Crvena kritika - februar 2023

Marksistički časopis radnika i omladine

Godina IX Broj 28 || FEBRUAR 2023. II © Izdaje Marksistička organizacija «Cr veni»

Impressum

Uredništvo:

Dejan Prodanović

Zvonko Dan

Luka Resanović

Alek Atević

Dejan Lutovski

Tehnički urednik:

Nikola Slavevski

Kontakt: crvenakritika@yahoo.com

fb:/m.o.crveni

tw:@ mo_crveni ig:crveni.mo

(+381) 61 259 97 97 (Beograd)

(+381) 62 44 12 58 (Sombor/Novi Sad)

(+387) 65 41 96 50 (Banja Luka)

(+387) 65 37 08 34 (Kozarska Dubica)

(+387) 65 76 70 72 (Šamac)

(+387) 61 97 00 26 (Travnik)

(+385) 91 507 54 76 (Zagreb)

(+386) 69 71 84 93 (Ljubljana)

(+389) 75 52 05 08 (Skoplje)

(+389) 75 62 98 09 (Bitolj)

(+387) 65 70 28 66 (Sarajevo)

O NAMA

Crvena Kritika je časopis Marksističke organizacije Crveni , jugoslovenske organizacije radnika, studenta i učenika okupljenih oko ideja marksizma, sa ciljem da organiziruju borbenu partiju radničke klase, sa marksističkim programom korenitog društvenog preobražaja u korist radničke klase, koja sačinjava ogromnu većinu stanovništva svake civilizovane, industrijske zemlje.

Građanski teoretičari liberalnog i konzervativnog opredeljenja, od kojih su mnogi dojučerašnji „komunisti“, već nas godinama ubeđuju kako je marksizam prevaziđen, a slobodno tržište nema alternativu. Kao primer uglavnom navode krah Sovjetskog Saveza i ostalih država „realnog socijalizma“. U stvarnosti, krah Istočnog Bloka i sličnih država nije označio diskreditovanje socijalizma, već bankrot staljinističkih i staljinoidnih diktatura, koje su iskrivljavale marksizam i ideje Marksa, Engelsa i Lenjina, i koristile iskrivljene verzije njihovih teorija za otimanje vlasti iz ruku revolucionarnih radnika.

Istina je, međutim, da je demokratija u samim osnovama socijalizma. Socijalizam može uspeti samo ako izraste iz najdemokratičnijeg oblika države koji može postojati iz masovne, radničke demokratije, iz demokratije koja počiva na vlasti radničkih saveta. Naš cilj jeste da reafirmišemo marksizam kao kreativno i moćno oruđe za kritički i naučni pristup objašnjavanju i rešavanju gorućih društvenih problema.

Kapitalizam se pokazao kao antihumanistički sistem, u kojem su sve slobode žrtvovane slobodnom tržištu i koji ne poznaje druge društvene interese osim interesa šačice vlasnika krupnog kapitala. Iz svakodnevnog života se jasno zaključuje da u kapitalizmu velikoj većini ljudi sleduju samo beda i robovanje „poslodavcima“ zarad pukog preživljavanja. Nema razloga da ijedan radni čovek pristane na tako nešto. Drugačije društvo je moguće i neophodno!

Časopis o marksističkoj teoriji i praksi u izdanju Marksističke organizacije Crveni

Niklas Albin Svenson

Da li je došao kraj globalizacije?

Adam But

Davos 2023: Polikriza kapitalizma unosi strah u srca vladajuće klase

Inge Erikson

Holokaust – pokušaj da se objasni neobjašnjivo

Vinsent Angerer

Kosovo i aktuelna situacija na Balkanu

Džo Atard

Francuska: nacionalni štrajk

protiv Makronove penzione sabotaže – preko milion ljudi na ulicama!

Dref Iston

Kina: kako se ukidaju zatvaranja, raste klasna borba

Horhe Martin

Peru: masovni pokret priprema marš na Limu

Džo Atard

Zemljotres u Turskoj i Siriji: katastrofa za koju je bilo pitanje vremena kad će se desiti

u ovom broju 2 9 12 20 24 27 29 31

Dejan Prodanović

Trpi i radi, bolje uslove ne traži –iskustvo radnice u tekstilnim firmama u BiH

In Defence of Marxism

Marksisti sa svih kontinenata održali ključan sastanak

Sve prethodne brojeve Crvene kritike možete pročitati na našem issuu profiluwww.issuu.com/crveni.

Da li je došao kraj globalizacije?

U maju 2022, izvršni direktor Blekroka izjavio je da je „ruska invazija na Ukrajinu okončala globalizaciju koju smo imali priliku iskusiti u posljednje tri decenije“. On nesumnjivo ima pravo. Rat u Ukrajini doveo je do vrhunca sukob koji se već neko vrijeme sprema između velikih sila.

Potrebno je objasniti ovakav razvoj događaja. Buržoaski analitičari jadikuju ukazujući na kratkovidost političara i predstojeću katastrofu, ali nam to ne može pomoći. Ne može se razumjeti svijet samo u smislu ‘političkih izbora’ i slične beskorisne terminologije. Umjesto toga, moramo pokušati razumjeti društvene okvire u kojima se razvijaju slobodna trgovina (što je suština globalizacije) i protekcionizam. Globalizaciju treba shvatiti kao proces koji je nastao pod određenim okolnostima; okolnostima kojih više nema.

KAKO JE SVJETSKA TRGOVINA TRANSFORMISALA SVIJET

Početkom 2000-ih, globalizacija i slobodna trgovina bili su vrlo popularni. I liberali i konzervativci su klanjali pred oltarom Adama Smita. Bogatstvo naroda smatralo se najdubljim djelom ikad napisanim.

Njihovo divljenje slobodnoj trgovini moglo se

na određen način razumjeti. Svjetska trgovina je transformisala svijet, i to na bolje. Proizvodne snage su probile granice nacionalne države. Svijet je postao međusobno povezan na način na koji nikada prije nije bio. Lanci snabdijevanja povezuju nacije, industrije i radnike širom svijeta.

Sa rastom svjetske trgovine, porasla je i produktivnost. Industrije u naprednim ekonomijama proizvodile su sve napredniju robu, pa su čak i bivše kolonijalne zemlje počele razvijati značajne industrijske baze, posebno u Kini, naravno, zemlji kojoj ćemo se kasnije vratiti.

Svjetska trgovina je snizila cijenu sirovina premještajući proizvodnju ili eksploataciju na ona mjesta gdje su bile najpristupačnije, kao što je Adam Smit predvidio. Zašto ne vaditi željeznu rudu u australijskoj divljini gdje košta 30 dolara po toni, umjesto u Kini gdje košta 90 dolara po toni?

Isto tako, samo kombinacija svih resursa svijeta mogla bi stvoriti modernu tehnologiju. Uzmimo kobalt, na primjer. Polovina svjetskih rezervi i proizvodnje nalazi se u Demokratskoj Republici Kongo. Jedna trećina svjetskog nikla proizvodi se u Indoneziji, a polovina svjetskog litijuma proizvodi se u Australiji. Svi ovi materijali su bitne komponente litijumskih baterija.

Nadalje, koncentrisanjem proizvodnje u ogromne fabrike koje opslužuju svjetsko tržište, mogu se postići ogromne ekonomije. Fokskon linija za sklapanje Ajfona u Šenzenu, na primjer, može proizvesti 100.000 komada dnevno. Ovo je daleko od ranih godina kapitalizma, kada su proizvodnju obavljali radnici

ručno, tkali, pokretali snagom i vještinom radnika.

U samo posljednjih trideset godina kineska ekonomija se potpuno transformisala. Broj radnika uključenih u primarni sektor (rudarstvo, poljoprivreda itd.) pao je sa 60 na 34 posto, dok je udio industrijskih radnika porastao sa 20 na 34 posto, što znači da Kina sada ima jedan od najvećih udjela industrijskih radnika u svijetu. Proizvodna vrijednost po industrijskom radniku u kineskoj industriji porasla je deset puta, u američkim dolarima, između 1991. i 2019. godine, iako ostaje samo jedna petina one koju proizvode američki radnici.

Svjetska podjela rada masovno je povećala produktivnost rada i omogućila proizvodnju jeftine robe, uključujući nabavku mobilnih telefona širom svijeta. Čak i u siromašnoj zemlji poput Indije, na stotinu ljudi, osamdeset i četiri je pretplaćeno na mobilne telefone (za razliku od 2001. godine, kada je odnos bio stotinu prema jedan). Ovo ogromno poboljšanje produktivnosti u industriji je također omogućilo sve većem udjelu stanovništva da svoje radno vrijeme posveti uslužnom sektoru, zdravstvu i obrazovanju, kao i turizmu i ugostiteljstvu.

Period nakon Drugog svjetskog rata obilježila je masovna ekspanzija svjetske trgovine, počevši od 1950-ih i 1960-ih godina, nastavila je da raste i nakon toga. Godine 1970. odnos svjetske trgovine prema svjetskom BDP-u bio je 13 posto – drugim riječima, otprilike jedna osmina svih roba i usluga proizvedena je za izvoz. Do 1980. ovaj broj je dostigao 21 posto. Devedesetih je došlo do još jednog naleta rasta do 24 posto, da bi do 2008. dostigao 31 posto.

Ekonomski razvoj pratila su politička zbivanja. Generalni sporazum o carinama i trgovini (GATT) je 1947. godine zaključilo 20 zemalja. Nakon toga uslijedili su višestruki sporazumi među potpisnicima tokom 1950-ih i 1960-ih, kao i povećanje broja potpisnika, sa 20 u 1949. na 37 u 1959, na 75 do 1968. godine. Do trenutka kada je Svjetska trgovinska organizacija nastala, 1994. godine, GATT je imao 128 potpisnika.

Svjetska trgovinska organizacija uključila je daleko sveobuhvatniji trgovinski sporazum uključujući usluge; mehanizam za rješavanje sporova; sporazume o zaštiti intelektualne svojine itd. U prosjeku, trgovinske tarife su pale sa 22 odsto 1947. godine na 5 odsto u vreme stvaranja Svjetske trgovinske organizacije.

To je omogućeno masovnom ekspanzijom svjetske ekonomije koja se dogodila nakon Drugog svjetskog rata, što znači da čak i ako ste morali ustupiti dio terena svom konkurentu ili zatvoriti neku svoju industriju, ukupni porast na svjetskim tržištima bi imao pozitivan uticaj na vaš položaj. U ovom periodu, dinamika slobodne trgovine je zaista funkcionisala na način na koji su Adam Smit i David Ricardo (koji su razvili Smitove ideje) sugerisali. Nadolazeća dominacija SAD-a nad kapitalističkim svijetom nametnula je temu slobodne trgovine nevoljnim učesnicima, izglađujući cijeli proces.

1990-ih, Međunarodna marksistička tendencija (IMT) kreirala je dokument koji je objasnio ovaj proces:

“Činjenicu da smo ušli u potpuno novu situaciju u svjetskim razmjerama potvrđuje promijenjena uloga svjetske trgovine. Masovni razvoj svjetske trgovine u periodu 1948-73 bio je jedan od glavnih razloga poslijeratnog uspona svjetskog kapitalizma.

To je omogućilo kapitalizmu – djelimično i privremeno – da prevaziđe glavne prepreke razvoju proizvodnih snaga: nacionalnu državu i privatno vlasništvo.” (Nova faza u svjetskoj revoluciji)

To je ono što je bilo poznato kao globalizacija, odnosno masovna ekspanzija svjetskog tržišta kako bi se prevazišla ograničenja nacionalnih tržišta. Drugim riječima: granice nacionalne države.

NACIONALNA DRŽAVA

U ovom trenutku potrebno je razmotriti kako se nacionalna država odnosi prema razvoju kapitalizma. Kad je kapitalizam izašao na scenu svjetske istorije, on je prevazišao regionalna, feudalna ograničenja, da bi stvorio nacionalno tržište. Osobenosti izolovanih tržišta oko pijaca i regionalnog kapitala su prevaziđene, a cijene su uspostavljene konkurencijom na nacionalnom nivou između poljoprivrednika i kompanija. Ovo nacionalno tržište bilo je ključno za razvoj kapitalizma u prvim vijekovima njegovog postojanja.

Ali kako je kapitalizam razvijao proizvodne snage, konkurencija je ustupila mjesto monopolu. Ručni razboj je ustupio mjesto električnom, a prepreke ulasku u tržišnu utakmicu, postajale su sve veće. Da biste pokrenuli tkaonicu, sada su vam bili potrebni ne samo radionica i neki ručni razboji, već i fabrika, parna

mašina i razboji. Razvoj proizvodnih snaga, odnosno razvoj nove tehnologije i njena primjena u proizvodnji, gotovo uvijek vodi ka većoj monopolizaciji, odnosno koncentraciji većeg kapitala u rukama manjeg broja kapitalista.

Jednom kada monopoli zavladaju i iscrpe domaće tržište, prisiljeni su da traže druge prostore za prodaju svojih proizvoda. To dovodi do masovne ekspanzije svjetskog tržišta i svjetske trgovine. Ipak, i ovo prestaje da bude dovoljno u određenom trenutku. Monopoli također moraju pronaći nove izlaze za svoj akumulirani profit. Kapital traži nova profitabilna ulaganja, koja više nisu dostupna na domaćem tržištu. Ovo je početak izvoza kapitala.

Kapital se izvozi putem finansijskog kapitala (banke, osiguravajuća društva itd.), koji dominira na domaćem i svjetskom tržištu. Ovo je svijet koji je Lenjin

opisao u svom djelu Imperijalizam kao najviši stepen kapitalizma. To je i svijet u kojem danas živimo, ali na još višem nivou.

Lenjin je objasnio da su uske, ograničene granice nacije prepreka proizvodnim snagama, koje je svaka kapitalistička nacija prinuđena da pokuša da prevaziđe. Stoga, kako su se proizvodne snage razvijale tokom 20. vijeka, svjetska trgovina se razvijala mnogo brže.

Posljedice su bile ogromne:

„Intenziviranje međunarodne podjele rada, snižavanje carinskih barijera i rast trgovine, posebno između naprednih kapitalističkih zemalja, djelovali su kao ogroman poticaj za ekonomije nacionalnih država. To je bilo u potpunoj suprotnosti s rasparčavanjem svjetske ekonomije u periodu između ratova, kada su protekcionizam i konkurentske devalvacije pomogli da se pad pretvori u svjetsku depresiju.” (Nova faza u svjetskoj revoluciji)

Nadalje, uzlet u poslijeratnom periodu bio je i uzrok i posljedica razvoja svjetske trgovine.

PROTEKCIONIZAM

Protekcionizam, polarna suprotnost slobodnoj trgovini, je takođe postojao kroz istoriju kapitalizma, i to iz vrlo dobrih razloga.

Do sredine 19. vijeka, britanska industrija je zavladala svjetskim tržištem. Koristeći jeftinu robu, osvojili su svijet. Ovo je bilo doba britanske slobodne trgovine. To se ogledalo u dominaciji Vigovaca u britanskom parlamentu i ukidanju carina na žito, poznatih kao zakoni o kukuruzu. Tako je hrana za radničku klasu pojeftinila, što je gazdama omogućilo da snize plate.

Međutim, dominacija britanske industrije predstavljala je problem za druge nacije čije su industrije bile daleko manje razvijene. Trebala su im neka sredstva da zaštite svoju industriju od britanske konkurencije. Kako je rekao Engels, ove nacije „nisu uvidjele ljepotu sistema kojim bi trenutne industrijske prednosti koje posjeduje Engleska trebalo pretvoriti u sredstva da joj osiguraju monopol nad proizvodnjom širom svijeta i zauvijek. (Engels, “Francuski trgovački ugovor”, 1881.)

U Švedskoj su, na primjer, uveli sistem izvoznih ograničenja. Britanska industrija je crpila sve

veće količine sirovina. Ali snabdijevanje Britanije neprerađenim trupcima, željeznom rudom i drugim mineralima malo je doprinosilo razvoju švedske industrije. Stoga su uvedena ograničenja na izvoz sirovog željeza, željezne rude i trupaca, kako bi se osiguralo da se prerada odvija u Švedskoj. Kada je švedska metalna i drvna industrija sustigla, ograničenja su ukinuta, a Švedska je sklopila sporazum o slobodnoj trgovini sa Britanijom i Francuskom.

Slično, u Konfederaciji su proizvodili pamuk tokom građanskog rata u Sjedinjenim Američkim Državama i bili zagovornici slobodne trgovine. Željeli su niže barijere za izvoz sirovog pamuka u Englesku. Industrijski sjever je, međutim, favorizovao zaštitne tarife kako bi zaštitio svoju industriju od engleskih suparnika. Ropstvo je stoga bilo blisko povezano sa ekonomskom zaostalošću i slobodnom trgovinom. Opet, kada su SAD razvile svoju industriju, njihova buržoazija je postala masovni zagovornik slobodne trgovine.

Međutim, ovaj razvoj ka slobodnoj trgovini ne teče samo u jednom pravcu. Do kraja 19. vijeka, britanske industrije su se suočavale sa sve većom konkurencijom u inostranstvu, posebno iz Njemačke i SAD-a. Ovo je počelo izazivati reakciju u Velikoj Britaniji. Torijevci su se vratili na vlast i sve više zagovarali protekcionistički program. Ono što je bilo poznato kao ‘imperijalna preferencija’ postalo je jedno od načina primjene protekcionizma. To je podrazumijevalo britanske kolonijalne posjede koji su uveli povlašteni tretman za trgovinu unutar Britanskog carstva. Ova politika je bila posebno usmjerena protiv SAD-a i Njemačke.

Ova politika se poklopila sa zaokretom ka otimanju kolonija. Lenjin je objasnio ovaj proces u Imperijalizmu. Konkurencija između monopola pretvorila se u nadmetanje među nacijama. Do 1900. godine, imperijalističke nacije su podijelile svijet između sebe, tako da je svako dalje širenje moglo doći samo na račun drugih imperijalističkih nacija. Sve veće kontradikcije između kapitalističkih sila – njihova bitka oko tržišta roba i investicija – dovele su do povećanja tenzija u međunarodnim odnosima.

Kako je Njemačka imala manji udio u kolonijama, njena industrija se naprezala zbog ograničenja koja su joj nametnuta nedostatkom kolonija i pristupom kolonijama drugih nacija. Njemačka buržoazija je trebala i zahtijevala ponovnu podjelu svijeta, srazmjerno

novonastalom ekonomskom razvoju Njemačke. Kada je procvat s kraja 19. i početka 20. stoljeća završio, kontradikcije su se prelile u svjetski rat.

Stoga postoji bliska veza između ekonomske krize, krize u međunarodnim odnosima, protekcionizma i rata. Treba zapamtiti, kako je Klauzevic istakao, da je rat nastavak politike drugim sredstvima. A, kako je to Lenjin rekao, politika je samo koncentrisana ekonomija.

Prvi svjetski rat nije riješio nijednu kontradikciju u svjetskoj ekonomiji. To ih je samo pojačalo, a nakon rata protekcionizam je zaista uzeo maha. Britanija je uvela ‘Imperijalni preferans’ 1932-33, dovodeći politiku kolonija u sklad sa svojim interesima. Godine 1933. predsjednik Hoover uveo je zakon Kupuj američko, koji je prisilio vladine izvođače da koriste proizvode napravljene u SAD-u. Slične politike su donesene širom svijeta, što je doprinijelo dramatičnom kolapsu svjetske trgovine za oko 30 posto u tri godine nakon kraha 1929. godine.

Adam Smit je rekao da protekcionističke nacije “pretvaraju svoje susjede u prosjake”, odakle i potiče ova fraza u engleskom jeziku. Smit je opisivao pokušaje da se izliječi recesija i nezaposlenost izvozom, prebacivanjem potrošnje na domaću robu. Naravno, u recesiji, a posebno u depresiji, ove kontradikcije se pogoršavaju, jer tržišta koja se smanjuju stvaraju sve više neaktivnih fabrika.

PROTEKCIONIZAM U PORASTU

Kriza 2007-2008. zaista je okončala dalje širenje slobodne trgovine. Runda pregovora pod vodstvom Svjetske trgovinske organizacije u Dohi već je bila u problemima, ali kriza ju je dokrajčila. Pregovori su imali za cilj da se pozabave pitanjem poljoprivrednih subvencija u Evropi i Sjedinjenim Državama. Nakon propasti pregovora, ostali su samo polovični pokušaji da se oni obnove. Umjesto toga, započeo je proces povlačenja svjetske trgovine.

Često se Trumpu pripisuje vraćanje protekcionizma, ali on je bio samo logičan sljedeći korak. Obama je lansirao slogan “Kupuj američko!” 2009. godine. Zakon o kupovini američkih proizvoda ostao je na snazi od 1933. godine, ali je bio značajno razvodnjen raznim sporazumima poput GATT-a, NAFTA-e i Sporazuma o državnim nabavkama. Obama je to

pojačao u svom Zakonu o oporavku iz 2009. i otišao bi dalje u svom Zakonu o zapošljavanju iz 2011. da nije bilo republikanaca koji su ga blokirali. EU i Kanada žestoko su kritikovale oba čina zbog podrivanja slobodne trgovine.

