Crvena kritika - maj 2023

Impressum

Uredništvo:

Dejan Prodanović

Zvonko Dan

Luka Resanović

Alek Atević

Dejan Lutovski

Tehnički urednik:

Nikola Slavevski

Kontakt: crvenakritika@yahoo.com

fb:/m.o.crveni

tw:@ mo_crveni ig:crveni.mo

(+381) 61 259 97 97 (Beograd)

(+381) 62 44 12 58 (Sombor/Novi Sad)

(+387) 65 41 96 50 (Banja Luka)

(+387) 65 37 08 34 (Kozarska Dubica)

(+387) 65 76 70 72 (Šamac)

(+387) 61 97 00 26 (Travnik)

(+385) 91 507 54 76 (Zagreb)

(+386) 69 71 84 93 (Ljubljana)

(+389) 75 52 05 08 (Skoplje)

(+389) 75 62 98 09 (Bitolj)

(+387) 65 70 28 66 (Sarajevo)

O NAMA

Crvena Kritika je časopis Marksističke organizacije Crveni , jugoslovenske organizacije radnika, studenta i učenika okupljenih oko ideja marksizma, sa ciljem da organiziruju borbenu partiju radničke klase, sa marksističkim programom korenitog društvenog preobražaja u korist radničke klase, koja sačinjava ogromnu većinu stanovništva svake civilizovane, industrijske zemlje.

Građanski teoretičari liberalnog i konzervativnog opredeljenja, od kojih su mnogi dojučerašnji „komunisti“, već nas godinama ubeđuju kako je marksizam prevaziđen, a slobodno tržište nema alternativu. Kao primer uglavnom navode krah Sovjetskog Saveza i ostalih država „realnog socijalizma“. U stvarnosti, krah Istočnog Bloka i sličnih država nije označio diskreditovanje socijalizma, već bankrot staljinističkih i staljinoidnih diktatura, koje su iskrivljavale marksizam i ideje Marksa, Engelsa i Lenjina, i koristile iskrivljene verzije njihovih teorija za otimanje vlasti iz ruku revolucionarnih radnika.

Istina je, međutim, da je demokratija u samim osnovama socijalizma. Socijalizam može uspeti samo ako izraste iz najdemokratičnijeg oblika države koji može postojati iz masovne, radničke demokratije, iz demokratije koja počiva na vlasti radničkih saveta. Naš cilj jeste da reafirmišemo marksizam kao kreativno i moćno oruđe za kritički i naučni pristup objašnjavanju i rešavanju gorućih društvenih problema.

Kapitalizam se pokazao kao antihumanistički sistem, u kojem su sve slobode žrtvovane slobodnom tržištu i koji ne poznaje druge društvene interese osim interesa šačice vlasnika krupnog kapitala. Iz svakodnevnog života se jasno zaključuje da u kapitalizmu velikoj većini ljudi sleduju samo beda i robovanje „poslodavcima“ zarad pukog preživljavanja. Nema razloga da ijedan radni čovek pristane na tako nešto. Drugačije društvo je moguće i neophodno!

Redakcija Crvene kritike Za borbeni Praznik rada!

Niklas Albin Svenson

Bankarski sistem na ivici propasti

Dersu Heri i Kaspar Oertli

Krah Kredit Svisa: ceo sistem je pokvaren – izvršimo eksproprijaciju banaka!

Niklas Albin Svenson i Horhe Martin

Pad Banke Silicijumske doline pokazuje nestabilnost kapitalističke ekonomije

Pjetro Rosi

Francuska: borba napreduje –Makron mora pasti!

Oliver Brodertom

Njemačka: Veliki štrajkprekretnica za radničku klasu

Simpatizeri Socialist Appeal iz Unisona

Britanija: NHS u štrajku – odbacimo trule dogovore! Za borbeno vođstvo sindikata!

Nemanja Tubonjić

Republika Srpska: Režimska

parodija bonapartizma

Vinsent Angerer

Blokada Arhitektonskog fakulteta u Beogradu – Inspirišući bunt studenata

Dejan Prodanović Kandidatski status BiH u EU: Od štapa do šargarepe

Sve prethodne brojeve Crvene kritike možete pročitati na našem issuu profiluwww.issuu.com/crveni.

Za borbeni Praznik rada!

Ovogodišnji Prvi maj dočekujemo u okolnostima propasti banaka i masovnih štrajkačkih te prosvjednih mobilizacija u zemljama kapitalističkog centra. Inflatorni pritisci i nestabilnosti na kapitalističkom tržištu, pojačani ratom u Ukrajini, vode nizu financijskih krahova, dok mnogi vodeći ekonomisti strahuju o mogućoj reprizi 2008. Jedno je već sada sigurno - “prevelike da propadnu”, posrnule banke saniraju se na način koji smo i gledali 2008. - bilijunskim državnim intervencijama, a od radnih ljudi se istovremeno očekuju odricanja.

Međutim, radnička klasa diljem Europe više ne pristaje na uobičajena pravila igre i razvoj događaja. Milijuni radnih ljudi putem štrajkova i protesta poručuju kako ne dolazi u obzir da se inflacija opet prebija preko njihovih leđa - da se usred rasta životnih troškova srozavaju plaće i uvjeti rada. Za aktualnu situaciju kriva je vladajuća klasa i profitno-natjecateljska logika samog sistema. Kako države sve više razotkrivaju svoj klasni karakter nastojeći očuvati bogatstvo manjine, tako se mase sve više mobiliziraju i povezuju u jedinstvenu borbu.

Čvrsto organiziranom savezu države i kapitala moguće je suprostaviti se jedino istom mjerom.Odgovor radničke klase stoga ovisi o njezinoj borbenoj spremnosti koja u kapitalističkim društvenim odnosima proizlazi iz snage njihovih klasnih organizacija - sindikata i političkih organizacija koje jedine mogu organizirati otpor novim antiradničkim nasrtajima. Upravo su štrajkovi najefikasnije metode otpora jer kompletni sistem dovode u paralizu čime nasrtaje države i kapitala tjeraju u povlačenje.

Svrstani u radnički tabor, moramo težiti ka daljnjem povezivanju i širenju naših ciljeva i ideja. Kompromis nije opcija. Neka nas na Prvi maj 2023. zapljusne oštar val klasnih borbi. Ujedinimo se u jedinstvenu borbu protiv kapitalizma i eksploatacije!

Redakcija Crvene kritike

Bankarski sistem na ivici propasti

Od već loše, situacije je postala još gora na svetskom tržištu finansija. Nakon tri propale banke u SAD i jednoj u Švajcarskoj, tržište traži sledeću slabu kariku. Jutros je Dojče Bank bio u fokusu usled pada cene akcija od 13%, a ni ostale banke nisu u boljem stanju. Ovo pokazuje da i nakon 15 godina ‚‚kreditskog stiska” ništa nije rešeno.

JOŠ JEDAN DAN, JOŠ JEDNA KRIZA

Prošle nedelje, propale su i Banka Silicijumske doline i Signature Bank, nakon što su njihovi deponenti, uglavnom iz biznisa, povukli desetine milijardi dolara sa svojih računa, plašeći se da im neće moći pristupiti na neki duži period ili da će ih potpuno izgubiti.

Banke su počele padati kao domine, počinjući od najslabijih. Jedino garancijom svih depozita Federalni regulator i Federalna rezerva uspeli su zaustaviti taj trend.

Čak ni to nije bilo dovoljno. U četvrtak su velike banke dale preko 30 milijardi dolara Banki Prve Republike, koja je delovala kao sledeća žrtva.

Istovremeno je Kredit Svis, švajcarski bankarski gigant, silom prilika, postao dio svog većeg rivala UBS.

Za razliku od američkih, Kredit Svis je globalna banka i njen kolaps bi imao globalne posledice. Regulatori su je klasifikovali kao jednu od 30 ‚‚globalnih banki od sistemskog značaja”. Implozija Kredit Svisa značila bi katastrofu za svetski finansijski sistem.

Švajcarska centralna banka ponudila je 54 milijarde dolara garancije Kredit Svisu da bi opstao. Ali ni to nije bilo dovoljno. Na kraju, banka je morala biti spašena

kombinacijom državnog novca i spajanjem sa UBS.

Ova turbulencija otkriva nastavak nestabilnosti svetskog kapitalizma. Ovo je sada već treća ili četvrta ozbiljna finansijska kriza od 2008. Desila se kriza tržišta državnih obveznica 2011. i 2012; COVID-19 kriza; britanska kriza državnih obveznica u septembru; i sada još jedna komercijalna bankarska kriza.

Jeftin novac serviran finansijskim tržištima u vidu kvantitativnog olakšanja, posebno od 2011, čuvao je finansijski sistem od ozbiljnih poteškoća. Ali tome je sada došao kraj.

PRITISAK KAMATNIH STOPA

Rastuća inflacija naterala je centralne banke da promene kurs. Od 0% kamatnih stopa i štampanja novca, morale su ubrzano da povećavaju kamatne stope. Ovo je njihov najbrži rast još od ranih 1980-ih. Žerom Pavel, predsednik Federalne rezerve, izjavio je u avgustu prošle godine:

‚‚Sprovodimo jake i brze mere da smanjimo potrošnju kako bi se bolje poklopila sa ponudom i kako bi se zaustavila inflacija. Nastavićemo sa tim dok nismo sigurni da je posao gotov.”

Dodao je u oktobru: ‚‚Moramo završiti sa inflacijom. Voleo bih da postoji bezbolan način da to uradimo. Ne postoji.”

Sada počinje taj bol. Tehnološki sektor daje otkaze i građevinski sektor takođe počinje da se muči.

Banke, posebno SVB, uhvaćene su sa velikom količinom državnih obveznica u svom posedu. Ovo je možda delovalo kao dobra ideja pre godinu ili dve. Ali ova ‚‚vrlo bezbezdna” sredstva nisu više bezbedna.

Kada je SVB morao da ih proda kako bi pokrio depozite koji su bili povučeni, završili su sa velikim gubitkom. Logično, državne obveznice sa 1% kamatne stope nisu privlačne investitorima, kada mogu da dobiju iste takve sa 4% kamatne stope na tržištu.

Dokle god postoji mogućnost da se obveznice čuvaju do sazrevanja (10, 20, 30 godina), onda problema nema. Međutim, ako postoji potreba da se prodaju u trenutnim uslovima, onda se moraju prodati sa gubitkom. Takvi gubici pretili su SVB-u da postane insolventan, što ih je nateralo da pokrenu po sebe lošu ponudu akcija.

SIGURNOST POSTAJE NESIGURNOST

Jedan od razloga zašto su banke toliko involvirane u tržištu obveznica je da bi bile usklađene sa novim regulativama uvedenim posle krize iz 2008. Ideja je bila da prisiljavanjem banaka na posedovanje velike količine ‚‚sigurnih” sredstava, osiguraju da se ne ponovi 2008.

Naravno, to sve zavisi od toga šta se smatra sigurnim. Ono što je bilo sigurna investicija pre dve godina danas je rizična. Kako je rekao Greg Ip za Volstrit žurnal: ‚‚Problem je u tome što se finansijeri prekomerno fokusiraju na sigurne strategije, sve dok ne postanu nesigurne.” To znači da previše sigurnosti postane nesigurnost.

Ova strategija dovela je do toga da banke kupuju mnogo državnih obveznica, koje su bile viđene kao sigurne investicije. Banke su povećale svoju izloženost ovim obveznicama sa 12% na 20%. Ali ono što je jednom bilo sigurna investicija sada je postala problematična.

Ovo je ponovljena priča sa krizom britanskih državnih

obveznica u septembru 2022, kada se iz penzionih fondova, na predlog penzionih regulatora, značajno ulagalo u finansijska sredstva koja su praktično bila opklada da će kamatne stope britanskih obveznica ostati niske. I ovo se smatralo sigurnom opkladom.

Međutim, kada se stopa obeznica naglo povećala nakon najava ekonomskih promena od strane tadašnje premijerke Liz Tras, penzioni fondovi morali su brzo da prodaju ova sredstva da bi se uskladili (opklada je prestala biti sigurna). I kako su to uradili, to je stavilo još veći pritisak na britansko tržište obveznica, izazivajući stope obveznica da se povećaju i prisiljavajući penzione fondove opet na prodaju. Time se stvorio začaran krug.

Sa bankama je sve u redu dokle god mogu da zadrže obveznice dok ne sazreju. Ali ako moraju da ih prodaju preuranjeno i jakim tempom, onda brzo upadaju u problem. Ovo se desilo sa SVB, Kredit Svis, Signature u prethodne dve nedelje.

PREVELIKE DA BI PROPALE

Ove banke su možda bile najslabije karike, ali nisu u tome usamljene. Martin Vulf ističe da cifre Federalne rezerve pokazuju razliku između sredstava i obaveza američkih banaka na 2,2 biliona dolara na papiru. Ali procenjuje se da bi 2 biliona dolara propalo kada bi se morale prodati danas. Ovo bi praktično bacilo bankarski sektor u insolventnost, jer bi njihova sredstva bila manje vredna nego njihove obaveze.

‚‚Masovno povlačenje sredstava iz banaka pogurao bi ove gubitke na površinu i zbrisao kapital,” zaključuje Vulf. ‚‚Da bi sprečile ovo, vlasti će možda morati da zaštite sve depozite.”

To je baš kako se i ponela Federalna rezerva. I ostale centralne banke će uraditi isto prema potrebi.

Time što centralna banka garantuje za svaku banku oni uopštavaju krizu. Njihova politika pretvara krizu pojedinih banaka u krizu celokupnog sistema. Oni nacionalizuju rizik, dok naravno privatizuju profite.

Ovim kriza bankarskog sistema postaje kriza centralne banke. I ovo znači krizu celokupnog kapitalističkog sistema.

Ceo bankarski sektor je značajno više monopolizovan u poslednje tri decenije. To znači da je većina bankarske

industrije završilo u kategoriji ‚‚prevelike da bi propale”.

1992. tri banke su kontrolisale 10% američkog bankarskog sektora. Sada to iznosi 40%. U drugim zemljama stepen monopolizacije je još veći, gde tri najveće banke drže 60-80% tržišta.

Posledica propasti neke banke su zbog toga katastrofalne, ne samo za same banke, nego za ekonomiju uopšte.

DRŽAVA DOLAZI U POMOĆ

Ovo takođe znači da regulatori i vlade iznova moraju spašavati banke. Banke dave ekonomiju, kao što vidimo na primeru SVB. Preduzeća koja su zapošljavala četvrt miliona radnika bila su pod pretnjom mogućnosti da ne mogu da plate račune i isplate plate. A SVB čak nije ni smatran dovoljno velikim da bude od ‚‚sistemskog” značaja.

Kako reče Vulf: ‚‚Bankarstvo se razotkriva kao deo države koja se pravi da je deo privatnog sektora.”

Buržoaski komentatori vole da pričaju o ‚‚moralnoj opasnosti” vezanoj za spašavanje banaka, kao da postoji išta ‚‚moralno” u kapitalizmu. Ovo govori o tome da bi kapitalisti trebali propasti ako ne sprovode profitabilne strategije dugoročno i ako preteruju sa rizicima. Ali to se ne dešava.

Oni ne smeju da dozvole ovakvu devastaciju kakva je potrebna da bi se povratio ekvilibrijum kapitalističke ekonomije. Više od trećine američkih bankarskih institucija propalo je tokom tridesetih godina i deponenti su izgubili oko 150 milijardi dolara u današnjem novcu.

Kriza bi trebala da prisili preduzeća i banke da propadnu kako bi otvorile put onim profitabilnim.

Apsurdno, prema anarhičnoj logici kapitalističke ekonomije, masovno nezaposlenje i patnja za radničku klasu potrebni su da bi stvorili novi ‚‚ekvilibrijum” u ekonomiji. Buržoaski ekonomista Žozef Šumpeter eufemistično je ovo nazvao ‚‚kreativnim unišitenjem.”

Ali ovo se ne dešava. Vlade i centralne banke iznova održavaju ekonomiju na aparatima. Ovo je dovelo do pojave tzv. ‚‚zombi” kompanija, koje gube novac i trebale bi da bankrotiraju, ali koje bivaju održavane u životu na bazi jeftinog kredita. Kredit Svis je zapravo

bio zombi banka koju je održavao jeftin kredit.

Sa politikom rasta kamatnih stopa, vladajuća klasa je trebala da zaustavi ovu tendenciju. Ali sada su se povukli. Čim se pojavila mogućnost ozbiljne štete za ekonomiju, centralni bankari su uprkos svojim jakim rečima ubrzo odustali da se suoče sa posledicama svoje politike.

