Beležnica br. 33 by Narodna biblioteka Bor

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 19, 2017, број 33 ISSN 1451–2378 = Бележница COBISS.SR–ID 24403471 Излази два пута годишње За издавача Весна Тешовић Главни и одговорни уредник Виолета Стојменовић Телефон: 030/458-120 е-mail: nbbor@mts.rs

БЕЛЕЖНИЦА

Лектура и коректура Ана Јанковић

Дизајн корица Новица Станковић и Драган Стојменовић

Редакција Ана Јанковић Драгица Радетић Горан Миленковић Драган Стојменовић

Штампа „Терција“ Бор Тираж 300

Табле

Овај број Бележнице илустрован је фотографијама борског фотографа и фото-репортера Ђуре Коловратара (1910–1963), у избору Драгана Стојменовића.

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 19, 2017, број 33

ЖИВОТ БИБЛИОТЕКЕ

Елизабет Едвардс ЛОКАЦИЈА, ЛОКАЦИЈА: ПОЛЕМИКА О ФОТОГРАФИЈАМА И ИНСТИТУЦИОНАЛНИМ ПРАКСАМА (са енглеског превела Виолета Стојменовић). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Драган Стојменовић фотографиши као што видиш, гледај како је фотографисано – „ФОТОМОРГАНА“ КАО „ОБЈЕКТИВНА ФИКЦИЈА“ ��19 Драгица Радетић ТРИВИЈАЛНА КЊИЖЕВНОСТ: „НЕШТО ДА МИ ЗАГРЕЈЕ СРЦЕ“ ��33

НА НАШОЈ СТАЗИ

Јелица Илић ЕДИЦИЈА „ТРАГАЧИ“ ��73 Радослав Вучковић СЕЋАЊА НА ПОЧЕТКЕ ЏУДА У БОРУ ��78

ПРИКАЗИ, ЧИТАЊА, РАСВЕТЉЕЊА

Леа Прис ЧИТАЊЕ: ПРЕСЕК ДИСЦИПЛИНЕ (са енглеског превела Виолета Стојменовић) ��85 Рикардо Пиља ПОСЛЕДЊИ ЧИТАЛАЦ (ОДЛОМЦИ) (са шпанског превела Ксенија Нечемер) �� 106

САДРЖАЈ

ШТА СЕ ДЕШАВА

Иван Чоловић О КОСОВСКОМ МИТУ (разговор водила Виолета Стојменовић) ��39 Иван Миленковић ПАРАДОКСИ КРИТИКЕ ��47 Миодраг Сибиновић РЕЧ НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ МНОЖЕЊЕ СВЕТОВА ��51 Ивана Димић АРЗАМАСКИ И ДРУГИ УЖАСИ (разговор водила Ана Јанковић) ��62 Чедомир Чупић, Факултет политичких наука у Београду БАЛКАНСКИ ЕТНОСИ У БОРБИ ЗА ОЧУВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА (Реч на промоцији књиге Славољуба Гацовића Од повлашених Срба до влашког језика одржаној у Народној библиотеци Бор, 11. маја 2017) ��67

Жорж Перек ЧИТАТИ: ДРУШТВЕНО-ФИЗИОЛОШКА СКИЦА (са француског превела Маша Грубовић) �� 111

Избор бележнице

Ана Јанковић БИБЛИОТЕКА – ХРОНОЛОГИЈА И ЧУВАР ЈЕДНОГ ДОБА (Весна Микелић и Весна Павловић: Колекција књига о Титу Библиотеке целине Јосипа Броза Тита, Београд, 2016) �� 121 Весна Тешовић Приручник за консултовање на врло РАЗНОВРСНЕ теме (Весна Ињац: Е-библиотека, пр. Добрила Бегенишић и Гордана Љубановић, Clio, Београд, 2016) �� 126

ЛЕТОПИС БИБЛИОТЕКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 БЕЛЕШКА

Драган Стојменовић ЂУРА КОЛОВРАТАР �� 143

САДРЖАЈ

Упутство ауторима �� 145

Живот библиотеке

Живот библиотеке ______________ Елизабет Едвардс

Локација, локација: полемика о фотографијама и институционалним праксама1 Локација, локација На статус фотографија у музејима обраћа се све више пажње. Пример за то јесте и расправа везана за пребацивање колекције Краљевског фотографског друштва из Националног музеја науке и медија у Музеј Викторије и Алберта и за импликације тог пребацивања на фотографије у Националном музеју науке и медија у чијем су фокусу наука, технологија, инжењерство и математика. Стога се чини да је тренутак погодан да се размисли о терминима и условима постојања фотографија у музејским збиркама. Шта оне тамо раде? Иза овог питања стоји једно много шире: како установе од предмета праве ствар ове или оне врсте, како се локација преводи у категорију и у којој мери категорије могу да се одрже или доведу у питање током времена. Тврдња да установе креирају одређене начине гледања који oд предмета праве одређене врсте ствари и као такве их премештају и здружују – „ефекат музеја“2 – данас је већ опште место музеологије. Као историчар уметности, Светлана Алперс је утврдила: „све што се налази у једном музеју под притиском је одређеног начина гледања“. На тај начин се утврђују параметри интересовања и квалитет посвећене пажње.3 Установе су, како је то рекла Џилијан Роуз, „групе тврдњи које структурирају начин на који се нека ствар мисли“4. Слично примећује и Људмила Јорданова: „научне дисциплине имају своје посебне мисаоне навике“ које нису нужно и преводиве.5 Фотографије, категоризоване или као естетски производи или као информациони „комадићи знања“, могу да се виде као дисциплинарни коловози који „олакшавају путовање чињеница, мада, у исто време, као пруге, могу и да ограниче опсег и могућности путовања“.6 Стога збирка/предмет јесте унутар дисциплинарних пејзажа који се образују кроз серију претпоставки. Оне се на макро нивоима изражавају кроз институционалне фокусе и њихово јавно „брендирање“. На микро нивоима, те претпоставке представљају оквир језика каталогизације и описивања, поретка информација у записима, визуелног и текстуалног језика изложби итд. Стога, где се и како фотографије срећу је-

Elizabeth Edwards, “Location, location: a polemic on photographs and institutional practices”, Science Museum Group Journal 7 (Spring 2017, Sound and Vision); DOI: 10.15180/170709; http://journal. sciencemuseum.org. uk/browse/issue-07/ location-location/. 2 S. Alpers, “The Museum as a Way of Seeing,” in Exhibiting Cultures: The Poetics and Politics of Museum Display, ed. by I. Karp and S. D. Levine, 25–32 (Washington, DC: The Smithsonian Press, 1991). 3 Ibid., 29. 4 G. Rose, Visual Meth odologies: An introduc tion to researching with visual methods (London: Sage, 2001), 136. 5 L. Jordanova, “What’s in a name? Historians and Theory,” English Historical Review CXXVI No. 523 (2011): 1457–1477, 1468. 6 Mary S. Morgan, “Travelling facts,” in: How Well Do Facts Travel?: the Dissemina

Бележница 33

______________ Живот библиотеке tion of Reliable Know ledge, ed. by Mary S. Morgan and Peter Howlett, 3-42 (Cambridge: Cambridge University Press, 2011), 31.

E. Edwards, Photographs and Institutional Practices, http:// www.fotomuseum.ch/ en/explore/stllsearching/ authors/29334_elizabeth_edwards (accessed 7 November 2016).

M. Foucault, The Order of Things: an archaeology of the human sciences (London: Routledge, 1974), 135.

сте важно. Различите институције креирају различите мисаоне пејзаже који и омогућавају и спутавају истраживање. Ово нарочито важи за фотографије, које се углавном превиде када се воде расправе о „ефекту музеја“, јер је за питање какве су врсте предмета фотографије у музејима везана поприлична пометња: да ли оне припадају уметности или науци, да ли су друштвени или културни, функционални или естетски предмети; како се сва ова поља и сврхе преклапају? Шта се сматра вредним прикупљања за збирку а шта не? Шта је, стога, вредно истраживања а шта не? Чак и она врста фотографских предмета која се процени као важна или вредна прикупљања зависи од категорија, што је поента којој ћу се изнова враћати. Да ли је квалитетна фотографија важнија од свог негатива? Шта је са стакленим плочама, разгледницама, дијапозитивима или стереоскопским сликама? Шта је са фотографијама насталим током рада самих музеја, које су, разуме се, и саме историјски смештене? Различите врсте установа имају, разуме се, различите скупове разграничења између „збирки“ и онога што сам назвала „не-збиркама“7 – тј. грађе која може бити од историјског, информативног или, чак, естетског значаја, али је ипак изван омеђеног обрасца „прикупљања предмета за збирку“. Хијерархијски устројене не-колекције, уколико се уопште препознају као такве, одлажу се на маргине кустошких пракси па се чувају, тј. смештају, као „архиве“, асемблажи разноврсне грађе – документа из историје самих установа, фотографије или филмови, на пример. Ове архиве се, у многим музејима, третирају као да опслужују „праве“ збирке, као пука подршка или извор информација о томе како су, на пример, етнографски предмети некада ношени, или о детаљима са археолошких налазишта. Не сматрају се, саме за себе, историјски важним као фотографије, као записи и естетска обавештења о мисаоним пејзажима из прошлости. Још једном, значајан је начин на који се однос између смештаја, категорије и претпостављене вредности тако јасно артикулише. Установљено је, по чувеној тврдњи Мишела Фукоа, да је класификација, овде изражена у виду категорија, епистемолошки апарат који конституише политичке, друштвене и моралне дискурсе. Категорије једној ствари, овде фотографији, дозвољавају да „у целости пређе у дискурс који је прихвата“8. Порекло категорија је идеолошко, мада се последице тог порекла усвајају као природне у оквиру институционалних пракси и агенди, тако да се путем њих разлежу још дуго пошто су очито мртве. На исти начин и језик, у који су збирке увијене, проширује и контролише опсеге могућих искустава унутар установа. Речници описа, представљања и тумачења, стога, контролишу садржај знања које ће се, на свим нивоима, од истраживача до обичног посетиоца, преносити кроз музеје. Како је филозоф Жак Дерида тврдио, текст сао-

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ браћа између одсутних аутора и непознатих публика „тако што бљује своја многострука значења, конотације и импликације“9. Иако текст остаје нестабилан и мада је добро познато да корисници у своје праксе гледања у музејима уносе и своје личне агенде, установе, у исто време, дају облик и управљају врстама знања која сe подешавају према мисаоним пејзажима корисника – шта је „збирка“, шта је „не-збирка“, јесте изјава о томе шта је привилеговано и пожељно. Такви процеси стварају средишње натурализоване реалности које посредују разумевање, репродукујући дисциплинарне пејзаже да би омогућиле стабилност значења. Наведени процеси, стога, постају носиоци ауторитета и кредибилитета. Предмет, овде фотографија, постаје уверљив као ова или она врста ствари кроз читав скуп музејских пракси. На пример, уобичајена музејска средства каква су регистри или каталози, док прате ритуале набавке и дисциплинарне асимилације датог предмета, стварају симболичке форме.10 Којим класама знања је тај предмет придодат, из којих је искључен? У комуникативним стиловима привидно неутралних алатки за претраживање, приступ и складиштење (укључујући и дигиталне алате), улог су „комплексни назори о когницији, памћењу и изношењу на видело“.11 Другим речима, у ове су процесе уграђени како историјски, тако и текући институционални идентитети. Узмимо једну тако очигледну и одомаћену категорију: фотографија. У готово свим музејским праксама везаним за фотографију, основни принцип њеног смештаја у збирку је по творцу, фотографу. Поље ауторства је привилеговано – наводи се на првом месту – оно одмах среће поглед испитивача. Форма овог поља проистиче из библиотечког каталошког листића који је израз бриге о ауторству, чак и у својим дигиталним манифестацијама. Штавише, као шаблон за уређивање информација, каталошки листић у структуре музеја умеће привилеговање индивидуалне креативности и свега оног што се тиме имплицира. Џилијан Роуз, на пример, показује како су праксе описивања и каталогизовања фотографија лејди Хауарден у Музеју Викторије и Алберта од ње конструисале „уметницу“.12 У вези са овим, интересантно је да је Гети током протеклих година, можда одговарајући на нове интердисциплинарне историографије фотографије, прешао са означавања анонимних професионалних дагеротиписта као уметника, што подразумева естетску намеру, на „ствараоце“, што указује на уопштеније произвођење предмета. Још један пример представља разлика у нагласку приликом каталогизовања фотографија Била Бранта у Музеју Викторије и Алберта, где се наглашава ауторство, подређено садржају, и у Хисторик Ингланду, где се привилегује непосредован садржај фотографије.13 Наравно, оба су приступа у потпуности легитимна и објашњива, али нам, такође, обезбеђују и један користан пример за разлике у фокусу на пресеку процеса, формата, стила и садржаја, заснованом на смештају предмета и пратећим мисаоним пејзажима. Ипак је значај-

Бележница 33

Наведено у: W. Thompson, Postmo dernism and History (Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2004), 10. 10 G. N. Swinney, “What Do We Know About What We Know? The museum register as museum object,” in The Thing About Muse ums, ed. by S. Dudley, 31–46 (London: Routledge, 2012). 11 F. X. Blouin and Rosenberg, W. G., Pro cessing the Past: Con testing Authority in His tory and the Archives (Oxford: Oxford University Press, 2011), 4. 12 G. Rose, “Practicing Photography: An Archive, a Study, Some Photographs and a Researcher,” Journal of Historical Geography 26, 4 (2000): 555–571. 13 Брант је за време Другог светског рата радио као фотограф за Нешнал Билдингс Рекорд [Национални регистар грађевина], претходника Хисторик Ингланда [Историјска Енглеска, скраћено од Комисија за историјске грађевине и 9

______________ Живот библиотеке споменике Енглеске (Historic Buildings and Monuments Commission for England) је тело у оквиру британске Владе које финансира Министарство културе, медија и спорта, и које се бави заштитом, истраживањем и промоцијом историјских објеката у Енглеској (Прим. прев.)] 14 D. Amao, “To Collect and Preserve Negatives: The Eli Lotar Collection at the Centre George Pompidou,” in Photographs, Muse ums, Collections: between art and infor mation, ed. by E. Edwards and C. Morton, 231–245 (London: Bloomsbury, 2015). 15 G. Willumson, “Making Meaning: displaced materiality in the library and art museum,” in Photo graphs Objects Histo ries: on the materiality of the image, ed. by E. Edwards, and J. Hart, 62–80 (London: Routledge, 2004).

но како се ово текстуално и визуелно привилеговање индивидуалне креације нормализовало тако што је читав низ установа, па чак и оне које се првенствено интересују за садржај фотографија, из историје уметности преузео модел ствараоца као привилегованог творца значења. Значајно је и то што је у случају Хисторик Ингланда „предмет“ под називом Бил Брант негатив, а не штампана или фотографија развијена на папиру, која би га учинила уметничким предметом, што се дешава у случају фотографија у Музеју Викторије и Алберта. Јасно је да материјални облик у којем су се фотографије користиле и сачувале има везе са праксама категоризације којима се овде бавим, као и са начинима на које се оне у музејима излажу, или не излажу. Доминантан облик прикупљања фотографија као музејских предмета јесте фотографија на папиру. То се доводи у везу са дискурсима модернистичких кустошких пракси и урађене фотографије као финалног чина фотографске продукције. Насупрот томе, естетска вредност негатива по себи и за себе се не уочава. У мисаоним пејзажима музеја, негативи су само средства за производњу жељене фотографије на папиру. Стога се негативи, као и друге „функционалне“ форме какви су дијапозитиви на стаклу, маргинализују као архиве, као потпора вреднијих предмета, радије него да се као такви вреднују. Примера ради, Дамарис Амао је описао какве је практичне и концептуалне изазове суштинским претпоставкама пракси везаних за фотографске збирке представљала набавка фотографских дела надреалистичког уметника Елија Лотара за Центар „Жорж Помпиду“, не у облику фотографија на папиру, већ у виду неугледних кутија са негативима14; или, пример стереоскопских слика које су, како је утврдио Глен Виламсон, донедавно углавном искључиване из „историје фотографије“ зато што не само да су биле „комерцијалне“ по начину производње, већ су, због малог формата и сумњивог квалитета израде, и „неизложиве“ са становишта галеријске естетике.15 Поента ових примера је у начину на који вредносне категорије и њихове импликације остварују своје учинке кроз свакодневне музејске праксе. Можда двосмисленост фотографија, када је реч о кључним областима музејске хијерархије вредности – јединственост, драгоценост, значај и материјална специфичност – представља корен неизвесности њиховог идентитета у музејима.16 Фотографије постоје у виду множине оригинала. Са изузетком дагеротипије, тинтипије, полароида и пар других техника добијања само једне слике, умноживост је у природи фотографског медија. Због тога, читав низ музеја, укључујући Музеј науке, може да чува било савремене, било историјске фотографије на папиру В. Х. Фокса Талбота, Јулије Маргарет Камерон или Роџера Фентона, тих звезда уметничког канона, и да легитимно тврди да чува „оригинал“. А фотографи настављају да избацују још оригинала, који, такође, остају у музејима: негативе, вишеструке фотографије, дијапозитиве

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ на стаклу, фотографије настале копирањем негатива или развијањем детаља, исечака, увећања, па и дигиталне фотографије, на пример. Свака од ових форми има легитимно право на назив „оригиналан историјски предмет“. Тако сâм физички идентитет фотографије постаје двосмислен са становишта музеја, с обзиром на то да „оригиналност“ и „значај“ „једне фотографије“ могу да се распростиру на много повезаних али дискретних објеката. Иако фотографије нису једини тип вишеструких оригинала у збиркама музеја – кованице и медаље, штампани извори и неки индустријски произведени предмети могу одмах да падну на памет – њихова многострукост и материјални учинак те многострукости припадају другачијем поретку. Свеприсутност ових форми представља изазов за вредносне хијерархије и категорије на којима оне почивају. Шта је вишеструки оригинал, шта је умножавање и када оно постаје историјски значајно? Ове појаве представљају процену хијерархије засноване на локацији и категорији. Једнако двосмислено, али сада с обзиром на поделу на „збирку“ и „не-збирку“, коју сам већ споменула, јесте и то што су фотографије, односно фотографија једина класа музејских предмета која у исто време представља и нешто вредно прикупљања (драгоцен предмет) и средство (које се користи зато да се музејски предмети сниме и представе у различите сврхе, од извештаја о конзервацији до веб-сајта музеја). И једно и друго су део музејских пракси и ширих историја, и оба стварају предмете и процесе који нуде историјско разумевање, нарочито у контексту појачаног интересовања за историје колекционарства.17 Ово мешање је резултат проклизавања језика између фотографије у смислу предмета и фотографије у смислу процеса или активности. Шта се заправо прикупља за збирке и у коју од ових двеју рубрика то спада? Како Даглас Кримп примећује, за музеје, нарочито за оне који све улажу у фотографију, признати оно што их, заправо, конституише била би „фатална грешка“18 – зато што би се тиме девалвирао интелектуални, али и финансијски улог у претпостављене вредности које су одређене фотографе учиниле „значајним“, а друге не. Резултат су границе прикупљања фотографских предмета за збирке које се, у оквиру институционалних мисаоних пејзажа, уз помоћ модела подршке и покровитељства, па и уз помоћ очекивања јавности везаног за то што фотографија „јесте“, здушно чувају од нарушавања. Како тврде Баукер и Стар, „сваки стандард и свака категорија валоризује једна и ућуткује друга становишта“.19 Иако се познавање фотографије надограђује и акумулира, оно ипак остаје унутар јасно дефинисаних параметара и образаца и вредности које је дозвољено артикулисати.20 Како су то недавно формулисали Тони Бенет и његове колеге, следећи Латура: ако су музеји „центри калкулације“ који сабирају предмете и додељују значења, онда се праксе уређивања „уплићу у различите форме деловања“, док начини на које се вредности изражавају кроз институционалне праксе утичу на разноразне склопове.21 Тако

Бележница 33

Вид. E. Edwards and S. Lien (eds.), Uncertain Images: Museums and the work of photographs, (Aldershot: Ashgate, 2014). 17 Вид. E. Edwards and C. Morton (eds.), Photo graphs, Museums, Col lections: between art and information (London: Bloomsbury, 2015). 18 D. Crimp, On the Museum’s Ruins (Cambridge MA: The MIT Press, 1993), 56. 19 G. C. Bowker and S. L. Star, Sorting things out; classification and its consequences (Cambridge MA: The MIT Press, 1999), 5. 20 M. Foucault, Archaeol ogy of Knowledge, Sheridan-Smith, A. M. (trans) (London: Routledge, 1995), 50–51, 128. 21 T. Bennett, F. Cameron, et al., Collection, Ordering, Governing: Anthropology, Museums and Liberal Govern ment (Durham NC: Duke University Press, 2017), 25. 16

______________ Живот библиотеке M. Douglas, Purity and Danger: an analy sis of the concepts of pollution and taboo (London: Routledge & Kegan Paul, 1966). 23 M. Brusius, “From Photographic Science to Scientific Photography: Talbot and Decipherment at the British Museum around 1850,“ in William Hen ry Fox Talbot: Beyond Photography, ed. by M. Brusius, K. Dean and C. Ramalingam, 219– 244 (New Haven, CT/ London: Yale University Press, 2013). 22

У систему класификације који примењују Конгресна и друге америчке библиотеке, TR57 је ознака за публикације из историје фотографије, па би јој код нас одговарао УДК број 77(091). (Прим. прев.)

се перпетуира доминатан и доминирајући дискурс по којем се значење фотографијама приписује на основу серије ширих естетских вредности и на основу индивидуалне креативности, што су вредности утемељене на дубоко усађеним, самоодржавајућим претпоставкама. Притом, није реч ни о грубом потискивању ни о прецењивању, већ о неопазивом дејству нормализованог и натурализованог мисаоног пејзажа који окружује смештај предмета у установама. У којој мери институционални пејзажи и језици обликују истраживачки рад, снажно ми се наметнуло прошле године, када сам учествовала у предавању „уз фотографију“ за студенте историје уметности, одржаном у Музеју „Пит Риверс“ у Оксфорду, који представља изузетну антрополошку збирку. Из збирке смо извукли чувени портрет Чарлса Дарвина Џулије Маргарет Камерон. Иако су неколико недеља пре тога студенти имали час о Камероновој, чинило се да нису у стању да препознају фотографа а, могуће, ни модел. Камеронин портрет Дарвина, уоквирен мисаоним процесима, језиком и режимима похрањивања карактеристичним за антропологију, био им је дословно „непрепознатљив“. Поред тога, развијена фотографија на папиру, са знацима хемијског кварења, није онај драгоцени предмет из њиховог уџбеника. Историја збирке и давање предности категорији предметна одредница над категоријом стваралац обележили су материјални облик ове фотографије. Она је раније била у власништву неког научника, да би је затим сместили у кутију са ознаком „чувени научници“, уместо да је третирају у складу са правилима кустошког поступања са драгоценим уметничким предметом. С обзиром на ову тензију између локације и категорије, ова фотографија, можда, чини очигледним оно што је Мери Даглас описала као измештену ствар22 – нешто што се налази у погрешној категорији, на погрешном месту у хијерархији, због чега постаје и необјашњиво и опасно, у исто време, јер има потенцијала да дестабилизује, па и да преокрене вредности које одржавају дати мисаони пејзаж. Можда на фотографије одлука о томе где их ставити делује више него на неке друге врсте музејских предмета јер оне могу бити свугде и нигде: њихови садржаји су толико флуидни, од њих се може направити много ствари, као у случају фотографије Дарвина. Једна од последица ове пометње институционалних мишљења јесте и то да је тешко спровести ону врсту здруженог, интердисциплинарног међуинституционалног истраживачког рада какву, већ десетак година или нешто више, захтева нови, етнографији наклоњен тип научног истраживања у области историографије фотографије. Нове историографије проширују, компликују и доводе у питање линеарне путање историјског наратива о фотографији, а нарочито начине на које се тај наратив артикулише у музејима. Један од примера је позиционирање В. Х. Фокса Талбота као полихистора са гомилом важнијих интереса, који је узгред пронашао и фотографију.23

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ Међутим, ова нова тумачења зависе од могућности да се пробију кроз институционалне мисаоне пејзаже. Нов истраживачки рад је од суштинског значаја за довођење у питање граница ограничења која музеји постављају, али је, истовремено, и спутан њима. Не тврдим да је свака локација нужно неисправна, већ да је конструисање категорија епистемолошки и етички избор који фотографије увлачи у нормативне дискурсе. Имајући у виду да су, како сам указала, многе историјски значајне фотографије изван образаца евалуације које сам овде описала, стање је пре забрињавајуће систематично него што је отворено и признато. Показаћу то на примеру моје књиге Фотоапарат као историчар из 2012. Књига се бави историјском имагинацијом и популарном историјом, али је, као и многе друге књиге којима је у наслову појам везан за фотографију, у библиотекама смештена у одељак историје уметности – у систему Конгресне библиотеке, додељена јој је ознака TR57.24 Фотографија као супротност историји била је као тема привилегована. Подтекст тога је да дело које се бави фотографијом не може заиста да буде „историја“ – али, то ће бити тема једног другог рада.25 Књиге се подводе под ову категорију зато што их издавачи неодговарајуће смештају на листу „уметност“, без обзира на то да ли оне имају или немају икакве везе са уметничким праксама или да ли користе методологију историје уметности. Такве претпостављене категорије на делу су и у систему рецензирања путем којег се научном раду додељује стипендија или одобрава објављивање. Пројекти који не могу угодно да се сместе у те претпостављене категорије пречесто се насуку на стене проблема које оне стварају рецензентима. Сви ови системи, заједно, имају тенденцију да привилегују и репродукују доминантне али здраво за готово прихваћене дискурсе које сам описала. Ипак, упркос овим добро утврђеним конфигурацијама институционалних мисаоних пеј зажа, категорије јесу нестабилне и све су више такве у дигиталној ери, када праксе дигиталног комадања и спајања „почињу да подривају један од наших најдубље усађених начина мишљења“.26 На практичном нивоу, то се може видети кроз изложбе, на којима, захваљујући дигиталним технологијама и новим техникама приказивања, почињу да се прихватају и други формати из мреже вишеструких оригинала.27 Изложба о В. Х. Фоксу Талботу Зора фотографије у Музеју науке28 укључивала је и хемијске експерименте и ботаничке врсте као део главног наратива изложбе, а не као пуки оквирни „контекст“ за уметника у средишту пажње. У Музеју Викторије и Алберта, изложба Осветљени фотоапарат укључивала је фотографије из архиве Музеја које нису ни у једној збирци, мада је интересантно и то да су фотографије истакнуте на веб-сајту све биле од оних које се традиционално класификују као уметност29. Није реч само о промени излагачке моде, већ и о одразу измена у категоријама и хијерархија-

Бележница 33

E. Edwards (у штампи), “Photography and the Business of Doing History,” in The Handbook of Pho tography Studies, ed. by G. Pasternak (London: Bloomsbury) 26 D. Weinberger, Every thing is Miscellaneous: The Power of the New Digital Disorder (New York: Time Books, 2007), 22. 27 На пример, изложба Галерија слика сиромашних људи у британском Тејту. http://www.tate.org. uk/whats-on/tate-britain/display/bp-spotlight-poor-mans-picture-gallery-victorianart-and-stereoscopic/ essay (accessed 16 December 2016). 28 http://www.khi.fi.it/ en/Declaration (accessed 12 December 2016). Уп. и: http:// african-photographyinitiatives.org/index. php/research/ yaounde-declaration (accessed 12 December 2016). 29 https://www.vam. ac.uk/exhibitions/thecamera-exposed (accessed 7 November 2016). 25

______________ Живот библиотеке

Edwards, Photographs and Institutional Prac tices.

