za salatu i čaj. Pošto je nešto od naše priče načuo, staloženim glasom upita Maricu: − Kaži, draga moja, šta bi bilo da sam ja, ne daj Bože, bio bolestan kao ti sada, a ti zdrava. Kako bi ti negovala mene? − Sigurno te ne bih varala na svakom koraku i ostavljala na cedilu kao ti mene. A ni onu sa kojom si se vucarao pre našeg venčanja, da joj ne spominjem ime, nisam zaboravila. − Znam, draga moja, da žarko želiš da se kolo sreće okrene, ali zar ne misliš da si malo preterala sa tim pričama?! − Ne-ne-ne i ne, znam da sam u pravu! Ja to osećam, ovde! – i pokaza prstom na srce.

Da bih prekinuo ovu mučnu raspravu, pozvah Dušana u kola, da najzad krenemo. − Mirko, nadam se da si sve shvatio. Nema tu mnogo šta da se priča. Tražiti pravdu i razumevanje u svetu velikih nepravdi, pa još sa bolesnom osobom, ne znam da li ima smisla!

Kada smo bili blizu vikendice, Dušanu zazvoni telefon.

Obojica smo pomislili da zove Marica, verovatno da ponovo zanoveta. Dušan dugo nije hteo da se javi, a kada se, konačno, javio, prepozna glas svog advokata: − Gospodine Dušane, čestitam vama i vašoj supruzi što ste od juče postali bogati ljudi. − Dušan osta bez reči, ne verujući onome što je čuo, ali se brzo pribra i upita:

47

− Gospodine, da li sam vas dobro čuo? Zar je to moguće? − Dobro ste me čuli. Konačno je došlo rešenje za koje ste, verujem, sumnjali da će ikada stići. Vraćeno vam je oko stotinu hektara zemlje i nekoliko zgrada koje je nekadašnja država konfiskovala od dede vaše supruge. Eto, i na vašem primeru se pokazalo da je pravda, iako spora, ipak dostižna.

Dušan, zagonetno i sa nekim čudnim, pomalo zluradim, osmehom doda: – Kako za koga, kako za koga! − i poče da trlja ruke. *** Kada sam sledećeg jutra izašao na ulicu, javi mi se komšije: − Jesi li čuo šta ima novo? − Šta? − Dušana, onog što ti pomaže kod uređivanja vikendice, su juče uveče udarila neka kola i hitno je prevezen u bolnicu. Kažu da je išao biciklom bez svetla da ženi kupi lekove. − Ma, nije moguće, − progunđah i brzo uđoh unutra da odmah pozovem bolnicu.

Kada sam dobio vezu, saznao sam da je Dušan odmah operisan i da nije u životnoj opasnosti, ali da će posledice, najverovatnije, biti teške i da će, možda, čak trajno ostati vezan za invalidska kolica. U tom trenutku setih Dušanovog jučerašnjeg zagonetno zluradog pogleda.

PARE NISU SVE Samo što je Dragan tog hladnog zimskog dana otključao vrata stana, njegova nova ljubav, Sanja, prosto ulete u toplu dnevnu sobu u mokroj zimskoj jakni i čizmicama sa

48

visokim štiklama. Sela je u udobnu kožnu fotelju i stavila noge na stočić ispred televizora. Drhteći od zime, obrati se Draganu: − Izvini što se nisam izula, prvo moram malo da se ugrejem, jer sam se sva ukočila od zime. − Nema problema. I prošli put sam ti rekao da se osećaš i ponašaš kao da si u svojoj kući. Nego, kaži ti meni, da li si za čašicu gorkog lista, to će te i iznutra zagrejati. − Naravno. Svaka ti čast! Pogodio si šta će u ovom momentu najviše da mi prija. − Sanja, šta još želiš uz gorki list osim kafe, koju ću odmah da pristavim. − A šta nudiš? − Ovo ti je odlično pitanje, a odgovor prost. Kao i prošli put, nudim sve najlepše. I da znaš, ja sve želje ispunjavam. − Pa to je sjajno! Znam ja da se družim sa pravim dasom. − Hvala što imaš tako lepo mišljenje o meni. Uz gorki list mogu da ti ponudim vodu iz česme, kiselu vodu, kokakolu i negaziranu vodu u plastičnim flašama od dva deci... − Ja bih koka-kolu. − Dobro, a da li želiš da ti je sipam u čistu, ili ne baš mnogo čistu času? − Dragane, objasni šta si hteo da kažeš? − Ništa naročito, samo da te obavestim da od svih časa koje imam u stanu samo jedna je čista. −To nije nikakav problem. Ja ću da pijem iz flaše, a ti pij iz te jedine čiste čaše. − Hvala ti ljubavi, mada bi trebalo da bude obrnuto, ti si moj gost.

Dok su pijuckali kafu sa ratlukom, Dragan je upita da

49

li želi da i čokoladne napolitanke ili „medeno srce,“ koje je kupio specijalno za nju. − Ti, očigledno, znaš šta ja najviše volim. Sve što mi nudiš je moja velika slabost, koje ne mogu nikako da se oslobodim, iako imam povišen pritisak i masnoću u krvi.

Znam da bi trebalo da vodim više računa o tome što jedem, ali to je jače od mene. − Au, to nije dobro − prokomentarisa Dragan. − Znam, ali ne brini, ja se za sada odlično osećam, što se može i primetiti. A pošto si se zabrinuo za moje zdravlje, moram ti reći da svega toga ne bi bilo da se nisam brzopleto upetljala u dva baksuzna kredita i sada muku mučim da ih otplaćujem. Pre neki dan sam platila neke zaostale račune pa mi nije ostala ni žuta banka, a sutra moja unuka slavi rođendan. Bio bi red da joj kupim poklon. Pa šta da radim? Kako da stvorim proklete pare? Stvarno izvini što te zamaram, ali moram nekom da se izjadam.

Nemoj da pomisliš da od tebe nešto tražim! Dovoljno je da razumeš u kakvim sam problemima. Uostalom, pare nisu sve u životu. I još nešto moram da ti kažem. Ja sam poštena žena pa bih te zamolila da ovo među nama ostane tajna, jer ako se pročuje da se viđam sa tobom, ili sa bilo kojim drugim muškarcem, ne bih smela deci, unucima i mnogobrojnim rođacima da izađem na oči. Nemoj da se zaljubiš u mene da ne bi, ako se naša veza prekine, patio. − Znaš šta Sanja, hajde da se mi lepo istuširamo pa da pričamo o nečem lepšem. − E, moj Dragane, lako je tebi tako da pričaš kada nemaš probleme kao ja. − Ja te potpuno razumem i pokušaću da ti pomognem.

Samo što je Dragan to izgovorio, na Sanjinom licu se

50

pojavio osmeh. Dragan je nežno zagrli. Kada su posle nekog vremena izlazili iz stana, Sanja je, srećna, uhvatila Dragana pod ruku. − Baš mi je bilo lepo. Bio si sjajan. To je ponovila i kada su ušli u kola.

Dragan je rastao kao kvasac i, sav srećan, očekivao još koju pohvalu. Umesto toga, Sanja je opet počela da priča o onome što je najviše muči: o kreditima, neplaćenim računima a, najviše, o rođendanu svoje unuke i biciklu koji su joj, pre nekoliko dana, ukrali. Koncentrisan na vožnju, Dragan je, uglavnom, ćutao i povremeno klimao glavom. On je, zapravo, bio u nekom čudnovato lepom raspoloženju diveći se sebi što je uspeo da očara tako lepu ženu potpuno zaboravivši svoje obećanje da će pokušati da joj pomogne.

Kada su stigli u grad, Sanja zamoli Dragana da je ostavi u jednoj sporednoj ulici, sa malo prolaznika. − Kada ćemo se ponovo videti? – upita je na rastanku.

Umesto odgovora, izlazeći iz auta, Sanja ljutito zalupi vratima automobila.

Tog, ali i nerednih dana, Dragan je uporno pokušavao da je pozove telefonom, ali je njen broj bio nedostupan.

Pošto mu je Sanja bila stalno u mislima, dao se u potragu.

Pretpostavljajući da ona stanuje negde tamo, gde ju je ostavio kada su se zadnji put videli, danima se raspitivao za nju u tom delu grada, ali nije našao nikog ko bi bilo šta znao o njoj. Ipak, vreme je učinilo svoje. Kako su dani prolazili, sve je manje razmišljao o Sanji, mada se povremeno pitao zašto je, bez objašnjenja, prekinula njihovu, činilo se, stabilnu vezu.

Pravi odgovor je Dragan čekao skoro dve godine. Uoči osmog marta, Dana žena, dok se mučio da u samom centru

51

grada parkira auto, ispred njega stade nov sportski mercedes metalik boje. Iz njega je, uzdignute glave, sa osmehom na licu i pogledom upućenim negde u daljinu, izašla elegantna dama duge plave kose. Njeno lice je došlo do izražaja i zahvaljujući minđušama neobičnog oblika i upadljivom zlatnom lančiću oko vrata. Zagledavši se bolje, Dragan shvati da je to, zapravo, Sanja. Zbunjen, ne verujući svojim očima, dok je izašao iz kola, mogao je samo leđa da joj vidi. U prvom trenutku htede da potrči za njom, međutim, dok je neodlučan i kao omađijan, gledao za njom, ona se izgubi u masi prolaznika.

Osetivši se prevarenim, seti se njenih reči, kada su se videli zadnji put, da je ona poštena žena i da pare nisu sve u životu!

JOŠ SAMO OVO DA TI KAŽEM − Zdravo Ljudmila, doneo sam ti cveće iz naše baštice i mnogo pozdrava od svih ukućana. Osećaš kako lepo miriše?