Ovo oslikava situaciju gde slobodno tržište više ne funkcioniše. Proizvodne snage prerasle su uskost privatnog vlasništva. Monopolizacija banaka, njihova povezanost i međusobna zavisnost slika su monopolističkog kapitalizma.

Tržište ne podnosi ovo i državni aparat uleće sa prećutnim priznanjem o bankrotu kapitalističkog sistema i završetku njegove istorijske uloge.

INFLACIJA OSTAJE

Nova finansijska inicijativa Federalne rezerve otvara novo poglavlje besplatnog ili jeftinog kredita i njihovo poslednje povećanje kamatnih stopa, koje su uveli ove nedelje i koje je trebalo da iznosi do 0,5 posto, smanjeno je na 0,25 posto.

Štaviše, Federalna rezerva promenila je svoju retoriku. Od govora o ‚‚tekućem” rastu kamatnih stopa, počeli su da govore da bi ‚‚dodatna” povećanja mogla biti potrebna.

Zašto? Nije teško zaključiti. Bajden i Pavel pogledali su na 250.000 poslova koji su bili u opasnosti; na potencijalni bankarski kolaps u stilu tridesetih, koji su pratili trkovi na banke i zaključili su - ne dokle god se mi pitamo.

Američki radnici već pate i ovo bi pojačalo pritiske na njih. Već sada komunizam je postao popularan među omladinom i ideja socijalizma ima podršku velikog dela društva. Pozicija političkog centra je propala i vladajuća klasa je izgubila kontrolu nad mnogim njenim predstavnicima. Nije ni čudo da su trepnuli.

Istovremeno, postoji konstantan pritisak ponude u jednačini inflacije.

Pavelov plan je bio da putem rasta kamatnih stopa učini radnike i preduzeća siromašnijim i time umanji potražnju u ekonomiji. Ali nije imao plan kako da se

suoči sa problemima ponude.

Vladajuća klasa nema plan kako da se nosi sa vrtoglavim rastom cena sirovina, energije, prevoza itd. Centralne banke ne mogu da urade ništa povodom protekcionizma i masovne potrošnje na militarizaciju. Sve ovo pojačava inflatorne pritiske i ne može biti rešeno bez udaranja na neki deo ekonomije.

Kako američki buržoaski ekonomista Kenet Rogof argumentuje za Fajnenšl tajms, osvrćući se na cenu odbrane, zelene tranzicije i ‚‚populizma”:

‚‚To znači da čak i da se inflacija povuče, centralne banke će možda morati da drže kamatne stope visokim tokom sledeće decenije, za razliku od prethodne, samo da bi inflacija mogla ostati stabilna.”

Rogof dodaje: ‚‚Stvari će biti teže za Federalnu rezervu. Plusevi i minusi sa kojima će se suočiti sledeće nedelje [referišući se na porast kamatnih stopa ove nedelje] mogli bi biti samo početak.”

Ako je Federalna rezerva prisiljena da uspori rast kamatnih stopa da bi sačuvala bankarski sektor, teško da će nešto zaustaviti povećanje inflacije. Znak upozerenja može se videti na primeru britanske inflacije koja se znatno povećala prethodni mesec.

DODAVANJE ULJA NA VATRU

Naravno, neka preduzeća zarađuju ogromne pare u ovoj situaciji.

Prema britanskom sindikatu Junajt: ‚‚Prosečna profitna marža u firmama FTSE 350 skočila je za 89% u prvoj polovini 2022, poredeći sa prvom polovinom 2019.” Naftni gigant BP je duplirao svoje profite na 23 milijarde funti. Još neki od velikih pobednika su i poljoprivredne multinacionalne kompanije, koje su doživele rast svojih profita za 200%.

Ovo je pokrenulo levičarske ekonomiste da pozivaju na delovanje protiv multinacionalnih kompanija. Ali jedina mera koja bi mogla da upali je nacionalizacija. Jedino proizvodnja za interese društva umesto privatnog profita mogla bi naterati ove monopole da se odreknu svojih profita u interesu čovečanstva. Ovi skokovi u profitu su samo još jedna uvreda za radnike koji se bore da nahrane i sačuvaju sebe i svoje bližnje.

Primetno je kako i švajcarska i američka vlada imaju problem da istaknu kako će bankari i investitori morati da plate za poslednji talas spašavanja banaka. Očigledno se boje besa koji bi izazvao novi blanko ček bankarima.

Ali niko ne shvata ova obećanja ozbiljno. Ako se šteta može ograničiti na nekoliko malih banaka, to bi bilo moguće. Ali cela situacija stvara sve veći pritisak na banke. I samo je pitanje vremena kada će sledeća banka pasti.

Situacija ima ogroman efekat na klasnu borbu. Nastavak inflacije izazvaće više štrajkova i borbi za odbranu plata i uslova rada. Sindikalne vođe mogu potpisati samo toliko trulih dogovora dok ih ne sustigne pobuna odozdo. U ovom momentu, čak i najbolji dogovori uglavnom iznose 2 do 3 posto smanjenja realnih plata. Većina dolazi na čak 5-6 posto.

Koliko će dugo radnici ovo trpeti? Ovo je već druga godina dvocifrene inflacije u naprednim zemljama kapitalizma. U ‚‚zemljama u razvoju” situacija je još gora.

Očigledno se buržoazija nadala da će brzo završiti sa inflacijom, kao i sa nekom vrstom dogovora u Ukrajini. Ali rat u Ukrajini se nastavlja i pritisak na bankarski sistem znači dodatan rast kamatnih stopa koji bi mogao izazvati još jednu bankarsku krizu u stilu 2008. Ovog puta bi, ipak, nakon 15 godina mera štednje, rezova i nestabilnosti, uslovi bili potpuno drugačiji i efekat bi bio mnogo drastičniji.

Vladajuća klasa će bez sumnje račun položiti radničkoj klasi u vidu smanjenja plata, masovnog nezaposlenja, rezanja u javnoj potrošnji i rastu poreza.

Kako god da se izvuku iz trenutne krize, izazvaće još više patnje za radničku klasu, a time i nove talase klasne borbe. Prošle godine je inflacija već izazvala revolucionarni pokret u Šri Lanci. Gde će biti sledeći? Niko ne zna. Ali slične okolnosti se pripremaju na sve strane.

Niklas Albin Svenson Tekst je objavljen 24. marta 2023.

Krah Kredit Svisa: ceo sistem je pokvaren – izvršimo eksproprijaciju banaka!

Preuzimanje Kredit Svisa (Credit Suisse - CS) od strane UBS[1] otkriva izuzetnu nestabilnost svetskog finansijskog tržišta. Ono održava trulost svetskog kapitalističkog sistema. Kao i uvek, dok se bankari kockaju, radničkoj klasi se naplaćuje račun.

Bankrot CS-a verovatno bi direktno doveo do svetske finansijske i na kraju ekonomske krize. Federalni odbornik Keler-Suter opisuje ovo UBS-ovo preuzimanje kao „komerijalnu soluciju.“ Kako su korišćenji hitni zakoni i državne garancije od 209 milijardi franaka, vidimo da je ta izjava čista laž. Država koja bi prema liberalnom mitu „ne bi trebala da interveniše u ekonomiji“ morala je da dekretom spase kapitaliste od njih samih, i to drugi put u 15 godina!

Da bi učinila preuzimanje primamljivijim UBS-u, tj. da bi spasila finansijski sistem, posebno rizične obveznice (AT1) su podržavljene, a pravo glasa akcionara je pravno ukinuto. Demokratija i vladavina prava u kapitalizmu su samo senka diktature finansijskog kapitala. Interesi radničke klase, koja će biti žrtva u vidu masovnih otkaza ili kresanja penzionih fondova, nisu uzeti u obzir. Radni narod će na kraju krajeva

platiti cenu spašavanja banaka.

Dramatični događaji u vezi sa CS su od ogromnog značaja za klasnu borbu u Švajcarskoj. Nakon bankarske krize iz 2008, iza koje su sledili pandemija, debakl o parazitskoj neutralnosti u vezi Ukrajine, i inflacija, radnička klasa gleda kako švajcarska stabilnost isparava, iako je delovalo da će trajati zauvek.

NIJE U PITANJU “LOŠE UPRAVLJANJE”, VEĆ KAPITALIZAM U PROPADANJU

Krah CS je odraz akutne krize kapitalizma. Da bi se borila protiv galopirajuće inflacije, vladajuća klasa ima jedno jedino sredstvo: povećanje ključnih kamatnih stopa da bi izvukla livkidnost iz tržišta. Iznova smo pokazivali da kapitalisti nemaju adekvatno rešenje. Krah Banke Silicijumske doline (SVB) bio je direktna posledica rasta kamatnih stopa. Kolaps SVB izazvao je detonaciju u celom finansijskom sistemu, koja je na kraju dovela do implozije u CS. Dramatični događaji u poslednjih nekoliko dana pokazali su nestabilnost kapitalističke svetske ekonomije.

Lanac je pukao na najslabijoj karici. Niko nije imao pouzdanja da će već oštećeni CS imati i najmanju šansu da preživi u novoj klimi krize, rata, inflacije, rasta kamatnih stopa i recesije. Desio se istorijski odliv sredstava u iznosu od preko 10 milijardi po danu. Prošle srede Švajcarska nacionalna banka (SNB) izdala je jemstvo od 50 milijardi – ali sudbina CS-a je već bila zapečaćena.

Međutim, bilo bi pogrešno tražiti uzrok propasti CS-a u „lošem upravljanju.“ CS je bila najtrulja među trulim jabukama. Ceo finansijski sektor je uključen u riskantno poslovanje i špekulaciju. Ogromne količine fiktivnog kapitala i finansijske špekulacije izraz su dubine krize kapitalizma.

Još od 1980-ih, svetski bankarski sektor i cela kapitalistička ekonomija tonuli su sve više u mulj finansijske špekulacije. Ovo je posledica organske krize. Postoji sve manje investicionih prilika u stvarnoj ekonomiji, jer ona daje nikakve ili male profite, usled prekomerne proizvodnje. Investicije u industriju opadaju, dok se špekulativni mehuri naduvavaju do pucanja. Izuzetni rast fiktivnog kapitala i špekulativnih transakcija nije moralna anomalija bankara. Oni su posledica čeličnih zakona kapitalizma, konkurencije i trke za profitom, sve u periodu pada sistema.

CS je bio suočen sa ovim ograničenjima u kontekstu rastuće konkurencije i dugoročnog opadanja švajcarskog imperijalizma. Od 1990-ih najkasnije, velike švajcarske banke pokušale su se takmičiti u riskantnim investicijama sa velikim američkim i drugim bankama. Ovi manevri su se vratili kao bumerang, posebno u slučaju UBS-a za vreme bankarske krize 2008. Kako su švajcarske banke bile na kolenima nakon 2008, SAD i EU su iskoristile tu priliku da zbace tajnost sa švajcarskog bankarstva. Ovo je bio izuzetan udarac

na prilike za profit banakama. Od tad, posebno se CS okrenuo još više ka visokorizičnom i špekulativnom investiranju. Kao što smo pokazali prošle godina u vezi sa Tajnama Svisa (Suisse Secrets), svi skandali CS u poslednjim godinama pokazuju duboku krizu švajcarskog finansijskog centra.

NOVI MEGA-UBS: ŠVAJCARSKA U EPICENTRU KAPITALISTIČKOG ZEMLJOTRESA

Sada će CS preuzeti UBS po bagatelnoj ceni, garantovanoj od strane države. Mogućnost državnog preuzimanja CS ubrzano je odbijena, jer bi izazvala ekstremni rizik za državne finansije i time bi pokrenula mnogo veću osudu javnosti. Vlada se uplašila ovakvog scenarija, te je zato progurana solucija sa UBS-om. Ovo usiljeno švajcarsko spajanje bilo je preferirano od strane bankarskih kapitalista SAD, Velike Britanije, EU i Švajcarske naspram spašavanja CS od strane Saudijske nacionalne komercijalne banke, koja je bila drugi kandidat. Na ovaj način bi se položaj švajcarskog bankarskog centra održao u vidu „neutralnog“ gomilanja sredstava iz celog sveta, barem zasad.

Moramo biti potpuno jasni: ovo spajanje banaka neće rešiti nikakve probleme. Baš suprotno, napraviće samo veći problem u budućnosti. Umesto dve velike banke, Švajcarska sada ima jednu megabanku izloženu vrlo špekulativnom međunarodnom finansijskom tržištu. Samo je pitanje vremena do sledeće bankarske krize i spašavanja.

Kratkoročno i naivno postoji nada da će se uporedno stabilnija situacija UBS preneti na CS kao podružnicu. Ovo ni u kom slučaju nije osigurano. UBS preuzima potpuno nezdravu banku. Cene UBS-ovih akcija postale su izuzetno nestabilne od preuzimanja. Razne agencije ocenjivanja banaka umanjile su izglede novog UBS-a na „negativne.” Ne može se isključiti da će se

tzv. kriza pouzdanja u CS preneti na UBS. Istorijski međunarodni ugled švajcarskog bankarskog centra uništen je, ili barem permanentno oštećen, u toku jednog vikenda.

UBS je i sam deo krize međunarodnog finansijskog sistema. Temelji ovog sistema napunjeni su dinamitom. Inflacija, pretnja recesije, istorijsko visoki dugovi, preteći državni bankroti, pucanje špekulativnih mehura, svi mogu da izazovi globalnu finansijsku krizu manje-više u bilo kom momentu. Izuzetna nestabilnost švajcarskog bankarskog centra će se nastaviti. Sa novim mega-UBS-om, Švajcarska je izuzetno izložena bilo kakvim kapitalističkim potresima.

Nova knjigovodstvena vrednost UBS-a je duplo je veća od švajcarskog BDP-a. Ako bi UBS morao biti spašen od strane švajcarske države, što je verovatan scenario ako uzmemo u obzir perspektive svetskog kapitalizma, Švajcarska bi dosegla zaduženost Italije sve u jednom zamahu. Sa spajanjem banaka, švajcarska vladajuća klasa iskoristila je još jedno oruđe protiv krize. Ali trenutna bankarska kriza je samo prvi udar. Ušli smo u najturbulentniji period kapitalizma. Kriza kapitalizma je definitivno stigla i u Švajcarsku.

„Čime buržoazija savladava krize? Time što priprema obimnije i silnije krize, a smanjuje sredstva za sprečavanje kriza.” Ove reči Marksa i Engelsa iz Komunističkog manifesta uklapaju se savršeno.

PERIOD PRIPREME ZA DRUŠTVENE EKSPLOZIJE

Ovo se takođe odnosi na celu ekonomsku situaciju. Inflacija je veoma opasna za vladajuću klasu, jer ima nekontrolisane ekonomske posledice i u krajnjoj liniji intenzivira klasnu borbu. Zato nacionalne banke podižu kamatne stope. Ali baš ovo podizanje kamatnih stopa je bilo glavni činilac u izazivanju kraha SVB i time

trenutne bankarske krize.

Nacionalne banke reaguju na krah SVB, CS-a i drugih banaka ponovnim pumpanjem ogromnih svota državnog novca. Ali ovo opet povećava inflaciju. Kapitalizam i njegove vlade su u ćorsokaku. Moraju da biraju između inflacije i ekonomske (i finansijske) krize, a na kraju su dobile obe. Stvarna perspektiva su „stagflacija“ ili „slampflacija”, tj. dugi periodi visoke inflacije zajedno sa ekonomskom stagnacijom i dubokom recesijom. Štaviše, Damoklov mač [2] „majke svih dužničkih kriza“ (rečima ekonomiste Nurijela Rubinija) visi nad svetskom ekonomijom. Kapitalizam je pred savršenom olujom.

Mali švajcarski imperijalizam, izuzetno integrisan u svetsko tržište, biva disproporcionalno snažno pogođen u krizi svetskog kapitalizma. Krah CS-a je još jedna značajna prekretnica. Pre deset godina švajcarska buržoazija izgubila je privilegiju bankarske tajnosti. Godinama su se velike korporacije udaljavale od Švajcarske. Sa ratom u Ukrajini, švajcarska „neutralnost“ je pod stalnim napadom. U vreme protekcionizma, Švajcarska je stisnuta između velikih geopolitičkih blokova. Sada buržoazija gubi još jedan od svojih stubova – Kredit Svis. Prethodni vikend, bankarski centar, njena visoko hvaljena pravna sigurnost, Švajcarska kao biznis lokacija, podneli su velik pad ugleda i stabilnosti.