ма вредности које све више преобликују начин на који се о фотографијама мисли у музејима. Данас су ретке изложбе које не укључују неку изведбу или друштвене и хаптичке односе фотографија,30 чак и када је реч о изложбама чији приступ излагању задржава „традиционални ред уметничких фотографија“. У сваком случају, с обзиром на институционалне, интелектуалне и финансијске улоге који се на овај начин угрожавају, питање је колико се заправо категорије растачу. С једне стране су одмаци од затворених и сингуларних категорија фотографија какве су дефинисале модернистичке кустошке моделе. С друге стране, у којој мери такви потези фотографије просто подређују доминантним категоријама, слабо доприносећи томе да се границе и мисаони пејзажи поремете? Све већи број фотографија из не-збирки презентује се под одредницом „важне ране фотографије“. Међутим, оне се често процењују као, на пример, антиквитети, у оквиру дискурса „ране уметничке фотографије“, а не на основу њихове формативне улоге у извођењу скупа институционалних вредности и њиховог техничког одговора на то. Другим речима, да ли је реч само о оснаживању постојећих категорија и премештању фотографија, које су годинама биле основа за даље прикупљање из једне у другу категорију, или о пуном преоцењивању стварних учинака тих категорија? Кроз ово гледиште се разматра и категорија материјалности, јер је напетост између предмета и слике, информације и драгоцености, средишњи моменат амбигвитета фотографија у музејима, на шта указује укључивање раних фотографија на папиру. Мисаони пејзажи у инснтитуцијама све више прихватају да материјално игра улогу у начину на који фотографије функционишу. На почетку је то прихватање, можда, било део кустошког плана рада на уздизању положаја фотографија у хијерархији музејских вредности, нарочито онда када су финансијска тела, заинтересована само за „приступ“, почела да гледају на дигитализацију као на универзално лековито средство за збирке фотографија. Аргументи који истичу материјалност постали су, у тренутку опасности, неопходна стратегија позиционирања фотографија с обзиром на појмовне категорије и језик предмета а не пуких слика. Тако је понуђена концептуална основа да се фотографије сачувају од претпоставке да су само пука информација о свом садржају, уз коју иде и предрасуда, честа код менаџера задужених за претварање институционалних вредности у финансијске планове, да дигитализација садржаја слике чини оригинале ирелевантним и потрошним. Како сам већ наговестила, то је нарочито важило у случају фотографија категоризованих као информативни и архивски а не музејски предмети, које, због тога, доминантне категорије „драгоцено“, „јединствено“ и „индивидуална креативност“ нису могле да заштите. Поучна је, стога, прича о готово потпуном уништењу фо-

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ тографских збирки етнографског одељења Националног музеја Шкотске током шездесетих година двадесетог века.31 Међутим, усредсређивање пажње на материјалност није било свођење на пуко вештачење квалитета отиска, већ је представљало израз растућег интересовања нових историографија за разумевање фотографија као друштвених предмета, који се држе у руци, лепе у албуме, пројектују у учионицама итд. Јавила се свест о томе да значења фотографија проистичу колико из слике, толико и из материјалне и чулне динамике, које су и саме историјски променљиве, због чега се дозначују музејском етосу чувања и заштите. Не само да су научници и кустоси поставили интелектуални изазов да се фотографије као слике прекласификују у предмете или, боље речено, у слико-предмете, већ се јавио и изазов да се нађе језик описивања, споразумевања и комуницирања различит од језика стручњака и уметничке фотографије, изведен из, рецимо, друштвене употребе, за шта би пример, рецимо, био већ споменути прелаз са термина „уметник“ на термин „стваралац“.32 Овај „заокрет ка материјалном“ укључивао је, изнад свега, и растућу свест о крхкости архива. Расправу везану за темељну историјску вредност материјалности аналогне фотографије распламсала је растућа узнемиреност везана за однос између збирки аналогних фотографија и дигиталних фотографских збирки и, заправо, за будућност збирки аналогних фотографија.33 То ме доводи до другог великог изазова категоријама, а то је, наравно, дигитално окружење и искушења неограниченог асемблирања на које сам већ указала. Иако овде могу тек да се дотакнем тог изазова, спомињем га јер је у срцу савремених расправа и тензија везаних за проб лем категорија. Он поставља питање о томе шта се дешава, на пример, са категоријама информација када се каталози пребаце из аналогних у дигиталне формате. Пројекти дигитализације нису, заправо, никада неутрални јер представљају уобличене институционалне хабитусе који се манифестују кроз институционалне мисаоне пејзаже и њихове категорије. Начини како се размишља о информацијама, чак и у дигиталној ери, произилазе из мисаоних процеса који трају већ вековима јер „историјски установљени квалитети освајају текући смисао чињеница“34. Овај процес је део свега што описујем. На пример, међународни стандарди и споразуми везани за метаподатке за музеје теже да, када је о фотографијама реч, истакну традиционалне и широке категорије и хијерархије стваралаца, стила или жанра преузете из историје уметности уместо, на пример, културних или историјских, које могу бити важне за, рецимо, антрополошки музеј. Демократије „дигиталног наслеђа“ оријентисане на предмет део су глобалног протока информација и бесконачног склапања и поновног састављања слика. Збиркама фотографија и

Бележница 33

C. Knowles, “Negative space: tracing absent images in the National Museums Scotland’s collections,” in E. Edwards and S. Lien, Op. cit., 73–91.

Вид. нпр.: Geoff Batchen, Forget Me Not: photography and remembrance (New York: Princeton Architectural Press, 2004); Edwards and Morton, Op. cit. 33 https://theroamingeye. wordpress. com/2015/01/10/ photo-news-library-ofbirmingham-photography-archive-threatened-with-closure-andstaff-cuts/ ; https:// www.redeye.org.uk/ opinion/letter-birmingham-citycouncil#sthash. LdhHNzFC.dpbs (accessed 12 December 2016). 34 Morgan, Op. cit., 9. 32

______________ Живот библиотеке

Weinberger, Op. cit. N. Lager Vestberg, “Ordering Searching Finding,” Journal of Visual Culture 12, 3 (2013): 472–489. 37 http://arthistorynews. com/articles/1232_ Archive_throw_out_-_ questions_for_Tate (accessed 12 December 2016). 38 J. Kallinkos, The Con sequences of informa tion: The Institutional Implications of Techno logical Change (Cheltenham: Edwards Elgar Publ., 2006), 2. 39 Rose, Op. cit.; A. Sekula, “The Body and the Archive,” in The Contest of Meaning, ed. by E. Bolton, 343–389 (Cambridge MA: The MIT Press, 1992); Mieke Bal, Double exposures: the subject of cultural analysis (London: Routledge, 1995); C. Hamilton et al., Refiguring the Archive (Cape Town, South Africa: David Philip, 2002); J. M. Schwartz, “The Archival Garden: Photographic Plantings, Interpretative Choices, and Alternative Narratives,” in Controlling 35 36

њиховим категоријама све се више и више управља у складу са том сврхом. Штавише, с обзиром на то да су плошни правоугаони предмети, фотографије се сматрају „лаким“ за дигитализацију и податним за дигиталну дисеминацију. Циљевима се може изаћи у сусрет. У том процесу, фотографије се пречесто своде на свој садржај, уместо да се представе као динамични предмети, а слојеви историјских информација се бришу док се записи и друге евиденције „ажурирају“. Опет, како то обликује истраживачки рад? Док дигитални алати несумњиво могу да пруже могућности за незавршиве, отворене склопове (или, у негативнијем смислу, за оно што је Вејнбергер назвао „нередом бесконачног“35) и за ослобађање од категорија, музејске примене тих алата пречесто просто понављају постојеће структуре и на тај начин делују више назадно него напредно. Расправе око приступа чини се да подупире један заводљив методолошки мамац, а то је претпоставка да ће нам гледање већег броја слика, путем музејских онлајн платформи, помоћи да боље разумевамо, да је то што смо у могућности да одређену слику видимо онлајн једноставно довољно за истраживање. Вероватно смо сви ми који радимо са фотографијама, приликом покушаја заказивања посете неком архиву, добили обесхрабрујући одговор: „Па, чему? Можете видети на интернету.“ Сигурно је да се дијалект неприметно мења упркос непрекидним претензијама на објективност. Мењање медија, промене у језику (измене у метаподацима) део су процеса пребацивања, реконтекстуализације и рефигурације који наноси или намеће нова значења.36 Вероватно, али да би се то постигло, потребно је да подупируће категорије буду другачије, а не да се доминантни дисциплинарни, а тиме и институционални мисаони пејзажи једноставно уграђују у њих, чак и онда кад се ови потоњи шире кроз вишеструке и експанзивне локације ван самих музеја. Има, наравно, и дивних, на истраживачки рад фокусираних дигиталних извора који у начину на који презентују фотографије истичу материјалности, серијалност и мреже вишеструких оригинала; на пример, албум с путовања Исабеле Стјуарт Гарднер из музеја који носи њено име, или пројекат Албума са Тибета Музеја „Пит Риверс“.37 Ипак, из шире перспективе, претерана зависност од некритички усвојених или претпостављених вредности дигиталног окружења и оних који те вредности посредују прети штетним утицајем на истраживања фотографије. Дигитална окружења, са својим „спектакуларним ширењем информација“ и утицајем који имају како на средства тако и на циљеве делатности везаних за збирке,38 захтевају истанчаније критичко разумевање и бављење природом мисаоних пејзажа који су их изродили. Захтевају копање кроз слојеве историјских улога научних дисциплина и деловања претпоставки које су у основи њихових категорија, а које су пречесто невидљиве како ствараоцима, тако и

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ корисницима. Дигитално, које и оживљава и опседа фотографије и музеје, представља низ интелектуалних проблема и епистемологије које захтевају нове методе и нове категорије релација између квалитативног и квантитативног. Може ли се овај неред разумети као слом категорија или је невидљивост категорија и њиховог евидентног дигиталног измештања и поновног смештања просто постала неприметна? Судећи по текућим дешавањима, радије се сумња на ово друго. Аргумент који овде износим није посебно оригиналан. Очигледно је да само прелази преко огромног и комплексног поља. Одавно је прихваћено да музеји (локације) стварају предмете. Много тога је већ речено о односима моћи када су музеји у питању и о импликацијама њихових система класификације и категоризације. Између осталих, ту су Роуз, критичари као што су Секула и Бал, музеолози и архивисти као што су Хамилтон и његови сарадници, Шварц, Свини и Бротман, аутори који се баве установама, информацијама и технолошким променама, на пример Калинкос.39 Могли би се навести и многи други. Ипак је ревизија већ изнетих идеја неопходна, пре свега због тога што су, уз пар истакнутих изузетака40, фотографије углавном искључене из расправе. Ниједно од становишта које сам разматрала није само по себи „погрешно“. Ипак сам се приклонила полемичком тону да бих на површину изнела начине на које су фотографије тако успешно увучене у доминантне историографске категорије да су, у бројним својим манифестацијама унутар установа, или невидљиве или видљиве само на одређене начине. Поред тога, снажна ревизија је нужна јер, упркос свим променама и напрецима у последњих неколико година, можда управо све већа и очитија незаштићеност збирки фотографија стоји иза једног све доминантнијег а назадног канона. Пада ми на памет судбина збирке бирмингемске градске библиотеке: једна од најквалитетнијих и најеклектичнијих фотографских збирки у земљи успешно је стављена у нафталин, а стручно особље проглашено сувишним; или, план да се приступ архивама Музеја империјалног рата (укључујући и оне фотографске) наплаћује (од чега се за сада, на срећу, одсутало); или, спасавање фотографија из не-збирки британског Тејта у последњи час. У том случају, само што нису побацали фотографије уметничких дела и слична остварења која су чинила архивску археологију колекција уметничких дела у Британији, па су их спасили и преузели Јејл и Јејлов Центар за британску уметност. У случају већине фотографија, моћ да се очува интегритет пред институционалним мисаоним пејзажима и њиховим категоричким претпоставкама није јака. Резултат свега наведеног јесте свепрожимајући утицај пројектовања установа и њихових система вредности на предмете и начина на који се чини да предмети делују баш тако како

Бележница 33

the Past: Documenting Society and Institutions, ed. by T. Cook and J. M. Schwartz, 69–110 (Chicago: Society of American Archivists, 2011); J. M. Schwartz, “Records of Simple Truth and Precision: Photography, Archive and the Illusion of Control,” in Archives, Documentation and the Institutions of Social Memory: Essays from the Sawyer Seminar, ed. by F. Blouin and W. Rosenberg, 61–83 (Ann Arbor: University of Michigan Press, 2007); Swinney, Op. cit; B. Brothman, “Orders of Value: probing the theoretical terms of archive practice,” Archivaria 32 (1991): 78–100. 40 Користан сажетак дају: Schwartz, 2011, Op. cit.; Lager Vestberg, Op. cit.

______________ Живот библиотеке

Miller, D., “Materiality: An Introduction,” http://www.ucl.ac.uk/ anthropology/people/ academic-teachingstaff/daniel-miller/ mil-8/ (accessed 7 October 2016).

делују на функционисање тих предмета као предмета истраживачког рада. Те пројекције су део система заштите вредносних система који окружују фотографије. Ово, пак, и даље строго одређује које ће врсте ствари фотографије постати и на којим врстама локација се може предузети истраживање фотографија. А то је, по мени, забрињавајуће. Овакав став мења питања која се постављају или се могу поставити; предмете, фотографије у овом случају, претвара из једне у другу врсту ствари, обликујући врсте историја које се могу писати у датом историјском тренутку. Неопходно је да се бавимо обликовањем хијерархија музејских вредности, начина на који репродуктибилност фотографија прелази преко нашег размишљања о вредности у музејима, о томе шта постаје тема о којој се пише и, стога, део дискурса фотографске историје, а шта не. На крају, неопходно је да обраћамо пажњу на то како и шта омогућава наш истраживачки рад са и о збиркама фотографија и установама које те збирке обликују. Чак и да предмет и делатност истраживача могу да се рекодирају, мислим да су споменути мисаони пејзажи дубоко уграђени у претпоставке институционалних структура и њихове улоге, и да су се ту одомаћили, те да се врсте истраживања историје фотографије које се обављају легитимишу кроз те исте установе и структуре истраживачког рада, чак и у дигиталној ери. Шта то значи за будућност фотографских збирки и истраживања, ухваћених између категорија институционалног тумачења и значаја? Говорећи о материјалној култури, антрополог Данијел Милер тврди: Што смо их [у овом случају: институционалних мисаоних пејзажа] мање свесни, то снажније они могу да одреде наша очекивања тако што постављају сцену и обезбеђују нормативно поступање, а да, притом, нису отворени за изазове. Они у толикој мери предодређују шта се дешава, да нисмо ни свесни њихове способности да то чине.“41 Другим речима, ствари и системи су најмоћнији када се не примећују, а ипак имају дубоки утицај на врсте историја које се пишу, на врсте истраживања које се обављају, чак и у моменту када се појављују нове историографије фотографије. Епистемолошке, интелектуалне и физичке локације јесу, дакле, битне. (са енглеског превела Виолета Стојменовић)

Литература:

Alpers, S. “The Museum as a Way of Seeing.” In Exhibiting Cultures: The Poetics and Politics of Museum Display, ed. by I. Karp and S. D. Levine. 25–32. Washington, DC: The Smithsonian Press, 1991. Amao, D. “To Collect and Preserve Negatives: The Eli Lotar Collection at the Centre George Pompidou.” In Photographs, Museums, Collections: between art and information, ed. by E. Edwards and C. Morton. 231–245. London: Bloomsbury, 2015.

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ Bal, Mieke. Double exposures: the subject of cultural analysis. London: Routledge, 1995. Batchen, Geoff. Forget Me Not: photography and remembrance. New York: Princeton Architectural Press, 2004. Bennett, T., F. Cameron et al. Collection, Ordering, Governing: Anthropology, Museums and Liberal Government. Durham NC: Duke University Press, 2017. Blouin, F. X. and W. G. Rosenberg. Processing the Past: Contesting Authority in History and the Archives. Oxford: Oxford University Press, 2011. Bowker, G. C. and S. L. Star. Sorting things out: classification and its consequences. Cambridge MA: The MIT Press, 1999. Brothman, B. “Orders of Value: probing the theoretical terms of archive practice.” Archivaria 32 (1991): 78–100. Brusius, M. “From Photographic Science to Scientific Photography: Talbot and Decipherment at the British Museum around 1850.“ In William Henry Fox Talbot: Beyond Photography, ed. by M. Brusius, K. Dean and C. Ramalingam. 219–244. New Haven, London: Yale University Press, 2013. Crimp, D. On the Museum’s Ruins. Cambridge MA: The MIT Press, 1993. Douglas, M. Purity and Danger: an analysis of the concepts of pollution and taboo. London: Routledge & Kegan Paul, 1966. [Daglas, Meri. Čisto i opasno : analiza pojmova prljavštine i tabua, prev. Ivana Spasić. Beograd: Biblioteka XX vek, 1993]. Edwards, E. and S. Lien. (eds.). Uncertain Images: Museums and the work of photographs. Aldershot: Ashgate, 2014. Edwards, E. and C. Morton (eds.). Photographs, Museums, Collections: between art and information. London: Bloomsbury, 2015. Edwards, E. “Photographs and Institutional Practices.” http://www.fotomuseum.ch/en/explore/stllsearching/authors/29334_elizabeth_edwards (accessed 7 November 2016). Edwards, E. (у штампи). “Photography and the Business of Doing History.” In The Handbook of Photography Studies, ed. by Pasternak, G. London: Bloomsbury. Foucault, M. The Order of Things: an archaeology of the human sciences. London: Routledge, 1974. [Fuko, Mišel. Riječi i stvari : arheologija humanističkih nauka, preveo Nikola Kovač. Beograd: Nolit, 1971]. Foucault, M. Archaeology of Knowledge, trans. by A. M. Sheridan-Smith. London: Routledge, 1995. [Фуко, Мишел. Археологија знања, прев. Младен Козомара. Београд: Πλατο; Сремски Карловци; Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1998].

Бележница 33

______________ Живот библиотеке Hamilton, C. et al. Refiguring the Archive. Cape Town, South Africa: David Philip, 2002. Jordanova, L. “What’s in a name? Historians and Theory.” English Historical Review CXXVI No. 523 (2011): 1457–1477. Kallinkos, J. The Consequences of information: The Institutional Implications of Technological Change. Cheltenham: Edwards Elgar Publ., 2006. Knowles, C. “Negative space: tracing absent images in the National Museums Scotland’s collections.” In Edwards, E. and S. Lien (eds.). 73–91. Lager Vestberg, N. “Ordering Searching Finding.” Journal of Visual Culture 12, 3 (2013): 472–489. Miller, D. “Materiality: An Introduction.” http://www.ucl.ac.uk/anthropology/people/academicteaching-staff/daniel-miller/mil-8/ (accessed 7 October 2016). Morgan, Mary S. “Travelling facts.” In How Well Do Facts Travel?: the Dissemination of Reliable Knowledge, ed. by Morgan, Mary S. and Howlett, Peter. 3–42. Cambridge: Cambridge University Press, 2011. Rose, G. “Practicing Photography: An Archive, a Study, Some Photographs and a Researcher.” Journal of Historical Geography 26, 4 (2000): 555–571. Rose, G. Visual Methodologies: An introduction to researching with visual methods. London: Sage, 2001. Sekula, A. “The Body and the Archive.” In The Contest of Meaning, ed. by E. Bolton. 343–389. Cambridge MA: The MIT Press, 1992. Schwartz, J. M. “Records of Simple Truth and Precision: Photography, Archive and the Illusion of Control.” In Archives, Documentation and the Institutions of Social Memory: Essays from the Sawyer Seminar, ed. by F. Blouin and W. Rosenberg. 61–83. Ann Arbor: University of Michigan Press, 2007. Schwartz, J. M. “The Archival Garden: Photographic Plantings, Interpretative Choices, and Alternative Narratives.” In Controlling the Past: Documenting Society and Institutions, ed. by T. Cook and J. M. Schwartz. 69–110. Chicago: Society of American Archivists, 2011. Swinney, G. N. “What Do We Know About What We Know? The museum register as museum object.” In The Thing About Museums, ed. by S. Dudley. 31–46. London: Routledge, 2012. Thompson, W. Postmodernism and History. Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2004. Weinberger, D. Everything is Miscellaneous: The Power of the New Digital Disorder. New York: Time Books, 2007. Willumson, G. “Making Meaning: displaced materiality in the library and art museum.” In Photographs Objects Histories: on the materiality of the image, ed. by E. Edwards and J. Hart. 62–80. London: Routledge, 2004.

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ Драган Стојменовић, Народна библиотека Бор

Фотографиши као што видиш, гледај како је фотографисано „Фотоморгана“ као „објективна фикција“

На писање овог текста подстакао ме је низ разговора са професором Слободаном Наумовићем током заједничких истраживања визуелне фотографске грађе као „кључног ресурса индустријског наслеђа Бора“1, визуелизације радничке културе2 и примене „заједничке антропологије“ у проучавању савремене уличне фотографије.3 Поред осталог, он ме је повремено подсећао на обавезу „улажења“ у једну фотографију, након сакупљачке фазе у библиотеци, односно на потенцијале ишчитавања фотографије саме, сакупљања информација о самој фотографији, фотографу и фотографисаном догађају или стању, али и на потенцијале фотографије као „окидача сећања“ и помоћног средства током истраживања. Покушавао сам да пронађем меру/равнотежу између библиотекара каталогизатора и етнолога – између креирања метаподатака потребних кориснику и чежње ка достизању задовољавајућег етнолошког/антрополошког описа и тумачења. Прелазак из „сакупљачке“ фазе ми је био несавладив проблем, требало би да будем спреман да из позиције „посматрача“ пређем на другу страну и постанем „посматран“, спреман да поделим извесна искуства. У том смислу, нисам сигуран да ћу адекватно одговорити на постављени задатак. Дилему сам окончао након домишљања синтагме Леонарда Да Винчија fantasia essata, употребљене у тексту Вилијма Флусера „Фотографија као постиндустријски објекат…“,4 преведене као „егзактна машта”, домишљенe у смислу „објективне фикције“. Флусер овај термин употребљава приликом разматрања напуштања материјалне основе фотографије, техничке и информационе револуције (преласка на тада актуелну видео-технологију), али и споја науке и уметности. „Свака научна претпоставка и свака справица има и естетско својство, као што и свако уметничко дело има епистемолошко и политичко својство. Још значајније је то што не постоји нека темељна разлика између научног и уметничког истраживања: оба су фикције у потрази за истином (јер су научне хипотезе фикције).“5 Оваква веза између уопштавања и условно самосвесне употребе „политичког својства“ фотографије и текстуалног тумачења као политике репрезенатације виђеног, доживљеног и учињеног увешће вас у читање и конструисање својеврснe „етнографске фикције“, аналогне поступку прилагођавања потенцијала интерпретације предмета проучавања, методу лутања

Бележница 33

Слободан Наумовић, „Ресурс од кључног значаја: индустријско наслеђе Бора виђено из перспективе индустријске археологије, етнологије рударства, политичке антропологије и визуелне антропологије“, у Добро је за мишљење, али је компликовано за јело: недовољно јасни појмо ви и појаве нашег зави чаја тумачени из угла етнологије и антропо логије, прир. Драган Стојменовић (Бор: Народна библиотека Бор, 2013), 75–111. Slobodan Naumović, Dragan Stojmenović, „Visualising worker culture and industrial heritage in Bor : official photographers and the construction of social memory through photo

______________ Живот библиотеке collections and their usage during and after socialism,“ in Utopias, realities, heritages : ethnographies for the 21st century: 12th Congress of Société Internationale d’Ethnologie et de Folklore (SIEF) (Zagreb: University of Zagreb, Faculty of humanities and social sciences, Department of ethnology and cultural anthropology, 21-25 June 2015), 142. 3 Слободан Наумовић и Владимир Радивојевић, Борски алманах: улична фотографија као заједничка антро пологија (Бор: Народна библиотека Бор, 2015). 4 Вилијем Флусер, „Фотографија као постиндустријски објекат: есеј о онтолошком положају фотографија“, Бележ ница 18, бр. 31 (2016): 103–113. 5 Исто, 109 6 James Clifford, “Introduction: Partial Truths”, in Writing Culture: The Poetics and Politics of Ethnography, ed. by James Clifford and George E. Marcus,

и сналажења домородачком интуицијом и контекстуализацији исповедне нарације, са циљем да продуби знање, пробуди интересовање, пренесе извесно искуство рада и презентације фотографске грађе Завичајног одељења Народне библиотеке Бор (читајте: да оправдам своје поступке и дилеме). „Етнографска фикција“, у овом случају, реферише на етнографско писање „делимичних/пристрасних истина“ као „кризе репрезентације (као коресподенције, као референције и као политички контекстуализоване имагинације)…“ у тумачењу Џејмса Клифорда.6 Писање је уследило након неколико одлука, интервенција и јавних излагања и не би га било без некакве надобудне релаксираности са умишљањем да вас, читаоце, пре свега, интересује ово што читате и да можете да пратите ове прескоке и повремене личне патосе. То би требало да вам скренe пажњу на расејаност интерпретација наизглед небитног редоследа чињеница и интервенција о којима ће у тексту бити речи, а које су једнако важне и за визуелни прилог који прати овај текст. Укратко, аналогно некаквој стварности, пратићете текст и фотографију. Текст је резултат покушаја интервенције, како њим самим тако и у виду коментара уз интервенцију на дигиталној копији фотографије која се уз њега објављује. Нећете погрешити, и неће вам бити мање јасно и објашњено ако не читате текст и само погледате фотографију. То је највредније својство фотографије – довољно је гледати је и, уколико желите, сами истражујте, потрудите се да разумете овај неми језик и поделите то са другима. Фотографија не може да нам пренесе „објективност“ и „реалност“, али она јесте важан део наше стварности и као артефакт и као нематеријална идејна конструкција представљања стварности и чина посматрања, или стварања фотографије као стања истовремености – паузе пре увођења фотографије у „реалност“ и одлуке о томе да ће се то и учинити. „Није толико важно да ли ћеш да идеш кроз шуму или поље, да ли ћеш да будеш интровертан или екстровертан – огромна несводива разлика и на крају стоји људскост.“7 Неисцрпна инспирација и динамика фотографије налазе се у тој драматичној паузи, у интеракцији, у разговору, у истовременом заједништву. Очигледно, овим текстом вам преносим недоумице и дилеме које постоје у ситуацијама када се захтева разумевање фотографије као предмета проучавања, што свакако, пре или касније, подразумева стварање концепција за селекцију фотографија, са напорима ка разумевању фотографије као извора, визуелног израза, артефакта, медија или уметности, али и фотографије коришћене у методолошкој пракси визуелне антропологије, интерпретације и реконструкције одлуке о одступању од представљања „аутентичности“ и „објективности“. На крају, све то утицало је на коначне исходе претходно учињених избора и одлука, које би овај текст требало да употпуни објашњењем и правдањем (односно, жељом да не скривам своје слабости). Један такав избор и одлука о интервенцији на дигиталној копији фотографије која је објавље-

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ на на изложби „Портрет фотографа: Ђура Коловратар“8, инспирисали су овај текст као намеру и као реализовани чин.9 Поступио сам интуитивно и одговорно, надам се, мислећи о тренутку пре конструкције исвесне чињенице и мислећи о учињеном, што би требало да звучи, онако – фотографски. На крају увода, треба додати да је ова шизоидност текста и слике праћена субјективним дилемама писаним у првом лицу јединине и професионалним позивом библиотекара и етнолога као дела колектива који брине о доступности јавног добра, у првом лицу множине, не имперсонално, тако да се извињавам због неуједначености текста, уколико вам то засмета.

