егзекутиве (политичка полиција, судови и тужилаштва) осећали, обављајући поједине задатке у том прогону, извесну поцепаност личности. Аривизам их је подстицао на то, како би напредовали у каријери, али су и такви, интимно и у кругу својих најближих, осећали бар нелагодност, ако не и непријатност због обављања ових функција. Могло би се рећи да је и политичарима, као и шефовима служби егзекутиве, ово било познато, па су инсистирали да те послове обаве управо они који су због националне или политичке колебљиво сти, наизглед били најнепоузданији и привидно најповољнији по прогоњеног. У пракси, обично у национално подељеној средини, бирао се тужилац и судија исте нације као и прогоњени; тако се егзекутива препуштала егзекутору који је априори сумњив као колебљив, морао на политичким „кривцима“ доказивати своју лојалност. Резултат таквог избора егзекутора био је пово љан са становишта интереса владајуће олигархије и на задовољство шефова егзекутиве. Високе затворске казне, изречене у првом степену, то потврђују. Војиславу Шешељу првостепени суд изриче казну затвора у трајању од осам година због необјављеног текста и разговора вођених у возу. Она је на Врховном суду СР БиХ преполовљена, да би знатно била смањена пред Савезним судом. Или, на пример, у кривичном поступку против др Марка Веселице пред Окружним судом у Загребу, практично за интервјуе објављене у страној штампи, изриче му се казна у трајању од 11 година затвора. Ове драконске казне у првом степену потврђују да су политичка суђења не само одмазда према појединцима који су опоненти власти већ су и средство застрашивања потенцијалних и прикривених противника политичке власти и режима. Наравно, судови другог степена, после протека кампање застрашивања, а по следњу деценију и у условима критичког односа јавности према тим политичким суђењима, смањују казне. Савезни суд то чини још више. Што је суд удаљенији од локалних прилика, што је судска инстанца виша, то су и казне блаже. Као да је у том поступку дошло до попуштања тензије одмазде према прогнанима, јер је примарна сврха остварена. Посао другостепеног и Савезног суда је релативно једноставан, јер, поред драконски изречене казне, и након што су првостепени судови по правилу у целини верификовали све грешке и пропусте истраге, у којој су монтирани докази кривице, они имају шта да отклоне и могу казну да ублаже. Отпор који је јавност, а нарочито њен критички сегмент, пружала пракси политичких суђења, растао је осамдесетих година. Временом се претворио и у институционализовано супротстављање, јер се у многим срединама формирају одбори за заштиту грађанских права. Укидањем једнопартијског монопола, што је до недавно изгледало као далека могућност, води плурализму и конкуренцији политичких програма, а то 55
UPOTREBA NEPRIJATELJA deo I.indd 55
8/13/10 3:06 PM