Švajcarska buržoazija u velikoj meri je na milosti ovih procesa. Ne može ih izbeći. Sve više je njen jedini način da ojača svoje profite napad na radničku klasu. Brutalni napadi na penzije, mere štednje širom zemlje i potpuno svaljivanje tereta inflacije na leđa radničke klase su samo početak. Švajcarska je samo na početku dugog perioda u kome će se klasne protivrečnosti ubrzano intenzivirati. Švajcarska klasna borba ušla je u period priprema za drutšvenu eksploziju.

JEDINI PUT NAPRED: EKSPROPRIJACIJA I RADNIČKA KONTROLA!

Dok hleb poskupljuje za 11 posto, rate zdravstvenog osiguranja rastu, radnice i radnici u sektoru zdravstvakolabiraju pod pritiskom mera štednje. Ovaj vikend milioni ljudi gledali su uživo kako Federalni savet otkriva svoje pravo lice kao političko krilo finansijskog kapitala.

Reformistička Socijalistička partija izjavljuje: „Sistemski i personalni neuspeh bankarskog sektora: ništa se nije promenilo od finansijske krize 15 godina

ranije. Baš ništa. Menadžeri, akcionari, kao i cela industrija mora da odgovara za ovo.“ Ovo je potpuno tačno. Ali šta to znači konkretno?

Šta je alternativa „finansijskom kasinu? “ Odgovor SP je: „Sada nam konačno trebaju efikasne regulative.“ Ovaj zahtev, koji SP deli sa skoro svim buržoaskim partijama, kasni za potrebama radničkog pokreta koju trenutna situacija traži. Bazirana je na potpuno pogrešnoj analizi finansijskog kapitala.

Krah CS-a dokazuje vrlo jasno da nijedan zakon ili regulativa ne mogu pripitomiti kapitalizam. Dokle god su banke na vlasti, biće i masovne špekulacije, kraha banaka i time katastrofalnih kriza za radničku klasu. Ovo nije zato što su zakoni preslabi. Suštinski razlog je kapitalistička kriza prekomerne proizvodnje koja gura banke da investiraju u parazitske aktivnosti.

U kapitalizmu, nisu „regulative“ ono što odlučuje, nego zakoni kapitalističkog tržišta i krize koji usmeravaju kakve bankarske transakcije se poduzimaju i u kakve instesticije se ulaže.

Na ovaj način banke uzimaju ekonomiju i društvo kao taoca. One kontrolišu društveno bogatstvo koje je stvorila radnička klasa. One se kockaju uslovima života i budućnosti ljudi.

Glavni cilj vladinih mera uvedenih preko vikenda bila je da održi ovaj položaj banaka u društvu. Federalni savet dobio je eksplicitan mandat od međunarodnog i nacionalnog finansijskog kapitala da spase vladavinu banaka.

Radnička klasa sada plaća za ovo pomračenjem svoje budućnosti. Do 15,000 zaposlenih će dobiti otkaz u CS-u. Inflacija, koja se sada potpaljuje, nagriza plate radnika. Upotreba državnih garancija plaćaće se dubljim zasecanjem državnog budžeta. „Regulisati“ i time održavati vladavinu banaka znači spašavati sistem

koji iznova stavlja interese manjine iznad potreba za ulaganje u zdravstvo, obrazovanje i ekološko restrukturiranje.

Danas, čak i najtvrdokorniji buržoaski ideolozi pričaju o nacionalizaciji banaka. Noje ciriher cajtung piše: „Štaviše, putanja je postavljena 19. marta za buduću nacionalizaciju UBS-a.“ Ali šta kapitalisti i njihov državni aparat misle pod nacionalizacijom je tzv. „privremeno javno vlasništvo.“ To znači da država preuzme propadajuću banku, obnovi je o svom trošku i onda je ponovo privatizuje i preda kapitalističkom finansijskom tržištu. Ovo pokazuje dve stvari. Prvo, da je nacionalizacija apsolutno moguća. Drugo, postavlja se ključno pitanje koja klasa će imati korist od toga.

Jedini put napred može biti potpuno razvlašćivanje kapitalista. Ne može se vladati onim što se ne poseduje. Cele banke moraju biti nacionalizovane bez kompenzacije i stavljene pod demokratsku kontrolu radničke klase. Bonusi i dividende menadžera i akcionara moraju se oduzeti. Radnička klasa stvara celo bogatstvo društva. Zato ona mora odlučiti kako i u šta se ulaže!

Međutim, trenutni događaji jasno pokazuju da je državni aparat oruđe kapitalista i neće nikad sprovoditi takve mere u interesu najamnih radnika. Nama treba vlast radničke klase. Oni koji žele da oslobode društvo od talačkih kriza banaka moraju se boriti za rušenje kapitalizma i građenje revolucionarne organizacije koja će aktivno voditi ovu borbu!

[1] Prim. prev. UBS (Junijon banka Švajcarske) je najjača privatna banka Švajcarske, dok je Kredit Svis važila za drugu najjaču.

[2] Izraz Damoklov mač se ovde koristi kao izraz za veliku nesigurnost koju donosi vlast. Simboliše mogućnost da velika vlast brzo propadne ili kobno završi.

Dersu Heri i Kaspar Oertli Tekst je objavljen 22. marta 2023.

Pad Banke Silicijumske doline pokazuje nestabilnost kapitalističke ekonomije

Jutros (13. mart prim.prev.) su bankarske akcije naglo pale – ne samo u američkim i regionalnim bankama, već i širom svijeta – nakon kolapsa regionalnih američkih banaka, SVB Financial i Signature tokom vikenda. Šta je uzrokovalo njihov kolaps i postoje li šire implikacije?

Neke tehnološke kompanije počele su da povlače novac prošle godine, primoravajući banke poput SVB-a da nađu gotovinu za plaćanje prodajom obveznica, čija je cijena sada niža. To je navelo SVB da pokuša da prikupi kapital izdavanjem novih akcija, što je ukazalo na problem koji imaju.

Jedna od stvari koja je izazvala kolaps Banke Silicijumske doline (SVB) je kontinuirani rast kamatnih stopa. U periodu izuzetno niskih kamatnih stopa (politika usvojena zbog suočavanja sa recesijom 2008. godine), banke su se masovno zaduživale kroz kupovinu sigurnih državnih obveznica.

Za razliku od propalog kripto investitora, FTX-a, SVB se nije kockao novcem svojih štediša. Ulagao je novac na način koji bi prije 18 mjeseci izgledao kao vrhunac odgovornosti: američke državne obveznice. Ali kada su Federalne rezerve počele podizati kamatne stope, vrijednost obveznica je opala (pošto su se obveznice s većom kamatom sada mogle nabaviti na otvorenom tržištu).

Istovremeno, SVB je bila banka specijalizovana za kreditiranje tehnoloških kompanija. Nedavno su imali kritičan period, što je dovelo do masovnih otpuštanja i povlačenja novca sa bankovnih računa, jer su gubici učinili da kompanije potroše rezerve. Osim toga, više kamatne stope otežale su pozajmljivanje novca i učinile ga manje atraktivnim.

To je pokrenulo masovno podizanje novca iz banke. Štediše, posebno oni koji imaju depozite iznad maksimalne federalne garancije od 250.000 dolara, zatražili su u četvrtak da podignu 42 milijarde dolara. Neosigurani dužnici predstavljaju veoma visok procenat u slučaju SVB-a, mnogo više nego što je to slučaj u „normalnoj“ banci. Bio je to kobni udarac.

U strahu od političkih posljedica, američka vlada je pokušala izbjeći pomoć, rekavši da neće ponuditi nikakve garancije iznad 250.000 dolara. Međutim, ovo je brzo dovelo do toga da štediše počnu povlačiti novac iz drugih malih banaka. Takođe je postalo jasno da bi ovo predstavljalo katastrofu za veliki dio tehnološke industrije u SAD-u, posebno za startape, koji ne bi mogli plaćati plate i račune sve dok su im računi zamrznuti i to bi iznudilo talas bankrota i otpuštanja. Navodno, četvrt miliona radnika zaposleno je u kompanijama koje su poslovale sa SVB-om.

Dakle, Federalne rezerve i vlada bili su primorani na panični zaokret kako bi obuzdali posljedice. Prije nego što su tržišta danas otvorena, Federalne rezerve su najavile da će u cijelosti pružiti garanciju štedišama (tj. uključujući one depozite iznad praga od 250.000 dolara), te da će to biti plaćeno naplatom od drugih banaka (tj. ne od strane poreskih obveznika).

To će bankama i tehnološkim kompanijama koje se suočavaju s problemima likvidnosti obezbijediti jeftinu

gotovinu. Stoga se efektivno još jednom uključuju u kvantitativno ublažavanje (QE) i još jedan paket pomoći, čak i ako prisiljavaju dioničare da se problem svali na njih. Ironično, veliki dio tehnološkog sektora voli libertarijanske ideje slobodnog tržišta, a ovo je zaista paket spašavanja za taj sektor. Još jednom, kako je rekao Financial Times, oni efektivno provode “privatizaciju profita i socijalizaciju gubitaka”.

Britansku granu SVB-a izvukao je HSBC, koji je vrlo velikodušno platio 1 funtu za kupovinu cijele banke. I drugi investitori su se nadali da će moći da se umiješaju i zgrabe nagodbu u munjevito brzoj rasprodaji imovine SVB-a koja bi se dogodila da se Federalne rezerve nisu umiješale. Rukovodioci SVB-a su, naravno, iskoristili priliku da prodaju onoliko SVB akcija koliko su mogli početkom prošle sedmice a da budu sigurni da neće biti uhvaćeni. Bilo koja od kazni kojima je Bajden zaprijetio da će im izreći, po svoj prilici, bila bi manja od novca koji su uštedili od te prodaje.

Ipak, tokom vikenda, svako ko ima veliki bankovni depozit bilo gdje u svijetu počeće da brine o bezbjednosti svog novca. To je ozbiljan udar na povjerenje u bankarski sektor i povećava rizik od daljnjih bankarskih kriza.

U igri su i drugi, u mnogo većoj mjeri sistemski faktori. Kvantitativnim ublažavanjem ubacivale su se ogromne količine jeftinog novca u privredu, novca koji uglavnom nije našao produktivan put za ulaganje. Umjesto toga, pronašao je svoj put u svim vrstama špekulativnih ulaganja, uključujući, kako je rekao jedan analitičar Rabobanke, „rizične kapitaliste koji finansiraju Instagram filtere zbog kojih mačke izgledaju kao psi“. Ali i, naravno, nekretnine, što je poseban problem u Kini.

Nakon što su masovno proširili svoje programe QE i dali ogromne novčane pomoći tokom pandemije, jeftin novac se na kraju pojavio kao inflacija. Da bi ga kontrolisale, centralne banke su oštro preokrenule svoju politiku brzim povećanjem kamatnih stopa. Oni su pokušavali, i još uvijek pokušavaju da izazovu recesiju kako bi obuzdali inflaciju. Međutim, kako pokazuje ovaj slučaj, oni nisu baš spremni da se suoče s posljedicama.

Postoji istinski rizik da će ogromne količine duga akumuliranog širom svijeta u posljednjih 30-40 godina značiti da povećanje kamatnih stopa neće samo izazvati malu recesiju već punu depresiju. Strateg u Deutsche Bank citiran je u Financial Timesu koji kaže:

“U posljednjih nekoliko dana naučili smo dvije stvari. Prvo, da ovaj ciklus zaoštravanja monetarne politike funkcioniše sa zakašnjenjem, kao i svaki drugi. Drugo, da će ovaj ciklus pooštravanja sada biti pojačan zbog stresa u američkom bankarskom sistemu.”

Zaista. U nedjelju je banka pod nazivom Signature, koja se uvelike uključila u kriptovalute, bila prisiljena da se zatvori, a druge banke su pod pritiskom da pokažu da posluju zadovoljavajuće.

Još prošle sedmice, Fed je rekao da će na svom sljedećem sastanku podići kamatne stope za najmanje 0,25 procentnih poena, ali sada izgleda da se to neće dogoditi. Na jesen su insistirali da neće skrenuti sa puta snižavanja inflacije, i da se neće obazirati na posljedice. Sada, suočeni sa prvim ozbiljnim uticajem rasta njihovih stopa, čini se da su Federalne rezerve posustale. Ovo ne sluti dobro za njihovu sposobnost da kontrolišu inflaciju.

Istovremeno, inflacija je glavni faktor u oživljavanju industrijske borbe, na primjer u Britaniji, do nivoa neviđenog u 30 godina. Primjetno je da je Bajden rekao da poreski obveznici neće platiti spašavanje SVB-ovih štediša (uglavnom tehnoloških kompanija). Oni moraju uzeti u obzir gorući bijes protiv kapitalista i bankara koji je prisutan od spašavanja nakon 2008. godine.

Vladajuća klasa je uhvaćena između čekića i nakovnja. Šta god da urade je pogrešno. Čitava ravnoteža kapitalističkog sistema je poremećena, a svako rješenje do kojeg vladajuća klasa dođe samo stvara jednake ili veće probleme drugdje. Finansijska kriza nije uzrok kapitalističke krize, već njen simptom, a još toga slijedi u predstojećem periodu.

Niklas Albin Svenson i Horhe Martin Tekst je objavljen 13. marta 2023.

Francuska: borba napreduje –Makron mora pasti!

Jučerašnje masovne demonstracije (23. mart prim. prev.) u Francuskoj dovele su borbu protiv Makrona do novih razina. U poslednja dva meseca pokret (podstaknut novim napadom na penzije) jača. Vladini zvaničnici su se nadali da će se sve vratiti u normalu do vikenda, računajući da će pokret nestati nakon demonstracija u četvrtak. Pogrešili su. 23. marta je 3,5 miliona radnika i mladih preplavilo ulice većine gradova u Francuskoj, pošto su štrajkovi i protesti poprimali izrazito borbenije raspoloženje.

Neki, uključujući Žan-Lika Melanšona iz Nepokorene Francuske, opisali su 23. mart kao najveću društvenu mobilizaciju od maja ‘68. U Parizu je demonstriralo 800.000 ljudi. Rekordni broj ljudi izašao je na ulice Marseja (280.000), Tuluza (150.000), Bordoa (110.000), Nanta (80.000), Liona (55.000) i Grenobla (55.000). U malim mestima i gradovima pokret je nastavio da dobija na zamahu, sa 5 000 ljudi u Dragunjanu, 6.000 u Mulinsu i Arlu, 8.000 u Kastru, 9.000 u Montlukonu, 15.000 u Perižeu i 17.000 u Brivu. U Žereu (Krez) marširalo je 6.700 ljudi, što je rekord za gradić od jedva 13.000 stanovnika.

Zapravo, u državi je nivo pobune doveo do toga da je planirana poseta britanskog kralja Čarlsa III morala biti odložena, a zvaničnici su naveli zabrinutost zbog nivoa ,,nasilja” na ulicama. Možda je Čarls naučio iz istorije da razjarene francuske mase ne prihvataju blagonaklono prisutnost monarha!

Uprkos ograničenom medijskom izveštavanju o borbi van granica Francuske, bitka protiv Makrona ima međunarodni efekat donekle. Britanska konzervativna vlada je navodno odustala od planirane penzione

reforme. Prema Fajnenšel tajmsu: ,,Bili su zaluđeni da podignu starosnu granicu za penziju. Ali su se uplašili.” Jutros je u Velikoj Britaniji ,,Borite se kao Francuzi” je popularan na tviteru, pokazujući da britanska radnička klasa gleda na prkos francuskih radnika i omladine kao primer nadolazećih borbi.

RASTUĆA RADIKALIZACIJA

Prošle nedelje, Makronova vlada je pribegla ozloglašenom članu 49.3 francuskog Ustava, dozvoljavajući mu da zaobiđe parlament i sprovede svoju penzionu reformu, čemu se protivi velika većina stanovništva. Ovo je izazvalo nezapamćen nivo besa u celoj zemlji, što je dovelo do spontanih noćnih protesta svake večeri od tada. Nedavna anketa je pokazala da 82 posto Francuza ima negativno mišljenje o upotrebi člana 49.3, a 65 posto želi da se protesti nastave, čak i ako zakon bude usvojen.

U pokušaju zastrašivanja demonstranata, policijsko nasilje na ulicama je postalo brutalnije, a ulične demonstracije su zabranjene u ključnim gradovima. U protekloj nedelji uhapšeno je više od 800 ljudi, od kojih je većina privedena na potpuno proizvoljan način – čak su i turisti u Parizu završili u policijskom pritvoru. Umesto da demorališe demonstrante, ovo je izazvalo još veći bes.

