ISSN 1452- 9696
АУТОРСКИ ОТИСАК ЧАСОПИС ЗА НЕГОВАЊЕ КЛАСИЧНИХ ГРАФИЧКИХ ТЕХНИКА
№5 ЈУН 2008. ИЗДАЈЕ УМЕТНИЧКА ГРУПА ЛИХТ БЛАУ БЕОГРАД
1
ПРВИ РОЂЕНДАН Прошло је тачно годину дана од изласка првог броја Ауторског отиска, часописа за неговање класичних графичких техника. Срећан нам први рођендан! Ауторски отисак добро напредује, израсли су му први зуби, па може и да уједе кад затреба, а ми ћемо га и даље добро пазити и бринути се да порасте још већи и лепши. Уз рођенданско славље, могли бисмо да развеселимо читаоце недавном изјавом једног нашег верног јатака.
Каже он, да се ми сви бавимо донкихотовским послом. Можда је и у праву, али Дон Кихот је ипак један од најславнијих витезова који су икада постојали, бар тако вели Сервантес. Као и Дон Кихот, и ми смо сигурни у срећан исход наше пустоловине. И надамо се да ни наша слава неће бити мања од славе нашег великог претходника. Витешки поздрав, вама, верним читаоцима од ваше групе ЛИХТ БЛАУ!
Уметничка група ЛИХТ БЛАУ: Марко Калезић, Надежда Марковски, Бојан Бикић, Вида Стефановић и Милош Ђорђевић
2
МЕДИЈУМ: ЛИТОГРАФИЈА Литографија је једна од најмлађих графичких техника, настала је 1796/97. године, практично игром случаја у Зенефелдеровој штампарији у Баварској. Милошћу божијом, вољом баварског краља и експериментима Зенефелдера, техника се брзо раширила и усавршила, у почетку у земљама немачког говорног подручја, да би се двадесетак година касније проширила на Француску, нешто касније на Енглеску и Холандију. На самом почетку она налази примену у масовној продукцији за штампање књига, новина, плаката . . . , те Алојз Јохан Непомук Франц Зенефелдер; аутопортрет је њена уметничка примена била оспоравана. Међутим, временом, истраживањем и усавршавањем увиделе су се све њене могућности којих има много за разноврсно уметничколиковно истраживање, нарочито половином 19. века. Практично сви значајнији уметници су се опробали у литографији на себи својствен начин користећи најразличитије материјале који су највише одговарали њиховим уметничким природама. Међу њима су Ежен Делакроа, Франциско Гоја, Оноре Дoмије, Едвар Мане, Винсент Ван Гог, Пол Сезан, Едгар Дега, Огист Реноар, Едвард Мунк, Емил Нолде, Пол Кле, Пабло Пикасо, Марк Шагал . . . Тако је литографија заузела своје равноправно место међу осталим графичким техникама. Она је постала и остала основ равне штампе из које ће се временом развијати и други видови као што је алграфија. Златно доба литографије је било крајем 19. и почетком 20. века.
3
Велики ратови су проузроковали мали дисконтинуитет у развоју технике. Ипак, после Другог великог рата, педесетих година прошлог века, стварају се велики и значајни литографски центри и институти, од којих су тренутно водећи на тлу Северне Америке. Литографија је техника равне штампе која подразумева отискивање графичког листа са идеално равне површине литографског камена. У уметничкој литографији користимо камене плоче равномерне дебљине, обрађене са свих страна. Приликом вађења из мајдана, извлаче се по могућности монолити који се затим обрађују у квадратне или правоугаоне плоче. Због своје фине молекуларне структуре, међу најбоље врсте убрајамо литографско камење немачког порекла из Келхајма и Литографска преса Солнхофена у Баварској недалеко од Минхена. Налазишта литографског камена сличних својстава постоје и у Шпанији, Русији, Француској, САД, а и у пределима Мионице и Пирота код нас. По свом саставу литографски камен садржи од 94% до 98% калцијум-карбоната и угљендиоксида, а остатак чине оксиди гвожђа, алуминијума, магнезијума и силицијума. Постоји неколико врста литографског камена који се разликују по тврдоћи, а те разлике се могу лако визуелно препознати. Каменови светлијих и жућкастих нијанси су порознији, лакши и мекшег Литографски каменови Ежена Делакроа састава од зеленкастих и жутосмеђих који су тврђи, а који се поступно степенују даље до најтврђих врста сивих, модрих и тамних нијанси. У зависности од материјала којим се црта бира се и камен одређене тврдоће, наравно у складу са могућностима.