Trump je, naravno, uveo niz protekcionističkih mjera, posebno oko čelika, ali je ostao ograničen odredbama Svjetske trgovinske organizacije. Bajden je povukao neke od ovih mjera, posebno protiv Evrope, Japana i Kanade. Međutim, daleko od odustajanja od protekcionizma, on je obećao da će pokušati ‘modernizovati’ pravila Svjetske trgovinske organizacije, što podrazumijeva njihovo razvodnjavanje kako bi SAD dao više prostora za protekcionističke mjere. EU je, iz očiglednih razloga, nije oduševljena ovim prijedlogom.

Bajdenovom zakonu o smanjenju inflacije (IRA) slijedi presedan koji je postavio Obama. Da biste se kvalifikovali za subvenciju za kupovinu električnog automobila, morate kupiti automobil ‘Made in America’. Slično, ulaganja u ‘Green Energy’ moraju biti u skladu s uslovima zakona ‘Buy American’, odnosno moraju nabavljati svoje sirovine iz SAD-a. Ovo je zaista podstaklo tenzije između SAD-a i EU, koji smatraju da SAD diskriminišu svoje saveznike. Makron je pozvao na zakon ‘Kupujmo evropski’ iako su Nijemci zauzeli manje konfrontacijski pristup, oni su ipak vršili pritisak na SAD ne bi li dobili neke ustupke.

Njemački kancelar Šulc u svom tipično uzdržanom

diplomatskom stilu napisao je za Forejn Afeirs:

“Vjerujem da je ono čemu svjedočimo kraj izuzetne faze globalizacije, istorijskog pomaka koji je ubrzan, ali nije u potpunosti rezultat vanjskih šokova kao što su pandemija COVID-19 i ruski rat u Ukrajini.”

Drugim riječima, globalizacija kakvu poznajemo je završena i neće se vratiti, upravo zato što nije samo rezultat rata u Ukrajini ili pandemije.

Pored ekonomskih snaga koje guraju ka protekcionizmu, postoje i politički faktori povezani sa uticajem krize na radnike u naprednim ekonomijama. Pritisci nezaposlenosti, smanjivanje plata i pogoršanje uslova rada itd. stvorili su veliko nezadovoljstvo među radnicima.

Tradicionalne buržoaske stranke nemaju ništa za ponuditi osim još napada na radnička prava i još ‘štednje’. Jedini način da pokušaju pronaći bazu u ovoj situaciji je da skretanje udesno, i to na nacionalizam, uključujući i ekonomski nacionalizam. Mahanje zastave, antiimigracijska atmosfera i protekcionizam idu ruku pod ruku i jedini su način na koji buržoazija može nekako učvrstiti izbornu bazu.

Trump je bio najočitiji primjer za to. Govorio je o vraćanju starog položaja „američke radničke klase“ ograničavanjem imigracije i vanjske trgovine –kombinacijom politike „osiromaši svog susjeda“, čuvanjem vlastite industrije, blokiranjem migracija nastalih usljed imperijalističkim ratova i ekonomske pljačke.

USPON I PRITISAK KINE

Ekonomski razvoj Kine bio je velika blagodat za svjetsku ekonomiju. Otvaranje ekonomija prema svjetskom tržištu – u istočnoj Evropi, ali posebno u Kini – bio je jedan od ključnih faktora u produžavanju brzog razvoja u devedesetim i dvijehiljaditim godinama.

Industrijski razvoj koji smo vidjeli u svjetskim razmjerama u proteklih 30 godina dogodio

se uglavnom u Kini, koja se pojavila kao nova svjetska sila. Od sredine devedesetih, kineska produktivnost rada rasla je za 7 do 10 posto godišnje.

Nakon što su u početku pozdravljali kineski ekonomski uspjeh i oslanjali se na Kinu da se oporavi od kraha 2008. godine, SAD i EU su počele biti zabrinute za kineski rast. Počeli su da primjećuju kako su se kineske kompanije ozbiljno zainteresovale za patente i intelektualnu svojinu. To se kretalo od poljoprivrede do elektronike. Kineske kompanije kao što su Lenovo, Geely i Huawei također su sticale kompanije i tržišne udjele na Zapadu. I tako su zapadne sile počele da brinu.

Već za vrijeme Obaminog predsjedavanja govorilo se o azijskom divu, ali nakon objave plana ‘Made in China 2025’ 2015. kvantitet se pretvorio u kvalitet. Kina je postala ozbiljna briga i tokom Trumpovog predsjedavanja, SAD su započele ozbiljan pokušaj da zaustave razvoj Kine.

‘Made in China 2025’ je bila najava svijetu da se Kina više ne zadovoljava samo proizvodnjom namještaja i odjeće i sklapanjem elektronike. Željela je da se takmiči u najnaprednijim tehnološkim sektorima i smanji ovisnost o stranim dobavljačima.

Kina ima ogromnu populaciju, a vrijednost ukupne proizvodnje njene ekonomije sada se približava onoj u SAD. Modernizacija kineske industrije učinila je Kinu jednom od najvećih industrijskih država. Međutim, Kina i dalje mnogo zaostaje. MMF procjenjuje da je njena prosječna produktivnost rada u industriji 35 posto u odnosu na najbolju svjetsku praksu.

Samo u najnaprednijim područjima, poput gradova oko ušća Biserne rijeke, Šangaja ili Pekinga, možete dobiti BDP po glavi stanovnika koji je uporediv sa Španijom ili Portugalom. Kina nije u rangu sa naprednim imperijalističkim zemljama poput Njemačke, Japana ili SAD-a, ali je iznijela svoju ambiciju da to postane.

SAD sada iskorištavaju svoju ekonomsku i diplomatsku moć kako bi spriječile zemlje da izvoze ključne komponente u Kinu i kupuju tehnologije poput 5G od Huaweija. Također nastoji da se oslobodi kineskog uticaja na lance dobavljača.

Mnogi američki saveznici nisu sasvim sigurni u ovaj pristup. Zaista, Šulc je, suprotno željama SAD, odlučio

da poseti Si Đinpinga. Bio je odlučan da riješi sporove Njemačke s Kinom nezavisno od SAD-a. Makron ima vrlo sličan pristup, a u saopštenju o ‘sporazumima’ nakon njegovog nedavnog sastanka s Bajdenom, ne spominje se Kina.

Manje sile EU nezadovoljne su načinom na koji su SAD rješavale sukob sa Rusijom: izvijajući ruke kako bi poduzele mjere koje imaju ograničen utjecaj na američku ekonomiju, ali nanose veliku štetu evropskoj industriji, posebno njemačkoj. Jedan anonimni visoki zvaničnik EU nazvao je to „istorijskim prekretnicom“ u odnosima EU i SAD. Evropske sile ne vide privlačnost još jednog trgovinskog rata u kojem se moraju pridržavati diktata SAD-a.

Ipak, SAD su sasvim sposobne da preduzmu jednostrane akcije, i to su nastavile da rade. To nameće nove zakone, ne samo američkim kompanijama već bilo kojoj kompaniji u svijetu. Nedavna zabrana izvoza mašina za proizvodnju poluprovodnika u Kinu je jedan takav primjer. Slično tome, u svojoj blokadi protiv Kube, SAD su jednostrano zahtijevale poštovanje od kompanija u Evropi, Tajvanu, itd. ili rizikuju da budu sankcionisane.

Najveći svjetski proizvođač poluprovodnika je tajvanska kompanija TSMC, koja sada mora podnijeti zahtjev za dozvolu američke vlade za uvoz mašina u svoje fabrike u Kini. Najveći proizvođač takvih mašina je holandska kompanija ASML. Holandska vlada sada razgovara sa SAD o tome koje dodatne barijere nametnuti izvozu u Kinu. SAD u suštini forsiraju svoje metode ‘konkurencije’ s Kinom svojim saveznicima.

SAD ostaju super sila, i kao što je britanska flota 1914. godine imala politiku održavanja mornaričkog kapaciteta većeg od dva najveća konkurenta zajedno, tako i SAD troše na svoju vojsku koliko i sljedećih deset nacija zajedno, ili 2,7 puta više od Kine, koja je druga. U prošlosti, ova moć se koristila za održavanje slobodne trgovine. Ali sada se sve više koristi u suprotne svrhe.

Ovaj zaokret u SAD-u ima velike implikacije. Za razliku od prošlosti, njegova moć se više ne koristi za odbranu opštih interesa kapitalističke klase od Sovjetskog Saveza ili svjetske revolucije, već vlastitih uskih interesa protiv drugih velikih sila. Stoga je preuzela ulogu sile koja posustaje, pokušavajući da se zaštiti od konkurencije, nešto poput Britanije s kraja

19. stoljeća.

Ipak, bilo bi sasvim pogrešno posmatrati protekcionizam samo iz perspektive SAD. Evropska unija takođe ima interes da se suprotstavi kineskoj konkurenciji. Oni imaju svoj vlastiti “Zakon o čipovima”, vlastite pokušaje da osiguraju pogone za litijumske baterije, i tako dalje. Kineska vlada je ograničila nove protekcionističke inicijative, ali ima mnogo pritužbi na nezvanične mjere koje se poduzimaju kako bi se otežao posao zapadnim kompanijama koje posluju u Kini.

Svi ovi sukobi se intenziviraju pod pritiskom događaja. To će imati velike posljedice. Preoblikovanje lanaca snabdijevanja kako bi se izbjegla Rusija i Kina biće izuzetno skupo. Pokušaj pomjeranja proizvodnje mikročipova očigledno znači ulaganje u litografske sisteme u iznosu od 300 milijardi dolara od TSMC-a, Intela i Samsunga. Prema ASML-u, TSMC je već najavio planove ulaganja od 100 milijardi dolara. Kada budu uspostavljene, ove nove fabrike će morati da budu zaštićene od strane konkurencije tarifama i drugim mjerama. Činjenica je da će svi oni vjerovatno premašiti potražnju na svjetskom tržištu za poluvodičima, sa posljedicama na cijene. Dakle, protekcionizam izaziva protekcionizam.

Ovo će imati dugoročne posljedice na nivoe ulaganja. MMF je procijenio da je svaki poen smanjenja tarifa rezultirao povećanjem investicija za 0,4 poena, zbog pojeftinjenja mašina. Sada će pojačani protekcionizam dovesti do skuplje mašinerije, a time i do manjih ulaganja.

U ovoj gužvi, svjetska trgovina neće prestati. A kako i može? Ali će poskupjeti, što će značiti skuplju robu, odnosno veću inflaciju. Tome će se tada morati suprotstaviti podizanje kamatnih stopa kako bi se pokušalo uticati na privredu, što će zauzvrat izazvati recesiju.

Zašto to rade, moglo bi se zapitati? Svakako da se liberalna štampa pita ovaj put iznova. Ipak, nije teško pronaći razlog. Prvo, politika slobodne trgovine nas je dovela upravo do ove tačke. Slobodna trgovina je odložila i uveliko pogoršala krizu. Ni slobodna trgovina ni protekcionizam ne mogu riješiti kontradikcije kapitalizma.

Drugo, u sve oštrijim ekonomskim uslovima, vlade pokušavaju da pronađu neku vrstu načina da stabilizuju

politički sistem i osiguraju da glavni monopoli zadrže ili dobiju prednost nad konkurencijom. Oni pokušavaju kupiti sebi malo vremena, tako da, ako revolucionarne konvulzije sruše režim, mogu osigurati da to neće biti njihov režim. Ipak, pošto se svi ponašaju na isti način, oni uništavaju strukturu svjetske ekonomije, a time i kapitalističkog sistema u cjelini.

GDJE SU MARKSISTI?

Tržište, ili ‘nevidljiva ruka’, igralo je istorijski progresivnu ulogu, ali očigledno to više nije u stanju. Za nas nije pitanje podržavanja slobodne trgovine protiv protekcionizma. Nije naša uloga da pokušavamo vratiti sat na 2006. ili čak na 1967. Cijela kriza pokazuje nesposobnost kapitalizma da povede čovječanstvo naprijed, a u svom senilnom padu, kapitalizam uništava mnoge dobitke koje je ostvario u prošlosti.

Uništava svoje lance snabdijevanja, uništava svoj sistem međunarodnih odnosa, vraća nas u ratove, militarizam i sav povezani otpad u ekonomskim resursima i ljudskim životima. Naša uloga je da objasnimo zašto se to dešava i kako nijedna strana neće ništa riješiti svojim mjerama.

Moramo shvatiti da je protekcionizam ćorsokak. Čitav razvoj u proteklih 80 godina pokazuje potpunu reakcionarnu utopiju koja je bila „socijalizam u jednoj zemlji“. Mi smo jedan međusobno povezani globus i za nas postoje ogromne prednosti u razmjeni iskustava, tehnologije i resursa. Socijalizam bi bio izgrađen na temeljima trgovine i internacionalizma, a ne prisiljavanjem proizvodnih snaga u međama nacionalne države.

Slobodna trgovina i liberalizacija nas više ne mogu odvesti ni korak naprijed, dok okretanje protekcionizmu samo pogoršava stvari. Mi smo socijalisti, marksisti i revolucionari. U ovom urušavanju globalizacije vidimo samo još jednu fazu krize sistema u cjelini. Vidimo velike prednosti svjetske trgovine, ali ovaj put je sada završen. Samo na osnovu preuzimanja vlasti radničke klase možemo ponovo uspostaviti svjetsku trgovinu i svjetske odnose na zdravim osnovama. Pripremićemo put za veliki iskorak.

Niklas Albin Svenson Tekst je objavljen 06. januara 2023

Davos 2023: Polikriza kapitalizma unosi strah u srca vladajuće klase

Globalne elite okupile su se u Davosu prošle nedjelje da razgovaraju o sudbini i budućnosti kapitalizma. Sa svjetskom ekonomijom razorenom inflacijom i nestabilnošću, preovladalo je pesimistično raspoloženje. Potrebna nam je revolucija da ih izbavimo iz bijede.

dezinformacije i pogrešne informacije; prekid brze klimatske akcije; i geoekonomski rat...“ – lista se nastavlja.

Sve ovo, i još mnogo toga, bilo je u mislima delegata u Davosu ove nedjelje – odraz dubokog pesimizma koje obuzima vladajuću klasu, i strašnih perspektiva kapitalizma u narednim mjesecima.

HVATANJE ZA SLAMKE

„Veliki i dobri“ okupili su se u Švajcarskoj prošle nedjelje na posljednjem sastanku Svjetskog ekonomskog foruma (SEF) – (inače) godišnjoj konferenciji koju je bivši lider laburista Džeremi Korbin tačno opisao kao „žurka milijardera“.

Ovogodišnji događaj bio je prvi samit u Davosu od početka pandemije. Od tada se očigledno mnogo toga promijenilo.

Riječ „polikriza“ pruža pristojan sažetak diskusija na #SEF23 – koju je koristilo više govornika tokom pet dana da opišu povezanost opasnosti i prijetnji sa kojima se globalna ekonomija trenutno suočava.

„Ekonomske, ekološke, društvene i geopolitičke krize se spajaju i miješaju“, izjavio je osnivač SEF-a Klaus Švab, otvarajući ovogodišnji simpozijum međunarodnih elita.

Ova očajna poruka je ponovljena u godišnjem izvještaju o globalnim rizicima SEF-a, objavljenom uoči najnovije žurke izvršnih direktora, bankara i političara iz establišmenta.

„Rizik od recesije; sve veći dug; nastavak krize troškova života; polarizovana društva koja su omogućile

Kao domaćin svake dobre zabave, i Švab je bio odlučan da ne dozvoli da malo lošeg vremena pokvari ovaj događaj.

Uzalud pokušavajući da podigne raspoloženje, šef SEF-a je pozvao prisutne da se oslobode svog „kriznog načina razmišljanja“. Jedini problem je što je bilo malo pozitivnih vijesti o kojima bi njegovi gosti mogli da pričaju.

Hvatajući se za slamku, Kristalina Georgieva, generalna direktorica Međunarodnog monetarnog fonda, rekla je prisutnima da su se izgledi za svjetsku ekonomiju neznatno poboljšali posljednjih nedjelja. Ali brzo se povukla i ugasila sve nade za stvarnim poboljšanjem, dodavši da „manje loše još uvijek ne znači dobro“.

Šef MMF-a je primijetio da se čini da glavna inflacija opada i da bi izlazak Kine iz karantina bez COVID-a trebalo da da podsticaj globalnom ekonomskom rastu. Ali na oba fronta, Georgieva je pokazala oprez.

Iako je rast cijena malo usporen, ona je naglasila da i dalje rastu po stopi koja je daleko iznad ciljanih dva odsto centralnih bankara. A tvrdolinijski pristup koji zahvataju Federalne rezerve SAD, Evropska centralna banka (ECB) i drugi – povećanje kamatnih stopa u pokušaju da se obuzda inflacija – gotovo je sigurno da

će gurnuti ekonomije svuda u recesiju.

Zaista, prije samo nekoliko nedjelja, direktor MMF-a je procijenio da će jedna trećina svjetske ekonomije vjerovatno doživjeti pad u narednoj godini, s obzirom na istovremeno usporavanje „triju velikih ekonomija –SAD, EU i Kine“.

„Čak i u zemljama koje nisu u recesiji“, nastavila je Georgieva, „stotinama miliona ljudi ovo bi izgledalo kao recesija“. Zaista lijepa slika!

Ali to nije čak ni slučaj biranja manjeg zla, primijetio je šef MMF-a, govoreći na panelu na završnoj sjednici #SEF23.

Sa inflatornim pritiscima – kao što su rat u Ukrajini i slom svjetske trgovine – koji se nastavljaju, rekla je ona, vjerovatno ćemo završiti sa najgorim od oba svijeta: ekonomskim padom uz rast cijena.

Nezaposlenost će rasti, izjavila je Georgieva. Ali inflacija neće nužno biti ugušena. „Kriza troškova života i posao“, već je katastrofa za obične ljude, rekla je ona. „Kriza troškova života i bez posla“ je još veća katastrofa.

DA LI ĆE KINA SPASITI KAPITALIZAM?

Slično tome, šef MMF-a je upozorio da bi se ponovno otvaranje Kine moglo pokazati kao mač sa dvije oštrice za ostatak svijeta.

S jedne strane, rekla je ona, kineska potražnja za sirovinama će vjerovatno podstaći rast za zemlje koje izvoze ove primarne robe.

S druge strane, ovaj isti porast potražnje – posebno za izvorima energije – mogao bi da utiče na povećanje inflacije na međunarodnom nivou. Ovo bi primoralo centralne banke da još više podignu kamatne stope: povećanje troškova zaduživanja već zaduženih domaćinstava, preduzeća i država; gurajući ekonomije (van Kine) još dublje u recesiju.

Čak i uz ovo upozorenje, predviđanja buržoaskih ekonomista će se vjerovatno pokazati previše optimističnim.

Režim u Pekingu možda je napustio svoju politiku bez COVID-a. Ali to ne znači da će kineska ekonomija ponovno početi da cvjeta.

Vladajuća klasa je polagala slične nade 2021. godine, kada su na Zapadu okončane kućne izolacije, a vlade rekle građanima da nauče da „žive sa virusom“. Tada su optimistični komentatori govorili o izgledima za nove „burne dvadesete“, predviđajući snažan oporavak od pada kojeg je prouzrokovala korona.

Umjesto toga, međutim, kratak oporavak – podstaknut zaostalom tražnjom, finansiranjem deficita i štampanjem novca – ustupio je mjesto novoj eri inflacije, nestabilnosti i krize za kapitalizam. I Kina je spremna da prati istu putanju, ali sa malim zakašnjenjem.

Kao i kod ostatka svijeta, virus i pridružene kućne izolacije nisu jedino što je posljednjih godina oštetilo kinesku ekonomiju. U osnovi COVID-haosa je organska kriza kapitalizma, koja se najviše izražava u Kini pogotovo u pogledu ogromnog mjehura inflacije na tržištu imovine.

Režim Si Đinpinga može da pokuša da spriječi da ovaj mjehur pukne, ali samo stvaranjem novih kontradikcija i previranja za kineski kapitalizam.

Oni koji žele da Kina spasi ostatak svjetske ekonomije – kao što je to djelimično učinila nakon kraha 2008,

sa svojim programom kejnzijanske potrošnje bez presedana – biće stoga duboko razočarani.

Zaista, upravo su intervencionističke mere i inflatorna politika kineske države u posljednjih deceniju i po – i od strane vladajućih klasa svuda kao odgovor na svaku moguću krizu – utrle put za nered u kome se danas nalaze kapitalizam i njegovi predstavnici.

Kao i uvijek, buržoaska oholost će uskoro prerasti u krizu.

KRAJ GLOBALIZACIJE

Tokom postupka u Davosu ove godine, isticao se jedan poseban strah: porast protekcionizma i lomljenje svjetskog tržišta.

Vidimo li kraj globalizacije? Ovo su se svi pitali. I uprkos pokušajima raznih govornika da smire živce, oni koji obraćaju pažnju na #SEF23 neće biti razuvjereni.

„Potrebna je usklađena, kolektivna akcija pre nego što rizici dostignu prekretnicu“, navodi se u izvještaju SEF-a prije samita.

