Autorski otisak No. 6 by Autorski otisak

ISSN 1452- 9696

АУТОРСКИ ОТИСАК ЧАСОПИС ЗА НЕГОВАЊЕ КЛАСИЧНИХ ГРАФИЧКИХ ТЕХНИКА

№6 СЕПТЕМБАР 2008. ГОДИНА II

ИЗДАЈЕ УМЕТНИЧКА ГРУПА ЛИХТ БЛАУ БЕОГРАД

ШЕСТИ БРОЈ, ЈОШ ЈЕДНА ПОБЕДА Слободни уметник се на енглеском назива free lance artist, што у слободном преводу значи слободни стрелац уметник. А сада, једно кратко подсећање на битку код Аженкура, познати догађај из времена Стогодишњег рата, између Енглеске и Француске. Исцрпљена и малобројна енглеска војска се после неуспелог похода повлачила из Француске, када ју је напала надмоћна француска армија. Пред почетак битке француски витезови, обесни и сигурни у себе довикивали су велшким стрелцима постављеним у првим борбеним редовима, да ће им свима после битке одсећи кажипрст и средњи прст, којим су

затезали тетиве својих лукова. До тада се никада није догодило да било ко осим коњице одлучује о исходу битке, а слободни стрелци, припадници ниже класе, понајмање. Наравно, Французи нису још били упознати са најмоћнијим далекометним оружјем тог времена велшким луком. Исход битке био је за Французе катастрофалан, а Велшани су после победе витезима који су успели да се повуку са бојног поља махали са уздигнута, сачувана, два прста. Од тада до данас ово је универзални знак победе. Па, сад, потцењујте слободне уметнике . . .

Уметничка група ЛИХТ БЛАУ: Марко Калезић, Надежда Марковски, Бојан Бикић, Вида Стефановић и Милош Ђорђевић

ИСТОЧНИК: ЛУБОК Ко их је и зашто назвао лубок, непознато је. Можда назив потиче одатле што су гравирани на липовим дашчицама, а липу су тада у Русији називали „луб“, можда зато што су их продавали у липовим кутијама. Ако је веровати московском предању, све је почело на Лубјанки, улици у којој су живели мајстори који су израђивали лубоке. Лубоци – хумористичке народне сличице, продаване на вашарима још од осамнаестог, па све до почетка двадесетог века, представљају најмасовнији вид ликовне уметности у Русији. У вишим друштвеним круговима су се према њима односили с презиром и одбијали да им признају било какву уметничку вредност јер су их израђивали, на јефтином папиру, самоуки гравери, ради увесељавања КАЗАНСКИ МАЧАК - сатирични приказ простог народа. Петра Великог Подразумева се да о неком пажљивом сакупљању и чувању ових листова није било ни говора, и никоме тада на памет није падало да ће ретке, сачуване сличице бити једном сматране за право благо и истинска ремек-дела руске народне уметности. Данас је јасно да су се у лубоку оваплотили не само народни хумор и историја старе Русије, већ и урођени таленат руских народних уметника. Лубок је одраз врхунске илустративности и изворног умећа у приказу карикатуре. Лубок, то је гравура, или отисак на папиру са дрвеног клишеа. У почетку су отисци били црно-бели и служили су за украшавање царских палата и племићких домова, но убрзо је њихова производња постала масовнија, а постајали су и шаренији. Жене из Москве и Владимира, бојиле су црно-беле отиске зечијим шапицама. Често су такве лубочне сличице личиле на савремене дечије цртеже, невеште, брзоплете и нелогичних боја. Исто тако, међу њима се могу наћи у врло великом броју, и отисци које проучаваоци веома цене, запажајући урођен осећај за боју уметника спремног на неочекиване и свеже композиције које настају спонтано, што их чини непоновљивим. Тематика народних графика врло је разноврсна, она обухвата религиозне и поучне мотиве, сцене народног епоса, медицинске савете и историјске догађаје, уз обавезан пратећи текст шаљиве или поучне природе, који сведочи о клими и догађајима свог времена.

Ти записи садрже народну мудрост, хумор, а понегде мајсторски прикривају на изглед невиним садржајем, жестоку политичку сатиру. Временом се техника извођења лубока мењала. У деветнаестом САХРАНА КАЗАНСКОГ МАЧКА веку отисци нису штампани са дрвених, већ са металних плоча, што је омогућило веће могућности у изведби. Променио се и колорит лубока, боје су постале још интензивније и разноврсније, често стварајући необично богате и неочекиване ефекте. Дуго времена су лубочне сличице биле једина духовна храна обичног, радног народа, извор обавештења и новости јер је часописа било врло мало, а лубок је био популаран, јефтин и ширио се на све стране, преваљујући незамисливе раздаљине. Крајем деветнаестог века, производња лубока се исцрпла, појавиле су се нове фабрички штампане слике. Руски лубок је творевина безимених народних уметника. Бурно се развијајући под жигом ненадарености и неукуса који је диктирао високо образовани део руског друштва, данас представља особену вредност, БАБА ЈАГА И КРОКОДИЛ тражени колекционарски предмет. Пажљиво изучаван од стране многих историчара, не само у Русији, већ и у другим земљама, често заузима достојно место у поставкама музеја упоредо са радовима великих мајстора прошлости. Галина Шћедрина