4
Приликом вађења камена и доцније обраде истог води се рачуна о „чистоћи“. Наиме, одређено камење може имати нешто више алуминијума и силицијума што указује на то да у себи има песка. Визуелно одређене шаре на камену тамније боје нам наговештавају дијагоналу или Оноре Домије; литографија паралелу по којој би камен могао да пукне. Зато је пожељно одабрати не само добар формат ширине и дужине већ и дебљине камена. Основни принцип литографије је однос воде и масти – две супстанце које се међусобно одбијају. Замашћене и касније „изецоване“ површине примаће боју док ће површине сквашеног камена који је незамашћен остати чисте. Пре цртања камен треба додатно обрадити (орибати, исполирати, назрнчати . . .), чиме се његова површина припрема како би могла да прими сву потребну масноћу цртаћег материјала. У зависности од материјала којим ћемо цртати и од намере самог аутора, зависиће и степен полираности литографског камена. За литографски туш степен полираности је знатно већи него за литографску креду. У прибор за цртање на литографском камену спадају литографски туш, литографске креде различитих тврдоћа, грунд, уљани пастели, оловке за стакло, ксерокс, сапун, разне врсте крејона . . . У сваком случају, носач материјала који ће на себи имати довољно масти. Следећи корак после цртања је хемијска обрада плоче камена. Стабилизација цртежа врши се калофонијумом и талком. Отопину гумиарабике, индустријске гуме или лепка за тапете треба припремити да буде довољно густа, лепљива и покретљива. У одређену количину Анри деТулуз Лотрек; плакат- литографија
5
гумиарабике треба додати такође одређену количину азотне и фосфорне киселине (броји се у капима) и по могућству мало танина. Смесом (ецом) третирати камен, ецовати најбоље руком или флах четком, слој гуме треба истањити газом и осушити. Пабло Пикасо: МИНОТАУРОМАХИЈА; литографија После неког времена цртеж треба опрати терпентином, а затим камен „замастити“ литографском бојом или грундом. Сунђером и водом се пере камен и тада на плочи остаје само првобитан цртеж, који ће приликом додира са бојом на ваљку бити „изазван“. Цео поступак се понавља још једном, а онда се улази у штампу. После два или три пробна отиска почиње се са штампањем тиража који због природе саме технике омогућава продукцију великог броја отисака - некада за потребе новина, књига и плаката и по неколико хиљада примерака. Иако се литографија може штампати на папиру мале граматуре, па чак и на новинској хартији, са развојем саме технике одређени произвођачи папира су произвели наменски папир за уметничку литографију. С обзиром на то да је литографија техника равне штампе, за њу су најприкладнији глатки папири без видљиве текстуре, оптималне граматуре од 180 до 300 грама. Од Зенефелдера па до данас, литографија се широм света усавршава увођењем нових материјала и средстава за рад (папира, боје, преса, ваљака, алата . . .), континуираним радом и напорима иститута, академија, радионица које на тај начин настављају да баштине ову технику истражујући њене могућности даљег развоја, које и после више од два века нису исцрпљене.
