Autorski otisak No. 13 by Autorski otisak

ISSN 1452- 9696

АУТОРСКИ ОТИСАК ЧАСОПИС ЗА НЕГОВАЊЕ КЛАСИЧНИХ ГРАФИЧКИХ ТЕХНИКА

№ 13 JУН 2012. ГОДИНА V

ИЗДАЈЕ УМЕТНИЧКА ГРУПА ЛИХТ БЛАУ БЕОГРАД issuu.com/autorskiotisak

ТРИСКАИДЕКАФОБИЈА

Научни термин којим се у психологији означава ирационални страх од броја 13. Утешно је међутим знати да у временима супериорности науке и најцрње ирационалне зебње бивају уредно класификоване у психолошким енциклопедијама. Колико смо заиста далеко од старих народа који су веровали да је судбина саткана од нити које се испредају са таквом, човеку страном случајношћу, да чак ни вечни богови не могу унети делић реда, логоса у рад плетиља Парки које испредају и судбине богова... Антика је често била оптуживана за све оно што је исувише људски; можда је боље лек од ових слабости потражити у интегрисаној, зрелој личности која је на путу своје индивидуације прихватила „Едип пред Сфингом”, слика на вази ударце које судбина носи. Све ове дилеме које некако природно иду уз 13. број, муче и нас у редакцији Ауторског отиска. Опште је познатао да времена кризе отварају врата свим врстама вера у необјашњиво, ирационално. Писац ових редова склон је источњачкој мудрости која не бежи од супротности, већ човекову судбину у свету објашњава по аналогији са природним појавама опомињући да и ноћ почиње у најсјајније подне и чврсто верује да је уметност човекова потреба којом осмишљава своје постојање у свету. Да су цртежи у Алтамири, Христов нерукотворени образ на Вероникином убрусу архе-принт сведочанства о томе да је само уметност лек за душу и просијавање вечног у материју.

МЕДИЈУМ: ЛИНОГРАВУРА Штампање гравуре у линолеуму После неколико година праксе, о гравури у линолеуму могуће је дати мало више података, а посебно више практичних искустава о поступку резања и штампања. Гравура у линолеуму не представља ни нову технику ни нови материјал. Техника обраде плоче је делом бакрорез, делом дрворез у инверзном значењу. За сам материјал новина је штампање – дубока штампа са линолеума. Техника овакве обраде линолеума настала је у школској пракси на Академији за ликовне уметности у Београду. Требало је заменити мукотрпну и тешку дисциплину бакрореза у сажетој настави на првом степену, једноставнијим и бржим поступком који ће имати исте ефекте у освајању програма. У први мах то је била гравура у Славољуб Чворовић, „Жена са птицама”, линогравура линолеуму штампана као дрворез, белом бојом на црну подлогу. То је још увек била висока штампа свакодневно мала открића, а то је и са црним пластичним линијама. Од тога циљ овог кратког саопштења. Тешкоће у искуства до штампања линолеума као штампању су биле свеколике: дебљина бакрописа, био је само један корак. Дубоко линолеума, тонирана површина, изливање нагризање металне плоче и проширени боје и велика потрошња, велике дубине и интерес за трајбовање метала у скулптури, превелик притисак – све је то представљало биле су пропратне појаве које су подстицале озбиљне препреке. У свакодневној пракси на размишљање да се пластични ефекти мала открића заокружују и усавршавају у графици постигну и механичким путем. технику једног материјала. Тако је нитро Линолеум је материјал који се лако обрађује, лак обезбедио чисту, белу површину код дозвољва апликације, накнадна лакирања, штампања. Боја за штампање гравуре у па чак и делимично трајбовање, сабијање. линолеуму треба да је далеко ређа од боје Овај гигантски бакрорез, настао међу за бакропис, готово течна. То омогућува студентима, међу њима има и највише брже брисање плоче, што је код линолеума следбеника. Трагања веће групе дају најмучнији и најдужи посао.

Вида Стефановић, „Антиподи”, линогравура

Велике дубине у плочи, велике разлике у нивоима представљају тешкоће код штампања и боје се неједнако одржава на хартији. Сам филц, у два и три слоја, не може изједначити притисак на овако неуједначеној подлози. Због тога други и трећи филц треба заменити једним слојем од ½ или 1 цм дебљине. Један меки филц и један слој гуме преко њега у пуној мери уједначи притисак на различите нивое. После једног штампања важно је добро опрати плочу. Потребно је добро испрати боју из дубина и малих пора како би плоча била спремљена за поновно штампање. Плоча се најбоље пере терпентином и опет мокрим сунђером све док се не појави на свим површинама боја линолеума. Еластични линолеум обезбеђује исти тираж као и цинк или је, код великих тиража, подложан истим променама као и цинк.

Бошко Карановић, „Библијски старци”, линогравура

Брисање плоче хартијом, врло популарно код линолеума не осиромашује боју јер уља има у изобиљу. Овде је значајно и то чиме утрљати боју у плочу да се постигне највећи степен економичности и да се под великим притиском боја не излива из линија и засићених површина. Резултати са пластичним сунђером „Лос“ у потпуности задовољавају. За утрљавање боје сунђер се не може употребити сув, већ се мора наквасити и исцедити стиском шаке. Код ужег штампања сунђер треба више пута наквасити да би му се сачувала еластичност. Заостала количина воде која се појављује на боји не чини сметње. Еластичност влажног сунђера обезбеђује да боја стигне у све поре плоче као и у најдубље зарезе у танком намазу. Боја не напуни линију и нема опасности да се излије под притиском. Овако употребљен и чуван у води после штампања, овај сунђер је готово вечан.

Бошко Карановић Текст преузет из часописа Круг галерије Графички колектив, Београд, 1965–1967.

ИСТОЧНИК: УМЕТНОСТ ЕКСЛИБРИСА У КИНИ Уметност штампе екслибриса настала је Европи у 15. веку, а у Кини се појавила почетком 20. века. Данас се у Кини могу наћи само два примерка кинеског екслибриса из најранијег периода. Један од њих је ipsis libris који је наручио Сонг Чунфанг 1914. године, иначе колекционар драмских рукописа који је неко време живео и студирао у Швајцарској (слика 1). Други примерак је такође ipsis libris сачињен у отприлике исто време за Гуан Зуџанга, колекционара који је живео и студирао у САД (слика 2). Током тридесетих година прошлог века, кинески уметници Је Лингфенг, Ју Дафу и Џенг Џенјао открили су уметност екслибриса. Је Лингфенг је креирао екслибрис за своје књиге (слика 3). Управо током овог периода кинески уметници су почели да развијају креативност у области екслибриса.

Сл. 10. Баи Јижу, ipsis libris, 1995. X1

Године 1934. уметник Ли Хуа основао је Удружење за штампу савременог дрвореза. Са још пет чланова удружења, урадио је 12 екслибриса, а овај догађај је био најављен у деветом броју часописа удружења „Савремени дрворез“, под насловом „Екслибрис албум“, у мају 1935. (слика 4). Ова група уметника је донела прва знања о екслибрису у Кину на основу којег се овај вид уметности даље развијао. Међутим, због историјских околности тог времена у Кини обележеног унутрашњим побунама и страним инвазијама, развој екслибриса је био знатно отежан. Сл. 1. Непознати аутор, Екслибрис Сонг Чунфанга, 1914. Х1

Сл. 3. Је Лингфенг, ipsis libris, 1933. Х1

Сл. 2. Непознати аутор, „Сакријте књигу“, екслибрис Гуан Зуџанга, 1914. Х1

Је Пенг, научник и проучавалац уметности, је 1945. почео прикупљање и рад на очувању екслибриса. Током педесетих година 20. века неколицина уметника који су се бавили дрворезом почели су да баштине традицију израде екслибриса. Међу њима су се истакли Ли Хуа који се у периоду од 1959. до 1979. непрекидно бавио овим видом уметности.