Mi smo svi dobro, ne moraš da brineš. Verujem da si se pitala što me nema tako dugo. Nemam nameru da ti se pravdam, ali, veruj mi, i da imam pet pari ruku ne bih stigao da dovršim sve što sam započeo. Osim toga, stalno me prate neki maleri. Evo, recimo i danas kada sam krenuo kod tebe, naravno svečano obučen, ispred groblja me je sačekala crna mačka. Kada sam prišao blizu, prešla mi je put kao da je htela da mi napakosti a, možda, i da baci neke čini. Ti znaš da ja nisam plašljiv, niti mnogo sujeveran, ali u tom trenutku osetio sam neku jezu.

Kada sam došao na groblje, sreo sam Marinu. O njoj sam ti već pričao, ali da te podsetim, to je ona što je za Božić i doček Nove godine bacala po pet petardi na grob svoga pokojnog muža jer je, kako reče, on obožavao da baca petarde tokom ovih praznika. Iako mi je delovala tužno, nisam mogao da je

52

ne pitam za ono što sam čuo od drugara − da zadnje tri godine nije pričala sa pokojnim mužem, pa su odvojeno i kuvali. Sa kiselim osmehom mi je odgovorila: − Ja sam svog muža, i pored svega toga, volela i to mnogo više nego neke folirantkinje koje se zaklinju u ljubav i vernost, a jedva čekaju da svog „dragog“ pošalju Bogu na istinu, pa počinju da traže novog partnera pre nego što se pokojnik ohladi... − Ljudmila, da se ti ne ljutiš na mene što sam jutros popio koje pivce za živce? Veruj mi, to je bolje nego da pijem one gadne lekove.

Samo još ovo da ti kažem, mada je tebi, tamo gore, verovatno sve poznato. Pre pet-šest dana, u našoj ulici, iznenada su, istog dana, umrle dve babe. Ove što su ostale, a ima ih koliko hoćeš, sve se su uplašile, uhvatila ih panika, pa ni jednu da vidiš na ulici. Kao da su se posakrivale da ih smrt ne nađe. Čuo sam, čak, da su neki počeli da se klade koja će biti sledeća. Do pre neki dan sve su ponavljale istu priču: eh, da hoće Bog da me uzme, da se više ne mučim na ovom svetu. U stvari, takvi su ljudi a, naravno i babe, jedno pričaju, drugo rade, a treće misle. A...umalo da zaboravim da te pitam. Priča se da su mnogi od vas na onom svetu pristupili udruženju zaboravljenih i ostavljenih, i da su iz nepoznatih razlog započeli miran i dugotrajan protest, ne obazirući se ni na koga. Ljudmila, nisi valjda i ti među njima? Iako samo ćutiš, znam da me dobro čuješ i zato moram da ti kažem da sam pomalo ljut na tebe. Čini mi se da si se dosta izmenila. Pitam se ko to toliko moćan utiče na tebe, ali neka ti bude. I pored svega ja ću i dalje dolaziti da te obiđem kada god ugrabim malo vremena i pričaću ti o svemu novom na ovom svetu.

53

Samo još ovo da ti kažem... ako kojim slučajem budeš čula da neko nešto ružno priča o meni, pa i da ti nisam veran, znaj da to nije istina. Takve priče šire oni koji uživaju da kojekakvim spletkama napakoste nekome. Ti znaš da sam ti ja uvek bio veran. Ne možeš ni da zamisliš koliko su se ljudi izmenili otkad si otišla na onaj svet. Svi su postali nekako zlobni, zavidni. Najviše me nervira što ne mogu više nikom da verujem, svi lažu, bez obzira da li imaju neku korist od toga ili ne. A kada ih uhvate u laži, nije ih ni malo sramota, uvek nađu neko opravdanje. Ljudmila, sada stvarno moram da idem,ali uskoro ću ti doći ponovo...

Za to vreme na parkingu ispred groblja, sedeći u kolima, čekala ga je njegova prijateljica sa kojom je već neko vreme, na obostrano zadovoljstvo, bio u ozbiljnoj vezi.

PUTEVI ISTINE Janko, Branko i ja smo već godinama najbolji drugovi i prijatelji. Skoro da ne može da prođe ni jedan dan a da se, sva trojica, ne vidimo ili bar ne čujemo telefonom. Kada se sretnemo, uz poneko piće, uglavnom pričamo o sportu, politici a najviše o pecanju, koje sva trojica obožavamo.

Ipak, u zadnje vreme Branko, kao da je zaljubljen do ušiju, koristi svaku priliku da nam priča o svojoj prijateljici sa kojom je već neko vreme u ozbiljnoj vezi, u stvari otkako se prošle godine, kako to on voli da kaže, srećno razveo. Za razliku od Branka, mi smo i dalje u braku, naravno nesrećnom i bez ikakve ideje kako da to popravimo. Mi Branka „podržavamo“ u njegovoj sreći i radujemo se što je, konačno, uspeo da nađe, kako on kaže, ženu svog života. Podržavamo ga tako što izbegavamo da mu kažemo, a to je i Branku dobro poznato, da je velika zaljubljenost u neku

54

osobu obično početak razočaranja u tu ljubav.

Kada nas Branko upoznao sa svojom Sonjom, obojica smo joj bili „mnogo simpatični i zanimljivi.“ Međutim, kasnije je to svoje mišljenje o nama, počela da menja. Počeli smo da joj, kako reče, budemo „dosadni“ jer „stalno jedno i te isto pričamo“.

Juče, kada smo se kod Branka dogovarali u vezi sa njegovim 60-tim rođendanom, Sonja je meni i Janku direktno u oči rekla da smo najobičniji alkoholičari, koji samo smišljaju prilike da se napiju. Zbog Branka smo joj to prećutno oprostili, mada nam nije bilo svejedno.

Sutradan, kada nas je Sonja ugledala kako ulazimo u dvorište, verovatno misleći da smo već „zagrejani“, doviknu Branku: − Došle su ti one tvoje pijandure!

Zgranuti ovakvim njenim ponašanjem, osećali smo se krajnje neprijatno. Zastali smo, spremni da istog momenta odemo.

Videvši sve to, Branko je odmah dotrčao do nas, zagrlio obojicu i uveo unutra. Sonja mu, ponovo, ljutito prigovori: − Branko, koliko me služi pamćenje, ti i ja smo se sinoć nešto dogovorili! − Sonja, nemoj da stvaraš probleme kada ih nema! − Ako je tako, biraj! Oni ili ja! − Sonja šta ti bi odjednom? − Za još pitaš!? – odgovori mu pitanjem, pokupi neke svoje stvari i bez pozdrava, besna kao ris, izađe napolje... − Opet ode majci − prokomentarisa njen odlazak Branko − ali vratiće se brzo, kao uvek. Dok okom trepneš.

Posle njenog odlaska nazdravismo slavljeniku odličnom domaćom kajsijevačom, koju smo mu doneli za rođendan,

55

poželevši mu da još poživi mnogo godina.

Branko to kao da nije ni slušao: − Hajde da se kladimo da će Sonja najkasnije za jedan sat da se vrati!

Posle kratkog vremena počeli su da dolaze i drugi gosti. Kada god bi se otvorila vrata od dnevne sobe u kojoj smo bili, Branko bi, sav srećan, ustajao nadajući se da to dolazi njegova Sonja. Međutim, ona se nije pojavljivala.

Pomalo razočaran zbog toga, Branko je svaki čas nazdravljao i ispijao piće sa svojim gostima.

U veseloj i zabavnoj atmosferi odmah posle večere, koju smo, pošto Sonje nije bilo, servirali Janko i ja, zbog sutrašnjih obaveza društvo je počelo da se razilazi. Pred ponoć ostali smo samo nas trojica nerazdvojnih drugara da nastavimo sa slavljem.

Posle dosta popijenih flaša raznog pića, kada je ponoć odavno prošla a zora samo što nije svanula, u zadimljenoj sobi, uz preglasnu muziku, Janko i ja smo sa nevericom i zaprepašćenjem posmatrali kako Branko ispija zadnje gutljaje rakije iz jedine flaše koja još nije bila prazna. Pio je toliko halapljivo kao da danima pre toga ništa od pića nije okusio. Brzo je popio sve do zadnje kapi.

Mene i Janka je to veoma rastužilo i razljutilo. Pitali smo se da li ono malo rakije nije mogao drugarski da podeli sa nama pa da se kao ljudi raziđemo. Oboje smo uvređeni ustali sa namerom da krenemo kući. Branko je pokušavao da nas zaustavi, nešto je vikao, širio ruke, ali ga nismo razumeli sve dok nije ugasio radio. − Šta je sa vama odjednom? – upita preplićući jezikom. − Idemo kući! Nisi nas, valjda, pozvao da gledamo kako ti ispijaš piće a za tvoje prijatelje baš te briga. Bolje

56

da nismo ni dolazili. − Ma nemojte odmah da se ljutite i ponašate kao mala deca! Evo, odmah ću iz dvorišta, tamo gde smo juče predveče sedeli, da donesem neko piće, siguran sam da je bar malo ostalo.

Videvši da se Branko pomalo muči da pogodi vrata, krenuh da mu pomognem. − Ne i ne! Mirko, valjda ja bolje poznajem moja vrata od tebe.

Pošto je nekako uspeo da izađe napolje, izgleda da je bio u pravu.

Dok smo čekali da se Branko vrati sa obećanim pićem, Janko i ja smo u tišini neprekidno gledali u onu zadnje ispijenu praznu flašu.

Branko je te večeri stalno naglašavao da mu je tu flašu visokokvalitetne rakije poklonila njegova draga. Flaša je bila neobičnog oblika ukrašena lepom etiketom i nas dvojica smo je, pre nego što smo je svečano otvorili, pažljivo razgledali. Ovako prazna prvo mi je delovala kao da joj žao što nas je izneverila a onda, u sledećem trenutku, učini mi se da nam se podsmeva.

Došlo mi je da je zgrabim i bacim da se razbije u paramparčad.

