Crvena kritika - jul 2023

Impressum

Uredništvo:

Dejan Prodanović

Zvonko Dan

Alek Atević

Dejan

(+381) 61 259 97 97 (Beograd)

(+381) 62 44 12 58 (Sombor/Novi Sad)

(+387) 65 41 96 50 (Banja Luka)

(+387) 65 37 08 34 (Kozarska Dubica)

(+387) 65 76 70 72 (Šamac)

(+387) 62 00 67 42 (Travnik)

(+385) 91 507 54 76 (Zagreb)

(+386) 69 71 84 93 (Ljubljana)

(+389) 75 52 05 08 (Skoplje)

(+389) 75 62 98 09 (Bitolj)

(+387) 65 70 28 66 (Sarajevo)

(+387) 65 91 36 04 (Modrič)

(+387) 63 79 31 19 (Bihać)

O NAMA

Crvena Kritika je časopis Marksističke organizacije Crveni , jugoslovenske organizacije radnika, studenta i učenika okupljenih oko ideja marksizma, sa ciljem da organiziruju borbenu partiju radničke klase, sa marksističkim programom korenitog društvenog preobražaja u korist radničke klase, koja sačinjava ogromnu većinu stanovništva svake civilizovane, industrijske zemlje.

Građanski teoretičari liberalnog i konzervativnog opredeljenja, od kojih su mnogi dojučerašnji „komunisti“, već nas godinama ubeđuju kako je marksizam prevaziđen, a slobodno tržište nema alternativu. Kao primer uglavnom navode krah Sovjetskog Saveza i ostalih država „realnog socijalizma“. U stvarnosti, krah Istočnog Bloka i sličnih država nije označio diskreditovanje socijalizma, već bankrot staljinističkih i staljinoidnih diktatura, koje su iskrivljavale marksizam i ideje Marksa, Engelsa i Lenjina, i koristile iskrivljene verzije njihovih teorija za otimanje vlasti iz ruku revolucionarnih radnika.

Istina je, međutim, da je demokratija u samim osnovama socijalizma. Socijalizam može uspeti samo ako izraste iz najdemokratičnijeg oblika države koji može postojati iz masovne, radničke demokratije, iz demokratije koja počiva na vlasti radničkih saveta. Naš cilj jeste da reafirmišemo marksizam kao kreativno i moćno oruđe za kritički i naučni pristup objašnjavanju i rešavanju gorućih društvenih problema.

Kapitalizam se pokazao kao antihumanistički sistem, u kojem su sve slobode žrtvovane slobodnom tržištu i koji ne poznaje druge društvene interese osim interesa šačice vlasnika krupnog kapitala. Iz svakodnevnog života se jasno zaključuje da u kapitalizmu velikoj većini ljudi sleduju samo beda i robovanje „poslodavcima“ zarad pukog preživljavanja. Nema razloga da ijedan radni čovek pristane na tako nešto. Drugačije društvo je moguće i neophodno!

Sve prethodne brojeve Crvene kritike možete pročitati na našem issuu profiluwww.issuu.com/crveni.

Foto na naslovnoj stranici: Martin Erd ö s

Srbija: Vučić nikad u slabijoj poziciji

Desetine hiljada ljudi u Srbiji nedeljama izlazi na ulice nakon tragedija u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” i u okolini Mladenovca koje su nikad jasnije pokazale da je ceo sistem doživeo kolaps. Od 2017. godine masovne mobilizacije protiv vlasti Aleksandra Vučića postale su redovna pojava, a u toku su najveći ulični protesti od pada Miloševića. Zajedno sa celokupnim kontekstom svetske ekonomske krize i zaoštravanja međunarodnih odnosa, pritisci uličnih protesta, inflacije, partijske krize SNS, kao i kosovske krize, pritisci Zapada, daju utisak da bi uskoro mogao doći kraj Vučićevoj vladavini.

GUBITAK STRAHA OD REŽIMA

Pre 2017. Srbija je delovala kao zemlja koja je toliko utučena kriminalnim politikama trenutnog i prethodnih režima da se u njoj nije mogao zamisliti nikakav značajan bunt, da joj je sa dolaskom stranih investitora zapečaćena sudbina jeftine radne snage pod diktatom Aleksandra Vučića koji se ne skida sa malih ekrana, koji uzima sve zasluge za ekonomski rast i na svakom koraku pravda mere štednje u javnom sektoru koje sprovodi brutalnije nego bilo koji prethodni režim. Ipak, prividno iz vedra neba, nakon njegove pobede na predsedničkim izborima te godine, svega pet godina od kad je došao na tron, omladina je bila prva koja je pokazala da im je vladavina Aleksandra Vučića već tada presela.

Te proteste je inicijalno organizovala opozicija okupljena oko omladinskog krila pripadnika prethodnog režima, ali je ubrzo taj bunt dobio svoj sopstveni život, gde se samoorganizovana omladina borila oko toga kakav treba da bude karakter ovih protesta. Zahtevi protesta su bili poboljšanje statusa svih radnika, svima dostupno javno finansirano zdravstvo i obrazovanje, a pored zahteva za slobodnim i fer izborima, slobodu medija i departizaciju društva, isticao se i zahtev za kompletnu smenu političke elite, dok se na protestima možda najviše isticala parola „Nećemo da budemo jeftina radna snaga!”

Ubrzo nakon splašnjavanja ovih protesta, probudila se i radnička klasa iz dugog sna. Srbiju je dočekao prvi talas štrajkova od dolaska Vučića na vlast. Štrajk su prvo poveli radnici Fijata sa obustavom rada u kojoj

je učestvovalo preko hiljadu radnika, što je ohrabrilo veliki broj radnika iz manjih preduzeća da se i sami organizuju u štrajk. Zahtevi radnika Fijata su imali kvalitetniji karakter nego u periodu štrajkova radnika u borbi protiv privatizacije koju je sprovodio režim Demokratske stranke, po tome što nisu tražili da zaštite ono što imaju, nego su bili ofanzivni sa ciljem da pobošljaju svoje uslove rada.

Ova godina je bila prekretnica za Srbiju. Od nje, skoro svaka godina bila je propraćena masovnim pokretima, većeg ili manjeg karaktera, kao što su protesti za smanjenje akciza na gorivo iz 2018, protesti protiv nasilja nad političkim protivnicima iz 2019, poznati kao 1 od 5 miliona i protesti protiv uvođenja policijskog časa iz 2020, gde je Vučić prvi put posle nekoliko godina protesta izveo policiju na ulicu i brutalno se obračunao sa demonstrantima.

Sledeća godina je delovala mirnije, ali je svoje finale dočekala u vidu blokada u borbi protiv kompanije Rio Tinto. Iako inicijalna mobilizacija nije imala veliki odziv, nakon što su pripadnici SNS pokušali bagerom da probiju jednu od blokada u Šapcu, prvi put se desilo da neko odgovori SNS batinašima njihovim jezikom i uzvrati im udarac. Kako je to bilo nedopustivo iz njihove perspektive, bageristima se pridružio sijaset maskiranih huligana sa motkama da doprinesu razbijanju te blokade.

Ovaj potez bahatosti udarnika SNS-a izazvao je ne samo značajno veću mobilizaciju na proteste i blokade, nego je izneo jedno borbeno raspoloženje u kojima su režimski huligani bili najureni, blokade su bile

podržane od poznatih ličnosti, a desilo se i prvi put da je vlast stvarno pokazala strah. Vučić je „disciplinovao” nekoliko svojih poslušnika, „otkazao” (piši odložio i prikrio) dolazak Rio Tinta, što koliko god da je mala, ovo je bila prva pobeda demonstranata protiv vlasti, jer se režim očigledno povukao. Ovo povlačenje pokazalo je da je car go, što je jedna od primetnijih parola na sadašnjim protestima.

SNS GUBI KONTROLU

Protesti protiv Rio Tinta uklonili su poslednje tragove straha kod masa da se bore protiv vlasti. Postalo je primetno da se zapravo radi o tigru od papira, koji više nema tvrdu kontrolu nad političkim procesima u Srbiji i da ipak može biti nateran da popusti pod pritiskom masa.