Текст приредио Марко Калезић
6
ИСТОЧНИК: ХИРОШИГЕ УТАГАВА Хирошиге Утагава (1797-1858) био је најстарији син нижег официра у Ватрогасном одреду шогуната у Еду. Његови сликарски почеци везани су за Окађима Ринсаија, учитеља аматера који га је упознао са принципима традиционалне и цењене Кано школе. Иако није постао следбеник ове школе, ова сазнања била су корисна јер су му приближила вештине приказивања птица, животиња и пејзажа, посебно атмосферских стања којима ће се прославити. Укио–е стил изучио је у мајсторској радионици Тојохира Утагаве. Упоредо са овом обуком, упознао је технике цртања према природи,
Кунисада: ПОРТРЕТ ХИРОШИГЕА УТАГАВЕ
као и западну перспективу. Професионални рад започео је илустрацијама за књиге, да би од треће деценије наставио са радом на циклусима пејзажа у којима ће примењивати натуралистичке принципе. Прву значајну серију „Знаменита места Источне престонице“ следила је „Педесет три станице на путу Токаидо“ (1834), која је постигла огроман успех. У најзрелијим годинама Хирошигеовог стваралаштва настале су бројне серије пејзажа, на некима од њих је сарађивао са Кунисадом и Кеисеијем. Хирошиге: ИРИСИ; дрворез
7
Последња велика серија „Сотину чувених погледа на Едо“ (1856-1858) представља његово најсвеобухватније дело. Касније названа и „Велика представа за растанак“ она је конципирана као целина састављена од четири дела која су посвећена годишњим добима. Својим начином посматрања природе Хирошиге је извршио велики утицај на европске сликаре ране модерне. Осим сликарством, бавио се и поезијом.
ЦВЕТ ШЉИВЕ; дрворез
Из серије „ПЕДЕСЕТ ТРИ СТАНИЦЕ НА ПУТУ ТОКАИДО“
Драгана Ковачић
8
СИТО СЕЋАЊА: БОШКО КАРАНОВИЋ О оснивању Академије ликовних уметности: - Академију су основали Мило Милуновић, Петар Добровић и Тома Росандић 1937. године. Пре тога у Београду је постојала Уметничка школа, класицистички усмерена. Налазила се у згради данашње Примењене академије. Добровићу је нуђен тај простор, а он гa је одбио. Када је ушао у зграду Уметничке школе рекао је да дух Школе виси о плафону. Ту је одржан само пријемни испит. Настава је одржавана у Рајићевоj, а тада је само део зграде припадао Академији, остало су били станови. Наставни план преузет је од француске академије „Гран Шомије“ (франц.„велика барака“), тo је био Роденов атеље. Атеље је после преузео Бурдел код кога су учили Сретен Стојановић, Марко Челебоновић и Милуновић . . . Био сам тамо. Имали су обичне земљане подове од набоја. О настави графике у време оснивања Академије : - За професора је прво изабран Љуба Ивановић. Он је стигао само да донесе алат за радионицу, после се шлогирао. Четрдесет седме примљен је Михаило Петров. Он је на Академију донео дрворез уздужног пресека који је ограниченији у односу на дрворез попречног пресека. Дрворез попречног пресека је у Београд донео Вељко Кун, отац Ђорђа Андрејевића Куна. Знаш, Љуба Ивановић је као професор Уметничке школе учио дрворез од свог студента Ђорђа Куна. Отац Куну није дао да упише Академију док не изучи графички занат. Графичка радионица Академије била је смештена у згради на Топличином венцу. Графичке дисциплине предаване су два часа недељно у четвртој и петој години Наставничког и трећој и четвртој години Сликарског смера. 1951. године, Михајло Петров је отишао на Примењену академију и тамо формирао Графички одсек, а ја сам остао на АЛУ као самостални асистент. У то време су нам помагали мајстори из топчидерског Завода за новчанице око дубоке штампе.
9
То су били Павле Мијовић и Мирко Кобал. Ја сам студирао сликарство, а када сам конкурисао на „Специјалку“, предао сам и мапу графика које сам радио самостално јер часове нисам имао. То је био ПИЈАЦА У БУДВИ; дрворез у боји повод Сретену Стојановићу да ме „прекомандује“ на графику. Тако је она постала моје опредељење за цео живот. Јосићева школа: - За Јосићеву школу знао сам још док сам био у гимназији, у Бихаћу. У Политици су тада сваке године објављивали радове са њихове завршне изложбе. Када сам дошао у Београд само сам гледао где је та Јосићева школа. После рата Јосићу су правили проблеме, сликао је неке Немце . . . Оснивање Графичког колектива: - Колектив смо основали да бисмо могли да радимо као на Академији. У то време било је незамисливо да студент има своју пресу, па је то био заједнички атеље. Касније је то претворено у галерију. Бавили смо се опремом књига, од тога смо добијали лепу зараду, 25% смо издвајали за буџет. Оснивачи Колектива су поред мене били Драган Кажић, Драгослав СтојановићСип, Мирјана Кока Михаћ, а мало касније се прикључила и Живка Пајић. Чуо сам да је ентеријер пројектовао архитекта Пеђа Ристић, са све оним незгодним степеницама званим „хоћу- нећу“ . . . - Ма, то је било касније, то је прво била радионица, тамо где је сада балкон и те степенице, ту је стајала литографска преса. Прва изложба је одржана 1953, Дејан Медаковић је писао текст у каталогу. Председник САНУ? - Па тада није био, треба да се видим са њим ускоро. Иначе, они из Академије наука нису тада одобравали то што смо ми млађи радили. Подржавао нас је једино Павле Васић. Сачекај, показаћу ти тај каталог.