Janko me je u zadnjem trenutku u tome sprečio. − Mirko, šta se toliko zbuđuješ u zbog ove flaše? Zar ne primećuješ kako ona jadno izgleda? − Kako jadno? Pa, valjda, znaš da ju je Branko dobio od svoje prijateljice? − Kako ne bih znao kada mi je sa time već uši probio?!

Mirko, budimo realni. Zar je normalno da ti voljena osoba pokloni za rođendan ovako malu flašu od samo pola litra rakije? Ako je to dakaz njene ljubavi, onda to i nije baš neka

57

ljubav. Da mu je, recimo, poklonila flašu od jednog litra, mi sada ne bismo imali, uopšte, nikakvih problema − Janko apsolutno si u pravu. Ja mislim da bi svaka normalna žena, koja voli svog muža, trebala da mu za rođendan kupi bar tri litra rakije, a ako se radi o ljubavi do groba, onda čitavo bure. Da se taj jadnik pred svojim drugovima ne bruka kao Branko sada. − Posle kraćeg vremena, Branko je nekako uspeo da uđe u unutra. − Ne, ne vredi, nema ništa od pića. Idem da telefoniram mojoj dragoj, možda ona ima neko rešenje. − Branko nemoj da je zoveš u ovo doba noći, nema smisla, mislim da je kranje vreme da i mi krenemo kući. − Ne nedolazi u obzir! Obećao sam da ću nabaviti još pića i nabaviću ga!

To reče i poče oneprekidno da zove svoju dragu. Posle nekoliko poziva, konačno, se javila. − Šta je pijanduro?! Zar se u ovo doba zove? − Izvini draga ali... − Zar je moguće da vas trojica još ločete?! − Draga, da li je još u životu ono crno vino što sam ja tebi, uz onu skupocenu crvenu haljinu, poklonio za rođendan? − Čoveče, jesi li ti normalan?! Zar posle toliko rakije da počnete da ločete vino? − Draga moja, u vinu je istina! – preplićuči jezikom, naš drugar pokuša da bude duhovit. − Konačno da i ti kažeš nešto pametno! A ono vino koje ti pominješ, poklonila sam, pre nedelju dana, za rođendan svom bivšem mužu. Noćas smo ga popili i da znaš stvarno smo u vinu otkrili istinu – da ne možemo jedno bez drugog.

58

− Štaaa?! − Zbogom bivši!

Kada sam, malo kasnije, shvatio o čemu se radi, više, uopšte, nisam bio ljut zbog one flaše.

DOPUNSKI ČASOVI I pre nego sto je Milan završio osnovnu školu znao je da će dalje školovanje nastaviti u gimnaziji, jer su to očekivali, a i zahtevali, njegovi roditelji. Tako bi krenuo njihovim stopama i nastavio porodičnu tradiciju da jednog dana, kao i oni, postane cenjeni intelektualac. Kao vukovac i đak generacije, a možda i više generacija unazad, prijemni ispit je položio kao od šale. Inteligencijom i ponašanjem vrlo brzo se uklopio u novu sredinu. Svi profesori su mu se dopali osim profesora matematike Marka, koji je na prvom času, samo što se predstavio, rekao da jedino Bog zna matematiku za peticu, on, kao profesor, najviše za četvorku, a učenik koji želi kod njega da dobije dvojku, mora dobro da zagreje stolicu. O trojci učenici mogu samo da sanjaju.

Kada je došao kući, Milan se požalio ocu, vrsnom poznavaocu matematike, na kriterijum profesora Marka. − Milane, nemaš čega da se plašiš. Pametan si, inteligentan... nauči dobro gradivo i videćeš, biće sve u redu. A ako ti nešto zapne, ja ću da ti pomognem. I još nešto, on vam je to rekao da bi vas malo uplašio, želi da se od prvog dana odnosite prema matematici kao prema veoma važnom predmetu jer on to, u suštini, i jeste.

Naredni dani su pokazali da se profesor Marko nije šalio.

Skoro na svakom času dao bi poneku jedinicu. Kao da je jedva čekao da neko od učenika pogreši ili nešto ne zna, pa da mu

59

nemilosrdno upiše jedinicu u dnevnik. Njegovo prestrogo ocenjivanje, njegov jak i prodoran glas, uvek ozbiljno i autoritativno lice, koje nije odavalo nikakva osećanja, prosto su plašili učenike. Kada je ulazio u učionicu, svi bi, kao po komandi, ustajali da ga pozdrave a dežurni učenik se svim silama trudio da sve bude na svomemestu. Posebno bi vodio računa o tabli, koju bi brisao tako da je prosto sijala. Njegova predavanja su praćena sa tolikom pažnjom da se i muva mogla čuti u učionici.

Da neko zakasni na njegov čas, ili da pobegne, nikom nije padalo na pamet. Kada bi došli kući, njegovi učenici su uvek prvo učili matematiku, a ostale predmete samo toliko koliko im preostane vremena.

Kada je i Milan dobio jedinicu, počeo je da razmišlja o tome da pređe u drugo odeljenje, gde je matematiku predavao drugi profesor. Kada to reče jednom svom drugu iz višeg razreda, ovaj ga izgrdi: − Šta je s tobom? Što se glupiraš? Ako nisi znao, Marko je najbolji profesor u našoj školi. − Po čemu najbolji? Zar zato što zna samo jedinice da daje? − Milane, što se toliko uzbuđuješ, pa ovo je tek početak školske godine, na kraju, videćeš, svi ćete imati četvorke i petice.

Sledećeg dana, pošto je završio predavanje, profesor Marko se obrati učenicima. − Molim vas za malo pažnje. Verujem da je želja svih vas da po završetku gimnazije nastavite da studirate na nekom fakultetu gde će matematika biti, možda, važan predmet. Da li sam u pravu?

60

− Jeste profesore, povikaše svi u glas. − Kako ćete onda vi, sa ovako jadnim znanjem iz matematike, ostvariti te želje?Aveliko je pitanje da li ćete, uopšte, uspeti ovu godinu da završite. O daljim da ne pričam.

U učionici nastade tajac. Posle kraćeg vremena, profesor Marko, koji je predavao i fiziku, ali ne u Milanovom odeljenju, nastavi: − Ako se slažete, mogli bismo zajedničkim snagama da rešimo taj problem. Odlučio sam da vam od sutra, u mom kabinetu za fiziku, držim dopunske časove, tri puta nedeljno po dva časa.Ako neko misli da dovoljno zna matematiku i fiziku, ne mora da dolazi. Ako ima takvog, neka se javi.

Niko se nije javio. − I još nešto, dopunski časovi su, naravno, besplatni, ali znajte da ću ih ja smatrati redovnim.

Posle mesec, dana koliko su išli na dopunske časove, Milan i njegovi drugovi su briljirali u pređenom gradivu.

Mnogi od njih su očekivali da će profesor na nekom od narednih časova da im kaže da ne moraju više dolaziti na dopunske časove. Umesto toga on ih je, jednog dana, upitao je da li kod kuće imaju neispravne pegle i grejalice. Javiše se mnogi. − Odlično, donesite sutra u kabinet pa ćemo na sledećem času pokušati da sve to zajednički popravimo, a narednih dana ćemo učiti kako se popravljaju i ostali kućni aparati, uključujući televizor i računar.

Takvo učenje matematike na dopunskim časovima ni Milanu ni njegovim roditeljima se nije dopalo. Otac mu reče: − Pa nisi, valjda, pošao u gimnaziju da učiš za majstora.

61

Taj tvoj profesor je, izgleda, neki čudak. Nećeš ti gubiti vreme popravljajući stare pegle i grejalice. To vreme ćeš iskoristiti bolje. Ići ćeš na časove nemačkog i engleskog jezika. To će ti, sigurno, mnogo više trebati u životu.

Zahvaljujući podršci roditelja Milan je prestao da ide na dopunske časove. Profesor Marko mu ništa nije rekao, čak se pravio da ne primećuje njegove izostanke. Ostali učenici kao da nisu imali hrabrosti da iznevere profesora koji se svim silama trudio da im pomogne i da ih nauči onom što će im, možda, zatrebati u životu. Profesora su, u međuvremenu, svi zavoleli, pa i Milan, naročito kada je ponešto saznao o profesorovom životu i bilo mu je neprijatno što je brzopleto postupio.

Pričalo se da su profesoru Marku u ratu stradali roditelji i najbliži rođaci a on je, kao beba, nekim čudom ostao živ. Posle rata je živeo u domu za nezbrinutu decu i završio srednju mašinsku školu. Zaposlio se u jednom servisu za popravku kućnih aparata, ali je, uz rad, nastavio da studira i postao profesor matematike i fizike. Nije se ženio a, verovatno, i neće, jer se sav posvetio svojim učenicima, trudeći se da svoje znanje prenese na njih.

Kada bi profesor Marko, u drugom polugodištu, nekom učeniku dao zasluženu peticu, činilo se da je bio sretniji nego taj đak. Na kraju školske godine u Milanovom razredu je više od polovine učenika imalo peticu iz matematike.

I Milan je bio među njima.

Gimnaziju je Milan završio kao vukovac, a i studije na elektrotehničkom fakultetu nastavio u istom stilu. Diplomirao je u roku, sa prosečnom ocenom preko devet. Po završetku studija, vrlo brzo se zaposlio u jednom naučnom institutu, gde je mogao da primeni, ali i usavrši, svoje znanje.

62

Narednih godina Milan je postao ekspert za niske struje. Visoko cenjen stručnjak, željan znanja i dokazivanja, Milan je, uz rad, pripremao i na doktorsku disertaciju. U međuvremenu je, uz pomoć roditelja, kupio stan u Beogradu, oženio se, dobio decu. Sve mu je išlo od ruke, valjda i bolje nego što je u mladosti sanjao. A onda, kada se malo ko tome nadao, dođe ekonomska kriza koja nikog nije poštedela.

Već posle četiri meseca Milanu je plata prepolovljena.