„Mnogo toga da li možemo da podignemo optimizam zavisi od ljudi u ovoj prostoriji“, izjavila je Kristalina Georgieva iz MMF-a, apelujući na svoju publiku poslovnih lidera i kreatora politike. „Budite pragmatični, sarađujte, radite pravu stvar, održavajte globalnu ekonomiju integrisanom za dobrobit svih nas“.

Ali na njene molbe su svi oglušili. Zaista, da parafraziram čuvenu poslovicu: nema gluvijih od onih koji neće da čuju. A sa opadanjem svjetske ekonomije i smanjenjem tržišta, buržoaski političari nisu raspoloženi da sarađuju jedni sa drugima. Umjesto toga, svako je za sebe, a đavo nosi onog posljednjeg.

Od Bregzita do Bajdenovog programa „Mejd in Amerika“: ekonomski nacionalizam se servira u jednoj državi za drugom, dok svaka vladajuća klasa sprovodi politiku „prosjači od svog susjeda“ u nastojanju da izveze krizu.

A kako se lanci snabdijevanja mijenjaju, industrije se obnavljaju i nameću carine, troškovi će rasti, dodatno podstaći inflaciju, a radnicima će ostati da plate račune.

Još jednom vidimo oštru demonstraciju kako nacionalna država – uz privatnu svojinu – stoji kao

fundamentalna prepreka na putu razvoja proizvodnih snaga, dok protekcionizam prijeti da prijeteću svjetsku recesiju pretvori u još zloslutniju depresiju.

REVOLUCIONARNE EKSPLOZIJE

Međutim, pravi slon u sobi bila je klasna borba.

Od Šri Lanke do Perua; od Irana do Kine; od Britanije do Francuske: radnička klasa počinje da se pokreće širom svijeta. A ovi štrajkovi i pokreti su samo početak.

Stratezi kapitala mogu osjetiti nesigurnost svog sistema. Istovremeno, nemaju rješenja; nema alternative osim nametanja štednje i napada – zahtijevajući pritom da radnici plate za ovu krizu.

Ovo izaziva i priprema revolucionarne eksplozije u svim državama. Milijarderi, šefovi i bankari u Davosu stoga zaista imaju razloga da budu uplašeni.

Holokaust – pokušaj da se objasni neobjašnjivo

Objavljujemo članak Inge Erikson, univerzitetske predavačice na predmetu „Evropske studije sa istorijskom orijentacijom“ na Univerzitetu u Malmeu, Švedska, u kome se analiziraju koreni i uslovi koji su doveli do Holokausta pod nacističkom Nemačkom. Članak objašnjava da je neuspeh radničkog pokreta da preuzme vlast posle Prvog svetskog rata, zajedno sa strašnim društvenim posledicama kraha 1929. godine, stvorio uslove najpre za Hitlerov uspon, a zatim i za izvođenje strašnog masakra nad Jevrejima. IMT vebsajt (In Defence of Marxism – U odbranu marksizma) se ne slaže sa svakim detaljem ovog članka (na primer, kada se navodi da je radnička demokratija u Sovjetskom Savezu bila naglo podrivana od 1919. – složili bismo se sa analizom Trockog i datirali početak degeneracije Sovjetskog Saveza nekoliko godina kasnije). Ipak, smatramo da je to valjan doprinos ozbiljnoj, materijalističkoj analizi zašto su se ti događaji odigrali. Članak je prvobitno bio napisan za objavljivanje u Švedskoj, ali smatramo da bi bio od interesa i za međunarodnu čitalačku publiku.

Tokom poslednjih nekoliko godina debata o nacizmu, rasizmu i ksenofobiji u Švedskoj, kao i drugde u Evropi, bila je intenzivna. Revizionistička pseudonauka je pokušala da omalovaži ili potpuno negira Holokaust. Javne institucije su prinuđene da odgovaraju na najgore laži revizionista. Veliki deo medijskog fokusa bio je na neonacističkim bandama i skinhedsima. U međuvremenu, drugi „vaspitaniji“, ali možda i opasniji, pokušavaju da prepišu prošlost kroz žurnale, knjige i opskurne časopise. Jedan od njih je britanski istoričar Dejvid Irving.

Jedan od pokušaja da se suprotstavi ovim lažima i istorijskim falsifikatima je knjiga koju je objavila švedska vlada pod nazivom „Om detta ma ni beratta“ (Recite svojoj deci.). U ovoj knjizi je odgovoreno na mnoge laži, a iznete su i činjenice o Holokaustu. Široko je distribuirana, na primer svim srednjoškolcima u zemlji. Ranije ove godine u Stokholmu je održana velika međunarodna konferencija sa ciljem da se istaknu istorijske činjenice, podstakne sećanje na to šta se desilo i da se mobilišu političari protiv revizionističkih laži.

Ovo je sve uredu. Međutim, u isto vreme pomenuta knjiga postavlja mnogo više pitanja nego što daje odgovora. Oni ne uspevaju da zaista objasne korene

nacizma, kako je bilo moguće da Musolini i Hitler dobiju vlast i kako je moguće stvoriti društvenu situaciju koja bi mogla da dovede do užasa Holokausta. U ovom članku pokušaću da pronađem neke odgovore i objašnjenja, u nadi da ću dati dublje razumevanje, čak i ako sam potpuno svesna činjenice da se istorija nikada ne može u potpunosti objasniti.

IDEOLOŠKI KORENI NACIZMA

Tokom kasnog 19. veka broj radnika u industriji se naglo povećao, gradovi su rasli i mnogi radnici prve generacije su se našli u potpuno novim uslovima života. Nova tehnologija i nova organizacija procesa rada doveli su do otuđenja i osećaja bespotrebnosti. To je uticalo i na veliki sloj sitne buržoazije, koji je sve više gubio svoj polusamostalni položaj u društvu.

Mora se uzeti u obzir i razvoj buržoazije, jer se stepen nezavisnosti koji je mogla razviti u velikoj meri razlikovao od zemlje do zemlje u Evropi i drugde. To je bio rezultat različitih istorijskih procesa u svakoj zemlji. Neki delovi Evrope su se razvijali brže od drugih, dok su drugi pokušavali da ih sustignu. Na primer, razvoj nacionalnog ujedinjenja kasnio je u Nemačkoj i Italiji, a industrijalizacija u ovim zemljama bila je više povezana sa velikim bankama, državom i stranim kapitalom

nego u Britaniji i Francuskoj. Stoga su stare feudalne institucije i mentaliteti opstali prisutniji u „zaostalim“ zemljama. Ovaj mentalitet ‘gemeinschafta’ imao je snažan uticaj na nacionalističku ideologiju i korišćen je u nacističkoj propagandi kao ideal strukture društva.

Gde je bilo moguće, buržoazija je pokušavala da izbegne direktnu konfrontaciju sa radničkom klasom u razvoju. Dakle, bilo je neophodno pronaći ideološka sredstva za razbijanje radničke klasne svesti. Buržoazija je pokušavala da ubedi radnike da sa njima dele neke fundamentalne vrednosti i koncepte i da stvore zajedničku nacionalnu svest. Od radnika se očekivalo da sebe prvo vide kao Nemce, Šveđane, Italijane itd, a tek potom kao pripadnike posebnog sloja. Tako su se razvile nacionalističke ideologije. (Ovo je takođe poslužilo da se opravda imperijalistička dominacija buržoazije nad svetom). Nacizam i fašizam su kasnije preuzeli neke od svojih ideja iz ovih ideologija.

Nacionalističke ideologije su često primenjivale Darvinovu teoriju evolucije na društvo i naciju, koje su smatrane organizmima ugroženim stranim virusima. Antisemitizam, koji je postojao u Evropi vekovima, sada je dobio nove elemente. Od uglavnom religioznog, postao je uglavnom rasistički. „Rasna genetika“, odnosno eugenika, izdignuta je u status nauke. Antisemitizam nacista značio je da su Jevreji smatrani nevrstom, odnosno da nisu pripadali čovečanstvu. Ovo se smatralo genetskom činjenicom i stoga Jevreji kao pojedinci više nisu mogli da izbegnu antisemitski progon kroz kulturnu i versku asimilaciju u društvu.

Antisemitizam nije bio isključivo nemački fenomen, kao ni rasizam i ideja da je nacija organizam. Ove ideje su bile prisutne širom Evrope, uključujući i Švedsku. Švedsko socijaldemokratsko rukovodstvo koristilo je nacionalističku, a ponekad čak i antisemitsku frazeologiju i ikonografiju. Kada su socijaldemokratske stranke na međunarodnom planu porasle u veličini i uticaju, mnogi od njihovih lidera došli su iz buržoaskih elitnih grupa. Ovi lideri su bili

svesni društvenih problema koji su nastali usled brzih promena u društvu, ali nisu mogli da pomisle da izađu van granica buržoaske države da ih reše. Kada su pokušali da nametnu socijalističke ideje u nacionalni okvir, ponekad su završili tako što su povlađivali rasističkim idejama.

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka veliki deo buržoaske kulture bio je prožet misticizmom, strahom od masa, nadljudskim idealima i idolizacijom nehrišćanskih kultova. Drugim rečima, pokret „Nju Ejdž” tog vremena bio je veoma popularan. Ovo je uključivalo proslavu arijevskih i nemačkih obreda i mitova. Ovo je kasnije takođe ugrađeno u nacistički kult.

Nacionalističke ideje su se takođe sastojale (i još uvek se sastoje) od jakih predstava o rodnim odnosima i polovima. Ženama i muškarcima daju se stereotipne uloge unutar nacije. Muškarac treba da bude dominantan i aktivan, a žena reproduktivna i moralna snaga. Široko rasprostranjena upotreba reči poput „Otadžbina“ ili „Majka Svea“ (Majka Švedska) ukazuje na ove kategorije. Ne tolerišu se nikakve nejasne polne uloge. To zauzvrat znači da se homoseksualnost doživljava kao pretnja i da je buržoaska nuklearna porodica jedini legitimni oblik porodice. Alternativne polne relacije su „tuđe” nacionalnoj kulturi. Muškarci koji ne učestvuju u vojnoj odbrani nacije ili ne pokazuju ratoborno i aktivno ponašanje ne smatraju se „pravim“ muškarcima. Nacistički i fašistički ideali i estetika, predstavljeni stvaranjem muških paravojnih organizacija od malih nogu i idealizacijom majke i žene domaćice (sa medaljama za „A-majke“) su u skladu sa nacionalističkom ideologijom.

Ove ideje su takođe uticale na staljinistički Sovjetski Savez tokom 1930-ih kada su mnogi progresivni zakoni i reforme usmereni na jačanje položaja žena u društvu ukinuti ili promenjeni. Staljin je takođe delio medalje „Majci meseca“, „Majci nacije“ itd. Nije slučajno što su tokom ovih godina nastavnici u sovjetskim školama odjednom počeli da propovedaju o nacionalizmu i slavnoj prošlosti Ruske imperije. Ovo pokazuje da su staljinističke ideje potpuno tuđe međunarodnom socijalizmu i marksizmu.

POJAVA NACIZMA

Godine 1914. društveni i politički sukobi u Evropi, izraženi u nacionalizmu, imperijalizmu i slomu reformističkih rukovodstava u socijaldemokratskim partijama, eksplodirali su izbijanjem Prvog svetskog

rata. Tokom rata u Evropi povećao se priliv izbeglica, novi nacionalistički pokreti su došli u prvi plan i zahtevali svoje države. Radnici u nekoliko zemalja pokušali su da sruše svoje vlade revolucijom.

Za Nemačku se rat završio porazom i ustankom radnika i vojnika. Obrazovani su revolucionarni saveti i monarhija je zbačena. Međutim, radnički saveti nikada nisu osvojili vlast. Socijaldemokratske vođe su skrenule savete da prihvate podanički položaj unutar nove buržoaske države, Vajmarske republike.

U Italiji je kraj rata takođe doveo do društvene eksplozije. Seljaci i radnici pokušali su da unaprede svoje pozicije nizom štrajkova, okupacija i zadružnim pokretom. U obe zemlje, kao i u Austriji, Švedskoj i drugim zemljama, između 1918. i 1921. odvijao se niz militantnih borbi. Pod pretnjom socijalne revolucije uvedeno je opšte pravo glasa, kraći radni dan i druge reforme. Neko vreme je buržoazija, uplašena iskustvom ruske revolucije, bila prinuđena da prihvati ovakav razvoj događaja. Međutim, u isto vreme, posebno među čelnicima teške industrije, postojalo je jasno razumevanje da su to privremeni ustupci i da će kasnije biti potrebno disciplinovati radnike i razbiti njihove samostalne organizacije.

Posle rata, veliki broj napuštenih, razočaranih oficira (zajedno sa nekim niže rangiranim vojnicima), ostavljen je da luta po Nemačkoj i drugim zemljama. Osećali su se izdanima od svoje nacije, kao i od naroda pobednika. Čak i u pobedničkim zemljama osećali su se izdanim od sopstvene nacije jer za svoj trud nisu dobili skoro ništa. Većina njih je bila regrutovana iz buržoazije i sitne buržoazije i stoga su bili oprezni prema radničkim organizacijama. U isto vreme mnogi iz sitne buržoazije su se gnušali velikih monopola i banaka. Iz ovih slojeva su se pojavile prve fašističke grupe. Izgradili su muško društvo koje je preziralo civilni život. Snaga volje i akcija su bili najvažniji. Mržnja prema nekim elementima kapitalističkog sistema sjedinjena je sa mržnjom prema radničkim nezavisnim organizacijama i „stranim“ ili „jevrejskim“ idejama poput komunizma, marksizma i liberalizma.

Napadali su i razbijali štrajkove, demonstracije i mitinge. Spaljivali su radnička okupljališta i zadruge i ubijali pojedinačne radničke vođe.

U Italiji su se ovi metodi vrlo brzo razvili sa biznismenima i zemljoposednicima koji su finansirali fašističke crnokošuljaše. 1920. godine, nakon talasa zauzimanja fabrika i štrajkova, pokrenuta je fašistička

ofanziva. Obezbeđen je novac za oružje i transport. U svojoj knjizi Fašizam i veliki biznis, Daniel Guerin detaljno opisuje kako su ove akcije organizovane i kako je formalno demokratska država sarađivala sa fašističkim grupama:

„Policija je davala svoje automobile pripadnicima fašističkih grupa i odbijala je zahteve za dozvole za oružje radnicima i seljacima u isto vreme kada ih je davala fašistima... Policija je često sarađivala sa fašistima u pripremi napada na radničke organizacije“.

Ove grupe su se razvile u paravojne organizacije koje su živele u kasarnama i bile redovno plaćene. Obučavali su ih oficiri redovne vojske i imali su svoje sopstvene uniforme. Ovaj primer se u većem obimu sledio u Nemačkoj. Tako su izgrađeni SA, koji je kombinovao antikapitalističku retoriku sa nacionalizmom i antisemitizmom, i SS, telohranitelji nacističkih vođa.

Ove činjenice nisu prikazane u današnjoj debati o fašizmu i nacizmu, jer se ne slažu sa idejom o neutralnoj državi i relativno jakim demokratijama koje se naglo urušavaju tokom depresije. Međutim, za radnički pokret ovo su vitalne činjenice. Ono što se tada dogodilo otkriva pravi sadržaj države i stav buržoazije o demokratiji.

U Italiji su fašisti preuzeli vlast u saradnji sa delom establišmenta i, formalno govoreći, u okviru novousvojenog zakona. Uprkos tome, socijalistički i komunistički lideri su nastavili da apeluju na državu za zaštitu umesto da organizuju odgovarajuće grupe za samoodbranu. Da bi smirili tenzije, ublažili su i sopstvenu spremnost da radikalno promene društvo. Ovo je samo ojačalo samopouzdanje među fašistima u isto vreme kada je radnička klasa gubila samopouzdanje i veru u mogućnost promene društva. Za sitnu buržoaziju sve se više činilo da je fašizam jedino rešenje.

Zajedničke karakteristike i u Nemačkoj i u Italiji bile su strah krupnog biznisa od proletarijata koji napreduje i neodlučnost sitne buržoazije koju stranu da podrži. Sitna buržoazija je priželjkivala čuda – da vreme stane i da sve bude mirno i bezbedno. Sa neuspehom radničke klase da postigne socijalističku transformaciju i u Italiji i u Nemačkoj tokom perioda 1918-1923, isparile su poslednje nade koje su neki od srednjih slojeva gajili, u promenu koju bi vodio radnički pokret. Umesto toga, oni su svoje nade usmerili ka fašizmu kao mogućem spasu od nadolazećeg razvoja.

U borbi sa organizovanom radničkom klasom nacizam je ojačao svoje snage. Tokom prvih godina posle 1918. postojao je jedan broj grupa koje su napadale radničke savete i demonstracije. Najčešće su to bili takozvani Slobodni korpusi (Frajkorps), izgrađeni od grupa bivših vojnika i oficira (gore opisanih). Nažalost, nekoliko puta su ih koristili i socijaldemokratski lideri, poput Šajdemana i Noskea, protiv radnika koji su zauzeli nemačke gradove. Početkom 1920-ih, većina ovih grupa se spojila u jednu i formirala nacistički pokret.

Tokom većeg dela 1920-ih nacizam je bio veoma mali i marginalizovan politički pokret. To je bilo zbog ekonomskog oporavka u Nemačkoj i celom svetu. Ali ovaj ekonomski razvoj je bio suštinski manjkav, čak i ako je sve izgledalo sjajno na površini.

DEPRESIJA

Krah berze na Volstritu 1929. godine imao je ogroman uticaj na nemačku ekonomiju. Banke su propale. Sitne štediše i ljudi iz srednje klase, koji su videli kako njihova štednja nestaje u hiperinflaciji ranih 20-ih, a koji su sada počeli da ponovo stvaraju svoju ušteđevinu, ponovo su bili na udaru. Mnogi farmeri su bili pogođeni padom cena koje su pratile depresiju. Lavina nezaposlenosti teško je pogodila radničku klasu. Za one delove radničke klase koji su radili nekoliko godina i bili organizovani u sindikate, krizu je malo ublažio sistem kolektivnog socijalnog osiguranja koji je stvorio radnički pokret. S druge strane, omladina radničke klase bila je jako pogođena. Psihološki je omladina često nosila ožiljke odrastanja tokom Prvog svetskog rata i godina inflacije. Postojale su jake psihološke tenzije u porodicama, pa čak i periodi stvarnog gladovanja. Sećanje na sve ovo je sada povratilo i to je stvorilo veliki strah za budućnost.

Od 1928. Nemačka nacionalsocijalistička partija (nacistička partija) postala je faktor u nemačkom parlamentu, istovremeno neprestano jačajući svoje ulične trupe. SA i SS su nosili uniforme, često živeli u kasarnama, i napadali skupove i demonstracije svojih protivnika. Nemačka depresija stvorila je ogromne društvene tenzije. Istovremeno se smatralo da je Socijaldemokratska partija delimično kriva za krizu jer je često sarađivala sa nekim od vladajućih partija i nije uspela da predstavi viziju društva bez strahota kapitalizma.

Nemačka komunistička partija (KPD) je bila jaka. Međutim, izabrala je, po naređenju Staljina i njegove vladajuće klike u Moskvi, da smatra socijaldemokratiju bliznakinjom fašizma, a samim tim i glavnim

neprijateljem. Ponekad su komunističke milicije napadale socijaldemokratske radnike i 1931. dogodilo se neverovatno. KPD je podržala referendum koji je raspisala Nacistička partija protiv socijaldemokratske savezne državne vlade u Pruskoj. Ovo je razorno uticalo na mogućnost jedinstvenog fronta socijaldemokrata i komunista.

I komunisti i socijaldemokrate su smatrali da je fašizam privremena pojava, koja će uskoro izumreti. Socijaldemokrate su, zajedno sa delom liberalne buržoazije, mislili da će se nacisti posle nekog vremena „normalizovati“ u svakodnevni politički život. Drugi delovi buržoazije videli su naciste kao sredstvo za slamanje nezavisnih radničkih organizacija u vreme kada je smanjenje plata bilo važan deo njihovog programa.

Komunisti su smatrali da će pobeda fašizma dovesti do proleterske revolucije. Staljinistička retorika ih je sprečavala da vide razliku između različitih tipova buržoaskih režima. Nisu videli šta bi značilo potpuno ukidanje svih prava na organizovanje, slobodu govora i slobodu štampe. Takva ograničenja značila su da će radničkoj klasi biti veoma teško da izbegne pritiske buržoazije na nju, kako ideološki tako i organizaciono. Ovo je veoma važna lekcija za današnje socijaliste. Komunisti u Nemačkoj nisu imali posebno dobar primer za učenje, jer su nekritički prihvatali dešavanja u Sovjetskom Savezu. U Sovjetskom Savezu radnička demokratija je bila naglo podrivana od 1919. Demokratska prava i slobode, uključujući nezavisne sindikate, različite političke partije i nezavisne medije su ograničene, zabranjene i na kraju likvidirane.

Od 1930. do 1933. nacisti su povećali svoju izbornu podršku. Istovremeno, glasove su povećali i komunisti. Ono što se dogodilo uglavnom se može opisati kao polarizacija. Kada danas čitamo o ovim vremenima, čini se kao da su nacisti gotovo automatski povećali svoje glasove. Niko se ne pita kako je partija koja je imala jedva 3% glasova 1928. godine mogla da nađe resurse da bude zastupljena širom Nemačke i da 1930. dostigne 18%. Korišćeni su radio, novine i sve druge moderne metode. Međutim, za propagandu je potreban novac. Papiri, posteri, govorne kampanje, hrana i odeća za desetine hiljada muškaraca u SA i SS zahtevaju novac. Kako je to finansirano i šta je „demokratska država“ radila da to spreči?