МЕДИЈУМ: БАКРОПИС Током септембра у продајној галерији Београд на Косанчићевом венцу, одржана је друга по реду, традиционална изложба Беографика, на којој се сваке године публици представљају радови изведени у једној графичкој техници. Доносимо текст кустоса и покретача ове манифестације, Ненада Николића. Иако настао још пре пет векова, бакропис ни данас није изгубио ништа од своје привлачности за графичке уметнике. Може се чак рећи да спада у омиљену и, међу уметницима често коришћену технику. Можда је разлог томе одређена лакоћа у преношењу ликовне замисли на графичку плочуматрицу. Наиме, док гребе челичном иглом слој асфалта и воска којим је превучена метална (најчешће бакарна или цинкана) плоча, уметник има осећај слободе и спонтаности, као да пише или црта оловком по површини хартије. Не мора улагати превише времена и енергије да на плочу пренесе своју идеју. Уместо да граверским длетом мукотрпно и споро урезује сваку линију као у бакрорезу, уметник коначно дубљење цртежа на плочи препушта хемијском процесу потапањем плоче у каду са киселином. Тако се на местима која је Мирјана Михаћ, ЗБОР; 1949. загребао иглом и оголио металну површину скинувши заштитни слој асфалта, појављује удубљени цртеж настао радом киселине, који представља матрицу за бакрописне отиске. Да би се коначно добио отисак на хартији, плоча, у чија се удубљења утрљава боја, мора се заједно са овлаженим папиром положеним преко ње провући кроз графичку пресу за дубоку штампу. Линија на отисцима бакрописа, како се може видети и на овој изложби, никад није тако оштра и „хладна“ као код бакрореза, већ има одређену крхкост и крзавост која потиче од неравномерног нагризања киселине. Она је такође увек нешто шира од оне првобитне линије угребане у восак, и искусан бакрописац ће знати колико да излаже метал нагризању, као и то колико јаку киселину да употреби. Коришћењем киселине различите јачине и на различитим површинама плоче (на пример, слабијим нагризањем делова који представљају позадину) могу се добити веома ефектни, само бакропису својствени ликовни квалитети – мекоћа, топлина,

префињеност у моделацији облика. Чак и одређена доза неправилности и импровизације даје посебну драж бакропису. Један од највећих ликовних уметника свих времена, Рембрант, успео је да у овој техници оствари врхунске домете рафинираним комбиновањем читавих система јаче или слабије удубљених, гушће или ређе распоређених паралелних и укрштених линија. За собом је оставио велики број оригиналних бакрописа, у распону од непосредних, интимних скица, па до класичних графичких остварења. У велике мајсторе бакрописа свакако се убрајају и Пармиђанино, Жак Кало, Пиранези, Гоја, Дега, Писаро, Руо, Пикасо и многи други. Код нас се у прошлости, пре свега за потребе цркве као наручиоца, бакрорезу давала предност, док се за бакропис

Младен Србиновић, ГЛАВА; 1961.

Емир Драгуљ, ПРОФИЛ; 1963.

занимају тек аутори новијих времена који негују неспутан, индивидуалистички уметнички приступ и сензибилитет. Управо те јаке уметничке индивидуалности које кроз спонтане уметничке забелешке и сериозне цртачке подухвате показују сву лепоту и све могућности бакрописа, представљене су на овој изложби, без претензија да се прикаже комплетан историјат ове технике у нас. Избор из колекције бакрописа Ликовне академије у Београду коју је сакупио професор Бошко Карановић даје пресек графичких дешавања око средине двадесетог века, и добар је увод за изложбу савременог бакрописа која је планирана за следећу Беографику која ће, надамо се, пружити шири увид у најновију српску бакрописну продукцију. Ненад Николић