*** Пројекат „Дигитализација некњижне грађе, културне и јавне делатности Народне библиотеке Бор“,10 као редовна активност Завичајног одељења, започет је 2007, са циљем да се омогући читљивост аналогних дводимензионалних визуелних извора, медија и формата – фотографских негатива, као и њихово очување, репродукција, анализа, обрада, стална набавка, представљање и што шира доступност. Поред тога, дигитализација заузима значајно место као стратешка делатност: преко програма презентације дигитализоване грађе, фотографије се штампају, репродукују, излажу и чувају на најтрајнијем материјалу – папиру, чиме се подстиче интеракција и набавка нове грађе. У том смислу, кључна је набавка нове грађе којом се употпуњују постојеће колекције. Основу колекције фотографске грађе Завичајног одељења Народне библиотеке Бор чине фотографије и фотографски албуми које је прикупио и уредио колега Слободан Љ. Јовановић, у периоду од 1986. до 1999, који је и основао Одељење. Нешто касније, усред неколико покушаја приватизације РТБ-а Бор, 2007, након вишегодишњих разговора са тадашњим фото-репортером листа Колектив Љубомиром Марковим, због неадекватних услова чувања негатива, схватамо да би било неопходно да фото-документацију РТБ-а Бор и листа Колектив пребацимо у Библиотеку. У тој намери, имали смо подршку и разумевање тадашње управе РТБ-а Бор, нарочито начелника за кадровска питања Драгана Ранђеловића, који је као дугогодишњи друштвено-политички и културни радник и руководилац подржао наше образложење важности очувања и јавне доступности културног наслеђа у јавним институцијама, као и план дигитализације те фотографске грађе. У фебруару 2007. преместили смо сву фотографску грађу из зграде Дирекције РТБ-а Бор у Библиотеку, уз писану дозволу и одобрење. Приступили смо разврставању и пописивању грађе, писању извештаја и планирању пројекта дигитализације. Упоредо се проучавао историјат колекције кроз доступне писане изворе,11 али и

Бележница 33

1–27 (Berkeley, Los Angeles and London: University of California Press, 1986). Наведени текст је детаљно анализиран у студији Милоша Миленковића; вид. Miloš MIlenković, Istorija postmoderne antropologije: teorija etnografije (Beograd Srpski genealoški centar: Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, 2007), 67–126. Слободан Наумовић и Владимир Радивојевић, Нав. дело, 77. http://digitalnizavicaj. com/index.php?query =ispisTextaIzKolekcije &idTexta=362#adimage-0 Текст је део излагања „‘Фотоморгана’ као ‘објективна фикција’ – о одлукама о репрезентативности фотографске грађе“ на конференцији „Дигитализација фотограђе“, одржаној у мају 2016. у Музеју историје Југославије, када је изложба „Портрет фотографа: Ђура Коловратар“ била у припреми.

______________ Живот библиотеке www.digitalnizavicaj. com 11 Лист Борски колектив (тј. Колектив, од 1955) (Бор: РТБ Бор, 1947–2017); Бакар, (Бор : РТБ Бор, 1968 –1988); Борски колек тив управља, прир. Ђорђе Ранисављевић (Београд : Радник, 1957); Бор и околина. [Књ. 1], Прошлост и традиционална кул тура и Бор и околина. [Књ. 2], Природни услови, становништво, економски и друштве ни развој, одг. ур. Томислав Пајић (Бор: Скупштина општине: Музеј рударства и металургије, 1973– 1975); Слободан Љ. Јовановић, Пут књиге у борском крају : при лози за историју чита лаштва и библиотечке делатности у Бору и околини : 1869–1989 (Бор: ШРИФ: Народна библиотека Бор, 1990); Privremeni telefonski imenik borskog dela basena (Bor: RTB Bor, 1970). итд. 12 http://digitalnizavicaj. com/index.php?query =ispisTextaIzKolekcije &idTexta=58#adimage-0 10

кроз низ неформалних разговора и интервјуа са самим фото-репортерима, члановима редакције, друштвено-политичким актерима и одабраним познаваоцима локалне усмене историје Бора. У том смислу, највреднија су била сведочанства Љубомира Маркова, Драгана Ранђеловића, Бајрама Салијевића, Бранислава Миленковића, Милана Димитријевића, Момчила Јовановића и др. У тим неформалним разговорима добили смо највредније информације о ауторима, фото-репортерима листа Колектив, и о могућим приватним колекцијама које садрже њихове фотографије и негативе. Након прве, пилот-изложбе „Индустријски блуз“ 2007,12 јавно смо објавили намере и представили план дигитализације фотографске грађе са позивом на сарадњу, интеракцију, помоћ при детаљнијем описивању фотографија и употпуњавању колекције. Убрзо, добијамо на чување и дигитализацију низ вредних приватних колекција, са посебним усменим историјама, од којих издвајамо колекције Љубомира Маркова, Мирослава Радуловића, Радмиле Брежанчић, Слађане Витановић Гаџић, Бајрама Салијевића, Радмиле Лежаић. Упоредо је организован и низ програма презентације дигитализоване грађе, чији циљеви су били: доступност, интеракција, допуњавање постојећих колекција и одржавање континуитета визуелног бележења и прикупљања фотографске грађе и извора.13 Био би то најсажетији приказ формирања и вођења набавке, историјата фотографске грађе и извора у оквиру плана и пројекта дигитализације.14 Од општег је, након скоро десет година, постало могуће кренути ка појединачном, из колективног ауторства издвојити ауторе, из целине извући једну фотографију, а из фотографије – детаље који би могли бити важни. Последњи у низу програма Завичајног одељења је серија изложби „Портрет фотографа“ у којима појединачно представљамо све фото-репортере листа Колектив: Ђуру Коловратара,15 Драгољуба Митића,16 Бајрама Салијевића,17 Љубомира Маркова,18 и као ауторе фотографија из вредне фото-документације РТБ-а Бор али и из њихових приватних колекција које су остале сачуване и до којих смо успели доћи преко чланова њихових породица или пријатеља. Циљ ових изложби није да персонализују једну институционалну колекцију, која је до сада представљана кроз низ изложби са заједничким, колективним ауторством, чиме је потенцирана њихова професионална и колегијална повезаност, уз инсистирање живих аутора да се приликом излагања макар и појединачне фотографије увек спомену и претходни фото-репортери са којима су делили искуства и знање. Ипак сматрамо да је неопходно истражити њихове личне биографије, из више разлога који су важни за разумевање и попуњавање постојећих колекција. Овакав приступ проучавања, од општег ка појединачном, не би требало да редукује ин-

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ формације и умањи вредности колективног вишедеценијског залагања, већ да омогући повезивање и стварање континуитета, да пробуди знатижељу и прошири оквире фотографија до испадања из рама, што ће нам у будућности омогућити измештање и саучесништво у стварању нових контекста и динамичних политика реперезентације. Испоставило се да је за издвајање једне фотографије, односно једног, наизглед неважаног детаља са фотографије, потребан дугогодишњи рад на прикупљању грађе и извора. На крају ће се испоставити да тај детаљ и интервенција на њему могу привући пажњу и бити кључни за целокупан фонд фотографија, рад на представљању свих колекција и односа према фотографији као извору извесних сазнања и осећања. Некако хвалисаво и поносито звучи: после десет година скенирања негатива и стотинак хиљада фотографија, издвојен је детаљ са једне фотографије. Прва изложба у овој серији је већ споменута: везана је, пре свега, за ауторство Ђуре Коловратара, првог фотографа и фото-репортера листа Колектив. Идеја ове серије изложби је да из колективног ауторства, организованог континуираног институционалног визуелног бележења издвојимо ауторе фото-репортере који се као чланови редакције Колектива потписују од 1970, иако су присутни и објављивани од 1947. У временском периоду од 1947. до 2005. имамо четворицу фотографа који се смењују или раде заједно и стварају дуги низ година, обележавајући негативе само редним бројевима и годином, у већини случајева само редним бројем, тако да се ауторство тешко одређује без дубљег истраживања биографија аутора, сећања самих аутора у интеракцији са фотографијама и упоређивањем са објављеним писаним изворима, серијским или монографским публикацијама.19 У том изазовном послу одређивања ауторства успели смо да дођемо до прецизнијих професионалних биографија, година рада у редакцији, начину рада, развијању и обележавању негатива, коришћеним фото-апаратима и објективима, појединачним интересовањима и стиловима фотографисања. Фотографије Ђуре Коловратара сачуване су у више колекција, пре свега у фото-документацији РТБ-а Бор, на основу које је добијена приватна колекција Мирослава Радуловића, која садржи и негативе породице Ђуре Коловратара, али и најзначајнија породична колекција, коју је сачувала Ђурина кћи, Радмила Брежанчић и која је предата на чување, употребу и дигитализацију Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор у априлу 2014. Тада се и отворила могућност да некако заокружимо Ђурину професионалну биографију и употпунимо постојеће колекције. Након скенирања приватне колекције Радмиле Брежанчић, настала је и идеја о серији „Портрет фотографа“. Међу негативима на стаклу формата 14 x 10 cm, био је и студијски портрет или аутопортрет младог Ђуре Коловратара у соколској униформи. Не можемо прецизније одредити место и период када је негатив снимљен, осим по Ђурином узрасту, па смо након интервјуа

Бележница 33

http://digitalnizavicaj. com/index.php?query =kolekcijaTekstova&id Kolekcije=3 14 Више детаља о самом пројекту, појединачним програмима, колекцијама, структури фонда, може се наћи на већ поменутој интернет локацији digitalnizavicaj.com. 15 Фото-репортер Колектива, листа РТБ-а Бор. Радио је по уговору о делу и по позиву у периоду од 1947. до 1960. Детаљније на: http:// digitalnizavicaj.com/ index.php? query=ispisTexta IzKolekcije&idTexta= 362#ad-image-0 16 Фото-репортер у редакцији Колектива од 1968. од 1991. Детаљније на: http:// digitalnizavicaj.com/ index.php?query=ispis TextaIzKolekcije &idTexta=366#adimage-0 17 Фото-репортер Колектива, листа РТБ-а Бор. Радио је у периоду 1969–1972. и 1989– 1993. Детаљније на: http://digitalnizavicaj. com/index.php?query =ispisTexta 13

______________ Живот библиотеке IzKolekcije&idTexta = 377#adimage-0 18 Фото-репортер Колектива, листа РТБ-а Бор. Радио је у периоду 1974 – 2004. 19 Целокупна колекција обухвата период од 1903. до данас, са посебно важном колекцијом негатива на стакленим плочама Француског друштва Борских рудника из периода од 1907. до 1945. (видети:http:// digitalnizavicaj.com/ index.php?query=ispis KolekcijeFotografija&i dKolekcije=19). То је пуних сто година институцијално вођене и континуиране фото-документације, од Француског друштва Борских рудника, касније комбината, до компаније РТБ Бор. Она је углавном испуњавала функцију регистровања стварности, приказивања стања, бележења постигнутог, доказивања штете, репродукције извора за научну анализу, али и за потребе новинарских репортажа у листу Колектив.

са ћерком Радмилом, оквирно закључили да би то биле тридесете године XX века. Примећено је да је негатив грубље ретуширан у једном мањем делу. Фотографија није сачувана тако да не знамо како је изгледала. Претпостављамо да је Ђура сâм избрисао тај детаљ, зато што је он негатив и сачувао. Претпостављамо и то да је у питању аутопортрет зато што је негатив без фотографије. Разлози за брисање тих детаља били су личне природе. Одлука о интервенцији на дигиталној копији у припреми за штампу била је интуитивна и емотивна – чин поштовања према аутору и породици. Када сам припремао концепт изложбе и правио избор фотографија, тај детаљ ми је привлачио пажњу. Пракса ретуширања и ручног бојења фотографија била je популарна. На сву срећу, у колекцији Радмиле Брежанчић остале су сачуване и фотографије формата 40 x 30 cm које је Ђура сâм радио и припремао за излагање у студију. Међу њима су биле и ручно бојене фотографије пејзажа снимљених у околини Бора. Сачувано је и неколико фото-монтажа за новогодишње честитке и разгледнице. Остале су у памћењу и симпатичне приче да је Ђура сиромашним младићима помагао израдом портрета са доцртаним оделима и краватама. Волео је и да се шали како може и да их обрије, али да морају да држе ноге у лавору са хладном водом док их фотографише, све док не почне да им се тресе вилица од хладноће. Ђура је умео да улепша стварност и да насмеје људе. Умео је, дакле, и могао нешто да прикрије или да дода, уколико је мислио да је то потребно. Пожелео сам да учествујем у томе и да на дигиталној копији интервенишем софтверским ретуширањем преко његовог ретуша у једном само њему важном детаљу и да, поред осталих, изложим ту фотографију као кључну. У ствари, главна дилема коју сам имао састојала се у томе да ли да то шта сам урадио јавно објавим или да прећутим. На крају, зашто то објављујем ако, надам се, доследно пратим намеру фотографа? Зашто глумим некаквог „дискретног хероја“20? Помислим да би требало да прећутим ту интервенцију а уједно имам и обавезу да кажем шта сам урадио. Вероватно, осим ћерке Радмиле, са којом сам разговарао, нико други то не би ни приметио. Фотографију сам, најбоље што сам умео, ретуширао и припремио за израду. Дилема је остала али сам је, ипак, додатно промислио за излагање на конференцији о дигитализацији фотографске грађе у Музеју историје Југославије. Надао сам се и тексту који сада читате. Апстракт излагања је описивао намере, за ову прилику дорађене и прилагођене: У овом случају покушаћу да проблематизујем стратегије представљања „репрезентативне” фотографске грађе, као генеричке или процесуалне контекстуализације културних артефаката и нарација – чињеница посматраних између концепата, „поетике кривотворења” и жељене објективности. Селекцију грађе за јавна излагања, тематизације, реконструкције и реконтекст

Бележница 33

______________ Живот библиотеке 20

Уп. филм Дискретни херој Жака Одиара (Un héros très discret, Jacques Audiard (1996).

уализације, од основног предмета до самог концепта, можемо у том смислу сматрати својеврсном „објективном фикцијом“ – дилемом Мрачне коморе или „Тамног вилајета“. Коначан изложбени концепт, који укључује нпр. фотографије настале за личну и приватну употребу, не би се могао јавно поставити, са жељеном интеракцијом, уколико се не прекрши основна намена фотографије. Поред свих дизајнерских или теоријских интервенција, густих описа и образложења, претпостављена објективност, у овом случају, постаје дрска фикција и конструисана присност. Мера нелагоде приликом избора грађе за јавно представљање често, из поменутог разлога, наводи на изостављање могуће важне чињенице, како би се поштовала природа намене одабраног пред мета и „репрезентативност” самог концепта. Да ли потенцијали преноса фотографије у различите контексте и медије треба да нас инспиришу, ограниче или обавежу? Надам се да би то могао бити приказ постављене дилеме приликом одабира културне чињенице за излагање и интервенције реконтекстуализације? Морам, дакле, да разумем шта сам урадио и да објасним зашто сам то урадио. Искрено, не успевам да изађем из „тамног вилајета“. Да будем још патетичнији: остао сам заробљен и неодлучан у мрачној комори као неупотребљен филм. Не знам шта је од тога шта сам урадио „успело“ и шта ћу да „ухватим“ на овом што је остало. Мислим да другачије то не бих могао да опишем. Неизвесност, несигурност и случајност су незамењиве речи за реалан опис тог стања. Све је било потпуно испреплетано, морао сам да разумем и објасним ту испреплетаност, али не тако што ћу да расплићем, него тако што ћу да наставим да упредам и преплићем. Сам однос према материјалу и сарадницима био је у таласима професионалан, па личан. Искрено, не знам који је преовладао. У професионалном смислу, некако морам да вас наведем на помисао да вам је жао што нисте погледали изложбу или да вам, уколико сте је погледали, скренем пажњу на чињеницу да је било изложено нешто одсутно, невидљиво и скривено. Лично, то одсутно, невидљиво и скривено је сада дефинитивно део мога живота. Одлучио сам да „уђем“ у фотографију која није типично документарна и индустријска, у фотографију која је приватна и студијска, израђену у фотографском атељеу, а која би могла да реферише на политику репрезентације инхерентну ауторским одлукама и уредничким изборима приликом објављивања или излагања у општем смислу. Поред више портрета (са планинарском опремом, са скијања, са фото-апаратом, са венчања…) и аутопортрета (своје сенке у тренутку фотографисања, одраза у огледалу) одабрао сам фотографију за коју сам осећао да је била лична и са намером сачувана на негативу. Једна наизглед уобичајена „успомена из младости“ постала је кључ којим ћу покушати да „отворим“ једну фотографију, а фотографија, надам се – вас, колико је и мене. „Егзактна машта“ је била неопходни мисаони алат за

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ разумевање ситуације преноса фотографије у другачије контексте и медије, или за примање само једног погледа са фотографије који није са намером, већ „случајем“, нама упућен. У извесном смислу, „егзактна машта“ је била експликација одлуке и учињеног, овим текстом који тежи да конструише „објективну фикцију“. Домишљање споменуте „објективне фикције“ инспирисано је, у теоријском смислу, начином на који Слободан Наумовић разрешава сличну дилему – сучељавањем Бурдијеове „естетичке теорије сопствене праксе“ са Баретовим „ауторским намерама“ у оквиру његове типологије фотографије и „естетички вреднујућих категорија“, као и са Ајценовим увидом да је „свака представа реалности […] само фикција у смислу да је артифицијелна конструкција, у великој мери унапред дизајниран и селективан поглед на свет, створен с одређеном сврхом и стога такав да неизбежно одражава дату субјективност или тачку гледишта.“21 Наиме, и услучају документарне фотографије аутор доносећи све одлуке о параметрима снимања и бирајући тренутак окидања у значајној мери конституише сасвим специфичну слику стварности, која ће се наћи на фотографији. Он, у суштини, производи једно стање ствари које, строго узев, никада не би постојало да до снимања није дошло, па је тиме и слика снимљене стварности у ствари слика стицаја околности који је, као такав, настао тек у тренутку доношења одлуке о фотографском бележењу. У том смислу, разлика између документарне и не-документарне фотографије је можда мања него што се често потцртава. Да ствари буду још сложеније, у већини модних и слично усмерених не-документарних фотографија, за моделе, сценографију и декор користе се стварно постојеће особе, простори и предмети, који тек накнадно бивају постављени у жељене односе и прилагођени замисли аутора, те и ту постоји извесна сличност са документарном фотографијом. У том смислу, могло би са дозом свесне провокације да се каже да је модна фотографија веран документ наменски створеног амбијента, свесно одабране одеће, позе модела и других елемената, као што је нека друга фотографија, више или мање, веран ауторски обојен документ неке актуелне уличне ситуације. Управо овде могуће је препознати разлог због кога Барет при избору критеријума за класификовање фотографија првенство даје ауторским намерама у односу на сам садржај фотографије. Овде се, наиме, суочавамо са ограничењима здраворазумских одређења документарности, без обзира на то да ли је реч о фотографском или филмском бележењу.22

Ограничења бисмо у том смислу могли сматрати инспиративним спојевима опажања и мишљења у ауторском изразу, или приказаног реализма као аутоматске перцептивне вере у документарност свих фотографија код посматрача. Очекујемо да се ти спојеви могу учинити видљивим – научно релевантном реконструкцијом контекста настанка фотографије, њене рецепције у тренутку настанка и адекватног преноса у савремену актуелност. Низ интерпре-

Бележница 33

Слободан Наумовић, „Улична фотографија…“, у Борски алманах, 126–133.

Исто, 130–131.

______________ Живот библиотеке

Jovica Aćin, Poetika krivotvorenja (Novi Sad: Svetovi, 1991). „Фотоморгана“ је есеј Ј. Аћина у којем је та сложеница искоришћена са изразитим политичким и идеолошким конотацијама злоупотребе фото-монтаже, претпостављамо од стране Лењина или његовог политичког апарата, брисањем појединих личности са фотографије које су се власти на неки начин супротстављале након њеног настанка. У овом тексту је коришћена без тих идеолошких и политичких конотација. 24 Радничко насеље је настало одмах поред рудника и металуршких постројења, тако да је и сама комунална инфраструктура насеља развијана упоредо са рудником и индустријским постројењима. Тек негде од почетка „приватизација“, овак23

тација тако ствара илузију континуитета мишљења и трајања фотографије, најчешће без повратне информације о вашем опажању и мишљењу везаном за исту ту фотографију. Управо у томе је и изазов објављивања фотографија и даљег, чини се, бескрајног трагања за њеним разумевањем. Без скривања, фантазија и имагинације, путеви нам се не би укрштали и заједничка сусретања би била ретка а неразумевање честе и очигледне одсутности на фотографијама и у интеракцији са вама било би поражавајуће. „Фотоморгана“23 као згодна сложеница, употребљена у смислу монтираног привида на фотографији, треба да нас подсећа на нашу обавезу разумевања фикција као објективних чињеница науке и уметности, али и нашег стварања „објективних фикција“ сваком наредном интерпретацијом. Не бих да проширујем тему општим местима о фотографији, али ће бити неопходно увести у расправу очекиване основе визуелне репродукције стварности у дводимензионалном облику, упоредо са нематеријалним својствима и употребама фотографије – контекстуализацијом, перцепцијом, претпостављеном рецепцијом. Механички то звучи, али процес добијања фотографије и јесте склоп физичког, хемијског, механичког и људског фактора. То механичко удвајање стварности, репродуковање, безмало упућује на асоцијативно, метафорично и алегоријско промишљање смрти, живота, протока времена и памћења, чак и уколико из овог разматрања изоставимо важан сегмент – естетику фотографије. Фотографија је своју експанзију доживела као део модерног и масовног тржишта у капиталистичком систему, а са производњом Кодакове камере за снимање из руке, примену је све више налазила у свим сегментима приватне и јавне сфере. Улази у домове и институције. Постаје део интимног али и службеног, професионалног бележења, али и стварања посебног начина визуелног изражавања. Такав је и карактер колекција о којима је у овом тексту већ било речи. На сву срећу, фотографија се не прихвата искључиво као „објективан“ или „реалан“ приказ стварности, већ и као извор сазнања или израз пресложен помоћу технике, „одлучујућег момента“ и субјекта, тако да јој се мора приступати аналитички и критички али се, уједно, мора разумети и њен потенцијал ефикасног алата анализе и критике. Међутим, морамо имати на уму и лаковерност перципирања фотографије као „објективног“ и „реалног“ приказа стварности, зато што је то основа манипулативног приступа, поверењa у објективност „механичког ока“ и верe у то да је оно што се види на фотографији коначни продукт „времена залеђеног у једном тренутку“, „заклетог сведока“..., заборављајући да фотографију ишчитава, домишља и довршава свако ко је посматра и то на безброј могућих, различитих начина. Посебно поверење у објективност и тачност уживају и институције које фотографије пласирају јавности. У случају којим се бавимо, основу поверења чини једна институционална, систематична

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ и континуирана колекција, допуњена приватним колекцијама, које су, заправо и на срећу, флуидне у оба смера. Тако, на пример, приватних фотографија има у фото-документацији РТБ-а Бор али, исто тако, неке службене фотографије налазимо и у приватним колекцијама. Ова испреплетаност индустријског, јавног и приватног у ствари је права вредност, јако карактеристична за Бор у сваком погледу.24 Искрено мислим да је фотографија са својим ауторима у том смислу победила крута очекивања и поделе, тако да превазилази своју намену, па чак и аутор ске замисли. Оваква дискурзивност фотографског медија на примеру о којем је реч омогућава кретање у свим правцима, ослобађа нас, али и обавезује да, на пример, разлучимо шта је фотограф снимио за себе а шта по професионалном позиву фото-репортера. Она нас обавезује да разумемо ауторске или уредничке селекције које су објављене, излагане или примењене у издаваштву, како бисмо разумели основне интервенције у односу на целовите сирове негативе или појединачне фотографије. Интервенисање на негативу или фотографији ретуширањем или фото-монтажом може бити експресивног или инструменталног карактера у односу на експерименталну, естетску, корективну, комерцијалну, уметничку или политичко-пропагандну примену фотографије. Фотографија је, као револуционарна и авангардна уметност, од друге деценије XX века, почела примењивати богато разрађене фотографске технике двоструке експозиције, употребе једног или два пројектора, више пројекција, вишеструких негатива, ретуширања негатива, или фотографија, фото-монтажу, колаж-монтажу, бојење фотографије, итд.25 Могућности примене ових фотографских техника, са циљем да нас импресионирају, заведу, збуне или преваре, могу бити безграничне. Још крајем XIX века, када жеља за поседовањем фотографије омогућава развој и експанзију фотографских атељеа и фотографске професије, естетска корекција ретуширањем и поступцима сродним фото-монтажи постаје честа. Дописне карте добијају широку примену, а нарочито оне са хумористичким садржајем насталим техникама комбиновања слика. Ипак, сам термин и технику фото-монтаже у уметност уводе тек дадаисти, након Првог светског рата, а развијају је надреалисти. Авангардна уметност између два светска рата уводи изразито политички и идеолошки конотиране поруке, мешањем медија, перформансима и пројекцијама. Колажом реалности и фантазије, уметници су показивали стање света у којем су живели а фото-монтажом појачавали ту стварност до апсурда. Повратни процес из апсурда у стварност био би тај што су фотографија и фото-монтажа постале моћно средство политичке пропаганде, брисања и покушаја заборављања.26 Историјске личности, актери који играју шах на једној фотографији, одлучују ко ће од посматрача те шаховске партије нестати са фотографије и из заједничког живота.27 Драматичност се на фотографији појача-

Бележница 33

вих какве познајемо, почело се схватати да тако нешто никада није било у плану и да је неизводљиво без озбиљнијих проблема. Чак и данас је тешко разлучити ко/шта је ту због кога/чега – град због рудника и индустрије или рудник и индустрија због града.