Sledeće godine je ostao bez posla jer je institut zatvoren. Milan je bio izgubljen. Nervozan što u vreme krize nikako da nađe odgovarajući posao, često se, i bez razloga, svađao sa ženom Marijom, inače učiteljicom.

Zahvaljujući njenoj plati i pomoći roditelja, nekako su sastavljali kraj s krajem. Jednog dana, dok je Marija bila na poslu, Milan primeti da se pokvario frižider. Kada se supruga vratila kuci, saopšti joj neprijatnu vest. − Sad još i ta nevolja?! Milane, pa mi već treći mesec nismo platili struju i ko zna šta sve još. Odakle mi pare za popravku frižidera, ili, ne daj bože, da moramo da kupimo nov.

Pogledavši Milana ova podviknu: − Šta buljiš u taj frižider?! Uzmi iz kola alat i kako znaš popravljaj! − Marija, ali ja nisam majstor!!! − Nego šta si? − Ja sam ekspert za nisku struju. − Nemoj da me nerviraš! Pošto hoćeš da budeš doktor nauka, evo ti prilike da pokažeš znanje! Šta je Milan čačkao to, valjda, ni on ne zna. Uglavnom, na frižideru je izbio plamen, a onda struja nestade u

63

celom stanu. Marija je odmah reagovala: − Znala sam, gubi mi se s očiju, ne mogu više da te gledam.

Kada je Milan izašao napolje, ona promrmlja: − Ko mi je kriv što sam se udala za nesposobnjakovića i neznalicu.

Dok je Milan u dvorištu zgrade grozničavo razmišljao koga da pozove da bar struju popravi, seti se svog profesora matematike iz gimnazije, i njegovih dopunskih časova. Od tog trenutka on, za Milana, više nije bio čudak.

PRIČA IZ PARKA Toga dana, kao i obično kada je lepo vreme, bio sam sa svojim drugarima, penzionerima u parku. Dok je jedan od njih pričao o prošlim lepim vremenima, ugledao sam Sašu, mog dugogodišnjeg prijatelja, sa kojim se, to moram da priznam, već duže vreme nisam video, kako nam žurno prilazi. Saša je, između ostalog, poznat po tome što obožava da priča o ženama, ali samo o onim pravim ženama, kako on to voli da kaže, t. j. o ženama koje krasi lepota, elegancija, privlačnost i nežnost, u stvari, o ženama za kojima muškarci prosto lude i gube glavu. Saša je često pričao i o svojoj ženi, naročito onda kada se još zabavljao sa njom ali i u prvim godinama njihovog braka. Toliko ju je hvalio da se činilo kao da je ona najlepša i najpametnija žena na svetu. − Zdravo društvo − pozdravio je Saša sve nas koji smo sedeli na klupi. − Odakle ti? − upitah ga. − Poslala me žena da joj kupim neke lekove za glavu. − Zar hoćeš da kažeš da te je poslala ta tvoja mačkica, kako si je nekada zvao?

64

− Da, upravo ona, ali ta nekadašnja mačkica je sada najobičnija olinjala mačketina. − A da li si joj kupio lek? − Jesam, ali da vam svima po redu ispričam kako je to bilo. Kada sam ušao u apoteku i ugledao nasmejanu novu lepu i simpatičnu apotekarku sa crnom dugom kosom i telom kao avion, lepšu od one prethodne, prosto sam zanemeo.

Tek kada me je drugi put upitala šta želim, nekako sam došao sebi. − Dajte mi nešto za glavu. − A koje ste lekove do sada uzimali? − upita me ona. − Gospođice ili gospođo, to nije za mene. To je za moju ženu. − Pa koje je ona lekove do sada koristila? − Nemam pojma. Znam samo da nju skoro stalno boli glava i da je tada mnogo nervozna. − A koliko to već drugo traje? − upita me zavodljiva apotekarka. − Nekoliko godina. − Gospodine, pa zašto dozvoljavate da vašu ženu boli glava? − Šta ja tu mogu da uradim? − Možete, itekako možete... Valjda ste muško! − Ali znate... − Gospodine nema tu ali! Ne smete dozvoliti da vašu ženu boli glava! − Eh, da je moja žena ovako mlada, lepa i zgodna kao vi, verujte mi, ne bi ni nju ni mene bolela glava. − I šta bi dalje? − upitah ja. − Ništa, osim što mi je apotekarka dala lek protiv glavobolje, uzela pare i nekako ljutito rekla – doviđenja.

65

U razgovor se uključi i drugar do mene: − To je, verovatno, ona nova apotekarka za koju se priča da se povremeno viđa sa jednim starijim gospodinom, naših godina, što malo vuče jednu nogu, ali zato ima mnogo para. Kad treba da se nađu, ona pije lekove za smirenje i neke antidepresive a njemu daje, znate već koje lekove. − To mora da je neka druga apotekarka. Za ovu ja mogu da garantujem... − ljutito poče da je brani Saša. − Ma ostavi sad apotekarku i sve druge žene na miru!

Pozivam te da nam se pridružiš kada god je lepo vreme, ovde u parku, da se prisećamo svih onih lepših vremena.

Videćeš, bićeš srećniji i opušteniji i nećeš okolo da se smucaš i da juriš za kojekavim ženturačama pa se tvoja žena ljuti i postaje ljubomorna.

U tom trenutku pored njih je prošla jedna elegantna gospođa srednjih godina na visokim štiklama i namirisana nekim prodornim mirisom. Saša se sav uznemirio. − Ko je sad ova? Odakle ona ovde? Auu, što je dobra!

Najzad da naiđe prava žena. Pogledajte samo kako gazi nogicama, pa ona je, sigurno, živa vatra! Svi mi, koji smo sedeli na klupi i slušali Sašin komentar, bez daha smo pogledom pratili dotičnu damu merkajući je od glave do pete.

Dok smo tako zurili za njom nismo ni primetili da nam je prišla Sašina žena. − Tako znači, švalerčino! Dok ja čekam, ti sa ovom matorim jarcima uznemiravaš pristojne žene. Zar vas nije sramota? − Ma, ćuti ženo, evo ti taj tvoj lek protiv glavobolje! − Kakav, bre, lek!? Ti si, dakle, ponovo bio u apoteci,

66

a ja sam te poslala da mi, pod hitno, kupiš kvasac. E, bože, šta godine učine od čoveka!

Mi smo samo zanemeli i neprimetno skrenuli pogled sa dame koje se udaljavala.

NOVOGODIŠNJE ČESTITKE Iako sam se tog hladnog decembarskog jutra probudio u moje uobičajeno vreme, kada sam kroz prozor ugledao da se napolju sve beli od jakog mraza, nisam više ni pomišljao da ustanem iz kreveta. Odjednom mi je postalo toliko hladno da sam počeo pomalo i da drhtim, zato sam se još bolje pokrio nameravajući da još malo odspavam, jer nikakve značajne obaveze nisam imao osim, naravno, da pijem lekove. Neće doći ni medicinska sestra, koja me obilazi svaki drugi dan pošto je bila juče. Međutim, i pored toga što sam se primirio i dobro utoplio, nikako nisam uspevao da zaspim. Posle nekog vremena bilo mi je glupo da i dalje ležim tako budan pa sam ispod jastuka uzeo daljinski upravljač i upalio televizor, koji me godinama verno služi i koji mi danonoćno pomaže da lakše prebolim svoje bolesti a, naročito, samoću.

Pošto se slika na ekranu nije odmah pojavila, da li zbog hladnoće koja je vladala i u sobi ili iz ko zna kojih drugih razloga, brzinom munje svašta mi je proletelo kroz glavu, između ostalog počeo sam da se pribojavam za moj vremešni televizor pitajući se da li i njega, možda, počinju da sustižu neki kvarovi kao mene bolesti.

Kada se slika na televizoru, konačno, pojavila, odmah mi je laknulo, ali sam bio pomalo ljut na sebe što sam posumnjao u svoj verni televizor, koji me nikad nije izneverio

67

i tako, možda, dozvao nekog đavola. Na ekranu sam ugledao jednog poznatog doktora, koji je savetovao bolesne osobe, kao što sam ja, kako da se ponašaju u ovo zimsko doba. Po njemu najbolje bi bilo da hronični bolesnici bez preke potrebe ne izlaze napolje. Ja sam rado poslušao doktora pa sam ostao i dalje u krevetu.

Negde posle dvanaest sati, kada sam, konačno, ustao, odmah sam popio lekove i počeo da spremam sebi ručak. Iz frižidera sam izvadio posudu sa čorbicom od raznog povrća sa govedinom, koju mi je juče donela medicinska sestra. Malo sam je podgrejao na šporetu a zatim servirao na sto.

Samo što sam počeo da jedem, učini mi se da čujem zvonce od ulaznih vrata na ulici. Dok sam ustajao da kroz prozor vidim da li ima nekog ispred kapije, zvonce se, na kratko, ponovo oglasilo. Prišavši prozoru iznenadio sam se kada sam ugledao dve devojčice, od kojih je jedna bila znatno viša od druge, sa po jednom manjom torbom u rukama kako zamišljeno stoje i strpljivo čekaju da im neko otvori.

Odmah sam tri-četiri puta kucnuo na prozor da im dam do znanja da u kući ima nekog. Kada su me devojčice ugledale, rukom sam im pokazao da ću izaći napolje da otključam vrata. Dok sam se oblačio da mi napolju ne bude hladno, pitao sam se šta je ove devojčice dovelo kod mene po ovakvom hladnom vremenu i po snegu, koji je već neko vreme počeo uveliko da pada.

Samo što sam otključao i otvorio vrata, ona viša devojčica mi se obrati: − Dobar dan, gospodine, želite li da kupite jednu čestitku?