„АУТОРСКИ ОТИСАК“ НА ИЗЛОЖБИ У ГАЛЕРИЈИ СИНГИДУНУМ Прва изложба историчара уметности и ликовних критичара, чланова Секције УЛУПУДСа, отворена је 8. септембра 2008. године у београдској галерији „Сингидунум“. Историјски тренутак, свакако, јер никад ова секција није наступала тимски. На дан отварања изложбе, чланови Секције су се састали (никад у већем броју!) и изгласан је план да се пракса настави. Изложбени циклус је покренут на основу идеје председнице секције, Весне Лакићевић Павићевић, која је предложила и прву тему: „1 + 1 – нове тенденције у примењеној уметности“, односно један критичар и, према његовом избору, један уметник. Осим ауторке ове идеје, која је представила Евицу Милованов Пенезић, дизајнерку модних детаља са великим искуством и реномеом, увек спремном на уметничке изазове и на нешто другачије, учествовали су ликовни критичари Мирјана Бајић и млади индустријски дизајнер Владимир Јанковић, Мирослав А. Мушић и дизајнерка примењене графике Јелена Дробац, Мирослав Карић и Игор Ћорић, који се бави илустрацијом и анимацијом, затим Оливера Вукотић и Катарина Лазић Васиљевић, која је базично керамичарка, али и ауторка асамблажа са реди-мејд елементима, Мирјана Милосављевић и дизајнерка текстила Драгана Дражовић Илић, која радо и успешно експериментише са другим материјалима, алудирајући на употребни смисао текстила, затим Маја Шкаљац Станошевић, која је представила младу уметницу фотографије Соњу Жугић, док се Светлана Јовичић одлучила за искусну сликарку Зорку Стевановић Свирчев, која се бави религиозним темама на веома специфичан начин – она се никад не огрешује о иконографски канон, њене префињене фигуре су инспирисане средњевековним сликарством, композиције су прожете изразитом духовношћу личне провенијенције, али је читава поставка у стилу инсталације, чиме се одваја од већине уметника у нас, који се баве овом тематиком на традиционалан, репетитиван начин.

Групу Лихт блау и њихово дело, часопис за неговање традиционалних графичких вештина „Ауторски отисак“, у оквиру ове смотре представила је ликовна критичарка Весна Тодоровић. Њен избор су одредиле две важне чињенице: младост чланова групе и њихова бескомпромисна одлучност при опредељењу за овакав приступ графичкој уметности, што као појава одговара савременим стремљењима у великим уметничким центрима широм света. Осим тога, критичарка је била свесна вредности и значаја покретања једног специјализованог часописа за графику, какви су постојали у прошлости на нашем терену, али су одавно и угашени. Као уметничка категорија, графика у нас има своју одиста славну историју и савремено истрајавање, које прети да буде потиснуто од њеног сурогата – дигиталног принта, који своју све већу популарност може да захвали „елегантнијем“ процесу израде, одсуству прљавштине и физичког напора. И, вероватно, људској радозналости да се окуша у нечем новом. На срећу, група Лихт блау је препознала опасност од отуђења у властитом односу према уметности и контроли читавог поступка, од почетне идеје до њеног остварења у графичком отиску. Уосталом, ниједан дигитални принт, ма колико био савршен, остаје дводимензионалан, и не може да надомести узбудљиви осећај при преласку прстима преко рапавих неравнина класичног отиска, које примарно зависе од дубине уреза у плочи, од каквог год материјала била. Непосредност уметниковог учешћа у стварању дијаграма властите страсти у припреми плоче пред штампање, пружа више могућности за перцепцију јер укључује изазове различитим чулима. Но, довољно је само и да наше око препозна суптилне сенке, које вазда ствара разлика у висини рељефа, обликованог утиснућем цртежа са плоче на папир, и да без обзира на представљену тему, комуницира са овим метафизичким пејзажом у посебном слоју ликовних особина и значења везаних за графичку дисциплину. Склад изложбене поставке, сагледавање појединих радова и читљивост концепта,

није било лако постићи, захваљујући, на првом месту, великој разнородности уметничких категорија, али и габаритима радова у малом простору. Но, потписник ових редова сматра да изложба-првенац и треба да послужи за сагледавање нових идеја и боље оркестрираних решења, и да је важно да је овај „точак“ активности уопште покренут. У оквиру поставке, „Ауторски отисак“ је имао своје релативно скромно место, али је био довољно приступачан јер је висио у ваздушном простору, окачен о канап, тако да се могао слободно прелиставати. Изложбу је пратио једнакостранични каталог величине 13,5 х 13,5 цм, у коме је сваки аутор-критичар имао једну страну простора да текстуално представи уметника/уметнике. И право на једну фотографију дела. Врло пристојне могућности да се јавност информише, а да свим ауторима остане corpus delicti o професионалним активностима. Међутим, остаје за жаљење што је графичко решење у дизајнирању каталога поверено особи непроверених могућности, која је себи дозволила слободу да ионако мали простор каталога смањи властитом графичком игром и тиме учини сваки податак слабо читљивим. Свака страна, укључујући и веома важну коричну, која је, иначе, била носилац великог броја података о учесницима, теми и месту одржавања изложбе, била је „предизајнирана“, утрпавањем великог броја неразумљивих визуелних података. Свака комуникација са текстом је била онемогућена, а илустрације су, повремено, несрећно висиле у хаосу дигиталне игре ауторке Иве Ракић. Може се претпоставити да је она лично желела да својим тумачењем појма „нове тенденције“ допринесе значењу ове теме. Остаје да се надамо, с обзиром на њену младост, да ће помнијом едукацијом о смислу и разлозима за постојање визуелних комуникација, при будућем дизајнирању штампаног материјала намењеног обавештавању јавности, превазићи дечије болести страха од празног простора. Весна Тодоровић

DOPPIO SOGNO DELL’ARTE ДВОСТРУКИ САН УМЕТНОСТИ Посебно интересантна изложба представљена је ове јесени београдској публици у Италијанском културном центру, под називом Doppio Sogno Dell’Arte, (Двоструки сан уметности). Својом деликатном концепцијом, „између уметности и умећа“, овај пројекат уметничког пара Роси, високим естетским квалитетом, познаваоцу медија отвара могућност да ишчитавајући отиске подели са ауторима узбуђење изражајношћу уметничке штампе. Ову изложбу је осмислио професор Акиле Бонито Олива за фондацију Арналдо Помодоро из Милана. В.С.