Kao odgovor na poslednje proteste protiv nasilja, Vučić je organizovao režimski skup koji je popularno prozvan „kontramitingom”. Odvažno se odlučio na organizovanje tog skupa, očekujući da će njegova kontrola nad javnim sektorom i strankom doprineti da SNS napravi veću mobilizaciju nego onu na protestima, i time manipuliše javnim mnjenjem. Ono što se pokazalo je da SNS mašinerija nema više kontrolu koju

Ne samo da je mobilizacija na iscenirani kontramiting bila manja nego mobilizacija na proteste protiv nasilja - nego ovog puta, ljudi dovučeni autobusima iz raznih delova Srbije i šire, bez preteranog straha su u velikom broju odlučivali da po dolasku u Beograd odu svojim putem i ne prisustvuju Vučićevom mitingu. Strah nije nestao samo kod njegovih protivnika, nego i onih koji su bili uslovljeni da ga podržavaju. Svima je dozlogrdio.

Sa smenama Nebojše Stefanovića i Zorane Mihailović, kojima su prethodili kontroverzni događaji, postalo je vidljivije javnosti da se unutar samog SNS dešavaju prljave borbe za uticaj i prevlast, te da SNS nije toliko jedinstvena partija kako voli sebe da predstavlja. Sve češće su isplivavale glasine o sukobima unutar stranke, a sa druge strane, članovi koji su bili prisiljavani da se učlane u stranku, počeli su otvorenije da pričaju protiv SNS-a. Ovo je nov fenomen, jer su dešavanja u SNS dugo godina bila pod velom tajne i intrige. Sada sve kontradikcije građenja stranke sa bonapartistom u pokušaju na čelu, isplivavaju na površinu.

Pored svega ovoga, Vučić je potvrdio napuštanje čela stranke za vreme svog kontramitinga. Znajući prirodu

je imala ranije.

njegove vladavine, ova odluka nije došla pod pritiskom stranke, koliko njegovom samoinicijativom. Paralelno sa ovim, Vučić je prethodno najavljivao osnivanje „Narodnog pokreta za državu” i ponovio njegov značaj u predstojećem radu stranke. Ovo se jedino može interpretirati kao izlazna strategija za Vučića, ako stranka doživi kolaps, ili pak način da izvrši unutarpartijsku čistku.

Interesantno je i da je na čelo stranke došao Miloš Vučević. On je do skoro bio poprilično sekundarna figura unutar SNS, računajući da je bio samo gradonačelnik Novog Sada, a tek od skoro postao Ministar odbrane. Njegov uspon na čelo stranke sigurno se ne može pripisati dobrom upravom Novog Sada, jer su protesti protiv Rio Tinta u njemu imali najradikalniji karakter, što je potvrdio i sam Vučić, a procenat glasova za SNS u opštini Novi Sad iznosio je polovinu republičkog proseka. Da li je lojalnost, prefinjenost, ili pak potpuna oskudica iole sposobnijih kadrova dovela

Vučevića na čelo SNS, teško je proceniti. Ali jedno je sigurno - Vučić još uvek ostaje glavni upravitelj SNS. Ipak, bitno je naglasiti da ova smena vođstva ostavlja ozbiljnu mogućnost za intenzifikaciju sukoba unutar SNS u borbi za prevlast i uticaj. Ona se ne bi desila da taj proces nije već u toku.

PRITISCI SPOLJA

Početak rata u Ukrajini predstavljao je prekretnicu u odnosima zemalja sveta, posebno onih imperijalističkih. SAD i EU sabili su redove u borbi protiv ruskog imperijalizma da bi pokazale da će bilo kakav izazov njihovoj moći dobiti snažan odgovor. NATO blok poslao je ogromnu količinu oružja i novca u Ukrajinu u svrhu da se bori protiv Rusije - do poslednje kapi ukrajinske krvi, umesto evropske ili američke. Pored ovoga, Rusiji je uveden niz sankcija, koji pre svega ima negativne posledice po njenu radničku klasu.

Na Srbiju se dugo vršio pritisak da i sama „odabere stranu” u ovom ratu, što je ona, sa potpunim pravom odbijala. Nijednoj zemlji ne bi smelo biti nametnuto kako će voditi svoju spoljnu politiku, kao ni to sa kim će trgovati. U momentu zatezanja odnosa među zemljama, Evropska unija je pritisla zemlje tzv. Zapadnog Balkana da dodatno sabiju redove sa njom, jer bi u suprotnom mogle snositi posledice. Takođe, iako je američka vlada sigurno već dugo znala sumnje oko veza režima sa organizovanim kriminalom, tek sada je došao pritisak na Vučića iz SAD po tom pitanju, u vidu članka Njujork Tajmsa, koji se bavi tom tematikom.

Ovi strahovi dolaze od toga što bez kontrole nad

Zapadnim Balkanom, u Evropskoj uniji bi mogla ostati nepopunjena rupa koju bi mogao popuniti uticaj nekog ruskog, kineskog, ili nekog drugog imperijalizma. Bilo kakva nestabilnost u komšiluku Evropske unije nije dobrodošla. Ne postoje drugi razlozi zašto je ovaj pritisak vršen na Srbiju, a u ovome se takođe vidi licemerje Evropske unije što taj pritisak ne vrši na svoje članice, što se vidi posebno po primeru Mađarske, kao i brojnim zemljama koje su nastavile trgovinu sa Rusijom - direktno ili preko posrednika, uključujući tu i Nemačku.

Ovi pritisci možda jesu donekle splasnuli, jer i sama Evropska unija trpi ozbiljne ekonomske posledice zbog ovog rata i želi da mu se približi kraj, ali je Aljbin Kurti iskoristio ovu bojazan Evropske unije u vezi Zapadnog Balkana da provokacijama natera Vučića na pregovore i popuštanje. Poslednji događaj ovog tipa, desio se kada je Vučić organizovao svoj kontramiting, gde je mobilizovao i Srbe sa Kosova, a Kurti iskoristio priliku da uvuče albanske predstavnike u srpske institucije.

Analizu ove nove drame možete naći ovde (LINK NA VINSETOV ČLANAK), a takođe moramo priznati da se radi o već previše puta viđenom scenariju. Ono što

je kvalitativna razlika naspram ranijih incidenata je da se ovaj dešava u momentu kada je Vučić najslabiji.

Sada se Vučić nalazi pred dilemom - da li intenzivirati ovaj teatar da bi se skrenula pažnja sa protesta i generalnog društvenog stanja u Srbiji, ili pak opet doći na pregovarački sto uz novi niz ustupaka Kosovu? U prvom slučaju, bilo kakva značajnija eskalacija sigurno bi ponovo pojačala pritisak imperijalističkih sila Zapada, jer poslednja stvar koju žele je dodatna nestabilnost. Sa druge strane, bilo kakav ustupak bio bi interpretiran kao znak slabosti. Šta god odlučio, Vučić se nalazi na milosti i nemilosti Zapada i Kurtija, što govori u koliko je ranjivoj poziciji.

ŠTA

UČINITI DA VUČIĆ STVARNO ODE?

Po nekim procenama preko 50.000 ljudi koji se skupljaju na ovim protestima inspirativan su pokazatelj da društvo može da se ujedini u želji za promenom. Ipak, za ovakvu mobilizaciju koja je izvukla toliko ljudi na ulicu, zahtevi protesta su apsolutno minimalni. Ostavke će samo promeniti lica koja upravljaju krizom, a za one koji ih zapravo podnesu, naći će se druga uloga preko koje će moći da se bogate na račun radnog naroda, samo neće biti toliko vidljiva. Ukidanje rijaliti programa jeste ukidanje proizvoda sistema koji traži brz profit sa što manjim ulaganjem (veliku gledanost sa malo stvarne sadržine), ali to neće dovesti do smanjenja nasilja u Srbiji, jer je rijaliti posledica, a ne uzrok sistema koji otuđuje i proizvodi nasilje.