Али, од краја тридесетих и током четрдесетих година, уметничка активност у овој области се нагло развила. Од тада кинески екслибрис наставља свој живот као вид мање заступљеног ликовног изражавања. Овде треба поменути Цао Хсингџија, Ли Пингфана, Ши Џецуна и Луо Гонглијуа, уметнике који су показали изузетну креативност у области екслибриса.

Сл. 7. Ји Јанг, ipsis libris, бакропис/акватинта, 2003.

Истовремено Лијанг Донг је створио између 40 и 50 еклибрис радова, од којих 15 између 1963. и 1964. године (слика 5), и Ју Пенг који је израдио четири екслибриса. Између 1938. и 1976. Кина је прошла кроз изузетно турбулентан период чија су главна обележја била борба против окупаторске војске, грађански рат, оснивање нове Кине, као и развој социјализма. Сл. 5. Лијанг Донг, ipsis libris, 1963. X1

Сл. 9. Пенг Ченг, за Ићигоро Учиду, 1995. X1

Све до краја Културне револуције, током 40 година, уметност екслибриса је у Кини била у фази апатије.Током осамдесетих година екслибрис је доживео нови процват у Кини. Од краја Културне револуције 1976, рад на пољу уметности је био изузетно продуктиван. Ли Хуа је 1980. године на изложби графика први пут приказао 4 екслибриса, док су Лијанг Донг, Ванг Дијећуен и Ђијанг Џилин на VIII Националној изложби дрвореза 1983. изложили своје радове (слика 6) након чега је овај вид уметности придобио своје присталице и брзо се раширио у Кини. На предлог Ли Хуа, Донг Лијанга и групе уметника, 2. априла, 1984. у Пекингу је основано национално тело за уметност екслибриса – Кинеско екслибрис удружење, које је, на нивоу читаве земље окупило све заинтересоване за овај вид стваралаштва: уметнике, колекционаре и истраживаче уметности екслибриса. Удружење објављује часопис „Кинеска уметност екслибриса“ који је медијум за комуникацију између чланова, а касније је покренута и интернет страница „Кинески екслибрис арт нет“ (www.ceaaa.com).

Сл. 11. Џанг Јанг, ipsis libris, 2003. X1

Сл. 13. Канг Ђијенфеиi, L1, за Кинеску народну библиотеку, 2001.

Сл. 14. Лиу Шуохаи, S1, за Ан Нијен, 2003.

Flatbed, матрица стенсил и електронска штампа су често коришћене технике (слике 13-16) и неки уметници користе литографију (L1), пренос литографије, (L2), и цинкографију (L3 ). Многи за штампу користе шаблон (stencil) (С), ситоштампу (С1), сериграфију (P9) и, мада ређе, гештетнер (С2). Данас, све је више оних који користе компјутерски генерисана дизајн (CGD) за израду екслибриса.

Од свог оснивања Кинеско екслибрис удружење непрекидно ради на промоцији овог вида уметности широм Кине. Удружење сада има неколико хиљада чланова и допринело је томе да су током више од 20 година створени многобројни екслибрис радови. Рађени у кинеском стилу, свеже и јасно, побудили су велико интересовање публике (слике 7-11). Теме су разноврсне, уметници су технички обучени, а радови су елегантни и разнолики. Кинески екслибрис уметници су вешти у примени широког спектра графичких техника, укључујући дубоку штампу бакрописа, суве игле и акватинте. Мали број уметника користи меку превлаку, мецотинту или гравирање на линолеуму, пластику и друге материјале. Када је реч о високој штампи, многи користе дрворез, укључујући гештетнер (црно-бело и колор) и „дрворез у боји са воденим жигом“. Линорез, рељефно штампане металне плоче за дубоку штампу су технике које се користе док је штампа са кинеским каменим печатом у постепеном порасту. Малобројни су они који користе дрво за гравирање (слика 12).

Професор Џанг Џијоу Подпредседник и генерални секретар Кинеског екслибрис удружења 14. новембар 2005. текст превела и приредила Драгана Марковски

Сл. 8. Јанг Џонгји, за Јен Минг, комбинована техника, 2003. Сл. 6. Ванг Дијећуен, за Ли Пингфана, 1984. Х1

Сл. 15. Џанг Џијоу, CGD, за Масао Охбу, 2000.

Сл. 12. Џоу Донгшен, ipsis libris, 2003.

Сл. 16. Чен Јадан, CGD, за Шанг Жанга, 2003.

СИТО СЕЋАЊА: ЖИВОТ У БАУХАУСУ И ЊЕГОВЕ СВЕТКОВИНЕ

Јесења светковина змајева и лампиона у Баухаусу

Баухаус је у Вајмару основао 1919. године aрхитекта Валтер Гропиус. Гропиусова идеја није била да формира уметничку академију, већ архитектонско-дизајнерску школу у којој би студенти добијали широко и разноврсно образовање везано за сваку етапу производње било ког употребног предмета. Ипак, моћни ствараоци попут Клеа, Кандинског, Итена и Мохољ-Нађа, који су се одазвали Гропиусовом позиву да предају на Баухаусу, учини ли су да ова школа постане важна одредница у свим областима уметности. На београдској Академији педесетих година прошлог века постојало је велико интересовање за уметничку праксу Баухауса. Треба подсетити да је наставни програм прве године Графичког одсека преузет из уводног курса Баухауса. Текст који доносимо један је у низу записа о Баухаусу које је професор Бошко Карановић користио у настави графике. Намеравамо да у наредним бројевима објавимо и остале записе које поседујемо. Овај текст би могао дати смернице и садашњим професорима уметности како да маштом и талентом превазиђу много тежа ограничења од оних са којима су суочени.

„Сито памћења пропушта само златна зрна.“ Мари Луизе Кашниц (1901-1974), немачка песникиња и књижевница

Године 1919, усред политичког хаоса и несхватљивог економског нереда, млади људи, нарочито мушкарци, стигоше у Баухаус у Вајмару. Већина њих је још носила војну униформу којој су девојке дале „цивилни“ изглед фарбањем и скидањем оковратника. Многи су били припадници покрета Вандерфогел (Чудесна птица) и носили су дуге косе. Уз опште весеље косу су им исекли приликом једног бала у Баухаусу. Углавном би им стављали неку зделу на главу и секли косу. Неки су потпуно обријали главу. Те обријане главе давале су повода оригиналним идејама, као на пример сликању црних квадрата на глави за свечаности. Из даљине се могао препознати члан Баухауса између обичних грађана. Нису носили „униформе“ али, из практичних разлога, већина је била обучена у руске блузе и панталоне тесара. Умбо (Ото Умбер) је имао посебно оригиналну идеју: носио је холандске дрвене кломпе украшене са две црне перле (очи) и црвеним репом.