Јанис Кунелис, БЕЗ НАСЛОВА; 2004, бакропис- акватинта

„Уверени да је графика истински самостални уметнички жанр, као што је сликарство или скулптура, а не њихово проширење, двоје младих са академије Брера, Валтер и Елеонора Роси, заједно са рођаком Франком Чопијем, године 1959. оснивају уметничку штампарију 2RC Stamperia d’Arte: њихов циљ је био да створе радионицу која би се бавила развијањем разноврсних техника графике, што би уметницима омогућило да стварају слободно као и у другим медијима . . . “ Година 1969. је од посебне важности за Валтера и Елеонору Роси: Унеско од њих наручује израду зборника графика, што их доводи до сарадње са разним уметницима светског гласа. То је прилика која их води ка остварењу сна: радити са великим уметницима као што су Хуан Миро, Алберто Бури, Александар Калдер, Виктор Вазарели, Виктор Пасмор, Сониа Делоне, Луиз Невелсон, Себастиан Мата, Ман Реј, Макс Бил, Вотруба.

Седамдесете године су године сивила у Италији. Сарадња са уметницима са оне стране океана и политичке неприлике тог доба наводе Росијеве да 1979. отворе штампарију у Њујорку, што ће представљати почетак нове фазе плодног рада. Росијеви желе да успоставе чврст дијалог са америчким уметницима са којима су годинама сарађивали, успостављајући прекоокеанске везе како би урадили припреме за штампу које би потом реализовали у Италији, и тако се наметнули на међународном плану.

Сем Френсис, БЕЗ НАСЛОВА I; 1987.

Многобројна искуства и догађаји су обележили те године: калиграфски експресионизам Пјера Алешинског који први у Њујорку уводи пресу; бројна путовања у Калифорнију и покретна штампарија сведена на неопходно за Сема Френсиса; Џорџ Сегал који 1987. у Њујорку реализује серију од шест графичких радова „Портрети“; Хелен Франкентхалер, Ненси Грејвс и Џулијан Снабел. Одлука Росијевих да отворе штампарију у Њујорку поклапа се са доласком у Велику јабуку младих италијанских уметника који се окупљају око покрета Трансавангардиа, под вођством критичара Акиле Бонита Оливе: реч је о Франческу Кламентеу и Енцу Кукију. Сарадња са Трансавангардијом морала је да почне интересантним разговором са А. Б. Оливом који одмах истиче суштинску

природу графике као средства: то је однос између уметника и гравера коме уметник даје предложак. Од самог почетка Франческо Кламенте се издваја од других уметника по својој способности асимилације технике. Он комбинује флуидну линију бакрописа са финим сликањем воденим бојама акватинте, преносећи на папир светлост са својих слика. Тих година Франческо Кламенте упознаје Џулијана Снабела са Росијевима и они Хенри Мур; ПЕТ СКУЛПТУРАЛНИХ ИДЕЈА; 1980. заједно реализују серију графика великог формата; свака графика је као хепенинг, постаје дело инстинкта и траг гребања шапом. „Сваки уметник је донео понешто и у томе су сви уживали“, озари се Валтер Роси када се присећа историје штампарије 2RC. Са одушевљењем говори о отвореном и ка сардњи усмереном ставу Штампарије која је знала да се прилагоди захтевима уметника и да се постепено трансформише. Данас се Штампарија налази на Касији, у очекивању коначног и симболичног седишта које је већ дефинисано. Рад на графици никада не престаје и, уколико се подсетимо поука стечених у прошлости, постаје историја и баштина за међусобну размену уметника из прошлих времена и данашњих уметника.* *Избор из текста каталога изложбе