10
Доноси малу жуту књижицу са карикатурама учесника изложбе и њиховим кратким биографијама. - То нас је цртао један наш пријатељ, добар карикатуриста, прочитај ово:
„Нови снажни замах доживљује српска графика у периоду после Другог светског рата када се читав низ младих уметника одлучно опредељује за рад у свим врстама графичких техника. Оснивањем Графичког колектива створене су сигурне основе за све интензивније продубљивање графичке уметности. “
Тада је установљена Мајска изложба, као редовна годишња изложба. Колектив је требало да буде место где би људи после Академије радили, излагали и продавали док се не снађу. Е сад што се неки устоличе, па остану ту
МАЛИ ПОРТРЕТ; линогравура
годинама, то је друго . . . Познанство са Стојаном Ћелићем и Младеном Србиновићем: - Ми смо се упознали још у Јосићевој школи. После рата, када су се вратли на студије, ја сам их сачекао већ као демонстратор, а радили смо у класи после наставе, често нас је домар закључавао па смо излазили кроз прозор, тамо на Топличином венцу. После је направљена графичка радионица, тамо у подруму УЛУС-а. Ту је пренета она литографска преса из Колектива. Иначе, Ћелић и Србиновић нису били нарочито вешти у штампи. Много је ту одрадио покојни Доца Јанковић. Настава графике на АЛУ после Другог светског рата: - Графика је унела имагинацију у програм који се на почетку студија заснива искључиво на опсервацији. Студенти на првој и другој години раде акт, портрет, то се све заснива на опсервацији. На графици морају да се крећу у другом правцу, да поједностављују, да апстрахују. Програм је сада добио две половине неопходне за формирање личности уметника. Цео програм и дугогодишњи рад се могу сагледати у каталогу изложбе поводом 40-годишњице рада Академије.
11
Сарадња са Младеном Србиновићем: - Са Србиновићем сам изградио јединствен однос. Сваки час је почињао разговором са студентима. Једног часа коректуру бих вршио ја, одмах после мене радове је гледао Србиновић. Следећег часа било би обрнуто. Разговор са студентима био је јако битан, од четири часа колико смо дневно имали, први је увек одлазио на дискусију. О збирци Графичког одсека: - Збирку смо замислили тако да сваки студент у току школовања оставља у њој по два отиска од сваког тиража. Сада то води мој син, уноси све у компјутер. Не знам како то изводи. Ма, не желим да знам како то ради, ја знам да на компјутеру постоји миш и ништа више. То ми је доста. О компјутерској графици: - Не мислим о томе. Озбиљно, морао бих да нађем некога ко то зна да ради, па да седим иза њега и гледам, да му говорим шта хоћу да уради. Али нећу, мени је доста и ово што знам. Што сам до сад научио, научио сам. Савез ликовних уметника Југославије и Бијенале графике у Љубљани:
ПИЈАЦА; линогравура
12
- У Охриду је 1953. одржан трећи конгрес СЛУЈ . Били су то значајни сабори уметника за то време. Ја сам се залаго за стварање графичке секције у Савезу, па затим и у удружењима. Тај предлог је био прихваћен. У Комисији за културне везе са иностранством, био је Иво Фрол који нам је много помогао у контактима, и
на пропаганди наше графике у иностранству Ту је настала и идеја о оснивању Графичког бијенала у Љубљани, по предлогу Марка Челебоновића и Божидара Јакца. Добро је да су Бијенале водили Словенци. Мислим да оно ни у једној другој средини код нас не би опстало толико дуго.