Uvidevši da me je svojim nastupom potpuno zbunila, naročito njenim razdraganim, veselim ali i pomalo molećivim glasom gledajući me pravo u oči, samouvereno nastavi:

68

˝... sav prihod od prodatih čestitki ide u humanitarne svrhe tačnije, deci bez roditelja˝. Pošto je njena drugarica čitavo vreme ćutala i gledala u stranu nekim tužnim pogledom, bar tako se meni činilo, pomislio sam da je i ona jedno od te dece. A ona kao da je čitala moje misli, sačekavši da njena drugarica prestane sa pričom, obratila mi se rekao bih žustro, mada sa uvažavanjem, ali pomalo uvređeno: − Gospodine, ja i moje drugarice imamo i oca i majku.

Klara ima još i sestru a ja starijeg brata. Obe imamo i babe i dede. I još mnogo drugih rođaka. Mi želimo da pomognemo onoj deci koja nemaju nikog svog da i oni osete radost predstojećih praznika, da znaju da i na njih neko misli. To se posebno odnosi na neke naše drugove i drugarice iz naše škole koji stanuju u domu za nezbrinutu decu u našem gradu. − Deco, to je za svaku pohvalu i želim vam svim srcem da u tome uspete. Pridružujem se vašoj akciji i kupujem ne jednu nego dve čestitke.

Obe devojčice su se tome mnogo obradovale. Ne obazirući se na sneg koji je i dalje padao, brzo su iz svojih torbi izvadile sve čestitke i dale mi da ih pogledam pa da izaberem dve koje ću kupiti. Dok sam ih ja razgledao, obe devojčice su se predstavile. Viša je rekla da se zove Klara a ova niža Zlatka. Kada sam izabrao po meni najlepše čestitke, požalio sam im se da ja, zapravo, nemam nikog kome bih ih poslao a zna se da čestitka koja nije uručena nikome zapravo nije čestitka.

Zlatka me iznenađeno upita: − Zar stvarno nemate baš nikoga kome bi poslali čestitke?! − O tome sada ne bih želeo da pričam i da vas zadržavam pošto imate veoma značajan zadatak.

69

Shvativši da izbegavam odgovor, Klara poče da insistira: − Gospodine, pokušajte još malo da se prisetite.

Možda, ipak, imate nekog.

Posle kraćeg razmišljanja, dok smo ćutke stajali na ulici a sneg neprestano padao po nama, sav srećan što sam se nečeg setio viknuo sam: −Bravo za mene, setio sam se! U tom, i mom i njihovom, oduševljenju Zlatka nije izdržala a da me ne upita: − Gospodine, ako nije tajna da li bi nam rekli kome ćete poslati ove dve čestitke, ali prethodno da znate da mi nikog od naših kupaca to nismo pitale. − Deco, nemate vi meni za šta da se izvinjavate, ja sam presretan što mogu, konačno, posle dosta vremena, da nekome pošaljem čestitku i poželim mu sve najbolje, iako mene sve čestitke već godinama zaobilaze. Prvu ću poslati jednom dečaku srednjoškolcu koji živi u domu za nezbrinutu decu da nastavi dalje da marljivo uči i da se potrudi da što pre nauči da popravlja televizore.Ako mi bude trebala takva pomoć, neka zna da ću mu ja biti verna mušterija. Drugu čestitku ću poslati svim dečacima i devojčicama koji su ostali bez roditelja sa porukom da ne klonu duhom i da veruju da će se naći neko ko će im nadoknaditi svu izgubljenu ljubav.

Deco, kada ovom mojom ulicom bude prolazio Deda Mraz njemu ću dati da ih on lično uruči.

Devojčice su se zahvalile i radosno odskakutale do sledeće kuće a ja se, kada sam ušao unutra, setih doktora sa televizije koji je jutros savetovao bolesne kao što sam ja da izbegavaju da izlaze napolje. Mislim da ja, u ovom slučaju, nisam pogrešio šta ga nisam poslušao.

70

ROĐENDAN Jelena i Zoran su se toliko zaneli gledajući crtane filmove da nisu primetili, a možda nisu ni želeli da primete, da je u sobu ušla njihova majka. − Ej, vas dvoje, da li me uopšte vidite i čujete?

Pošto odgovor nije dobila, povisi glas: − Dokle ćete da gledate te crtane filmove, zar ne možete da izađete malo napolje? − Mama, nemoj da nas uznemiravaš, sada je najuzbudljivije – mrzovoljno odgovori Zoran, pokazujući rukom na televizor. − Dobro, Zorane, ali kada se završi ovaj film, odmah da izađeš na dvorište. A ti Jelena odmah pođi sa mnom, imam nešto važno da ti kažem. − Ali, mama, pusti me još samo malo! − Dušo, da se više ne raspravljamo. Ustani i kreni za mnom, ono što hoću da ti kažem mnogo je važnije od crtanog filma.

Ne skidajući pogled sa televizora, Zoran ljutito viknu: − Idite već jednom i zatvorite vrata!

Iako joj nije bilo pravo, Jelena posluša mamu, ali odmah upita: − Šta si tako važno htela da mi kažeš? Da čujem. − Jelena, za tri dana slavimo tvoj rođendan. − A koliko ja imam godina? − Četiri. Kada te neko bude pitao, pokazaćeš mu četiri prsta. − Mama, da li ću posle rođendana, biti velika devojčica? − Bićeš ti prava mamina lepotica. − A šta ćeš mi da mi kupiš za rođendan ? − Šta bi ti želela?

71

− Pa, lepu haljinu, kao što ima Dajana iz crtanog filma, samo malo drugačiju. − I sta još? − Šminku i zlatan lančić, kao što ima ona. − Ti stvarno želiš da budeš velika devojčica. Pa dobro, zlatni lančić će ti pokloniti baba i deda iz Novog Sada a komplet za šminku drugi deda i baba. − Mama, zaboravila sam tortu! − To je moj problem. Ništa ne brini, biće lepa i velika torta, ukrašena sa četiri svećice. −Ali ja želim istu tortu kakvu je imala Dajana za njen rođendan. Samo da ne piše njeno ime, nego Jelena. − Dobro, ali tvoja torta će biti lepša od Dajanine. − E neće − viknu Zoran ulazeći u sobu. Mama, kako Jelena može da slavi rođendan pre mene, kada sam ja stariji i veći, i jači, i pametniji! − Zorane, to tako ne ide... − Ali ja hoću da prvo bude moj rođendan a posle neka Jelena neka slavi svoj kada god hoće. − Zorane, bolje da si ostao da gledaš crtaće, nego što si došao da me nerviraš!

Zoran poče da plače.

– Molim te, zašto sada plačeš? − Zato što znam da ćete za Jelenin rođendan potrošiti sve pare... − Mama, kupite nešto za moj rođendan i Zoranu, da se i on raduje ,– umeša se sažaljivo Jelena. − Pa, naravno, tako sam se dogovorila i sa tatom. − U kupovinu su pošli zajedno, cela porodica, i već u prvom butiku su kupili Zoranu moderne pantalone. Majka ga upita:

72

− Sine, šta sad kažeš? Da li si zadovoljan poklonom? − Jesam, mama – reče sa osmehom.

Zatim je došao red na Jelenu. − Ovako lepoj devojčici, sa tako lepim imenom, pristaje samo najlepša haljina koju ću sada doneti – reče prodavačica, ali Zoranu se nije dopalo kako se prodavačica obratila Jeleni pa pođe ka izlazu.

Otac ga zaustavi. − Kuda si krenuo? Šta se s tobom dešava? − Ništa. Vama je važna samo Jelena. − Zorane, kada ćeš već jednom prestati da budeš ljubomoran na sestru? − Mogu ja da promenim ime ako mu toliko smeta – umeša se Jelena.

Malo postiđen, Zoran je neko vreme ćutao i, još uvek ljut, gledao negde u stranu, ali kada su krenuli kući, počeo je da hvali Jeleninu novu haljinu. Ona mu pomirljivo uzvrati pohvalom za njegove moderne farmerke. Roditelji su to sa zadovoljstvom slušali i, po ko zna koji put, su se uverili da Zoran i Jelena, i pored čestih prepirki, čak i tuče, ne mogu jedno bez drugog.

Na dan Jeleninog rođendana, već rano popodne, najviše zahvaljujući mami, Jelena je bila potpuno spremna, doterana, pa čak i našminkana kao Dajana. Bila je potpuno spremna da dočeka drugare iz školice. Zadovoljna izgledom, sa osmehom se neprestano ogledalau ogledalu. Posle nekog vremena sinu joj da na njenom vratu nedostaje od babe i dede obećani zlatni lančić, te se plačnim, ali i svađalačkim glasom, požali mami. − Dete moje, ne uzbuđuj se. Deda i baba samo što nisu pokucali na vrata. Obećani lančić će stići, a kada ga staviš

73

oko vrata, u ovoj prelepoj haljinici, bićeš prava lepotica, pet puta lepša od Dajane.

Dok je Jelena nestrpljivo čekala da se baba i deda pojave, zazvoni telefon. − Jelena, javili su se baba i deda, mnogo te pozdravljaju, čestitaju ti rođendan, ali danas ne mogu da dođu, baba igra u predstavi o Crvenkapi, to je ranije zakazano, a baba je zaboravila! − Znači ona će biti baba kao u crtanom filmu o Crvenkapi, koju će vuk da pojede? − U pravu si, ona igra tu babu, ali nju vuk neće pojesti. − A moj zlatni lančić? − Ne brini. Neće vuk ni lančić ni babu da pojede. − Mama, pa kakav je to vuk koji ništa ne jede? − Nećeš,valjda, da kažeš da bi volela da, kao u crtanom filmu, vuk pojede tvoju babu. − Ne, ne želim, ali baba je trebalo da mi prvo donese lančić! − Ubrzo su počeli da stižu Jelenini drugari. Radovala se svakom novom gostu, ali, i pored toga, nije uspevala da bude vesela kako to ona ume. Da bi je razveselila, majka je rešila da, iako je to planirano za kasnije, donese tortu. Kada je stavila na stočić veliku rođendansku tortu, ukrašenu sa četiri svećice, na kojoj je pisalo „srećan rođendan Jelena“, 96 Obicne price-prelom:Layout 1 3/13/2014 10:56 AM Page 96 lice devojčice je zablistalo od sreće. Torta se dopala i ostalima pa počeše da se guraju oko nje. U toj gužvi, neko je gurnuo stočić i torta pade na pod. Popadaše i neki Jelenini drugari, pa i sama slavljenica. Svi su odjednom, ne znajući zašto, počeli da se smeju, osim Jelene, koja je plačući, sa

74

isprljanom haljinom, otrčala u drugu sobu i zaključala se.

