револуцији. Засновани су на принципима, које је формулисао Лењин, о борби против „неистомишљеника“ и опозиције.23 На таквом узору грађено је и кривично законодавство у Југославији после Другог светског рата, а истодобно и судска пракса. Међутим, то законодавство и та пракса за политичке деликте били су кудикамо умеренији и блажи. Примењиван је поступак који је био знатно више уприличен правима окривљеника у модерним демократским законодавствима, него што је то био у годинама совјетског терора. Извесна сличност постојала је само првих година иза Другог светског рата. Касније, а нарочито после отвореног сукоба између КПЈ (СКЈ) и СКПБ-а од 1948. године времена и околности су се изменили. Судски политички процеси и даље су остали пракса у југословенском друштву, која се у бити темељила на истим принципима и претпоставкама као и код њеног узора. Да парадокс буде већи, тај резон узора у прогону политичких противника после 1948. године, најдоследније и најстриктније је управо примењен према представницима просовјетске стаљинистичке фракције (Голооточанима) у Југославији. Једнако је било и са осталим др жавама које су припадале сфери совјетског утицаја и које су, по узору на њега, установиле владавину једне партије и државно-полицијски модел власти. Владајућа партија је историјски и ефектно себе промовисала у арбитра дозвољеног мишљења и делатности, односно у арбитра забрањеног политичког мишљења и деловања. Арбитрирајући на тај начин и у тој сфери, владајућа партија је себи обезбедила моћан механизам полицијско-судске репресије, којим је контролисала политичко мишљење и деловање поједи наца и група.
23 О „примордијалном осећању кривице у невољности „прародитељског греха, совјетског грађанина“, који је изашао из моралног модела бољшевичке партије, када је реч о најчувенијем совјетском дисиденту и прогнанику. Б. Пекић пише: „Убила га је... и нека врста совјетског обичајног права, чија главна брига није како би се могло из поређења с другим таквим правима закључити, била да заштити грађанина од државе него државу од грађанина. По узансама совјетске полицијске респективе, политичке, идеолошке, историјске дијалектике морао је, чим је ухапшен, свакако за нешто и крив бити, јер да није, да је невин, крива би била држава која га невиног прогања, а то је већ по дефиницији те државе, као прве земље социјализма и матрице Новог човека, Новог поретка, творнице комунизма на шестини планете, било немогуће. И ми се овде крећемо на познатом терену једног од најкрвавијих историјских парадокса Врсте, од трагедија Шаламова до гротеске Weisberg-Cybulskog, од природне претпоставке да се Стаљин мрзи, неприродне али дијалектички нужне да свако ко га не воли има спреман план за тровање московских водовода.“ Б. Пекић, Године које су појели скакавци, књига I, БИГЗ, 1987, страна 59.
61
UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 61
8/13/10 3:06 PM