ТОПОЛЕ; акватинта
О студијском боравку београдских студената и професора на љубљанској Академији 1953. године: - Престали су да нас посматрају подозриво када су схватили да смо у стању да цео дан проведемо радећи. Наравно, увече смо се с њима дружили, излазили смо заједно. Тада сам упознао Јакца, постали смо добри пријатељи. Тамо, у Љубљани, нас је дочекао и Рико Дебењак, који је био београдски ђак. Ја сам становао у хотелу док су се студети сместили код Марије Вогелник. Педесетих година у Београд су стигли и први студенти графике из других крајева Југославије, па и из иностранства: - Неки од њих ми и даље пошаљу писмо или честитку. Баш сад ми је писао један из Белгије. То веома значи кад живиш овако ПОРОДИЦА; литографија у боји пензионерски. Са овима из бивше Југославије сам имао исто добар контакт али само до деведесете године, после је то одједном престало.
Бојан Бикић
13
МАЈСКА ИЗЛОЖБА Како сачувати од заборава и пролазности графички лист? Лист папира сам по себи, за разлику од неких других ликовних медија (слика, мозаик, скулптура) усавршаваних да одолевају зубу времена, носи печат пролазности. Ово обележје, само по себи, никако не доводи штампани лист у другоразредни положај у односу на ПОБЕДНИК; Милица Жарковић; линорез
горе поменуте медије. Штавише, херојски одолевајући овој временској одредници, графика и цртеж, захтевају јединство ликовног и смисаоног, тако да у перцепцији посматрача остају утиснуте као печат. Као аутору, веома добро ми је познато како је неразмрсив однос формалног и садржинског у ликовном делу, чвор форме и садржине, јер понекад одређена идеја може бити приказана само на један начин који је аутор непогрешиво изабрао, дата другачије може нам се учинити и отрцаном фразом. Можда је довољно присетити се Шекспира и безначајних сижеа италијанских драма којима је, прерадивши их, дао ауторски печат. Корак даље отишли су формалисти, (школа у теорији књижевности) који тврде да исти сижеи увек лутају кроз векове, а у складу са ДУНАВ; дрворез; Димитрије Пецић
14
новотаријама уметничких форми узимају различите облике, што је веома блиско учењу старогрчког философа Платона о вечности Идеја. Према томе, ако видимо да су људи од вајкада били зачуђени пред комплексним односом смисла и форме, зашто бисмо поверовали да је за графику данас, важно само шта значи, а не и како изгледа. Држећи се овог курса, а без страха од „некоректног“ става ка иновативним методама високе технологије репродуковања, изнећу своје утиске о Мајској изложби. Поред афирмисаних аутора, на изложби су представљена и нека нова имена која је ауторка ових редова већ приметила на, по обиму, великој изложби – бијеналу студентске графике у галерији ДК Студентски град. Ове графике, ако не увек по свом уметничком постигнућу, у САША; ситоштампа- линорез; Данијела ауторском смислу представљају велико Фулгоси освежење у невеликом кругу афирмисаних аутора који излажу редовно на Мајској изложби. Дуг је пут на коме уметник овладава цртањем људске фигуре, а само понеки од аутора, по речима британског вајара Хенрија Мура, ово искуство у приказивању акта успевају да искористе, деформишући и стилизујући људску фигуру те она постаје носилац SENTENTIA SENSUM; линогравура; Звонко Грмек придодатих значења, идеја и ауторовог печата. Веома стилизована, антропоморфна пирамида, саткана од густих, у арабеску спојених тела која под теретом климатају, како нам
15
их ауторка даје на графици Победник, леп је пример који иде у прилог свега горе наведеног. Наоко једноставна, лака, у једном потезу четке и црног туша композиција је згуснута као печат - симбол јапанског писма, она у садржинском слоју носи духовит карикатурални осврт на овоземаљску, пролазну, људску борбу за политичку моћ. Уметничко искуство аутора примећујем и у избору смеђе тониране основе, папира, на којој цртеж доминира, дајући му пожутели журналистичкодокументарни тон који сугерише игру са дневнополитичким, тј. ефемерним. Искуство потврђује истину коју уче студенти на првим годинама студија уметничких школа, од професора и старијих колега, да дело настаје пре и једне повучене линије, избором подлоге, израдом ручне и тониране хартије, материјала, боја, структура - тешко да се без усвајања овога знања ликовни ГРАФИКА бр. 1; бакрорез; Слободан језик може и замислити. Да и не помињем Стојиловић колико је за ауторе који се баве визуелним уметностима важна употреба и вешта манипулација свим наведеним елементима да би артикулисали идеју која остаје нераздвојива од облика у ком је посматрач види. Коришћење тониране