Jučerašnje demonstracije širom zemlje nisu bile impresivne samo po broju, već su takođe napravile kvalitativni napredak u radikalizaciji. ,,Voda ključa na 100 stepeni, ljudi [vriju] na 49,3”, pisalo je na jednom plakatu. Igru rečima: ,,Vi ste nas stavili u 64, mi ćemo vas staviti u maj 68,” nosili su kao slogan mnogi radnici i omladina. Mase su odlučnije nego ikada da se

bore do kraja protiv ovog trulog režima. ,,Nastavićemo sve dok vlada ne popusti”, rekao je metalski radnik iz Dankerka. Ulice su skandirale: ,,Jebi se Makron!”, čiji je rejting pao na 28 posto, koliki je bilo u vreme vrhunca pokreta žutih prsluka.

Osim uličnih demonstracija, u četvrtak su se pojačali i štrajkovi. Pristup aerodromu Šarl de Gol u Parizu bio je ograničen od strane radnika koji su protestovali. Saobraćalo je samo 50 posto brzih vozova u zemlji. Lučki radnici su zatvorili luku Avr. U štrajk je izašlo rekordnih 11 posto zdravstvenih radnika. U energetskom sektoru štrajkovalo je 27 posto radnika. Zatvoreni su poznati spomenici, poput Ajfelovog tornja i Versajske palate. Juče su štrajkovali i kontrolori leta, vozači teretnih vozila i mnogi drugi.

Skupljači smeća su u neograničenom štrajku od 7. marta. Na nacionalnom nivou, oko 12 posto benzinskih pumpi u Francuskoj ostalo je bez benzina ili dizela, a 6 posto ih je presušilo. To je zbog stalnih štrajkova koji se od početka meseca takođe događaju u rafinerijama i skladištima nafte. U pokušaju da prekine štrajkove, vlada pribegava rekvizicijama (državni nalog za povratak na posao, prema kojem radnici mogu biti kažnjeni sa 10.000 evra ili šest meseci zatvora zbog nepoštovanja). Ali radnici su uzvratili.

Smeće se već nedeljama gomila na ulicama glavnog grada, a vlada je zahtevala od lokalnih vlasti da nateraju radnike koji skupljaju smeće da se vrate na posao. Ali pokušaji rekvizicije naišli su na otpor metodama klasne borbe: masovnim piketingom i akcijama solidarnosti radnika iz drugih oblasti.

U utorak su zvaničnici poslali CRS, interventnu policiju, da izvrši rekviziciju radnika u naftnom skladištu Fos-suMer. Uprkos upotrebe suzavca i fizičkog zastrašivanja, naišli su na otpor sindikalnih radnika, koji su uspeli privremeno odoleti policiji. Pomogli su im radnici elektroprivrede i gasa koji su takođe u štrajku i koji su parkirali svoje kombije ispred skladišta kako bi napravili blokadu. Olivije Meteu, sindikalni vođa CGT odeljenja Buš-du-Ron (i ključna figura na levoj strani sindikalne konfederacije), intervenisao je na licu mesta izjavivši:

,,Nećemo im dozvoliti da prekinu ovaj štrajk, nećemo im dozvoliti da nam silom nametnu ovu reformu. Dobiće odgovor radnika ove zemlje koji su odlučni da idu do kraja da povrate ono što je naše.”

Rafinerija Normandija u Gonfrevilu, blizu Avra, postala je mesto borbe između radnika i policije. Ovo je kritična lokacija koja snabdeva gorivom glavne aerodrome u glavnom gradu, što ga čini prioritetnom metom za vladu. Uprkos tome što su državne snage uspele da privremeno prekinu štrajk, koristeći brutalnu represiju, radnici CGT-a danas su saopštili da su nastavili protest. Njihova izjava prkosno zaključuje:

,,Pojačajmo mobilizaciju!... Pokrenimo štrajkove da bacimo privredu na kolena i nametnemo [radnički] model društva, bez eksploatacije čoveka nad čovekom. Maltretiranje više ne funkcioniše... ljudi su ovde i mi se ničega nećemo odreći!”

Meteu je tvitovao: ,,Pobedićemo, staćemo kad radnici tako odluče, a zasad žele pobedu. Dakle, postoji samo jedno rešenje, štrajk.” Ovaj radikalni, klasno svesni jezik i borbeni duh nalaze odjek u širim slojevima radničke klase. Unutar sindikata to se može videti kroz levičarsku frakciju Unité CGT, koja postaje sve glasnija i istaknutija.

REPRESIJA I OTPOR

Raspoloženje i metode na demonstracijama i barikadama postaju sve prkosnije i radikalizovanije nego za vreme ,,dana akcije” od pre, koji su često više ličili na skupove nego na nacionalne štrajkove. Ljudi koriste svoju domišljatost da se odupru pokušajima da se slomi pokret. Na primer, u Avru, radnici su koristili viljuškare da gomilaju zapaljena vozila kako bi napravili barikade protiv policije.

Takođe je bilo sve više slučajeva koordinisanog delovanja. Na primer, u Lorijenu, lučki radnici organizovani od strane CGT-a koordinisali su sa energetskim radnicima, prekinuli su napajanje luke sprečavajući da tanker iz Rejva isporuči 30.000 tona goriva, s namerom prekida štrajkova u naftnom, petrohemijskom i transportnom sektoru.

U buržoaskoj štampi se mnogo pisalo o ,,nasilnim” metodama štrajkača, sa fotografijama zapaljenih automobila i zgrada (uključujući i gradsku kuću u Bordou); razbijenih izloga; i grupe koje bacaju projektile na policiju. Makron je takođe osudio ,,mafijaško nasilje”, dok je ministar unutrašnjih poslova Žerald Darmanjin govorio o ,,nasilnicima, često sa krajnje levice, koji žele srušiti državu i ubijati policajce.”

Možemo se samo podsmevati takvom ciničnom licemjerju ove gospode, koja neprestano šalje policiju i žandare da batinaju radnike u štrajku i omladinu koja protestuje. Koliko je demonstranata sa žutim prslucima izgubilo prste i oči od oružja za ,,kontrolu nereda”? A danas, društveni mediji obiluju slikama oklopnih policajaca koji okrutno tuku demonstrate, uključujući i tinejdžere. Jedan viralni video prikazuje novinara kojem je naoružani policajac uperio pištolj u lice prisiljavajući ga da se povuče uprkos neprestanom vikanju ,,Novinar! Novinar!”

U očima miliona Francuza, brutalna represija francuske države, zajedno s Makronovim zanemarivanjem čak i lažne demokratije, čini militantnije metode protiv napada na penzije potpuno opravdanim. Da ne spominjemo činjenicu da su žuti prsluci uspeli izboriti neke ustupke upravo takvim metodama, izborivši se za nepodizanje poreza na gorivo koje je uzrokovalo da se razvije taj pokret. Drugim rečima, sve je više ljudi spremno da prkosi ,,vladavini prava”, što predstavlja direktan izazov samom legitimitetu države. Policija se bori da obuzda rastući pokret čistom represijom, a u nekim je slučajevima čak i preopterećena.

Štaviše, mase jasno ciljaju, ne samo penzionu reformu, već i Makronovu omraženu vladu bogatih u celini. Jedan intervjuisani demonstrant je rekao: ,,Idemo na proteste od januara i prvo smo bili protiv penzione reforme. Sada se to transformisalo u bes zbog naše demokratije.” Ovo je izuzetno opasna situacija za režim. Čak i ako odustanu, nije garantovano da će to zaustaviti proteste. Narod želi da Makron ode.

Rastuća radikalizacija na ulicama u oštroj je suprotnosti sa nacionalnim vođstvom sindikata. Umesto da gradi na ovom rastućem nezadovoljstvu mladih i radnika, ,intersindikale” ograničavaju borbu na suprotstavljanje penzionoj reformi. Odbijajući da poguraju pokret napred pozivajući na neograničene štrajkove, ponovno

su najavili deseti ,,dan akcije” 28. marta.

Međutim, sindikalni lideri su manje uvereni da će moći sprečiti da pokret pukne. Loran Berger, šef konzervativnije sindikalne konfederacije CFDT, upozorio je da vlada rizikuje da izazove pokret kao što su žuti prsluci. Fabris Kudur iz CGT-a rekao je da ,,možda predstoje oštrije akcije, ozbiljnije i dalekosežnije [koje bi mogle] da odbegnu našem zajedničkom odlučivanju.”

Sindikalni lideri, koji su navikli zadržavati bes radničke klase u sigurnim kanalima, koristeći kontrolisane ,,dane akcije” kao polugu za zakulisne diskusije sa vladom, upozoravaju Makrona da će njegova nepopustljivost staviti tačku na ovo ,,društveno partnerstvo.”

PANIKA U VRHU

Vlada, koja se očajnički nada da će doći do povlačenja pokreta, počinje da paniči. Znaci dubokih podela unutar vladajuće klase počinju izlaziti na površinu.

Desničarska Republikanska stranka, na koju se Makron oslanja, počinje da implodira. Unutar stranke pojavile su se rasprave o tome treba li isključiti 19 članova stranke koji su u ponedjeljak glasali za predlog o nepoverenju, koji je parlament u ponedjeljak odbacio s malom razlikom od devet glasova. Čak su i poslanici iz Makronove vlastite grupe u Skupštini (Renesansa) izrazili zabrinutost, a jedan je anonimno rekao za Le Parisien: ,,Sedeli smo na buretu baruta i upravo smo upalili fitilj.”

Mnogi buržoaski predstavnici u štampi i na televiziji počinju se okretati protiv vlade, pozivajući na pregovore sa sindikatima i na rešenja za smirivanje pokreta. Žofra Ru de Buzjuek, predsednik MEDEF-a, organizacije francuskih šefova, pozvao je Makrona da otvore dijalog i rekao da se buduće reforme moraju ,,bazirati na drugačijoj metodi.”

Ali daleko od bilo kakvog nagoveštaja pomirenja, Makronove izjave samo su dolile ulje na vatru. U više navrata je insistirao na tome da izgura svoj napad na penzije, bez obzira na cenu, te da ,,ni za čim ne žali.” U sredu, tokom svog prvog intervjua na nacionalnoj televiziji od početka pokreta, uporedio je pokret protiv njegovih penzionih ,,reformi” s napadom na Kapitol 2021. od strane reakcionarnih Trampovih pristalica u SAD-u.

Ovaj prezir prema francuskim masama samo je pojačao borbu. U stvarnosti, Makron je u izuzetno slabom položaju, a njegova vlada se nalazi u slepoj ulici. S jedne strane, on je dva meseca vodio beskompromisnu borbu protiv sindikata, odbijajući pregovore i da popusti. Odustajanje bi sada bila pobeda za pokret i povećalo bi pouzdanje masa u borbi protiv daljih napada, koji su neophodni zahvaljujući francuskom kapitalizmu opterećenog krizom. ,,Finansijski i ekonomski rizici [predaje] su preveliki,” rekao je ministrima prošlog četvrtka.

S druge strane, Makronov prezriv stav i postupanje s vladom razotkriva nedemokratsku prirodu režima, izazivajući bes protiv sistema u celini. Povrh toga, on rizkuje potpunu ustavnu krizu, jer

pošto je za dlaku izbegao izglasavanje nepoverenja. Teško će nastaviti sa donošenjem odluka. U stvarnosti, vlada ima ograničene mogućnosti i svaki potez će biti pogrešan. Ona ne može sebi priuštiti niti da se povuče, niti da napreduje.

Kako navodi Fajnenšel tajms, ,,mnogo toga će zavisiti od faktora izvan Makronove kontrole, poput toga hoće li se intenzivirati protesti i štrajkovi koji traju od januara.” Ovo je ključna poenta. Makron može preživeti svaki ulični protest: bez obzira koliko velik i radikalan bio. Sindikati imaju kolosalnu moć, jer se na njihovu komandu može zaustaviti privreda i francusko društvo. Makron ne bi mogao dugo izdržati takav napad. Pitanje je: da li će je sindikati iskoristiti?

PRIDRUŽUJE SE OMLADINA

Studentski i omladinski pokret se do sada držao po strani. To je i logično: pitanje penzija je vrlo daleka perspektiva za mlade. U početku je bilo sve manje i manje generalnih skupština na koledžima i fakultetima nego u prošlim pokretima. Ali to se sada počelo menjati,

jer pokret razvija opštiji karakter protivljenja Makronu.

Sve dok se sindikalno vođstvo držalo starih bankrotiranih metoda, fokusirajući se izolovano na penzionu reformu, a mladi nisu bili uključeni, establišment je bio relativno siguran. U ponedjeljak je jedan buržoaski komentator na TV-u izjavio da ,,kada je omladina na ulicama, režim više neće moći da se izbori.”

Daleko od toga da je nezainteresovana, francuska omladina sa velikim zanimanjem posmatra najnovija događanja. Zaista, pre glasanja o nepoverenju, desetine hiljada mladih pratili su Twitch prenos parlamentarnog kanala, koji je bio na vrhu liste platformi na nacionalnom nivou. Zaobilaženje parlamenta, neuspeh izglasavanja nepoverenja, Makronove provokacije i porast policijskog nasilja na ulicama konačno su podstakle mlade na akciju.

Mladi su bili aktivni u četvrtak, a na mnogim mestima su se pojavile velike skupštine. Učenici su se mobilisali u više od 400 srednjih škola. Univerzitetske okupacije su počele na 80 univerziteta širom zemlje, uključujući i tradicionalno desničarski univerzitet Paris-Panteon Asas, koji je blokiran prvi put u svojoj istoriji. Prema podacima studentskih sindikata, 500.000 mladih studenata i radnika juče je protestovalo na nacionalnom nivou. Veliki transparent sa natpisom ,,Univerzitet Sorbona u borbi” bio je istaknut na glavnim demonstracijama u Parizu.

I ranije smo počeli viđati pokušaje zajedničkog delovanja studenata i radnika. U Parizu je, na primer, opšti studentski zbor pozvao na marš koji povezuje štrajkačku rafineriju nafte i štrajkačku fabriku za odlaganje smeća. Ovo je važan razvoj događaja. Poslednji pobedonosni štrajk je bio 2006. protiv pokušaja Širakove vlade da udari na radnička prava reakcionarnim ‘ugovorom o prvom radu’ (CPE), kada je upravo ovakva zajednička akcija studenata i radnika donela epilog. Budu li se embrionalni pokušaji studenata da se svesno povežu sa štrajkovima i dalje razvijali, situacija bi se mogla ubrzano okrenuti protiv režima.

Međutim, jedno je jasno: dani akcije ne mogu trajati večno. U jednom trenutku oni će imati efekat demobilizacije, što će dovesti do toga da se pokret raspe. Postoji ključna potreba da se prošire trenutni štrajkovi na sve sektore koji se već bore, i da se dopre

do novih slojeva kroz širenje, kao i radikalnije zahteve.

Levičarski lideri Unité CGT su ovo ispravno shvatili i pokazuju put napred kroz neograničene štrajkove u ključnim sektorima privrede. Međutim, ovi su sektori još uvijek u manjini i preti im izolacija. Kao što Fajnenšel tajms ispravno primećuje: ,,samo ulica može zaustaviti [predsednika] — zaustavljanjem zemlje protestima i štrajkovima. Ulica i predsednik retko traže kompromis. Jedan dobija, jedan gubi.”

Drugim rečima, pokret može pobediti samo ako vodi odlučnu borbu protiv režima u celini. Očigledno je iz najnovije izjave Unité CGT (objavljene u celosti ispod) da najnapredniji slojevi radničke klase počinju donositi ispravne zaključke. Oni moraju biti na čelu borbe da se Makronu konačno zada ku de gras (završni udarac)!

smrt među demonstrantima? Naše akcije su legitimne i mi vraćamo svoju zemlju.

Sukobi u Fos-sur-Meru i udaljeni sukobi u posljednja dva dana na mestu skladišta nafte svedoče o tome što militantni CGT može i mora učiniti: pomeriti ravnotežu snaga na potreban nivo, posebno da spreči kršenje prava na štrajk i spreči rekvizicije.

Organizovano je novo okupljanje više stotina sindikalista CGT-a ispred orvelovske policije, dok su s druge strane Francuske radnici rafinerije u Normandiji, zajedno s CGT-om, sinoć pozvali na svakodnevna okupljanja ispred rafinerije, danas i sutra.

Dan 23. marta označava uspon u odnosu snaga i očvršćavanju akcija. U Avru, Kaleru, Renu, Parizu, Brestu itd... svuda ljudi žele kraj režima.

23. MARTA: NAROD ODGOVARA MAKRONU: BES ĆE PORASTI ZA NEKOLIKO STUPNJEVA

Manje od 24 sata nakon Makronovog ,,idi kući, idi na posao,” ljudi su odgovorili štrajkovima i ulicama. Rekli su: ,,njegovu reformu on će i pojesti,” a mi ćemo sve vratiti!