Први пут кад је прошао кроз Вајмар клопарајући кломпама, читава гомила деце га је пратила. Међутим, постојао је један тип униформе коју су носиле присталице Маздазнана: панталоне, горе широке и при дну сужене, јакна са опасачем и уском крагном висине 3 центиметра. „Озбиљни и достојанствени“, присталице Маздазнана чији је вођа био Јоханес Итен, јели су много белог лука и често обављали обредна прања. Када је Aрнт (Aлфреда Арнта) дошао у атеље који је раније користио један од присталица Маздазнана, наишао је на сламарицу и један плави круг пречника метар и педесет обојен на зиду. Круг је служио за вежбе концентрације што је био један од ритуала Маздазнана. Извод из једног писма из 1919. године: „Божић је био фантастична светковина, догађај! Празник љубави до најситнијих детаља.

Једно лепо дрво, свеће и јабуке, дугачак сто, бео са свећњацима, лепо постављен и велика круна од боровине, сва зелена. Испод дрвета, сасвим бео под и безбројни дарови. Гропиус је читао божићне приче, Eми Хајм певала. Гропиус нам је предао поклоне, лепе, дивне поклоне. Затим велика гозба. Владало је свечано расположење, нешто симболично. Гропиус је служио јелом свакога. Као прање ногу. Како би ублажио сиромаштво чланова Баухауса неко је имао идеју да отвори „Барку дада“ на традиционалном божићном вашару у Вајмару. Свако је правио неке предмете. Декоративне предмете, играчке, животиње од тканина, лутке, игре од папира, играчке од дрвета. Најлепше су биле животиње прављене од вреса и обојене живим бојама. Грнчарска радионица Дорнбург давала је све могуће врсте предмета од теракоте и посуђе за лутке. То је био наш први наступ пред публиком, наступ у весељу. Имали смо много успеха, нарочито код деце којој смо на крају морали давати наше баскијске беретке, пошто више ништа нисмо имали за продају. Упркос свим тешкоћама, имали смо пријатеље у Вајмарау, уметнике, љубитеље уметности који су са живим интересовањем пратили еволуцију Баухауса. Грофица Дургхајм је припадала групи пријатеља. Позивала нас је, код ње су се одржавали концерти и дискусије. Било је такође и хране коју су прождирали изгладнели ученици Баухауса. Понекад се играло и како су припадници Баухауса носили тешке ципеле, скидали су их и играли босоноги како не би оштетили скупоцене паркете. У почетку су придошлице становале у Омладинском дому и ручавали за десет фенинга у народном ресторану. Кад су тражили собу за изнајмљивање власници би их обично одбијали говорећи: „Овде нема места за ђаке Баухауса.“ Стога су они који су тражили собе одлучили да потраже власнике који их одбијају и да им кажу да, како било, не долази у обзир да студенти Баухауса станују у тако примитивним собама као што су њихове.

Оскар Шлемер, „Степениште у Баухаусу”

Овај поступак је учинио чудо јер од тада су студенти Баухауса били примани као и остали. Међутим, кантина Баухауса је била прави благослов за студенте због јефтине хране доброг квалитета; ови оброци су постали још бољи и јефтинији када је Гропиус започео „град Баухауса“ . Ту је био један врт где су се гајили кромпир и поврће. Прави баштован се њиме бавио уз помоћ студената који су у замену добијали „добре оброке“. За две марке по представи, студенти су радили и као статисти, посебно у Шилеровим „Разбојницима“. Нарочито значајна била је гала представа приказана студентима из Јене. Стигли су почетком поподнева коњским колима, свечано обучени, са белим рукавицама и кратким пелеринама, носећи своја разнобојна одликовања. Увече су испунили позориште.

Јозеф Алберс, уводни курс Баухауса, 1928.

Ми смо, дакле били у „чешким шумама“ и иза завесе певали „Слободни смо“ на славну арију Gaudeamus. После прве строфе подиже се завеса и појавише се чешке шуме. . У то време декори су још били реалистични. У првом реду један висок студент се диже и викну према сали: „Сада, певајмо сви заједно!“ Студенти отпеваше другу строфу а трећу прихватише у хору публика и „разбојници“ са сцене. То је била незаборавна представа и директор нам рече: „Ви, студенти из Баухауса сте моји најбољи разбојници!“ Eто што се тиче позоришта ...можемо наставити говорећи о позоришту из Јене које је Гропиус реконструисао. Позориште Баухауса - Баухаусбине (ново рођени!) је ту дао своју прву представу приликом недеље Баухауса 1923. године. Андор Вајнингер је обављао функцију најављивача стојећи испред завесе и у тренутку пре него што ће се завеса подићи, рекао је: „Драги пријатељи Баухауса, ви који сте то већ сада и ви који ћете то постати, данас присуствујете премијери „Фигуралног кабинета“ (Das Figurales Kabinett).

То ће бити, уверен сам, значајно искуство јер свакако да тако нешто никада нисте видели! Идем сада да видим да ли можемо почети.“... Андор се врати рекавши: „Представа још не може да почне“. Општи прасак смеха! Он онда исприча неку причу коју сам заборавио и заврши је са: „Идем сада да видим шта се дешава“. Врати се и рече: „Драги пријатељи... ако мислите да ће представа сада почети... варате се ...ми још нисмо... спремни... али сви су изгледи... рекли су ми позади... да то може ускоро почети... још неколико тренутака стрпљења!“ Андор се знојио од страха и збуњености, публика се забављала и није показивала нестрпљење. Одједном се зачу тупи ударац иза завесе. Андор поскочи и рече: „Још једном је позлило“. Сала се смејала. Најзад поче представа. Андор обриса чело, комад је примљен са интересовањем и све је протекло у најбољем реду. Могла би се написати читава књига о свечаностима и Баухаусу. Сваке јесени прослављала се са великом помпом светковина змајева и лампиона,

Шта се десило? Зомерфелд, иначе веома заједно са омладином из Вајмара. Весели, наклоњен Баухаусу, сваки пут када би незаборавни дани за све. Припреме су видео групу студената Баухауса како се вршиле данима. Главни организатори седе без пића, наручивао је келнеру пуни пожртвовања били су Хиршелд и говорећи: „Ја плаћам за све“. А Шлемер, Швердфегер; уз помоћ студената правили који је носио исту маску као Зомерфелд, су лампионе и најекстравагантније змајеве. прилазио је другим групама, давао налоге Неки су били тако велики да смо се питали келнеру и говорио: „Ја плаћам све“. да ли ће моћи икада да полете. Међутим, Када је требало платити рачун нашао се летели су! Прихватајући ове манифестације, само један Наполен, и то Зомерфелд! А градске власти су одавале Баухаусу велико када је приметио да му је Оскар Шлемер поштовање. Том приликом наставници подвалио, рече: „Е и студенти су па, овде уметници цртали поштанске нису глупи... то разгледнице ми се свиђа!“ и штампане у плати све смејући атељеима Баухауса се. Баухаус је већ и руком сликане. 1922. године био Наши приватни познат. Авантура балови Арнта који је одржавали су се у путовао у Италију Обервајмартифурту; у друштву свог ишли смо и враћали пријатеља Гбарта се сви заједно то доказује. У пешице, свирајући Напуљу су се мандолину и укрцали за Капри; певајући. Кад последње паре бисмо стигли, Оскар Шлемер, „Кабинет фигура,” акварел/графит/туш су им послужиле почели бисмо на паус папиру, 1922. да плате пут. прикуплање новца „На маленом да бисмо платили тргу у Каприју, кафу и колаче, задивљени затим, седећи на лепотом погледа на море и Везув, бацили поду балске сале, освежили бисмо се и смо се једно другом у загрљај. Онда нас светковина би отпочела. неко потапше по рамену и један човек Aндор Вајнингер би свирао „Итен–Мухе– у белој јакни нам рече: „Задовољство је Mаздазнан“, плес Баухауса. Хиршфелд је видети младе људе, такве ентузијасте.“ свирао усну хармонику а Шмидхен je гудио Питао нас је одакле смо и шта радимо. на виолини. Свирале су се мађарске игре, Говорили смо му о Баухаусу из Вајмара и а Вајнингер је певао „Жена папагаја, та не о нашем путовању кроз Горњу Баварску, носи јаја“. Једном смо имали храброст да Тирол и Италију. Позва нас да дођемо организујемо велику карневалску забаву поподне на ужину у ту и ту вилу. Дошли чији је врхунац била епизода „Зомерфелд смо у заказано време; слуга у ливреји (jeдан берлински предузимач са којим примио нас је речима: „Господу чекају“. је Гропиус радио) – Шлемер“. Шлемер Прекорачивши праг нађосмо се пред предложи добром Зомерфелду да се дивним погледом на море и богато преруши у Наполеона са маском коју ће му сервиран сто у башти. он урадити.