За детаљнији опис наведених техника вид.: John Hedgecoe i Leonard Ford, Fotopriručnik (Zagreb: Mladost, 1978), 224, 234–235, 244, 267–270, 272, 274–275.

______________ Живот библиотеке

Leah Dickerman, „Camera Obscura: Socialist Realism in the Shadow of Photography”, October, Vol. 93 (Summer, 2000): 138–153. 27 Aćin, Nav. delo. 28 Фотографија и пропа ганда 1945–1958, прир. Миланка Тодић (Бања Лука, Панчево: ЈУ Књижевна задруга, Хеликон, 2005), 64–69. 29 Anandi Ramamurt, „Hegemonija u fotografskoj reprezentaciji,“ u Fotografija: kriitički uvod, prir. Liz Vels (Beograd: Clio, 2006), 291–318. 26

„Osetio sam da moram reći da čovek koji slika, piše, komponuje, igra, u stvari misli čulima.“ Rudolf Arnhajm, Vizuelno mišljenje: jedinstvo slike i pojma (Beograd: BIGZ, 1985), 9.

ва додавањем тамних облака изнад мајке са дететом у „Збегу“.28 Поред тога, употреба фотографије у комерцијалне сврхе нас уводи у један однос „хегемоније у фотографској репрезентацији“, прикривању друштвених односа и конструисању стереотипа.29 Са развојем новинарства и фото-журнализма, јавна употреба фотографија добија сасвим нови значај, вредност и значење. Професија фотографа прелази у јавну сферу и фотографија постаје важно средство информисања. Знања и вештине фотографа, самим тим, стичу веће могућности примене, пружајући актуелно „аутентично“ сведочанство, „документарну“ вредност, пожељан изглед... Фотографија развија свој универзални језик, „говори више од речи“, добија посебан значај на масовном тржишту, у информисању и политици. Њен пренос у масовне медије утиче на развој техничких карактеристика фото-апарата и објектива, на тематске изборе призора и кадрова, и уводи сасвим другачије критеријуме селекције за објављивање. Међутим, намена фото-репортерске фото-документације листа Колектив, као колекције индустријске фотографске грађе, проширена је, и колекција своје неслућене потенцијале остварује са премештањем у оквире јавне установе културе. Овај низ преноса, избора, потенцираних мена и интервенција важан нам је како бисмо дошли до различитих нивоа преноса фотографије (из приватног у јавно, из документа у уметност, из стварности у фикцију и/или обратно?). Из њених могућих утицаја на нашу перцепцију и рецепцију долазимо и до могућности да човек „мисли чулима“ и развија „визуелно мишљење“30. Естетика фотографије, која се у тексту избегавала, на крају не може бити сакривена и изостављена, зато што је носи сама фотографија. То је важно зато што овај колаж и монтажа од текста нема намеру да себи потчини фотографију која уз њега иде, већ да скрене вашу пажњу на детаљ који не можете приметити због низа одлука и интервенција, подсећајући на то да фотографија, поред тога што може бити предмет критике, јесте и алат којим критикујемо и, на крају, јесте и одличан фиксир самокритике онога ко дође у контакт са њом. Фотографију морамо учинити динамичном, а путем јавних установа културе, и доступном. Подстицањем интеракције са корисницима и будућим ауторима остварили бисмо активан однос према фонду и грађи. У том смислу, имамо обавезу да сачувамо оригинале, али и да обезбедимо доступност и „читљивост“ грађе. Како год било, библиотекари се, поред осталог, труде да остављањем знакова учине навигацију једноставнијом, а грађу доступном. Са друге стране, етнолози би волели да је не конзервирају и учине је животно важном, а свако ко пожели да се бави проучавањем ове богате фотографске колекције и незмерно вредног индустријског наслеђа Бора, може да осмисли свој почетак.

Бележница 33

Живот библиотеке ______________

Литература

Бурдије, Пјер. „Друштвено одређење фотографије.“Бележница год 17, бр. 30 (2015): 129–150. Наумовић, Слободан (особа која интервјуише), Питер Крофорд (интервјуисана особа). „Разговор с Питером Јаном Крофордом. Етноантрополошки проблеми год. 6, св. 1 (2011): [235]– 242. Наумовић, Слободан и Радивојевић, Владимир. Борски алманах – улична фотографија као зајед ничка антропологија. Бор: Народна библиотека Бор, 2015. Наумовић, Слободан. „Питање визуелне грађе у етнологији.“ Етнолошке свеске 9 (1988): 113–123. Наумовић, Слободан. „Кадрирање културне интимности: неколико мисли о динамици самопредстављања и самопоимања у српској кинематографији.” Годишњак за друштвену историју 1 (2010): [7]–37. Наумовић, Слободан. „Ресурс од кључног значаја: индустријско наслеђе Бора виђено из перспективе индустријске археологије, етнологије рударства, политичке антропологије и визуелне антропологије.“ У Добро је за мишљење, али је компликовано за јело: недовољно јасни појмови и појаве нашег завичаја тумачени из угла етнологије и антропологије, прир. Драган Стојменовић. 75–111. Бор: Народна библиотека Бор, 2013. Стојменовић, Драган. „Пеглање прего дугмића. Дигитализација фотографских негатива на Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор.“ Гласник Народне библиотеке Србије (2010/2011): 119–130. Тодић, Миланка (прир.).Фотографија и пропаганда 1945–1958. Бања Лука, Панчево: ЈУ Књижевна задруга, Хеликон, 2005. Флусер, Вилијам. „Фотографија као постиндустријски објекат: есеј о онтолошком положају фотографија.“ Бележница год. 18, бр. 31 (2016): 103–113. Arnhajm, Rudolf. Vizuelno mišljenje: jedinstvo slike i pojma. Beograd: BIGZ,1985. Aćin, Jovica. Poetika krivotvorenja. Novi Sad: Svetovi, 1991. Dickerman, Leah. „Camera Obscura: Socialist Realism in the Shadow of Photography.” October, Vol. 93 (Summer, 2000): 138–153. Edison, Gari (prir.). Muzeji i etika. Beograd: Clio, 2003. Gerc, Kliford. Antropolog kao pisac. Beograd: Biblioteka XX vek: Knjižara Krug, 2009. Hedgecoe, John Leonar Ford. Foto-priručnik. Zagreb: Mladost, 1978.

Бележница 33

______________ Живот библиотеке Hokings, Pol (prir.). Načela vizuelne antropologije. Beograd: Clio, 2014. MIlenković, Miloš. Istorija postmoderne antropologije: teorija etnografije. Beograd: Srpski genealoški centar: Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, 2007. Moran, Džo. Čitanje svakodnevice: svakodnevica i njena značenja. Beograd: Biblioteka XX vek, 2011. Naumović, Slobodan i Dragan Stojmenović. „Visualising worker culture and industrial heritage in Bor: official photographers and the construction of social memory through photo collections and their usage during and after socialism.“ In Utopias, realities, heritages: ethnographies for the 21st century: 12th Congress of Société Internationale d’Ethnologie et de Folklore (SIEF) (Zagreb: University of Zagreb, Faculty of humanities and social sciences, Department of ethnology and cultural anthropology, 21–25 June 2015). Prošić, Mirjana. „Mogućnosti korišćenja fotografije u proučavanju materijalne kulture.“ Etnološke sveske, br. 4 (1982): 94–108. Stojmenović, Dragan. “Digitization of the Non-book Material and Cultural and Public Activities of the Public Library Bor: Effects and Implementation of New Projects.” Review of the National Center for Digitization 16 (2010): 69–77. Sulima, Roh. Antropologija svakodnevice. Beograd: Biblioteka XX vek, 2005. Vels, Liz (prir.). Fotografija: kritički uvod. Beograd: Clio, 2006.

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ Драгица Радетић, Народна библиотека Бор

Тривијална књижевност: „Нешто да ми загреје срце“ Када је неко у потрази за нечим да му „загреје срце“, најпре се помисли да он тражи доживљај љубави и пријатељства, или жели да слуша музику, да одгледа добар филм или омиљену серију, можда да се препусти потрошачком лудилу, коцкарској страсти или пак омамљујућем укусу јела и жестини пића. Ретко би ко, под условом да није библиотекар, помислио да дотични задовољство тражи у књизи која би га разгалила, орасположила, пружила му илузију радости, утехе и заборава. Хиперпродукција „лаког“ штива намењеног „обичном“ читаоцу да му „загреје срце“ (отуда ваљда и она синтагма „срцепарајући романи“), све је изразитија од средине двадесетог века. Потражња за романима у форми џепне књиге, брошуре или фељтона у специјалним додацима, углавном женских часописа, учинила је продају таквог штива на киосцима уносним послом. Била је то права помама за романима којима доминира фабула, најчешће љубавним или крими заплетима, у којима се са великим узбуђењем прати след догађаја, са очекиваним, за читаоца увек допадљивим крајем. Због времена излажења, али и брзине са којом се п(л)итки садр жај читао, ови романи су заслужено добили назив „викенд романи“. Данас се таква литература у форми књиге може наћи као бестселер на сајмовима књига, у књижарама и библиотекама, заступљена не само у књижевности него и у области такозване популарне психологије. Популарна психологија нуди обиље практичних упутстава за срећан и безбрижан живот, за лако стицање богатства, славе и моћи, што читалац, у жељи да „поправи“ свој живот, с лакоћом прихвата. Библиотекари се свакодневно сусрећу са корисницима чија потреба за обећавајућим, „лаким“ и „смирујућим“ штивом заузима значајно место у широко отвореном распону читалачких интересовања и потреба, које не морају увек бити условљене друштвеним и професионалним статусом читаоца и његовим нивоом образовања. За разлику од одраслих читалаца који траже „опуштајућу“ литературу, тинејџери, да би загрејали своја млада срца, бирају књиге чији садржај пружа пуно узбуђења, нешто ужасно драматично, као што је фантастика, страхоте хорора и опасности у крими-причама и авангардним стриповима. Да би избегли читање обавезне лектире, ученици прибегавају популарним интер-

Бележница 33

______________ Живот библиотеке

„Потреба је осећање нужности да се уклони, ублажи или поправи постојеће стање које се опажа као недостатак или поремећај.“ Дејвид Креч и Ричард Крачфилд, Елементи пси хологије (Београд: Научна књига, 1973), 223.

претацијама у којима налазе упрошћен, препричан садржај књижевних дела, а њихово је задовољство потпуно уколико успеју да заварају наставника да су прочитали оригинално дело. Децу предшколског узраста привлаче чулне сензације из тродимензионалних књига, искакалица, звучних и раскошно илустрованих књига, у којима има мало или нимало текста. Док сама деца предност дају слици и звуку у односу на реч, родитељи читајући деци скраћену верзију прича и бајки, предност дају популарном „инстант“ тексту у односу на целовити текст. Оно што је заједничко овим читаоцима, без обзира на године, јесте њихова наклоњеност књизи из домена популарне литературе. И без уласка у дубљу социолошку и психолошку анализу, коју свакако завређује масовност ове појаве, могуће је издвојити само очигледне разлоге, ради бољег разумевања ове појаве. Данашњи читалац притиснут егзистенцијалним проблемима има снажну потребу да привремено побегне и утоне у другачију стварност од оне у којој живи. Опредељење читаоца за петпарачку литературу, која може да га релаксира, или за психолошке приручнике који имају „готова решења“ за његове нагомилане животне проблеме, постаје истинска потреба, што је покретач снажнији од интересовања, јер потреба има својство нужности, према уџбеничкој дефиницији из психологије.1 Када је реч о деци и младима наклоњеним оним књигама којима се не придаје статус „културног производа“, њихов избор могуће је разумети као један вид отпора учењу као присилној радњи и усвојеном мишљењу о младима као генерацији која ништа не чита. Субверзивна црта младих читалаца долази до изражаја посебно у односу на читање дела из лектире, чији је циљ да код ученика формира класичан читалачки укус, према усвојеном књижевном канону. Отпор младих према наметнутим нормама и школским узусима исказује се и кроз ванинституционалне видове сазнавања. Компјутер и друге савремене технологије и медији младој генерацији омогућавају један нови облик самосталности у избору тема из различитих области људског знања. Ипак, разумљиво је да су младима најпримамљивији забавни садржаји. Поклањање пажње и времена садржајима забавног карактера на интернету, код младих ствара привид слободе и осећај задовољства због неиспуњавања и избегавања наметнутих обавеза, или нарушавања херметичности школског програма. Највећу популарност међу вршњацима уживају управо они који у томе предњаче. Осим изнетих, мноштво је других утицаја на ширење популистичког понашања, утемељеног најпре у снажном медијском деловању на свест и мишљење људи, затим у допадљивом обрасцу живљења створеном од стране јаке индустрије забаве, у којој се задовољство, забава и лагодност живљења промовишу као највеће животне вредности.

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ Осим тога, ширење тржишта популарне књижевности и високотиражна продукција таквих књига, не само да их чини доступнијим читаоцима (путем продаје на киосцима, у супермаркетима), него се уз помоћ истакнуте рекламе даје и препорука за ову врсту литературе. Тиме се књига претвара у предмет масовне потрошње, а они који њоме тргују, на основу успешног тржишног пословања, постају велике издавачке компаније. На овај начин, повезаност потражње, производње и читања лаког штива ствара и затвара круг. Излазак из тог круга чешће ће направити деца и млади, јер они припадају читалачкој публици у развоју, и њихов се књижевни укус лакше може мењати, зависно од многобројних околности и разноврсних утицаја, од породице, школе, медија и вршњака. Теже је утицати на одрасле читаоце чије слободно време „прождире“ релаксирајућа литература. Управо они могу више утицати на људе из своје околине, најтоплије им препоручујући књигу која им је привремено пружила емотивно прибежиште и успела да им „загреје срце“, него да о књизи прихвате туђе мишљење, различито од њиховог. То је првенствено зато што већина њих остаје чврсто у уверењу да су то „добре“ књиге, а и они који имају свест да таквим делима недостају књижевна и уметничка вредност (што је ређи случај), сматрају да су таква дела „добра“ јер су за њих корисна, самим тим што су успела окупирати њихову пажњу и прекратити им време. За разлику од оних корисника који жели да чују мишљење и став о одређеној књизи од библиотекара у чији књижевни укус имају поверења, корисници који искључиво траже књигу за опуштање, од библиотекара очекују услугу „по захтеву“. Свакако да библиотекар не треба да противречи захтеву читаоца и да износи негативан став о избору корисника, нити било чиме да покаже своју „гадљивост“ на тражену литературу, као што је прављење гримаса и „превртање“ очима, јер би тиме директно увредио интелектуална и сентиментална својства личности корисника. Међутим, уколико корисник није сигуран у свој избор и тражи помоћ од библиотекара приликом одабира наслова, библиотекар може ненаметљиво да интервенише и да кориснику укаже на другачију врсту литературе, која осим прагматично ескапистичке функције има и друге вредности, као што је сазнајна или естетска. Дакле, уколико сâм корисник жели да промени навику читања књига из домена популарне литературе, библиотекар му може бити од помоћи, под условом да правилно разуме корисника и да у право време одреагује у професионалном смислу. Наравно, утицај библиотекара може бити и само тренутни, што значи да ће корисник можда привремено направити искорак из дотадашње читалачке праксе, те да ће се касније поново вратити омиљеној литератури. Остаје питање у којој мери библиотекар може да утиче на изградњу читалачког укуса корисника и да ли уопште треба да се уплиће у избор корисника. О томе је занимљиво виђење

Бележница 33

______________ Живот библиотеке

Роберт Музил, Човек без особина (Подгорица: ЦИД, Београд: Невски, 2006).

Пјер Бајар, Како да говоримо о књигама које нисмо прочита ли? (Београд: Службени гласник, 2008).

Музиловог библиотекара Валерија , у роману Човек без особина2, по коме се библиотекар стара о библиотеци као целини, у смислу да успоставља ред по жанровима да би се сналазио у лавиринту књига и стекао добар увид у целину; упознаје књиге само по аутору, наслову и сажетку, без читања садржаја, да би избегао пристрасност која је неминовна уколико би књиге читао. На тај начин, „нечитање“ чува библиотекара од улоге цензора, спречава га да се меша у избор корисника и да му намеће свој став и вредносни суд о одређеној књизи. То има смисла уколико се узме у обзир чињеница да је и сâм библиотекар првенствено читалац. Корисници библиотеке имају различита мишљења о свом библиотекару, од тога да се библиотекар који не чита исту литературу као тип корисника коме они припадају не сматра довољно квалификованим, због чега не треба имати поверења у његов суд, до тога да су библиотекари прочитали све књиге из библиотеке и да могу проценити квалитет сваке књиге. И једно и друго мишљење је претерано и нетачно. Тачно је да библиотекари читају колико и други, сагласно својим интересовањима и склоностима (који не морају да се поклопе са корисничким) као што је тачно и то да библиотекари нису прочитали све књиге за које их корисници питају (што је практично немогуће, јер би им требало више живота). Ипак, од библиотекара се очекује да може дати основне информације о књизи за коју је показано интересовање, упркос томе што је сâм није читао. О различитим начинима упознавања књиге без удубљивања у њен садржај (библиографске референце, прелиставање садржаја, углед аутора, мишљења критичара и других читалаца којима се може веровати), образлажући теорију „нечитања“, говори на иронично врцав и луцидан начин Пјер Бајар, у књизи чији је наслов неодољиво привлачан: Како да говоримо о књигама које нисмо прочитали?3 Сагласно значају читања, Бајар истиче значај „нечитања“, што не значи потпуно одсуство читања, него подразумева упознавање књиге на другачији начин од читања садржаја. Сви који су на неки начин везани за свет књиге, од аутора, уредника, издавача, књижара, до библиотекара, свесни су важности своје улоге у представљању и приближавању књиге читаоцу. На путу до читаоца, књигу прате различите препоруке, од озбиљне књижевне критике до изношења мишљења „обичног“ читаоца, због чега вредносни судови о истој књизи могу бити опречни. Тиме се отвара питање: шта разликује „добру“ од „лоше“ књиге? На ово питање није лако одговорити уколико се зна да субјективна оцена читаоца највише зависи од личне рецепције садржаја књиге. Одговор на ово питање није тако једноставан, али није ни у толикој мери релативан да се не би могла сагледати разлика међу њима. Већа потражња за одређеном књигом чини да она постаје високотиражна. Међутим, важно је знати да тираж никада није био мерило истинске вредности књиге.

Бележница 33

Живот библиотеке ______________ Књига са култулорошког становишта симболизује извор знања и од ње се очекује много више од тога да нас забави, да нас уљуљка и привремено „одвуче“ од свакодневице; посебно ако се има у виду да је пасивном конзументу много доступније богатство забавних и опуштајућих садржаја путем телевизије или интернета. Књига ипак захтева читање. Дакле, чин читања припада књизи и вредновање књиге проистиче из текста који се чита, начина на који се чита и доживљаја прочитаног. Иста књига може да се чита на више начина и да се различито тумачи, што се не односи само на различите читаоце, што је разумљиво, него и на истог читаоца, чији је доживљај књиге измењен при поновном читању, што је посебно изражено ако се иста књига чита у различитој животној доби. Из тога произилази да је читање, односно рецепција прочитаног садржаја, промењива категорија и да зависи од читаоца, његових индивидуално психичких особина (интелектуалних, емоционалних, социјалних) и, свакако, од мотива. Различити мотиви, од потребе за опуштањем, стицањем знања и информација, преко прихватања нових идеја и животних вредности, до потраге за естетским доживљајем, што подразумева уживање у стилу, језику и форми, на одређен начин условљавају и различите начине читања. Читаоци који у књизи траже разбибригу опредељују се за књиге чији садржај могу читати линеарно, у правцу следа догађаја у фабули, без већег удубљивања и промишљања. Антипод „фабулативном“ типу читаоца, јесте проницљиви читалац, са високим читалачким стандардима, пробирљив и строг у избору дела, у потрази за финим књижевним стилом и изразом, читалац „истраживач“, који не остаје на површини него урања у сложеност и вишеслојност садржаја. Ако типологују читалаца прихватимо условно, онда бисмо већину читалаца могли сврстати у трећу групу која не припада екстремним типовима. Већина читалаца библиотеке не тражи одређени наслов, жанр, аутора. Они књиге бирају најчешће на основу тренутног интересовања, понекад на основу инстинкта, према корицама, допадљивом наслову... Библиотечка статистика садржи квантитативне показатеље из којих се може сазнати колико се чита у одређеној средини, али не и шта се чита. Према евиденцији вођеној у 2016. години, у Народној библиотеци Бор прочитано је преко 65.000 књига, тако да се, према броју становника у граду, може закључити да је у просеку за годину дана, сваки Боранин прочитао две књиге. Када бисмо покушали да установимо у којој се мери чита тривијална литература, онда бисмо према процени који се наслови преко дана траже, могли закључити да од укупно позајмљених (прочитаних) књига, такве књиге чине 15–20%, што је од 10 до 13 хиљада књига годишње.4 У оквиру овога броја поједини наслови предњаче по броју позајмица, што их чини популарнијим од осталих, и због чега такве књиге могу бити проглашене за најчитаније, што

Бележница 33

Овај податак о читаности популарне литератуте у борској библиотеци не разликује се знатно од читаности исте литературе у осталим библиотекама у Србији, о чему сведочи анкета о најчитанијој књизи у мрежи јавних библиотека у Србији.

______________ Живот библиотеке

Лауреат у 2016. години био је Драган Великић, за роман Иследник. Разлог за ове тврдње проистиче из чињенице да се Филип Давид, аутор награђене књиге Кућа сећања и забо рава, приликом доделе награде оградио од присуства председника Србије, Томислава Николића.

се мора узети са резервом, јер не значи да је најчећше позајмљивана књига аутоматски и најчитанија (то нам остаје непознато). Мада неретко награђена књига (пре свега, она која је у текућој години добила НИН-ову награду) буде и најчитанија, то ипак не искључује могућност да „титулу“ најчитаније, књига добије захваљујући љубитељима „лаке литературе“, без обзира на њену вредност. Због тога су првобитни критеријуми за награду коју је додељивала Народна библиотека Србије, на основу података из мреже јавних библиотека у Србији, промењени Правилником 2008. године, од када је жири имао право да изабере најбољу са списка од 25 најчитанијих књига у библиотекама Србије. Ипак, од како је Награда „Најчитанија књига у мрежи јавних библиотека Србије“ установљена, први пут је изостала додела за 2016. годину. Управник Народне библиотеке Србије дао је званично објашњење, истичући недовољно јасне и дефинисане критеријуме. У вези са суспендовањем награде за најчитанију књигу у 2016,5 у јавности се појављују коментари о упливу политике у доношење одлуке да се награда не додели.6 Ако се има у виду да је књига одраз свога читаоца или, још више, времена у коме читалац живи, онда би се могло закључити да је сувишно говорити о кризи књиге данас (што се пречесто понавља). Пре би се могло говорити о савременој духовној кризи. Чињеница да није лако разграничити врхунску литературу од тривијалне, не потире разлику међу њима. Свакако да мерило за вредновање истински вредне књиге не припада издавачиманити библиотекарима, а понајмање политичарима. Најбољи суд о вредности неке књиге припашће времену, непогрешивом судији. А у међувремену, свако од нас читаће своје „добре“ књиге. Ако је истина да нам књига може помоћи у самоспознаји, бољем сазнавању и разумевању света и у потрази за смислом и истином, тачна је и тврдња Ирвина Јалома: „Свака особа мора да изабере онолико истине колико може да поднесе“. Литература

Бајар, Пјер. Како да говоримо о књигама које нисмо прочитали? Београд: Службени гласник, 2008. Драгићевић Шешић, Милена. Хоризонти читања: домети културне анимације. Београд: Поинт, 1993. Како читати : о стратегијама читања трагова културе. Београд: Народна библиотека Србије, 2005. Шта чини добру књигу? Београд: Народна библиотека Србије, 2007.