и ручно прављене хартије са колажним детаљима осушених, импрегнираних листова и пупољака даје ауторски печат графикама Љиљане Стојановић, а у поетском смислу обједињује и млађу генерацију Катарине Алимпијевић, дајући графичком листу богатство тактилних вредности. Ова унутрашња повезаност формалних и садржинских слојева код зрелих аутора, згуснута је органски, а на посматрача делује сугестивно (Димитрије Пецић, Звонко Грмек, Драган Момиров . . .). Сређујући утиске са изложбе, управо су ми се ова, неухватљива анализи, придодата значења која најбоље објашњава појам „уметников вишак“*, а која настају или остају после савладавања форме и материјала који изненаде и најискусније у бранши - учинила као једини лек од пролазности. Свакако, ова придодата значења су оставила у сећању дуго по изласку из галерије неке од радова старијих колега као и дела младих аутора који се неоптерећени стилом, храбро упуштају у експерименте. * „Уметников вишак“ је духовито објаснио руски режисер Сергеј М. Ејзенштајн препричавши познату анегдоту са мачком и месом. Човек који је посумњао да му је мачка појела месо ставио ју је на вагу: мачка је тешка две киле, тачно толико меса је било, али где је онда мачка? Вида Стефановић
16
XVI БИЈЕНАЛЕ СТУДЕНТСКЕ ГРАФИКЕ СРБИЈЕ Од 10. до 31. маја у Великој галерији и Галерији Студентског града одржана је традиционална смотра најмлађих српских графичара. Иначе, ова изложба последњих година често мења име у складу са променама имена и граница државе у којој се одржава. Ко зна како ће се звати и ко ће на њој излагати за две године . . . Овог пута приметно је одсуство цетињских студената, што свакако не доприноси општем квалитету манифестације. Ипак, број домаћих излагача није мањи јер се у међувремену појавило неколико нових уметничких факултета и академија (Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац, Факултет уметности, Нови Пазар), па макар квантитетом, овогодишње бијенале не заостаје за претходним. Општа криза графичке сцене у Србији нашла је и овде свој одраз. Већина домаћих аутора показала је слабо познавање материјала, као и безвољност у раду, а у пар случајева и КУДА ИДЕМО; комбинована техника; Константин Гајтанџијев отворено епигонство, тако да углавном нису могли да достигну ни просечне резултате. Продора у нове области ликовности, који су на овој изложби некада били уобичајени није било ни у назнаци. Не желим да исхитрено кудим излагаче јер се
17
овде ради о ствараоцима који нису у потпуности формирани и чији је рад у директној зависности од ангажовања њихових ментора. Слика коју пружа овогодишње бијенале највише говори о професионалним и етичким могућностима професора и њиховим педагошким методама. Једина светла тачка ове просторно велике, а естетски минорне изложбе су графике гостију са Националне уметничке академије из Софије. Заслужено награђени Константин Иванов Гајтаџијев, изложио је серију квалитетних, зрелих, ликовно богатих отисака, који уз све потребне естетске квалитете показују и ауторово врхунско познавање технике дубоке штампе. Гајтанџијев, студент четврте године, далеко надмашује талентом и занатским способностима своје старије колеге из Србије. За њим не заостају ни остали софијски студенти, њихови отисци су професионално и промишљено изведени и говоре о очигледно високоим захтевима у настави графике на бугарској Националној уметничкој академији. Насупрот, у нас доминантном, ставу да су у савременом свету „концептуалне творевине“ једини признати вид уметничког изражавања, да је деконструкција једини могући принцип мишљења и да је свака озбиљност у раду превазиђена постмодернистичким откровењима, па је самим тим графика, барем она класична, само реликт осуђен на одумирање, млади бугарски уметници су својим радовима дали добру лекцију домаћим ликовним ствараоцима и педагозима, колико је све горе наведено бесмислено. Наравно, уколико је неко имао воље и разума да ту лекцију схвати. Могуће је да су малопре споменути појмови, деконструкција, концепт и прочи, којима се тако лако гађају наши естетичари, заправо само еуфемизми за нерад, лењост, ненадареност . . . Исто тако, могуће је и да су бугарски студенти одсечени од савремених токова јер је, као што је код нас опште познато, „Бугарска неразвијена, бедна итд. и да смо ми за њих Америка“ (?!) ... Шта год од тога било тачно, на Шеснаестом бијеналу студентске графике добили смо јасну слику како се графика учи и ради на Западу . . ., у Јована Ћосић; сито штампа Бугарској.* * Бугарска је, да посдсетимо, најмлађа чланица Европске уније.