Uzrok treba tražiti u uštedama u obrazovanju, zdravstvu, kulturi, javnom informisanju, infrastrukturi, zaštiti prirode, koje se koriste za povećanje državnog budžeta. Pored očigledne činjenice da su te uštede ovaj i prethodni režim koristili za lično bogaćenje kroz javnoprivatna partnerstva, posebna brutalnost mera štednje pod Vučićevom vladavinom imala je svrhu stvaranja „povoljne poslovne klime” za strane investitore mamljenjem kompanija državnim subvencijama. Cena ekonomskog rasta, od kojeg najveću korist ionako imaju samo vlasnici kapitala, bila je narušavanje našeg fizičkog i psihičkog zdravlja, rast zagađenja prirode, intenziviranje stepena eksploatacije, gubitak perspektive i opšte otuđenje. Vučićeva ekonomska „stabilnost“ u tom aspektu, proizvela je veliku nestabilnost na svim drugim poljima.

Dugo godina je vladao sentiment u Srbiji da smo šetali „i šta smo time dobili?”. Ipak, postepeno, videlo se

da su ove šetnje dobijale na sve većoj masovnosti, ali vremenom uzimale i radikalnije vidove borbe, kao što su blokade puteva i konfrontacije sa režimskim batinašima. Ipak, šetnje očigledno nisu dovoljne, jer kad bi se uspeh merio po šetnjama, Vučić bi već trebao biti u penziji. Očigledno je da je potrebno nešto više da bi on otišao. Inicijalna parola za proteste „Sve mora da stane!“ definitivno je pokazala put napred. Ali šta to znači i kako to učiniti?

Ono što marksisti uvek ponavljaju jeste da je radnička klasa jedina klasa sposobna stvarno da promeni odnos snaga između vladajuće elite i radne većine. Treba podsetiti da su metode štrajka bile ulje na vatru pokretu koji je srušio Miloševića i gde su hiljade rudara Kolubare u štrajku bili jedan od presudnih faktora u kolebanju Miloševićevog aparata koje je kulminiralo njegovom urušavanju Petog oktobra. Pa ipak, iako većina opozicije vuče korene iz DOS-a, koji je i sam svojevremeno pozivao na generalni štrajk protiv Miloševića, takav poziv im ne pada na pamet danas u periodu velike nestabilnosti svetskog kapitalizma. Oni se plaše da bi to moglo biti otvaranje pandorine kutije koje bi dovelo do toga da se metodi štrajka upotrebljavaju i protiv njih, u slučaju da se uspeju

domognuti vlasti. To bi značilo buđenje svesti radničke klase. Zato su i zahtevi opozicije minimalni i u sebi ne sadrže nijedan zahtev koji bi podrazumevao veća društvena ulaganja, da se ljudi ne bi navikli da traže više. Jedini način da stvarno sve stane jeste generalni štrajk.

I baš kada vlada situacija koje mnoge podseća na pripremu za novi Peti oktobar, radnička klasa u Srbiji se ponovo pojavljuje na scenu. U Knjaževcu je u toku štrajk radnika Falk Ista, italijanskog proizvodnog lanca obuće. Još jedan pritisak na Vučića, koji je sluga stranim investotorima! Iako još borba radnika nije povezana sa pokretom na ulicama, oba su posledica kapitalističkog sistema u krizi koji je sve teže trpeti. Ako pokret stvarno želi da se usmeri ka završavanju sa vladavinom Vučića, to će uraditi povezivanjem sa radničkom klasom. A ako radnička klasa oseti snagu u ovim metodama, onda će postaviti i pitanje ko bi trebao da upravlja društvomVučić, opozicija, ili radna većina?

Zvonko Dan Tekst je objavljen 15 junia 2023.

Kosovo – varnice usred imperijalističkih mahinacija

U petak, 26. maja, kosovska policija pod kontrolom zvanične Prištine, pokušala je da uvede nove gradonačelnike na njihova radna mesta na severu Kosova. Ta radna mesta se nalaze u opštinama sa srpskom većinom, gde su se 23. aprila ove godine održali lokalni izbori u četiri opštine. Srpska lista, najveća tamošnja srpska stranka, bojkotovala je izbore iz razloga što se još uvek nije formirala „ZSO“, takozvana Zajednica srpskih opština. Kao posledica toga, izlaznost na lokalnim izborima bila je oko 3,5% od ukupnog biračkog tela. Kada je policija pratila nove gradonačelnike, došlo je do oštrih sukoba između lokalnih srpskih demonstranata i kosovske policije, te je intervenisao i KFOR, oružane snage NATO-a, koje su stacionirane na Kosovu od 1999, kada su UN odobrile međunarodno vojno prisustvo. Bačene su šok-bombe, korišćen je suzavac i više ljudi je ranjeno, a prema saopštenju KFOR-a ranjeno i 30 pripadnika njihovih „mirovnih snaga.“ Među demonstrantima bio je i jedan srpski policajac. Srpske nadležne službe, kao i dominantna srpska stranka na Kosovu, usko su povezane sa srpskom vladajućom klasom, kao i sa Vučićem i SNS-om. Uprkos toj upletenosti, visoki funkcioneri i zastupnici srpskog kapitala na Kosovu imaju svoju sopstvenu dinamiku. Videćemo da Vučić nije oduševljen protestima na koje su lokalni funkcioneri pozvali.

Kao odgovor na incidente, NATO je najavio da će poslati 700 dodatnih vojnika na Kosovo. Iako je Vučić, obrativši se domaćoj javnosti, rekao da će srpska vojska biti na najvećem nivou „borbene gotovosti“, šanse da će zaista vojno intervenisati na Kosovu su slabe, budući da bi time otpočeo sukob sa NATO-om. U stvari, sukob između Srba i KFOR-a nije povećao napetost između Srbije i NATO-a. Zapravo se desilo suprotno: SAD su oštro kritikovale pokušaj Kosova da „na nasilan način“ pokuša da uvede gradonačelnike. U skladu s tim, Kosovu je potom bilo zabranjeno učešće na vojnoj vežbi „Defender Europe 23“. Američki ambasador u Prištini je čak i ukazao na to da se njegova vlada glasno založila protiv plana Kurtija. Štaviše, ambasador kaže da SAD razmišlja o drugim merama i da trenutno nema entuzijazma da podržava Kosovo u podsticanju šireg međunarodnog priznavanja, odnosno oko napretka na putu ka članstvu u EU ili NATO-u.

VUČIĆ POD PRITISKOM

Čak su se i Nemačka i Francuska okrenule protiv Kurtija, pozivajući kosovsku vladu da ponovi izbore. Makron je rekao da mandati novih gradonačelnika „očigledno

nisu legitimni.“ Ovo, međutim, ne znači ni da Vučić može da bude zadovoljan ovim razvojem događaja. Incidenti na Kosovu se dešavaju u trenutku velikih društvenih mobilizacija u Srbiji i ogromnog pritiska na njegov režim. Vučić kaže da neće dozvoliti „progon“ Srba, te da će reakcija Srbije biti oštra, ali svaki put, pre nego što bi došlo do neke ozbiljnije transgresije, on se povlačio. Kao što smo već pisali, vojna akcija na Kosovu bi značila sukob sa NATO snagama, nešto što ni Vučić, ni NATO ne žele. Međutim, jak čovek Vučić, odjednom ne izgleda tako jako, što šteti njegovoj slici u očima javnosti, i podstiče delove desničarske opozicije da se mobilišu oko kosovskog pitanja.

Štaviše, SNS je u određenoj meri i izgubila čvrstu kontrolu nad najvećom srpskom strankom na Kosovu – Srpskom listom. Ovo odražava veće tektonske promene u političkim strukturama na Kosovu. Ranije je SNS imala direktan uticaj na huligane i druge grupe koje su koristili kao šok-trupe na Kosovu – dok se sada ovi elementi sve više nalaze van uticaja SNS-a. Jedan od razloga je to što se mnogi lokalni funkcioneri osećaju izdanima od strane Vučića zbog pregovaranja sa Kosovom. Međutim, postoji i drugi razlog:

sama Srpska lista je sve više pod pritiskom srpskog stanovništva, što se odrazilo u protestima ispred zgrade Srpske liste početkom ove godine. Jedna anketa iz maja ove godine je istražila kome je, prema mišljenu učesnika ankete, izlazak Srba iz kosovskih institucija najviše koristio – većina od 40% je rekla „vlastima u Beogradu i Prištini“. Ovo su samo prvi znakovi, ali posmatrajući karakter Srpske liste i srpskih vladajućih struktura na Kosovu, jasno je da će u nekom trenutku doći do većih napetosti.