Majka pođe za njom. − Jelena, otvori, otvori, ne budi takva! − Mama, nemoj više tako da me zoveš. Ja se od sada zovem Dajana! Hoću da budem srećna i lepa kao ona!

Kada su se Jelenini gosti razišli, Zoranu i mami je trebalo dosta vremena da Jelenu ubede da otključa vrata. Bila je uplakana, razmazane šminke, ali im se obrati čvrstim glasom: − Ja se od sada zovem Dajana. − Dobro, Jelena, to jest Dajana, hajde prvo da te operem. − Mama, ako još jednom spomeneš to nesrećno ime, neću s tobom više da razgovaram. − Dobro, Dajana, nemoj da se ljutiš.

Posle toga je Jelena još nekoliko puta ponovila da se zove Dajana i da se nikad više neće odazivati ni na jedno drugo ime.

Kada je došlo vreme za spavanje, mama, tata i Zoran su je, uz poljubac, ispratili na spavanje.

Sutradan, jutro kao da je poranilo. − Dajana, vreme je za ustajanje. − Mama, ostavi me još samo malo. − Ne može, ustani odmah jer ćeš zakasniti u školicu. − Neću, jer ne budiš mene. − A koga to budim, ako mogu da znam? − Pa ja nisam Dajana, ja se zovem Jelena!

LARINE BRIGE Samo što se toga lepog i sunčanog dana Lara probudila, mama joj je uz poljubac i osmeh saopštila da je posle dvonedeljnog odmora došlo vreme da počnu da pakuju svoje stvari i da krenu kući. Lara se odmah pobunila.

75

− Ali mama, meni se još ne ide kući. Zašto ne bismo mogli da ostanemo još malo? − Laro zar ti nije bilo dosta svih ovih dana i sunčanja i kupanja i igranja u pesku? − Ali mama, molim te da ostanemo bar još danas da se još malo kupam i da operem one nove igračke što ste mi kupili kada smo došli. − Dobro neka ti bude, ali znaj da ćemo zbog toga morati da po noći idemo kući. − Mama, a zašto ne bismo krenuli sutra kada se naspavamo. − Laro, zar si zaboravila da sutra treba da ideš kod tvoje drugarice Teodore na rođendan? − Stvarno? Jupi! Jupi! Kada se budemo vraćali kući, razmisliću šta da joj kupim za poklon.

Dok su se vraćali kući, Lara je skoro celim putem spavala na zadnjem sedištu. Probudila se kad su kola već bila 99 Obicne price-prelom:Layout 1 3/13/2014 10:56 AM Page 99 u njihovom dvorištu. Bilo joj je čudno što je sama u kolima.

Učinilo joj se kao da sanja, ali kada je ugledala svoju mamu kako joj prilazi sa jednim milicionerom, odmah je pomislila sa se kod njih nešto ružno desilo. Sva uplašena brzo je otvorila vrata i skoro plačući bacila se mami u zagrljaj. − Laro, ne boj se sve, će biti u redu. − A zašto je kod nas došla milicija ? − Dok smo mi bili na moru, kod nas su bili lopovi i svašta su nam ukrali. Zato moraš još malo da ostaneš u kolima jer milicija nije završila uviđaj. Lara je, sva uplašena, samo ćutala. Da bi je koliko-toliko smirio i oraspoložio, obrati joj se i milicioner. − Laro, ništa ne brini uhvatićemo mi te drske i bezobrazne

76

lopove i sve što su ukrali moraće da vrate − Čika milicioner, da li su ukrali i moje igračke? – skoro plačući upita Lara. − Ne, imala si sreće, sve tvoje igračke su na broju, nisu ih ni pipnuli. − Pa to su onda bili neki dobri lopovi − sva zadovoljna primeti Lara. − Lopovi, devojčice moja, ne mogu da budu dobri, svi su oni zli i mesto im u zatvoru − Čika milicioner, a možda su oni čuli da sam počela da treniram karate pa su se uplašili i zato nisu dirali moje igračke. − Sve je moguće, možda si u pravu – reče milicioner i ode za svojim poslom.

Lara je ponovo ostala sama. Razmišljala je o onome što joj je rekao čika milicioner. A onda se setila svoje simpatije Roberta za koga je vaspitačica često znala da kaže da je od najnemirniji od svih dečaka i da obožava da krade devojčicama poljupce. Pitala se šta će biti ako Roberta zbog toga uhvati milicija, kako će on da vrati te ukradene poljupce?

Nakon nekog vremena, verovatno zbog umora, Lara je zaspala. Probudila se u svom krevetu kada je već odavno svanulo i odmah, još onako bunovna, poče da viče: − Mama! Mama! Mama! − Šta ti je, dete moje, šta te je toliko uplašilo? – brižno je upita majka, koja uplašeno dotrča da njenog kreveta. − Sanjala sam neki ružan san: o lopovima, milicioneru i zatvoru − Sto puta sam ti rekla da ti nemaš čega da se plašiš kad si sa mnom i tatom. Uostalom videćeš da ćeš sutra, posle rođendana tvoje drugarice, sanjati mnogo lepši san

77

od ovoga. − Mama, ja bih mnogo volela da je ono što sam sanjala bilo, stvarno, samo san. − Laro, i mama i tata bi to voleli, ali ne brini, sve će biti u redu – reče mama zamišljeno. − Mama da li i oni koji kradu poljupce idu u zatvor? − Ma ne, to nisu pravi lopovi, otkud ti sad to?

Lara joj ne odgovori ništa, samo je, sa olakšanjem, radosno zagrli.

PRVA LJUBAV − Laro da li je tačno ono što sam malopre čuo od tvoje mame?

Lara, kao da je znala šta ću da je pitam, sva nasmejana brže-bolje odgovori: − Da, zaljubila sam se. − Au, Laro, zar je to moguće? − Jeste deda, ali samo malo, evo ovoliko – pokaza prstima. − Laro a da li mogu da znam u koga si se to zaljubila? − U Danijela! − Zar onog malog što je pre neki dan bio kod tebe na rođendanu? − Deda, Danijel nije mali, on je već veliki dečak. Ima samo šest godina, ali izgleda kao da ima sedam. − Dobro Laro, nećemo, valjda, da se raspravljamo oko nekih nebitnih sitnica. Nego, Laro, kaži ti meni da li Daniel zna da si ti u njega zaljubljena? − Zna, rekla mu je vaspitačica kada smo igrali žmurke. − A kako je vaspitačica saznala da ti se dopada? − Ne znam, verovatno je primetila da sam uvek pronalazila Daniela i što smo bili stalno zajedno, pa me je pred

78

Danijelom upitala da se nisam slučajno zaljubila u njega. − A šta si joj odgovorila? − Ništa sagnula sam glavu i ćutala... − I šta se dalje dešavalo? − Deda, o tome neću da pričam! − Zašto, Laro? Ako imaš neki problem, možda bih mogao da ti pomognem. − Dobro, ali ne smeš nikome da kažeš! − Važi, to će ostati naša tajna. − Danijel više ne sme da me voli! − Pa kako sad to? − Kada sam ga upitala zašto beži od mene, rekao mi je da je sve ispričao svojoj mami. Ona se prvo nasmejala a onda mu je rekla da je još mali da priča o takvim stvarima. − Znači tako se završila tvoja ljubav? − Ne deda, nije se još završila. Pred Danijelom i pred svima se pravim kao da se ništa nije ni desilo, ali ja Danijela još uvek volim i znam da stalno negde nešto zaboravlja pa će brzo zaboraviti i to što mu je mama rekla.

DEDIN POSLUŠAN UNUČIĆ Kada me je moj unuk Dario ugledao kako sedim u pletenoj fotelji na kraju dvorišta, istrže se iz zetovih ruku i, kao da me se uželeo, potrča prema meni vičući na sav glas: − Deda, dedice...

Ja sam odmah ustao i krenuo mu u susret. − Ćao Dario, dobro mi došao, pa ti kao da si porastao od kada se nismo videli?!

Dario mi se, sav srećan, baci u zagrljaj. Odmah zatim nam se pridruži i zet. Pošto smo se pozdravili, upita me da li bih hteo da pričuvam Darija dok se on i žena ne vrate iz

79

Beograda. − Zete, kako možeš tako nešto i da me pitaš?! Uostalom, ja i Dario imamo nešto važno da razgovaramo. − Je li tako Dario? − Jeste deda!

Pre nego što nas je zet napustio, napomenuo mi je da Dariju ne dajem mnogo slatkiša jer ih je toga dana već dosta pojeo a zatim se, odlazeći, okrenuo i doviknuo Dariju: − Budi dobar i slušaj dedu! − Dobro tata!

Zatim smo nas dvojica seli u fotelje i Dario je počeo da priča o jednom svom drugu koji ima lepe patike, koje mu je kupio njegov deda, pa mi se poverio da bi i on voleo da ima iste takve. − Dario, kada dobijem penziju, rešićemo taj problem.

Odmah ćemo ići da kupimo iste takve patike kao što ima taj tvoj drug a, možda, i bolje. Jel važi? −- Važi deda! − Dario, reci ti dedi kako ti je u školici, da li si naučio neku novu pesmicu? − Jesam i to dve. − Super Dario, znao sam ja da si ti pametan dečko.