Бојан Бикић
18
НИЈЕ КРИВ УБИЦА, КРИВ ЈЕ УБИЈЕНИ Као наставак текста о Бијеналу студентске графике могао би да послужи кратак осврт на завршну изложбу студената Графичког одсека ФЛУ. Овогодишња студентска изложба деловала је обимније од претходне, уметнички квалитет изложених радова је већином био задовољавајући, али оно што чуди је то што је број изложених отисака незнатан у односу на укупан број експоната. Свакако да су наши најмлађи уметници радознали и жељни да испробају различите медијуме, али основни услов који сваки студент графике мора да испуњава је солидно познавање графичке вештине. Нажалост, код већине излагача
Никола Кораћ; линорез
приметно је велико неискуство на том пољу. Очигледна је немоћ великог броја студената да изложене цртеже, који су им служили као полазиште, односно графички предложак, а који често поседују неоспорне ликовне квалитете, преведу у одговарајаућу графичку технику.
Марко Стојковић; литографија
19
Ко је одговоран за такво стање можда најбоље објашњава плакат изложен на зиду изнад улаза Графичког одсека, на коме се могла прочитати порука из наслова. Ипак, постоје и светле тачке ове изложбе. Најпре треба издвојити студенте прве године који својим линорезима надмашују многе старије колеге. Литографије Марка
Стојковића показују добро владање ликовним елементима, као и искуство у извођењу ове код нас слабо заступљене технике. Линорези Николе Кораћа су духовити, ликовно занимљиви и технички коректни. Али, неколицина квалитетних графичара, ипак не може да поправи општи утисак који овогодишња изложба оставља. Графички одсек на Факултету ликовних уметности као да заиста одумире, ко га убија, нека просуде читаоци. АО
20
КАПИЈА ГРАДА У галерији Сахат капије, 21. марта ове године отворена је изложба графика Љиљане Стојановић, академског сликара и графичара. Уметница је на овој изложби, београдској публици представила седамдесет графика малог формата инспирисаних Београдом и Београдском тврђавом. Сви радови су изведени у класичним графичким техникама високе и дубоке штампе и њиховим комбиновањем, од којих је одређен број штампан на ручно израђеним папирима. Поред препознатљивог избора техника, мотива (у овом случају града), радови се препознају и по особеном ликовном изразу који ауторка континуирано негује и суверено спроводи већ више од двадесетпет година. Ауторка нас кроз седамдесет графичких листова води од сведених архитектонских елемената до града стилизованог као симбол. Игноришући непотребне детаље,
21
Љиљана Стојановић проналази суштинска обележја града и вешто их компонује на графичке плоче малог и минијатурног формата. Галерија у Горњем граду Београдске тврђаве својим простором и позицијом потпуно кореспондира тематски осмишљеним графикама Љиљане Стојановић. Сами радови својом текстуром, структуром, бојом, асоцирају на камене зидине у оквиру којих су изложене. И као што је Београдска тврђава вековима пркосила освајачима, тако и графике Љиљане Стојановић
пркосе навали тренд појава и остају вредносни оријентир за будуће генерације београдске графичке сцене. Ко је пропустио веома посећено отварање, изложбу је могао да види до 11. априла ове године.