Srpska lista je došla na vlast sa zadatkom da preuzme politički pejzaž i političku reprezentaciju kosovskih Srba. Nedavni članak je uspon Srpske liste opisao ovako: „Monopolizovala je političku reprezentaciju usvajajući paralelne strukture pokroviteljstva i administracije, umerene partije i elitne kadrove, te prisilne mehanizme koji su prethodno bili upotrebljeni za sprovođenje etničke izolacije.“ Ovaj projekat je bio tesno povezan sa vrhovnim srpskim političarima i sa zastupnicima srpske kompradorske buržoazije. Cilj je bio stvaranje jedne monoetničke buržoaske partije pod vođstvom zvaničnog Beograda. Međutim, kao što smo videli, ovo vođstvo je donekle iščezlo, te da bi skrenuli pažnju sa sebe, danas funkcioneri Srpske liste pokušavaju da preusmere delove tih rastućih raspoloženja ka Vučiću.

KURTI I BORBA KOSOVSKE RADNIČKE KLASE

Budući da je zapadni imperijalizam jasno i glasno osudio postupke premijera Kurtija, veliki pritisak i na

njegovu vladu je očekivan. Da bismo bolje razumeli tu situaciju, moramo analizirati način kako je Kurti uopšte došao na vlast na Kosovu. Kurtijeva pobeda na izborima 2021. godine je bila veliki pomak ulevo, te je njegova partija Samoopredeljenje uspela sa programom socijalnih reformi, borbe protiv korupcije, oslobođenja Kosova od statusa imperijalističkog protektorata i okončanja pregovara sa zvaničnim Beogradom pod pokroviteljstvom velikih sila. Kao marksisti, objasnili smo da je ovo bio veliki korak napred, ali ukazali smo i na protivrečne ideje u srži partije, te na nedostatak jasnog klasnog fokusa. Ovo upozorenje se na tragičan način obistinilo. Dolazeći na vlast, Kurti se nije oslonio na mase koje su ga podržavale, nego je pokušao da sprovede umeren reformistički program bez klasne borbe. U zemlji poput Kosova, gde strani imperijalizam održava anemičan kapitalizam, a buržoazija ni u jednom trenutku nije odigrala progresivnu ulogu, na osnovi vladajućeg sistema, masama se ne može ništa ponuditi. Reforme bez mobilizacije radničke klase i dosledne klasne borbe nisu moguće.

Na polju nacionalnog pitanja se predstavlja ista problematika. Umesto samoopredeljenja i nezavisnosti imperijalizam je prodirao još dublje. Kurti je na kraju morao pokleknuti pred jakim silama imperijalizma, koje ciljaju na ekonomsku integraciju regiona. Na osnovu tog pritiska, Kurti već mesecima pregovara sa zvaničnim Beogradom pod vođstvom zapadnog imperijalizma o budućnosti Kosova. Beograd, koji je već uspeo da sklopi ugovore o „Otvorenom Balkanu“ sa Albanijom, Srbijom i Makedonijom, hoće i Kosovo

da integriše u njegove ekonomske mreže, ne kao jednaku državu, nego kao vazalsku državicu koja će se pokoriti naređenju iz Beograda. Sa druge strane, zapadni imperijalizam hoće da ceo region da stavi pod svoje pokroviteljstvo, te da se Srbija konačno odrekne ruskog i kineskog uticaja i da bude oslonac za zapadne interese. Sama pregovaranja nametnuta su Kosovu od strane Zapada. Kurti je pokušavao da se usprotivi takvim nedemokratskim postupcima, ali ga je pritisak imperijalizma ipak prinudio da ide tim putem. Kao posledica toga, ranije ove godine je čak i postignut prvi sporazum između Kurtija i Vučića, mada još nije ništa potpisano.

ZSO – IMPERIJALISTIČKI MANEVAR KOJI JE DALEKO OD REŠENJA

Glavna sporna tačka, zbog koje još nije došlo do potpisivanja sporazuma je ZSO – Zajednica srpskih opština. Najvažniji zahtev zvaničnog Beograda je osnivanje ZSO, inicijative koju i imperijalizam u međuvremenu podržao, iako postoje različita tumačenja tog pojma. Derek Šole, savetnik američkog Stejt Departmenta, rekao je sledeće: „Za nas je značajno da Zajednica srpskih opština bude formirana, mislimo da je to u skladu sa Ustavom Kosova, ali postoji velika razlika između Republike Srpske i buduće ZSO. To nije aranžman koji bi ličio na Republiku Srpsku.“ Međutim, Šole „nije želeo govoriti o mogućim nadležnostima Zajednice srpskih opština, rekavši da se ti detalji moraju, „izglancati kroz dijalog.“

Gabrijel Eskobar, američki izaslanik za zapadni Balkan, posle nedavnih protesta našao je još oštrije reči: „Kosovo se mora odmah pokrenuti.“ Naravno da i Srbija mora poslati „jasnu poruku da neće tolerisati nasilje, ni protiv KFOR-a, ni protiv kosovske policije“,

ali povodom Kurtijeve kritike prema osnivanju ZSO Eskobar

kaže: „To ne zavisi od Kurtija. To uopšte nije stvar između njega i Srbije. Ovo je stvar između Srbije i Republike Kosovo. Čak i ako se Kurtiju ne sviđa, ZSO će se formirati.” Pitanje je jasno: Da li će Kosovo da čeka na evropskoatlantsku integraciju sve dok njegov premijer ne reši pravna pitanja? Eskobar nastavlja, skoro preteći: „Ako Kosovo neće srpsku republiku kao što je slučaj u Bosni, onda moraju da nam kažu šta hoće. Rekli su nam šta neće. Sada moraju da nam kažu šta hoće, na to čekamo.“ Sama činjenica da Eskobar ovako oštro govori pokazuje dve stvari - ogorčenost Vašingtona na odluke Kurtija, ali i slabost američkog imperijalizma. Da se vlada jedne zemlje koja je faktički održavana od zapadnog imperijalizma tako suprotstavlja diktatima istog je opipljiv odraz procesa opadanja uticaja američkog imperijalizma. Realno govoreći, situacija koja postoji u Bosni sigurno nije u interesu stranih sila, u svakom slučaju ne bi želele da daju toliko ustupaka Srbiji ili nekom potencijalnom lokalnom moćniku poput Dodika.

Međutim, svesni su toga da moraju Srbiji dati bar nešto da bi odigrala ulogu dobrog partnera imperijalizma bez previše izazovnih ličnih zahteva. Moguća ponuda izgleda ovako: Srbija dobija neku vrstu veće nadležnosti na Kosovu preko ZSO, te preko određene ustanove direktnije utiče na političke odluke unutar Kosova, ali u isto vreme Srbija treba da bude dobar partner za zapadni imperijalizam. Takav ugovor bi dodatno vukao Srbiju ka zapadu, što razne zapadne zemlje pa čak i sam Vučić već duže vreme pokušavaju. Sve izgleda lepo i fino, ali zašto se ovo onda ne sprovodi?

MASE

NA KOSOVU PROTIV SRPSKOG ŠOVINIZMA

Odgovor se, na kraju krajeva, mora tražiti kod kosovskih masa koje su glasale za Kurtija. Jedan od glavnih razloga zašto je Kurti dobio toliko podrške je bio njegov odlučni i nacionalistički stav prema kosovskom pitanju i prema pregovaranjima sa Beogradom. Ovo nije slučajno tako – nacionalne podele na Balkanu su ogromna prepreka za klasnu borbu, te svaki ozbiljan porast klasne borbe mora adresirati ovo pitanje. Albanski narod i manjine na Kosovu se već decenijama bore za nacionalna

prava. U prošlosti ta borba je bila usmerena prema srpskoj i jugoslovenskoj birokratiji, pa su albanski lideri videli Zapadne sile kao jedine svoje saveznike, ali u protekloj deceniji ove zapadne sile su se pokazale kao kolonijalni vladari i zato su mase videle Kurtijevo Samoopredeljenje kao alternativu svih dotadašnjih partija. Narod na Kosovu sve više razume da ni ZSO, niti bilo kakva „normalizacija“ pod vođstvom Brisela i Vašingtona nisu rešenja kosovskog pitanja, pa su time prirodno protiv takvih predloga. Prihvatanje predloga od strane Kurtija bi iscrpelo ostatak njegove ionako umanjene popularne podrške. Već sada opozicija na Kosovu ukazuje na to da Kurti nije održao njegova predizborna obećanja, a prema istraživanju UNDP-a podrška građana Kurtiju je već opala za 15 odsto.