Бележница 33

Шта се дешава

Шта се дешава __________________ Иван Чоловић, Београд

О косовском миту У Народној библиотеци Бор представљена је 14. новембра 2016. књига Смрт на Косову пољу: историја косовског мита Ивана Чоловића. Плодан и награђиван политички антрополог, чије се студије баве најактуелнијим питањима савремене политичке и националне културе и комуникације, оснивач и уредник изузетно значајне „Библиотеке XX век“, Иван Чоловић у књизи Смрт на Косову пољу: историја косовског мита прати и анализира историју писања и употребе различитих наратива – у облику сведочанстава, писама, извештаја, летописа, родослова, историјских, књижевноуметничких, новинских и других текстова – који обликују и нуде, или намећу, своје, током историје све бројније верзије битке на Косову 1389, услова под којима се одиграла, непосредних повода, кључних актера и њихових мотива, односно карактера и њихових циљева. Анализирајући богат корпус текстова у којима се сећање на ову битку оживљава или подстиче, Чоловић их повезује са мотивима и циљевима аутора верзија, појединаца и/или колектива, читајући их у контексту историјских околности које прате њихове евокације, њихову потребу да своју верзију боја на Косову пољу и њој приписане по(р)уке обзнане и њихову употребу овог историјског догађаја у сопственој савремености. Притом, Чоловић не узима у обзир само улоге које је (под)сећање на Косовски бој и тај давни Видовдан играло или и даље игра у политичком и/или верском животу Срба, већ се бави и (ре)визијама битке на Косову код других, пре свега балканских народа. Чоловићева педантна и темељна студија, надовезујући се на истраживања бројних домаћих и страних историчара, фолклориста, историчара књижевности и уметности, антрополога и других стручњака, разоткрива многобројна значења, често и несагласна или противуречна, и бројне дивергентне идеолошке функције и политичке поруке које су се, током више од шест векова препричавања, преиспитивања и преисписивања, тумачења, (зло)употребе…, на представу о „Косову“ накалемиле. Олако позивање на „косовски завет“, „косовско опредељење“, „видовданску етику“, као да је реч о нечему саморазумљивом и самоидентичном, по читању ове књиге, за пажљивог и савесног читаоца постаје немогуће. Стога, ова књига, као критика некритичког усвајања и прихватања готових формула идентитета, значајно доприноси разумевању историје политичке културе Срба и у Србији.

Бележница 33

__________________ Шта се дешава Бележница: С обзиром на то да се Ваша студија, пре свега, бави идеолошким и политичким употребама различитих верзија битке на Косову 1389, с којим су циљевима, по Вашим истраживањима, различити актери током историје причу о Косовском боју присвајали, инструментализовали, конструисали или мењали? Шта сте све открили читајући бројне текстове на тему Косовског боја? Иван Чоловић: До чега, дакле, један политички антрополог долази када се бави нечим чиме се, иначе, баве историчари – сећањима на Косовску битку и разним начинима на које је то сећање оживљавано, од самог почетка, тј. од краја 14. века, две-три године после саме битке, па, такорећи, до дана-данашњег? Тема ове књиге је важна; тема је позната. О овој теми – о самој бици, па и о косовском миту – често се и на разним местима расправља, пре свега у Србији. Надам се да ће бар једна вредност ове књиге бити призната као несумњива – да је то прва и до сада једина историја косовског мита. Постоји само једна књига која говори о историји косовског мита, о неким сегментима те историје, а то је књига Миодрага Поповића Видовдан и часни крст. У ствари, његова тема није историја косовског мита; он се узгред бави реконструкцијом места косовског мита у западнобалканској, дубровачкој и далматинској књижевности и утицајем аутора из 15–16. века на оживљавање косовског мита у тренутку када се у Србији, Војводини, Хрватској и на другим местима са јужнословенским живљем почиње да ствара идеја о националној прошлости. Та књига је, дакле, за мене била један од повода да идем мало даље и да одговорим на питање како се о Косовској бици, због чега и с којим политичким или идеолошким циљевима, приповедало од почетка до данас. Она је мој покушај да покажем шта се о тој бици говорило, у изворима – надам се да сам узео у обзир главне изворе – а затим и у коментарима тих извора. Читао сам их у историјским контекстима који помажу да се разумеју функције појединих верзија прича о Косову и циљеви које су они који су их причали себи постављали. То је тежак и сложен задатак, па је, наравно, требало више година да се то уради. Себи сам олакшао посао тако што сам време од више од шест векова поделио на неких двадесетак краћих периода. Тако ова књига садржи двадесет две мале студије посвећене нарацији о Косовској бици у различитим периодима српске, јужнословенске и балканске историје. Оне се могу читати и преко реда, уколико неког читаоца посебно интересује неки период српске или југословенске или балканске историје. На пример, овде се може наћи шта се о косовском миту говорило у комунистичкој Србији, од педесетих до седамдесетих година 20. века, зашто је и ко је у то време, односно 1953. године подигао Споменик косовским јунацима на Газиместану и зашто је, исте године, дворана за пријеме у Извршном већу Србије украшена великом фреском сликара Петра Лубар-

Бележница 33

Шта се дешава __________________ де на којој је приказан Косовски бој. То се данас заборавило, па се често чује мишљење да су комунисти потискивали сећање на Косовски бој, и да је требало да комунизам падне да би Срби могли слободно да проговоре о Косову. Ипак, најважнији споменик том боју подигли су управо комунисти. Или, ако вас интересује шта је радила Недићева квислиншка Влада и шта су радиле српске присталице идеологије Трећег рајха и Мусолинија за време Другог светског рата у окупираној Србији, видећете да су тада Косово и Видовдан интерпретирани у том, национал-социјалистичком и фашистичком кључу. Тадашњи српски интелектуалци понудили су верзије косовског мита имајући пред очима модел нацистичког мита који је израдио Розенберг, нацистички идеолог, аутор књиге Мит двaдесетог века, да би показао како из старогерманске митологије треба конструисати нови национални немачки мит. Ти интелектуалци су рекли да и ми имамо стару митску причу, причу о бици на Косову, и да и ми од тога можемо направити нови, национални мит, раван миту великог немачког Рајха. То су они радили. Или, можда неког интересује шта су са сећањем на Косовску битку радили у Краљевини СХС, зашто је међу првим стварима које је краљ Александар урадио била обнова прославе Видовдана, зашто је и како у томе учествовала војска, како је у томе учествовала Црква, а како су учествовали делегати соколског покрета, који је у то време био развијен, и зашто је у Политици 1930. изашао чланак „Соколски Видовдан“. О свему томе има понешто у овој књизи. Један од закључака мојих истраживања историје косовског мита гласи да постоји континуитет причања о Косову и континуитет политичке употребе тих прича за различите сврхе. Навео сам неке примере из 20. века, али су такође занимљиви и примери из ранијих периода. На пример, оно шта се о Косову причало крајем 18. и почетком 19. века, међу присталицама Илирског покрета. Тада је сећање на Косово било искоришћено да би се поткрепила идеја да Јужни Словени, који су тада називани Илири, представљају један народ, па су настале верзије косовске приче у којима се уз Лазара на Косову, поред Срба боре и Хрвати, Словенци и Босанци. Капетан Хусеин Градашчевић, који је почетком 1830. године подигао устанак против османске власти у Босни, и у једној бици баш на Косову пољу 1831. године поразио османску војску, хвалио се да се тиме осветио Турцима за пораз његове браће на истом месту 1389. године. Дакле, постоји континуитет причања о Косовској бици, али не постоји једна јединствена и по значењу непроменљива прича, не постоји једна порука, не постоји један завет, не постоји једнозначно „косовско опредељење“. Заједно са протоком времена, са променама политичког контекста, мењале су се поруке које нуди Косово. Међутим, они који политички експло-

Бележница 33

__________________ Шта се дешава атишу сећање на Косово тврде да су баштиници и чувари једног непроменљивог тестамента, такозване „косовске вертикале“. Косово нам се, кажу они, стално враћа, губимо га и опет освајамо, оно умире и поново се рађа, у једном цикличном протоку времена, које је митско а не историјско време. У ствари, увођење историјске перспективе у ову причу је непожељно, историографија је ту субверзивна, јер доводи у питање постојање једне националне есенције, такозваног националног гена, једном заувек утврђеног националног идентитета итд. Зато и није било покушаја да се косовски мит деконструише и постави у контекст историјског времена и његових мена, и зато и ова књига има добре изгледе да буде прећутана. На пример, када Марко Ђурић, шеф Канцеларије српске владе на Косову, каже: „видовдански завет мора да буде завет сваког Србина“, требало би га питати на шта мисли, шта је за њега тај завет. Да ли је то Лазарева клетва: „Ко не дође на бој на Косово…“ и да ли позивање Срба да се држе косовског завета у том случају значи да се спреме за нову битку на Косову? Да ли је то завет којим је Аркан заветовао своју неславну добровољачку гарду пре него што је кренуо да наводно ослобађа Србе од Турака у Источној Босни, да ли је то завет који је испунио Младић кад је ушао у Сребреницу, побио око осам хиљада Бошњака, и похвалио се да се тако осветио Турцима за пораз на Косову? Политичар Ђурић каже и ово: „Србија се не може волети без Косова.“ Шта то значи да се Србија без Косова не може волети? Какав је то патриотизам? Каква је то љубав? Какав је то фетишизам? Није га измислио Ђурић. То да је љубав према Косову једина права љубав према Србији и да је Косово једина права Србија измислили су приповедачи косовског мита још у 19. веку. Историчар и књижевник Милош Милојевић се ту посебно истакао, у књизи Путопис дела праве – старе Србије. По њему, држава Србија у којој је он живео била је само неважан део – он каже „реп“ – праве Србије, то јест Косова и Македоније. Политичка историја нам, наравно, помаже да разумемо зашто је Милојевић ово говорио у време кнеза Михајла, јер то се догађа у његово време, да ову нарацију посматрамо у контексту политике кнеза Михајла, која је тежила томе да територију Србије прошири на југу и на западу, па је Милојевић био један од оних чији је задатак био да покажу да су Косово и Македонија у културном и етничком смислу српски простор, док је његов пандан у Босни био Богољуб Петрановић, који је тамо сакупљао и дописивао народне песме, с истим циљем – да покаже да је тамошњи народ задојен српском традицијом и да је, сходно томе, легитимно тежити његовом уједињењу са Србијом. Све се то може прочитати и све се то може схватити, свему томе има места у историји Србије, све је то важно, све то заслужује пажњу, размишљање и коментар. Истовремено, када се

Бележница 33

Шта се дешава __________________ на тај начин томе приступи, нађете се у ситуацији да са дистанцом, критички размишљате о својој националној историји и о митовима који су део те историје, да не дозволите да вама манипулишу сви они који говоре да се све одавно зна, и да је довољно да се то старо знање чува и репродукује. Војислав Коштуница је једном рекао: „Сваки припадник нашег народа зна шта нам Косово значи; сваки Србин зна шта нам Хиландар значи.“ Ја одбијам ту врсту знања које се стиче такорећи спонтано, рођењем у једној етничкој заједници, и тражим да се нуди и шири знање које се стиче учењем, размишљањем, о коме се расправља, које није унапред и заувек дато. Дакле, ја ћу, насупрот Коштуници, рећи: „Сваки Србин и сваки грађанин Србије треба да зна шта је косовски мит и у каквој вези је он са култом Хиландара и његовим политичким екплоатацијама“. Б.: Споменули сте Видовдан и часни крст као један од подстрека за писање ове књиге. Да ли Вас је, ипак, и неки конкретан догађај у новијој историји, неко новије евоцирање косовског мита, посебно погодило и подстакло да се позабавите овом темом? И. Ч.: Та ми се тема, како се то каже, наметнула, али не одједанпут, већ негде крајем осамдесетих и почеком деведесетих година 20. века. После Милошевићевог митинга на Газиместану, косовски мит се наметнуо као тема о којој је сваки савестан грађанин требало да размишља, а посебно проучаваоци друштва, идеологије и оног њеног дела које ја зовем „политика симбола“. Један од мојих првих текстова о овој теми назвао сам по чувеној Фрејзеровој књизи Злат на грана: „Косово: златна грана српске политике“. Ко се докопа симбола Косова – написао сам ту – тај мисли да је стекао чудесну моћ коју тај симбол даје, сличну моћи коју је – како гласи легенда коју наводи Фрејзер – стицао одбегли роб који би успео да одломи грану имеле у једном светилишти на језеру Неми, и тако могао да постане чувар светилишта и краљ шуме око језера. Бавећи се овом темом, када сам хтео да се ослоним на истраживања косовске традиције, увидео сам да су извори и коментари који су ми стајали на располагању бројни, али расути по новинама, часописима, ретким зборницима. Ипак, могао сам да се ослоним на радове Симе Ћирковића и других историчара којима имамо да захвалимо што је утврђена листа веродостојних средњовековних извора, на основу које се могу малобројни поуздани подаци о Косовској бици одвојити од оне огромне грађе коју чини косовска традиција као збир фолклорних, књижевних, политичких и других докумената који говоре о овој теми. Заслуга Симе Ћирковића је и у томе што је рекао да се истраживање Косовске битке не сме ограничити на проучавање малог броја поузданих извора, него да се мора проучавати и косовска традиија у целини, да би се разумели мотиви којима су се руководили они који су у разним временима и у различитим политичким околностима на креативан и понекад

Бележница 33

__________________ Шта се дешава сасвим произвољан начин оживљавали сећање на Косово. Он је тај предлог изнео у једном тексту из 1989, написаном поводом шестогодишњице Косовске битке. И заиста су српски историчари почели да се баве косовским митом, мада не баш на начин на који је то од њих очекивао Сима Ћирковић, јер су кренули да нуде нове запаљиве, емотивне, ненаучне интерпретације Косовске битке. Зато су се нашли не на листи моје литературе, него на листи мојих извора и грађе. Иако се од науке очекује да ће бити некакава брана, да ће нам помоћи да се одбранимо од навале произвољног, агресивног, митоманског третмана прошлости и историје, многи историчари и други научници, професори, истраживачи у друштвеним наукама – као и многи књижевници – радије су прихватили да оживљавају и ажурирају косовски мит уместо да га критички тумаче. То се догађало у Србији у наше време, али не први пут. Интересантан је пример односа српских интелектуалаца према прослави 500. годишњице Косовске битке, 1889. године. Један од организатора ове прославе у Србији био је тадашњи председник Српске краљевске академије Чедомиљ Мијатовић, књижевник, историчар, политичар, врло образован човек. Он је веома уважавао оно што су поводом овог косовског јубилеја били објавили Иларион Руварац и Љуба Ковачевић, основачи критичке историграфије у Србији. Ова двојица су били међу академицима који су слушали Мијатовићеву пригодну беседу, којом је почела прослава у Академији. Говорник је похвалио нова исраживања којима се побијају разне нетачне идеје о косовским јунацима, али је сматрао да, упркос томе, треба да понуди једну лепу и дирљиву причу. Уочи битке, „пред саму зору пала је лака кишица“, причао је Мијатовић, а затим прешао на опис мисли које су врвеле у Милошевој глави и атмосфере у главном штабу српске војске, где је „завладала нека зловољност“. Зашто Мијатовић овако поступа, зашто ово прича, и то пред Руварцем и Ковачевићем? Мислим да је објашњење у томе да је он уверен да је наука једно, а политички говор и национална мобилизација друго, и да га његов положај председника Академије обавезује да, уз дужно поштовање узуса науке, задовољи од њих важније захтеве националне идеје и на њој засноване политике. Он поступа као многи пре и после њега, као чувар косовског мита, као чувар свете приче, а не као безусловни бранилац науке. Нацији је, мислио је Мијатовић – и многи пре и после њега – строго држање до истине не само непотребно, него је и штетно, а као хлеб јој треба прича о томе како је пред зору на Видовдан пала ситна киша, и како су се осећали кнез Лазар и Обилић. То треба разумети. Није довољно насмејати се, треба разумети зашто један паметан и образован човек, какав је несумњиво био Чедомиљ Мијатовић, прича ове смешне приче, шта му то треба и коме, сем њему, то треба.

Бележница 33

Шта се дешава __________________ Б.: У неким верзијама Косовске битке нагласак је на страдању и пожртвованости, на жртви у име неких виших циљева, мада се и из Ваших анализа види да се под жртвом у оним најстаријим, средњовековним верзијама и у оним каснијим не подразумева исто, док је у другима нагласак на јунаштву, а онда и на завету, који за собом најчешће повлачи и обавезу да се пораз освети. Другим речима, неке од верзија битке не само да су осветољубиве већ и, такорећи, ратоборне и рат нохушкачке. Одкуда то? И. Ч.: Покушао сам да приближно одредим време у које бих ситуирао почетак косовског мита у пуном значењу те речи, оног мита са чијим верзијама и данас имамо посла. Дошао сам до закључка да се, грубо речено, почетак митског причања о Косову може ставити на крај 18. и почетак 19. века, тј. у време када се, и у овом крајевима, конструише национализам као политичка идеологија и када се јављају национални митови. Национализам код Срба, најпре оних у Аустроугарској, развија се под утицајем филозофских и књижевних идеја о нацији и на њима заснованих политичких кретања. Српски писци, Доситеј, Стерија, Исидор Николић и други које у својој књизи помињем, пишу под утицајем немачког романтизма и национализма. И као што Немци у то време представу о томе ко су, о својој националној физиономији, граде уз помоћ слика из средњовековне прошлости, тако су се и српски писци и политичари окренули историји и, између осталог, искористили, у сврхе изградње лика српске нације, дугу фолклорну, књижевну, црквену традицију причања о Косову. У првим верзијама косовске нарације као националног мита, насталим у 19. веку, примећује се да главни јунак приче није ни Лазар, ни Милош. Главни јунак је цар Душан. На пример, у драмским текстовима о Косову насталим у то време, важнији делови се догађају у Призрену, него на Косову. Пораз није онај у боју на Косву, него је то пропаст Душановог царства. У то време, идеја о стварању српске националне државе није била идеја да се врати оно што је изгубио Лазар – Лазар је мало изгубио – него да се врати оно што су Лазар и његови претходници изгубили. Романтичарски сан о обнови српског царства није сан о српској држави коју је имао Лазар. Он ће постепено добити димензије империјалног пројекта. Политичка елита између два светска рата није била задовољна постигнутим, него су се јавиле идеје о српској власти над целим Балканом. Ја сам, дакле, направио разлику између неке врсте предисторије косовског мита, свега онога што се о Косовској бици причало од 14. до 19. века и што је, такође, имало политичке циљеве и функције, али различите од функција косовског мита као мита о рађању, смрти и ускрснућу нације – српске, југословенске, илирске, албанске, бошњачке. Јер косовски мит није само српски мит. Он је почео као илирски мит, а највише се развио као југословенски мит. Нај-

Бележница 33

__________________ Шта се дешава већи појединачни допринос косовском миту дао је Иван Мештровић, јер је он тај мит ставио у основу цивилне религије коју је називао религијом југословенства, и пројектовао је Видовдански храм као светилиште те религије. Б.: На крају се укратко позивате или залажете за нову политику памћења. Шта под тиме подразумевате? И. Ч.: Нисам хтео да на крају износим закључке који би били синтеза онога што сам изложио у поглављима књиге, и којим би оно што садрже поглавља било девалвирано на улогу аргумената чији ће се вредност и значај видети тек на крају. Читаоца који хоће да сазна шта мислим не могу да поштедим труда да прочита све, а не само увод и закључак. О новој политици сећања, коју помињем у закључку, води се дискусија последњих двадесетак година. Ту се јављају мени блиске идеје да је данас потребно заузети критичку дистанцу према херојској семантици, херојском дискурсу, који каже да се од траума изазваних ратним поразима и страдањима можемо излечити само осветом над непријатељима које кривимо за те поразе и страдања. Та херојска парадигма тражи да наше митове о борби, смрти и ускрснућу нације држимо у стању борбене приправности, и сваки мир тумачи као припрему за следећи рат. Данас се верује да се из тог циклуса пораза и освета може изаћи, да се, ако не победници, оно свакако поражени могу споразумети, одајући дужно поштовање свим жртвама ратова, а не само палим херојима. Како је рекао Елијас Канети: „Смрт мора да изгуби углед.“ Разговор водила Виолета Стојменовић

Бележница 33

Шта се дешава __________________ Иван Миленковић, Трећи програм Радио Београда

Парадокси критике Социјалистички поредак – у Југославији, али и другде – У оквиру циклуса „Идиом“, који неговао је нарочити жаргон еуфемизовања (анестезирања) уређује Горан Миленковић, Иван стварности, те је један од истакнутих еуфемизама била и Миленковић (1965), филозоф и преконструктивна критика, за разлику од неконструктивне водилац, 29. новембра 2016. године, или деконструктивне критике, односно, речју, од критике. одржао је предавање на тему „Зашто Конструктивна критика био је начин на који се власт дово- нема друштвене критике? Филозофија ди у питање али тако да се то довођење у питање власти до- и баналност“. Иван Миленковић се бави савпада, па је власт чак и охрабрује. Изразом неконструктивна критика, томе насупрот, покривао се онај део критике ременом француском и политичком који се власти не би допадао, те би неконструктивна кри- филозофијом. Поред филозофских и тика и неконструктивни критичар (дакле критика и крити- књижевно-теоријских текстова, које објављује у стручним публикацијама чар) неретко бивали стављани изван закона. У суровијим у земљи, региону и иностранству, рекомунистичким режимима, или у појединим етапама тих довно пише за београдски недељник режима, критичари су због критике умели изгубити гла- Време и дневник Данас. Књигу изаву. У социјалистичком поретку као неслободном, једина ле- браних новинских текстова Филозофгитимна, па чак и легална критика, била је критика која то ски фрагменти објавио је 2011. годиније, дакле конструктивна критика. Критика је, међутим, не. Са француског је превео десетак или напросто критика, или то није. Критика претпоставља књига савремених француских филослободу, као што, обратно, слобода претпоставља критику. зофа. Уредник је филозофске библибеоградског издавача Федон. Ако демократски поредак охрабрује критику, дакле крити- отеке Ради на Трећем програму Радио Беку сопственог деловања, то је управо стога што је реч о те- ограда. ковини слободе, те демократски поредак зна да је критика услов могућности слободе. Утолико подела на конструктивну и неконструктивну критику није друго до еуфемизам, скривање неслободне природе социјалистичког режима, или, како је то лепо формулисано у Орвеловој држави Великог брата: слобода је ропство.

Појам критике Критиковати некога или нешто значи тог неког или то нешто довести у питање. Критика комунистичких режима, међутим, по дефиницији није била могућа јер комунистичка је идеоло-

Бележница 33

__________________ Шта се дешава гија тврдила је да је комунизам управо савршен поредак, а у савршеном и довршеном поретку нема места критици. Нема се, другим речима, шта критиковати. Суморна стварност социјализма није била аргумент против несавршености јер социјализам је живео у хоризонту обећане будућности, те садашња критика не погађа ствар будући да се садашњост легитимише будућношћу. Томе насупрот, демократски поредак је конститутивно недовршен и несавршен, те је критика, опет по дефиницији, нужан део тог и таквог поретка. Предмет критике, дакле, хотимично се излаже испитивању, ставља се на пробу и то на такав начин да исход критике није унапред одлучен. Уколико бисмо се послужили сликом, могли бисмо да призовемо начин на који се испитују чврстина, квалитет и носивост бетона: бетонски блок се стави у пресу и притисак се појачава све до тренутка кад блок попусти. Управо од степена притиска, односно од издржљивости материјала, зависи да ли је бетон прошао пробу или није. Лош бетон, наравно, пуца под слабијим притиском. Домет овог поређења је, наравно, ограничен утолико што је критика, у самом гесту критиковања, увек већ и саморефлексивна делатност, наиме критика мора да зна да је критика да би била критиком, док преса само притиска. Друго ограничење ове слике јесте што се на пробу ставља узорак бетона, те се експеримент може понављати све док се не добију жељене карактеристике бетона, док критика није толико усмерена на побољшање онога што критикује – премда и томе може да служи – колико на испитивање чији исход може да буде уништење предмета критике. То, да критика не може унапред да дâ одговор о исходу критике, смешта је у највећу близину кризе. Криза је – ако се задржимо на медицинском разумевању овога појма – тренутак у којем се одлучује у којем смеру болест креће: ка оздрављењу или ка погоршању и, у крајњем исходу, смрти. Блискост и близина критике и кризе јасно је видљива у етимологији.

Етимологија и медицинска употреба Грчки глагол krinein значи одлучити, направити избор, али и одвојити, разликовати, или утврдити разлику. Именица krisis, криза, означавала би, утолико, тренутак одлуке, или способност прављења разлике. У основи читавог низа именица које су се, преко латинског, одржале до данас, налази се индоевропски корен krei, који потиче управо од грчког krino (инфинитив: krinein) и значи судити, разлучити, провући кроз решето, просејати, сортирати. Критичар би, утолико, био и нека врста судије, или онај ко материјал провлачи кроз решето сопственог критеријума. Грчка реч krinau такође значи одвајити, одабирати, пробирати, класификовати, требити. Латинско cribrum изведено је из грчког krisis и значи сито или решето. У романским и германским језицима јасно се чује порекло значајног броја изведеница. Француске именице

Бележница 33

Шта се дешава __________________ critique, критика, certitude, извесност, сигурност, или discernement, разграничење, као и сродне речи попут critère, критеријум, crible, сито, discriminasion, дискриминација или разграничење (у највећој близини је и crimen, дакле оно што прави разлику у односу на утврђени поредак, оно што, правећи разлику, излази изван утврђених међа и на тај начин им наноси штету), cerner, ограничити, омеђити, чак и certification, писмена потврда, уверење, потичу од латинског cerno, cernere које значи одлучити, провући кроз сито (у нашем случају: провући кроз критику). И само cernere, као и грчко kriter у смислу суђење, долазе од истог индоевропског корена krei, који у себи садржи идеју одвајања, просејавања, решетања, као и индоевропског ker које значи пресећи. Критичар би, утолико, био неко ко поставља границе, или омеђује, дефинише проблем. У медицинском речнику – код Хипократа и Галена реч криза игра значајну улогу – криза означава тренутак у којем болест креће у једном од могућих праваца, ка излечењу, или смрти болесника. Болесник се, у медицинском жаргону, назива пацијент – од латинског patientia, стрпљење, подношење– дакле онај ко трпи учинке кризе, који нема друге до да сачека да се криза на неки начин реши. Код Сенеке, рецимо, проналазимо да латинско crisis значи јуриш, напад, као у изразу „напад болести“. Утолико би се, када померимо тежиште с медицинске употребе речи, криза могла разумети и као период напетости, или мање или више брзе промене, моменат када се утврђено стање, или утврђени поредак доводe у питање. Опасност је пратилац кризе, при чему се опасност везује за промену, чак и ако је реч о промени која доводи до бољитка. Не постоји, међутим, никакво јемство да ће криза да доведе до бољитка, нити је бољитак довољно чврста експликативна или легитимизујућа категорија. Бољитак може бити пуко обећање демагошког вође, на пример. Али ни промене нема без кризе, без довођења у питање чврстог, или утврђеног стања ствари. Криза је оно што доводи у питање принципе на којима почивају некаква активност, или неактивност. Криза је, могло би се рећи, оно што уноси хетерогени елемент у хомогену средину, оно што уноси неравнотежу у систем који почива на одређеној равнотежу, криза уноси нестабилност у стабилну структуру, те се, наизглед логично, а свакако очекивано, криза не може сматрати пожељним развојем догађаја, као што се ни болест, која доводи до кризе, не може држати за пожељно стање.