Чарлстон на крову Баухауса, 1927.

Ласло Мохољи-Нађ, фотограм, 1926.

Задовољства која смо предосећали (увек смо били гладни) учинише да нам вода пође на уста. Човек у белом нас прими врло љубазно и рече смешећи се, гледајући према столу: „Све ово је за вас“. Затражи да му испричамо нашу причу и узвикну: „Какав сте ви пар! Апсолутно треба да вас представим нашем председнику. Молим да ме извините за тренутак, одмах се враћам.“ Врати се са једним високим човеком који је носио брадицу и који нас поздрави врло љубазно и затражи да му причамо о Вајмару, о Баухаусу и Гропиусу. Питао нас је шта сада ради Гропиус, постави нам још многа друга питања и били смо изненеђени колико је знао о Баухаусу.

Није нам био представљен. Пошто је провео са нама око пола сата, рече нем довиђења, пожеле нам срећан повратак у Вајмар и врати се у вилу са човеком који нас је позвао. Овај се врати са две цедуље за које затражи да их потпишемо. Уплашисмо се, текст је био штампан језиком који нисмо познавали: „Не можемо то потписати.“ и устадосмо! Човек се насмеши показа нам цедуље на којима је писало 200 лира и рече: „Ово је за вас, за ваш пут, од чехословачког председника Масарика“. Наша радост је била велика. То је било као у бајци. Из Вајмара смо послали председнику неколико дрвореза са нашег пута у Италију. Сачувао сам писмо у којем нам Масарик захваљује, у мојој архиви из Баухауса.

Према сведочанствима Гунтa Штадлера, Eриха Брендела, Винсера Вебера, Гертруде Арнт, Aлфреда Арнта.

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ МЕЦОТИНТЕ У РУСИЈИ

Међу догађајима који су обележили актуелности из области уметничке графике у првој половини 2011. године, свакако је и Први међународни фестивал мецотинте у Русији. Град Јекатеринбург је од 13. до 29. маја постао стециште љубитеља ове ретке графичке технике, а Музеј ликовне уметности Јекатеринбурга за ово кратко време претворио се у непрегледно пространство „црне манире“. Овај веома значајан догађај за Руску а и светску јавност из области ликовног стваралаштва, реализован је у организацији Музеја ликовних уметности Јекатеринбурга, издавачке куће Артефакт, Фондације Михаил Прохоров и уметничког удружења „ПринтаВера“. Поводом свечаног отварања овог догађаја, 13. маја 2011. одржана је конференција за штампу у регионалном информативном центру ТАСС-Урал на тему: „Међународни фестивал мецотинте у Јекатеринбургу“. Учесници конференције: Никита Коритин, Андреј Мартинов, Константин Чмутин, Олег Јахнин, Андреј Кусакин, Јулијана Коптева изјавили су да је ово јединствени пројекат који окупља мајсторе мецотинте из целог света . Ово је први у низу фестивала мецотинте који ће се убудуће реализовати сваке треће године, изјавили су учесници конференције. У претходном

Марк Фрисинг, The eternity of a child`s dream is a fleeting moment V, 2009, мецотинта, 66x86 цм

периоду, од 2008. до 2010. године, организатори овог фестивала, реализовали су око двадесет предфестивалних изложби и манифестација везаних за ову технику у различитим градовима Русије. За то време су сакупљали имена и контакте графичара широм

света који се професионално баве мецотинтом, сви они стављени су у једну заједничку базу података како би почетком 2011. били на време обавештени о учешћу на овом јединственом догађају. Према информацијама организатора, мецотинтом се данас професионално бави око 500 графичара у читавом свету. Што је заиста мали проценат и то је још један од разлога да се на овакав начин промовише ова техника која полако пада у заборав. Сам фестивал обухватао је више уметничких програма: главна изложба у којој је учествовало Марк Фрисинг, The eternity of a child`s dream is a fleeting moment IV, 2009, мецотинта/акватинта, 66x86 цм више од 30 земаља са око 80 уметника и низом паралелних В. Мартинова, као и програм демонстрације програма – 5 самосталних изложби технике мецотинте коју је реализовала врхунских мајстора мецотинте као што су: графичарка Марина Лазарева. За Јури Боровитски (Русија), Константин Чмутин селекцију приспелих радова који су били (Русија), Кацунори Хаманиши (Јапан), Лоран изложени у главном програму фестивала Школник (Француска), Марина Лазарева везаним за међународну изложбу, био је (Русија), Владимир Самарин (Русија), два задужен међународни жири: Керол Векс кустоска пројекта са темом историјског – графичарка и председник комисије, осврта на графику из колекције Андреја Константин Чмутин – графичар, Андреј Кусакина (Москва) у реализацији Андреја Мартинов, кустос Московског бијенала, Владимир Назански, кустос Бијенала у Новосибирску, Олег Јанин, кустос Бијенала у Санкт Петерсбургу. Изложбу је сачињавало 400 радова од 80 уметника - графичара из Русије, Сједињених Америчких Држава, Канаде, Аргентине, Аустралије, Аустрије, Азејберџана, Републике Чешке, Немачке, Финске, Француске, Мађарске, Ирана, Италије, Јапана, Кореје, Луксембурга, Мексика, Норвешке, Пољске, Шпаније, Холандије, Украјине, Енглеске, Ирске, Шкотске и Србије. Једна од 5 самосталних изложби која је рализована у оквиру програма фестивала била је и ретроспективна изложба мецотинте познатог јапанског графичара, Хацунори Хаманишија. Рад овог Хацунори Хаманиши, Situation work №18, уметника још један је показатељ колико мецотинта, 49x60 цм упорност, педантност и лична ликовна