Posle izborne pobede Kurtija 2021. smo pisali sledeće: „Izgradnja prave marksističke struje u tradiciji Lenjina i Trockog, unutar i izvan Samoopredeljenja je još potrebnija jer će rukovodstvo Samoopredeljenja, čim uđe u vladu, biti pod ogromnim pritiskom da napusti program reformi. Taj pritisak će dolaziti od najkonzervativnijih elemenata unutar partije, ali takođe i od imperijalizma. Ova kontradikcija se vidi već kada se analizira izborna lista Samoopredeljenja, na kojoj su takođe bili kandidati sa veoma buržujskom i konzervativnom pozadinom, kao što je privremena predsednica Kosova Vjosa Osmani, koja je došla iz LDK.“

Ova perspektiva se potvrdila, predsednica Kosova, Vjosa Osmani, odigrava vrlo reakcionarnu ulogu, direktno pregovarajući sa Vučićem, ostavljajući Kurtija po strani. Moramo jasno reći: to što se danas dešava na Kosovu je antidemokratski manevar. Demokratski izabran premijer sve se više gura u pozadinu pod direktnim pritiskom imperijalizma, sa namerom da dođe do sporazuma koji će utrti put zvaničnom Beogradu da sve direktnije utiče na unutrašnje političke odluke jedne druge zemlje, pa da završnu reč dobija imperijalizam. To su ljudska prava i demokratija, koju je imperijalizam obećao da će doneti narodima Kosova. Vidi se koliko imperijalizmu zaista vredi sudbina malih naroda.

ŠTA DALJE?

Da bi stvarno došlo do rešenja kosovskog pitanja, potreban je oštar otpor imperijalističkim predlozima, te da se pozove na ujedinjenje radničke klase cele regije. Postojanje masovnog revolucionarnog vođstva bi radikalno promenilo situaciju. Kosovski narod ima moćnog potencijalnog saveznika u borbi protiv Vučića

i srpskog kapitala, pa i protiv imperijalizma – srpski proletarijat. ZSO ili neka druga Republika Srpska, kao u Bosni, nije u interesu srpske radničke klase, jer su takve institucije rezerve srpske buržoazije, kao što se vidi u slučaju Dodika, koji je rekao: „Podržavam miting 26. maja u Beogradu i pozivam sve ljude iz Republike Srpske, koji mogu da idu na miting, da taj dan odu u Beograd.”

Zajednica srpskih opština nije nikakvo rešenje ni za srpsku manjinu, niti će unaprediti njihov položaj i svakodnevni život, niti će razviti bolju privredu povezivanjem sa Srbijom na osnovu kapitalizma. ZSO je samo novčanica za potkusurivanje između Srbije i Kosova i očajni spas Vučića pred biračima. ZSO je isto tako i izgovor zapadnih imperijalista da još imaju uticaj na balkansku politiku kao mirotvorci.

U doba kada svetski kapitalizam otvoreno pokazuje svoju nesposobnost, kada zapadni imperijalizam želi da pretvori region Balkana u poslušnu pudlicu svojih interesa, i kada slabe nacionalne buržoazije nemaju ni grama progresivnosti i sprečavaju razvoj proizvodnih snaga, jedino rešenje je ulazak radničke klase u političku arenu sa svojim klasno nezavisnim programom.

Nacionalna država ovde otkriva svu svoju trulost. Samo revolucionarno ujedinjenje svih balkanskih naroda u jednu federativnu celinu može rešiti hitne ekonomske probleme i garantovati puna demokratska prava svih naroda i manjina. Kao konkretan korak ka tome, potrebna je revolucionarna organizacija svih balkanskih naroda sa jasnim klasnim programom. Takva organizacija bi mogla pružiti istinsku perspektivu radnicima i svim ugnjetavanima, pokazati put iz zagušljivosti i nacionalnih predrasuda.

Protiv ZSO!

Dalje imperijalističke ruke od Balkana!

Za samoopredeljenje Kosova, za zajedničku borbu radničkih klasi i ugnjetavanih svih naroda!

Za Balkansku Socijalističku Federaciju! Vinsent Angerer Tekst je objavljen 11. junia 2023.

Protesti protiv Aleksandra Vučića: Ulica ili glasački listić?

Masovni protesti koji se proteklih nedelja održavaju u Beogradu još jednom nam pokazuju da se suštinske političke promene ne dešavaju na biračkim mestima već na ulici. Autoritarni režim Aleksandra Vučića isisao je političku sadržinu iz institucija buržoaske demokratije i medija. Kao rezultat predavanja celokupne vlasti u ruke lidera, srpska vladajuća klasa i imperijalizam dobili su stabilnost sistema, to jest slobodu da kroje zakone po interesu najkrupnijeg kapitala bez vidljivih sukoba različitih frakcija i otegnutih pregovaranja između delova državnog aparata. Pritisak odozdo je obuzdavan mešavinom klijentelizma i represije na lokalnom nivou. Međutim, u situaciji gde ne postoje institucionalizovani ventili za iskazivanje nezadovoljstva jedino što masama preostaje kao politčka platforma jeste ulica.

Vladavinu Aleksandra Vučića tako odlikuje poslovična stabilnost koja se periodično prekida masovnim protestima. Povodi za izlazak naroda na ulice variraju od nezakonitih urbanističkih rešenja, sumnjičenja za izborne krađe, nasilja nad političkim protivnicima, narušavanja životne okoline ili manipulacije medijima, ali jasno je da je prava meta ovih pokreta sama priroda vladavine SNS-a i opšti osećaj krize u društvu. I pored konstantnih hvalisanja vladajuće partije poboljšanjem ekonomskih parametara, nakon decenije privrednog rasta i stvaranja povoljne poslovne klime za strane investitore, postaje jasno da ekonomski rast na kapitalističkim osnovama za sobom automatski ne povlači opšti društveni napredak. Upravo suprotno. Prodor kapitalističkih odnosa u sve pore našeg društva čini da se osećamo sve otuđeniji jedni od drugih. Primorani smo da radimo duže i intenzivnije za istu platu sa osećajem da nemamo kontrolu nad sopstvenim životima a kamoli nad širim političkim i društvenim procesima.

Najnoviji talas protesta „Srbija protiv nasilja“ jeste najmasovniji i najistrajniji u nizu navedenih mobilizacija protiv Vučićeve vladavine. Razlog za ovo jeste strahota nedavnih zločina koji su ubedili veliki deo stanovništva da se „nešto mora promeniti“ i time ih motivisali za političko aktiviranje. SNS vladavina se zasniva na obesmišljavanju politike putem stalnih afera i prokazivanja opozicije što čini da se većina stanovništva isključuje iz aktivnog praćenja političkog života. Masovna ubistva su ljude trgla iz letargije.

Demonstranti su shvatili da ako se oni ne bave poliitkom to ne znači da se politika neće baviti njima, to jeste da svaki dodatni dan vladavine SNS-a može imati fatalne posledice po društvo. Kao i prethodne mobilizacije, ovaj talas protesta je započeo u urbanijim beogradskim opštinama a njegovu okosnicu činili su srednji slojevi. No, iz nedelje u nedelju pokret se omasovljava i privlači sve šire slojeve radnika i omladine. Nedavni fijasko pokušaja organizovanja kontramitinga govori nam da klijentelistički mehanizmi gube na snazi i da i stanovništvo iz nižih slojeva i manjih gradova polako okreće leđa SNS-u. Elitistički sentimenti „Druge Srbije“ koji su godinama bili prepreka jedinstvu radničke klase takođe gube relevantnost. Većini antiVučićevih demonstranta je danas jasno kako je veliki broj ljudi koji se odazvao na kontramiting u Beograd ucenjen očuvanjem radnih mesta ili pretnjom da su socijalna davanja od kojih zavise povezana sa vladajućom partijom.