Ponovo počinju demonstracije u celoj zemlji, od ,,malih mesta” do velikih gradova, od Ansenisa do Tuluza, prolazeći pored Pariza, Kalea, Avra, Ruana, Valansa, Liona, Marseja, Arla, Sent Etjena, Rena, Nanta, Sen Nazera, Narbona, Montaubana...

Nekoliko miliona Francuza odgovorilo je štrajkom i izlaskom na ulice protiv nepoštovanja Republike.

Operacije ‘mrtvih gradova’ se množe. Značajno je da se svuda pojavio oblik entuzijastične spontanosti. Ovde su upali u određeno područje, tamo su zauzeli obilaznicu.

Nema povratka i kreativnost se razvija. I ovde ne govorimo o požarima smeća u Parizu nego o talasu besa koji se oslobađa pred nepravdom. Ukratko, ,,sve vraćamo” na delu.

Štaviše, policijske snage zapravo su i same preopterećene: suočeni s njima, demonstranti su posvuda u Francuskoj, od najmanjeg sela do pariskog regiona. Koliko će trajati? Već se lome. Čeka li Makrona

Ovaj novi dan nacionalnog štrajka pokazuje stepen odlučnosti. Hajdemo dalje od strategije intersindikale: sada je potrebno svuda se uključiti u obnovljive štrajkove u svim sektorima, čak i s različitim modelima kako bi se postigla pobeda.

NASTAVIMO BORBU!

DOVEDIMO DRŽAVU U ZASTOJ DOK NE POBEDIMO!

MI ĆEMO POBEDITI!

Unite CGT

Pjetro Rosi Tekst originalno objavljen 24. marta

Njemačka: Veliki štrajkprekretnica za radničku klasu

U Njemačkoj se u ponedjeljak (27. mart prim.prev.) nije okretao nijedan točak, jer je zemlju potresao najveći štrajk u posljednjih 30 godina. Ovaj ‘mega-štrajk’, koji su organizovala dva najveća sindikata u zemlji, doveo je njemački transportni sistem do potpunog zastoja. Trenutni talas štrajkova u Njemačkoj raste već nekoliko mjeseci, a radnici su kao rezultat dobili značajne ustupke. Štrajk u ponedjeljak predstavljao je prekretnicu koja bi mogla pripremiti put za intenziviranje klasne borbe u onome što je dugi niz godina predstavljalo stub stabilnosti evropskog kapitalizma.

Dva uključena sindikata – drugi najveći sindikat u Njemačkoj (ver.di) i sindikat željeznica i transporta (EVG) – zajedno predstavljaju gotovo 2,75 miliona radnika. Štrajk od ponedjeljka – koji je još uvijek uključivao samo mali dio tih snaga – okupio je oko 155.000 radnika, uključujući 30.000 radnika u željezničkoj industriji, kao i desetine hiljada drugih na aerodromima, pristaništima, autoputevima i lokalnom javnom prevozu. Industrijska akcija ovih razmjera nije se dogodila u Njemačkoj od 1992. godine.

Eksplozivni mega-štrajk, ipak, nije došao niotkuda. Godinama je njemačka radnička klasa bila ugnjetena pandemijom COVID-19, troškovima rata u Ukrajini, a sada i uticajem rastuće inflacije. Dok je zvanično inflacija u februaru iznosila 8,7 posto, to prikriva

činjenicu da su njemačke cijene energenata porasle za preko 19 posto, a cijene hrane gotovo 22 posto.

Radničkoj klasi koja se suočava sa ogromnim rastom cijena, ponuda gazda o povećanju plata za 5 posto i jednokratnim isplatama u ukupnom iznosu od 2500 evra predstavlja šamar. Zahtjevi Ver.di i EVG-a za povećanje plata od 10,5 posto, odnosno 12 posto, jednostavno bi održali dosadašnji životni standard radničke klase suočene sa inflacijom.

Ta činjenica je sasvim jasna radnicima posljednjih mjeseci. Velikom štrajku je prethodio niz značajnih, manjih štrajkova, koji su ostvarili primjetne ustupke za radnike u nekoliko sektora. Ranije ovog mjeseca, poštanski radnici su dobili povećanje plata za 11,5

posto nakon što je 86 posto njihovog sindikata glasalo za štrajk na neodređeno vrijeme. Slično u novembru, IG Metall, najveći njemački sindikat, dobio je povećanje plata od 8,5 posto uz jednokratne isplate u ukupnom iznosu od 3000 evra za skoro 4 miliona radnika koje predstavlja, nakon dvonedjeljne serije štrajkova u kojima je učestvovalo 900.000 radnika.

BORBENO RASPOLOŽENJE

Iznenadni nalet industrijske akcije ojačao je borbeno raspoloženje među radničkom klasom. Jedan radnik, intervjuisan na demonstracijama solidarnosti u Berlinu dva dana prije štrajka, rekao je novinarima: „Danas sam obuo svoje ekstra čvrste cipele, kako bih kompanije mogao dobro nabiti u guzicu.“

Drugi su svoj bijes povezivali sa svojom konkretnom ekonomskom situacijom. Kako je jedan radnik rekao agenciji Frans pres: “Cijene benzina i hrane su porasle... Osjećam to po svom novčaniku.” Drugi radnik je u intervjuu rekao sljedeće:

“Vukli smo se predugo. Veliki imaju koristi, a mali, koji sve održavaju, ne dobijaju ništa... Ljudi imaju drugi ili treći posao da sastave kraj s krajem.”

Slogane poput: „Nećemo platiti vašu krizu“ preuzeli su štrajkači i demonstracije solidarnosti, stavljajući krivicu direktno tamo gdje joj je mjesto – na vladajuću klasu i krizom opterećen kapitalistički sistem.

Da radnici van štrajkačkih sektora počinju da uviđaju svoje zajedničke interese govori i stepen solidarnosti u javnosti. Ankete njemačke novinske agencije dale su podršku javnosti štrajku transporta na 55 posto. To je uprkos značajnom ometanju svakodnevnog putovanja stotina hiljada ljudi i opsežnoj kampanji kleveta protiv radnika u štrajku od strane gazda i desničarskih medija.

Ipak, uprkos radikalnom raspoloženju među radnicima, vođstvo sindikata nije bilo voljno da organizuje štrajk u ponedeljak. Jasno je da je radnička klasa u Njemačkoj spremna za opsežnu, militantnu borbu, povezujući različite sektore u borbi za bolje plate i uslove. Međutim, vođstvo sindikalnog pokreta pokušava ukrotiti takvo eksplozivno raspoloženje u strahu da bi moglo izmaći kontroli.

Čelnici EVG-a već su isključili mogućnost bilo kakvog daljeg štrajka do poslije Uskrsa. Ver.di će, uprkos

nejasnoćama vođstva, po svoj prilici slijediti njihov primjer. To znači period od preko dvije sedmice bez industrijskih akcija za hiljade radnika koji su bili podstaknuti štrajkom u ponedjeljak.

Kristian Loroh, koji predstavlja pregovore o ugovoru EVG-a, rekao je da je pauza do Uskrsa bila zarad putnika u vozu koji bi možda željeli posjetiti svoju porodicu tokom prazničnog perioda. Ovo je slab izgovor za odlaganje štrajkova i još slabiji izgovor za odluku rukovodstva EVG-a da prekine čak i same pregovore tokom Uskrsa.

U stvarnosti, za sindikalne birokrate, mega-štrajk nije bio zamišljen kao uvodni napad ujedinjene borbe protiv gazda, već kao ustupak radnicima, da se smanji pritisak odozdo. U strahu da bi se bijes radničke klase mogao izraziti u nečemu što je van kontrole sindikalnog vođstva, mega-štrajk je bio zamišljen kao izolovana prilika da radnici kanališu nezadovoljstvo .

Kao što smo ranije pisali, mega-štrajk se ne može posmatrati kao krajnji cilj, ili jednostavno kao dio širih pregovora, već bi trebao biti prvi korak u nizu većih akcija koje otkrivaju pravu moć koju ima njemačka radnička klasa (i radnička klasa generalno prim. prev)). Sindikalni čelnici tako otkrivaju da i dalje pokušavaju da očuvaju prijateljske odnose sa gazdama u okviru takozvanog socijalnog partnerstva – ali to je prošlost. Štaviše, slabost izaziva agresiju. Vladajuća klasa s jedne strane strahuje od uticaja pune mobilizacije radničke klase, ali s druge strane testira teren, prisiljena sadašnjom krizom, kako bi povukla tvrđu liniju u ovim pregovorima.

FRANCUSKA POKAZUJE PUT

Dok se sindikalne vođe svim silama trude da deeskaliraju, vladajuća klasa i njihovi lojalni pijuni u buržoaskim medijima nemaju iluzija o tome kuda ova situacija vodi. Gerd Landsberg, čelnik njemačkog udruženja gradova i opština, iznio je svoju kritiku rekavši: “Štrajk od ponedjeljka je prilično blizu generalnom štrajku.” Isto tako, Frankfurter Allgemeine Zeitung, jedan od najvećih njemačkih buržoaskih listova, objavio je članak neposredno prije mega-štrajka pod naslovom: „Upozorenje prije štrajkova: Francuska pokazuje kuda ova klizava padina može odvesti““.

Poređenja između trenutne situacije u Njemačkoj i Francuskoj mogu se naći posvuda. Bilo u zlobnim primjedbama buržoaskih komentatora, koji očajnički žele da sakriju svoju rastuću zabrinutost, ili u borbenim sloganima demonstracija solidarnosti, koji s pravom vide dalju eskalaciju kao put naprijed.

Naravno, mega-štrajk od ponedjeljka ni na koji način nije dostigao razmjere i proporcije trenutnog pokreta protiv Makronovih prezrenih penzionih reformi u Francuskoj, koji je u jednom danu, prošle sedmice, izvukao 3,5 miliona ljudi na ulice, a juče (26. mart prim prev) još 2 miliona. Uprkos tome, međutim, opšta tendencija je jasna, a jasan je i uticaj koji ovaj štrajk ima na svijest nemačke radničke klase i omladine.

Hagen Leš, iz Kelnskog instituta za ekonomska istraživanja, nedavno je u jednom intervjuu izjavio da ‘francuska kultura štrajka’ postaje uzor njemačkim radnicima. On je dodao:

“Ovdje postoji opasnost da granica između političkih i kolektivnih štrajkova postane zamagljena... Smatram da je zabrinjavajuće što [njemačka radnička klasa] razvija kulturu štrajka koja se približava francuskoj kulturi štrajka.”

Ovo je značajno upozorenje njemačkoj vladajućoj klasi od strane uplašenog buržoaskog ekonomiste. Za razliku od ‘usijanih Francuza’, njemački radnici ne bi trebali stupiti u militantne štrajkove! Ali činjenica je da je duboka kriza njemačkog kapitalizma bastion evropske političke i ekonomske stabilnosti pretvorila u svoju suprotnost, i koliko god gazde i sindikalne vođe pokušavali smiriti situaciju, klasna borba je sada čvrsto na dnevnom redu.

Uticaj kapitalističke krize primorava njemačku radničku klasu da pokaže mišiće na način koji decenijama nije bio slučaj. Ovo predstavlja direktnu prijetnju interesima kapitalističke klase. Bez sumnje, njemački radnici će takođe obratiti pažnju na inspirativnu borbu svoje braće i sestara u Francuskoj kada krenu u akciju.

Ali u stvarnosti, ono što se razvija u Njemačkoj nije

samo zaraza ‘francuskim’ virusom klasne borbe. Vidjeli smo oštar porast industrijskog fronta u jednoj zemlji za drugom, u Britaniji, SAD-u, Portugalu, Finskoj i drugdje, gdje su se radnici koji se suočavaju s krizom troškova života okrenuli sindikatima da brane svoje uslove.

ŽALOSNA ULOGA SPD-A

Ipak, mega-štrajk ne odražava samo rastuće povjerenje radničke klase, već je pokazao i duboke linije mana u takozvanom socijalnom partnerstvu. Prošli su dani ‘umjerene’ socijaldemokratije, u kojima su gazde i radničke vođe dolazili do nevjerovatnih kompromisa. Nije iznenađujuće da se njemačka vladajuća Socijaldemokratska partija (SPD) otvoreno suočila sa štrajkačima i stala na stranu kapitalista kako bi potkopala sindikate.

Nensi Faeser, socijaldemokratska ministarka unutrašnjih poslova, uprkos tome što je izrazila svoju šuplju zabrinutost za „uslužne radnike koji pate od visokih cijena energije i visoke inflacije“, dodala je da je sindikatima „predstavljena dobra ponuda“ i izjavila: „Očekujem od sindikata da se odmaknu od njihovih visokih zahtjeva i da se nađemo negdje na sredini.”

Bez sumnje će radnike uvjeriti da znaju da, iako se od njih traži da prihvate značajno realno smanjenje plata, SPD barem ‘suosjeća’ s njima!

Karin Velge, gradonačelnica iz SPD-a i predsjednica Unije udruženja opštinskih poslodavaca (VKA) –reakcionarnog tijela koje pregovara u ime gazda – bila je još otvorenija u svom preziru prema sindikatima. Velge je otvoreno ismijala mega-štrajk kao ‘potpuno pretjeran’, navodeći da on “oštećuje ne samo reputaciju javnog sektora, već i cjelokupnu reputaciju Njemačke kao poslovne lokacije”. Ovo nisu riječi vlasnika biznisa ili desnog političara, već samoproglašenog socijaldemokrata!

Ono što je sasvim jasno jeste da je vladajući SPD u potpunosti stao na stranu gazda u aktuelnoj borbi, te da nema namjeru da postigne prijateljski kompromis sa sindikalnim vrhom. Važno je, međutim, da ovo nije samo loš izbor u ime pojedinih političara, već nužan rezultat kapitalističke krize. S obzirom na to da je njemačka ekonomija pod sve većim pritiskom i podložna globalnoj nestabilnosti svjetskog tržišta, reforme i ustupci iz prethodnih perioda sada su neostvarivi pod uslovima koji bi bili prihvatljivi za kapitaliste.

Socijalno partnerstvo iz prošlosti, u kojem su SPD i sindikalne vođe mogli posredovati u kompromisu između kapitalista i radnika, ruši se pod teretom proturječnosti kapitalizma.

NOVA PREKRETNICA

Odnos SPD u vladi prema legitimnim zahtjevima njemačkih radnika, odnosno njihovoj unutrašnjoj politici, odražava njihovu podređenost interesima njemačkih kapitalista u vanjskoj politici. Ranije ove godine, kancelar Olaf Šolc najavio je ‘prekretnicu’, navodeći da je rat u Ukrajini otvorio novu epohu, te stoga Njemačka mora prihvatiti zaokret ka ponovnom naoružavanju i jačanju svojih interesa; to jest, Njemačka mora agresivno slijediti svoje imperijalističke interese. Dok obični ljudi trpe realno smanjenje plata, čini se da ima dosta novca za ratno oružje.

Prošle godine, njemački parlament je izglasao odobrenje za povećanje potrošnje za odbranu od 100 milijardi evra, a sve dok njemački radnici osjećaju pritisak inflacije. Istovremeno, njemačka vladajuća klasa se sve više okreće ka većem angažmanu u posredničkom ratu koji predvode SAD u Ukrajini između NATO-a i Rusije, pošto je upravo isporučila 18 tenkova Leopard ukrajinskoj vojsci. Ovaj sukob je ozbiljno uticao na njemačke cijene energije, razarajući industriju i izazivajući bijedu u domaćinstvima.

Ako želi odbiti dalje napade, njemačka radnička klasa mora označiti sopstvenu ‘prekretnicu’ i otvoriti period borbe.

Njemačka je ključna država i u Evropi i u svjetskoj ekonomiji. Kako radnička klasa u Njemačkoj bude

povratila svoje samopouzdanje i krenula u sve većim razmjerima, to će imati ogroman uticaj na svijest širom Evrope. Slično, kako se kriza njemačkog kapitalizma bude razvijala, ona će sa sobom samo povući svoje bolesne susjede.

Ovo postavlja teren za monumentalnu borbu, ali onu koja zahtijeva vođstvo koje je svjesno zadataka koji su pred njom. Trenutno, predstavnici radničke klase u vođstvu sindikata ne žele i ne mogu da igraju potrebnu ulogu.