поетика могу да створе фантастичне резултате из области савремене графике. Рођен је1949. у Хокаиду. Токаи универзитет завршио је 1973. године, од тада живи и ради у Токију. Чак и међу промишљеним и вредним јапанским уметницима мало ко ће се одлучити за технику мецотинте јер захтева посебну концентрацију и напор. Међутим, то Хаманишија није спречило у његовим великим подухватима, шта више, то га је винуло у врх малобројних врхунских јапанских мајстора. Музеј ликовне уметности Јекатеринбурга Рани радови овог уметника биле су углавном монохромне мецотинте, је Британски музеј у Лондону, Метрополитен међутим, у својим каснијим графичким музеј и Музеј модерне уметности у Њујорку. остварењима користи доста колорита у које Колекционари специјализовани за јапанску чак укључује и делове златних, сребрних уметност сматрају да је част имати и бакарних листића. Његови радови красе Хацунори Хаманишија у својој колекцији. колекције великих светских музеја као што Кустоски пројекат Фестивала обухватио је

Хацунори Хаманиши, Division-work №64, мецотинта, 49x60 цм, детаљ

изложбу старих руских графика из периода од 16. до 19. века које припадају колекцији А. Кусакина. Публика је у овом делу могла да види старе руске мапе и руске портрете из периода 16-18. век. Такође и гравуре, спомен-одликовања руске војске из периода 1813-1814. Као и збирку приказа руских војних униформи из 19. века реализованих у техници мецотинте. Као за саме организаторе тако и за многе графичаре, овај фестивал има посебну практичну важност. Сама мисија фестивала има за циљ окупљање уметника који се баве овом техником, размену искустава између професионалаца и љубитеља графике, као и очување и неговање старих графичких техника. По завршетку фестивала уручене су награде најбољим графичарима. Прву награду у износу од 100.000 рубаља освојиоје уметник Марк Фрисинг (Луксембург), награду за поштовање традиције и вештине графичког рада у износу од 30.000 рубаља, добио је уметник Сеунг Јеон Ким (Кореја), награду за разбијање класичне границе у овој техници у износу од 30.000 рубаља, добио

Демонстрација мецотинте у изведби Марине Лазареве

је уметник Џејмс Гроло (САД), награду за најбољу представу оригиналне идеје у овој техници у износу од 40.000 рубаља, добио је уметник Арт Вергер (САД). Овај догађај је само један од доказа да напоран рад и велика вештина могу да створе дела која су савремена, модерна, релевантна и интересантна, као и доказ да за квалитетан рад нису неизоставно неопходна само решења модерних технолошких достигнућа.

Мецотинта полако постаје предмет носталгије за прошлим временима, а што је сасвим сигурно, и даље остаје једна од метода реализације савремених ликовних идеја. Званични сајт фестивала: www.mezzotinto.ru

Снежана Петровић

ЧЕТВРТИ СИН АПОЛОНОВ У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ је поводом 250 година од објављивања песме „Плач Сербији“, отворена изложба о њеном аутору, Захарију Орфелину (1726-1785)

декоративним елементима, Захарије Стефановић Орфелин међу којима има и (загонетка остаје и надимак јединствених вињета који је млади Захарије сам чији је преплет изведен себи дао, вероватно састављен од имена и презимена од два имена Orpheus и Liепископа Путника. Своју nus , елегично име којим се похвалну песму Орфелин алудира на трагичну судбину је украсио и фино цртаним аполонових синова Орфеја портретом владике. На и Лина, легендарних певача фантастичним композицијама из грчких митова), чије је он је слободнији, барокно име и дело везано за почетак узнемирен, посебно на новије српске књижевности Вечни календар, Захарије цртежима који дочаравају сам уз разноврсно уметничко, Орфелин, 1783. чин устоличења. Слободно научно и издавачко дело, компоновани анђели, по остаје наш најнеобичнији и ритуалу црквене церемоније, доносе делове најтајанственији стваралац. Рођен 1726. архијерејског одевања и симболе пастирске у сремској вароши Вуковару у коме је власти, а рафинирана, лепршава лакоћа стекао основно образовање, о свом даљем цртежа открива ненаметљиву присутност школовању каже следеће: „Каква су Орфелиновог декоративног осећања. Успех училишта у српским земљама свима је добро овог дела један је од повода да Орфелин познато, према томе ни ја нисам бољи. пређе из новосадске основне школе у Читање књига било ми је једина академија Сремске Карловце на митрополијски двор, и највећа наука.“ Овај непрекидни рад на и исте године ступи у службу „канцелисте“ самообразовању уз литературу подразумевао Карловачке митрополије под патронатом је вежбање цртања и писање стихова, учење митополита Павла Ненадовића. У Сремским језика, те већ у 23. години Захарије ступа Карловцима, тадашњем центру српског у службу као магистар Словенскија школи друштвеног и културног живота, почиње новосадскија. Уметнички првенац, рукописна Орфелин да издаје своје бакрописне књига „Поздрав Мојсеју Путнику“, из године књиге. Иако ово Орфелиново прво дело 1757, састављена је од венца панегиричних није касније пренето у бакар, изгледа песама, калиграфски исписана и украшена да је он у Карловцима развио претежно цртежима, вињетама и нотама, забележивши графичку делатност. Судећи по његовим чак и мелодију појединих песама. Књига се бакрорезима, он је одлично познавао и састоји од пригодне песме испеване у част саму бакрорезачку технику, нарочито устоличења бачког владике Мојсеја Путника, ецовање киселинама. Велике уметничке коју је Орфелин украсио многобројним амбиције виде се на бакрописима које у том цртежима, значајним композицијама и периоду отискује у Карловцима.

Први велики Орфелинов бакрорез „Свете бесплотне силе“ рађен је 1761. за манастир Ковиљ у Бачкој. Ведута манастира асиметрично је укомпонована у доњи ред оквира, централни део гравире подсећа у маломе на барокне небеске апотеозе на којима се целокупни надземаљски хабитат врло одређено слива и степенује ка главном, основном мотиву читаве целине, а на Захарије Орфелин: Славенскаја и валахијскаја калиграфија, 1778. Орфелиновој гравири то је адорирање Св. декоративног сликарства комбиновати Тројице. Главне врлине бакроресца Захарије са скученијим могућностима које пружа Орфелина на овој гравири долазе до пуног иконопис. Због своје песме „Плач Сербији“, изражаја: моделација помоћу светло-тамних патриотске и бунџијске ламентације – ефеката, елеганција ликова, најзад, меко безмало, против свих и свакога ко је икада резање осетљиво за сликарску форму. одлучивао или руководио судбином Срба Поступност тог пута, студиозно припремање – Орфелин осећа да његов уметнички рад за смеле скокове илуструје и Орфелинов зависи од разних, њему ненаклоњених бакрорез „Св. тројице“ са архангелом околности. За „казначеја“ прелази у Михаилом и сценама из Христовог живота темишварски владичански двор Викентија који је 1758. резао за манастир Прибину Јовановића-Видака. Иронично, бакрорезац главу. На њему се већ јасно показују она и песник добија службу епархијског типично барокна и свакако јако наглашена благајника. Своје невоље испевао је у монументално-декоративна сликарска песми „Тренодије“ коју 1762. штампа у схватања која су на комаду из Прибине венецијанској штампарије Димитрија главе уздржана и заустављена строгом, Теодосија, („Има ли на свету такав човек, симетричном поделом малих правоугаоних као ја несрећан, кроз сав, ах мој век. Куда медаљона који уоквирују средишњи сам пошао добра не нисам знао беду свуд, мотив. Треба пажљиво погледати она беду свуд.“). зналачки цртана скраћења тела анђела У Венецији остаје као редактор и коректор који придржавају свемирску куглу са које Теодосијеве штампарије која израђује царују Св. Тројица, па видети да је Орфелин словенске ћириличне књиге. Из овог у својој радозналој обавештености бирао периода су књиге које величају српску предлошке из графичких залиха западњачке историју: „Србљак“ са фронтисписом на уметности. У нашој целокупној уметности коме је исписано стабло српских владара. тога времена не постоји пример да је ико За ово издање Орфелин је припремио од српских сликара са тако много успеха појединачне ликове српских светитеља обрађивао несвакидашњи проблем: како и прерађујући заправо исте гравире бечког на који начин елементе великог барокног, мајстора Јозефа Антона Лидла. Док је