Čini se da posle duže od jedne decenije vladavine sazrevaju uslovi za svrgavanje SNS režima. Vučić je svestan ove pretnje i razmatra opciju demobilisanja pokreta sazivanjem novih izbora. Ušima prosečnog buržoaskog legaliste ovaj potez zvuči fer. Zašto bi merili snage na ulicama putem demonstracija i kontramitinga i time rizikovali društvene sukobe kada se narod može demokratski izjasniti zaokruživanjem kandidata na parčetu papira u komforu glasačkog mesta? Problem je u tome što se izbori ne sazivaju kako bi narod bilo šta odlučio već kako bi se politički proces ponovo saterao

u za vladajuču klasu sigurni tok gde se ishod kontroliše klijentelizmom, skupim medijskim kampanjama i netransparentnim državnim organima. Nijedna suštinska politička promena u buržoaskim društvima tokom istorije nije postignuta kroz parlament ili izbore, već kroz masovne mobilizacije, štrajkove i osvajanje institucija.

Srbija nije izuzetak. Svaka smena vladajuće garniture na izborima rezultovala je samo nastavkom iste politike novim metodama i pod drugačijim parolama. Uostalom, opšti obrisi politike SNS-a tokom proteklih deset godina nisu ništa drugo do nastavak politike privatizacije, privlačenja stranih investitora i održavanja „zamrznutog konflikta“ na Kosovu, sve začinjeno dozom naconalističkog patosa i ispraznog patriotizma. U pitanju su postulati koje su originalno zacrtali Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić. Vučić nije suštinski menjao politički kurs Srbije. On je samo usavršio tehnike vladanja koje su već bile u opticaju i primenio ih na efikasniji i beskrupulozniji način. Poslednji put kada je srpsko društvo doživelo korenite političke promene bio je 5. oktobar 2000 godine. Šta je omogućilo ovaj radikalni raskid sa politikom devedesetih i sunovrat režima Slobodana Miloševića?

Pobeda Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima? Ne. U pitanju su bile masovne mobilizacije građana, poziv na generalni štrajk, obustavljanje proizvodnje na kopovima Kolubare i preuzimanje glavnih institucija sistema poput RTS-a i skupštine.

Opozicione partije se mešaju u masovne proteste očekujući da će pritisak odozdo dovesti do cepanja SNS-a i formiranja neke vrste prelazne vlade. Vučić je svestan ove strategije pa je tako na kontramitingu sa bine poručio kako „prelazne vlade neće biti dok sam ja živ.“ Opozicioni mediji već aboliraju prve „preletače“ iz SNS-a poput bivše ministarke rudarstva i energetike Zorane Mihajlović. Ovakav „pad“ Aleksandra Vučića bi predstavljao samo menjanje dresova glavnih političara, tajkuna i državne birokratije - vladajuće garniture koja je i do sada činila kičmu sistema. U momentu kada gnev i mobilizacija odozdo zapreti da im ugrozi privilegije, vladajuća klasa će rado žrtvovati neke od svojih eksponiranijih i omrznutijih pripadnika, poput Željka Mitrovića ili Nebojše Krstića, kako bi umirila mase a sebe spasila. Opozicija takođe ne želi novi 5. oktobar. I oni jedva čekaju da se politika vrati u institucije buržoaske države koje je Vučić obesmislio. Zahtevi za ukidanje televizijskih programa i ostavke REM-a i određenih ministara jesu ciljane parole kojim opozicija želi izvršiti pritisak na režim i doći na vlast „legalnim putem“ uz pomoć delova vladajuće partije i državnog aparata. Opozicija trenutno mudro ćuti na Vučićevu ideju o novim izborima ali bi je oberučke prigrlila kada bi videla šansu da napravi vladajuću većinu sa nekim delovima okrnjenog SNS-a. Prelazne vlade i izbori nisu ništa drugo do pokušaji dezavuisanja popularnih mobilizacija i ponovnog isključivanja naroda iz politike.

Većina naroda ne izlazi na ulice Beograda kako bi zabranila televizijske rijaliti programe ili videla leđa pojedinačnim ministrima. Oni žele da svrgnu Vučića, a sa njim i čitavu plejadu biznismena, mafijaša, partijskih nameštenika u upravnim odborima, profesionalnih patriota, medijskih analitičara, korumpiranih novinara, sudija i policajaca. Glavni cilj protesta trebao bi da bude dalje omasovljenje i dublje uključivnje radnog naroda i omladine u mobilizacije. Energija koja se iskazuje na ulici se mora kanalisati u demokratski kontrolisane strukture koje pokret mogu voditi i u danima kada mase nisu na ulicama. Isto tako, same brojke građana prisutnih na protestima neće oboriti Vučića. Sistem je potrebno udariti tamo gde ga najviše boli i odakle crpi svoj legitimitet – u ekonomiji. Redovni štrajkovi u fabrikama koje su multinacionalne kompanije podigle na državnim subvencijama pokazuju koliko su brutalni i truli koreni „ekonomskog čuda“ kojim se režim busa u grudi.

Upliv sindikata i radništva u masovni pokret bi pomogao u strukturiranju protesta i usmeravanju kolektivne energije na ciljane mete. Zato se kao marksisti zalažemo za uključivanje sindikata u proteste i povezivanje štrajkova prosvetara i proizvodnih radnika sa uličnim mobilizacijama. Iznad svega potrebna nam je politička

organizacija radnih ljudi i najširih slojeva stanovništva koja bi ponudila vođstvo i potegla suštinske zahteve za promenu načina na koji se bogatstvo stvara i deli u našem društvu. U suprotnom opozicione partije, koje poput lešinara kruže oko protesta, će se okoristiti o napore naroda i trulim kompromisima reformisati trenutni režim dok će se demonstranti vratiti u stanje apatije i žaliti da je „sjahao Kurta da uzjaše Murta“. Ovo buđenje svesti u vidu masovnih protesta pruža mogućnost da krenemo sa političkim organizovanjem nezavisno od opozicionih partija i njihovih sitnih interesa. Ne propustimo priliku!

Protiv 60 časovne radne sedmice samo uz zaoštravanje klasne borbe!

Makedonsko Sobranje je na sednici u petak 26.05.2023. usvojilo sporne zakonske izmene pet zakona (Zakon o radnom odnosu, Zakon o eksproprijaciji, Zakon o izgradnji, Zakon o urbanističkom planiranju, Zakon o utvrđivanju javnog interesa i nominaciju strateškog partnera za implementiranje projekta izgradnje infrastrukturnog koridora 8 i koridora 10D) kojima se omogućuje američko-turskom konzorcijumu “Behtel i Enka” da gradi koridore 8 i 10-D. (Koridori 8 i 10-D zapravo su nacionalni koridori, 68 km autoputa između Tetova i Gostivara i albanske granice i 40 km između Prilepa i Bitolja). Nakon amandmanske blokade partije “Levice” vladajuća koalicija našla je provereni način zaobilaženja procedura i provukla je zakonske izmene sa takozvanom evropskom zastavicom. Ovom usvajanju prethodile su skupštinske rasprave na kojima je opozicija (VMRO i Levica) optuživala vlast za korupciju tokom zaključivanja Dogovora za koridore i netransparentnu proceduru koja je rezultirala u dogovoru zaključenom u četiri oka. Vlast je proglasila izmene strateškim i nacionalnim interesom i vladini predstavnici su trijumfalno izjavili kako će oni omogućiti rast ekonomije i povezivanje sa Evropom.

ŠTA ZNAČE OVE ZAKONSKE IZMENE ZA RADNIČKU KLASU?

