Krhotine stakla- Zoran Hercigonja

GRAD DUHOVA Prolazim ulicama, trgovima, parkovima i gluhom noći, željan sam mira, tišine, samoće; no moj korak u dvor duhova kroći, dubina straha moje srce hoće.

Ne bojim se, nimalo (nije me strah) volim cvrkut tišine u gluhoj noći i moje misli mašta uzvine, nema pogibelji mojoj moći u dnu sna.

Ne, nije me strah... ničeg se ne bojim, ni mira ni tišine, ni mraka koji tiho zbori, ni zbilje Nečastivoga, ni skuta hladnoće, ni hore, ni jedne mraka bore.

Moj strah dubok je... ja živinski se bojim statua, izglodane tvrđe u čast mrtvima, u slavu i prkos hore.

Statue na trgu, statue na kućama, statue u krvavoj utrobi crkve, statue posvuda; izbrazdani firmanenti svud oko nas.

Divlje statue bikova, krilatih anđela, konjanika i junaka; ja njih, živinski se bojim; svaki trzaj kipa mene slama!

Kipovi su kotlovi crne magije, haremi demona s asignacijama, i svaki pogled vladičica i matriona, kob su što pogađa slabe.

Ja bojim se kipova, više od mraka i strahujem i užasno se znojim - 46 -