I sam Hitler je priznao koliko su stvarni materijalni resursi bili važni za širenje njegove poruke. Evo kako Daniel Guerin to opisuje:

„Do leta 1930. većina krupnih biznismena, i bankara povezanih sa njima, podržala je Nacionalsocijalističku partiju. Oni su joj dali ona ogromna sredstva koja su omogućila izbornu pobedu u septembru 1930. i rezultirajućih 107 mesta u Parlamentu. Mnogo kasnije, u govoru u znak sećanja na ovu „fantastičnu kampanju“, Hitler je zamolio svoju publiku da razmisli o tome „šta je značilo kada svaki od hiljadu govornika ima na raspolaganju automobil koji im omogućava da održe oko 100.000 mitinga u samo jednoj godini“ .”

Fašizam nije samo proizvod velikog biznisa. Fašizam je takođe imao karakteristike masovnog pokreta, ali bez obzira na to nikada ne bi mogao doći na vlast bez političke i ekonomske podrške buržoazije i konzervativaca. Hitler je dobio svoju poziciju moći dogovorom sa najvišim političkim rukovodstvom u Nemačkoj, a ne kroz ulične tuče same po sebi. A njegovoj antikapitalističkoj masovnoj osnovi nikada nije bila dozvoljena nezavisna pozicija u nemačkoj državi.

Zato je, paradoksalno, izvestan pad broja glasova za Hitlera 1932. izvršio pritisak na buržoaziju i konzervativne sile da deluju brže. Hitler je obećao da neće ugrožavati temelje privatne svojine i da neće vojsci lomiti kičmu. U zamenu je postao Reichskanzler (kancelar ili premijer).

30. januara 1933. Hitler je postao kancelar. Time su nacisti formalno dobili pravne mogućnosti da utiču na policiju, zakonodavstvo i da počnu da transformišu državu za svoje potrebe. Izbori su trebali biti održani kasnije tog proleća. Pred izbore su počeli fizički da napadaju uglavnom komuniste, ali i socijaldemokrate. Oni nisu formalno zabranili partije, ali kombinacijom njihovih terorističkih snaga i njihove kontrole nad državnim aparatom izbori su bili daleko od fer, niti su održani u demokratskoj atmosferi. Požar u parlamentu dao je nacistima izgovor da zabrane komuniste. Nisu mogli da nastave sa predizbornom kampanjom. Uprkos tome, komunisti su dobili relativno veliku podršku. Nacisti su dobili više od 43% glasova, ali im je bila potrebna pomoć DNVP (Nacionalne nemačke narodne partije) da bi mogli da formiraju vladu.

Tada su formirani prvi koncentracioni logori, a tokom ove prve faze u njih su bili internirani pre svega komunisti, socijaldemokrate i radikalni sindikalisti. Nemačka komunistička partija imala je oko 300.000 članova. Od toga je više od polovine bilo zatvoreno ili poslato u koncentracione logore, a 30.000 ih je ubijeno od strane nacista.

I pored toga što su sindikati i leve partije imali svoje branioce, nikada nisu pružili organizovan otpor. Socijaldemokrate su se do poslednjeg trenutka nadale da će državni aparat, koji je štitio i podržavao nacističke oružane jedinice, razoružati naciste! Sindikati su pokušali da se depolitizuju. Barem su to uradili njihovi lideri. Rekli su da će se ograničiti na odbranu neposrednog ekonomskog interesa radnika, ma ko vladao. Prvog maja 1933. sindikalne vođe su napravile zaista sulud potez. Oni su otkazali sopstvene demonstracije i umesto toga pozvali radnike da učestvuju na nacionalnim radničkim mitinzima koje su istog dana organizovali Hitler i režim. Time su poslali jasnu poruku svojim članovima: da s jedne strane ne moramo da se borimo protiv nacista svim raspoloživim sredstvima, a sa druge strane, ako želite da se borite, morate to učiniti bez nas.

Godine 1934. zabranjeni su svi sindikati i umesto njih je formiran nemački „radnički front“ u kome su dominirali država i kapitalisti. Pre preuzimanja vlasti nacisti su govorili da će dozvoliti postojanje sindikata i štrajkova. Često su koristili antikapitalističku retoriku. Ali sada je otkriveno pravo lice nacizma. Radničke organizacije koje su građene tolikom teškom borbom su raspuštene. Radnici su manje-više bili prepušteni na milost i nemilost državi i gazdama. To je značilo da je položaj radnika vraćen decenijama unazad. Ovo je bio dubok psihološki i moralni udarac za radnike, što zauzvrat delimično objašnjava zašto su nacisti mogli tako dugo da se drže na vlasti bez ikakvog kolektivnog otpora.

ŽIVOT POD TREĆIM RAJHOM

Nakon preuzimanja vlasti, nacistička partija je povremeno išla dalje nego što je buržoazija očekivala u reorganizaciji državnog aparata, uništavajući demokratiju i erodirajući kulturnu raznolikost. Opet, uprkos različitim socio-ekonomskim osnovama, ovde možemo pronaći paralele između nacizma i staljinizma. Oni izražavaju istu estetiku i stil u umetnosti, književnosti, arhitekturi i muzici. Kako su neki to opisali, oboje su imali pogled na društvo kao na Pozorište. Međutim, mnoge mere su bile kozmetičke za izazivanje osećaja nacionalne revolucije. Radnici su trebali da veruju da imaju visok status, a sitni poljoprivrednici i biznismeni da su se ostvarile njihove nade u stabilan korporativni kapitalizam, gde će se osećati sigurno i cenjeno. U stvarnosti, uslovi su bili mnogo gori.

Prvih godina posle 1933. nezaposlenost je i dalje bila

velika, a značajno smanjenje je došlo tek kada je 1936. počela trka u naoružanju. Udatim ženama i omladini je onemogućeno da se zaposle i time je ostavljen prostor za muškarce. Uvedeni su veliki javni radovi da bi se poboljšala statistika nezaposlenosti. Koncentracija preduzeća i imanja na farmama nastavljena je neprekidno. Nacisti nisu izvršili nikakvu društvenu revoluciju, niti su izvršili bilo kakvu fundamentalnu promenu u kapitalizmu. Ni realne plate nisu mnogo porasle. Plate su izmirivane na nivou preduzeća, a nekadašnja kolektivna sredstva za bolovanja i nezaposlene radnike prebačena su na privatna osiguravajuća društva i isplate su u većini slučajeva smanjene. Kada su realne plate konačno porasle krajem tridesetih, to je uglavnom bilo zbog povećanja radnog vremena.

Veliki biznis je ostvarivao ogromne profite, posebno kroz ponovno naoružavanje, dok su mala preduzeća imala malo mogućnosti da poboljšaju svoju situaciju. Konfiskovana je samo jevrejska imovina. Što se toga tiče, sve je to bilo antisemitizam i nikakav antikapitalizam. Konfiskovana imovina često je završavala u ekonomskim imperijama koje su nacistički lideri poput Geringa i Himlera stvorili svojom kontrolom nad različitim delovima državnog aparata.

Tokom ‘Noći dugih noževa’ 1934. streljački vodovi i progon naišli su na povike aktivista SA koji su pozivali na drugu antikapitalističku revoluciju. SA je bilo zabranjeno nošenje sopstvenog oružja, koje je bilo uskladišteno u posebnim oružarnicama koje su bile dostupne samo predstavnicima vojske. Sve u svemu, sve aktivnosti su bile podređene državi i uprkos ranijoj retorici, svi oblici štrajkova su postali nezakoniti, uz teške kazne ili zatvor za prekršioce.

Kanali kolektivnog otpora radničke klase su prekinuti i svaki oblik opozicije mogao je završiti zatvorom ili pogubljenjem. Povrh svega, produženi radni dan je značio manje vremena za druge aktivnosti. A svevideće vlasti, zajedno sa indoktrinacijom dece i omladine u školama i Hitlerjugendu, stvorile su društvo koje karakterišu sumnja i strah.

Podrška radničke klase nacizmu (i italijanskom fašizmu) bila je beznačajna. Dobar primer su sindikalni izbori 1933. godine, kada je Hitler već bio Reichskanzler. Na ovim izborima nacistička sindikalna grupacija, NSBO, dobila je samo 3% glasova. Sigurno su nacisti stekli uporište među određenim delovima radnika. Oni koji su bili lično povezani i zavisni od svojih

poslodavaca bili su delimično pod uticajem nacističke propagande. To se moglo naći među radnicima na farmama i kućnim slugama, i u malim mestima gde je mobilnost radne snage bila mala i gde nije bilo tradicije sindikata i radničkih političkih organizacija. Pod nacističkim režimom mobilnost radne snage je u velikoj meri zaustavljena. Moramo takođe razumeti da su u Nemačkoj srednji slojevi društva bili bar onoliko veliki koliko i radnička klasa kao društvena grupa.

Da bi se razumelo zašto nije bilo većeg otpora nacističkoj vlasti, važno je znati kako je sistem nastao i kakve su bile konkretne mogućnosti da obični radnici i mladi ljudi pruže više od privremenog i lokalnog otpora. Uporedite samo nacističku propagandnu mašinu koju je finansirao veliki biznis pre 1933. i njihovu apsolutnu kontrolu nad svim državnim resursima 1939. godine! Kako su radnici mogli da šire štrajk iz jedne fabrike u drugu bez sopstvenih telefona, papira, upravnika i tako dalje? Današnji liberalni komentatori nikada ne govore koje je konkretne metode otpora trebalo upotrebiti i kako ga je trebalo organizovati. Ovo je dovelo do idealističkih zaključaka i moralne osude čitavog stanovništva zbog „pasivnosti“. U isto vreme ne mogu da objasne zašto je ekonomski sistem koji oni tako željno prihvataju pomogao u stvaranju ovog monstruoznog sistema.

RAT I HOLOKAUST

Fašističke države su očigledno imale imperijalističke ambicije. Ove ambicije su podržavali veliki monopoli u teškoj industriji. U Nemačkoj je ideja ekspanzije bila povezana sa rasističkom i geopolitičkom idejom ‘Lebensraum’ (životni prostor). Nemačke manjine, koje su nastale kao rezultat novih država nastalih u Evropi posle Prvog svetskog rata, korišćene su kao oružje za agresivno širenje nemačke teritorije. Rasistički argumenti su korišćeni da bi se objasnilo zašto Slovene, Jevreje i druge koji su smatrani inferiornim treba porobiti, proterati ili, u slučaju Jevreja, potpuno ukloniti iz Evrope. Antisemitizam je bio deo nacizma od samog početka, dok oblici progona nisu bili u potpunosti razvijeni sve do izbijanja rata i planirane invazije na Sovjetski Savez.

Očigledno je da je nacistička politika od samog početka bila usmerena na izolaciju i ugnjetavanje jevrejskog stanovništva. Zakonodavstvo je isteralo iz javnog života sloj za slojem jevrejske populacije. Njihova imovina je konfiskovana, a posebne lične karte odvojile su Jevreje od ostatka stanovništva. Sa ‘Kristalnom noći’ 1938. raspoloženje protiv Jevreja je podignuto

do nasilnih razmera. Međutim, vredi napomenuti da su ove pogromske ekscese, u celini, izvele grupe SA i SS. Nisu to bili nekontrolisani, spontani napadi na Jevreje. Sociolog Zigmunt Bauman u jednom pasusu u svojoj zanimljivoj i promišljenoj knjizi „Modernost i holokaust“ piše o nedostatku podrške javnosti za „Kristalnu noć“ i kako je to ubedilo mnoge naciste i druge antisemite u nemačkoj javnoj administraciji da bi uklanjanje i ubijanje Jevreja moralo biti sprovedeno na organizovaniji način.

Još jedna činjenica vredna pamćenja je da su sve do 1939. takozvane zapadne demokratije poput SAD, Velike Britanije, Švedske i Francuske nastavile da trguju i imaju kontakte sa političkim vrhom Nemačke. Švedska izvozna industrija bila je snažno favorizovana ponovnim naoružavanjem u Nemačkoj. Ovo je bio jedan od razloga za bum u Švedskoj nakon duboke depresije početkom 1930-ih. Ono što se dešavalo u Nemačkoj nije bilo nepoznato političkom i finansijskom establišmentu. Čak je i takozvana šira javnost dobila određeni uvid preko novina, ali je to bilo više fragmentirano. Uzrok izbijanja Drugog svetskog rata nije to što su zapadne sile objavile rat protiv nacističke i antisemitske politike, već što je napad Nemačke na Poljsku ugrozio odnos snaga i tržišne interese drugih država. Naravno, karakter nacističkog režima je olakšao vladajućim klasama ovih zemalja da mobilišu radnike u tim zemljama da odu i bore se, ali argumenti političkih lidera nisu se prvenstveno odnosili na monstruozni antisemitizam nemačke države.

Politika nacista je sa izbijanjem rata postala ekstremnija. Rat je takođe otežao otpor u Nemačkoj. Uvedeno je vojno stanje, što je značilo da su sve vrste protesta sinonim za veleizdaju. Rat zatvara ljudska bića u njihovu sopstvenu naciju i oni osećaju da je njihova zaštita, čak i u svakodnevnom životu, direktno povezana sa načinom na koji se nacija bori u ratu. Na početku rata ljudi su još više odvedeni u ruke sopstvene vladajuće klase i njenih interesa. Rat takođe razbija sposobnost empatije kod pojedinaca. Sve je dovedeno do krajnosti. Nacionalistička ideologija, sa svojim skupom vrednosti o „nama” i „njima”, izražena je u masovnom klanju i užasnom strahu od umiranja. U takvom kontekstu vrednosti i poštovanje ljudskog dostojanstva su oslabljeni. I, mora se zapamtiti, većina ljudi nema novac, kontakte i mogućnosti putovanja da napravi pravi izbor da napusti svoju zemlju, posebno ne pod totalitarnim režimom. Njihove mogućnosti protesta su ograničene. Oni zavise od posla, prihoda i mesta gde žive. Treba im osećaj kolektivne snage, slabosti u državnom aparatu i spoljne podrške pre nego

što se usude da prekrše pravila.

Sa ratom, a pre svega invazijom na Sovjetski Savez, veliki delovi jevrejskog stanovništva došli su pod kontrolu nacističke Nemačke. Jevreji su često bili prisiljeni da žive u poljskim gradovima, gde su formirana geta koja niko nije mogao da napusti bez dozvole. Jevreji, komunisti i Romi koji su pali pod kontrolu nacista u baltičkim državama retko su stavljani u logore. Hiljade njih streljano je od strane specijalnih jedinica SS-a. (SS je u to vreme bio specijalna jedinica, samo delimično potčinjena rukovodstvu centralne vojske). U pomoć jedinicama SS-a pritekle su fašističke i antikomunističke grupe iz Letonije, Litvanije, Estonije, Belorusije i Ukrajine.

1941. održana je ozloglašena Vanzejska konferencija. Tamo su se sastali vodeći „stručnjaci“ za „jevrejsko pitanje“ iz različitih delova Evrope da „reše“ ovaj „problem“, koji su sami konstruisali. Tu su postavljeni formalni temelji onoga što nazivamo Holokaustom. I pre toga, eksperimenti su rađeni u specijalnim klinikama i sa specijalnim kamionima gde su psihički bolesnici i drugi „inferiorni“ ljudi ubijani gasom. Oni su sada trebali da se koriste na istočnom frontu, pošto su brojna masovna pogubljenja uticala na moral trupa. Tehničko rešenje je bila industrijska podela rada, koja je depersonalizovala ubistvo i ograničila direktan kontakt koji su nemački vojnici morali da imaju sa žrtvama. Tako su se koncentracioni logori širili kako je front napredovao, a postepeno su se razvijali i posebni logori za uništenje. U opisu situacije u logorima i zverstvu koje su nacisti razvili kako bi uništili ceo jevrejski narod u Evropi, ne treba mnogo da dodajemo knjizi koju je objavila švedska vlada „...om detta ma ni beratta ...”

Ne smemo potceniti značaj Holokausta. Posebnost nije samo u broju uključenih žrtava (ubijeno je između pet i šest miliona Jevreja), već to što je čitav jedan narod mogao biti istrebljen samo zato što je pripadao određenoj grupi. Koliko god se prilagođavali, u koju god veru prešli, za koje god stranke glasali, da li su se borili protiv Nemačke u ratu ili ne – morali su da prestanu da postoje. Ukupan broj poginulih u ratu je mnogo veći, brojčano je stradalo mnogo više Rusa nego Jevreja, ali je sistemski karakter i ideološka svrha uništenja Jevreja bila drugačija.

Upravo je rat dao nacistima mogućnost da izvedu Holokaust. Samo kroz kontrolu velikih delova kontinenta i njegovih transportnih sistema to je bilo fizički moguće. Samo kroz vojne bitke koje su uklonile

empatiju ljudi, kroz eskalaciju straha od umiranja i kroz otuđenje koje je proizvela birokratija i nedostatak moći nad industrijskim procesima i organizacijama, barijere su uspešno srušene da obezbede dovoljno veliku grupu ljudi za stvarno sprovođenje Holokausta.

Opasno je potpuno odvojiti rat od Holokausta, kao što je to delimično učinjeno u knjizi „om detta ma ni beratta“. Knjiga govori o konvencionalnom političkom ratu kao nečem drugom. Međutim, ovakav način opisa onoga što se dogodilo rizikuje da se zanemari komplikovana i haotična dinamika koju predstavlja rat. Militarizacija i rat doprinose nacionalnoj izolaciji i povećavaju rizik za one koji protestuju protiv nedemokratskih uslova i stradanja širih slojeva stanovništva.

Činjenica o kojoj se danas mnogo raspravlja je birokratski i industrijski karakter Holokausta. Kampovi su izgledali kao fabrike. Ljudska bića su raspoređena u grupe radno sposobnih i nesposobnih. Ljudska bića su smatrana samo još jednom sirovinom. Smatralo se da njihove materijalne stvari imaju veću vrednost od stvarnih ljudskih bića, koja su spaljena.

Ako uzmemo u obzir da kapitalizam sve više pretvara ljudska bića u dodatke mašina, pa čak i ljudska osećanja, kako je rekao Marks, pretvara u proizvode, nalazimo početke objašnjenja.

I nacizam i staljinizam koristili su one napredne kontrolne mehanizme koje je razvio kapitalizam, sa svojim pokretnim trakama, nadzornicima, ubrzanjima i uništavanjem svih organizacija osim onih izgradjenih od onih na vlasti. Iako vidimo ove paralele, ne smemo zaboraviti da su milioni običnih sovjetskih građana poginuli u borbi protiv fašizma. Međutim, da su se borili za zdravu radničku državu mogli su da pridobiju mnogo nemačkih vojnika i možda bi rat bio kraći. Ako dozvolimo sebi da na trenutak razmislimo o ovim hipotetičkim linijama, zdrava radnička država u Sovjetskom Savezu mogla je da utiče na Nemačku komunističku partiju na drugi način, a to je zauzvrat moglo da spreči Hitlera da dođe na vlast. Ove misli nam mogu pomoći da shvatimo da perspektive i politika mogu napraviti razliku, ali u isto vreme moramo prihvatiti da se Holokaust zaista desio i pokušati nešto naučiti iz njega.

Nacizam je značio uništenje nezavisnih organizacija radničkog pokreta, genocid nad evropskim Jevrejima, masovno uništavanje Roma, homoseksualaca, mentalno bolesnih i drugih koji su smatrani inferiornim. To je značilo smrt miliona na ratištima i bombardovanje

celih gradova. Socijalno i ekonomski to je značilo diktatorsku kapitalističku državu u kojoj su profiti velikih kompanija porasli, radni sati su produženi, a plate se odlučivale na nivou preduzeća bez mogućnosti da radnici postavljaju bilo kakve zahteve. Tokom rata socijalni i ekonomski problemi su se postepeno povećavali jer su kuće bile uništene, a infrastruktura potpuno urušena.

Pokazalo se da je demokratija suvišan dodatak za velike delove buržoazije. Ipak, nisu računali na visoku cenu diktature. Postepeno su se i delovi onih grupa koje su podržavale Hitlera takođe okrenuli protiv njega i nacističke partije – ali tek kada su videli da su njihovi interesi ugroženi.

Ne želimo da se Holokaust ponovi, moramo se boriti protiv svakog pokušaja da se sakrije istina i moramo se suprotstaviti svim lažima koje kruže među ekstremnom desnicom i nacističkim pokretima. U isto vreme moramo podstaći radnički pokret u Evropi i drugde da ozbiljno proučava prošlost. Radnički pokret u Švedskoj i na međunarodnom nivou mora pokrenuti sopstvenu kampanju protiv fašizma, nacizma i izvući pouke iz Holokausta. Ne možemo to prepustiti vladama i univerzitetima. Radnički pokret treba da prouči ova pitanja i takođe ispita i diskutuje o našoj istoriji. Moramo izvući i neke zaključke za svet u kome danas živimo. Genocid, masovna ubistva, kao i eksploatacija i otuđenje nisu nešto što pripada prošlosti.