Konkretno, u članu 117. Zakona o radu koji reguliše prekovremeni rad dodaje se sledeće: “(8) osim tačaka (1), (2) i (7) ovog člana, prekovremeni rad može trajati više od osam sati nedeljno, u proseku više od osam sati nedeljno nedelju dana tokom tri meseca i više od 190 sati godišnje u slučajevima kada se radi o nacionalnim i strateškim interesima za državu, nakon prethodnog pismenog pristanka zaposlenog.“ Ova promena se dešava u kontekstu člana 12 Zakona o izgradnji Koridora, gde je predviđeno da radna nedelja u proseku

iznosi 60 sati nedeljno.

Ono što ovde postaje jasno je da maglovit pojam “nacionalni interes” nije ništa drugo do interes vladajuće kapitalističke klase, prerušen iza mnogih lijepo izgovorenih floskula. Postavlja se pitanje: Da li može postojati koncenzus i kompromis između radničke klase koja živi prodajom svog rada i klase kapitalista koji poseduju resurse i fabrike? Naravno, da ne može. Interes radničke klase je da održi svoj fizički i mentalni integritet, a radna sedmica od 60 časova destruktivno utiče i uništava psihofizičke sposobnosti radnika. Ovo treba posebno imati na umu ako se zna da su gradilišta mesta na kojima imamo najviše nesreća i smrtnih slučajeva na radu, a makedonski građevinski sektor je potpuno nekontrolisana i pokvarena polumafijška grana sa redovnim i grubim kršenjima bezbednosnih mera. Interes kapitalističke klase je maksimalizacija profita i brz povratak uloženih sredstava otuda i dolazi pritisak na vlast da usvoji zakonodavne promene povoljne sa stanovišta stranog kapitala. U budućnosti će postati pravilo da se zloupotrebljava fraza “nacionalni i

strateški interesi države” za potrebe bilo kakvih stranih investicija, a takve operacije će postati praksa, a ne izuzetak. Takođe možemo zamisliti kako će izgledati “pismeni pristanak” koji radnik mora dati da bi radio 60 sati nedeljno i koji će biti prisiljen materijalnim okolnostima i direktnom opasnošću od gubitka posla. Znamo da je u zemlji rasprostranjena praksa da radnici pod pritiskom potpišu sporazume na praznim listovima.

Dakle, interesi obe klase su antagonistički, a svaki ustupak u korist kapitalističke klase znači da radnička klasa gubi i obrnuto. Donošenje takve pravne odluke koja legalizuje 60-časovne radne sedmice u osnovi je gubitak svih tekovina istorijske borbe radničke klase. Dakle, 40-časovna radna sedmica je pravo koje su osvojile generacije radnika, često po cenu svog života. Ovakva pravna odluka je reakcionarna antiradnička politika pri direktnoj intervenciji stvarnih vlasnika tržišta regiona t.j. američkog imperijalizma. Postaje jasno da se interesi kapitala moraju zadovoljiti po svaku cenu radi bržeg rasta na periferiji. Ekonomska logika zahteva ulaganje u ovakve periferne zemlje u kojima je visoka korupcija, niski porezi i poreske olakšice, slaba sindikalna organizacija i jeftina radna snaga. Sa stanovišta stranog kapitala, ovo je dobitna situacija jer donosi više profita. Zbog činjenice da je nezaposlenost u našoj zemlji na istorijski niskom nivou (uglavnom zbog dva faktora: emigracije mladog i sposobnog stanovništva i naše spore integracije u globalnu ekonomiju), razmatra se opcija delimičnog uvoza radne snage iz zemalja trećeg sveta (Indija,

Pakistan, Bangladeš) za izgradnja koridora. Svetska rezervna armija rada, koja je strukturni deo kapitalizma, igraće ulogu u ovom slučaju. Kao što je Marks jednom istakao u poglavlju 23 prvog toma Kapitala, “industrijska rezervna vojska tokom perioda stagnacije i srednjeg prosperiteta vrši pritisak na aktivnu radnu armiju, a tokom perioda prekomerne proizvodnje i tokom Paroxumus [febrilne proizvodnje] zadržava svoje zahteve.” Radnici koji bi bili uvezeni iz zemalja trećeg sveta bili bi primorani da rade za niže plate od domaćih u robovskim iz uslovima, pa bi stoga njihov položaj doveo do nižih cena radne snage. Pored toga, kao što se dešava u mnogim razvijenim zemljama kapitalizma, oni će redovno biti izloženi ksenofobičnim desničarskim ispadima i biće dežurni krivci za sve socijalne probleme. Ova retorika imala bi za cilj da napravi dalje razdore unutar same radničke klase.

Drugi bitan aspekt u celoj priči je i neisplativost ovog projekta. Za izgradnju autoputa postoje konkretni kriterijumi koji u ovom slučaju nisu zadovoljeni (primer, frekvencija vozila). U vreme energetske krize postoje daleko prioritetniji strateški projekti koji će omogućiti energetsku stabilnost i nezavisnost. Tako bi, 500 miliona evra koštala investicija za hidrocentrale Čebren i Orlov Kamen sa kojim bi se domaća proizvodnja povećala za preko 1000 MWh god. t.j. za oko 20 posto sadašnje proizvodnje termocentrala. Saglasno proračunima i analizama profesora Tehničkog fakulteta u Bitolju Dejana Trajkovskog povratak investicije od izgradnje autoputa bi iznosila 60 godina u najoptimističnijem scenariju. Cena koridora iznosila bi oko 1,6 milijardi evra uključujući i eksproprijaciju zemljišta, a ne uzimajući u obzir dopunske troškove, koji će se sigurno pojaviti. Država može pokriti samo 300 miliona evra za ovu namenu, što bi značilo da se mora zadužiti za 1,3 milijardi evra, pa bi spoljašni dug porastao skoro dva puta više. Teret dužničkog ropstva pašće na leđa radničke klase, koja će biti prinuđena

plaćati kamate preko raznih mera štednje i napada na kvalitet života.

GDE SU SINDIKATI U CELOJ OVOJ PRIĆI?

Najveće sindikalne centrale kontinuirano iznose svoje negodovanje za 60-časovnu radnu sedmicu. Jedna od centralnih tema masovnog Prvomajskog marša u Skoplju bila je baš 60-časovna radna sedmica. Sindikati su najavili da će uraditi sve što je potrebno kako bi sprečili uvođenje radne sedmice od 60 časova. Sindikat građevine najavio je da će osporiti zakonske izmene ispred Ustavnog suda.

U ovakvim vanrednim okolnostima nisu više potrebne kalkulacije, već odlučnost i masovnost. Zakonske izmene moraju najhitnije da se povuku, a da bi se to desilo potrebno je da sindikati organizuju hitan prekid rada u svim granama i delatnostima t.j. generalni štrajk. Paralelno sa tim, sindikati trebaju pozvati na proteste i blokade i solidarnost ostalih grupa u društvu (studente, penzionere, nezaposlene) zato što je borba zajednička. Sve manje od ovoga bio bi kompromis sa voljom vladajuće klase i bilo bi ispravno kvalifikovano kao izdaja koja će prouzrokovati razočaranje, osipanje članstva i borbenog morala.

NI JEDAN KORAK NAZAD - DOLAZI VREME OFANZIVE!

Komunisti kao avangarda radničke klase su protiv ovih izmena i stoje u solidarnosti sa celim radničkim

pokretom! Ali, kako bi uspeli treba iz defanzive preći i odlučnu ofanzivu! 40-časovna radna sedmica postoji već stotinu godina i u vreme kada je produktivnost rada enormno povećana, 40-časovna radna sedmica je istorijski prevaziđen koncept. Razvoj tehnologije i produktivnost rada daju materijalnu osnovu za uvođenje radne sedmice od 30 časova. Ali, u uslovima kada sredstva za proizvodnju i resurse poseduje mali broj kapitalista, ovi humani ciljevi stoje u suprotnosti sa njihovim tesnim ekonomskim interesima.

Kapitalizam, kada je u krizi, ne može ponuditi dostojanstven život većini društva preko raznoraznih reformi, posebno ne u njegovim perifernim područjima.

Jedino rešenje za bolji život radnika je socijalistički plan i puna zaposlenost koja će dovesti do opšteg blagostanja. Zadatak svakog komuniste je izgraditi snage koje će doprineti rušenju starog i izgradnji novog društva!