церемонијалан с техничке стране став портретисане показао несумњиви личности, богато напредак, његов цртеж усковитлана драперија, фигура постаје знатно штафажна архитектура строжи показујући са тордираним стубом, упадљиво тежњу владарске инсигније ка декоративним на раскошном столу, ефектима. „Србљак“, а све то заједно „Песн историческа“, остварено уз изразит са стиховима о нашем осећај за материју, најсудбоноснијем за сву сликовитост боју и „Јулинчева раскошног броката и кратка историја“ свиле. И заиста, на упућују на нарастајуће свом бакрорезу, само интересовање за још невешто додати националну историју, нимб кнеза-мученика а такође представљају опомиње да се иза и прве примере ове свечано укрућене историјских тема у личности крије српској књижевности и светитељ, личност уметности. „Словенски која је по свим својим буквар“ 1767. као и животним врлинама друге просветне књиге „Петар Велики“, бакрорезни портрет у књизи тако живо одговарала постављају питање Захарија Орфелина, Историја Петра Великог, идеалу српског барока. реформе српског Венеција 1772. „Живот Петра Великог“, књижевног језика. најлепше и графикама најбогатије дело Славено–српски магазин (први српски и Орфелиново, објављено је у две варијанте јужнословенски часопис), садржи поучне – скромнијој, анонимној и луксузној, чланке који прате достигнућа европске потписаној (као члан Царско-краљевске просвећености, приповетке, песму – први бечке академије уметности) са посветом сонет у српској књижевности, епиграме Катарини Великој.Двотомна монографија и преглед новообјављених књига – прве је илустрована 65 минуциозно резаним рецензије у српској литератури. бакрописима, по обиму представља Изразито млетачка уметничка схватања највеће дело и највећи домет српске испољавају се код Орфелина и онда примењене графике тога доба. Симпатије када ради наш владарски портрет по за Петра Великог кога сам назива Жефаровићевој икони кнеза Лазара из „несравњеним херојем“и „беспримерним 1746. која није сачувана. Орфелинова монархом“ и писање његовог житија копија из 1773. коју је у Карловцима била је прилика да развије своје резао по наруџбини архиђакона Јована реформаторско-просветитељске идеје Јовановића-Шакабенте, изведена је, (култ Петра Великог као патрона науке и сасним сигурно, у духу касног млетачког уметности, просветитеља народа и најпре парадног портрета 18. века. Сви заслуге за сламање рога отоманског декоративни елементи којима се служе полумесеца, имали су у то време типично Млечани при сликању ове врсте портрета барокне црте). познати су и Орфелину: помпезан,

Доследно спроведена барокна форма која суштину изражава визуелним и декоративним намећући стварности игру привида и блеска, уз машту аутора и сам текст историје најпре личи на нешто што бисмо данас назвали историјским романом. Пушкин је у својој библиотеци поседовао примерак Орфелинове монографије и њоме се служио приликом израде свог дела о Петру I. Поред илустративне групе гравира у коју спадају многе географске карте и добро цртани планови руских градова, у монографији се налазе и гравире које приказују неке историјске догађаје из времена Петрове бурне владавине. Појединачне фигуре међу којима се посебно истиче портрет Петра Великог израз су занатске вештине и уметничког домета, пример су бакрореза са сликарским вредностима, изузетно фине обраде форме. Посвета царици Катарини II, резана посебно, представља нам Орфелина као одличног калиграфу који је у духу барокне сликовитости Вечни календар, бакропис „Стварање света“, примењивао различито обрађена штампано у Бечу код Јосифа oд Курцбека, 1783. слова. Сама царица, међутим, није бакрорезац, Јакоб Шмуцер има прилику показала интересовање за писца да се упозна са Орфелиновом граверском монографије њој посвећене. Интересантну вештином. По његовој препоруци, године чињеницу откривају нам записи о наруџбини 1772. постаје члан Уметничке академије у митрополита Викентија Јовановића-Видака Бечу (Akademie der bildenrn Kunste), која за бакрописну плочу великог формата тек што је била основана. Орфелин је имао „Манастир Крушедол“, „когда в Виени добре, колегијалне односе са дворским нашчампа се...“. Намеће нам се питање, гравером Шмуцером, па га овај препоручује зашто се плоча израђена у Карловцима грофу Колеру, тадашњем свемоћном шаље у Беч на отискивање, када графичар председнику Илирске дворске канцеларије има своју „бакарну типографију“? Сазнајемо која је спроводила реформе црквеног и да је Орфелин поседовао пресу мањег просветног живота Срба у монархији. У формата, ваљака погодних за штамрање складу са овим реформама, по препоруци књига (30-40 цм), гравире које излазе из ових моћних ауторитета наручује му се овог формата отискиване су у Бечу, на да изради Славено-сербску и Валахијску преси бакрорезачке Академије. Директор калиграфију. Припремајући цртеже за Академије, тада најбољи аустријски

Орфелин са њему школске и уметничке својственим жаром узоре калиграфског предано ради у начина писања, штампарији тако да прави обимнију и је Курцбек веома лепшу калиграфију задовољан и жали што од оне која му је била му Орфелин није дошао наручена, а бакрорези раније. Овај последњи лепотом слова и активни период се цртежа надмашују завршава и болест враћа његове стране узоре. Орфелина у родни крај. Јаков Шмуцер Мало разумевања за калиграфију болесног Орфелина прима са искреним показује епископ бачки одушевљењем, а на Јосиф Јовановићоснову његових оцена Шакабента, који га шаље гроф Колер предлаже на свој мајур Сајлово на Орфелина царици коме умире наш славни Марији Терезији за бакрорезац и писац. Краткое...наставленије (Грб Карловачке специјалну награду. митрополије) Трагичан крај његовог Царичином одлуком живота описује потресан награђен је са сто дуката. Разноврсност текст Ђуре Гавеле „Орфелиново звонце“. Орфелинових занимања откривају и две Чињеница остаје да разноврсна књиге које је штампао 1783. године. Прва, Орфелинова дела нису настајала као под насловом „Искусни подрумар“, садржи захтев српске грађанске средине, многе поуке о томе како треба рационално већ само као израз његових жеља и радити у подруму око вина, буради и како настојања. Све што је преузео да уради се праве разне врсте вештачких вина. То је и што је привео крају, било је обимније, оно наше вино које је тада служило и као значајније, уметнички зрелије од оног што „дишкреција“ и као важна привредна грана. се од њега очекивало, готово увек тешко У другој књизи, „Вечни календар“, „осим остварљиво и скопчано са много труда, чисто календарских ствари уметнута је и са пуно издатака а неизвесног пријема од мала физикална географија, астрономија, оних којима је намењено. Доситеј му је метеорологија и физика, на крају доста посветио најлепше признање: „…Захарија опширна историја цркве и чланак о Орфелина име неће међу родом нашим сербских владјетељех у којем је исцрпена заборавити се“. Јулинчева српска историја“. У „Вечитом календару“ штампан је један од последњих Орфелинових бакрописа „Стварање света“. Поред велике, вешто резане фигуре Бога оца, изузетну вредност овој графици дају минијатурни актови Адама и Еве, пажљиво цртани у првом плану, смештени у фантастичан еденски пејзаж. Већ болесни Орфелин добија 1783. године место Вида Стефановић коректора у штампарији Јосифа Курцбека у Бечу.