Da li su rukovodstva radničkih partija bila toliko zarobljena neoliberalnim idejama, koje tvrde da postoji samo individualna odgovornost, a da postojeće društvene, političke i ekonomske strukture nemaju nikakve veze sa formom i sadržajem demokratije? Da li misle da takve strukture nemaju nikakve veze sa izborima, moralom i sposobnošću da se odupru ugnjetavanju? Moramo naučiti da slušamo zvona upozorenja iz Austrije i iz drugih krajeva. Solidarnost i socijalna pravda nikada ne mogu dovesti do slobode i jednakosti ako ispred njih stavimo reč nacionalno. One se mogu ostvariti samo ako koristimo reči međunarodni socijalizam i demokratija kao vodilje. Ovo je jedna od najvažnijih lekcija prošlog veka.

Inge Erikson,

Univerzitetski predavač na predmetu „Evropske studije sa istorijskim usmerenjem“, Univerzitet u Malmeu, Švedska, (u ličnom svojstvu).

Kosovo i aktuelna situacija na Balkanu

Već nekoliko meseci smo konstantno bombardovani slikama medija o tobože predstojećim vojnim eskalacijama na Kosovu. Sa ratom u Ukrajini kao pozadinom, šire se vesti o mogućnosti novog otvaranja starih rana. Međutim, da bismo tačno procenili mogućnost i verovatnost takvih novih sukoba na jugoistoku Evrope, potrebno je početi sa analizom ekonomskih podataka i interesa vladajuće klase u regionu, kao i interesa imperijalizma.

BALKAN U RUKAMA IMPERIJALIZMA

Počnimo sa situacijom u Srbiji. Srbija je, pored Turske, jedina država kandidat za članstvo EU koja nije uvela sankcije Rusiji. Glavni razlog za to uzdržavanje od sankcija leži u činjenici da Srbija potpuno zavisi od ruskog gasa, kao i u tome da Rusija podržava srpsku poziciju oko Kosova. Iako smo videli pokušaje diverzifikacije, kao što bi bilo snabdevanje gasom iz Azerbejdžana, trenutna situacija otkriva jasnu sliku. Sve velike termoelektrane u Pančevu, u Novom Sadu i u Zrenjaninu zavise od ruskog gasa. Čak i infrastruktura gasovoda se nalazi u vlasništvu Gazproma. Srbija dobija ruski gas preko Turskog toka koji se proteže preko Bugarske do Srbije. Takozvanim balkanskim tokom teče većina ruskog gasa koji dospeva u Srbiju.

U perspektivi postoji mogućnost da se deo tih rezerva drugačije nabavi, ali za sada ne postoji druga opcija - i količine koje nudi Azerbejdžan nisu dovoljne.

Uvođenje sankcija Rusiji bi, dakle, efektivno značilo nestašicu gasa u Srbiji, a time i poskupljenje potrošačke korpe. Sve to u trenutku kada su cene nekretnine i kirija u Beogradu najveće u celom regionu. Troškovi života u glavnom gradu Srbije su nepodnošljivi čak za veliki deo srednjih slojeva, a kamoli za obične radničke porodice. Veliki broj mladih ljudi i studenata je prinuđen da se vraća kući kod roditelja. Mnogi čak i napuštaju gradove i vraćaju se u mala mesta i sela. Zajedno sa dodatnim rastom inflacije, to bi sve moglo ugroziti stabilnost Vučićevog režima.

Sam Vučić, međutim, bi vrlo rado intenzivirao saradnju sa Evropskom Unijom, kao što je pokazao tokom Samita „Otvoreni Balkan” u Beogradu, gde je pozvao lidere EU da mu pomognu sa nabavkom energenata ove godine. Edi Rama, premijer Albanije, se glasno složio sa Vučićem kao što piše Radio Slobodna Evropa:

„Mi se dobro sećamo kako su zemlje Zapadnog Balkana na početku pandemije tada bile primorane da se okrenu Kini, Rusiji, Turskoj … zato što je Evropska

unija gledala samo sebe”.

On je „najavio da će se lideri Srbije, Makedonije i Albanije pismeno obratiti Briselu i da bi bili „vrlo zadovoljni” ako bi im se i lideri ostale tri države (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Kosovo) pridružili.“

Sama činjenica da Evropska Unija nije uvela sankcije Srbiji, iako je još pre nekoliko meseci pretila da bi to mogla uraditi, pokazuje da su i evropski vladari svesni problema. Oni bi vrlo rado okončali ruski uticaj na Balkanu, ali jednostavno nisu u stanju da dostave potrebni gas. Oni sami u njihovim zemljama pate od istih problema. Naravno, oni pokušavaju na osnovu nekih drugih poteza da vuku Srbiju više na „evropsku stranu,” na koju i sam Vučić svakako više vuče. Tokom prethodnih meseci, Vučić se na svakoj glavnoj tački okrenuo ka Evropskoj Uniji. Kada posmatramo direktne strane investicije u Srbiji, razlog zašto se toliko politički orijentiše ka zapadnoj Evropi postaje jasno: Evropska unija već je godinama najveći i najvažniji investitor u Srbiji. Taj trend se i u poslednje vreme nastavio i intenzivirao: samo 2022. godine Evropska unija je uložila više novca u Srbiju od Kine i Rusije zajedno. U periodu od januara do juna 2022. EU je uložila više od 1,5 milijardi evra. Ovo ne znači da kineske i ruske investicije nisu relevantne, nego da su taman dovoljne da se Vučić u nekoj meri može osloniti na njih kada se cenka sa Evropskom unijom. Ali i odluka Kine da će manje ulagati u projekat „Pojas i put“ jasno pokazuje koje su glavne ekonomske sile na Balkanu, i svi su svesni toga. Sve od raspada bivše Jugoslavije, kojem je posebno nemački i austrijski kapital svesno doprineo, zapadnoevropski kapital je dominanti faktor u ovom regionu.

Dodatno sa ovim procesima, moramo imati na umu kako se situacija na Balkanu razvijala od 90-ih godina. Tokom njih, podela novonastalog tržišta je tek počela, dok je danas već davno završena. Države koje su nastale na tlu bivše Jugoslavije su prošle kroz dugi proces restrukturiranja ne samo odnosa vlasništva sredstava za proizvodnju nego i kroz proces nastupanja novih regionalnih sila.

Srbija, kao zemlja sa najviše stanovnika, najvećim domaćem tržištem, ključnim prirodnim resursima kao i industrijskim regionima, koja se pruža od vojvođanske žitnice sve do bogatih resursa gvožđa, hroma, mangana i koja kontroliše važan deo Dunava, bila je privlačnog potencijala za razna međunarodna ulaganja. Ipak, do opširnije realizacije dovođenja investitora došlo je relativno kasno, u vreme Vučićevog dolaska na vlast. Prethodni režim, iako se izjašnjavao kao proevropski, nije se pokazao kao lojalan i efikasan partner Evropske unije. Tek Vučić je uništavanjem javnog sektora merama štednje, davanjem ogromnih subvencija stranim investitorima i nuđenjem jeftine cene radne snage uspeo imperijalistima da pripremi „dobru poslovnu klimu“. Na toj osnovi je došlo do velikog uspona investicija. Srbija je postala relevantna zemlja u regionu, a srpska kompradorska buržoazija uspela je da napravi iskorak napred uslužnošću stranom kapitalu.

Srbija je time postala važan faktor u regionu, te danas otvoreno ima jake ekonomske interese u uspostavljanju tržišne saradnje sa drugim zemljama u regionu. U zemljama „Otvorenog Balkana“, tj. Makedoniji i Albaniji, slobodna trgovina je dodatno doprinela jačanju srpskih roba. Štaviše, i na Kosovu, zemlji koja nije članica Inicijative Otvoreni Balkan ukupna vrednost srpskih uvoza se povećala za 27% ove godine (skoro 60 miliona evra). Iako je ekonomska aktivnost između obe zemlje suočena sa preprekama izazvanim nedavnim sukobima, vidimo proces ekonomske integracije u celom regionu. Situacija nije kao krajem 90-ih godina i današnje zemlje su ekonomski povezanije.

PODGREVANJA NA KOSOVU?

Kosovo je kao zemlja u krajnjoj liniji protektorat Zapada koji mu je vojnim pritiskom tokom 90-ih godina omogućio proglašenje nezavisnosti. Još dan danas američki imperijalizam igra ključnu ulogu na Kosovu, ali i ovde glavne investicije potiču iz zemlje Evropske Unije. Kosovske snage (KFOR) su oružane „mirovne“ snage pod vođstvom NATO-a, koji oružjem u rukama štiti interese američkog i evropskog kapitala. Na osnovu toga, današnja situacija se ističe po tome da je Kosovo de fakto nezavisno od Srbije.

Iako su institucije severnog Kosova blisko povezane sa institucijama Srbije, Kosovo kao zemlja ima svoje „sopstvene“ institucije i svoj „sopstveni“ državni aparat. Pišemo „sopstveni“ jer se državni monopol nasilja u velikoj meri oslanja ne na svoje, nego na imperijalističke sile. Na Kosovu danas živi oko 100.000 Srba (6% stanovništva). Polovina njih živi na severu Kosova, dok se druga nalazi na jugu. Srbi na severu Kosova uglavnom imaju svoje institucije, koje su nezavisne od kosovskih. Štaviše, uživaju i u određenim benefitima, koje srpska buržoazija koristi da bi stvorila podsticaj da ljudi ostanu na Kosovu.

Srpska manjina na Kosovu je važan instrument za srpsku buržoaziju da izvrši pritisak na tamošnju vladu. Srpsku vladajuću klasu nije briga za istinite interese običnih ljudi na Kosovu. Ona pokušava da koristi srpsku manjinu kao instrument uticaja na kosovsku vladu, ali i kao instrument da skrenu pažnju sa problema u Srbiji. Kad god dođe do neke političke krize u zemlji, kad god ekonomska situacija čini život skoro nepodnošljivim, neka provokacija od strane kosovske vlade ide baš u prilog srpskoj, kao distrakcija javnosti sa domaćih problema. Međutim, današnja situacija se razvila tako da ekonomska integracija i razvoj prevlasti evropskog kapitala u regionu zahtevaju još veće približavanje Kosova i Srbije. Štaviše, glavne zemlje investitori

u Srbiji i na Kosovu su iste! Odbijanja Kosova da se priključi otvorenom Balkanu leta ove godine jeste izraz autentičnog neslaganja zvaničnog Beograda i zvanične Prištine. Međutim, iako je predsednik Kosova Aljbin Kurti naglasio da ne vidi perspektivu priključenja Otvorenom Balkanu, postoji ekonomski interes sa strane kosovske vladajuće klase da ipak učestvuje u saradnji:

„Zbog odbijanja da se priključi regionalnoj inicijativi „Otvoreni Balkan”, Kosovo gubi na većoj slobodi kretanja ljudi i robe, ali i veće tržište za lokalne proizvođače, ocenjuje Visar Imeri, izvršni direktor Instituta za socijalnu politiku „Musine Kokalari” sa sedištem u Prištini.“

U kontekstu svih tih dešavanja je krajem prošle godine došlo do problema koji se već duže vreme držao pod tepihom: pitanje registarskih tablica. Ovo pitanje izgleda kao nešto potpuno sporedno, ali u stvari odražava ceo proces sukoba u njemu. Ljudi na severu Kosovo su dugo koristili srpske registarske tablice na svojim vozilima, i nisu morali da ih skinu kad su putovali sa Kosova u Srbiju i obrnuto. Međutim, ljudi sa kosovskim tablicama nisu mogli da bez takvih prepreka uđu u Srbiju: oni su morali da prelepe kosovske tablice. Kosovska vlada je zbog toga donela odluku da bi i srpski vozači morali da prelepe njihovu srpsku tablicu i da se srpske tablice više ne priznaju. Zvanični Beograd je bio ogorčen ovom odlukom, došlo je do okupljanja srpske manjine na severu u vidu blokada puteva, dok je kosovska vlada poslala ROSU jedinice da sprovodi meru prelepljivanja tablica. U samom trenutku kada je zvanična Priština htela da počne da kažnjava vozače sa srpskim tablicama, „stari dobri glas“ savesti se javio: u obliku poziva iz Bele kuće sa zahtevom da se početak kažnjavanja odloži. Evropska Unija se glasno zahvalila dobroj saradnji sa američkim partnerom. I kada je taj novi rok konačno prošao, samo nekoliko sati posle početka kažnjavanja je došlo do novog dogovora pod vođstvom Evropske Unije.

Situacija se nije rešila ovim dogovorom – ostvarenje nekog dugotrajnijeg sporazuma sa svrhom „normalizacije“ odnosa između Srbije i Kosovo još uvek izostaje. I posle ovog dogovora se situacija nekoliko puta opet zagrejala na Kosovu: došlo je do okupljanja ljudi na severu, do uzdizanja barikada i čak do pucanja na jednog srpskog dečaka i jednog momka. Iza svih tih „podgrevanja,“ međutim, ne stoji početak nekog novog vojnog sukoba. Naprotiv. Sve ove čarke

odražavaju proces približavanja sporazumu. Svaka strana sada pokušava da dobije što više ustupaka i što bolje uslove na račun druge strane. Zvanični Beograd priča o osnivanju „Zajednice srpskih opština“ na Kosovu, što u međuvremenu otvoreno podržava čak i američki imperijalizam! U subotu 21. januara, američki izaslanik za zapadni Balkan, Gabrijel Eskobar, saopštio je da „Albin Kurti ne mora da se složi. Kosovo se složilo.“ U petak, 20. januara, čak i Vučić je rekao da su „spremni“ da prihvate novi predlog sporazuma.

Tačno kako će da izgleda sledeći predlog sporazuma teško je proceniti. Vrlo važno je zapamtiti, da se ovde ne radi o rešenju kosovskog pitanja, nego o procesu približavanja kosovske i srpske buržoazije, pod okriljem zapadnog imperijalizma - na račun radnika obeju zemalja. Ipak se radi o zamrznutom sukobu sa sosptvenom dinamikom, koja nikada ne može da bude potpuno pod kontrolom svih učesnika.

Ipak, materijalni interesi su jasni: srpska buržoazija želi mogućnost da uspostavljanjem ZSO utiče na kosovsku vladu. Praksa mora pokazati kako će to zaista izgledati, ali dovoljno je reći da jakom instrumentu direktne vladavine srpske buržoazije više ne bi bile potrebne bilo kakve barikade ili pretnje. Predsednik Kurti naravno ne želi njihovo osnivanje.

Kada posmatramo ekonomske interese, interese velikih imperijalističkih grupa, i okvirnu situaciju u regionu, pitanje nije da li će se dostići sporazum, pitanje je samo kada. Samo tim putem je moguća ekonomska integracija Kosova i dodatna integracija Srbije. Obe zemlje su u sferi uticaja američkog i evropskog kapitala, te sporazum pod tutorstvom Evropske unije obelodaniće servilnu politiku srpske i kosovske vladajuće klase.

Što se Srba na Kosovu tiče, njihova materijalna pozicija se neće nimalo poboljšati dok su samo pijuni u igri srpske buržoazije. Srpska lista, najveća srpska stranka na Kosovu, nije ništa više od instrumenta kontrole severa Kosova od Srpske napredne stranke. Srbi na Kosovu su to donekle već razumeli: to pokazuju nedavni protesti 8. januara ispred zgrade Srpske Liste u Severnoj Mitrovici, sa sloganima poput „Vučić, Kosmet te neće! Izdao si nas! Nećemo ni tvoje „ZSO“! Prodao si nas!“ Naravno moramo da kažemo da se taj slogan još uvek pokreće u okviru srpskog nacionalizma, te se lako može razvijati i u argument: nećemo „samo“ ZSO, hoćemo celo Kosovo, „jer Kosovo je Srbija,” mada je primetno i da ta grupa insistira na miru i saradnji sa

Albancima, te isto tako da se više obraća Kurtiju nego Vučiću.

Što se Albanaca na Kosovu tiče, mi, kao marksisti, podržavamo njihovo pravo na samoopredeljenje, razumemo pretenzije srpske buržoazije za dominaciju nad Kosovom i otvoreno kažemo da nikakav sporazum neće doneti rešenje nacionalnih pitanja u njemu. Sporazum sa Srbijom samo znači da će se američkoj i evropskoj buržoaziji priključiti i srpska buržoazija u diktiranju kursa zemlje.

Osnovni ekonomski problemi u Srbiji i na Kosovu su isti. Obe su zemlje dominirane imperijalističkim kapitalom. Buržuji obe zemlje prodaju jeftinu radnu snagu imperijalistima. Ekonomski razvoj zaista je blokiran rascepkanošću malih zemalja. Poskupljenje, nepodnošljivi troškovi života, rušenje svih starih društvenih dostignuća za vreme Jugoslavije, sve te pojave su identične u Srbiji i na Kosovu. Zato radnici obe zemlja imaju iste probleme, pate od istih poteškoća i time imaju isti interes da se bore protiv dominacije imperijalizma i domaćih buržoazija koje sprovode njihovu politiku. Okončanje poskupljenja, prevazilaženje granica, stvaranje dobrih uslova za život, ekonomski razvoj Balkana, ponovna izgradnja industrije posle rušenja tokom ratova 90-ih godina (najveći rudnik na Kosovu do dan danas nije obnovljen), korišćenje prirodnih resursa u interesu većine društva i nacionalno oslobođenje, sve ovo je moguće. Ali moguće je samo na osnovi preuzimanja sredstava za proizvodnju u ruke radničke klase i prevazilaženja nacionalne države - u Socijalističkoj Balkanskoj Federaciji. Samo u okvirima socijalizma je moguće rešiti sve te probleme. Viziju takvog Balkana, pre više od 100 godina oslikao je i Dimitrije Tucović:

„Balkan bez malih državica i veštački iscrtanih granica, bez bratoubilačkih ratova, oslobođen vladavine velikih evropskih kapitalista, slobodna i nezavisna, ujedinjena balkanska republika, razvijen Balkan, na visokom stepenu kulturnog, tehničkog i naučnog razvoja, a Balkan koji ne bi pripadao vladavini kraljeva, već samo narodu, socijalizmu.“1

Vinsent Angerer

1 Dimitrije Tucović (1975): Sabrana Dela, 2. 426-430. Beograd: “Rad”.

Francuska: nacionalni štrajk protiv Makronove penzione sabotaže –preko milion ljudi na ulicama!

Više od milion ljudi slilo se 19. januara na ulice Francuske na preko 200 skupova, u okviru nacionalnog štrajka protiv poslednjeg napada predsednika Emanuela Makrona na penzijski sistem. Radnici železnice, pariskog transportnog sistema, rafinerija nafte i medija; zajedno sa prosvetnim radnicima, državnim službenicima, vozačima kamiona i bankarskim osobljem, svi su izašli na ulice u znak protesta protiv Makronovih planova da poveća starosnu granicu za penzionisanje. Potencijal za obračun postoji, ali da li će radnički lideri iskoristiti priliku?

RASTUĆI BES

Zavet za „reformisanje“ penzija bio je stub Makronove političke agende od dana kada je izabran. Već u periodu 2019-20, Makronov pokušaj da ostvari ovaj napad doveo je do najvećih štrajkova koje je zemlja videla decenijama: talas klasne borbe koji se podigao nakon skoro pa ustaničkih protesta žutih prsluka (gilets jaunes). Još jednom, sindikati su odgovorili pozivom na masovnu mobilizaciju protiv pokušaja penzijske reforme; i još jednom, francuski radnici su se odazvali.

Makron je pod intenzivnim pritiskom francuske vladajuće klase da „reformiše“ penzijski sistem, koji se decenijama suočava sa uzastopnim napadima. Trenutno je zakonska starosna granica za odlazak u penziju 62 godine, a Makron se nada da će je povećavati za četiri meseca godišnje na 64 do 2030. Ovaj predlog je veoma nepopularan u široj javnosti, a nedavna anketa je pokazala da mu se 80 odsto stanovništva protivi. Ovi napadi izazivaju gnev koji se rasplamsava padom životnog standarda na svim poljima.

Kao i obično, Makron se (s pravom) doživljava kao arogantan, van kontakta sa realnošću i u službi interesa bogate elite u sprovođenju ove trule mere. U stvari, on danas čak nije ni u zemlji – pošto je pobegao u Španiju da bi potpisao „Sporazum o prijateljstvu i saradnji“ sa španskim premijerom Pedrom Sančezom. Sa bezbedne udaljenosti Madrida, obećao je da će nastaviti sa penzijskom reformom, rekavši da je to „pravedno i odgovorno” i da Francuska „mora to sprovesti”.

Makron se suočava sa ovim novim štrajkovima iz pozicije slabije u odnosu na 2019. godinu, kada je već bio u teškoj situaciji. Izgubio je parlamentarnu većinu na izborima 2022. i bio je primoran da se osloni na desničarske stranke kao što su Republikanci i Nacionalno okupljanje (bivši Nacionalni front) kako bi se predlozi zakona usvojili.

Pošto se našao na udaru od strane Nupes koalicije (glavni opozicioni blok, predvođen levičarskim „La France Insoumise”), kao i od strane desničarske koalicije „Rassemblement National” (predvođene Nacionalnim okupljanjem) zbog ove penzijske reforme, Makron će morati da se osloni na republikance desnog centra kako bi je usvojili sledećeg meseca.