Hajde pokaži se, odrecituj mi bar jednu od njih. − Deda, idemo mi bolje unutra da se igramo žmurke jer meni ovde počinje da bude dosadno. − A šta ti se ovde ne dopada? − To ne znam, ali znam da hoću da igramo žmurke i to u sobi – odgovori odlučno. − Dobro, onda idemo unutra da igramo žmurke.

Ja sam žmurio i brojao do deset a Dario se za to vreme sakrivao. Da bi mu bilo što zanimljivije, tražio sam ga

80

svugde unaokolo samo ne tamo gde se sakrio. Dario je, u početku, blistao od zadovoljstva što sam ga teško pronalazio, ali pošto se to ponovilo više puta, on se uzjoguni: − Deda ti ne znaš kako se traži! ᾿Ajde da žmurim ja a ti se sakrivaj.

Dario je, jasno, i u ovoj igri bio uspešaniji jer je uspevao da me za kratko vreme pronađe, ali ubrzo mu i to dosadi. − Deda setio sam se šta ćemo da se igramo. − Šta? − Ja ću da otvorim radnju i prodavaću robu a ti ćeš da kupuješ – jel᾿ važi? − Važi Dario, ali gde ćeš nabaviti robu?! − Ništa ti ne brini. Idi u dnevnu sobu i gledaj televizor a ja ću te pozvati kada je nabavim. − A šta ćemo ako ja ne budem imao dovoljno para? − Deda, za tebe nema problema − može i na veresiju.

Posle izvesnog vremena, Dario je došao da me obavesti da je prodavnica otvorena. Odmah sam krenuo za njim da vidim šta to on prodaje i − imao sam šta da vidim! Bilo je tu svega i svačega, od kompota pa do pribora za jelo, zatim raznih Dariovih igračaka, slika, cveća, čokolada, začina za jelo, sokova i ko zna čega još ne. − Dario, ko će sve to što si doneo da vrati na svoje mesto?

Dario kao da se malo zbunio pa me je ćuteći gledao neko vreme a onda prstom pokaza prema meni: − Ti deda. − Znači tako. Znao sam, ali nema problema... Ipak, Dario, šta misliš da se sada igramo tako da ti budeš deda Miroslav a ja Dario. − Deda, to ti je super ideja! Samo mi kaži kakvu igru

81

da se igramo. − Dario, u stvari deda Miroslave, ja odoh malo napolje da se igram u dvorištu dok ti, deda, sve ovo lepo ne pospremaš i vratiš sve na svoje mesto jer treba da dočekaš svog unuka kako dolikuje. Jel važi?

Dario se zbunio a ja, odmah, izađoh na dvorište. Posle kraćeg vremena, kada sam se vratio, zatekao sam ga skoro na ivici plača. − Deda, ja više neću ovako da se igram. Ti budi opet deda Miroslav a ja ću ponovo... − U tom trenutku zet je pokucao na vrata. Kada je ulazio u sobu, Dario mu potrča u zagrljaj.

107 Obicne price-prelom:Layout 1 3/13/2014 10:56 AM Page 107 − Ćao Dario, jesi li bio dobar i slušao dedu? − Jesam tata! Slušao sam dedu i bilo nam je lepo, ali jako sam se umorio. ᾿Ajdʼmo kući!

Zatim se okrenu prema meni i reče: − Ćao deda, kada ponovo dođem, opet ću da te slušam pa ćemo se lepo igrati...

PAMETAN UNUK Pošto se već približavalo veče što je značilo da je došlo vreme da moj unuk Dario treba da krene kući, a kiša samo što nije počela da pada, predložio sam mu da ga otpratim do njihove kuće, jer uvek brinem za njega kada negde ide sam. − Deda šta ti pada na pamet, zar hoćeš da mi se drugari rugaju. Da govore da sam još klinac pa treba neko da me vodi jer ne znam ni gde stanujem! − Dobro, dobro Dario, ali nemoj nigde da svraćaš, nego idi pravo kući a kada stigneš, odmah mi javi.

82

− Važi deda, već si počeo da me nerviraš sa tim tvojim pričama! − Nemoj da se ljutiš, ja to radim za tvoje dobro. Pozdravi mamu i tatu a kada sutra ponovo dođeš, ispričaću ti kako sam se proveo na večerašnjoj proslavi godišnjice mature sa svojim školskim drugovima. − Dobro deda!

Ušavši unutra, odmah sam počeo da se spremam za večerašnji susret, sav srećan što ćemo se okupiti posle dužeg vremena i što ću moći da se pohvalim da sam u međuvremenu, od našeg zadnjeg susreta, postao deda i da već imam velikog i pametnog unuka, koji me voli i koji skoro svakodnevno dolazi da me obiđe.

U društvu sa školskim drugovima, uz pesme igru i bogatu večeru, vreme je tako brzo prošlo da smo se svi začudili kada je počelo da sviće. Inače, čitavo veče sam se hvalio svojim unukom. Svi su mi čestitali a one koji još nisu imali unuke najviše je zanimalo kakav je to osećaj kada neko postane deda. Na rastanku sam poželeo onima koji još nisu postali babe i dede da im se želja što pre ispuni.

Dario je, verovatno, znao da ću ja posle naporne noći biti mnogo umoran pa zato sledećeg dana nije dolazio. Sutradan sam ga željno očekivao da mu ispričam kako sam se proveo prethodne noći sa mojim školskim drugovima, ali Darija opet nije bilo. Više puta sam puta izlazio na ulicu da mu krenem ususret, kada ga ugledam, ali od njega ni traga ni glasa. Ostao sam zbunjen pitajući se da nisam, možda, nešto pogrešio i naljutio ga. Pomislio sam i na mogućnost

83

da se razboleo, ali brzo sam je odbacio jer bi me zet i ćerka odmah o tome obavestili. Tri - četiri dana sam samo o tome razmišljao a onda mi je sinulo da ga, možda, zet i kćerka namerno ne puštaju kod mene zato što ja, kako oni kažu, loše utičem na Darija jer mu dozvoljavam mnogo toga što kod kuće ne sme da radi i što mu dajem previše slatkiša. Svakim danom Dario mi je sve više nedostajao i željno sam očekivao da dođe pa da razjasnimo u čemu je problem. Sedmog dana, dok sam ja u baštici zalivao cveće, u dvorište je ušao, sav nasmejan, Dario vukući nešto za sobom. − Ćao deda! − Dario, pa ti si na mene sasvim zaboravio! Što te nema ovih dana? − Bio sam kod onog drugog dede, tamo sam i spavao.

Vidi šta mi je taj deda kupio! − Pa to je kamion sa prikolicom! Lepo, svaka čast, ali ja te i juče i danas čekam da dođeš jer sam dobio neke pare pa bih mogao da ti kupim bicikl. − Jel̛ stvarno deda? − Pa, ti znaš da ja uvek ispunim ono što obećam. − Deda ako mi kupiš bicikl, ja ću te voleti mnogo više nego onog drugog dedu i odmah ću da odem kod njega da mu pokažem šta si mi ti kupio!

ZAGONETNE ČARI PROLEĆA Jednog lepog prolećnog dana, pozvala me moja supruga Ana da mi u baštici ispred kuće pokaže neko cveće, za koje je rekla da će kada procveta, biti ukras njene baštice.

Dok mi je to govorila i pokazivala cveće, u naše dvorište je utrča uplakana mala Jeca, komšinica, četiri-pet kuća

84

dalje od naše. − Šta ti je Jeco, zašto plačeš? − Teta Ana tukli su me tamo − rukom pokaza na ulicu − dečaci i svašta su mi govorili. − Jeco ništa ne brini i nemoj da plačeš. Sada ćemo mi njih da sredimo i da im vratimo milo za drago. Jel᾿ važi?

Sva srećna, Jeca uhvati Anu za ruku. − Važi, teta Ana! Zatim smo svo troje izašli na ulicu i kada je Jeca prstom pokaza na te dečake, oni su se odmah rezbežali. − Jeco, idi ti sada kući i sve lepo ispričaj svojoj mami, pa će ona da ode kod roditelja tih dečaka da im kaže da to nije lepo da tuku tako lepu devojčicu. − Teta Ana, ja sam to već tati i mami rekla. Ovo nije prvi put da me diraju. − A šta je tata rekao? − Govorio je nešto ružno i rekao da će im izvući uši kada ih uhvati. Teta Ana, kad bih ja imala bracu, on bi mene uvek branio i ne bi smeo niko da me dira.

Ana je tada nežno uzme u naručje i upita: − Jeco, da li ti, zaista, želiš da imaš malog bracu, koji će, kada poraste, da te brani? − Da, veoma, veoma to želim. − E, ako to, stvarno, iskreno želiš, onda nema problema da ti se to i ostvari. Sada uđi u dvorište, stani mirno, gledaj direkno u naše rode na dimnjaku i tri puta vikni što god glasnije možeš: − Rode, donesite mi bracu! − a onda dođi i sutra i prekosutra.

I još nešto, kaži tvojoj mami da su ti rode obećale da će ti doneti malog bracu.

Jeca je poslušala Anu, a četvrtog dana je došla da pita

85

kada će rode da joj donesu brata.

Ana je bila zatečena, ali se brzo pribrala. − Jeco, jesi li zaista rekla mami šta su ti rode obećale? − Jesam. − A šta ti je mama na to rekla? − Ništa, samo se nasmejala. − Jeco nemoj da brineš, sada treba da budeš malo strpljiva i, videćeš, biće sve onako kako sam rekla.

Jeca je i narednih dana nastavila da dolazi kod Ane, interesujući se za bracu. Ana je zbog toga svaki dan smišljala neku novu priču, ali, kako su dani prolazili, sve teže je pronalazila izgovore.