Mega-štrajk u ponedjeljak pokazao je potencijal koji je dugo vremena bio pasivan u njemačkoj radničkoj klasi, ali je takođe pokazao nespremnost sindikalnih lidera da ga oslobode. Oni ne vjeruju da se alternativa sadašnjoj situaciji može postići klasnom borbom. Odgovor na probleme radničke klase neće doći iz mirnih kompromisa sa gazdama. Radnički zahtjevi će se u potpunosti dobiti samo zaoštravanjem klasne borbe.

U tom cilju, pokret se mora proširiti, a različiti slojevi radničke klase ujediniti zajedničkim djelovanjem. Kompromisi i ponovno zagrijano socijalno partnerstvo put su demoralizacije i izdaje. Odlučna klasna borba, koja uključuje najširi mogući sloj radnika, ne samo da može ostvariti zahtjeve transportnih radnika u trenutnom sporu, već postaviti osnovu za mnogo više.

Bez obzira na sadašnju orijentaciju sindikalnih vođa, otvara se nova faza u kojoj radnici i omladina u Njemačkoj, zajedno sa radnicima i omladinom širom svijeta, ulaze u borbu, testiraju svoju snagu i donose naprednije zaključke.

Kako njemačka radnička klasa ulazi u novu fazu klasne borbe, moć koja konačno leži u njenim rukama će postati očigledna. Na svaku provokaciju vladajuće klase će doći jača mobilizacija. Ovo ima potencijal da se razvije u snažan talas štrajkova i pokaže jednom za svagda da su radnici ti koji stvaraju svu vrijednost u društvu i da zaslužuju da je iskoriste za dobrobit većine. Radnička klasa se ponovo budi pod udarom krize, u Njemačkoj kao i u ostatku svijeta. Vladajućoj klasi neće biti lako da je vrati u stanje pasivnosti.

Oliver Brodertom

Britanija: NHS u štrajku –odbacimo trule dogovore! Za borbeno vođstvo sindikata!

Nakon zakulisnih pregovora sa torijevskim ministrima, sindikalni lideri u Britaniji preporučuju prihvatanje bijedne ponude plata za zdravstvene radnike. Članstvo bi se trebalo mobilisati da odbaci ovaj dogovor – i zahtijevaju borbeno vođstvo i militantnu akciju.

Nakon višemjesečne borbe, nekoliko velikih sindikata prekinulo je štrajkove u NHS-u, čekajući prihvatanje najnovije vladine ponude za plate.

Već neko vrijeme je jasno da su Torijevci na tankom konopcu. Uprkos svim njihovim naporima da okarakterišu medicinske sestre, bolničare i mlađe doktore kao ‘pohlepne’, javnost je čvrsto ostala iza štrajkačkog osoblja NHS-a. Što se tiče samih zdravstvenih radnika, moral je bio visok na svakom protestu.

Sve ovo vrijeme, međutim, iza kulisa, sindikalni pregovarači su vodili tajne razgovore s vladom. U međuvremenu, u javnosti vođe zdravstvenih sindikata pozivaju Torijevce da ‘vide razlog’, oslanjajući se na moralističke apele poslodavcima i njihovim političkim predstavnicima.

SMANJENJE PLATA

Plod svega toga je novi dogovor o kojem će članstvo glasati. Ovo uključuje povećanje plate 5% od aprila, koje pokriva 2023/24., i jednokratnu isplatu za prošlu godinu, u vrijednosti između 1.655 i 3.789 funti, ovisno o platnoj skali određenog radnika. Ovo je dodatak pored povećanja plata od 1.400 funti koje je već nametnuto za 2022/23.

Sindikalni lideri su ovo pozdravili kao značajno povećanje plata. U stvari, to je sve samo ne povećanje.

Inflacija se već neko vrijeme kreće na preko 10% i nastavlja da raste. Najnovija vladina ponuda, stoga, predstavlja realno smanjenje plata od 5%.

Bilo kakav paušalni bonus, u međuvremenu, neće puno učiniti da nadoknadi rastuće račune i veće troškove života, ili eroziju plata koju su zdravstveni radnici pretrpjeli u posljednjoj deceniji.

Da ne zaboravimo, ne tako davno, usred pandemije, sindikati kao što je RCN (Kraljevski koledž medicinskih sestara) tražili su povećanje plata za najmanje 12,5%. I drugi aktivisti za zdravstvo borili su se za 15%. Ali sada ti isti ljudi preporučuju prihvatanje trulog dogovora ispod nivoa inflacije.

BORBENOST SE ISPLATI

Prema njihovom vlastitom priznanju, torijevska vlada je u nevolji zbog nedavnog talasa štrajkova, uz ogromnu podršku javnosti posebno za zdravstvene štrajkove.

Ipak, poruka iz vrhova sindikata jeste da je ovaj dogovor ‘apsolutno najbolji’ koji se može postići, te da članstvo stoga treba glasati da ga prihvate. Ovo je linija vođstva Unison, GMB i RCN.

Samo je Unite, predvođen ljevičarkom Šeron Grejem, ispravno preporučio odbijanje svojim članovima,

naglašavajući ozbiljna ograničenja ovih prijedloga.

Generalni sekretar RCN-a, Pet Kalen, posebno je ponudila užasna upozorenja medicinskim sestrama koje ona ‘zastupa’, navodeći da neće dobiti bolju ponudu ako ovu odbiju.

Takva će tvrdnja bez sumnje izgledati zbunjujuće za obične zdravstvene radnike. Vlast je ranije bila nepopustljiva, govoreći da je orman ogoljen kada su u pitanju plate u javnom sektoru. Ipak, odlučna štrajkačka akcija ih je jasno primorala za pregovarački stol, što je rezultiralo boljom ponudom.

Slično tome, radnici štrajkači u drugim industrijama osvojili su istinska povećanja plata koja poništavaju inflaciju, pokazujući da se borbenost isplati.

Pa zašto su Kalen i co. toliko sigurni da je ovaj dogovor ‘najbolji’ koji se može dobiti od vlade i poslodavaca?

PONAŠANJE KOJE DIJELI

Nažalost, ovo se uklapa u obrazac ponašanja koji smo viđali tokom štrajkova zdravstvenih radnika.

Vođstvo RCN-a, da uzmemo jedan primjer, bilo je prilično glasno u pogledu viđenja njihove borbe kao ‘odvojene’ od ostalih sporova koji se vode. Shodno tome, čak su otvoreno odbili da koordinišu akciju sa drugim sindikatima.

Uoči velikog dana akcije 01. februara, na primjer, Kalen je izjavila da se RCN neće pridružiti, rekavši:

“Naš spor je oko profesije medicinskih sestara i sklapanje ugovora za sestre je moj jedini prioritet. Moji članovi su govorili vrlo jasno kako bi RCN-u dali jedinstveni mandat za štrajk. Naši dani akcije i planiranje budućnosti zasnivaju se samo na onome što

je najbolje za medicinsku njegu.”

Nažalost, ovaj isti stav podjela pokazali su i drugi zdravstveni sindikati. Na primjer, štrajkovi NHS-a nisu bili vremenski usklađeni sa nedavnom masovnom koordinisanom akcijom 01. februara ili 15. marta, kada su nastavnici, državni službenici i predavači izašli zajedno.

Zaista, čak ni pregovori iza ovog najnovijeg sporazuma nisu započeli kao zajednički napor. Skandalozno, u potrazi za osiguravanjem vlastitog dogovora, čelnici RCN-a bili su spremni ostaviti druge sindikate – i druge zdravstvene radnike – bez ičega.

KLASNA SARADNJA

Od samog početka, ovi desni sindikalni lideri su vodili politiku klasne saradnje.

Svjesno ili ne, oni sebe ne vide kao klasne borce, koji zastupaju interese radničke klase, već kao posrednike ili ‘pregovarače’ između radnika i poslodavaca, u nadi da će postići društveni mir i tišinu.

Umjesto da povezuju borbe u NHS-u s onima koje vodi ostatak radničkog pokreta, oni su javno odbili da se povežu sa širim štrajkačkim talasom ili s ljevičarskim sindikalnim vođama kao što su Mik Linč iz RMT-a, Mark Servotka iz PCS i Šeron Grejem iz Unite.

Na kraju krajeva, više od svega, ovi desničari žude da ih establišment smatra ‘uglednim’ i ‘odgovornim’, a ne okaljanim borbenim udruživanjem sa željezničkim radnicima, poštama i drugim sindikalcima.

Sve je to išlo na ruku Torijevcima, koji se nadaju da će odvojiti zdravstvene sindikate od ostatka štrajkačkog pokreta, u klasičnom slučaju ‘zavadi pa vladaj’.

I šokantno, čelnici zdravstvenih sindikata su se složili s tim, obustavivši svoje štrajkove prije nego što je bilo kakav dogovor uopšte stavljen na stol – navodno da bi pokazali ‘dobru vjeru’ poslodavcu koji istu nema.

U međuvremenu, sindikati predvođeni ljevičarima, kao što je PCS, koji predstavljaju državne službenike, bili su spriječeni od strane vlade, koja se očito nada da će izolovati i iscrpiti ove radnike.

Istovremeno, u toku su pregovori o tome odakle će doći sredstva za ovaj dogovor.

Torijevski ministri već su sugerisali da će novac morati doći iz postojećih budžeta. Konkretno, to znači dalju štednju, otpuštanja sa radnih mjesta i napade na uslove rada – jasan slučaj pljačke Petra da se plati Pavlu.

Klasno svjesni radnici će to odmah prozreti. Pregovarači Unisona, GMB-a i RCN-a, međutim, pokušavaju da nam navuku masku na oči, kako bi očuvali mir između radnika i gazda.

To je, na kraju krajeva, razlog zašto pokušavaju da nametnu ovaj loš dogovor običnom članstvu, kada apsolutno postoji mogućnost da se vlast natjera na potpuno povlačenje.

RECIMO NE!

Strategija Torijevaca – podjele štrajkačkog pokreta, raspoređivanja štapa i šargarepe i rješavanja svakog spora pojedinačno – sada će se koristiti za gušenje ostatka sindikata. Već se koristi pristanak zdravstvenih sindikata za pritisak na prosvjetne radnike da naprave ustupke.

Međutim, prerano je govoriti o štrajkovima NHS-a. Mlađi doktori, organizovani u BMA, na primjer, zakazali su još četiri dana štrajka za period od 11. do 15. aprila, zahtjevajući ništa manje od povećanja plata za 35 odsto, kako bi nadoknadili 15 godina rasta inflacije.

A zahuktava se i među običnim članovima u Unisonu, GMB-u i RCN-u, pri čemu mnogi vide očigledno kroz sav dim i ogledala. Među sindikalna kampanja pod nazivom „Radnici NHS kažu ne” mobiliše članove da odbiju dogovor. Slično, ljevičarska grupa Time For

Real Change u Unisonu poziva na odbijanje. Stoga se ova ponuda ipak može odbiti.

To bi izvršilo ogroman pritisak na sindikalne vođe da organizuju novi talas akcije – uprkos njihovoj očiglednoj želji da prekinu štrajkove po svaku cijenu.

Bez obzira na rezultate ovih predstojećih izbora, kapitalistička kriza nije nestala. I bilo da se radi o inflaciji ili štednji, ili oboje, od radnika svuda će se tražiti da plate račun.

Katastrofa unutar NHS-a se u međuvremenu samo pogoršava. Stoga će sigurno izbiti nove borbe, jer su radnici prisiljeni na akciju da se brane. Sindikalni aktivisti se moraju pripremiti za borbu.

BORBENO VOĐSTVO

Iznad svega, ova epizoda mora poslužiti kao upozorenje ostatku radničkog pokreta.

Sindikati su na raskrsnici. Ali bez borbenog vođstva, naše borbe idu u ćorsokak.

Na osnovu klasne saradnje i zakulisnih pregovora na vrhu, i uprkos herojskim naporima odozdo, radnici će biti dovedeni do poraza.

Zato je borba za transformaciju naših sindikata toliko važna. Za pobjedu će biti potrebna militantna, ujedinjena akcija i jasna socijalistička politika. A za to je potrebno hrabro vođstvo koje je spremno da ide do kraja.

Kažemo:

● Odbacimo ovaj pokvareni dogovor! Nastavite sa štrajkovima!

● Ujedinite snage za pobjedu! Ujedinjeni stojimo, podijeljeni padamo!

● Za borbeno vođstvo i odvažnu socijalističku politiku!

● Za masovnu kampanju koordinisanog djelovanja protiv štednje!

● Srušimo Torijevce! Srušimo kapitalizam!

Simpatizeri Socialist Appeal iz Unisona Tekst je objavljen 28. marta 2023.

Republika Srpska: Režimska parodija bonapartizma

Milorad Dodik, domaća parodija Napoleona, jeftina kopija Orbana i ogledalo Vučića, odlučio je da uguši i onaj treći sektor građanskog društva – civilno društvo, nevladine organizacije. Ovaj tekst će biti pokušaj da se da jedna slika koliko su zapravo nevladine organizacije prijetnja po režim, ne u nekom suštinskom smislu, ali definitivno u smislu privilegija koje režim uživa.

Ali, prije nego otvorimo ovo pitanje valja nam naglasiti da u periodu zadnjih nekoliko godina, naše prostore zahvatila je velika socijalna, kao i politička kriza. Ugnjetavanje radnog naroda koje je prije 30 godina započeo SDS svojom nacionalističkom profiterskom politikom nastavio je SNSD. Ne samo da smo u zadnjem periodu od nekoliko godina imali proteste radnika javnog sektora, poput Željezničara, medicinskih radnika, radnika u toplani, pa sve do radnika Centra za profesionalnu rehabilitaciju, nego se ovaj talas nezadovoljstva prenio i na privatni sektor – ljudi pružaju pasivni otpor, odlaze vani, vidjeli smo pokretanje i Crne liste poslodavaca koja je uvezala radnički glas barem u jednoj sferi koja je pokazala koliko su privatnici u većini pljačkaški i izrabljivački nastrojeni, što je priroda njihove klase. Impotentna politika opozicije koja je više zasnovana na moralisanju nego na realnim riješenjima nije ponudila nikakva adekvatna rješenja. Od Stanivukovićevih obećanja dobili smo kapitulaciju pred pritiscima skupštine grada i sitnih privatnika. Prvo su na prijedloge o neradnoj nedjelji zaprijetili otkazima, a na zaustavljanje poskupljenja roba i usluga, poput autobuskih karata, dobili smo obustavu gradskog saobraćaja. Na kraju je došlo poskupljenje gradskih komunalija sa čime su se gradska pozicija i opozicija jednoglasno usaglasile.

Rast inflacije naveo je sindikate da zahtjevaju povećanje plata, ali je i ovo bila farsa jer su plate rasle zajedno sa inflacijom tako da je materijalna bijeda ostala ista kao i do sada. I najnovija vijest koja nas je mogla obradovati u ova tužna vremena jeste vijest o poskupljenju vode, grijanja i odvoza smeća, sa naglaskom gradonačelnika da će priključci za vodu od sada biti besplatni. Besplatni priključci, besplatni udžbenici, besplatno studiranje, besplatan javni prevoz za penzionere, a opet na drugoj strani rastu cijene i zaduženja, tako da će vlast kroz ovu bijedu da naplati svoju predizbornu i postizbornu propagandu i mrvice koje je bacila sa stola.

Zašto ova mala hronologija? Da nam pokaže sljedeću stvar – glas protiv svega ovoga, protiv krize, bijede, korupcije i kriminala, samovolje privatnika i političkog birokratizma došao je ponajviše od radnih ljudi. Crna lista poslodavaca prerasla je u organizaciju Radnički pokret koja sada nudi besplatnu pravnu pomoć i koja planira organizovati nekoliko protesta po pitanju radnih prava u skoro svim gradovima, ženski pokret je pokazao svoju aktivnost dizanjem glasa protiv nasilja nad ženama i femicida, kao i radnim pravima žena i diskriminacije koju trpe od strane poslodavaca, javili su se i pokreti seksualnih manjina koja traže građanska prava, kao i niz drugih pokreta koji su svakodnevno ukazivali na probleme koje stvara sistem i vlast s njim na čelu. Pošto je vladajuća stranka uspjela da stvori i politički i ekonomski monopol, ona je i u javnom i u privatnom sektoru postavila potpunu kontrolu. Zbog pasivnosti i potpune servilnosti sindikalnih centrala prema režimu i tajkunima, NGO sektor i nekolicina medija kritički nastrojenih prema režimu su postali jedini glas potlačenih radnika i marginalizovanih grupa unutar društva u RS.