Симона Роси

МОДЕЛ

A ME GLI OCCHI; литографија

Током друге половине јуна ове године, град Палермо и вила Нисцени су имали прилику да представе другу по реду самосталну изложбу уметника Ђузепеа Белавије. После веома успешне прве самосталне изложбе у галерији Вивиарте 2004. године у Палерму, овај млади уметник се поново представио публици серијом нових графика у техникама дубоке и високе штампе, насталих у његовом родном Београду, у Центру за графику и визуелна истраживања – Академија. Ђузепе Белавија је прва искуства у графици као ликовној дисциплини стекао боравећи код својих пријатеља на београдском Факултету ликовних уметности. С обзиром на његово претходно бављење уметношћу кроз медијуме кратког филма и стрипа, није чудно што се тако страсно посветио графици у којој сажима своја искуства и веома лако и успешно долази до нових остварења у „новооткривеном“ MA PERCHE L'HO FATTO; бакропис-акватинта медијуму. Без предрасуда, страха и са много ентузијазма, Ђузепе се опробао у многим класичним графичким техникама, а тренутно су у његовом раду најзаступљенији бакропис, сува игла, акватинта и линорез. Тема која доминира на графичким листовима овог уметника је људско тело – женски акт, које аутор представља без сувишних детаља, базирајући се на саму суштину мотива, вешто користећи основне ликовне елементе, највише линију. Сви ови квалитети Ђузепеа Белавије су препознати и признати од стране уметничких институција града Палерма, који је врло радо уступио простор и организовао изложбу под својим окриљем.

На изложби, у вили Нисцени, аутор је изложио радове настале у претходне две године изведене у техникама бакрописа, акватинте и суве игле. Изложба је била запажена и посећена, што је, надамо се, дало уметнику још већи подстицај за даљи рад и још боља остварења у будућности.

FREE WAY; бакропис

А нама преостаје нада да ће се уметност код нас једног дана много више вредновати и на овакве и сличне начине промовисати, те да ће се створити амбијент и системска решења у којима ће уметници на миру и без оптерећења стварати и излагати своја дела.

Надежда Марковски

УМЕТНИЧКА КЊИГА Овај есеј посвећен феномену руске авангарде, представља предговор монографије каталога збирке руских књига које је Фондација Јудит Ротшилд поклонила Музеју модерне уметности у Њујорку. Ауторка текста, Дебора Вај, (кустос Одељења за графику поменутог музеја), такође разматра и анализира терминологију везану за медиј књиге као средства изражавања ликовних уметника. За упућеног посматрача, илустрована књига нуди један од најинтимнијих доживљаја уметности. Држећи у руци овакву књигу, помно испитујући њене стране, анализирајући слике и текстове, гледаоца поставља у веома личан однос са оваквом врстом дела. У односу на слику која на нас делује тренутним визуелним ударом, садржину књиге откривамо само у временски повезаним секвенцама. Да би конструисао овакав утисак, уметник користи слике или, преузимајући двоструку улогу, аутор комбинује слику и текст. Понекад визуелни уметници сарађују са ауторима из других области на идеји, удружују се у групе, издају манифесте или друге документе у форми књиге, сачињене да би шириле дух одређеног покрета. Ипак, какав год Наталија Гончарова; ИГРА У ПАКЛУ, вид имала, јасно је да креативни ВЕЛИМИР ХЛЕБЊИКОВ; 1912. литографија медијум уметничке књиге својим јединственим карактеристикама утиче на перцепцију и издваја се као уметничко дело. КОНТЕКСТ КЊИГЕ

С обзиром на то да илустроване књиге отварају различите могућности приступа формату, не изненађују варијације у приступу медију, као и терминолошка диференцијација појмова од стране стручњака. У модерном и савременом периоду, све је већа терминолошка разлика два феномена: УМЕТНИЧКА КЊИГА (artist’s book) и КЊИГА УМЕТНИКА (livre d’artiste, book of the artist). Иако, на први поглед, ови називи имају исто значење, временом се разлика искристалисала, а проучавање индивидуалних карактеристика жанрова помогло је да се створи

концептуални оквир за разумевање и вредновање комплексног феномена руске авангардне књиге. Уметничка књига је новији концепт и генерално обухвата она дела у којима ликовни уметник преузима сву одговорност, што делу даје јединствен ауторски печат. Остале одредниоце чине издања у великим тиражима и ниска куповна цена, чији је циљ приступачност широј публици, штампаним на јефтинијем папиру, индустријском штампом. „Двадесетшеста бензинска пумпа“ Еда Раче (Ed Ruscha) из 1962. многи сматрају првим примерком феномена уметничке књиге, који Матрица Пикасовог дрвореза достиже врхунац у идеалистичком периоду касних шездесетих и седамдесетих година. Рача у мали формат уклапа серију црно белих фотографија бензинских пумпи снимљених на аутопуту између Лос Анђелеса и Оклахоме, у којој су живели његови родитељи. Снимци су постављени географски, једини текст чине називи и локације бензинских станица. Рача је сам објавио књигу у издању од 400 примерака, које је продавао за само пар долара. Друго и треће издање достигло је тираж од скоро 4000 примерака до 1969. године. Примерци прве серије су сада веома ретки и скупи, а чак су и каснија издања по цени увелико превазишла скромне платежне могућности аудиторијума којем је књига намењена. Супротно овоме, књиге уметника издвајају се по ручно штампаним бакрописима, литографијама, сито-штампи или дрворезима, штампаним на посебним врстама папира. Где је издање одређено прописаним бројем копија, ове књиге су веома скупе, а њихову публику чине озбиљни колекционари. Посматрано из угла концепта и структуре, livre d’artiste ретко у потпуности чини визија једног аутора. Пабло Пикасо, илустрација Балзаковог романа Недовршено ремек-дело