Парадокс критике Политичко и демократско разумевање критике и кризе, међутим, задобија значења и функције који се битно разликују од оних значења и функција које се воде етимологијом и логиком. Демократија, наиме, која претпотставља слободу и заједнице и појединца, претпоставља и слободну критику, односно, напросто, критику. У демократском поретку критика је инсти-

Бележница 33

__________________ Шта се дешава туционализована управо због могућих разорних учинака критике. Да би, дакле, остала слободна, критика не сме бити ничим спутана, али неспутана критика може да доведе до краха и слободног поретка, те се на овом месту отвара парадокс критике: критика мора у исто време да буде и слободна и ограничена. Институција је ограничени простор за неограничену критику. Парламент, на пример. Или слободни медији. Утолико слободни поредак захтева одређени степен самоограничења. Саморефлексија као самоограничење услов је могућности слободе: није, наиме, слободан онај ко може да ради било шта, већ онај ко је у стању да рефлектује односе моћи. (Овде се отвара нови парадокс, парадокс диктатора: управо зато што није ничим спутан, што има апсолутну моћ, дакле одвезану од било каквог ограничења, а тиме и одговорности, диктатор је неслободан.) Рефлектовање односа моћи друго је име за критику. Одсуство критике у српском друштву, у тренутку док настаје овај текст, последица је двоструког покрета. С једне стране су ауторитарне тенденције легалне, али не и легитимне власти, оличене пре свега у једном човеку; власти, дакле, која државу окреће против сопствених грађана, те по природи своје ауторитарности гуши критику као непријатеља сваког неслободног поретка. С друге стране, несазрела грађанска свест критичара одвећ је лако терен јавности препустила ауторитарним тенденцијама, те се јавни простор, као простор критике, сузио до те мере да за критику нема места. Како се јавни простор брани критиком од популистичких вођа, демагога и њихових вехементних лажи, можда најбоље показује америчка јавност по ступању Доналда Трампа на положај председника те земље. У простору, дакле, који је у тој мери институционализован да је критика саставни део представничке шеме (установљене пре више од 200 година у федералистичким списима), чак ни легално и легитимно изабрани представник извршне власти није у стању, упркос жестоким покушајима, да ућутка критику. Непрестаним радом критике јавни простор остаје слободан и као такав, као слободан, непрестано лучи критику. Критика, утолико, остаје делотворна само као слободна, дакле ако је у стању да изнесе сопствену парадоксалну структуру.

Бележница 33

Шта се дешава __________________ Миодраг Сибиновић, Београд

Реч на промоцији књиге Множење светова У Народној библиотеци Бор, 28. марта 2017. представљена је књига Множење светова: руски писци у српској преводној књижевности Миодрага Сибиновића, која је 2015. изашла у едицији „Агора“ ИК Клио. Гости библиотеке били су аутор и, у име издавача, Зоран Хамовић. Множење светова представља пресек различитих аспеката Сибиновићевог вишедеценијског бављења руском и другим словенским књижевностима. Плодан, успешан и награђиван преводилац Пушкина, Љермонтова, Ахматове, Блока и многих других руских песника, те од новијих аутора са руског говорног подручја Татјане Толстој, Сибиновић је, такође, и врстан познавалац науке о превођењу, аутор низа студија у којима се проблеми, функције, циљеви и начела превођења, врсте превода и историја преводилачких пракси, код нас и иначе, као и значај преводне књижевности за развој језика, књижевности и културе народа на чији се језик преводи обрађују теоријски. Ово широко поље Сибиновићеве делатности илуструје поглавље „Динамика спреге националне аутохтоне и преводне књижевности“. Сибиновић се, уз то, што је у нашој критичкој литератури све ређе, бави и критиком превода, што илуструју његове промишљене, минуциозне, културноисторијски и књижевноисторијски утемељене и аргументоване анализе ритмичко-метричког, лексичког и синтаксичког слоја Змајевог и Бертолиновог превода Љермонтовљевог „Демона“, из којих и преводиоци са других језика имају шта да науче у вези са природом, функцијом и ефектима разних врста трансформација неопходних за адекватно и уметнички вредно транспоновање поезије из језика оригинала у језик превода. Посебно интересантним се чини Сибиновићева преводилачка „исповест“ – приказ генезе и објашњења појединих преводилачких решења за изузетно захтеван роман Кис Татјане Толстој. Историјски преглед новијих српских превода из књижевности на руском језику и осврт на актуелне трендове када је о преводима са руског језика у Србији реч, представљају добар увод у разумевање сложене мреже фактора који одређују преводну књижевност и учествују у рецепцији једне стране књижевности у домаћој, колико и скретање пажње на важност, одговорност и стваралачки потенцијал преводилачког рада, који је читаоцима често небитан јер се, погрешно, сматра некреативним и, посебно, на остварења домаћих русиста и слависта. Исцрпан али и широј читалачкој публици прилагођен, синтетички преглед преплитања српске и руске, односно јужнословенских и источнословенских књижевности, од утемељења заједничког књижевног језика, старословенског, у 9. веку, до Првог светског рата, као прво, и споменута завршна поглавља Множења светова, Сибиновића представљају и као историчара словенских књижевности и компаратисту који стручну филолошку анализу текстова повезује са ширим културним контекстима, тј. са дометима, развојним тенденцијама и особеностима књижевности, културе и језика на који се преводи у време превођења.

Бележница 33

__________________ Шта се дешава 1. Повеља „Радован Кошутић“ ми је за последњих десетак година већ трећа награда за животно дело (прво сам је добио од Удружења књижевних преводилаца за превођење и теоријско осмишљавање преводилачког рада, затим, од Удружења књижевника за допринос српској преводној књижевности; најзад, додељена ми је Повеља коју је установило Славистичко друштво Србије за животно дело у области славистичке науке, у мом случају и посебно за две књиге објављене током 2015. године – Множење светова и Славистичке теме). Ја их, међутим, доживљавам не као некакво апсурдно умножавање, већ као својеврсно надовезивање – као последицу комплементарне повезаности предмета којима сам се бавио. Онај ко има воље и времена да текстове, књиге и издања превода из моје библиографије чита, врло брзо ће схватити да све што сам написао заправо потиче из једног истог језгра – из жеље да се проникне у суштину и механизме књижевно-уметничког стварања – на грађи језика, књижевности и културе словенских народа. Сопствена преводилачка пракса и теоријско осмишљавање превођења као једног од облика књижевно-уметничке креације било је и припрема за дубље понирање у сазнања до којих се може долазити у компаратистичким књижевноисторијским истраживањима. Та пракса је, истовремено, и школа за продубљеније тумачење књижевног дела. 2. Теме и садржину мојих радова доносило је и време у којем сам се развијао. Почетне кораке као српски слависта чинио сам у изазовном, књижевноисторијски прекретничком периоду. Било је то време сучељавања социолошког и тзв. „формалистичког“, у овом случају прецизније речено, својеврсног структуралистички оријентисаног приступа књижевности. Појавне облике тих приступа у Русији, у осталим словенским земљама и код нас, формирали су и вануметнички, идеолошко-политички чиниоци: пре свега, ти приступи су конфронтирани око стављања знака једнакости између уметнички вредног и књижевног дела које представља „објективну слику реалне стварности“ која је у служби ондашње борбе за нове друштвене односе. То је унапред низ дела и књижевних појава савремене уметности краја XIX и прве половине ХХ века елиминисало из реда вредних уметничких остварења. Такав приступ је и историји књижевности доносио недопустиво сужавање видокруга: запостављање периода и дела чија је поетика или тематско-мотивска садржина утемељена, рецимо, у религијској култури, запостављање или игнорисање писаца чија је филозофска, поетичка и, нарочито, политичка оријентација оцењена као конзервативна „буржоаска“ и „реакционарна“ и сл.

Бележница 33

Шта се дешава __________________ Као противтежу тој вулгарно-социолошкој методологији – носиоци школе руског формализма у први план истакли су истраживање садржине и одлика естетске вредности књижевног дела. Пошто је то оцењено као опасан отпор афирмацији основних постулата марксистички заснованој поетици „социјалистичког реализма“, као што је познато, у Русији и осталим деловима ондашњег СССР-a, потом и у другим, како се онда говорило, земљама „народне демократије“ – носиоци методологије формализма дошли су под удар репресивне званичне државне политике. Међутим, код нас је (у ондашњој Југославији) подржавање писаца авангардних поетичких опредељења прогањаних у СССР-у и осталим земљама – и афирмација концепције науке о књижевности која је, у суштини, отпор наметању догми социјалистичког реализма – после 1948. године доживљавана као аргументација да је у сукобу са Стаљином целокупна политика наше земље била исправна. Зато су, уз позната ограничења у критици југословенске домаће друштвене стварности – ограничења која су, разуме се, такође неприхватљива – код нас отворена врата и авангардној књижевности и структуралистичким приступима књижевном делу у науци и књижевној критици. То је ширило могућности за развој уметности, као и наукâ о уметности. То је нама који смо се бавили словенским књижевностима и проучавањем веза наше и словенских култура много значило. Тако сам и ја, уз класике Пушкина и Љермонтова, из руске књижевности преводио и Јесењина, и Блока, и Мандељштама, и Ахматову, и Пастернака, и Заболоцког, и писао студије о њима. Тај нови амбијент је и обавезивао: да се исправљањем неправди не оде у супротну крајност, и да се опет нешто не потцени или прецени – сада само из идеолошки супротних вануметничких побуда. Мени није сметало што ће у таквој примени битних поступака методологије руских формалиста без формализма моја методологија добити печат својеврсне еклектичности, јер није ми циљ ни била рестаурација формализма. Тражио сам приступ књижевном делу који ће одговарати природи књижевности као уметничкој појави.

3. Да бих вам на конкретном уметничком тексту илустровао такав приступ којим сам желео да се одликују моје књиге, да бих показао шта се таквим приступом може ишчитавати из књижевног дела, послужићу се једним примером.

Бележница 33

__________________ Шта се дешава

„Трачани“, Википедија. https:// sr.wikipedia.org/sr/ Трачани.

Не сумњам у то да је многима од вас добро познато да су се водећи српски песници у другој половини ХХ века, а посебно Миодраг Павловић и Васко Попа, у трагању за темељима српске националне свести и културе, бавили најстаријим раздобљима ових простора у које су се досељавали наши преци. Павловић је, тако, поред осталог, објавио и књигу песама под насловом Тракија. Потражимо ли данас најдоступније податке о Трачанима, на интернету ћемо, рецимо, моћи да нађемо следећи информативни текст: „У земљама испод Карпата, где му је била прапостојбина, трачки народ је живео сточарским животом. Коњ је у народном животу имао […] важну улогу као код Грка и Арја. Пошто се нису могли мерити са осталим поморским народима, држали су се копна […]. У новој домовини, Трачани су остали кави су и дошли – пастири и ратници […]. Трачанин се нерадо бавио тешким пословима. Позив му је био рат, брига–коњ, ужитак–лов. Земљорадничке, занатске и све ниже послове обављале су слуге. Племенитим су сматрани једино ратници […]. Херодот бележи: ‘Најслађи им живот беше у рату и пленидби, управо, кад не раде ништа пристојно и достојно. Тежачке послове сматраху мало часним’.“1 У уметничком делу, у песми „Тракија“ Миодрага Павловића, сума оваквих података из информативног дискурзивног текста – преображава се, међутим, у следећи исказ: Планина је на свој врх пустила белца сада коњ леден и угојен јаше земљу и рогуши се као бог долином иде човек развијен у стрелца

Овакав исказ, разуме се, није само обична језичка варијанта информације о Трачанима. Његова садржина резултира из суштински другачијег начина размишљања које није смисаоно параволинијски линеарно, већ семантички разгранато, разуђено и вишеслојно. Настала је,

Бележница 33

Шта се дешава __________________ очито, нова целина: истовремено опредмећена и асоцијативна; и сликовна (пластична) и аудитивна; фиксирана али и динамична; денотативна и, истовремено, живо упечатљиво конотативна. Та целина је производ комплексног синестезијског поимања и доживљавања ствари и појава, својственог управо уметничком начину промишљања. Слика планине (која је трачанско станиште), чији врхови под снегом рађају асоцијацију на горостасног белца, отвара простор за утисак да је персонификовану планину зајахао заправо коњ беле боје. Да ли је тај коњ, кога је планина пустила на свој врх, белац из овоземаљског трачанског крда или је из оне божанске небеске коњице? Да ли констатација да је то „сада коњ леден и угојен“ представља његову позитивну или негативну квалификацију? Шта би могло значити ово сада? Да ли, можда, раније није био леден и угојен? И ко је овде, у том људском станишту, заправо јахач? Зашто тај белац јаше земљу и рогуши се као бог, а долином иде човек развијен у стрелца? У Библији смо из Откривења Јовановог већ сазнали да и Антихрист и Исус Христос јашу белог коња. Уобичајено тумачење је да је први од четири јахача Апокалипсе Антихрист, „коме ће бити дат ауторитет који ће покорити сваког који му се буде супротстављао“, јер је Антихрист „лажни имитатор истинитог Христа, који ће се вратити такође на белом коњу“. А „истинити Христ“, што долази с „неба отвореног“ – „суди по правди и војује“. За њим и његовим коњем иду „војске небеске […] на коњима бијелијем, обучене у свилу бијелу и чисту“, док из његових уста излази „мач оштар, да њиме побије незнабошце“ (цитати су из превода Вука Караџића). Тако саздана слика сугерише низ оваквих и других питања управо о смислу и значењу Павловићевих стихова. Испоставља се да та слика, заснована на чињеницама побројаним у стручно-научном тексту који смо цитирали, радикално шири садржину фокусиране теме. Међутим, ни за један од могућих одговора не може се рећи да је једини. Не може бар из следећа два разлога: 1. зато што је право уметничко дело, по својој природи, увек вишезначно; 2. зато што је и свако читање уметничког дела несумњиво индивидуални чин, чији се резултати не могу сматрати једино могућим. Знам да ће поједини људи који и читају белетристику бити резервисани према оваквом „тумачењу“ текстуално већ уобличеног књижевног дела. Најчешћи аргументи за такав однос су: да је разјашњавање непотребно, јер су узалудна било каква тумачења онима којима је природа ускратила способност да сами осете вредност уметничког дела; да се у аналитичком разлагању књижевног дела на његове чиниоце потире чаролија утиска који оно оставља као комплексна естетичка целина; да су тумачења књижевних критичара, теоретичара и књижев-

Бележница 33

__________________ Шта се дешава них историчара заснована на различитим видовима испразног „домишљања“ и сл. Кад је реч о књижевности, то се нарочито односи на рашчитавање поезије у ужем смислу те речи, због тога што је она по својој природи посебно лапидарна. Међутим, нећемо рећи ништа ново кад укажемо на чињеницу да и међу људима који нису лишени спобности да сами осете уметничку вредност дела има много оних, професионално оријентисаних на области засноване на другим, вануметничким хуманистичким, природним или егзактним наукама. Таквим читаоцима књижевнотеоријска и књижевноисторијска знања сигурно могу обогатити доживљај књижевног дела које читају. Овој напомени треба додати једну још значајнију чињеницу: између два пола изразито способних и људи недовољно способних за понирање у све аспекте вредности уметничког дела, постоји огроман број прелазних типова. Зато у свакој националној култури која претендује на развој и опстанак у конкуренцији са другим културно-језичким срединама, и те како има потребе и за организованим неговањем и проширивањем основа за афирмацију дисциплина које потхрањују и људску машту. Тако се подиже културни ниво шире популације сваке културно-језичке друштвене средине. Управо та чињеница подстакла ме је да у завршним годинама своје каријере универзитетског професора књижевности и преводиоца песничких и прозних књижевних дела покушам да пишем и књиге које ће бити својеврстан резиме мог научног и преводилачког рада. И да то чиним у стилско-језичком маниру тзв. научно-популарне литературе, доступном ширем кругу читалаца. Прва од њих је управо Множење светова.

4. У писању Множења светова посеебно сам желео да покажем важност упоредних, компаративистичких истраживања српске књижевности. Навешћу, као илустрацију, два карактеристична примера из грађе о Десанки Максимовић и Стевану Раичковићу. На основу искуства приређивања издања целокупног дела Десанке Максимовић у десет књига, у којем сам написао коментаре за два тома њених песничких превода и после објављивања своје књиге Између светова. Нови аспекти књижевног дела Десанке Максимовић, за зборник радова Задужбине Десанка Максимовић Над целокупним делом Десанке Максимовић 2013. сам, поред осталог, под насловом „Изазови за даље проучавање живота и дела Десанке Максимовић“, упозорио на следеће (тај текст је уврштен у књигу мојих студија и чланака Славистичке теме): Поводом стогодишњице рођења Десанке Максимовић Велибор Савић је, као што је познато, приредио и објавио на преко хиљаду страница импозантну Споменицу са прикупљеним књижевним тек-

Бележница 33

Шта се дешава __________________ стовима, записима, књижевнокритичким и књижевноисторијским текстовима о списатељичином животу и уметничком раду, као и с неким документима. Међутим, запрепашћујуће делује сазнање да се за то репрезентативно издање није могао наћи готово ни један једини текст наших аутора у којем се уметничка вредност поезије велике песникиње приказује или тумачи и у књижевном контексту који је шири од националног. Да ли је заиста Десанка Максимовић живела и стварала „под стакленим звоном“, ван ширих токова саврмене јој европске и светске књижевности? Није ваљда да у њеној поезији, утемељеној у нашој домаћој тематско-мотивској садржини, као и у самој њеној поетици – нема и оног што је од ширег општељудског значаја? Разуме се, у нашој укупној постојећој секундарној литератури о Д. Максимовић много тога релевантног се помиње, понекад и интерпретира (у светлу борбе између старог, традиционалног, паганског и хришћанског, фолклорног и артифицијелног, архаичног и модерног и сл.) али, као по правилу, све то ван контекста са таквим и сличним појавама у другим културолошки нама сродним или далеким срединама. Ако је то већ тако, збуњујуће је, или да кажемо, веома симптоматично да се, рецимо, у књизи нашег савременог заслужено признатог србисте о тумачењима књиге Д. Максимовић Тражим помиловање под насловом Религиозно у критици последње четврти ХХ века, уопште не помиње, рецимо, изузетно вредна компаратистичка студија Мирослава Топића и Петра Буњака „Литанија“ Јулијана Тувима и „Тражим помиловање“ Десанке Максимовић, објављена 1999. (због нечега, у тој књизи, објављеној под насловом Канон, није поменута ни књига ове двојице српских слависта Пољски мотиви и ритмови у транскрипцији Десанке Максимовић, штампана 2001. у издању Задужбине Д. Максимовић, Народне библиотеке Србије и Филолошког факултета у Београду) […]. Треба ли икоме доказивати да је за потпунију и поузданију слику вредности уметничког дела наше списатељице, наше поезије и културе уопште – велика штета што компаратистичка истраживања у нашој научној и широј културној јавности имају тако неповољан стаус! Основни разлози за описано стање у нашем проучавању дела Д. Максимовић вероватно су, с једне стране, недовољно познавање грађе (србисти немају одговарајући увид у релевантне стране књижевности, а наши познаваоци страних књижевности – у дело Д. Максимовић) и, с друге стране, извесна наслеђена општа резервисаност према истраживању међународних књижевних веза заснована, иначе, на негативним искуствима из времена стерилних позитивистичких трагања за „утицајима“, резервисаност која код нас опстојава због недовољне развијености савремене књижевне компаратистичке методологије у нашој данашњој науци (упркос оправданог залагања и значајног рада Зорана Константиновића) […]. Ова констатација може се лако аргументовати увидом у наслове докторских дисертација с темама о нашој књижевности одбрањених током последњих двеју деце-

Бележница 33

__________________ Шта се дешава 2

Миодраг Сибиновић, „Изазови за даље проучавање живота и дела Десанке Максимовић на грађи њених превода, есеја и путописа“, у: Слави стичке теме: студије и чланци (Београд: Филолошки факултет, 2015), 95–102, 95–96.

Стеван Раичковић, „Уместо фусноте под Шекспировим сонетима у српском препеву“, у Сабрана дела Стевана Раичковића. Том 9, Препеви (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, БИГЗ, СКЗ, 1998), 167–171, 168– 169. Исто, 171.

нија на српским факултетима, као и, донекле, увидом у садржаје зборника радова о нашим писцима из научно-истраживачких програма одговарајућих факултета и научних института.2

А ево и илустрације тезе о потреби компаративистичког проучавања српске књижевности – на грађи из дела другог великана наше поезије друге половине ХХ и почетка ХХI в. Стевана Раичковића. Укупни књижевни опус Стевана Раичковића је вишеструко занимљив. Прво, као пример иновирања надограђивањем на постојећу традицију, а не њеним радикалним рушењем. Примери смена поетика, књижевних праваца, односно „стилских формација“ путем унутрашњих трансформација, диктираних новим временом, иначе, нису непозната појава у историји књижевности других културно-језичких средина, као, уосталом, и наше. Отприлике век пре Раичковићевог ступања на књижевну сцену, у стваралачкој пракси Пушкина и Гогоља тако је, из оквира романтичарске, дошло до конституисања тада нове, реалистичке поетике. Код нас је тим путем у свом књижевном стварању прошао, рецимо, Милован Глишић који је, у оквиру свог стваралаштва, истовремено преводио Гогољеве „фантастичне приповетке“, кратки роман Тарас Буљба и роман Мртве душе. (Својевремено сам у својој књизи Руски и српски „Евгеније Оњегин“ нашим читаоцима покушао да представим такву унутрашњу трансформацију Пушкинове поетике.) У белешкама о поезији, поводом свог превођења Шекспирових сонета, Стеван Раичковић, поред осталог, пише: У том […] духовном кругу, у коме сам се без остатка налазио, готово и физички, била је концентрисана сва моја неослобођена енергија: одавно таложени нагони за неким правим, великим радом и вечито обуздаване чежње за високим мислима и дубоким осећањима […]. Високи поетски говор, према коме ми ни на крај памети није падало да тежим са несигурног тла својих поетских тема очекивао ме је у сваком тренутку, суверено уобличен, у Шекспировим строфама које су лежале расуте и као изваљене на моме столу.3

Према неким тезама које је Раичковић забележио о свом преводилачком раду, поред осталог читамо да је „као у некакву имагинарну, папирну кулу, уградио, да би се у њу уселио један велики, али туђи дух“ (Шекспиров), „изгубио сам за своју поезију“ преко 2.000 својих рима, што би можда било добро да нисам с друге, кобније стране, за дуги низ година које су уследиле, робовао навици стеченој у овом послу, по којој се и мој властити поетски дух кретао и копрцао само у окованим формама строгог и везаног стиха.4

Бележница 33

Шта се дешава __________________ У туђе и непознате строфе које су лежале на мом столу – час као скривалице, час као тешке и нејасне енигме, а почесто и као неки комад неме и мртве материје – требало је удахнути нови живот. Тако је овај необичан сусрет увек започињао као нека трома, једва покретна игра у муклој тишини, све док се и на једној и на другој страни не би осетио дах живота.5

Превођење је, ето, за Раичковића увек враћање и сопственом стваралачком раду. У својим преводилачким интересовањима, упркос његовој привржености традиционалним културним вредностима, код њега нема старинских „културтрегерских“ амбиција: и кад прави антологију, осим што у њу уграђује свој укус, он увек тежи и ка остварењу једне дубље, замашније поетске замисли. У књизи превода Словенске риме, делу на којем је, према сопственој изјави, радио чак десетак година, он напомиње: „Идеја о овој књизи […] настала је из сасвим личних побуда, па бисмо могли да кажемо да је њен циљ, у неку руку, био на свом почетку и само визуелан: онај који је радио на њој осетио је неодољиву жељу да види како су се сви словенски језици срели и стекли, на великом простору, између две корице једне књиге“ (подвукао М. С.)6. У предговору Словенских рима Раичковић нам и директно указује на, како он каже, њену „најдубљу вертикалу“: Осећам да би у овом бележењу требало, напокон, открити и ону асоцијацију, као најдубљу вертикалу која је везана за читаву ову књигу помало издалека, а за овај уводни напис – чак и самим својим насловом. (А све је то писцу ових редова досад измицало.) На дну те вертикале, која силази за читавих једанаест векова надоле: у једном истом оваквом дану, Константин Солуњанин, нешто касније назван Ћирило, написао је првим словенским словима, глагољицом, коју је сам и измислио – и прву реченицу на једном од словенских говора. И та реченица (као и цела ова књига) била је превод из Јеванђелистара: Искони бе слово. У почетку беше реч.7

Тешко је данас изричито рећи да ли је ова Раичковићева „најдубља вертикала“ пука песникова метафора, какав дубљи словенофилски културолошки концепт или само једна од конкретизација митологизма модерне уметности, којем се наша књижевност почела враћати управо тих педесетих и шездесетих година ХХ века… Године 1996, на симпозијуму Поезија Стевана Раичковића, којем је присуствовао и Раичковић, констатовао сам да не би било много користи да на то питање песник одговара „накнадном памећу“: јер он је у цитираном предговору већ саопштио: да му је […] током свег рада на књизи, иако подсвесно несумњиво присутан, смисао уплитања лирског венца у знаку словенске риме као програмска замисао – измицао. Могло

Бележница 33

Стеван Раичковић, „Искони бе слово“, у: Сабрана дела Стевана Раичковића. Том 9, Препеви (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, БИГЗ, СКЗ, 1998), 195–203, 198.

Стеван Раичковић, „Напомене [уз Словен ске риме]“, у: Сабрана дела Стевана Раичко вића. Том 9, Препеви (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, БИГЗ, СКЗ, 1998), 385–395, 386– 387.

„Искони бе слово“, 202.