Obzirom da se čak i neki republikanski poslanici kolebaju, nije izvesno da će reforma proći. Makron bi mogao biti primoran da koristi član 49.3 ustava i sprovede svoju reformu bez glasanja u skupštini, što se smatra „nuklearnom opcijom” (procedurom

nadglasavanja većinom). Dalje postojanje ove vlade moglo bi se tako vezati za njenu sposobnosti da iznese ovu reformu.

Povrh toga nezadovoljstvo u društvu raste. Ekonomska kriza pogađa francuske radnike i omladinu. Vlada se već suočila sa sukobom na industrijskom frontu nakon što je iskoristila državna ovlašćenja da primora radnike u rafineriji nafte u štrajku da se vrate na posao u oktobru prošle godine. Gnev među radnicima i omladinom bio je opipljiv, i iskazao se u velikim uličnim mobilizacijama, sa posebno impresivnim demonstracijama od 140.000 ljudi u Marseju, 45.000 u Nantu, 40.000 u Lionu i 50.000 u Tuluzu. Demonstracije sa desetina hiljada učesnika održane su na mnogim drugim lokacijama, uključujući Ren, Bordo, Kaen, Sent Etjen i drugde.

Masa ljudi (400.000 prema Generalnoj Konfederaciji Rada (CGT)) okupila se na glavnom mitingu na Trgu Republike u Parizu, izlivši se u susedne ulice i bulevare. To su bile najveće demonstracije koje je prestonica videla poslednjih godina. Iako su protesti bili uglavnom mirni, policija je ipak primenila suzavac u popodnevnim časovima i izvršila oko 20 hapšenja pre nego što se skup preselio na Trg Nacije u istočnom Parizu, prolazeći pored Bastilje.

Vladajuće raspoloženje na mitinzima je jednostavno „dosta je bilo“. Dominik, 59, zaposlena u maloprodaji, intervjuisana je od strane portala France24, rekavši da, iako nikada ranije nije bila u štrajku, „ovog puta, ako me budu pitali, hoću”.

Ona je nastavila:

„Prošlo je 30 godina otkako radim u maloprodaji. Već sam imala operaciju na oba ramena kako bih se izborila sa tendonitisom uzrokovanim svim repetitivnim pokretima i teškim teretima koje nosim tokom dana. Ukupno moram da nosim oko 600 kilograma robe svaki dan. Takođe sam morala da dobijem protetske palčeve na obe ruke: izgubila sam zglobove od cepanja i rasklapanja kutija zbog slaganja na police. Dakle, ako mi na kraju kažu da ću morati da odložim penzionisanje - bilo da je to za nekoliko meseci ili godinu dana - neću to moći da prihvatim.”

Žan, 29-godišnji zidar, rekao je slično:

„Mnogo mojih kolega završi sa rakom u 60. Čak i ako ne dobijete rak, od 50. godine pa nadalje, imate loša

kolena, loša leđa, sindrom karpalnog tunela, oštećene ligamente – sve to.”

„Nekoliko mojih kolega izgledaju fizički slomljeno –hodaju okolo kao patke. Potrebna im je stalna pomoć; ne mogu više normalno da hodaju; upropašteni su. Dakle, ako moraš da nastaviš do 64. godine... Kada vidim ljude u tom stanju, znam da neću nastaviti.”

Mnogi ljudi su akutno svesni nesrazmernog uticaja Makronovog predloga na siromašnije ljude, uključujući Baltazara, 22-godišnjeg dostavljača hrane:

„Apsolutno sam protiv reforme. Cilj je da se uštedi novac, da zemlja proizvodi više, da se smanje doprinosi kompanija i da ljudi rade duže. Siromašni su ti koji će biti pogođeni, pogotovo zato što je četvrtina najsiromašnijih muškaraca već mrtva do svoje 62 godine – što je naravno skandalozno.”

Značajno je da se svih osam francuskih sindikalnih federacija složilo da sprovedu združeni dan akcije, uključujući najveći i konzervativniji CFDT, koji nije učestvovao u penzijskim štrajkovima 2019-20. Ovaj neobičan nivo jedinstva pokazuje širinu besa u svim slojevima radničke klase, koja vrši pritisak čak i na najreakcionarnije sindikalne vođe.

Štrajk je takođe bio veoma dobro organizovan. Javni prevoz širom Francuske, ali posebno u glavnom gradu, je stao. Mnogi letovi su otkazani, 70 posto nastavnika je napustilo posao, a ključni energetski sektor je onesposobljen odsustvom radnika. Štrajkovi u javnom energetskom preduzeću EDF smanjili su proizvodnju električne energije za 7.000 megavata.

Javne radio stanice Franceinfo i France Inter takođe puštaju muziku ‘u krug’, umesto vesti, dok TV kanal France 2 prikazuje reprize serija. Štrajkovi su takođe poremetili glavnu trgovačku rutu između Dovera i

Kalea, zaustavljajući trajektne prelaze.

Štaviše, jedan broj sindikata je podneo obaveštenje o neograničenoj akciji, stvarajući osnovu za kontinuirane štrajkove. „Ovo je prvi dan, biće i drugih“, rekao je Filip Martinez, lider konfederacije sindikata CGT. Radnici u rafineriji nafte već su proglasili datume štrajka sledeće nedelje i početkom februara, a za subotu su planirane dalje nacionalne demonstracije protiv penzijske reforme.

PROŠIRIMO ŠTRAJK!

Svi preduslovi za odlučujuću konfrontaciju između francuskih radnika i prezrene Makronove vlade su prisutni. Proteklih godina, bilo je mnogo prilika da se Makron izbaci iz Jelisejske palate, a sve su bile protraćene nespremnošću industrijskog i političkog rukovodstva radničke klase da poveže tačke u celinu.

Umesto da spremaju politički generalni štrajk na neodređeno sa ciljem da sruše Makrona, lideri francuske radničke klase su se ograničili na suprotstavljanje ovoj ili onoj reakcionarnoj meri, pozivajući na ograničene „dane akcije“. Ovo su radili kako bi sa sebe skrenuli pritisak radništva i primorali vladu na pregovore iza kulisa. Odlučnost francuskih radnika je ogromna, kao što smo videli iznova i iznova – ali nije beskonačna. Dosta im je starih, jalovih strategija koje ih koštaju dana plate bez rezultata. Ipak, snaga današnjeg štrajka pokazuje da i dalje postoji raspoloženje za ozbiljnu borbu. Koordinacija svih glavnih sindikata za današnju akciju je takođe korak napred i pokazuje povećanje pritiska odozdo za stvaranje jedinstva borbi.

Kao što smo videli u mnogim delovima sveta, žestina trenutne ekonomske krize daje snažan podsticaj zaoštravanju klasne borbe. Rastuća inflacija znači da je sve više radnika prinuđeno da se bori samo za održavanje trenutnog životnog standarda i oni se okreću sindikatima kao svom instrumentu. Ovo čak i konzervativne reformiste na čelu velikih sindikata vuče ka koordinisanom delovanju, hteli to oni ili ne.

Prošle godine u Ontariju, u Kanadi, reakcionarna vlada Daga Forda bila je prinuđena da se povuče zbog pokušaja da kriminalizuje štrajk prosvetnih radnika pukom pretnjom opštim štrajkom u celoj provinciji. U Britaniji će se 1. februara održati najveći dan koordinisanih štrajkova u poslednjih deset godina, tokom kojeg će medicinari, nastavnici, mašinovođe

i drugi sektori istovremeno obustaviti rad. A u Francuskoj (gde su jednodnevni štrajkovi upozorenja široko rasprostranjeni), sindikalni lideri moraju da udruže snage i imaće poteškoće u obuzdavanju želje za akcijom svog članstva.

Moguće je da će jedan od sektora u privredi proglasiti štrajk na neodređeno vreme, što bi naelektrisalo situaciju i stavilo sve sindikalne lidere pred svršen čin. Ono što mora da usledi je plan za nacionalnu eskalaciju ka opštem, neograničenom štrajku sa eksplicitnim ciljem rušenja Makronove vlade.

Iako se ovaj najnoviji napad mora osujetiti, radnički lideri ne mogu da se ograniče samo na otpor penzijskoj reformi, koja nije ništa drugo do preka potreba krizom opterećenog kapitalističkog sistema kojem Makron verno služi. Ako se sada samo blokira, vratiće se kasnije, a napadi će se nastaviti na svim drugim frontovima.

Kao što smo videli, Makron može da se provuče kroz bilo koji broj pojedinačnih dana akcije, bez obzira koliko masovni oni bili. Ozbiljan program eskalacije biće najbolji način da se privuče najširi mogući sloj francuskog društva, koji deli iskonsku mržnju prema ‘jupitarijanskom’ predsedniku, i čiji pripadnici pate u krizi koju nisu izazvali, a ipak za nju moraju plaćati. Odgovarajući plan akcije će masama dati samopouzdanje da se pridruže borbi.

Na kraju krajeva, samo društvo u kome radnička klasa demokratski upravlja ekonomijom može da obezbedi običnim ljudima pristojnu egzistenciju i sigurnost u starosti. Borba protiv Makrona mora biti deo bitke protiv francuskog kapitalizma, koji je predugo pljačkao francuske radnike i omladinu.

Nema više izgovora! Nema više polovičnih mera!

Za pripremu opšteg političkog štrajka na neodređeno!

Porazimo penzijsku kontrareformu!

Macron démission! Džo Atard Tekst je objavljen 19. januara 2023.

Kina: kako se ukidaju zatvaranja, raste klasna borba

Posljednjih nekoliko sedmica, sa približavanjem Lunarne Nove godine, radnička klasa u Kini je bila uključena u talas ekonomskih štrajkova, protesta i demonstracija. Dok se ove borbe razlikuju po obimu i borbenosti, one zajedno daju jasan pokazatelj produbljivanja socioekonomske krize i hrabre bujice klasne borbe koja izaziva ustanak protiv kapitalističkog režima.

Još u decembru, kineska država je iznenada odustala od svoje tvrdokorne politike prema pandemiji, a koronavirus je brzo prošao kroz Kinu, što je rezultovalo strašnom patnjom i zapanjujućim brojem smrtnih slučajeva, čije prave razmjere režim pokušava da sakrije. Univerzitet u Pekingu je do 11. januara procijenio da je najmanje 64 procenata kineske populacije zaraženo Kovidom 19. U nekim mjestima (kao što su provincija Henan, sjeverna Kina i Junan, jugozapadna Kina) stopa zaraze je navodno preko 80 procenata. Iz ovakvih podataka može se zaključiti da je vrhunac ovog trenutnog talasa pandemije sada prošao u Kini. Kao takva, država je 8. januara proglasila otvaranje svojih granica prema ostatku svijeta.

Ali kraj akutne faze pandemije neće ublažiti klasne tenzije unutar kineskog društva – naprotiv, pojačaće ih. Sa završetkom politike ‘nultog Kovida’, one industrije koje su profitirale od te politike gurnute su u bankrot. Štaviše, situaciju je zaoštrila munjevita brzina promjene državne politike. Nije došlo do postepenog gašenja industrije. Umjesto toga, hiljade radnika su se odjednom suočile sa otpuštanjem uoči sezone praznika, što je dovelo do masovnog bijesa usmjerenog na sam kapitalistički režim na različitim lokacijama.

Dana 07. januara, više od 10 000 borbenih radnika u velikom medicinskom proizvođaču (Zibio) opkolilo je i zauzelo objekat u Čongkingu (industrijska metropola u jugozapadnoj Kini, sa populacijom u desetinama miliona). Tako je počeo masovni pokret za hitnu isplatu satnica, plata i naknada. Borba je izbila spontano nakon iznenadne najave kompanije da će od 03. januara otpustiti više od 7 000 zaposlenih na određeno vrijeme bez naknade.

Ovo je tipičan slučaj da kapitalisti svoju štetu naplaćuju radnicima. Sa ukidanjem narudžbi za proizvedene medicinske materijale (kao što su kompleti za testiranje antigena), kapitalisti su ocijenili da je „pošteno“ i „razumno“ da otpuštaju radnike bez naknade kako bi spriječili bankrot.

Žrtvovani radnici su došli u fabriku uz obećanje „visokih“ satnica po satu od 23-28 RMB (oko 3-4 dolara) i plata od 6 000 RMB (oko 880 dolara). Ali ubrzo su im polovinu te sume uzele (a u nekim slučajevima čak i više od polovine) agencije za privremeni rad koje svoju proviziju uzimaju direktno od plata radnika. A dok su u fabrici, radnici su tu izloženi brutalnoj eksploataciji, lošim uslovima rada i dugim radnim danima. Otpuštanja su bila posljednja kap koja je prelila čašu, ne ostavljajući radnicima drugu opciju osim da se bore protiv korporacije.

Radnici su prvo pokušali da pregovaraju sa agencijama za privremeni rad koje su ih iznuđivale, ali su te agencije ponudile mizeran kompromis od 1 000 RMB kao nadoknadu, umjesto prvobitno obećanih 6 000 RMB.

Ova pljačka pokrenula je borbu, a radnici su opkolili fabrike, zahtijevajući hitnu isplatu zaostalih obaveza. Ali pošto ni kompanija nije bila raspoložena za kompromis, ljuti radnici su počeli da uništavaju mašine i komplete za testiranje antigena i da tuku omražene predstavnike privremenih agencija.

Korporacija Zibio bila je među najvećim lokalnim poreskim obveznicima Čongkinga. Takođe je bila u strateškom partnerstvu sa ogromnim državnim preduzećem, Chonqking Pfarmaceutical (Group) Co,

Ltd. Dok su ljuti radnici opsijedali fabriku i počeli da uništavaju mašine i robu u vlasništvu kompanije, kapitalisti su, naravno, pozvali ‘narodnu policiju’, teško opremljenu sa palicama i štitovima da rastjeraju radnike.

U noći 08. januara, radnici su nasilno rastjerivani. Ali u toku rastjerivanja, ovih 10 000 radnika pokazalo je najveću hrabrost protiv vladinih štrajkbrejkera. Oni su se solidarisali, odbijajući prvi talas napada policije, koja je bila prinuđena da se povuče pod tučom projektila.

Šefovi, u strahu od uspjeha spontanog pokreta radnika u odbijanju napada policije, narednih dana su odgovorili ustupcima. Neke agencije za privremeni rad počele su da plaćaju zaostale obaveze do ranog jutra 08. januara. I uprkos nekim neuspjelim intervencijama države ujutru 08. januara, većina radnika je do 09. januara dobila ono što je tražila.

Dok je borba radnika Čongkinga trajala, radnici su se takođe okupljali da masovno protestuju (iako ne u tako velikom broju) u farmaceutskim proizvodnim pogonima u Hangdžouu (provincija Džeđiang u istočnoj Kini) između 05. i 06. januara i 08. i 09. januara. Radnici su postavljali slične zahtjeve i bili su na ulici iz sličnih razloga. Policijsko potiskivanje sa kojim su se suočili takođe je bilo slično onom u Čongkingu.

GRAĐEVINSKI RADNICI U BORBI

Drugi sektori su takođe doživjeli erupciju borbe u kontekstu nadolazeće krize kineskog kapitalizma. Građevina je, na primjer, postala rastuće mjesto borbe (posebno mingonga, radnika migranata) kao posljedica ogromnog, nenaplativog duga akumuliranog od strane građevinskih kompanija. Ukupno, kineski javni dug u infrastrukturnim konstrukcijama iznosi

60 biliona RMB (oko 8,8 biliona dolara). Opet, kao i u farmaceutskoj industriji, radnici su prvi koje su kapitalisti žrtvovali da bi spriječili bankrot, ostavljajući radnike sa neisplaćenim platama.

I tako smo vidjeli kako građevinski radnici na željeznici blokiraju kapije gradilišta građevinskim vozilima u Đuđangu, provinciji Đangsi u južnoj Kini 15. januara; radnici metroa koji postavljaju transparente sa zahtjevima za zaostalu platu u Gvangdžou, provincija Guangdong; i željezničari koji podižu slične slogane zbog zaostalih obaveza u Sinjangu, provincija Henan. Zaista, od više od 180 slučajeva kolektivne akcije zabilježenih od decembra 2022. do 17. januara 2023. u kineskom biltenu rada, većina je bila u građevinskom sektoru.

KRIZA SE PRODUBLJUJE, RADNIŠTVO SE DIŽE

Proteklih nekoliko mjeseci bili smo svjedoci dva velika i ekstremno borbena masovna pokreta radnika – prvi u fabrici Fokskon u Džengdžou, a drugi u Čongkingu – i brojnih manjih kolektivnih akcija. Ovo su samo naznake onoga što će doći; simptomi rastuće militantnosti i radikalizma kineske radničke klase. Svijest se brzo mijenja.

Sa prestižom režima KPK koji je narušen u svjetlu ovog haotičnog i konvulzivnog okončanja Kovid mjera, i sa krizom koja se produbljuje iz dana u dan, kineska radnička klasa počinje da vidi režim vladajuće partije onakvim kakav jeste: prokapitalističkom diktaturom, koja će pomoći kapitalistima u klasnoj borbi koja se odvija.

Kako klasna svijest raste, tako će rasti i borbenost. Najnaprednijim slojevima postaće jasno da njihov neprijatelj nije ovaj ili onaj kapitalista, već cijela kapitalistička klasa i režim koji je štiti. Svaki novi talas borbe pokrenuće u glavama ovog naprednog sloja potrebu za borbom u rušenju cijelog kapitalističkog sistema. I to će predstavljati potrebu za sposobnim revolucionarnim vođstvom koje je u stanju da vodi mase ka konačnoj, istorijskoj pobedi. Izgradnja revolucionarnih snaga marksizma na međunarodnom nivou nikada nije bila tako hitna. Dref Iston Tekst je objavljen 19. januara 2023.

Peru: masovni pokret priprema marš na Limu

Ovo je ključna nedjelja za pokret protiv državnog udara u Peruu. Uprkos brutalnoj i kontinuiranoj represiji, radnici, seljaci i studenti u borbi protiv nelegetimne predsjednice Dine Boluarte nastavili su borbu. Savez sindikata ove države CGTP pozvao je na nacionalni štrajk 19. januara, a kolone demonstranata kreću se prema glavnom gradu Limi.

Suočeni sa sve većim bijesom i protivljenjem, odgovor države i njenih institucija i dalje je represija i kriminalizacija pokreta. Ove nedjelje uhapšeno je 14 socijalnih i sindikalnih lidera. Među njima je i generalni sekretar CGTP-a u regiji San Martin, na sjeveru. Protivteroristički ogranak peruanske policije takođe je priveo predsjednika i sedam vođa Fronta narodne odbrane Ajakučo, masovne društvene organizacije koja vodi pokret u ovom andskom departmanu.

Policija je takođe napadala one koji su prisustvovali skupu Nacionalne narodne skupštine radi koordinacije rada na generalnom štrajku 19. januara. Policija je opkolila zgradu Sindikata telefonskih radnika u Limi, gde je trebalo da se održi sastanak, i na provokativan način nastavila da traži lične karte od svih prisutnih.

KAMPANJA KRIMINALIZACIJE

Dio kampanje kriminalizacije radničko-seljačkog pokreta je stalno klevetanje da su učesnici teroristi. Ovo je posebno bio slučaj sa hapšenjem vođa Fronta narodne odbrane Ajakučo, koji su bili optuženi da su senderisti (članovi gerilske organizacije Sjajni put) uprkos činjenici da je ova organizacija skoro pa nestala. Bez obzira na činjenice, „teroristička“ priroda uhapšenih je stavljena na sve naslovne strane dnevnih medija i emitovana na TV stanicama.

Još luđa tvrdnja protiv pokreta bila je da su „oružje i municija“ prokrijumčareni iz Bolivije i da bi to objasnilo zašto je toliko ljudi (18) ubijeno u Hulijaki, u Punou, 9. januara. Činjenice su, međutim, tvrde. Nisu predstavljeni nikakvi stvarni dokazi da su demonstranti imali oružje, a još manje „dumdum-metke“. Zvanični forenzički izvještaj ubijenih je jasan: devetoro ubijenih imalo je krhotine metaka u tijelu, a ostali su takođe ubijeni hicima. Svi oni su najvjerovatnije došli iz policijskih jurišnih pušaka AKM (u šest slučajeva), policijskih peleta i policijskih pištolja.

Nelegitimna predsjednica Boluarte je takođe ponovo proglasila vanredno stanje u nekoliko provincija i departmana širom države i policijski čas u Punou. To znači da su osnovne demokratske ustavne garancije suspendovane. Proglašenje vanrednog stanja prošle godine, uoči generalnog štrajka 15. decembra, bilo je uvod u masakre u kojima su policija i vojska ubile najmanje 28 nenaoružanih civila, uključujući 10 u Ajakuču u jednom danu.

Dužnost je međunarodnog radničkog pokreta da energično digne svoj glas protiv ove brutalne represije i da odbaci nelegitimnu predsjdenicu Boluarte.

MARŠ ČETIRI SUJOSA

Taktika vladajuće klase i vlade nije znak snage, već pokazatelj panike, suočenih sa rastućim pokretom koji represija nije mogla da zaustavi.