Уз уметника, обично се удружује рад више креативних личности: конкретно издавача, аутора (текста), а понекад и штампара (за ручну штампу). Михаил Магарил, илустрације за приоветке Данила Хармса, 1998. Међу првим примерима ове традиције која је популаризована двадесетог века, посебно у Француској (отуда француски термин), је књига песника Пола Верлена „Паралеле“ из 1900, коју је илустровао Пјер Бонара. Поред тога сто је ову књигу издао Амброаз Волар а литографије штампао Огист Кло, два најпоштованија ауторитета у својим областима, ову књигу одликује изузетно јединство у концепцији, са илустрацијама у бледом сангвин тушу које иду око текстова. Издата у серији од 200 примерака, ова књига уметника укључује и 30 копија на кинеском и 170 на холандском папиру. Свакако, да је ова јединствена визија аутора најзначајнија одлика уметничке књиге (artist’s book), Бојан Бикић; ХИМНА ДИОНИСУ, ХОМЕР; линорез као и чињеница да је видимо и у Бонаровој livre d’artiste, учи нас да не постоји оштра граница између ових жанрова. Радови руских авангардних уметника показују одлике оба феномена, као и специфичности сваког од њих, што подвлачи огроман потенцијал и комплексност уметничке књиге као визуелног медија.

Нешто од ове комлексности одражава се и у начину на који се уметност књиге укључује у музејске колекције. Музеј модерне уметности у Њујорку (МОМА), у својој библиотеци чува већину књига уметника, периодичних издања иницираних од стране уметника, као и повремене примерке livre d’artiste. Одељење за фотографију чува оне илустроване књиге у којима је фотографија доминантни медиј. Одељење за графику и илустровану књигу садржи највећи део livre d’artiste као и уметничке књиге, посебно уколико су и графике уметника већ уврштене у графичку збирку; исти одсек чува и периодична издања уметничких часописа са графикама. На крају, неке књиге и билтени који се баве искључиво графичким дизајном и типографијом чувају се на Одсеку за архитектуру и дизајн. УЛОГА ИЗДАВАЧА

Михаил Магарил, илустрације за приоветке Данила Хармса, 1998.

У традицији жанра уметничке књиге је да осим уметника, укључује и издавача а ова особа или институција остају у позадини. Оваквом подршком они желе да помогну уметнику у остваривању замисли, ретко очекујући финансијску добит. Код livre d’artiste улога издавача је нешто компликованија. Сарађујући са неким од најзначајнијих имена у модерној уметности ови издавачи су покренули пројекте који без њихове маште и смелости никада не би заживели, те је њихова улога од суштинске важности за тумачење ових дела. У изванредној француској традицији овог жанра двадесетог века, вероватно најчувенији издавач тог времена био је Амброас Волар, трговац уметнинама. Није штедео на раскошним издањима која је обљављивао, бирајући чешће текстове писаца из ранијих епоха него дела савременика. Волар је углавном позивао уметнике да осмисле илустрације на целој страни, да то буду ручно штампане графике, али и вињете које су оживљавале текстове. Балзаков роман „Недовршено ремек-дело“ који је илустровао Пикасо, представља типичан пример његовог модела. Дебора Веј

ИЗГУБЉЕНА ДЕЦЕНИЈА У периоду од 1989. до 1998. године, одржана су четири међународна бијенала графике под окриљем УЛУС-а, у уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“. Иако у неправилним размацима, наиме, Друго бијенале је одржано 1992, а Треће 1996. године, ова манифестација је била добро замишљена и реализована до 1998. године, када је уметнички директор Бијенала, име спомена му вредно није, нанео несагледиву штету уметницима, Бијеналу и Удружењу. Да појасним и подсетим оне који су спремни на заборав, радови уметника из иностранства нису враћани, пропали су у депоима, каталог припремљен за штампу никад није одштампан и нанета је немерљива штета српској графици и угледу Удружења код колега из иностранства. Манифестација се тиме угасила и настао је вакуум на нашој графичкој сцени. Годинама нико није смео од срамоте да помене Бијенале, а камоли његово поновно успостављање. Ако је нестала једна смотра, нису нестали уметници, а стасале су и нове генерације које нису више хтеле да „играју“ у иностранству, хтели су „утакмицу“ на домаћем терену, под светлима рефлектора. Предпремијеру Бијенале ће добити 2006. године одржавањем изложбе „Метод графика“ у павиљону „Цвијета Зузорић“. Да је било више памети и смелости, ово би, после осам година било „Бијенале графике“ на шта је „Метод графика“ суштински подсећао. Ипак, како у овој земљи све мора да се руши или гради на неки „округли“ број година, прошла је деценија срамоте, страха, безвољности ... Марко Стојковић; литографија