__________________ Шта се дешава

Слободан Ракитић, „Чујна тишина Стевана Раичковића“, у: Поезија Стевана Раичковића, пр. Слободан Ж. Марковић (Београд : Задужбина „Десанка Максимовић“, 1996), 5–7. 9 Исто. 10 Бојан Чолак, „Есејистичка мисао Стевана Раичковића“, у: Пое тика Стевана Раич ковића, ур. Јован Делић (Београд : Институт за књижевност и уметност : Учитељски факултет ; Требиње : Дучићеве вечери поезије, 2010), 139–169, 147–148. 8

се, једино, претпоставити: уколико је ипак реч о дубљем концепту словенске културе, да је до њега Раичковић дошао – пре на основу општих митологистичких опредељења модерне књижевности ХХ века, него у име осмишљеног отпора удаљавању српске културе од њених старих словенских извора и омаловажавању било каквог облика словенског заједништва. Али, без обзира на то, у време када су, због страха од нежељеног идеолошког утицаја из СССР-а, у нашој официјелној култури из руске и других словенских књижевности форсирани само они писци који су долазили у сукоб са званичном совјетском влашћу – састављање и публиковање књиге са овако дефинисаном словенском вертикалом представља у сваком погледу значајну појаву у историји српске културе. Раичковић нам је у својим записима оставио поруку да је из шире грађе коју су му предочавали познаваоци страних књижевности дословним преводима или другачије – својим преводима у српску језичку културу уносио оно што је одговарало његовом личном укусу. Песник и антологичар српске поезије Слободан Ракитић 1996. у есеју Чујна тишина Стевана Раичковића, поред осталог, констатује: „Раичковић је разбио устаљене заблуде књижевне критике да је везани стих архаичан и класичан, па самим тим и превазиђен, а тзв. слободни стих нов и модеран… Његова Камена успаванка, написана у сонетном облику, спада у најзначајније песничке књиге у читавом послератном периоду. Управо у тој књизи Раичковић је успео да оствари синтезу традиционалног и модерног.“8 Испоставља се, ето, да није било баш „кобно […] што је робовао навици стеченој“ у преводилачком послу, „по којој“ се и његов „властити поетски дух кретао и копрцао само у окованим формама строгог и везаног стиха“. Јер, и Ракитић закључује: „Критичари су већ истакли Раичковићеву ретку способност да се подједнако добро служи и везаним и слободним стихом и једном сасвим изломљеном фактуром стиха који нагиње више прози него поезији.“9. У својој студији Есејистичка мисао Стевана Раичковића Бојан Чолак 2010. године закључује: Према његовом мишљењу, прекид комуникације између поезије и читаоца није особеност књижевности након Другог светског рата, већ сваки период у књижевности има две врсте песника, који би се можда могли најопштије одредити као песници ерудите и они који то нису били… Сасвим јасно, велики српски песник опредељује се за ону поезију која одише једноставним песничким талентом, а не ерудицијом. Карактеристика једноставног песничког талента, према схватању Стевана Раичковића, јесте да он није извор наменског и поучног, већ да одише нечим лепим за себе, лепим које је без сврхе… Раичковић запажа да се комуникативност седамдесетих година опет почела мењати, поезија је почела живље да комуницира са ширим масама, постала је пријемчивија народу.10

Бележница 33

Шта се дешава __________________ Кад се погледа, рецимо, које песнике из редова руске аванграрде Раичковић преводи или не, видеће се и у томе особеност његове линије у српској поезији после Другог светског рата: у његовој поезији нема никаквих назнака аутоматизма или херметичног заумља као наслеђа српских надреалиста, ни превода руских авангардних песника чија се поетика темељи на тој врсти херметичности, али су међу преведеним Русима управо све сами протагонисти или настављачи мисаоне (да не кажем филозофичне) поезије руског акмеизма (нема, рецимо, Хлебњикова, али су ту, осим симболисте Александра Блока, Осип Мандељштам, Ана Ахматова, Марина Цветајева, Николај Заболоцки и Борис Пастернак). Бесмислено би било у том односу стављати у први план питање „шта је ту кока а шта јаје“, али и те како има смисла утврђивати који су извори, које сличности и особености тих појава које, као несумњиву потребу, доноси време. А до којих сам сазнања ја, као заговорник теза које сам вам овде излагао, у обради теме Множење светова дошао, то ћете, уколико будете за то заинтересовани – моћи да проверите, ра зуме се, само читањем књиге.

Бележница 33

__________________ Шта се дешава Ивана Димић, Београд

Арзамаски и други ужаси Средином јануара, жири НИН-ове награде критике за најбољи роман објављен у У оквиру манифестације „Дани књиге“, гост Народ2016. години, саопштио је да је Ивана Ди- не библиотеке Бор била је Ивана Димић, овогодишњи мић, у конкуренцији од 170 пријављених, добитник НИН-ове награде критике за најбољи роман објављен у 2016. години. награђена за дело Арзамас („Лагуна“). Ивана Димић (Београд, 1957) је дипломирани дра Арзамас је једноставна прича, праволинијска, без разгранате фабуле и класичног матург, преводилац са енглеског и француског језика, заплета, у којој се од самог почетка све зна, аутор бројних кратких прича, драма, драматизација, ТВ па и то како ће се завршити. Реч је о мајци сценарија. Била је помоћник министра за културу, диоболелој од деменције и ћерки која је чува ректор драме Народног позоришта и Атељеа 212. Члан и негује, труди се да јој олакша последње је Српског књижевног друштва и има статус истакнутог дане и учини да неминовни крај буде оно- уметника. За свој рад добила је награде Тиба фестивала лико достојанствен колико је то могуће. Ро- за најбољи драмски текст („Змајовине пангалозе“, 2010), ман има занимљиву и неуобичајену форму „Златни беочуг“ за трајни допринос култури (2011) и где се смењују драмски и прозни наративи. годишњу награду за представе Хенри Шести и Женски У комичним дијалозима између мајке која се оркестар (2012). Живи и ради у Београду. више не сналази у свету који све мање разуме и ћерке која се труди свим силама да помогне мајци у болести, али и себи да разуме то измењено стање свести своје мајке, приметни су туга и страх због надолазеће и неумитне смрти. Ипак, пролазност живота, крхкост људског тела и духа, страх од смрти – нису тема овог романа како би се на први поглед можда очекивало. Тема је љубав која надраста сву ту тескобу и драматично тражење изгубљене логике. Пролази дан за даном, комични разговори често устукну пред лепљивом тугом и осећајем беспомоћности пред нечим што се не може зауставити нити поправити. Прозни фрагменти ублажавају оно што се даје наслутити у дијалозима, они су својеврсне мисаоне и емотивне оазе када ћерка у неком свом привидном миру, у жељи да сачува сопствени разум, чита књиге и пише мале есеје о Франсиску Гоји, Емили Дикинсон, Чехову или просто размишља о неким једноставним стварима које јој тог тренутка скрећу мисли од тужне свакодневице, о малој медузи

Бележница 33

Шта се дешава __________________ ируканџи, пролећу, вечности..., и записује препоруку старих Римљана о томе да треба „журити полако“, „не гонити своје срце, пустити га да те води јер је то редак слуга који је мудрији од свог господара“. И заиста, тамо где разум губи битку, срце преузима вођство и гура напред, све постаје некако ирационално јер се само тако може поднети фаталност мајчиног стања и смрт која се приближава; љубав коју мајка и ћерка осећају једна према другој издиже се изнад бола, страха и смрти. Роман завређује пажњу због искрености којом је прича испричана јер не оставља много простора да читалац не схвати да је заправо реч о личном искуству, у недоумици шта ће заправо превагнути: вантекстовни елементи читалачког саосећања према ближњем или сâм текст и његова снага да се литерарно издигне над езгистенцијалним искуством и мукама субјекта који остаје одвојен у сопственом животу и храбрости којој нас учи: „Не треба посустајати, само не треба посустајати, ма како неизгледна била предвиђања. Јер, како би се иначе истина на крају разликовала од опсене, а тај час ће неминовно стићи, час разрешења када ће спасти копрена и све доћи на своје. Само треба издржати.“ Бележница: Када је постало јасно да је Арзамас извесно кандидат за НИН-ову награду, верујем да су многи који су све то пратили били мало затечени необичним и енигматичним насловом. Свако ће у претраживачу на интернету открити да је Арзамас град у Русији, који је Стаљин саг радио научницима да ту конструишу атомску бомбу. Како објаснити повезаност руског Арзамаса са темом романа? Ивана Димић: На почетку романа је мото, цитат из теоријске књиге о грађењу романа Лава Толстоја, који разјашњава избор наслова. Структуралиста Виктор Шкловски, у својој књизи Енергија заблуде описује пишчев страх од смрти и то назива „арзамаски ужас“. С обзиром на то да мој роман описује аналогну ситуацију, сматрала сам да је то одговарајући наслов. Друго, сама реч арзамас у себи садржи необичну (за српски језик) комбинацију сугласника и има нешто претеће и мистично у звуку који твори, што се мени чинило адекватним аудитивним одразом оних осећања о којима је у књизи реч. Б.: Срећа и смрт, који се помињу у цитату Шкловског, нису међусобно супротстављене појаве. То су срећа и несрећа, живот и смрт. Али зашто су баш срећа и смрт арзамаски ужас кроз који пролазе мајка која се губи у деменцији и ћерка која јој помаже у борби да сачува последње трачке достојанства, сећања, сопственог идентитета? Ко је, у ствари, права жртва арзамаског ужаса? Она која се губи или она која покушава да је врати и успостави изгубљену логику? Или обе? И. Д.: Тема романа је деменција и ради се о начину на који савладавају ту болест мајка која је болесна и ћерка која о њој води рачуна. Деменција је болест која свакодневно доноси мале смрти, смрти сећања, а срећа борави у тананим нитима љубави којим се, упркос умирању, могу

Бележница 33

__________________ Шта се дешава повезати два блиска људска бића. То је оно што је Шкловски разумео у вези са Толстојем и што сам ја покушала да опишем у свом роману. Б.: У роману се преплићу драмски и прозни фрагменти, свакодневни дијалози мајке и ћерке о обичним, па и сасвим баналним стварима и кратки прозни пасажи лирски интонирани, емотивни и свакоме ко схвата кроз шта пролази ћерка – јасно уклопљени у читав концепт. Арзамас свакако нема класичну романескну форму. Шта сте хтели да постигнете преплитањем драмских и прозних делова? И. Д.: Није ми била намера да створим неку нову форму, али се на крају та необична форма испоставила као најбољи израз онога што сам описивала у романескном облику. Фрагменти се сукцесивно смењују и творе искидани ритам и нагле, неповезане прелазе, као што то чини болест болеснику у садржају приче. Таква структура приповедања потцртава, с друге стране, разапетост ћерке у борби са таквим, неравноправним противником. Али, свако, па и ово промишљање, произашло је накнадно, кад се форма наметнула. Подсетићу вас на Прустову мисао да „стварање не проистиче из познавања његових закона, већ из једне несхватљиве тамне моћи, која схватањем не постаје већа“. Б.: Иако је тема веома лична и веома озбиљна и тешка, дијалози су неретко комични. Свакодневне чарке и зађевице мајке и ћерке и ситуације у којима се свака од њих на свој начин носи са својим бегом од изгубљене битке са логиком – дирљиве су. Читаоцу је готово од самог почетка јасно шта се дешава. Да ли је јасно мајци и ћерки? Колико је која свесна неумитности блиске смрти? Страх и смрт, срећа и љубав играју своју „игранку без престанка“. На крају, Ви пишете о спуштеним ролетнама и пријатној тишини, барицама које испаравају, грожђу које се појавило на пијаци. Живот, заправо. Он је победио, а не смрт. Љубав је то омогућила. Да ли је све ово кроз шта је прошла ћерка, једна од јунакиња романа – својеврсна катарза? И. Д.: Катарза, ако је има, припада читаоцу. Писац је заробљен у најдубља осећања којих се ослобађа писаном речи. Од начина на који писац уобличује приповедање, твори се оно што се назива стилом. Стил приповедања даље уводи читаоца у романескну материју са одређеним степеном уверљивости. Степен уверљивости зависи од лепоте језика, дубине значења и светова које речи и реченице творе.... и дели лоше од добрих књига, као и лоше од добрих писаца. Б.: Постоји ли одређени отклон писца у односу на лично искуство? Како то избалансирати? Да ли прозни фрагменти о Гоји, малој медузи ируканџи, о човеку који седи на клупи и плаче, Емили Дикинсон или медитације о неправди, охолости, срећи и пролећу и сл., имају управо тај циљ? И. Д.: Отклон писца је у бићу језика. Дајте исту тему различитим писцима и сваки ће написати сасвим другачију причу. Тема сваког приповедања је у основи једноставна. Толики пис-

Бележница 33

Шта се дешава __________________ ци крими прича писали су како је студент убио бабу, али роман Злочин и казна Фјодора Достојевског јесте капитално књижевно дело, велика литература и потпуно јединствено, зар не? Б.: Како радња одмиче, како се развија разговор између мајке и ћерке, читалац увиђа да је „ствар све озбиљнија“ и да се прича неће срећно завршити. Иако су реплике које размењују често ведрих тонова, ипак, дијалози постају мирнији, нервоза чешће уступа место стрпљењу и љубави, види се да нема наде ни од ступнице. О деменцији се мало јавно говори, као и о проблемима са којима се суочавају и оболели и посебно његови ближњи. Сасвим сам сигурна да ће многи у овој књизи препознати себе и своје породице. Оне тренутке када болест која од одраслих људи, већ остарелих, прави безобразну децу, ћудљиву, тврдоглаву, када се смењују сцене у којима се из смеха прелази у плач и где на крају неумитно завлада неописива бол. Шта остаје након смрти? Туга свакако. Постоји ли још нешто? Живот се наставља. Како наставити? И. Д.: Сваки човек живи како зна и уме и бори се против недаћа помоћу дарова које има (јер, свако има неки дар). Писац пише и на тај начин живи и дише... и покушава да разуме и себе и свет, и истину и лаж, и живот и смрт. Б.: Свако од нас у овом животу добија неку улогу, као у позоришту, као у кратким драмолетима у којима сте у ефектним и сведеним дијалозима приказали сву тескобу и муку кроз коју пролазе две жене, свака у својој борби, у свом болу. Каква је улога писца у свему овоме? И. Д.: Писац описује оно што га се најдубље тиче, а ако успе литературом да пренесе нешто што и другима може да учини живот разумљивијим, онда је то смисао стваралаштва и сваке уметности, не само књижевности. Мени је читање велике литературе увек доносило и разјашњења и утехе и добробити. Свако ко има навику да чита и воли књижевност, зна шта говорим. Б.: Своју мајку сте, као и заједнчку борбу у којој сте обе биле жртве, овом књигом и наградом учинили практично бесмртнима. У дијалозима које мајка и ћерка размењују свакако не треба видети ваше свакодневне разговоре, али у сваком случају нешто што на то подсећа. Много тога није могло бити речено, прећутано је, али није сасвим. Шта сте прећутали? И. Д.: Све оно што није релевантно за књижевност, не може да буде у роману. Писац полази од својих личних доживљаја (света и живота), али мора да сажме и трансформише то своје искуство да би творио литературу. То нас учи Арисотел у својој Поетици, у чувеном фрагменту о разлици између историографије и песништва, између могућег и вероватног. Живот је, као што смо се сви много пута уверили, много фантастичнији од литературе. Али литература увек обрађује само оне садржаје који су вероватни, а не оно што је заиста било. Б.: И као на школском часу проучавања књижевног дела, на почетку смо дефинисали тему романа. Шта је порука? Хоћете ли самим читаоцима препустити да је открију, свако на свој на-

Бележница 33

__________________ Шта се дешава чин и онако како је разумео ове индивидуално трагичне судбине или ћете рећи шта за Вас пред ставља или је представљало писање овог романа? И. Д.: Мени је било важно да (себи) докажем да је љубав јача од смрти, а сваки читалац ће сам за себе знати шта му је роман донео. Читалац је сам са књигом и са својим аутентичним доживљајем, у том простору више нема писца и више није важно шта је писац хтео да каже. Читалац доноси свој суд о вредности на основу сопственог доживљаја и тај је суд аутентичан, па самим тим и истинит. Б.: Књижевне награде махом изазивају барем радозналост код већине читалаца. Они озбиљнији и захтевнији и одговорнији читаоци упоређују, анализирају, читају уже изборе, процењују. Већина писаца тврди да им је суд публике важнији, али да није било стручног жирија, не би било ни НИНове награде. Ове године смо видели да ни суд публике, читалаца у јавним библиотекама није био пресудан да се додели Награда за најчитанију књигу. Како је публика дочекала Арзамас до сада? Арзамасу је књижевни живот известан чим је уписан у листу добитника НИН-ове награде. Који су Ваши планови? Након НИН-а ништа више неће бити исто ни за Вас као писца. И. Д.: Оно што је до мене дошло од досадашњих читалаца су утисци да се роман лако чита, да су многе описане ситуације препознатљиве, да комика у дијалошким сценама олакшава приступ тегобној теми и тако даље. Мени су поједини утисци читалаца били врло драгоцени и поучни. Сама Нинова награда је велика част и признање и осећам и захвалност и одговорност, тако да ћу наставити да пишем (као што сам то чинила и претходних четрдесет година) приљежно и посвећено. Разговор водила: Ана Јанковић

Бележница 33

Шта се дешава __________________ Чедомир Чупић, Факултет политичких наука у Београду

Балкански етноси у борби за очување идентитета (Реч на промоцији књиге Славољуба Гацовића Од повлашених Срба до влашког језика одржаној у Народној библиотеци Бор, 11. маја 2017)

Књига Славољуба Гацовића под насловом Од повлашених Срба до влашког језика пета је књига Одабраних дела о историји Влаха источне Србије. Ова књига исцрпно је полемичко дело у којем је обрађен проблем порекла и савременог идентитета Влаха у Србији. Аутор је то представио у четири тематске целине. У првој целини, уз обиље историјских података, Гацовић се бави пореклом Влаха, односно њиховом постојбином, као и топонимима који би, према њему, требало да покажу да су они пореклом Румуни. Уз своје аргументе и ставове, он је представио и ставове и аргументацију аутора који то оспоравају. Гацовић у књизи полемише с тим другачијим приступима и износи своје аргументе, за које сматра да су бољи. Гацовић се позива и на ауторе који се посредно баве историјским пореклом помоћу лингвистичке анализе топонима и на њихове увиде, оспоравајући при томе ауторе који су супротног мишљења од његовог. Цео први део књиге је својеврсна научна драма у којој се сучељавају различити погледи, ставови, схватања, приступи, тумачења и значења. На овај начин аутор је задовољио један од важних и битних научних услова – да у научном истраживању све што је претходно урађено прегледно саопшти и потом приступи обради, односно анализи. Дао је и два најчешће навођена мишљења историчара и филолога о простору на којем је формиран румунски народ: прво, по којем је то простор данашње Румуније и друго, да је то простор Балканског полуострва јужно од Дунава. Аутор истиче да, кад је у питању тај простор, не постоји јединствен став о томе која су то станишта. Помињу се три станишта: Стара планина, Родопи и Тимок–Осогово–Шара. Према Гацовићу, постојбина Румуна (Влаха) је Карпатско-старопланински ареал, односно простор који се протеже од Карпата северно чак до Старе планине јужно. Овај први део Гацовићеве књиге инспирисао ме је да нешто више напишем о Балкану и балканским народима, односно о њиховој судбини, драми живљења, која је најчешће била опас-

Бележница 33

__________________ Шта се дешава на и трагична, али истовремено изазовна и проблематична. Балкански простор описан је током векова из два погледа: једног, спољашњег и другог, унутрашњег. И један и други били су и у сукобу и у парадоксу, и остали су такви до данашњих дана. Чињеница да је Балкан био „Прва Европа“, али и „Азија у Европи“, коштала је скупо балканске народе током историје. Сви су са стране наваљивали на прву Европу и, од прве Европе, учиниле Балкан удаљеним од Европе. Навала на Балкан означавала је удаљавање Балкана од осталог дела Европе. Томе су допринела и кретања народа током историје који су не само долазили на Балкан него и пролазили Балканом. Сви су они оставили понешто од свога, а често остављали и себе. У том остављању, Балкан је постао једна од највећих мешавина на европском континенту: простор сусрета етничких група, народа, касније нација, религија и конфесија. Нигде више толико различитих садржаја, а нигде више толико сукоба због тих разлика. Балкан је споља свима изгледао као нешто обећано, а када су се настањивали, обећање није завршавало у радости и веселости него у трагичном осећају, доживљају и догађању живота. Балкански простор током векова постао је простор разапетости, уздигнућа и потонућа. Нигде више глобалних мешавина нити групних хомогенизација, затварања и ушанчавања. Сви су хтели да буду на Балкану, али истовремено и да између себе буду изоловани и ограђени. Освајање и ограђивање стварало је балканским људима велику патњу, очај и страшна страдања. Балкан је простор кретања, деоба и сеоба и најчешће трагичних судбина појединаца, група и народа. Он је, такође, простор у којем су се вековима одвијали процеси асимилација, како добровољних, тако и претећих и насилних. То што се дешавало на Балкану, а што је увек било и изазовно и радикално и екстремно, условило је да слику Балкана, када су у питању људски односи и процеси, означава назив балканизација. Тај процес, назван балканизација изродио је негативно обележје са идеолошким призвуком – балканизам. Балканизам је постао синоним за лоше, за хаотично, за неуредно, за неправедно и за ружно. Балканизам је означавао и мржњу и освету којој су претежно склони људи Балкана. Другим речима, Балкан је попримио ознаку за све што је ишло против нормалног живота. Поставља се питање: да ли су људи на Балкану онакви каквима их други виде и још – како их означавају? Да ли су та виђења других предрасуде према људима Балкана или су то непобитне чињенице које описују прави садржај и суштину људи и живота на Балкану? Такође, да ли су други ти који су много тога из своје зловоље, својих потреба и интереса и својих претензија унели на Балкан? Неспорно је да је Балкан током историје постао гранични простор између великих империја. Балкан је то најпре постао расколом у хришћанству Византије и Рима,

Бележница 33

Шта се дешава __________________ потом доласком Турака у Малу Азију и Европу, односно сударом Отоманске империје и Аустријског царства и, на крају, у 20. веку, трвењем двеју великих империјалних сила – Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза. Колико су год на Балкану били измешани људи, у толикој мери су се, а можда још и више, у балканске послове мешали други, они споља, који су имали интерес да владају Балканом. Родно место идеје глобализације постало је поприште на коме је она доносила Балкану, током историје, велике невоље. Технолошки, може се рећи да је Балкан био носилац стваралаштва и технологија које су се даље шириле према Европи и свету. Балкан је показивао у различитим периодима спремност за прихватање новина и новог, односно за процес модернизовања. Истовремено, на Балкану су укорењени обрасци дугог трајања који су оставили тешке ожиљке код балканских људи. Они су стварали неверицу и сумњу у то ново што долази из спољњег света. Та унутрашња снага образаца дугог трајања заустављала је модернизацију и истовремено утемељивала балканизацију. Балканизам је постао идеологија отпора према новом, односно модерном, јер су се увек рађали и ширили сумња и страх да иза те новине долази неко ново поробљавање. У балканске навике спадају и навике на лоша стања и лоша осећања. Те навике постале су доминантни обрасци начина живота генерација на Балкану. То је био проблем код оних који су имали, па потом изгубили слободу и вековима били покорени, у ропству. На Балкану је, нажалост, формиран образац негативне прошлости и традиције који је временом постао негативна идеологија у облику традиционализма. Нигде као на Балкану нису настали сукоби, који и данас трају, између модернизма и традиционализма, асимилације и очувања идентитета. Модернизам је прихватао новине, развијао садашњост и отварао се за будућност. Традиционализам је у потпуности окренут према прошлости, посебно оној лошој и несрећној, која је стално пред очима. Ту се садашњи живот поистовећује са животом прошлих, угрожених и потчињених генерација. Нигде не важи мисао једног великог мислиоца 19. века као на Балкану. Он је сјајно изрекао – генерације мртвих притискају мозгове живих. Људи на Балкану током векова нису били против новога и новина, односно модернизације. Она је лако прихватана и развијана, али је и лако и брзо заустављана. Диктат и усвајања и заустављања долазио је споља, а унутра се ширио и продубљивао. Рђава искуства која су проистицала из прихватања модернизације временом су преточена у образац сумњичавости, опреза, али и отпора према новоме из спољашњег света. То је био одговор на основу искуства са спољашњим светом. Из тог света је долазила модернизација, али и њено угрожавање и заустављање. Поучени тим искуством, људи на Балкану су се полако временом затварали,

Бележница 33

__________________ Шта се дешава хомогенизовали и изоловали. Они нису могли да нађу добар одговор нити добру меру како да изађу на крај са лошим искуством. То је условљавало стварање унутрашњих менталних образаца који су ојачавали отпор новинама зато што би често уследиле лоше последице њиховог увођења, посебно заустављања. Када такви процеси дуго трају, они људе удаљавају од модернизације. Лоша искуства и мала знања временом су преточена у обрасце затворености и зачаурености, посебно заробљености прошлошћу. У поглављу „Повлашење Срба или посрбљење Румуна (Влаха) источне Србије”, аутор, Славољуб Гацовић, полази од констатација Антонија Лазетића да се на простору источне Србије вековима одвијао процес претапања Срба и Влаха. Лазетић износи још две констатације: прво, да су се Власи, који су били многобројнији, временом лако претапали у Србе и друго, да становништво у овом делу Србије говори „неком мешавином српско-румунског језика, који је правом Румуну тешко разумљив”. Према Гацовићу, констатација претапања је прихватљива и оно се временом спонтано одвијало. Констатација да су се досељеници у источној Србији, Власи или Румуни, као многобројнији, претапали у Србе, према аутору је асимилациони процес обављен уз помоћ српске државне администрације, образовног система, војске, полиције, судства и Српске православне цркве. Све ово аутор је поткрепио обиљем докумената, али и различитим тумачењима која су – посебно етнолози, лингвисти, балканолози, романолози – износили у својим радовима. У трећем поглављу књиге аутор се залаже за то да питање језика којим говори влашко становништво у Србији не би требало политизовати, али у исто време изричито заступа тезу да је језик Влаха у источној Србији заправо румунски језик којим се говорило у 18. веку. Гацовић се противи увођењу влашкој језика као посебног, који заговарају поједини аутори који то – како он тврди – чине из политичких разлога. На више од стотину страница, он настоји да то поткрепи различитим мишљењима, посебно историчара језика, односно лингвиста. У последњем поглављу ове пете, обимне књиге, аутор се бави пописима становништва у источној Србији, од првог отоманског пописног дефтера из 1554 /1555. године, до последњег пописа обављеног у Републици Србији 2011. године. Ова књига показује да би из балканске мутне и тамне прошлости временом, колико је то могуће, могле да се избистре и на видело изађу чињенице. Те чињенице би, у повољним околностима, могле да утичу на стварање могућности да се различити поштују, истине не скривају и да се формира амбијент дијалога, толеранције и политичке културе која ће уносити све више поверења и поштовања између људи, не доводећи у питање њихова опредељења по било којем основу – етничком, религијском, културном и другима. Само владавина права и развије-

Бележница 33

Шта се дешава __________________ не демократске институције могу да гарантују свима, па и онима који припадају другима и другачијима, односно мањинама, да неће бити угрожене на било који начин. То ће омогућити да се избегну процеси асимилације – наравно, у оба смера, независно да ли је реч о мањини или о већини – у вишеетничким, вишерелигијским и вишеконфесионалним друштвима и да се културним плурализмом омогући свима да различитости живе, односно слободно показују и доказују.