Za 30-časovnu radnu sedmicu!

Za radničku partiju - protiv kapitalizma!

Dejan Lutovski Tekst je objavljen 6. junia 2023

Republika Srpska: Lice i naličje podaništva

Protesti opozicije i nezadovoljnog naroda aktuelnim dešavanjima u Srbiji, prelili su se i na učmalu političku scenu Republike Srpske. U utrkivanju ko će pokazati veće podaništvo i podršku Aleksandru Vučiću, na istu liniju stala je vlast oličena u Miloradu Dodiku i Jelena Trivić iz opozicionog Narodnog fronta, koja je izašla na crtu Dodiku na prošlogodišnjim izborima za predsjednika RS.

Prvo je Trivić otvoreno na jednoj opozicionoj televiziji podržala Aleksandra Vučića i najavila da će lično ići na miting koji organizuje Srpska napredna stranka 26. maja. Nakon toga je i predsjednik RS Milorad Dodik pružio podršku Vučiću i pozvao svoje pristalice da odu na režimski miting u Srbiju.

Pružanje podrške Vučićevom režimu od strane Jelene Trivić je očekivan. Ona se ne može maknuti od nacionalističke politike i mahanja jeftinim patriotizmom kojim dokazuje da je veći Srbin od Milorada Dodika. U nemogućnosti da drugačijim političkim programom i vizurom, koji nisu izašli iz šinjela Radovana Karadžića, ponudi alternativu narodu u RS, ostaje joj

pokušaj da glumi namjesnika Aleksandra Vučića koji bi joj uzvratio podrškom u narednim predizbornim kampanjama. I dok nas Trivić uvjerava da je potrebno srušiti Dodika s vlasti, praktični potezi razotkrivaju da ona uopšte nema ništa protiv karaktera i načina vladanja dugogodišnjih korumpiranih i antinarodnih režima kao što je Vučićev u Srbiji, već da ona želi personalne a ne suštinske promjene.

Sa druge strane, Dodikova podrška režimu u Srbiji dolazi iz pragmatičnih razloga. Nakon skoro dvije decenije pustošenja radnog naroda u RS, Dodik mora održati privid stabilnosti vlasti. U tom smislu mu ne odgovaraju promjene i nestabilnosti u regionu. Pad

Đukanovića i uzdrmavanje vladavine Aleksandra

Vučića bi mogli uticati na destabilizaciju režima i promjenu svijesti u RS i jačanje opozicionih partija na talasu promjena dugogodišnjih vladavina u komšiluku. Ne treba zaboraviti ni Dodikove poslovne dilove sa Vučićevim tajkunima u Srbiji.

Kad podvučemo crtu, postaje nam jasno da u RS ne postoji suštinska politička opozicija Dodikovom režimu. Politička borba opozicije u RS se svodi na zamjenu Milorada Dodika samo novim licima. Kada bi opozicija u budućnosti i preuzela vlast, to za radni narod u RS ne bi donijelo nikakav napredak ili poboljšanje materijalnog položaja. Kozmetičke i personalne promjene ne bi dirnule u nedemokratski sistem, niti bi okončale kapitalističku eksploataciju. Vlast i opozicija u RS imaju puno više sličnosti nego razlika i to nam podrška Vučiću i pokazuje. Na ekonomskom polju radi se o istim zastupnicima tržišnih odnosa i nepovredivosti privatne svojine. Na ideološkom polju

radi se o nijansiranom nacionalizmu – i Dodik i Trivić su poznati po propagiranju istorijskog revizionizma i rehabilitaciji četništva. Na političkom polju, niti vlast, niti opozicija ne vide ništa sporno u karikiranim bonapartističkim vladavinama u kojima društvom i državnim aparatom dominira jedan čovjek i njegova politička partija.

Sve u svemu, radnom narodu u RS tek predstoji izgradnja prave političke alternative Dodikovom režimu, partije koja će zastupati materijalne i socijalne interese radnika i omladine. Ta partija će se morati graditi sa radnicima i naprednom omladinom u ostatku BiH, kao i na povezivanju sa identičnim tendencijama u Srbiji i ostatku jugoslovenskog prostora.

Dejan Prodanović Tekst je objavljen 22. maja 2023.

Časopis o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju

Marksističke organizacije Crveni

Uredništvo:

Dejan Prodanović

Zvonko Dan

Alek Atević

Dejan Lutovski

Nikola Slavevski

Tehnički urednik:

Nikola Slavevski

Kontakt: crvenakritika@yahoo.com

fb:/m.o.crveni tw:@ mo_crveni

ig:crveni.mo

Sve prethodne brojeve Crvene kritike možete pročitati na našem issuu profiluwww.issuu.com/crveni.

stA JE TO SOLIDARNuA DONACIJA

Crveni principijelno odbijaju traženje finansijske podrške od raznih fondacija i krupnih donatora. Odgovorni smo samo našim pristalicama i radničkoj klasi. Solidarna donacija, koja je istaknuta na naslovnoj strani svakog broja, predstavlja poziv na materijalnu podršku realizaciji naših ideja.

Iako svi članovi Crvenih trenutno rade volonterski, postoje stalni troškovi štampe i distribucije časopisa, kao i organizovanja brojnih aktivnosti usmerenih na podržavanje radničkog pokreta i izgradnju snaga komunizma. Ponuđeni iznos solidarne donacije je u vezi sa tim stalnim troškovima. Ukoliko odlučite da nas podržite kupovinom časopisa “Crvena kritika”, solidarnu donaciju možete predati distributeru časopisa, koji taj novac stavlja na raspolaganje blagajniku organizacije.

Hvala vam što nas pratite Redakcija časopisa

Kažu da napad je najbolja odbrana. Kapitalizam je diskreditovan, sa svim svojim institucijama. On više ništa ne može ponuditi radničkoj klasi i omladini. Svi već osećaju da je bolje društvo moguće i neophodno. Sada je samo potrebno izboriti se za njega. Za to je potrebna organizacija sa jasno definisanim političkim principima i marksističkim programom korenitog društvenog preobražaja u interesu radne većine.

Došlo je vreme da komunisti ponovo preuzmu inicijativu i da nastupaju otvoreno, sa ubeđenjem i bez straha. Istorijska prekretnica na kojoj se nalazimo zahteva masovnu akciju i doprinos najvećeg mogućeg broja radnih ljudi.

Zato nemojte sediti kod kuće, ljuti na televizor i novine, gubeći nadu i odajući se pesimizmu - pristupite Crvenima i borbi za komunističku budućnost.

MozETE SE UKLJucITI U NAs RAD NA SLEDEcE NAcINE:

Kontaktirajte nas i uključite se u rad nekog od naših lokalnih ogranka.

Ukoliko u Vašoj sredini još uvek nemamo ogranak, zašto ne bi zajedno organizovali tribinu ili marksističku diskusionu grupu, kao prvi korak ka formiranje organizacije? Za više informacija o načinima zajedničkog rada nam pošaljite mejl ili se javite na neki od naših telefona.

Odštampajte ili šerujete naše tekstove, podižite nivo svog političkog znanja i pomozite da se za nas i naše ideje pročuje.

Pomozite nam sa prevođenjem. Uvek nam treba pomoć pri prevođenju sa engleskog i drugih stranih jezika. Kontaktirajte nas da se dogovorimo oko članka sa kojima biste nam mogli pomoći.

Pošaljite nam tekst o situaciji u Vašoj sredini, gorućim pitanjima, dešavanjima, štrajkovima itd. Pomozimo jednim drugima da probijemo medijsku blokadu i doprinesemo povezavanju srodnih borbi i širenju solidarnosti. Tekstove možemo, nakon diskusije sa Vama, objaviti na našem portalu.

Pomozite izgradnju revolucionarne radnicke partije.

Pristupite Crvenima!

Ukoliko čitata časopis Crvena kritika a živite u mestu gde nema članova niti simpatizera organizacijekoji bi mogli da vama ili vačim poznancima dostave časopis, a hteli biste da pomognete rad na distribuciji časopisa, pozivamo vas da nas kontaktirate. Redakcija časopisa