Да би тек 2007. године било званично установљено Бијенале УЛУС-а, одржано у августу ове године. На изложби је учествовало 65 аутора свих генерација са око деведесет радова. Селекција је била веома добра, а поставка јасна и прегледна. Доминирала је класична графика (што је раритет у последње време), док су се само четири аутора провукла са графиком проширених медија (турбо графиком). Лука Дедић; литографија

Укупан утисак је више него задовољавајући што оправдава постојање овакве смотре графике у нашем граду. Петочлани жири је доделио три равноправне награде Бијенала, Димитрију Пецићу, Марку Стојковићу (најпријатнијем изненађењу Бијенала) и Бојану Оташевићу. Темељ је постављен, остаје задатак Уметничком савету и Управном одбору УЛУС-а, као и Графичкој секцији да негују и унапређују ову манифестацију са амбицијом да овог пута потраје и у скоријој будућности постане интернационална. На крају, да не би изгледало да је све идилично, треба поменути да је уметнички директор Бијенала из 1998. године још увек на тој функцији, или се бар тако представља, те Управном одбору остаје задатак да га смени са те, ионако виртуелне позиције како не би покушао да уништи још једну деценију. Марко Калезић

БОЈЕ И ОЛИМПИЈАДА

Colors and the Olympics, (Боје и Олимпијада) назив је Трећег међународног уметничког бијенала у Пекингу, Кина 2008. Изложба је истовремено отворена на две локације, у Националном музеју Кине и у галерији Централне академије лепих уметности. На Бијеналу, радове су изложили уметници 81 нације, укупно 701 уметник, са 747 појединачних радова. Висок ранг Бијенала показује позитиван одзив уметника из Кине и целог света. Скоро 3000 уметника

Zhou Changjiang; IFINITE COMPETITION; комб. техника, 2008.

послало је 7677 појединачних уметничких дела . Из искуства међународних уметничких бијенала као што су она која имају Венеција и Сао Пауло, бијенале у Пекингу задржало је свој културни идентитет који је одредио критеријуме вредновања уметничких радова, стварајући постепено име, културни бренд у међународним круговима савремене уметничке сцене. Идеја хуманизма била је увек основа у планирању бијенала. Селекција Бијенала је дала одличан пресек међународног ликовног стваралаштва, стварајући могућност да се радови изведени у техникама He Ling; RHYME no. 2; сува игла; 2007. сликарства, вајарства и

графике прикажу у својој пуној изражајности. Манифестације оваквог садржаја, које изражава поштовање према класичном ликовном изразу и уметнику као комплетном ствараоцу свог дела, свакако је стекла угледно место на мапи најзначајнијих међународних изложби. Од наших уметника награђена је Биљана Ђурђевић за слику „Синхроно пливање“. На бијеналу у Пекингу учествовало је деветоро уметника из Србије; Весна

Српски графичари на Кинеском зиду

Hou Qi, SILENT GORGE; 2005, дрворез

Национални музеј уметности, Пекинг

фото. Шејма Продановић

Стојиљковић Пантелић (скулптура - „Swim“), Мирољуб Филиповић-Филимир (слика - „New Color Battlefield“), Бранко Тицић-Мохоровић (слика - „Почетак“), Милица Ракић (графика - „Beyond Time“), Биљана Ђурђевић, Вида Стефановић (графика „Античка школа“), Бојан Бикић (графика - „Акт 1“) и Шејма Продановић (графика „Базен“) и Мујо Алагић (графика - „Ватра“) у оквиру пратеће изложбе савремене графике, Graphic Art - Spirit Torch.

Вида Стефановић

О ПРОБЛЕМУ КУКАВИЧИЈЕГ ГНЕЗДА Крајем септембра, у галерији Графички колектив отворена је изложба Бошка Карановића, „Кроз музеје - цртежи из џепног блока“. Изложене су репродукције цртежа, као и блокови које је професор Карановић током целог свог уметничког трајања, а тај период обухвата више од шест деценија бележио у свакој прилици. Како је сам написао у предговору каталога све је почело у класи Мила Милуновића, који је од својих студената захтевао да непрекидно цртају и ван наставе - „То су биле сцене из породичног окружења, брзе белешке са улице, из чекаонице, железничке станице, провера свега што смо учили у школи, а посебно онога што у школи није био предмет; слободне забелешке. Сваке суботе су се водили разговори са професорима о овим цртежима из блокова. То су биле и теме за отворене разговоре и међу нама, студентима. Мени је то цртање у џепни блок постало навика коју годинама негујем.“ Цртежи из џепног блока сведоче о великом уметничком и животном искуству аутора, а ова изложба представља драгоцен путоказ свима који се баве ликовном уметошћу, како се гради и кроз класични цртеж, до савршенства развија лични стил. И све би било лепо да се није десила традиционалана манифестација, која сваке године задеси Београд. Реч је о догађају чије име нећемо помињати, који почиње