Uz udare na medije i NGO, režim je sada udario i na samo pravo slobode govora. Tako je Narodna skupština, koja se u zadnjih 30 godina klela u slobodu srpskog naroda, a sada je potpuno obezvrijeđena dominacijom jednog čovjeka, krenula u proces donošenja zakona o kleveti gdje će se kažnjavati svaka ljutnja, bijes, pogrdni naziv za vlast, sistem ili pojedince iz vlasti Ako se ovaj zakon usvoji za dva mjeseca on će cenzurom i autocenzurom pritisnuti i ono nekoliko medija koji nisu pod direktonom kontrolom Dodikovog režima. Kazne se protežu od novčanih pa sve do zatvorskih, ali one nisu namijenjene da kažnjavaju bogati sloj domaćih političara i tajkuna. Oni će bez problema plaćati za njih beznačajne novčane kazne, ali radnog čovjeka, koji biva ugnjetavan i ponižen svakodnevno, jedna psovka može koštati bankrotstva, a time i života.

Pritom, Dodikova vlast prozivala je brojne aktiviste i opoziciju stranim agentina i špijunima i potencijalno rušiteljima RS, kao i rušiteljima tradicionalnih srpskih vrijednosti (čitaj tradicionalna diskriminacija neistomišljenika). Tako je banjalučka vlast odvajkada prozivala radničke aktiviste plaćenicima i destabilizatorima RS-a, pa i aktiviste grupe PZD, kako bi diskreditovala i ugušila svaki pokret, a sada je odlučila da se i zakonski pozabavi definisanjem prirode nevladinih organizacija. Prije par dana, vlast je svojom pasivnom diskriminacijom i homofobijom, utvrđujući svoju nacionalističku vladavinu na tradicionalnim vrijednostima i njihovom propagandom, motivisala napad na LGBT aktiviste i njihove prostorije, dok je policija mirno stajala po strani čuvajući red i mir u svojoj mašti, a Dodik je u međuvremenu još jednom nastupio sa svojim homofobnim izjavama o tome kako će zabraniti LGBT osobama prilazak i rad u javnim obrazovnim institucijama što je direktan udar na

građanska prava i bezbjednost LGBT osoba. Ova nacionalistička sličnost sa prošlosti nas ne treba iznenaditi, riječ je o istom ideološkom diskursu samo su mete nešto drugačije, a brutalnost srpskog nacionalizma, zajedno sa nacionalizmima drugih naroda, bila nam je najjasnija tokom rata devedesetih godina.

Sada nas Vlada RS obavještava da će potencijalno sprovesti i zakon ‘’o stranim agentima’’ označavujući time svake socijalne aktiviste negativnim svjetlom. Pitanje društvene emancipacije sada je postalo pitanje udara na srpstvo, a izvori iz kojih su ovi pokreti dobijali sredstva sada su pod upitnikom. Vlast se vodi mentalitetom ‘’ako sredstva dolaze iz drugih država to su sve strani agenti’’. Da li je onda i RS proizvod stranih agenata jer živi od stranih kredita, jer je i zemljište i firme prodala stranim kapitalistima? Zar se i ovdje ne vidi Dodikovo licemjerstvo kada otvoreno napada NGO sektor zbog uzimanja donacija od fondacija poput USAID, a istovremeno i sam priznaje da je USAID ‘’u proteklim godinama dao ozbiljan novac i u RSu’’ zbog čega im je on zahvalan. Svega nekoliko dana kasnije Dodik otvara USAID projekat za izbjegle i raseljene. Zanimljivo da je BiH u decembru prošle godine dobila kandidatski status EU i da je odmah nakon toga Dodik tražio novac iz evropskih fondova koji ipak nije dobio. Ne treba biti posebno pametan da se uoči kako je Dodik krenuo u obračun sa slobodom govora, NGO i LGBT aktivistima onoga trenutka kada mu EU nije dala novac. Ovo je njegov način obračuna sa EU kao glavnog sponzora “nezavisnih medija” i NGO sektora. Moguće da Dodik kalkuliše tako da bi natjerao EU na ustupke kako bi režim u RS EU novcem produžio svoju

vladavinu ili će izazvati EU da mu uvede sankcije. Ovo drugo je malo vjerovatno jer je Dodik našao odstupnicu u podršci Orbana koji je zauzvrat dobio mogućnost ulaska mađarskog kapitala u RS. A ako bi se takav scenario dogodio, režimska mašinerija bi to iskoristila kao napad na Dodika i njega predstavila kao pravednog borca protiv “dekadentnih zapadnih vrijednosti”.

Mi ne znamo još kakav će taj zakon biti, ali režim je svjestan potencijala civilnog društva i zašto mora zauzeti i taj sektor. NGO organizacije sa prostora RS -a sarađuju sa NGO organizacijama iz FBiH, kao i drugih republika i ove organizacije su po svom ideološkom okviru antinacionalistički nastrojene. Ovo uvezivanje NGO aktivista najviše je aktivno među omladinom koje ove organizacije privlače, a omladina je ono što nacionalistička vlast treba u fazi potencijalnog sukoba ili racionalizacija kriza. Režim naravno i ovdje vidi prijetnju po svoju egzistenciju, tako da će svim snagama pokušati, i vjerujemo da će i uspjeti, izglasati zakon koji će u svakom svom aspektu imati negativan uticaj po rad civilnog društva ili uopšte njegova ugleda u očima običnih ljudi u RS koji je pod uticajem vladajuće propagande. Prirodno, postavlja se pitanje da li postoji realna prijetnja po režim i sistem generalno?

Režim uživa monopolističke privilegije, silu državnog aparata, uživa u svom vladajućem položaju. Po njegov sistem, dakle sistem političkog birokratizma i ekonomske samovolje, ne postoji realna prijetnja koja bi dolazila iz bilo koja od ova tri sektora građanskog društva. Po njegove privilegije, po privilegije privatnika, prijetnja se očigledno javlja i u obliku građanske emancipacije. U svom ovom haosu koji se sada uveliko razvija pitanje je šta mi, kao ljudi koji žele bolje društvo treba da radimo? Pošto vidimo da trenutni sistem građanskog društva kapitalističke epohe, kako kod nas tako i u svijetu, ima periode kriza i stabilnosti, da se u jednom momentu izborena prava poštuju, a u drugom krše, onda je borba na nivou ovih prava i reformi uzaludna borba. Mi smo svi za radnička prava, pravo glasa, kao i za druga socijalna prava, ali građansko nam društvo ne može nikada garantovati sigurnost ovih prava. To ne može garantovati jer posljednju riječ daju birokrate na vlasti i njihove stranke, kao i privatnici koji despotski vladaju firmama.

Da bi pronašli trajno rješenje potrebno je razvaliti ovu zastarjelu mašinu društvene organizacije. Vladavinu stranaka zamijeniti vladavinom radnog naroda u komunalnim savjetima, eksplotatorsku vladavinu privatnika zamijeniti radničkim upravljanjem i planskim uvezivanjem. Samo radnička država može

garantovati radnička i socijalna prava. A da bi se ovo ostvarilo potrebno je organizovati se, naoružati se revolucionarnom teorijom, potrebno je sarađivati na političkom polju svih progresivnih organizacija i pojedinaca i na kraju najvažnije – potrebno je izgraditi nezavisnu radničku partiju. Ne trebamo se zavaravati time kako postoje nekakva kratkoročna i dugoročna rješenja. Kratkoročna rješenja samo su pogon za dugoročnu bijedu. Trenutak borbe nije došao, on je oduvijek bio tu, samo je pitanje koja borba zapravo ima smisla. Prije SNSD-a bile su stranke koje su radile istu stvar kao i SNSD. Tamo gdje SNSD nije vlast, gdje na lokalnom nivou vlada opozicija, ona radi isto kao što je radio i SNSD. Zašto? Jer je sistem pod čijim uslovima ove stranke operišu uvijek isti. A sada vidimo i pojavu otvorenog fašizma koji se toleriše. Stav ‘’neće mene’’ je bio i stav svakog logoraša koji je život ostavio u logoru tolerišući prethodno vladavinu gospode.

Radni ljudi u RS, a i širom BiH, osjećaju antiradnički i pljačkaški karakter trenutnih vlasti u oba entiteta, kao što i iza sebe imaju iskustvo pljačkaške prirode onih stranaka koje su ovaj haos započele. Ne trebamo padati na lažna obećanja opozicije, prije svega jer nemaju nikakav materijalni osnov da ispune ono što govore da će ispuniti. Njihov je zadatak ne da se bore za interese radnog naroda, nego za svoje stranačke interese i ovo je onaj problem građanskog društva i kapitalizma od njegovih samih početaka. Zato je bitno da ovaj reformistički duh ostavimo iza sebe i da se priključimo revolucionarnim, permanentnim, promjenama koje nas mogu izvaditi iz ovog začaranog kruga liberalne i nacionalističke ideologije.

Nemanja Tubonjić

Blokada Arhitektonskog fakulteta u Beogradu – Inspirišući bunt studenata

Kao grom iz vedra neba je krajem februara došlo do blokade Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Duga tišina na polju studentskih borbi sa njom je naglo prekinuta. Ova tišina je, međutim, bila samo tišina pred buru. Ispod površine se krila sasvim druga slika: studenti već godinama pate od katastrofalnih uslova na fakultetima od uvođenja Bolonjskog sistema 2006, kada je visoko obrazovanje bilo pretvoreno u robu – razvoj protiv kojeg su se studenti širom bivše Jugoslavije masovno borili, kada su kapitalizam i logika tržišta pokazali svoje pravo lice. Studenti imaju sve manje vremena za duboko bavljenje gradivom, sve se radi o brzom završavanju studija sa ciljem neposrednog zapošljavanja. Još tada su se studenti Arhitektonskog fakulteta borili protiv ovog novog sistema, te su organizovali štrajk na svom fakultetu.

Međutim, ovo je samo vrh ledenog brega. Kapitalizam se već godinama nalazi u sistemskoj krizi, te su vlade širom sveta uvele oštre programe mera štednje. Uloga javnog sektora i državnog vlasništva je drastično smanjena, javna preduzeća su privatizovana, ili podvrgnuta programu masovne štednje. Na

Arhitektonskom fakultetu u Beogradu ovo zauzima značajnije razmere: toaleti koje koristi više stotine studenata uglavnom ne rade, ili im nedostaje toalet papir, prozori se ne mogu zatvoriti, što je tokom zime posebno velik problem, higijenska i zdravstvena situacija je takva da se studenti razboljevaju zbog loših uslova studiranja. Mere štednje i logika tržišta su pretvorile mesto koje je bilo namenjeno za učenje i napredak u ruinu.

Pored toga, činjenica da studenti sami moraju kupiti skupe materijale koji su potrebni za arhitekturu je samo jedan od niza problema. Studirati i položiti ispite na vreme zahteva mnogo vremena, što znači da studenti uglavnom ne mogu da se zaposle paralelno sa studijama. Cela porodica dakle mora izdržavati studenta tokom trajanja studija, uprkos trenutnoj ekonomskoj situaciji, u kojoj vidimo zastrašujuće poskupljenje svih potrošačkih dobara. Postaje sve teže za porodice da podržavaju članove porodice koji studiraju.

U ovom kontekstu je pre nekoliko nedelja došla vest da će se školarina drastično povećati – za više od 400

evra. Ovo je bila kap koja je prelila čašu. Posle godina muke i konstantnog pogoršavanja uslova studiranja, usred ogromne inflacije koja svakako čini studiranje sve nepristupačnijim, studenti su odjednom morali da odvajaju još više iz svog džepa da bi finansirali svoje studije. Ovog puta, njihov odgovor je bio: „Ne!”. Sledećeg dana je studentski parlament Arhitektonskog fakulteta usled masovnog pritiska studenata odozgo najavio blokadu. U toku prvih nedelju dana je prema nekim navodima učestvovalo više stotina studenata u blokadama tog fakulteta. Atmosfera je bila radikalna – studenti su blokirali ulaze stolicama, nalepili plakate sa sloganima „Trebalo je da upišem Harvard,“ (aludirajući na visoku cenu školarina), kao i „Eat the Rich.“ (pojedimo bogate - bunt protiv profitiranja na obrazovanju). Uprkos borbenom raspoloženju, nakon pritiska fakultetske uprave, posle samo nekoliko dana, studentski parlament je, protiv volje brojnih studenata, najavio kraj blokade.

Ovo, ipak, nije bio epilog ove borbe. Neki studenti su zaključili da je potrebno obrazovati nezavisno telo, koje bi direktno odrazilo interes većine studenata. Potreban je bio „plenum“ u kojem bi svi studenti mogli da učestvuju i u kojem bi svi direktno glasali za delegate koji bi zastupali te interese. Na osnovi glasanja većine bi bilo moguće oblikovati zajedničku perspektivu i organizovati borbu protiv povećanja školarine. U ponedeljak (13.03.2023) je takav plenum organizovan i na njemu se pojavilo oko 50 studenata. Taj plenum je veliki iskorak napred i kao marksisti

podržavamo obrazovanje takvog nezavisnog tela, koje bi moglo da odražava stvarne interese studenata, za razliku od Studentskog parlamenta (SPAF) i drugih studentskih organizacija koje su pod uticajem rektorata. Ovo sakupljanje je obnavljanje lekcija iz 2006. kada je došlo do formiranja takvog plenuma.

Uprkos izdaji Studentskog parlamenta, ovaj plenum, kao i sama činjenica da se blokada desila, jasno i glasno potvrđuje analizu marksista: nema više stabilnosti! Ova blokada je samo preteča zaoštravanja klasne borbe u Srbiji, prvi „foršok” koji najavljuje novi dolazeći društveni zemljotres. U krajnjoj liniji će biti potrebno ne samo formirati plenum ili radne grupe nego permanetnu organizaciju koja bi mogla da da poveže sve pojedine borbe studenata. Osnovni problem, koji prožima sve sektore društva je logika profita, što je samo druga reč za klasne interese kapitalista, vladejuće klase u ovom ekonomskom sistemu, kapitalizmu.

Takvu organizaciju pokušamo da gradimo sa našim političkim radom u okviru Crvenih. Pozivamo sve studente koji se slaže sa ovom analizom da stupe u kontakt sa nama i da diskutuju o sledećim zadacima. Ova blokada pokazuje šta je moguće. Studenti su pokazali inspirišuću borbenost, prvi u redu u borbi protiv inflacije i neka ona bude najava za predstojeću epohu klasne borbe u Srbiji!

Kandidatski status BiH u EU: Od štapa do šargarepe

U decembru 2022. godine Bosna i Hercegovina je dobila kandidatski status EU. Ova odluka je došla u kontekstu rata u Ukrajini i hitnom zaokruživanju dijelova kapitalističke periferije Evrope pod okrilje EU. Isto tako, ovaj potez bi trebao pokazati “evropsko jedinstvo” u podršci Ukrajini, zajedničkom sankcionisanju Rusije i primjerom dokazati dijelu javnosti da od kraja rata pa naovamo “evropski put prosperiteta BiH” nije nedostižan cilj i šarena laža evropskih birokrata.

BiH je kandidatski status podnijela u februaru 2016. godine, a u maju 2019. godine Evropska komisija definisala je 14 ključnih prioriteta koje zemlja treba ispuniti prije početka pregovora o punopravnom članstvu, ali takve reforme bosanskohercegovački političari nisu ispunili. Put Bosne i Hercegovine ka EU traje od 1997, dvije godine nakon što je zemlja izašla iz rata. Evropska Unija je Bosni i Hercegovini pružila mogućnost korištenja bescarinskog izvoza. Jedanaset godina kasnije, u julu 2008. godine, potpisan je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SPP), a dvije godine kasnije je ukinut vizni režim. SPP, treća generacija sporazuma o pridruživanju, ponuđen isključivo državama Zapadnog Balkana, od zemlje potpisnice zahtijeva da postepeno prilagođava svoje zakonodavstvo pravnoj praksi EU-a i uspostavlja zonu slobodne trgovine s EU-om.

Ovakva odluka EU vrha prije samo godinu i po bila bi nezamisliva. Prije ruske invazije na Ukrajinu, poruke iz vrha EU ka bosanskohercegovačkim političarima su bile da je BiH daleko od kandidatskog statusa jer domaći političari ništa nisu učinili u ispunjavanju uslova za ulazak u EU i u borbi protiv korupcije i kriminala. Prevedeno na jezik običnih ljudi, BiH ne ispunjava uslove jer nije ni blizu stabilne i funkcionalne kapitalističke države na evropskoj periferiji.