Hiljade ljudi iz čitave države, ne samo iz siromašnih andskih regiona na jugu, već i sa sjevera, kreću ka prestonici Limi sa jednim ciljem: da sruše omraženu, krvlju umrljanu Dinu Boluarte. Pokret je postao poznat kao „Marcha de los 4 Suyos“ (marš četiri sujosa), nakon masovnog marša na Limu 2000. godine, koji je konačno srušio diktaturu Fudžimorija.

Radnici, seljaci i studenti u manjim i većim gradovima organizovali su prikupljanje novca i hrane za izdržavanje delegacija u prijestonici. Dolaze iz regiona u kojima se govori jezik ajmara, iz rondas campesinas (seljačkih patrola) sjeverno od Lime, iz Ajakuča, iz prašumske regije na istoku, itd. Policijske blokade na putevima zaustavljaju neke od karavana, ali ljudi pronalaze načine da se probiju.

Pokret ima široku podršku naroda, iz koje crpi svoju snagu. Prema nedavnom istraživanju javnog mnjenja

IEP-a, 60% stanovništva smatra da su protesti opravdani (72% među mladima), a 58% smatra da su policija i vojska počinile ekscese (70% među mladima). S druge strane, 71% ne odobrava predsjedništvo Dine Boluarte, a samo 19% je za. Kongres je još više diskreditovan sa rekordnih 89% glasova protiv. Ogromnih 69% stanovništva sada misli da bi trebalo da postoji Ustavotvorna skupština, što je 22 procenta više u odnosu na prije godinu dana, što je pokazatelj širokog odbacivanja svih postojećih buržoaskih institucija.

Vlada Dine Boluarte nema kuda, čak i neke institucije su otvoreno istupile protiv nje, a nekoliko regionalnih guvernera zahtijevalo je njenu ostavku, pa čak i neki njeni ministri. Pohod na Limu i generalni štrajk mogli bi da budu posljednji udarac, koji primorava na sramotni krah ove nelegitimne predsjednice.

(što znači sve različite etničke i nacionalne grupe koje čine zemlju). Ideja je da radnici i seljaci Perua, ujedinjeni kao jedinstvena borbena jedinica, koji se približavaju glavnom gradu, mogu da sruše vladu. To je tačno..

Međutim, ono što se dogodilo nakon svrgavanja Fudžimorija 2000. godine bio je dolazak na vlast samoprozvanog socijal-demokrate Alana Garsije, koji je potom nastavio sa ultraliberalnom kapitalističkom ekonomskom politikom svog prethodnika. Pobjeda naroda pretvorena je u razočaranje jer su rudarske multinacionalne kompanije i 17 peruanskih ekonomskih konglomerata nastavili da pljačkaju bogatstvo ove države, podmićujući predsjednike i državne zvaničnike u tom procesu.

Ovoga puta, pitanje mora biti jasno. Da bi došlo do prave značajne promjene, za koju je skoro 50 ljudi već dalo svoje živote u poslednjih 40 dana, mase moraju da sklone ne samo trule institucije buržoaske moći već i da eksproprijatišu kapitalističku oligarhiju i multinacionalne kompanije, kako bi se bogatstvo ove države moglo demokratski i planski raspodjeliti, pod radničkom kontrolom, u korist većine. To je jedina nagrada dostojna krvi koja je prolivena u ovoj borbi.

Pobjeda peruanskim radnicima i seljacima!

Dole Dina Boluarte! Raspustimo Kongres! Izbacimo ih sve!

Masovni pokret radnika i seljaka je ojačao i dobio izvjestan stepen nacionalne koordinacije. Njen politički program do sada je ograničen na demokratske zahtjeve: slobodu za Kastilja, raspuštanje kongresa, nove izbore i konstitutivnu skupštinu. Ali ono što se krije iza ovih zahtjeva je duboko ukorjenjena želja za fundamentalnom promjenom, koja nije ograničena samo na politička pitanja, koliko god ona bila važna, već je zasnovana na želji za opštim poboljšanjem životnog standarda i suštinskom preraspodjelom bogatstva.

Kastiljov izborni slogan „nikad više siromašni ljudi u bogatoj državi“ obuhvata ono što stoji iza ovog masovnog pokreta. Peru je zaista bogata država, ali je takođe i država u kojoj su moć i resursi u rukama šačice parazitskih ekonomskih grupa, nacionalnih i multinacionalnih, dok većina ljudi živi u uslovima siromaštva.

Značajno je da se pokret poziva na marš četiri sujosa 2000. godine i takođe podiže slogan „todas las sangres“

Eksproprijacija kapitalističke oligarhije i rudarskih multinacionalnih kompanija!

Sva vlast radnom narodu!

„NIKAD VIŠE SIROMAŠNI LJUDI U BOGATOJ DRŽAVI“

Horhe Martin Tekst je objavljen 17. januara 2023.

Zemljotres u Turskoj i Siriji: katastrofa za koju je bilo pitanje vremena kad će se desiti

Rano ujutro u ponedeljak 06. februara snažan zemljotres pogodio je Bliski Istok, cepajući zemlju i rušeći zgrade. Sa magnitudom od 7.8, i epicentrom zapadno od Gazijantepa u turskoj regiji Anadolije, ovo je najsnažniji zemljotres koji je pogodio zemlju u savremeno doba. Sa jačinom od 130 atomskih bombi, osetio se čak do Grenlanda. Inicijalni zemljotres i njegovih 145 naknadnih potresa uništili su jugoistočnu Tursku i severozapadnu Siriju, odnoseći sa sobom najmanje 6.000 života, sa preko deset hiljada povređenih. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da bi moglo biti preko 40.000 poginulih.

Kao što to inače biva sa ovakvim tragedijama, neposredni uzrok možda jeste bio prirodnog ali stepen smrtnosti i patnje je čovekovog porekla. Profitiranje, korupcija i imperijalistički rat pretvorili su dugo iščekivani seizmički događaj u opštu katastrofu. Radnička klasa mora odbiti cinične apele za tzv. „nacionalno jedinstvo“, i umesto toga da upre prstom u prave krivce i organizuje se da završi sa njihovim ubistvenim upravljanjem.

„BEZNADEŽNI SMO“

Zemljotres je udario u okrutnom momentu za Tursku i Siriju. Turska trpi rastuću inflaciju, kolaps životnog standarda i sve jače napade na demokratska prava od strane režima. U međuvremenu, Sirija još uvek krvari od hiljadu rana koje je izazvao građanski rat koji je zakuvao imperijalizam.

U ponedeljak, društvene mreže bile su preplavljene apokaliptičnim scenama ljudi koji beže iz svojih kuća da spasu živu glavu, sve dok su temelji zgrada oko njih pucali. Snimci su se pojavili iz Turske gde su šestospratne zgrade u Šanlijurfi, Malatiji i Iskrenerunu i drugim gradovima implodirale u momentu, odnoseći nepoznat broj života sa sobom.

Stotine hiljada ljudi postali su beskućnici, u ledenim uslovima, očajnički pokušavajući da pronađu svoje nestale prijatelje i rodbinu. Čovek u Elbistanu, gradu

blizu epicentra, okačio je video ruševina, jecajući: „Ovo je bila naša glavna ulica. Beznadežni smo.“ Severozapadna Sirija, koja udomljava stotine hiljada interno izmeštenih izbeglica, podnela je značajnu štetu od zemljotresa. Cela sela prosto su nestala, uključujući Basinu u provinciji Idlib, za koje vazdušne fotografije pokazuju da je sada čist krš.

Pojavili su se brojni srceparajući video snimci ljudi koji grle svoje mrtve očeve, majke, braću, sestre i malu decu, ili pozivaju svoje bližnje koji su ostali zaglavljeni u ruševinama. Jedan video prikazuje potresenog čoveka koji govori svom malom sinu, pokušavajući da ga umiri, ohrabrujući ga da govori “Šahada”: muslimansku izreku koju često izgovaraju ljudi pred smrt.

U Alepu je izveštavano o hiljadama žrtava, u gradu koji je i ovako bio uništen godinama rata. Celi komšiluci bili su u ruševinama pre ponedeljka i većina oštećene i dotrajale infrastrukture

koja je ostala se prosto sravnila potresom, uključujući esencijalne zgrade kao što su bolnice. Preživeli su ostali bez vode i struje, dok se zvanični i civilni spasilački timovi bore protiv hladnog vremena i jake kiše sa ciljem da izvuku ljude iz njihovih uništenih domova. Šteta uzrokovana građanskim ratom i neprestanim borbama između vlasti i pobunjenika samo otežava slanje pomoći žrtvama, pogotovo u delovima koje drže

pobunjenici na severozapadu Sirije, do kog se ne može više stići iz Turske zbog štete na putevima i kojim sirijske vlasti ne dozvoljavaju pomoć sa juga.

NIJE SLUČAJNOST

Nivo uništenja koje je izazvao zemljotres ne može se objasniti samo njegovom nesvakidašnjom magnitudom. Očigledno jeste da je destrukcija izazvana građanskim ratom Siriju učinila posebno osetljivom, ali u slučaju Turske, velik deo odgovornosti je na režimu i profiterskim privatnim građevinskim kompanijama, koje su doprinele katastrofi za koju je bilo samo pitanje vremena kad će se desiti.

Ovaj zemljotres bio je očekivan. Turska leži između severnog i istočnog anadolijskog raseda i vrlo je sklona seizmičkog aktivnosti. „Svaki normalan naučnik, uključujući mene, rekao je da se ovaj zemljotres najavljivao godinama unazad“, rekao je turski geolog Nađi Guruž u intervjuu uživo za američku televiziju. „Nikog nije bilo briga za naša upozorenja.“

Zemlja je bila pogođena brojnim potresima tokom godina, uključujući jedan 1999. sa epicentrom blizu Izmita u Kodžaeli koji je odneo oko 18.000 života. Ta katastrofa stavila je u prvi plan široko rasprostranjenu praksu građevinskih investitora da ne poštuju bezbednosne mere, što je izazvalo bes javnosti i nateralo vlasti na hapšenja.

Jedan takav gangster, Vili Gosež, uhapšen je nakon tri nedelje bekstva, kada je u telefonskom intervjuu priznao da je štedeo metodama kao što su mešanje morskog peska i betona. „Ja nisam građevinac, ja sam pesnik“, rekao je u jednom od ovih intervjua. „Ako sam kriv, platiću zbog toga, ali ne osećam krivicu.

Jeste mi žao, ali ne osećam se odgovorno za te smrtne slučajeve.“

Ovaj konkretni parazit bio je samo jedan primerak koji je deo ogromnog sistema korupcije u turskom građevinskom sektoru, koji vlada do tada nije htela da istraži jer ju je hiljadu niti vezalo za građevinske tajkune. Nesposobni za spašavanje i pomoć indirektno su doveli do političke krize koja je završila padom vlade Partije demokratske levice Bulena Edževita 2002.

Nakon ove tragedije koja se mogla izbeći, obećane su reforme i novi zakoni koji bi zaštitili zgrade od zemljotresa. Međutim, ove mere su opet potkopane, ne samo korupcijom, nego i svesnom politikom vlade.

Prema članku iz Zvezde Toronta, zakon o zonskoj amnestiji iz 2018. koji je izglasao režim Erdogana, svedoči da su dozvole date za zgrade koje su potencijalno kršile regulative za gradnju. Zauzvrat bi vlada dobijala nadoknadu. Trinaest miliona građevina legalizovano je pod ovim sistemom podmićivanja odobrenom od strane vlasti. Predsednik istanbulskog ogranka Sindikalne komore turskih inženjera i arhitekata, profesor Pelin Pinaž Giritlioglu objašnjava:

„Sa zakonima koje je uspostavila centralna vlada, stvorio se sistem proizvoljnih izdavanja dozvola za građevinske kompanije koji je izvrnuo inicijalne urbanističke ciljeve. Izgradnja ovih objekata bila je legalna na papiru, ali je sadržavala rupe koje su bile ulje na vatru za ovu katastrofu.“

Ovaj proces značajno se ubrzao posle pokušaja vojnog puča 2016. protiv Erdogana (čija pozadina je još uvek mutna), nakon kojeg je veliki broj državnih zgrada i javnog zemljišta privatizovano, ili poklonjeno vojsci, verovatno da bi se kupila njena lojalnost protiv pučista.

„Ova politika dovela je do neregilusanog i netransparentnog sistema,“ rekao je Giritlioglu. „Građevinske kompanije mogle su da nastave kako su htele i nisu se prilagođavale regulativama.“

Posledica toga je da građevine koje su trebale da izdrže i čija je legalizacija potvrđena od strane državnih zvaničnika (koji su i sami gangsteri) su se srušile.

„Jugoistok sada pati od velike štete, uključujući građevine kao što su bolnice, stanice, škole, opštinske zgrade, mostovi i aerodromi, sve izgrađene posle 2007,“ dodaje Giritlioglu. „I ove građevine bi trebale biti najsigurnije u slučaju katastrofe, mesta gde bi žrtve

ERDOGAN I GRAĐEVINSKI REKET

Erdoganove ruke su krvave od ovog skandala. Još od njegovog mandata kao gradonačelnika Istanbula, a pogotovo kao premijera, razvijao je bliske veze sa turskom građevinskom industrijom. Ovaj sektor bio je značajna pokretačka snaga za masivni ekonomski rast za vreme 2000-ih i 2010-ih, na kojima je Erdogan i Partija pravde i razvoja (AKP) izgradila svoj autoritet.

Toki, turska uprava javnog stanovanja, bila je podređena direktno Erdoganu kao premijeru i proširila je značajno svoj uticaj tokom njegove vladavine. Istraga o korupciji iz 2014. pokazala je da vlada ubrzava dozvole za gradnju. „Sistem radi tako da ako opština Istanbul se izjasni da nemaš pravo da gradiš na određenom mestu, Ankara može to da poništi, pa je imalo više smisla kao kompanija ići direktno preko centralne vlade,“ rekao je Refet Gurkajnak, ekonomista na Bilkent Univerzitetu u Ankari.

U to vreme, Fajnenšl tajms citirao je dva (anonimna) vodeća turska biznismena koja su rekla da je mito „povremeno potrebno“ da se nastavi sa velikim građevinskim projektima. Transkripti telefonskih razgovora koji su procurili do turskih novina svedočili su da tajkun Ali Agaoglu (koji je jedan od privedenih na saslušanje) opisivao Erdogana kao „velikog šefa“.

Sve u svemu, potpuno je jasno da su Erdogan i njegova bratija ohrabrivali građevinske biznismene da se obogate i ogrebu za unosne ugovore godinama. Kao predsednik, usvajao je zakone koji su im dopuštali da izbegavaju bezbednosne regulative, kako bi on mogao politički kapitalizovati na propratnom ekonomskom rastu.

Građevine izgrađene prema zvaničnim preporukama trebale bi biti značajno otporne na rušenje, čak i tokom vrlo snažnih zemljotresa. Cena Erdoganovih i AKPovih prljavih dilova u kojima su profitirali građevinski tajkuni može se izmeriti hiljadama leševa zakopanih ispod brda betona.

LICEMERJE

Erdogan je 07. februara proglasio tromesečno vanredno stanje u pogođenim delovima zemlje. Ovo će njegovoj vladi dati vanredne mogućnosti odmah nakon što je uveo niz zakona koji efektivno imaju za cilj da zabrane glavne opozicione partije, kao što su Slobodna

demokratska partija (HDP), u pripremi za opšte izbore u maju.

Predsednik manevriše mesecima da sakupi podršku za AKP usred brutalne potrošačke krize, uključujući najavu za novu turu javnih ulaganja (u zemlji u kojoj je zvanična inflacija iznad 64 posto), represiju političkih protivnika i potpaljujući nacionalističku mržnju prema turskoj kurdskoj manjini i sirijskim izbeglicama koje žive u Turskoj.

On je u ranjivoj poziciji i svestan je toga. On se nada da bi brza i odlučna reakcija mogla biti iskorišćena da napravi političku atmosferu „nacionalnog jedinstva“, koja bi mu mogla pomoći da zadrži poziciju. Takođe je toliko ciničan da razmišlja da iskoristi ova nova vanredna ovlašćenja da dodatno ugrozi političke protivnike.

Ali ovo bi bio opasan potez. Ljudi su već bili na kraju živaca. Ako se pojavi bilo kakva sumnja da Erdogan koristi ovu tragediju za političku korist, ili ako bilo koji deo odgovornosti padne na njega ili njegovu partiju, ova katastrofa bi mogla imati duboke političke posledice.

Krokodilske suze imperijalističkih zemalja su odvratne, a posebno povodom Sirije koja je nezaštićena protiv zemljotresa zbog godina paklenog rata i sankcija od strane ovih krokodila.

Dok su spasilački timovi mnogih zapadnih zemalja se odmah uputili u Tursku, priča je drugačija u Siriji, gde neprestane borbe i sukob sa Asadovim režimom dovodi do toga da zapadne zemlje odbijaju da sarađuju sa zvaničnom vladom .

Užasne posledice ove katastrofe, koja se lako mogla sprečiti, dokaz su ludila i okrutnosti kapitalizma u kome su obični ljudi bukvalno i figurativno zgnječeni od strane svojih reakcionarnih vladara i besramnog profitiranja od strane buržoaskih krvopija.

Dok se nižu noćne more, samo je pitanje vremena kada će ljudi uzeti sudbinu u svoje ruke. Jedini izlaz iz ovoga je eksproprijacija tajkuna koji tretiraju esencijalnu infrastrukturu kao kravu muzaru, zbacivanje političara koji pospešuju njihov kriminal i građenje socijalističkog društva u skladu sa potrebama ljudskog stanovanja.

zemljotresa mogle biti na sigurnom.“

Trpi i radi, bolje uslove ne traži – iskustvo radnice u tekstilnim firmama u BiH

Rad u tekstilnoj industriji spada u red onih privrednih djelatnosti sa čestim kršenjima radnih prava, lošim uslovima rada i supereksploatacije, tj. isplate plate ispod nivoa dovoljnog za život. Najčešće su to slučajevi o užasnim radnim uslovima i mizernim platama tekstilnih radnika u južnoj i jugoistočnoj Aziji koji rade rade za bogate i poznate svjetske brendove koji su zbog profita prebacili proizvodnju iz matičnih zemalja kapitalističkog centra u siromašne zemlje gdje ne postoji sindikalno organizovanje i zaštita prava radnika.

Na bosanskohercegovačkom prostoru u posljednjih 15-ak godina došlo je do obnavljanja proizvodnje u pogonima koji su stali poslije rata i privatizacijske pljačke ili pokretanja potpuno novih pogona tekstilne industrije u mjestima koja su nekad bila poznata po razvijenoj tekstilnoj djelatnosti. Vlasnici tih firmi su pretežno došli iz Italije i Turske ili su ih pokretali domaći privatnici. Tu se radi o srednjim i velikim firmama koje zapošljavaju od 200 do 400 radnika. Kao i slučaju izmještanja proizvodnje na azijski jug, strani kapitalisti su preseljenjem cjelokupne ili dijela proizvodnje u BiH vidjeli priliku ekstra profita i supereksploatacije sindikalno nezaštićene radne snage i kupljenja državnih subvencija a sa druge strane bi zadržali geografsku blizinu matičnih zemalja i EU tržišta. Radni uslovi i odnos prema radnicima je uglavnom bio loš, kao što je recimo slučaj „Dubikotona“, firme iz Kozarske Dubice o kojoj smo ranije pisali. Tamo gdje su firme bile u vlasništvu domaćih kapitalista, odnos prema radnicima je bio sličan ako ne i gori jer su domaći tajkuni godinama navikli na brutalnu eksplotaciju i kršenje prava radnika sa ciljem samo brzog obrtanja profita, a nerijetko se

radilo samo o izvlačenju vrijednosti i nakon nekoliko godina otpuštanje radnika i gašenje proizvodnje, kao što je bio slučaj sa „Trendteksom“ iz Bileće o čemu smo takođe pisali. U svim ovim firmama sindikalno organizovanje radnika je bilo samo na papiru, preko sindikalnih povjerenika pod kontrolom vlasnika, ili je najčešće bilo zabranjeno. Poboljšanje radnih ulova i povećanje plata je dolazilo ne pod direktnim pritiskom radnika već su vlasnici na to bili prinuđeni odlaskom radne snage i manjkom radnika. U isto vrijeme firme su gomilale enormne prihode, tako da su samo u 2021. godini deset najvećih tekstilnih firmi u BiH ostvarili ukupan prihod od 202.714.676KM.

Pored ovih srednjih i velikih tekstilnih firmi, širom BiH postoje desetine manjih tekstilnih firmi, koje zapošljavaju od 20 do 80 radnika. Položaj tih radnika nije bolji od položaja radnika u velikim tekstilnim firmama, a po kršenju radnih prava i eksploataciji može se reći da su radni uslovi još i gori. Za tekstilnu industriju je karakteristično da glavninu radne snage čine žene. A u ovim manjim tekstilnim firmama, koje se bave uslužnim ili obavljanjem poslova za veće evropske brendove šivenjem i krojenjem odjeće i obuće, preko 90% radne snage su žene koje su zbog svog položaja u društvu dodatno i dvostruko izložene eksplotaciji, a i vlasnici su svjesni toga da će žene duže trpiti loše radne uslove jer za razliku od muških radnika, njihovo napuštanje zemlje i traženje zaposlenja u inostranstvu nije tako česta praksa zbog različitih faktora.