Марко Калезић
22
НОВИ КОНКУРСИ
23
V Competition and Exhibition of Ex Libris Subject: Monferrato: between history and legend Participation Rules Art.1 For the occasion of the IX International Biennal Engraving Exhibition 2009, Rotary Club Acqui Terme presents the V Competition end Exhibition of Ex Libris sponsored by A.I.E. (Italian Association Ex Libris). Art.2 The competition and exhibition are open to Italian and foreign artists and entry is free. Art.3 Subjet: “Monferrato: between history and legend”. Art.4 Any artist can partecipate with a maximum of two works. The artist should send only one copy for each work. On the reverse side should be printed: the artist’s name an address, the year of competition and the technique, all written in a European Language (not Cyrillic, Japanese, Arabic or Chinese) Art.5 Technique and size. All the techniques of original graphics are allowed, not including drawings, photocopies and computer graphics. Ex Libris size: a maximum of 13x10 cm. Paper size: a maximum of 20x15 cm. Art.6 The works must include the words “Rotary Club Acqui Terme”. Art.7 In addition the artist must attach the entry form (at the bottom); this can be downloaded from www.acquiprint.it
24
The works, and the entry form should be sent to: Mostra concorso di Ex Libris a tema: “Monferrato: between History and legend” Associazione Biennale Internazionale Incisione Piazza Italia n. 9 15011 Acqui Terme (Al) Works must be sent on or before September 30th 2008; the works sent after this date will not be accepted. Art.8 A Jury consisting of two members of the Rotary Club Acqui Terme and of three experts of Ex Libris will decide which ones to include in the catalogue, in the exhibition and will award a 1000 Euro First Prize ant two 750 Euro Prizes. Its conferment carries with it the loss of rights to the original and to 75 copies being made from it. Art.9 All the works sent to the Exhibition become the property of the Rotary Club Acqui Terme and can be reproduced. Art.10 The opening ceremony of the exhibition will take place in Acqui Terme in 2009 as well as the award ceremony on a date yet to be decided. Art.11 The non-observance of the regulations will result in exclusion from the competition. Art.12 The participants accept the present regulations. Associazione Biennale Internazionale dell’Incisione Piazza Italia n. 9 - 15011 Acqui Terme (AL) ITALY TEL. Nо. +39 0144 57937 FAX Nо. +39 0144 57626 Internet http: www.acquiprint.it Email: info@acquiprint.it
25
САДРЖАЈ НАСЛОВНА СТРАНА ....................... 1. ПРВИ РОЂЕНДАН ........................... 2. МЕДИЈУМ: ЛИТОГРАФИЈА ............. 3.
I
ИСТОЧНИК .................................... 7.
АУТОРСКИ ОТИСАК БРОЈ 5
СИТО СЕЋАЊА ............................... 9.
Београд, јун 2008.
МАЈСКА ИЗЛОЖБА ....................... 14.
РЕДАКЦИЈА: Уметничка група ЛИХТ БЛАУ
V БИЈЕНАЛЕ СТУДЕНТСКЕ ГРАФИКЕ СРБИЈЕ ......................... 17.
ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: Бојан Бикић ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР: Марко Калезић
НИЈЕ КРИВ УБИЦА, КРИВ ЈЕ УБИЈЕНИ ........................ 19.
НОВИНАРИ: Надежда Марковски Вида Стефановић
КАПИЈА ГРАДА .............................. 21. НОВИ КОНКУРСИ .......................... 23.
ЛЕКТОР-КОРЕКТОР: Драгана Марковски
САДРЖАЈ....................................... 26.
СПОЉНИ САРАДНИЦИ: Родољуб Карановић Драгана Ковачић
Аутор графике на корицама:
КОНТАКТ: lihtblau@eunet.yu
www.lihtblau.net
РОДОЉУБ КАРАНОВИЋ
Часопис АУТОРСКИ ОТИСАК излази квартално
ISSN 1452 - 9696
26