ИЗЛАЗ КРОЗ ПРОДАВНИЦУ СУВЕНИРА: БАНКСИЈЕВ ФИЛМ

Банксијев графит

Мислим да свако ко се бави уметношћу или је на било који начин повезан са овом делатношћу, треба да одгледа овај филм. Многи ће извући различите поуке из њега, али вас свакако неће оставити равнодушним! Ко је уопште Банкси (Banksy)? Тај тајанстени лик из подземља који годинама успешно скрива свој идентитет и поред тога што га повремено приводи полиција. Лик који се неопажено ноћу шуња улицама Лондона (и целе Британије), остављајући за собом препознатљиви траг боје по зидовима. Није ни чудо што су му ликови пацова заштитини знак – нешто као „колеге са посла“… Једноставно, не можете а да не заволите његов одличан цртеж, интелигентне, бунтовничке радове који вас буде из транса свакодневице и терају вас на размишљање. Улепша вам дан када шетајући Лондоном наиђете на неки његов графит. Можда је правилније назвати то уличном уметношћу јер је он потпуно заслужено успео да једну „илегалну, хулиганску“ делатност постави на пиједестал уметности.

Али, овај филм не говори о њему нити о његовим радовима, мада је већина материјала снимљена документарно. Тако да се могу видети на делу и многи други улични уметници, као на пример: Space Invader, Monsieur Andre, Zeus, Shepard Fairey ... Главни лик у филму је један потпуно неочекивана особа - француз Тиери Гуета (Thierry Guetta), који се од сналажљивог препродавца конфекцијске робе, додуше са психотичном манијом ношења видеокамере свуда и снимања свега око себе, напрасно катапултирао према звездама с намером да преко ноћи постане и уметник и славан и богат! Једним ударцем три муве! Да ли му је то пошло за руком или није, нећу вам открити да вам не бих покварила задовољство гледања овог изузетно поучног филма. Али ћу вам открити пар других информација. Мислим да је назив филма одлично одабран. „Излазак кроз продавницу сувенира“ (Exit Through the Gift Shop) заправо алудира на то што у Британији свака иоле већа

И тако је преко ноћи град LA освануо са његовим ликом по зидовима. Родио се нови, саморекламирајући „уметник“! У филму ми се највише допао део који приказује како су се Тиери и Банкси за длаку извукли да не буду ухапшени у Дизниленду, када су лутку на надувавање, обучену у наранџасто, са црном кесом на глави, поставили на место где најчешће застају туристи да би се фотографисали. Наравно, лутка је представљала везаног затвореника из америчког злогласног Гвантанамо затвора на Куби, у којем се „хумано“ поступа са затвореницима. Какав шамар у лице, и то од обичних „уличних пацова“! Да су их ухватили, не сумњам да би и њих двојица сада, и још дуго, дуго, носили права наранџаста одела и дисали у црне кесице… Током пар последњих година у којима живимо и преживљавамо у рецесији, на површину су испливале огромне социјалне неједнакости у

Банксијев графит

галерија има на самом изласку огромну продавницу у којој се могу купити књиге и сувенири на којима су одштампани узорци са изложбе која је у току. То је рецепт потрошачког друштва који савршено ради! Ухвате вас одмах на излазу, док сте још свежи под утисцима изложбе, да вас „пријатељски убеде“ да испразните своје џепове и понесете кући било шта – торбу са Ван Гоговим сунцокретима, мараму или гумицу са Монеовим локвањима ... У овом филму Тиери је покушао да обрне ток ствари и да, заправо уђе кроз продавницу сувенира да би дошао до галерије! Сјајан лик који ће вас без сумње толико изнервирати да ћете у потпуности разумети како се осећао шеф инспектора Клузоа (један други филм из наше и ваше младости). Тиери је себе почео да представља као уличног уметника (street artist), прекрстио се у Mister Brainwash што би у преводу вероватно требало да значи Испирач Мозга, мада бих га ја пре назвала Испрани Мозак. А пошто човек није знао ни да црта, онда је ангажовао неког другог да му направи цртеж његовог лика како држи видео-камеру.

Банксијев графит

западним земљама, те покрети као што су „Окупирајмо Вол Стрит“, афера Викиликс, анонимне хакерске групе и слично, све више добијају на снази. Али су и све више сатерани у ћошак. Од свих тих покрета који представљају гласове савести обичних, малих људи једини су графитиуметници на неки начин профитирали. Они су се са улица преселили у галерије! И сходно томе напунили џепове. Мирис тог ултра великог новца који се тренутно окреће око уличне уметности (street art) се могао добро осетити и уовом филму. Фасцинирајуће је сагледати како у Лос Анђелесу функционише хајп (hype), тј. како се промовишу изложбе, како се закотрљава тај точак медијског циркуса и финансија, цифре напумпавају, тако да један рад уличне уметности достиже цену са 4 и више нула.

Како радови бивају распродати још пре почетка изложбе, пре но сто су и били виђени. Од свега је можда најфасцинантније сазнање да је могуће извести и то да чак и човек који не зна да црта може да организује самосталну изложбу. Са радовима које му је у потпуности направио тим од двадесетак професионалаца, при чему је он лично само давао инструкције и можда прснуо који пут из спреја. Ако је могао он, па онда може заиста свако тако! Уз малу помоћ егзотичног француског акцента, да прикрије задах глупости. Банкси је раније тврдио како свако може и треба да се бави уметношћу. После свега овога, више не говори тако!

Сања Стаменић

ПОШТО ГРAФИКА? Славног америчког сликара Џејмса Вислера тужио је послодавац, иначе богати фабрикант, због како је сматрао, превисоке цене коју му је сликар испоставио. Главни аргумент оптужбе био је да је Вислер слику завршио за два дана а за узврат је тражио хонорар који превазилази вишегодишњу зараду просечног фабричког радника, који на послу проведе десетак сати дневно. На судијино питање колико времена обично утроши за израду слике, Вислер је одговорио: „Неколико сати.’’ Када га је судија затим питао а шта онда толико скупо наплаћује, сликар је спремно одговорио: „Вишегодишње искуство.’’ Наравно фабрикант је морао да одустане од тужбе и да уметнику исплати договорени износ. Говорити о цени уметничког дела није лако. Да ли цену одређује време потребно за израду дела, да ли је то степен оригиналности , да ли је битно само име, односно потпис аутора? На крају како одредити цену нечем тако неодредљивом као што је уметничка вредност дела? Све су то уобичајене недоумице на које нема крајњег одговора. Питање које ипак вреди поставити јесте која је реална цена дигиталне графике? У Београдским галеријама пак, то питање се не поставља. Пошто смо ми отворено друштво које поштује различитости и поноси се толеранцијом, сматрано је, од саме појаве ове хибридне технике, да је цена графике универзална без обзира на технику. Не улазећи у процену уметничке вредности појединог отиска, морам да приметим како израда

класичне графике захтева утрошак опипљивог материјала као и одређену количину физичког рада. Дигитални отисак се производи у виртуелном систему и не захтева никакву физичку активност. Сходно томе цена дигиталног отиска морала би бити мања у односу на онај класични. Међутим ту се може увек навести аргумент са почетка текста. Уметничка вредност се не мери количином материјала и утрошеног рада. Ипак, вредело би погледати ситуацију из још једног угла. За разлику од тржишта класичних уметнина, које је затвореније и ексклузивније, тржиште дигиталне уметности је крајње отворено и свима доступно. Дигитална уметност се проналази и купује првенствено дигиталним путем - преко интернета.