Međutim, ukrajinskom krizom i sukobom NATO i ruskog imperijalizma, EU je odlučila pod pritiskom geopolitičkih tenzija da načini novi, iako iznuđen, formalni i simbolični korak ka daljnjoj integraciji BiH u svoju sferu uticaja. Od samog početka rata u Ukrajini, u bosanskohercegovačkoj javnosti i medijima, najvećim dijelom u Federaciji BiH, počela se provlačiti priča kako je BiH sljedeća meta Putinove agresije. Prema

navodima bošnjačkih i dijelom hrvatskih političara u BiH, kao i federalnih medija koji su na prozapadnoj liniji, EU je previše odugovlačila sa integracijom BiH u EU i time zemlju gurnula u ralje Putina. Ovo je navodno vidljivo tolerisanjem Milorada Dodika i njegovih veza i odlazaka kod Putina i navodima kako je Dodik ustvari Putinov čovjek na Balkanu. Odluku EU oko davanja kandidatskog statusa treba dijelom posmatrati kao i dio uvjeravanja bošnjačkih i hrvatskih elita u BiH kako ih EU nije zaboravila i kako neće dopustiti da se u BiH dogodi ukrajinski scenario. Kako bi i običnim građanima povratili povjerenje u “evropski put” BiH, predsjednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je čak najavila novčanu pomoć običnim građanima u borbi protiv inflacije.

Tokom prošle godine bili smo svjedoci ofanzive zapadnih političara koji su defilovali kroz BiH u razgovorima sa domaćim političarima. Posebno aktivan je bio Visoki predstavnik Evropske unije za vanjsku politiku i sigurnost Žozep Borelj i Evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji. Aktivna u približavanju BiH ka EU je bila i nova liberalna vlada u Sloveniji na čelu sa Robertom Golobom. Evropski predstavnici su posebno bili aktivni u brzom formiranju državne vlasti. Tu su bili spremni da pređu i preko mnogih izbornih nepravilnosti koji su doveli do upitnosti samog legitimiteta izbornog procesa. Najizraženije je to bilo kod izbora za predsjednika RS gdje je očigledno bilo krađe od strane režima kako bi Milorad Dodik dobio izbore za taj nivo vlasti. Za razliku od formiranja vlasti nakon izbora 2018, poslije izbora 2022. vlast je ekspresno formirana dajući lažnu sliku o tobože funkcionalnoj državi. Za razliku od prošlih izbora, ovoga puta SDA kao glavna bošnjačka stranka nije imala većinu za formiranje vlasti pa je SDP

BiH predvodeći koaliciju tzv. “osmorke” bila spremna na mnoge ustupke u podjeli resora koje su prepustili SNSD-u i HDZ-u BiH.

Još od kraja građanskog rata u Bosni i Hercegovini, jasno je da je prostor bivše Jugoslavije, uključujući i BiH, dio sfere uticaja i političke dominacije EU i evropskog krupnog kapitala. Zvanični podaci o direktnim stranim investicijama (DSI) u BiH govore u prilog tome da zemlje EU predstavljaju glavne ulagače kapitala u poslijeratnoj Bosni i Hercegovini. Kako pokazuju zvanični podaci Centralne banke BiH iz septembra 2021, prema ukupnim iznosima, na kraju decembra 2020. godine, zemlje koje su investirale najviše u BiH su: Austrija (2.781 miliona KM), Hrvatska (2.417), Srbija (2,190) i Slovenija (1.178 miliona KM). Uz investicije iz Ruske Federacije i sa Bliskog istoka, evropske zemlje su i dalje najznačajniji investitori u Bosni i Hercegovini. Investicije iz EU 27 zemalja čine 64% ukupnih DSI u BiH.

Nakon preuzimanja ruske Sber banke od strane domaćih investitora, ruski kapital je zadržao svoj udjel u energetskom sektoru. Prema podacima Agencije za unapređenje stranih investicija BiH (FIPA), u ukupnom iznosu direktnih stranih investicija (DSI) iz Rusije (600 miliona KM), najveći dio ili 94,9 posto registrovan je u okviru prerađivačke djelatnosti (proizvodnja koksa i rafiniranih naftnih proizvoda), slijedi trgovina sa 3,6

posto. Prema podacima FIPA “učešće DSI iz Rusije iznosi 3,98 posto u ukupnim stranim investicijama u BiH”. Najveći dio ili 595 miliona KM registrovan je u Republici Srpskoj, gdje je Rusija drugi po iznosu najznačajniji investitor, a u Federaciji BiH imaju registrovano 5,2 miliona KM. Najznačajniji investitor iz Ruske Federacije u BiH je NeftegazInKor (vlasnik državna naftna kompanija Zarubezneft o.a.d. Moskva) koji je 2007. godine kroz privatizaciju postao vlasnik većinskog paketa akcija u preduzećima Rafinerija nafte Brod, Rafinerija ulja Modriča i distributivnoj mreži benzinskih pumpi. Ova kompanija je 2019. imala gubitak od čak 117,1 milion KM, a već više od dvije godine nisu preradili ni litar sirove nafte. U oktobru 2018. godine u rafineriji je došlo do eksplozije, u kojoj je jedan radnik poginuo i prilikom čega je nastala višemilionska šteta. Nedugo nakon toga, početkom 2019. godine je zaustavljena proizvodnja, a uprava se posvetila projektima koji bi trebalo da donesu uštede u procesu proizvodnje.

Zadnjih nekoliko godina, značajni upliv, a da nije evropski ili ruski, ima kineski kapital koji kreditira mnoge projekte u BiH. I ovdje se posebno radi o investiranja u RS i gradnju dionice autoputa Banja Luka – Prijedor i Brčko – Bijeljina gdje su izvođači kineske kompanije. U najavi je i izgradnja četiri hidroelektrane u Hercegovini koje bi takođe trebale raditi kineske kompanije. Skoro je i Milorad Dodik

najavio da će Kina prihvatiti i obveznice RS koje će se emitovati na kinesku berzu, premijer RS Radovan Višković je najavio da je jedna kineska energetska kompanija zainteresovana za gradnju prenosne i distributivne mreže. Može se reći da kineski kapital postaje značajan rival EU i evropskom kapitalu u BiH tako da je kandidatski status zemlji dijelom iznuđen i strahom EU od širenja kineskog uticaja koji trenutno nije opterećen ratom i sankcijama kao što je to slučaj sa ruskim kapitalom.

Često se u javnosti, plasirane od liberalnih i federalnih medija, prenaglašavaju veze koje Dodik održava sa Putinom i kao što smo gore rekli to se potencira kao navodni plan razbijanja dejtonske BiH koju bi Putin podržao. Međutim, cijela dosadašnja aktivnost Dodikovog režima nam govori da iza režimskih nacionalističkih i rusofilskih fraza ostaje istina da je Dodik od prvog dolaska na vlast pod kontrolom zapadnog imperijalizma i potpuno zavisan od EU kapitala, posebno finansijskog u vidu kreditiranja kako bi mogao održati socijalni mir i privid funkcionisanja institucija u RS. Dodikovo mahanje Rusijom i slikanja sa Putinom služe kao jadni populistički i predizborni trik kako bi se on pred narodom u RS predstavio kao “borac protiv Zapada” i neko ko ima stvarnu podršku Putina i Ruske Federacije. U stvarnosti, dovoljno je

ponoviti Dodikovu sagu oko prihvatanja Godišnjeg plana za članstvo (ANP) BiH NATO. Nakon nekoliko godina zatezanja oko toga, ANP je prihvaćen na zadnjoj sjednici prošlog saziva Savjeta ministara BiH. Za usvajanje tog dokumenta glasali su upravo ministri iz SNSD-a na čelu sa Dodikovim kadrom Zoranom Tegeltijom kao predsjedavajućim Savjeta ministara BiH.

Ove navodne čvrste veze Dodika sa Putinom imaju i efekat zatezanja političke situacije kako bi se od zapadnog imperijalizma i EU diplomata dobili određeni ustupci, najčešće u podjeli vlasti i dovukli u RS određeni projekti i fondovi. Zanimljivo da je nakon dobijanja kandidatskog statusa BiH, odmah nakon toga Dodik tražio novac iz evropskih fondova koji ipak nije dobio. Nakon toga je Dodik krenuo u obračun sa slobodom govora, NGO i LGBT aktivistima baš onoga trenutka kada mu EU nije dala novac. Ovo je njegov način obračuna sa EU kao glavnim sponzorom “nezavisnih medija” i NGO sektora. Moguće da Dodik kalkuliše tako da bi natjerao EU na ustupke kako bi režim u RS EU novcem produžio svoju vladavinu ili će izazvati EU da mu uvede sankcije. Ovo drugo je malo vjerovatno jer je Dodik našao odstupnicu u podršci Viktora Orbana koji je zauzvrat dobio mogućnost ulaska mađarskog kapitala u RS putem kreditiranja institucija

RS i kupovine solarne elektrane u Hercegovini. A ako bi se takav scenario dogodio, režimska mašinerija bi to iskoristila kao napad na Dodika i njega predstavila kao pravednog borca protiv “dekadentnih zapadnih vrijednosti”.

Što se tiče perspektiva BiH za dobijanje punopravnog članstva u EU, one su nerealne i ovaj potez davanja kandidatskog statusa je više simboličan nego stvaran korak ka pristupanju u EU zajednicu. Uzmimo primjer Makedonije koja je dobila kandidatski status u decembru 2005. a još uvijek nije ni blizu punopravnom članstvu. Dodajmo i primjere Rumunije, Bugarske i Hrvatske čija članstva u EU radnim ljudima nisu donijela nikakav boljitak već upravo suprotno –ulazak u EU je značio deindustrijalizaciju, uništavanje domaće poljoprivredne proizvodnje i masovni egzodus radne snage. Suprotno uvjeravanjima EU zvaničnika, ni korupcija, a ni kriminal nisu iskorjenjeni. Ako stvar pogledamo sa ekonomske strane, EU uopšte i nema potrebu za značajnijim ekonomskim integrisanjem BiH u EU, jer evropski kapital od kraja rata ima povlašćen i neograničen pristup bosanskohercegovačkom tržištu i kompradorsku uslužnost domaćih tajkunsko-političkih elita u eksploataciji domaćih radnika i prirodnih resursa. Isto tako, zemlje EU, prvenstveno Slovenija, Hrvatska i Njemačka su u stalnom procesu odvlačenja jeftine radne snage iz BiH što im omogućava snižavanje cijene rada kod kuće. Kada sve saberemo, jasna je činjenica da EU ima sve potrebno što kapitalistički centar može izvući iz kapitalističke periferije – tržište, sirovine i jeftinu radnu snagu.

Kao marksisti, mi ne nasjedamo na liberalne iluzije da je Evropska unija demokratska, progresivna i humanistička zajednica koja omogućava napredak svojih članica ili uopšte evropskih naroda. Upravo suprotno. Od samog svog nastanka, EU je zamišljena kao savez evropskog krupnog kapitala, posebno njemačkog i francuskog, da se nakon kraja Drugog svjetskog rata

te razrušene nacionalne ekonomije mogu takmičiti sa drugim kapitalističkim konkurentima, u to doba SADom i Japanom. Savez evropskog krupnog kapitala je omogućio i efikasnije gušenje zapadnoevropskog radničkog pokreta koji je bio u revolucionarnom poletu nakon rata, usput spriječavajući uticaj Sovjetskog Saveza i Istočnog Bloka na radničke klase Zapadne Evrope.

Ako pogledamo samo primjere u zadnje dvije decenije, vidjećemo da je EU kao kapitalistički i imperijalistički savez postao još agresivniji u gušenju radnih prava i sprovođenju politike isključivo u korist krupnog kapitala. Upumpavanje milijardi evra u spašavanje banaka nakon ekonomske krize 2008. a onda i sprovođenje mjera štednje i rezova koji su doveli do ukidanja većine socijalnih i radnih prava koje je evropska radnička klasa izborila u periodu nakon Drugog svjetskog rata. Pobuna protiv takvih mjera, kao što je bila u Grčkoj 2015. je represivno ugušena kršeći u potpunosti demokratska prava grčkog radnog naroda. Dodajmo tome rasistički i ksenofobni odnos prema izbjeglicama u EU, zatim imperijalistička miješanja EU u unutrašnje stvari suverenih zemalja kao što su bile Sirija i Libija. I najsvježiji primjer rata u Ukrajini nam pokazuje kako je EU spremna da žrtvuje i posljednjeg Ukrajinca da bi evropski kapital ostvario svoje profiterske interese. I dok evropske diplomate odobravaju slanje oružja kijevskom režimu, u isto vrijeme nisu spremni u vlastitim zemljama da pomognu radnim ljudima u borbi protiv inflacije.

Mi ne mislimo da radni ljudi Bosne i Hercegovine trebaju biti izolovani od ostalih evropskih naroda. Naprotiv, bosanskohercegovačka radnička klasa dijeli istu tradiciju i iste interese kao i radnici širom Evrope, a to je borba za bolji život ljudi koji žive od svog rada. Ta borba se može ostvariti, ne unutar elitističkog kluba kojim dominiraju evropske birokrate koji zastupaju krupni kapital, već saradnjom i solidarnošću radničke klase Evrope. Bosanskohercegovački radnici tu borbu mogu vidjeti na ulicama francuskih gradova gdje se francuska radnička klasa mjesecima bori protiv Makronove penzione reforme ili štrajk njemačkih radnika koji se bore za veće plate. Ta borba otvara perspektivu za istinsko ujedinjavanje evropskih naroda u ravnopravnosti koja se može ostvariti isključivo unutar Socijalističke federacije Evrope.

stA JE TO SOLIDARNuA DONACIJA

Crveni principijelno odbijaju traženje finansijske podrške od raznih fondacija i krupnih donatora. Odgovorni smo samo našim pristalicama i radničkoj klasi. Solidarna donacija, koja je istaknuta na naslovnoj strani svakog broja, predstavlja poziv na materijalnu podršku realizaciji naših ideja.

Iako svi članovi Crvenih trenutno rade volonterski, postoje stalni troškovi štampe i distribucije časopisa, kao i organizovanja brojnih aktivnosti usmerenih na podržavanje radničkog pokreta i izgradnju snaga komunizma. Ponuđeni iznos solidarne donacije je u vezi sa tim stalnim troškovima. Ukoliko odlučite da nas podržite kupovinom časopisa “Crvena kritika”, solidarnu donaciju možete predati distributeru časopisa, koji taj novac stavlja na raspolaganje blagajniku organizacije.

Hvala vam što nas pratite Redakcija časopisa

Kažu da napad je najbolja odbrana. Kapitalizam je diskreditovan, sa svim svojim institucijama. On više ništa ne može ponuditi radničkoj klasi i omladini. Svi već osećaju da je bolje društvo moguće i neophodno. Sada je samo potrebno izboriti se za njega. Za to je potrebna organizacija sa jasno definisanim političkim principima i marksističkim programom korenitog društvenog preobražaja u interesu radne većine.

Došlo je vreme da komunisti ponovo preuzmu inicijativu i da nastupaju otvoreno, sa ubeđenjem i bez straha. Istorijska prekretnica na kojoj se nalazimo zahteva masovnu akciju i doprinos najvećeg mogućeg broja radnih ljudi.

Zato nemojte sediti kod kuće, ljuti na televizor i novine, gubeći nadu i odajući se pesimizmu - pristupite Crvenima i borbi za komunističku budućnost.

MozETE SE UKLJucITI U NAs RAD NA SLEDEcE NAcINE:

Kontaktirajte nas i uključite se u rad nekog od naših lokalnih ogranka.

Ukoliko u Vašoj sredini još uvek nemamo ogranak, zašto ne bi zajedno organizovali tribinu ili marksističku diskusionu grupu, kao prvi korak ka formiranje organizacije? Za više informacija o načinima zajedničkog rada nam pošaljite mejl ili se javite na neki od naših telefona.

Odštampajte ili šerujete naše tekstove, podižite nivo svog političkog znanja i pomozite da se za nas i naše ideje pročuje.

Pomozite nam sa prevođenjem. Uvek nam treba pomoć pri prevođenju sa engleskog i drugih stranih jezika. Kontaktirajte nas da se dogovorimo oko članka sa kojima biste nam mogli pomoći.

Pošaljite nam tekst o situaciji u Vašoj sredini, gorućim pitanjima, dešavanjima, štrajkovima itd. Pomozimo jednim drugima da probijemo medijsku blokadu i doprinesemo povezavanju srodnih borbi i širenju solidarnosti. Tekstove možemo, nakon diskusije sa Vama, objaviti na našem portalu.

Pomozite izgradnju revolucionarne radnicke partije.

Pristupite Crvenima!

Ukoliko čitata časopis Crvena kritika a živite u mestu gde nema članova niti simpatizera organizacijekoji bi mogli da vama ili vačim poznancima dostave časopis, a hteli biste da pomognete rad na distribuciji časopisa, pozivamo vas da nas kontaktirate. Redakcija časopisa