Jednog dana, čim me je ugleda u dvorištu, Jeca reče: − Čika Mirko, ja sam postala veoma nestrpljiva. − Auuu Jeco, pa to nije dobro za lepe devojčice? − A gde je teta Ana? − Teta Anu sam rano jutros odvezao u bolnicu i tamo će ostati nekoliko dana na nekim ispitivanjima. Kada je odlazila, rekla mi je da ti kažem da rode donose bebe, ali samo tajno da to niko ne vidi. − A kada će doneti mog bracu? − To ne bih mogao da ti kažem. Znam samo da su joj se rode žalile da imaju mnogo posla i da ne stižu na sve strane na vreme. − A zašto onda sada gube vreme u svom gnezdu na dimnjaku? − Jeco kako ne razumeš? One čekaju da se mi sklonimo da ne vidimo gde će da odlete, jer bi onda možda pre vremena, ljudi saznali kod koga su krenule da ga usreće. − Čika Mirko, ako je tako, ja ću doći iduće nedelje, posle mog rođendana, a teti Ani ću doneti parče rođendanske

86

torte.

Nekoliko dana kasnije, pošto se Ana vratila iz bolnice, kada je ugledala Jecu kako ulazi u dvorište, toliko joj se obradova da joj potrča u susret. − Jeco, pa gde si ti, nisam te videla sto godina. − Teta Ana, ja sam još pre neki dan obećala da ću doći i doneti parče moje rođendanske torte, ali nisam. Malo me je sramota zbog toga, ali šta sam mogla da radim kada su moji drugari pojeli celu rođendansku tortu? − Jeco, nemoj zbog toga da se sekiraš. Biće još rođendana! − Teta Ana, moram još nešto da ti kažem. Mama mi je rekla da rode ne donose bebe, nego da ih rađaju mame, a izgleda da će i moja mama da mi rodi bracu. Još mi je rekla da ti kažem da o tome nikome ne pričaš neko vreme. − Jeco, dogovoreno! Baš si mi ulepšala dan. Sutra, obavezno opet dođi. Zovem te na tortu.

Jeca, sva zadovoljna i smejući se, otrča kući. Dečaka se više nije plašila. Imaće bracu koji će da je brani. ŽIVOT TU OKO NAS (pogovor) U današnjem, užurbanom, potrošačkom i pretehnologiziranom svetu retki su ljudi koji pored svog redovnog posla nalaze vremena za duhovne vrednosti a još ređi oni koji se bave i umetničkim stvaralaštvom. Jedan od tih retkih je i pisac Miroslav Mahač, inače preduzetnik, čija metaloplastičarska firma uspešno posluje već decenijama.

Kada smo pisali o romanu-noveli Miroslava Mahača Ljubav na treći pogled i njegovoj knjizi pripovedaka Igre sudbine, isticali smo, pre svega, činjenicu da je on pisac

87

koga inspiriše svakodnevni život običnih ljudi male palanačke sredine. Polazeći od shvatanja da je život svakog ljudskog bića priča za sebe, kao i shvatanja da najlepše priče piše sam život, on svoju optiku usmerava na one životne situacije i događaje sa kojima se srećemo svakodnevno, ali na njih, zaokupljeni sopstvenim problemima, ne obraćamo pažnju. Takav pristup književnom stvaralaštvu nalazimo i u ovoj njegovoj najnovijoj, trećoj po redu, knjizi, zbirci pripovedaka pod naslovom Obične priče, što potvrđuje i sam njen naziv.

Pripovetke u ovoj knjizi su svrstane su u dve celine. U prvoj, koju čine pripovetke: Kestenovi, Snovi i zbilja, Srećna zvezda, Zagonetna ljubav, Sluškinja, Zla kob, Ah, te žene, Profesorovo iskustvo, Pravda, Pare nisu sve, Još samo ovo da ti kažem, Putevi istine, Dopunski časovi i Priča iz parka, protagonisti su ljudi u poodmaklom životnom dobu sa bogatim, najčešće nesrećnim, čak tragičnim životnim iskustvom s time što su u prvom planu prvih sedam pripovedaka nesretne sudbine ženskih likova a u ostalih sedam protagonisti su muškarci sa tipičnim ili tačnije tipiziranim „muškim“ načinom ponašanja i razmišljanja i, za razliku od prvih sedam, ove pripovetke naginju ka blagoj ironiji i tragikomičnim situacijama.

Drugu celinu knjige čini pripovetke o deci (Novogodišnje čestitke, Rođendan, Larine brige, Prva ljubav, Dedin poslušan unučić, Pametan unuk, Zagonetne čari proleća), koja, takođe, imaju svoje probleme. Ti njihovi problemi sa aspekta odaslih su „dečiji“ i zanemarljivi, ponekad čak i smešni, ali u njihovom dečijem svetu i načinu razmišljana su za njih podjednko važni kao i problemi odraslih u njihovom svetu. Za razliku od tužne i pomalo sumorne atmosfere

88

pripovedaka iz prve celine, u ovoj drugoj dominiraju vedriji tonovi i šaljvive zgode iz života dece.

Blagi humor u njima proističe, pre svega, iz dečije prostodušnosti, ali i domišljatosti. U ovakvom kontekstu važna je činjenica da autor, u funkciji direktnog naratora (dakle pripovedača koji je i sam, učesnik radnje) kod tzv. „dečijeg aspekta“ primenjuje meru obostrane ravnoteže komponenata, dečije i kompenente odraslog i to u smislu parterskog dijaloga.

U većini pripovedaka ove knjige (za razliku od prethodne,) javlja se pripovedač u 3. licu (er-formi), koji o događajima i likovima priča služeći se, pre svega, tehnikom „oka kamere“. Dakle, koncentriše se na spoljašnja obeležja događaja i likova, a njihova unutrašnja stanja se odražavaju u njihovom načinu ponašanja, reagovanja, dijalozima (koji su za ove pripovetke karakteristični), gestovima i sl.

U ovom kontekstu značajna je i činjenica da su praktično sve priče iz ove knjige „otvorene“, bez konačnog epiloga.

Njihovi završeci podstiču čitaoca da razmišlja o tome šta se događalo ili šta je moglo da se dogodi posle događaja ispričanog u priči.

Sve ove pripovetke zasnovane su na životnom iskustvu autora a imaju i autobiografska ishodišta tako da autor nema potrebe da stvara fabulu, odnosno da izmišlja događaje.

On jednostavno registruje ono što je stvarno doživeo i zapazio, ono što se oko njega dešava ili na svoj način prepričava ono što je čuo u razgovoru sa svojim poznanicima.

Sve to radi nenametljivo, ležerno, bez velikih književnih pretenzija ili težnje za izuzetnošću. Osnovni cilj mu je da

89

njegove priče budu čitaocu zanimljive, zabavne, da ga podstaknu na razmišljanje često i o naoko beznačajnim stvarima koje, ponekad, mogu značajno utiču na život pojedinca. Iz ovakve koncepcije proistekle su i osnovne književne vrednosti ovih priča: lakoća i dinamičnost pripovedanja sa funkcionalnim dijalozima i sposobnost da se stvori narativna tenzija.

Dakle, i u ovoj svojoj najnovijoj knjizi Miroslav Mahač svojim već sada prepoznatljivim „čitkim“ stilom nastavlja svoju priču o životnim sudbinama ljudi iz svog okruženja polazeći od shvatanja da najlepše priče piše sam, a on ih od njega samo „prepisuje“.

Samuel Boldocki BELEŠKA O PISCU Miroslav Mahač, pisac iz Stare Pazove je posle gimnazije želeo da završi višu ekonomsku školu, ali ga je život poneo drugim tokovima, pa je postao preduzetnik, metaloplastičar, međutim nikada nije odbacio svoju ljubav prema knjizi, a godine, materijalna stabilnost i životni ožiljci podstakli su ga da i sam počne svoja promišljanja da poverava hartiji.

Rođen je 7.oktobra 1951. u Hajdučici, gde je proveo deo detinjstva, a potom se sa porodicom obreo u Staroj Pazovi.

Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju Uz poneku objavljenu pesmu, ili kazivanu prijateljima, odvažio se 2009. godine da objavi svoj pripovedački prvenac, novelu Ljubav na treći pogled, u izdanju Slovačkog izdavačkog

90

centra u Bačkom Petrovcu. Ovaj prvenac Miroslava Mahača doživeo je četiri izdanja, a autor je, osokoljen time, nastavio da piše o malim ljudima iz svog okruženja. Tako je do čitalaca stigla i njegova knjiga Igre sudbine (2011) u izdanju Mrlješ d.o.o., sa sedam priča iz svakodnevnog života, ali i mnogo autobiografskog.

Mahač piše o životnim problemima, dilemama, sumnjama i strahovima, ali i radostima i nadama malih ljudi, svih generacija, što se posebno vidi iz ove njegove najnovije, treće knjige, koja nosi i naslov Obične priče(2014). U nju je uvrstio 21 priču, u kojima, sa dosta dijaloga i digresija, uspeva da čitaocima dočara kako ti ljudi, bez obzira na godine, još uvek imaju snove, nade, želju da žive i da osete da su nekom potrebni, da nekog vole i da njih neko voli. Uspeo je da pokaže i to da njihovi snovi najčešće ostaju samo snovi, da traganje za srećom ne znači obavezno ostvarenje sreće, jer je stvarni život težak a često i surov a i rođena deca i unuci sve otuđeniji. Zanimljivost Mahačevog pripovedanja je u tome što često svoje priče završava neobično, naglo, ostavljajući čitaocu da sopstvenom imaginacijom isplete konačnu sudbinu junaka.

Zadovoljan sudbinom prve dve knjige, Miroslav Mahač, sada već penzioner sa više slobodnog vremena, nastavio je da piše dinamičnije nego ranije i svoje priče objavljivao po novinama i časopisima, a onda ih zaokružio u ovoj, trećoj svojoj knjizi, koju daruje čitaocima. Kako će literarna publika dar primiti, ostaje da se vidi!

A. Mali