недостаје нешто што она купљена у галерији поседује. То је потпис аутора. Изненађујуће је али цифре не лажу, графика без потписа са све чупкавим папиром кошта око 250 до 500 динара а са потписом 2.000 динара. Одузмемо, поделим и испадне да потпис кошта 1.500 динара. Не желим ни ту да доносим коначан закључак. Пикасов или Далијев потпис кошта много више. Колико само кошта аутограм покојног Џона Ленона или Мајкла Џексона? Како томе утврдити реалну цену? Никако. Закон тржишта каже да роба не вреди онолико колико стварно вреди већ онолико за колико се може продати. А да ли би ико купио потпис било ког београдског графичара, онако клот, без ичега? Даље закључке нека доноси сам читалац.

Постоје сајтови са вишегодишњом традицијом и знатним реномеом, који пружају огроман избор свих видова дигиталне уметности. Ту негде могуће је наћи и оно што се код нас и само код нас назива дигитална графика. Свако може да себи изабере дигиталну фотографију, илустрацију, векторску слику и још много тога и да свако од поменутих дела купи за... сад долази цена ... суму од 025 до 5 америчких долара. Ако муштерија жели да учитано дело има на опипљивом материјалу може и да га одштампа на свом принтеру или да га носи у фотокопирницу (страна А3 формата је у Београду око 50 динара). Уколико власник уметнине жели из неког бизарног разлога да му отисак буде замућен може га одтштампати и на папиру за дубоку штампу (цена око 250 до 300 рсд. у Београду). И сада очигледно можемо и да одредимо реалну цену „дигиталне графикe”. Испада да је она далеко јефтинија од оне класичне. Али овој, самостално изведеној графици

Бојан Бикић

НОВИ КОНКУРСИ XI Biennial Exhibition of Engraving - Rules 2013

Premio Acqui Art.1 The XI Edition of the International Biennial for Engraving and Acqui Prize 2013 are organised by the International Biennial Association for Engraving and they are supported by the Rotary Club of Acqui Terme, by the Region of Piedmont, the Province of Alessandria, the Town Council of Acqui Terme and C.R.T. Foundation. Art.2 The Biennial is open to any engraver and entry into the competition is free. Each artist can enter the competition only with one work completed after January 1st, 2011, in compliance with the principle of originality stated by the “Declaration of Milan” in 1994. The work must neither have had, until that time, a regular run, nor have been exhibited in any other Prize competition or public event. The work must be printed on a sheet of minimum size 250x350 mm and not exceeding 500x700 mm size. All works outsize won’t be accepted and they won’t be returned to sender. Works can’t be in a frame or in a passe-partout. Art.3 Each artist should send one copy of his/her work and a photograph or a laser photocopy of the same (180 x 240 mm size) with the title of the work, the technique and the year of completion, the author’s full name and address written in block letters on the reverse side. In addition the artist must attach the entry-form and each part of the form must be properly filled in. This form can be downloaded from the website www.acquiprint.it The entry work and the documentation must be sent to the following address: Premio Acqui Associazione Biennale Internazionale per l’incisione Piazza Italia n. 9 - 15011 Acqui Terme (AL) - Italia The dispatch of papers, including the work, must bear the following words: “PRINTED MATTERS – NO COMMERCIAL VALUE” Works must be sent by September 30th, 2012. The works sent after this date will not be accepted.

Art.4 The works entering the competition will be selected by the experienced Jury. This Jury will decide the works to be included in the catalogue, in the exhibition and the works to be submitted to the People’s Jury who decides the winners of the Prizes. Art.5 The Experienced Jury is made up of academics and critics, specialists in History of Engraving and well known cultural experts – The People’s Jury is made up of citizens from Acqui Terme and the Monferrato district. Art.6 The first prize, Acqui Prize, of € 5.000 will be awarded in 2013 on the occasion of the International Biennial Opening Ceremony. The Jury reserves the right to set up other prizes. – The awarding of the prizes implies that the artist has to surrender the mould (plate) and to transfer his/ her rights on the work which will be sent as follows: 50 engravings with Arabian numbers (1/50 – 2/50 – etc.) and 25 engravings with Roman numbers (I/XXV – II/XXV – etc.). Art.7 At the end of the exhibition, all the works received won’t be returned, but they will be kept and displayed in the Museum of Engraving Collection – Paleologi Castle in Acqui Terme. Art.8 The Management of the International Biennial of Engraving reserves the right to exhibit the above mentioned works also in other Exhibition Centres. Art. 9 By entering into the Competition, artists will accept all rules and regulations.

САДРЖАЈ НАСЛОВНА СТРАНА ............................ 1. УВОД .................................................. 2. МЕДИЈУМ: ЛИНОГРАВУРА ................... 3. ИСТОЧНИК: УМЕТНОСТ ЕКСЛИБРИСА У КИНИ ................................................. 5. СИТО СЕЋАЊА: ЖИВОТ У БАУХАУСУ И ЊЕГОВЕ СВЕТКОВИНЕ........................10. МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ МЕЦОТИНТЕ У РУСИЈИ .......................................... 16.

АУТОРСКИ ОТИСАК БРОЈ 13. Београд: 2012. РЕДАКЦИЈА: Уметничка група ЛИХТ БЛАУ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: Бојан Бикић ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР: Марко Калезић

ЧЕТВРТИ СИН АПОЛОНОВ.................. 20.

НОВИНАРИ: Надежда Марковски Вида Стефановић

ИЗЛАЗ КРОЗ ПРОДАВНИЦУ СУВЕНИРА БАНКСИЈЕВ ФИЛМ ............................. 25.

ЛЕКТОР-КОРЕКТОР: Драгана Марковски

ПОШТО ГРАФИКА............................... 28.

СПОЉНИ САРАДНИЦИ: Сања Стаменић Снежана Петровић Драгана Марковски

НОВИ КОНКУРСИ ............................... 30.

ТЕХНИЧКА ПОДРШКА: Жељко Малић КОНТАКТ: lihtblau@yahoo.com http://www.facebook.com/liht.blau.1

Аутор графике на корицама: Марко Калезић

Часопис „Ауторски отисак“ можете читати, преузимати и коментарисати на Интернету: issuu.com/autorskiotisak Часопис АУТОРСКИ ОТИСАК излази квартално ISSN 1452 - 9696