O uslovima rada razgovarali smo sa jednom radnicom (ime je poznato redakciji) koja ima iskustvo rada

kao šivač u tri takve firme na području Kostajnice ( „Makriteks“ DOO i „Tekstil Stanić“ DOO) i Kozarske Dubice („Modna konfekcija NBM“).

Iskustvo radnice pokazuje da sve tri pomenute firme imaju rad na normu i platne liste na kojima nema podataka o ispunjenju i prebacivanju norme, koeficijentu, minulom radu već samo odbijanje iznosa od plate. Prema riječima naše sagovornice, koja je od kraja 2019. do oktobra 2022. radila u kostajničkoj firmi „Makriteks“ DOO“, čiji je vlasnik iz Italije i koja zapošljava oko 60 radnika u dvije smjene, neugodno iznenađenje je došlo već sa prvom platom: „Nisam imala iskustva ranije rada u takvim firmama i moram priznati da sam bila jako naivna. Mislila sam da je to eto nešto, dok nije došla prva plata i prvi listing za platu gdje vidiš da apsolutno ne piše ništa. Taj papir možeš baciti. Prvo što u rubrici gdje piše koeficijent tvog posla stoje nule koje se množe sa nekim satima i tu se dobije cifra plate i vidiš šta ti je odbijeno ali ne piše kako si došao do toga. Nema minulog rada, nema prekovremenog. Sve subote su bile radne, prva i druga smjena, iako je u ugovoru pisalo da je rad 40 sati sedmično. Satnice koje smo dobijali uz platu su bile bez subota. Tek sam od radnih koleginica saznala da se te radne subote uopšte ne plaćaju i da ih radimo kako bi nadoknadili za one dijelove firme koji ne rade na normu kao što su pakeri i administracija.“ Kako dalje kaže postoje indicije da je možda italijanski vlasnik plaćao i subote, ali da je taj novac uprava uzimala sebi u džep. Nije bilo ni jasno kako su određivali norme i plaćali sate jer se znalo desiti da radnica dobije veću platu tokom boravka na bolovanju nego kad radi cijeli mjesec. „Dešavalo se naprimjer da jedan mjesec namjerno prebacujem normu 15% i plata je ostajala ista.“ Prosječna plata tokom rada ove tri godine za ovu firmu je bila oko 730 KM, s tim da se i topli obrok računao u platu, pa kad proračunaš ispadalo je da bez toplog obroka imaš manje primanje od minimalca koji je u vrijeme pisanja ovog teksta u RS bio 650 KM. „Problem je nastao i oko plaćanja prevoza jer sam ja bila jedina radnica koja je putovala iz K. Dubice do Kostajnice, to je nekih 25km u jednom pravcu, iako sam sa direktoricom dogovorila da mi plaćaju 70 KM putne troškove, na kraju mjeseca sam dobijala iznos koji je za nekih 50% veći od onih koji putuju 10km. Kada je došlo do poskupljenja goriva, kolektivno smo tražili povećanje cijene putnih troškova, i svima su cijenu povećali osim meni. Direktorica je to pravdala time da je to odluka iz Italije i da ona s tim nema veze. Opravdanje je suludo jer niko ne može povjerovati da

se vlasnici firme u Italiji koji imaju nekoliko firmi u BiH (Srbac, Šekovići), Srbiji i Italiji bave striktno mojim prevozom. Istina je da me diektorica kaznila jer sam je na jednom sastanku otvoreno pitala o toplom obroku i drugim pravima“, kaže naša sagovornica. Očigledno da domaće upravljačke strukture i poslovođe, sa izuzetno visokim primanjima za naše uslove, u firmama koje su u stranom vlasništvu imaju odriješene ruke da maksimalno cijede domaće radnike i da u tome procesu uzimaju čak i ono što je zakonski obavezno da se plati radnicima, kao što je na primjer topli obrok u firmama gdje je ishrana organizovana i koji dnevno iznosi 8 KM, a ustvari radnici dobiju obrok koji vrijedi pola od tog iznosa. Ovo je primjer koji ističe i naša sagovornica. Dok su profiti ogromni, strani kapitalisti se neće baviti „tričarijama“ kao što je životni standard radnika jer su oni ovdje i došli radi jeftine radne snage.

Prema riječima naše sagovornice, nakon ovog lošeg iskustva u „Makriteksu“ dala je otkaz i prešla u firmu „Tekstil Stanić“ takođe u Kostajnici u kojoj je radila dva i po mjeseca. Iako je posao tu bio korektniji, plata i prevoz nešto veći, zbog poremećaja na tržištu, vlasnik je upao u probleme i želio je da ubrza proces proizvodnje na način da sirovina čim prije izađe iz pogona kao gotov proizvod što je bilo nemoguće s obzirom na stare mašine koje su se čestvo kvarile i nedovoljno obučene radnike koji su trebali rukovati sa istima. „Kada mi se otvorila prilika da radim u svom gradu i da ne putujem na posao u drugo mjesto, dala sam otkaz,“ kaže naša sagovornica.

Treća firma, “Modna konfekcija NBM” koja u K. Dubici zapošljava oko 40 radnika, u kojoj je naša sagovornica trenutno zaposlena, je prema njenim riječima najgora po radnim uslovima i odnosu prema radnicima. “Nema klasične norme, ali se vrijeme rada na mašini mjeri centiminutama gdje se ukupan broj obračunava za svih osam radnih sati, iako ne radimo cijelih osam sati jer imamo pauzu pola sata, odlazak u toalet, tako da je to vrijeme za radni dan koje je određeno u centiminutama

jako teško ili nemoguće ispuniti. I ovdje su subote radne, iako u ugovoru stoji 40 radnih sati tokom sedmice. Zadnjih dana radimo od 06.30h, ne znamo zašto ali nam to nije plaćeno prekovremeno. Ne postoji nikakva platna lista na osnovu koje bi bilo vidljivo na osnovu čega se obračunava plata. A i radno vrijeme se proizvoljno određuje kada direktorica firme odluči da nije ispunjen cilj. Naravno ti prekovremeni sati nisu plaćeni.” Očigledno da je to vrijeme određeno u centiminutama uvedeno da bi se zadovoljila minimalna plata jer kada se radnici žale na iznos plate, uprava može reći da se nemaš pravo žaliti jer nisi ispunio zadatu normu u centiminutama. Na to sve naša sagovornica dodaje: “Uprava ide toliko daleko da štedi i na toalet papiru!”

Navedeni primjeri nam pokazuju da su domaćim i stranim kapitalistima radnici samo objekti koji im stvaraju novu vrijednost i donose masne profite. Njih ne interesuje da li radnici platom mogu osigurati život dostojan čovjeka. Tako kratkoročni interesi brzog obrtanja profita ignorišu da li radnik može zadovoljiti osnovne potrebe sebe i svoje porodice. Postavlja se pitanje zašto je u tako unosnom biznisu gdje se radi za poznate svjetske brendove i obrću se milionski profiti, ipak rad radnika tako malo cijenjen? Prema riječima naše sagovornice: “Ja ne razumijem da se rad tako malo cijeni. Odjeća je nešto što svima treba i kad odeš u velike trgovine gdje se prodaje odjeća, vidiš da su te radnje pune kupaca. To je posao koji zahtjeva umijeće i vještinu da se nešto napravi i nevjerovatno jest da je tako malo plaćen. Kad smo radili u ovoj italijanskoj firmi, najskuplje od svega je bila guma na donjem vešu na kojem je bio logo brenda za koji smo šili, a sve ostalo zajedno sa našim radom je bila bagatela. Stvar je u tome da nas maksimalno iscijede i da nas plate što manje. Taj isti donji veš koji smo šile se na evroposkom tržištu po komadu prodaje za 50 dolara. Dešavalo se da smo za ovu italijansku firmu zašivali etikete “Made in Bosnia” koje su onda skidane u Italiji i prišivane su etikete sa “Made in Italy””. Ovo je krivično djelo.

Nakon ovih primjera kršenja radničkih prava i supereksploatacije, iluzorno je očekivati da će strani ili domaći kapitalisti tek onako shvatiti da im je u interesu da poprave položaj radnika kako bi boljim odnosom povećali produktivnost ili zadržali radnike. Skori primjeri nam pokazuju da će kapitalisti sve učiniti kako bi održali visoke profite, a tamo gdje im nedostaje radne snage iskoristiće zakone u svoju korist kao što je zapošljavanje penzionisanih radnika

ili dovođenjem radnika iz drugih siromašnih zemalja. Takvi radnici nemaju opciju odlaska u zemlje višeg životnog standarda i lakše ih je disciplinovati jer prvi moraju živjeti sa niskom penzijom a drugi imaju lošiju alternativu povratka u siromaštvo iz kojeg su pobjegli. Očekivati od vlasti da donose ili barem poštuju postojeće radno zakonodavstvo je takođe nerealno jer smo vidjeli koliko se vlast nateže oko određivanja ionako mizerne minimalne plate od koje se ne može živjeti.

Dakle, ključ poboljšanja položaja radničke klase u Bosni i Hercegovini je klasna borba na radnom mjestu. Primjere uspješne borbe vidjeli smo na kod skorih legalnih štrajkova rudara u Federaciji BiH, radnika Centra za rehabilitaciju u Banjoj Luci i uspješan divlji štrajk radnika “Remusa” u Sanskom Mostu. I naša sagovornica se slaže sa konstatacijom da se radnici samo borbom i organizovanjem mogu izboriti za bolje radne uslove i poštovanje radnih prava. Kako kaže: “Jednim djelom su i naši radnici krivi što su se doveli u ovaj položaj jer se odbijaju boriti za svoja prava. Gunđaju, ali ipak trpe.”

Ohrabriti se za borbu i sindikalno organizovanje jeste ispravan korak ako se mislimo izvući iz trenutnog defanzivnog položaja radništva u Bosni i Hercegovini. Svaka pobjeda za bolji materijalni položaj i ispunjenje određenog radničkog zahtjeva je put za povratak poštovanja radnika kao jedine klase u društvu koja proizvodi novu vrijednost koju im oduzima parazitska kapitalistička klasa. Iz ove ekonomske borbe, s vremenom će se stvoriti kritična svijest da za dugotrajniju borbu se mora ući u političku arenu osnivanjem radničke partije koja će zastupati isključivo ljude koji žive od svog a ne tuđeg rada.

Dejan Prodanović

Marksisti sa svih kontinenata održali ključan sastanak

Krajem januara, internacionalno vođstvo Internacionalne marksističke tendencije (IMT) sastalo se u Italiji. Ovo je bio prvi sastanak uživo ovog vodećeg organa nakon tri godine, pošto se poslednji održao u januaru 2020, tačno u momentu kada se COVID-19 počeo širiti po svetu. Konačno, drugovi i drugarice sa svih kontinenata - 27 zemalja ukupno – sastali su se da uče i diskutuju.

Sastanak se osvrnuo na lekcije iz poslednje tri godine, kao i velike pomake napred koje je IMT napravio u ovom periodu. Drugarice i drugovi diskutovali su o turbulentnim procesima koji su oblikovali svet i koji pripremaju revolucionarne eksplozije u predstojećem periodu. Prvenstveno se diskutovalo o pripremama za nove napretke, kao i o pripremama za Svetski kongres ovog leta, koji će okupiti stotine drugova i drugarica iz celog svega.

Poslednjih nekoliko godina obeležile su ogroman napredak za snage IMT. Od 2019. do danas, broj članova Internacionale porastao je za 85 posto, sa 34 posto rasta samo u 2020.

U nekim delovima sveta, taj rast je bio još značajniji: 165 posto u Britaniji; 125 posto u SAD i preko 100 posto u Austriji i Danskoj. U mnogim zemljama, došlo je do osveženja koje je spremilo teren za nove skokove napred. U međuvremenu, nove grupe IMT formirale su se u preko deset zemalja koje rade na tome da postanu punopravne sekcije IMT, uključujući Južnu Afriku, Čile, Kolumbiju, Honduras, Irsku, Portugal, Šri Lanku i Indiju.

Ovo su kvantitativne brojke našeg napretka, ali one ne daju potpunu sliku, jer ne prikazuju sveukupni kvalitativni napredak Internacionale.

Poslednje tri godine pokrenut je teorijski časopis izuzetnog kvaliteta In Defence of Marxism - América Socialista (U odbranu marksizma - Socijalistička Amerika), koji se prodaje u preko 4000 primeraka po broju. Organizovana su i dva izuzetna Internacionalna marksistička univerziteta koji su održani 2020. i 2022, sa 6600 prijava za prvi i 7700 za drugi, a međunarodno

prikupljanje finansijskih sredstava koje IMT organizuje svake godine povećalo se za 700 posto od 2018! Ove činjenice i podaci dokaz su rastuće posvećenosti, energije i profesionalizmau IMT.

PRAVI KOMUNIZAM

Šta je bila tajna (ako se uopšte tako može nazvati) našeg uspeha? Kako je drug Hamid Alizade objasnio u organizacionom izveštaju:

„[Mnogi] na levici ne razumeju kako mi to radimo. Izgradili smo veoma impresivnu organizaciju. Ne postoji takva nigde u svetu. Svi naši uspesi mogu se svesti na jednu stvar: moć ideja. Naše ideje su jedino opravdanje za naše postojanje i one su naše najznačajnije oruđe.“

„Mladi ljudi se danas osećaju izgubljeno, da je život prazan i klaustrofobičan pod ovim sistemom. Oni instiktivno traže nešto više, žele da uzlete iznad trivijalnosti života pod kapitalizmom, nešto smisleno čemu bi mogli da teže. Jedino revolucionarni marksizam

može da pruži to.“

Ova težnja ka radikalnim, revolucionarnim idejama među omladinom može se videti svuda. Španski drugovi dali su izuzetan izveštaj o pojavi ‘Socijalističkog pokreta’ u Baskiji. Počevši kao levo cepanje omladinske sekcije nacionalističke partije Bildu, omladinci ‘Socijalističkog pokreta’ izjasnili su se da su za komunizam, internacionalizam i diktaturu proletarijata i privukli hiljade mladih ljudi na svoje demonstracije pod ovim naprednim sloganima.

Ali isto raspoloženje vlada u celoj Španiji. Zbog toga, ‘Socijalistički pokret’ brzo se raširio od Baskije do Katalonije, Valensije, Madrida i dalje. Isti sloj ljudi pojavljuje se svuda u svetu. Sve više mladih traži pravi komunizam. Glavna prepreka na koju nailaze jeste da su iskreni komunisti još uvek u malim grupama. U međuvremenu, vladajuća klasa nastojala je da zakopa ove ideje lažima i izvrtanjima – posebno ideje Lenjina, a staljinisti su takođe doprineli lošem glasu širenjem laži i konfznih ideja.

Kao lek za ove laži, sledeće godine IMT će pokrenuti kampanju koja će se poklopiti sa stogodišnjicom Lenjinove smrti 1924. godine. Njen cilj će biti upravo da krene u ofanzivu i podseti na stvarne ideje Lenjina i boljševizma i tako prokrči put ka sve širem sloju mladih ljudi koji traže iskrene boljševičke ideje.

SVET U PLAMENU

Diskusija o situaciji u svetu ostavila je utisak na sve prisutne drugove i drugarice o urgentnosti našeg rada na daljem rastu, obrazovanju i jačanju snaga marskizma.

Situacija u svetu sve je turbulentnija. U celom svetu društvene nejednakosti ubrzano rastu. Čak i u razvijenim kapitalističkim zemljamama glad je u porastu. Niže se kriza za krizom: zdravstvena, potrošačka, inflaciona, rat u Ukrajini, energetska, itd. Kapitalističkoj klasi nestalo je mogućnosti da izađe iz krize na isti način kako je to radila ranijih godina i uhvatili su je panika i podele. Klasna borba je u usponu.

Baš u nedelji kada su se drugarice i drugovi sastali da diskutuju o situaciji u svetu, desilo se novo razbuktavanje klasne borbe. U Francuskoj je skoro 3 miliona radnika ušlo u štrajk protiv Makronove penzione reforme. Nekoliko dana ranije, slogan „osveta radnika: socijalistička revolucija!“ mogao se čuti na

demontracijama baskijske omladine koje su brojale oko 7000 ljudi. Nekoliko dana kasnije, pola miliona radnika štrajkovalo je u Britaniji, što je najveći štrajk u toj zemlji u prethodnoj deceniji.

Ovo je početak buđenja radničke klase. Rečima Alan Vudsa „Sveži slojevi klase se aktiviraju. Duvaju novi vetrovi.“

Ali kako se ovi slojevi uključuju u borbu, naleću na glavnu prepreku konzervativizma sopstvenog vođstva.

„Stare vođe postale su mentalno paralisane, beskorisne, hipnotisane porazima iz prošlosti. Ne vide dalje od svog nosa,“ objasnio je Alan.

Kao kontrast ovim starim, umornim slojevima, Alan je dao primer štrajkujućih medicinskih sestara u Britaniji:

„Mogao se videti žar, revolucionarni instinkt, u očima ovih mladih medicinskih sestara koje su štrajkovale po prvi put. IMT će opstati ili propasti zavisno od naše sposobnosti da dopremo do tog sloja... Moramo se okrenuti protestima, fabrikama, štrajkačima.“

Iz ovog naprednog sloja i iz redova revolucionarne omladine, IMT gradi snage marksizma, trenutno male, ali koje rastu svakim danom i koje će moći intervenisati u ovim burnim događajima. Naš cilj je pomoći građenju alternativnog, revolucionarnog vođstva radničke klase koje može da je povede do ispunjenja svoje istorijske misije rušenja kapitalizma zauvek i izgradnje društva dostojnog čoveka. Pridružite nam se u ovom zadatku .

Tekst je objavljen 09. februara 2023.

stA JE TO SOLIDARNuA DONACIJA

Crveni principijelno odbijaju traženje finansijske podrške od raznih fondacija i krupnih donatora. Odgovorni smo samo našim pristalicama i radničkoj klasi. Solidarna donacija, koja je istaknuta na naslovnoj strani svakog broja, predstavlja poziv na materijalnu podršku realizaciji naših ideja.

Iako svi članovi Crvenih trenutno rade volonterski, postoje stalni troškovi štampe i distribucije časopisa, kao i organizovanja brojnih aktivnosti usmerenih na podržavanje radničkog pokreta i izgradnju snaga komunizma. Ponuđeni iznos solidarne donacije je u vezi sa tim stalnim troškovima. Ukoliko odlučite da nas podržite kupovinom časopisa “Crvena kritika”, solidarnu donaciju možete predati distributeru časopisa, koji taj novac stavlja na raspolaganje blagajniku organizacije.

Hvala vam što nas pratite Redakcija časopisa

Kažu da napad je najbolja odbrana. Kapitalizam je diskreditovan, sa svim svojim institucijama. On više ništa ne može ponuditi radničkoj klasi i omladini. Svi već osećaju da je bolje društvo moguće i neophodno. Sada je samo potrebno izboriti se za njega. Za to je potrebna organizacija sa jasno definisanim političkim principima i marksističkim programom korenitog društvenog preobražaja u interesu radne većine.

Došlo je vreme da komunisti ponovo preuzmu inicijativu i da nastupaju otvoreno, sa ubeđenjem i bez straha. Istorijska prekretnica na kojoj se nalazimo zahteva masovnu akciju i doprinos najvećeg mogućeg broja radnih ljudi.

Zato nemojte sediti kod kuće, ljuti na televizor i novine, gubeći nadu i odajući se pesimizmu - pristupite Crvenima i borbi za komunističku budućnost.

MozETE SE UKLJucITI U NAs RAD NA SLEDEcE NAcINE:

Kontaktirajte nas i uključite se u rad nekog od naših lokalnih ogranka.

Ukoliko u Vašoj sredini još uvek nemamo ogranak, zašto ne bi zajedno organizovali tribinu ili marksističku diskusionu grupu, kao prvi korak ka formiranje organizacije? Za više informacija o načinima zajedničkog rada nam pošaljite mejl ili se javite na neki od naših telefona.

Odštampajte ili šerujete naše tekstove, podižite nivo svog političkog znanja i pomozite da se za nas i naše ideje pročuje.

Pomozite nam sa prevođenjem. Uvek nam treba pomoć pri prevođenju sa engleskog i drugih stranih jezika. Kontaktirajte nas da se dogovorimo oko članka sa kojima biste nam mogli pomoći.

Pošaljite nam tekst o situaciji u Vašoj sredini, gorućim pitanjima, dešavanjima, štrajkovima itd. Pomozimo jednim drugima da probijemo medijsku blokadu i doprinesemo povezavanju srodnih borbi i širenju solidarnosti. Tekstove možemo, nakon diskusije sa Vama, objaviti na našem portalu.

Pomozite izgradnju revolucionarne radnicke partije.

Pristupite Crvenima!

Ukoliko čitata časopis Crvena kritika a živite u mestu gde nema članova niti simpatizera organizacijekoji bi mogli da vama ili vačim poznancima dostave časopis, a hteli biste da pomognete rad na distribuciji časopisa, pozivamo vas da nas kontaktirate. Redakcija časopisa