негде у септембру, завршава се негде у новембру, а име је добио по месецу који својим трајањем у потпуности захвата. У оквиру ове манифестације, више не тако млада ауторка, чије име такође није вредно помена, окачила је своје (не)дело заједно са цртежима Бошка Карановића и тиме угрозила како доминантну тематску целину, тако и интегритет излагача коме је ГК уступио термин. На поменутом делу, (у даљем тексту „графика“, како га је ауторкиња назвала) невештом интервенцијом у фотошопу, застава на крушевачком Споменику косовским јунацим (рад вајара Ђоке Јовановића, награђен на неким од најзначајнијих изложби свог времена) приказана је као застава Републике Албаније. Не улазећи у тумачење поруке „графике“ и несувислог, полуписменог текста који је прати (очекивано ако се зна одакле ауторка потиче), могу да закључим да се овде ради о феномену кукавичијег јајета. За неупућене, сива кукавица (Cuculus canorus), не прави сопствено гнездо, већ своје јаје кришом снесе у гнездо птице друге врсте, која онда то јаје излеже као своје. Људи углавном сматрају да преварена птица није свесна подвале. Међутим, кукавичије јаје је много крупније јер кукавица бира искључиво гнезда оних врста које су знатно мање од ње. И птица домаћин одмах схвата о чему је реч. Оно што већини није познато је да даљи развој кукавичије врсте омогућава не урођени мајчински инстинкт, већ стечено понашање сурогат мајке. Наиме, птица домаћин инстинктивно избацује ово јаје из гнезда, али кукавица, која није тако неодговорна како се претпоставља, цео процес посматра са оближње гране. Потом растура цело гнездо домаћина, много ситнијег и слабијег од себе. Несрећној птици следећи пут не пада на памет да избаци непожељно јаје из страха да не остане без својих сопствених. Наравно, мала кукавица се убрзо излегне заједно са осталим птићима. Овде више мајка кукавица нема шта да ради, надгледање даље није потребно јер сада заиста на сцену ступа матерински инстинкт жртве. Наивност птице помајке која верује да је сачувала своје потомство удомивши пиле кукавице се коначно показује као потпуна. Треба се сетити да је кукавица двоструко већа од усвојитеља. Кукавица тако узима двоструку количину хране, двоструко брже расте и на крају из гнезда избацује птиће који су неухрањени, ионако осуђени на нестајање. Наравоученије вероватно није потербно. Можда само треба на крају поставити питање: када би сви избацивали кукавичија јаја, да ли би кукавице опстале дуже од две сезоне? Бојан Бикић

НОВИ КОНКУРСИ

FOURTH ENGRAVING BIENNALE OF SAINT-MAUR 2009 --------------

Metamorphoses

The fourth Engraving Biennale is organized by the local authority of SaintMaur-des-Fossés and takes place from May 16 to September 20, 2009 at the Musée de SaintMaur, Villa Médicis. Its aim is to encourage contemporary engraving.

⎯⎯⎯⎯ MUSÉE DE SAINT-MAUR ⎯⎯⎯⎯ CARRÉ MÉDICIS - 5, rue Saint-Hilaire 94210 LA VARENNE SAINT-HILAIRE Tél. 33 (0)1 48 86 33 28 – Fax 33 (0)1 48 83 49 12 E-mail : musee@mairie-saint-maur.com Site : www.saint-maur.com/musee

САДРЖАЈ НАСЛОВНА СТРАНА ....................... 1. ШЕСТА ПОБЕДА ........................... 2. ИСТОЧНИК: ЛУБОК......................... 3. АУТОРСКИ ОТИСАК БРОЈ 6. Београд: септембар 2008. Година II

МЕДИЈУМ: БАКРОПИС .................... 5. АУТОРСКИ ОТИСАК НА ИЗЛОЖБИ У ГАЛЕРИЈИ СИНГИДУНУМ ................ 7.

РЕДАКЦИЈА: Уметничка група ЛИХТ БЛАУ

DOPPIO SOGNO DELL’ARTE ДВОСТРУКИ САН УМЕТНОСТИ ................................ 10.

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: Бојан Бикић

МОДЕЛ ........................................ 13.

ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР: Марко Калезић

УМЕТНИЧКА КЊИГА ..................... 15.

НОВИНАРИ: Надежда Марковски Вида Стефановић

ИЗГУБЉЕНА ДЕЦЕНИЈА ................ 19. БОЈЕ И ОЛИМПИЈАДА ................... 21.

ЛЕКТОР-КОРЕКТОР: Драгана Марковски

О ПРОБЛЕМУ КУКАВИЧИЈЕГ ГНЕЗДА .................. 23.

СПОЉНИ САРАДНИЦИ: Весна Тодоровић Ненад Николић

НОВИ КОНКУРСИ .......................... 25. САДРЖАЈ....................................... 26.

КОНТАКТ:

lihtblau@eunet.yu www.lihtblau.net

Часопис АУТОРСКИ ОТИСАК излази квартално

Аутор графике на корицама: БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ

ISSN 1452 - 9696