Бележница 33

На нашој стази

На нашој стази __________________ Јелица Илић, Народни музеј Зајечар

Едиција „Трагачи“: монографије села Сведоци смо пропадања села, која су до пре 70 година била језгра живота у Србији. По последњем попису становништва, од 4.709 насеља, односно села, 1200 је у фази нестајања, док је – тренутно – око 50 села потпуно напуштено. Статистика је поражавајућа: у 1.034 села има мање од по 100 житеља, а од тога у 550 – и мање од 50. У њима се налази око 50.000 празних кућа, а на још 150.000 пише да тренутно у њима нико не живи. Сходно томе, ни инфраструктура није развијена: пошту нема 2.000 села, чак 500 села нема асфалтни пут ни везу са околним светом, 400 села нема продавницу, 230 нема основну школу, а чак 73% нема Дом културе или библиотеку. Тренутно у Србији има више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година, тако да не чуди податак да и тамо где школа има – нема ученика па су, у 2015. години, чак 173 школе имале само по једног ђака. Нису бољи услови ни за старе: две трећине села нема амбуланту. Од 1950. до 2000. године на просторима некадашње СФРЈ из села у градове прешло је око осам милиона људи, а некада млади досељеници у градове данас су, спорадично, остарели пензионери који се враћају у села. Намеће се питање – шта села очекује у будућности? Ако се наставе овакве тенденције, нестаће 25% села и већ сада нема дилеме да је то незаустављив историјски процес. Ипак, проблем није у томе што се села у Србији популационо гасе, јер потпуно је нормално да се број, размештај и структура насеља стално прилагођавају условима организације привреде и друштва, што подразумева дислоцирање оних која се покажу неподобним за савремен начин живота; проблем је у томе што се са њиховим гашењем губи део идентитета. Имајући све то у виду, Центар за културу и туризам града Зајечара (ЦЕКИТ) покренуо је, 2013. године, едицију „Трагачи“, како би се сећање на некадашњи живот колико-толико сачувало у писаној форми. Идеја, сама по себи лепа, завређивала је пажњу, али се одмах на почетку поставио низ питања и дилема. Полазећи од тога да се данас на село, из угла разних научних дисциплина, гледа кабинетски, без теренских истраживања, а у много чему и креће у домену стереотипа и предрасуда, већ у старту се наметнуо проблем истраживача. Не може се свако село похвалити да међу својим житељима или потомцима некадашњих житеља има професи-

Бележница 33

_________________ На нашој стази оналне историчаре, а и у случају да их има, предмет њиховог интересовања често није место одакле потичу, па се они услед бројних других обавеза, интересовања и преокупација, ретко одлучују да пишу монографију завичаја. Уколико се деси да постоје и да желе да се баве овом темом, намеће се питање колико су везани за сопствене корене, те у којој мери, већ као странци у средини из које потичу, могу да проникну у суштину живота у њој. Насупрот њима, постоје историчари који се писањем монографија села баве професионално и пишу их по наруџби. Они одлично владају општим местима и знају да одређене појаве ставе у конкретан историјски тренутак, али им недостаје стварна веза са местом, проницање у дух његових житеља, информације о мноштву детаља и догодовштина које чине саставни део живота. Писац овакве монографије остаје само неутрални посматрач средине у којој се све породице знају, а самим тим му остаје страно све оно што живи у колективним сећањима мештана. И најзад, као што сам наслов едиције каже, долазимо до аматера, трагача прошлости. Реч аматери може да носи негативну конотацију али то не мора да буде правило. Наиме, они лако могу да упадну у замке, од тога да не умеју да направе разлику између општих и посебних места, или да испоље пристрасност, па све до превелике емотивности са којом приступају послу. Али, сви они јесу трагачи, ентузијасти у сећању на прошлост, са искреном и чврстом намером да сачувају своје корене и да на основу њих граде идентитет, како сопствени тако и потомства. А да би се избегле грешке које им прете, ту је читав тим људи, од лектора, преко рецензената до уредника и издавача, да их исправља и усмерава. Монографије села већ на први поглед читацима нуде богату историјску грађу, дају податке о географским, рељефним, природним карактеристикама, развоју од најдаље прошлости до савременог периода, тј. првих деценија XXI века. Представљају истраживања из области историографије, демографије, социологије, етнологије, етнографије и драгоцен су допринос изучавањима историјске и културне баштине. Писане су јасним и разумљивим стилом, па су самим тим блиске читаоцима, а аутори не намећу став, само се труде да буду мање или више објективни хроничари који желе да поделе сопствена сазнања. Неке од монографија обухватају и целокупан родослов фамилија, чак и оних које су се одселиле у XX веку, при чему је одмах јасно да је у истраживање уложен огроман труд. С обзиром на чињеницу да овако обимна грађа није систематизована, а посебно што до мноштва података појединци не могу лако да дођу, од посебног је значаја подухват који је започео ЦЕКИТ са циљем да их објави, те на тај начин учини доступним свима заинтересованима. До сада су у овој едицији изашле три монографије које ћемо представити у наставку текста.

Бележница 33

На нашој стази __________________ Слободан Цветић, Табаковац – три стотине година, Зајечар 2013. Истражујући живот у селу у коме је одрастао и коме се целог живота враћао, аутор је одлучио да публикује битне податке, дајући посебан осврт на преломне догађаје, као и на напредак и урбанизацију. Показао је широко интересовање за прошлост, од топонима, преко археолошких, етнолошких и историјских занимљивости, до савременог стања. Уложио је вишеструки труд како би дошао до података различитог порекла, из писаних извора и усменог предања. Писани извори које је користио делом се чувају у Архиву Србије у Београду и Историјском архиву „Тимочка крајина“ у Зајечару. Осим архивске грађе, за писање монографије послужио се и релевантном литературом која се дотиче занимљивих детаља из прошлости Табаковца, као и сопственом архивом, настајалом током деценија личног ангажовања на унапређењу живота у селу. Писане изворе допунио је усменим казивањима, стално разговорајући са мештанима, чиме је обогатио причу о родном селу. Посебна вредност његовог рада је дугогодишње истраживање на терену са циљем да проникне у сваки сегмент живота, фотографисање занимљивих места и бележење догађаја, али и настојање да установи актуелно стање, са врло прецизним подацима о тренутним становницима села. Аутор није стао са истраживањима по објављивању монографије већ је, 2016. године, иза шао из штампе и њен својеврстан наставак, под називом Табаковац – размишљања и сећања. Даница Кржановић, Николичево: хроника села, Зајечар, 2014. Ауторка је, полазећи од прецизних географских података, уз богату топонимију, дала темељан преглед становништва и попис породица које до данас живе у селу. Ослањајући се на хронику Николичева коју је написао Боривоје Стефановић 1982. године, а која се у рукопису чува у Историјском архиву „Тимочка крајина“ у Зајечару, допуњавала ју је и проширивала, богато и вешто користећи стручну литературу, а рад илуструјући бројним фотографијама. Посебна вредност су добро истакнуте посебности, оно што Николичево чини различитим од других села, а то су бања и тврђава. Изнела је и читав низ занимљивих података који, уз понеку особеност, нису карактеристични само за Николичево али су, иначе, врло оскудни у литератури, тако да су нам тим пре драгоцени. Читајући ову монографију, намеће нам се утисак како живот у селу није ни најмање монотон и једноличан, штавише, да је испуњен разним активностима и облицима рада, друштвено и социјално устројеним кроз бројна удружења и организације. Најзад, ауторка читаоцима предочава и богатство обичаја везаних за животни циклус. Приметно је да је монографију написала жена – сви животни процеси посматрани су женским очима и описани из женског угла, у најбољем смислу те речи. Ово је тим пре за-

Бележница 33

_________________ На нашој стази нимљивије што се писање историје, још увек, сматра привилегијом мушкараца, а када је реч о монографијама села, Даница је заиста прави изузетак. И управо ова чињеница пружа нам могућност да са посебне дистанце сагледамо и феномен женског доживљаја прошлости, без ратова, хероја, победника и побеђених. Ауторка, после свега, настоји да и на други, активан начин оживи сећање на прошлост у родном селу, путем организовања „Тиквијаде“ и изложби женских ручних радова поводом 8. марта. Својим настојањима покреће сећања, али и сентименталну тугу због прошлости које више нема.

Александар Аца Рашић-Јовин, Вражогрнац кроз векове, Зајечар 2016. Заслуга да се књига објави припада потомцима аутора, који је преминуо 2011. године. Књигу је завршио речима: „Можда ће се неко некад наћи да одштампа књигу. Ја те могућности немам. Од мене је ваљда доста, а млађим Вражогрнчанима хвала уколико од овога направе књигу и одуже се праху наших предака.“ У договору са уредником едиције и породицом, у поднаслову књиге стоји „Хронологија села по летопису породице Рашић“, јер је прича о животу у Вражогрнцу испричана на својеврстан начин. Наиме, пишући монографију, Рашић је евоцирао успомене и присећао се година свога одрастања и живота, врло емотивно, што се види и из самог наслова предговора „Туга – радост“, а одмах затим и поднаслова: „Моја прича о селу и људима“. Јасно је да је то сасвим лична прича која за основу има географске и историјске чињенице, и да преовлађују ауторова сећања на одређено место, ритуал или догађај. Он дели вредности и схватања која су негована у његовој породици и ближој околини, и не либи се да на појединим местима изнесе поређења и импресије које нису научно засноване, али су саме по себи врло сликовите. Не труди се да читаоца заспе општим образовањем и чињеницама, просто пише душом и срцем. Највећа вредност монографије су разни спискови које прилаже, а колико је тешко било прикупити их, сâм каже: „Материјал за родослов села Вражогрнац сам брижљиво прикупљао. За неке фамилије су оскудни подаци а неке врло опширни. Поједини чланови породица нису ми дали ни основне податке. То ме је много нервирало, и зато се извињавам сенима тих старих, за немар њихових млађих.“ Без обзира на све пропусте данас, захваљујући овом аутору, располажемо битним чињеницама везаним за некадашњи живот у Вражогрнцу. Закључак Монографије из едиције „Трагачи“ приче су о појединцима, догађајима, контекстима трајања на једном простору, а потоњим генерацијама остају за спомен и стално враћање на

Бележница 33

На нашој стази __________________ питања о сопственим коренима. Специфично је да су њихови писци сами осетили потребу да запишу своја сећања и истраживања, сами су себи тражили пут да их склопе у књигу и мада нису школовани историчари, у сарадњи са институцијама културе у Зајечару, успевали су, некад више, некад мање успешно, да истрају и објаве монографије. Публикације су богате квалитетним и адекватним илустрацијама, за шта је било потребно не само вишегодишње сакупљање старих, аутентичних фотографија и рад на терену који укључује фотографисање кућа и других објаката, већ и знање да се слике искористе на прави начин. Такође, настојали су да истакну специфичности – оно што одређено село чини различитим од других. Комплексност и вишеслојност, како живота тако и ове врсте литературе, намењене различитим категоријама читалачке публике, својеврсна је вредност и колико год захватала бројне сегменте живота, оставља нам још много тога неиспричаног и неисписаног. На крају треба још једном нагласити заслуге ЦЕКИТ-а, који је препознао значај објављивања ових монографија, а посебно уредника едиције Милоша Петковића, да у времену једнократних вредности обезбеди њено трајање.

Бележница 33

_________________ На нашој стази Радослав Вучковић, Бор (1943–2013)

Сећања Радослава Вучковића изложена на основу текста аутобиографског писма управи борског џудо клуба, написаног уочи педесетогодишњице прве секције џуда у Бору, а које је редакцији доставио ауторов унук, Иван Вучковић (прим. ур.).

Сећања на почетке џуда у Бору1 У Бор сам дошао 17. јула 1963. као електротехничар јаке струје (општег смера) и тренер џуда са двогодишњим стажом у Џудо клубу „Ниш“ и секцијама које је тај клуб организовао. Био сам, у то време, носилац зеленог појаса. Испит за тренера полагао сам пред стручном комисијом, а после семинара за тренере који су водили еминентни професори тадашње ВПШ Ниш, укључујући и др Керковић, код које смо слушали и полагали анатомију. Семинар је трајао двадесет дана, а подразумевао је и теоријску наставу (основи физичке културе, опште физичко образовање, методика вођења часа, психологија спорта, анатомија), од пола осам ујутру до пола два по подне. Од 16 до 19 сати радио се чист џудо. Тренинге џуда водио је Бранко Јеловић, носилац црног појаса другог дана. (Касније је био Директор GENEX-а на Копаонику и Београдског сајма.) Пред њим полажемо и за прве појасеве. Већина нас осваја жути и наранџасти појас, а тренер Јанко Јанковић добија плави. Од двадесетак полазника, положило је нас седам. Радили смо без кимона, који је имао само тренер Јанко. Прва кимона добили смо, тачније купили, крајем децембра 1961, уочи Републичког првенства по појасевима у Новом Саду. Био сам стални члан екипе Џудо клуба „Ниш“, мада за две године, колико сам био у екипи, пре одласка у Бор, ниједан од нас, на републичким такмичењима, која су се организовала и по појасевима и у апсолутној категорији, није победио. Губили смо у првим мечевима. Међутим, пошто сам уз помоћ литературе значајно проширио своја знања о џуду, у односу на оно што је подразумевао наранџасти појас, тренер ЏК „Ниш“ одређује ме да тренирам почетнике и жене, са којима радим у сали. У завршном делу тренинга, када почну борбе, прикључујем се првој екипи, која тренира на бини, на рвачким струњачама прекривеним цирадом. Поред поменутих активности у самом клубу, од стране клуба био сам задужен да водим и секцију у Индустријској школи „Иво Лола Рибар“ (код џамије), а после тога и у ОШ „Ратко Митровић“ у Чаиру, где је један од полазника био, тада десетогодишњи Радомир Стоичић „Баџа“, касније носилац појаса шестог дана. На првом првенству Ниша, у октобру 1962. освојио сам прво место у конкуренцији носилаца наранџастог појаса. Иначе, у наранџастом појасу конкуренција је била највећа, нешто

Бележница 33

На нашој стази __________________ мања када је реч о жутом појасу, а у вишим појасевима, чијих носилаца једва да је и било, најмања. Уједно је одржано и првенство Ниша у апсолутној категорији, на којем сам у финалу изгубио од Тихомира Спиридоновића и освојио друго место. Пре одласка из Ниша, у СОФК „Ниш“, секретар Миладин нам каже да је у нас, тренере џуда, уложено доста, и да очекује да у срединама у којима ћемо радити оформимо џудо клубове и секције. По доласку у Бор, запослио сам се у електро-служби Топионице, с обзиром на то да сам био њихов стипендиста. У исто време из Ниша је дошао и мој колега, електротехничар и клупски друг, Драгомир Младеновић Гаша, који је већ имао плави појас. Годину дана пре нас двојице, у Бор је стигао колега, такође електротехничар, Србољуб Веселиновић, који је имао наранџасти појас и био члан ЏК „Ниш“. Отишавши у Општину Бор да се распитам о могућности формирања џудо клуба или секције, сусрео сам се са Синишом Костићем (био је председник ССРН), који ме затим упутио у ДТВ „Партизан“. Председник „Партизана“ био је Живојин Миловановић, док су у управи били: Богољуб Бошковић (од пре рата члан Соколског друштва), Пера Буђелан, Миле Рајковић, благајник Таса Нујкић, „Ујка Васа“ Бранковић и више предњака. Договорили смо се да џудо секција ради понедељком, средом и петком, од 17 до19 сати, и да се за чишћење сале после тренинга плаћа нека минимална сума која би се скупила од чланова секције. Тако је и било; сви смо давали по двадесетак динара. И пре званичног почетка рада секције, Гаша, Срба и ја почињемо са тренинзима, крајем јула 1963, а убрзо нам се придружило и десетак дечака, претежно из Козарске улице. Сећам се Стојанчета Давидовског, Мирка Тројановића, Петра Милошевића… У јесен 1963. у ДТВ „Партизан“ (Соколана), организујемо меч са Џудо клубом „Ниш“, како бисмо приказали џудо и, уједно, озваничили почетак рада џудо секције у ДТВ „Партизан“. Сала је била пуна. Мечу је присуствовало 300–500 одраслих и деце. Пре почетка меча, одржао сам кратко предавање о џуду. Изложио сам историју ове вештине, од легендарног Акијаме Широбеје Јошитакија до творца модерног џуда Џигора Каноа, као и принципе џуда, као што су: принцип максималне ефикасности у употреби духа и тела, који је свеобухватан, и може се користити у свакодневном животу и раду; принцип „нежности“ – џу, који каже: „у попуштању је снага“; етички принципи који забрањују демонстрацију џуда за новац, повређивање противника, како у спортској, тако и у реалној борби, и налажу одбрану слабијих од напада јачих. На крају је било речи и о практиковању џуда, тј. о техникама бацања, захвата, удараца, пружања помоћи повређенима, тј. о џудо медицини, као и о катама – основним или „формама сушти-

Бележница 33

_________________ На нашој стази не“. Уз кратке демонстрације наведених и других техника, објаснили смо како се суди, шта су ипон или ваза-ари (начин бодовања у џуду и број освојених поена, у зависности од технике савладавања противника), осаекоми-ваза (технике држања противника на тлу, захвати) или јусеи гачи (победа на супериорност)… За борску секцију џуда наступили смо: Срба Веселиновић, Драгомор Младеновић, Нејков, ја и, или један од дечака који су већ тренирали са нама, или је кооптиран један борац из ЏК „Ниш“, јер смо нас тројица ионако били из тог клуба, а и меч је био егзибициони. Меч смо, ипак, изгубили. Тако је џудо секција ДТВ „Партизан“ почела да ради, и то одмах након меча, када се Сента Стојковић прикључио другарима из Козарске улице. Сента је тада имао 12, а његови другари Стојанче Давидовски Нони и Мирко Тројановић Трша – по 15 година. У то време формирана је и Нишка џудо зона, којој су, уз нашу, припале и новоосноване џудо-секције у Лесковцу и Врању. На прво такмичење Нишке зоне одлазимо већ крајем 1963. или почетком 1964. У ДТВ „Партизан“ немају планираних средстава, нити су заинтересовани за финансирање такмичарских спортова, тако да на такмичење идемо о мом трошку; новац сам позајмио од колега, а Сенти, Нонију, Трши и Петру Милошевићу саветовао сам да понесу храну од куће. На такмичењу смо прошли изнад очекивања: сви су освојили неко од прва три места. Извештај о томе објављен је и у листу Колектив. Тренирали смо на гимнастичарским струњачама, уз помоћ којих смо формирали борилачки простор величине 4,5 x 5,5m, без кимона, у радничким блузама, све до пролећа 1964, када сам на састанку управе „Партизана“ поставио услов да се кимона обезбеде или ће џудисти на слету за Дан младости да седе. Нови председник „Партизана“, Ђорђе Појић, начелник ДБа, и остали чланови управе били су запањени неочекиваним условљавањем. Председник није коментарисао, него ми је наредио да свој кимоно однесем у „Борчанку“ да се узму мере, док је друге задужио да из Флотације добаве филтер платно за горњи део кимона, а американ, за доњи део, да купе у продавници. Кимона су била готова пре слета, а ми на слету, ипак, нисмо наступили. Иначе, у секцију су се највише уписивали млади: ученици, студенти, радничка омладина. Са џудом су се, што кроз секцију, што кроз клуб упознали многи наши, касније истакнути суграђани. У почетку је уписаних било преко стотину, затим је број чланова почео да опада, и усталио се на тридесет до четрдесет редовних. Недовољан број кимона је, свакако, утицао на драстично смањење броја чланова секције. До оснивања клуба, наступали смо на више зонских и републичких такмичења, са променљивим успесима. Најуспешнији наш такмичар био је Стојанче Давидовски, звани Нони.

Бележница 33

На нашој стази __________________ Водио се и Дневник рада, у који су сви предњаци, па и ја, евидентирали када је, ко, колико дуго и шта радио и колики је био број присутних, женских и мушких. На основу те евиденције се и награђивало; ако се добро сећам, 40 динара по часу. Да би се избегло плаћање пореза, а с обзиром на скромна средства којима је „Партизан“ располагао, одлучено је да се проф. Љубиша Тричковић, проф. Тома Нешић, проф. Тиха Стојановић и ја наградимо одласком на Спартакијаду у Праг 1964, у трајању од 15 дана. Испоставило се да смо на крају сви доплатили извесну суму, с обзиром на то да је аранжман коштао више него што смо, тренирајући, били зарадили. Наредне, 1965, шаљу ме на семинар за тренере џуда, двадесет дана у Петровцу на Мору, где је, поред тренера из Србије, било и тренера из осталих република и један из Источне Немачке. Тренинге је водио Соџиро Кикукава, дипломирани правник, универзитетски првак Јапана, тада тренер италијанске полиције у Риму, а претходно и француске полиције у Паризу. Тренирамо од 16 до 19 сати, са таквим интензитетом да је на крају тренинга кимоно мокар као да смо изашли из мора. То је, каже Кикукава, 50% интензитета тренинга на Кодокану, јапанском универзитету за џудо. Када сам се 1967. вратио са одслужења војног рока, Соколана је већ била срушена, мада је у мом одсуству, у сали ОШ „Вук Караџић“, Сента одржао и водио џудо секцију. После разговора са директором школе Анђелком, ради прецизирања термина, настављамо да тренирамо као и раније, у „Партизану“, само што сада имамо кимона. Оснивању клуба приступило се крајем 1969. године. Иницијативни одбор чинили су: др Момчило Шујерановић, Драгомир Тасевски (који се касније одселио у Скопље), Хранислав Бојовић, Божидар Станојевић, Драган Путник (будући председник клуба), Миладин Тодоровић (будући секретар клуба) и још пет-шест којих се, нажалост, више не сећам. Најактивнији је био Миладин Тодоровић. Договори око организације оснивачке скупштине одвијали су се у мом стану. Тако је Радован Ћирић, тада студент, добио задужење да разговара са тадашњим директором ТИР-а, Жиком Глигоријевићем. Моје задужење је било да, после уводног реферата о раду секције, водим Оснивачку скупштину. Оснивачка скупштина Џудо клуба „Бор“ одржана је у сали Туристичког савеза, у новембру 1969. године. Присуствовало јој је 40–60 људи, а упечатљив поздравни говор одржао је др Буђевац, тада познати ортопед. Било је још неколико поздравних дискусија, а докторову сам запамтио јер је, између осталог, навео да је био интерниран у Норвешку, и говорио о значају спорта у тим условима. За председника новооснованог клуба изабран је Драган Путник, а за секретара – Миладин Тодоровић. Борислав Радић, звани Чика Бора, председник Нишке џудо зоне, вероватно је дао велики допринос оснивању борског клуба, али је, нажалост, остао у сенци. Требало је да се оснивање клуба медијски

Бележница 33

_________________ На нашој стази боље испрати али је, нажалост, и то изостало. Тако је, на пример, као најава за оснивања клуба, снимљена кратка репортажа о раду борске џудо секције у врло тешким условима, на гимнастичарским струњачама, у неадекватној просторији, за „Филмске новости“, које су се широм Југославије приказивале у биоскопима, пре филмова, као да ми никада нисмо радили у много бољим условима од оних у подруму Техничке школе, где једва да је било струњача, при чему је снимање обављено током тренинга који тешко да се и могао назвати тренингом. У јануару 1970, непосредно после оснивања клуба, одређен сам за клупског делегата на Скупштини џудо и карате савеза Југославије, на коју одлазимо тадашњи председник клуба, Драган Путник и ја као тренер. Главна тачка дневног реда била је, заправо, туча каратиста Билбије и Илије Јорге на такмичењу на Београдском сајмишту, коју је изазвао Билбија, па се одлучивало о његовој судбини у спорту и Савезу. Међутим, на Скупштини сам својеврсни инцидент изазвао и ја. Наиме, за дискусију се пријавио Слободан Цвејић, председник Џудо одбора Војводине, предлажући да се тренеру Светозару Михајловићу Дражи, за укупне заслуге за џудо у Војводини, додели црни појас петог дана. Пре гласања јавим се и, не негирајући „Дражине“ заслуге, браним принцип да се појасеви додељују само на струњачи и по прописаној процедури. Сви запањени, ја збуњен, нисам имао намеру да будем личан, напротив, веома сам ценио и Светозара Михајловића и Слободана Цвејића, пре свега, као знатно старије од мене, а за Михајловића сам знао да је био и државни првак, мада не и да је Слободан Цвејић начелник СУП-а Војводине. Свеједно, и данас ме је срамота када се тога сетим, а нисам имао прилике да им се извиним. У сваком случају, нисам имао право да дискутујем принципијелно, а то ми је, у интересу џуда, била намера. Парадоксално је да је и мени, касније, додељен црни појас првог дана на Скупштини клуба. По изградњи Фабрике сумпорне киселине, у августу 1968, добио сам ново решење, које је, током неколико наредних година, подразумевало и повећани обим послова. Иако и даље водим тренинге и одлазим на такмичења, резултати су никакви. Замерано ми је и што такмичарима не обезбеђујем никакву материјалну надокнаду, и та је замерка била потпуно оправдана. Међутим, нисам имао Управу која би подржала другачији став према плаћању такмичара. Драгана Путника, на месту председника клуба, заменио је Александар Голубовић, управник електромонтаже ФОД-а. На једном од првих састанака које је одржао, пред крај 1970, било је речи о томе како се тренинзи више не воде на начин на који их ја водим, а који сам био усвојио од тренера на поменутом семинару одржаном у Петровцу на Мору, мада су до мене допирале само примедбе да су тренинзи превише интензивни и да много тражим. Уосталом, ја сам и радио интензивније од других да бих их повукао. У сваком случају, уз мене је био само

Бележница 33

На нашој стази __________________ секретар клуба Миладин Тодоровић. Поштујући принцип да, ако између тренера и такмичара дође до несугласица, или иде тренер или иде такмичар, ја напустих и састанак и клуб. Уз Сенту, тренери су тада постали и Ракић и Давидовски. Ипак сам се вратио у клуб и до краја 1971. водио школу џуда у тада новом спортском центру при ОШ „IX бригаде“ (сада ОШ „Душко Радовић“). Сента јe водио екипу, а Давидовски и Ракић неке од категорија. У јануару 1972. премештен сам у РБ Мајданпек, где сам радио неколико година, боравећи у Бору само викендом и за време празника. Крајем 1974. поново ме позивају да будем тренер у школи џуда. У међувремену, Сента је обезбедио татами струњаче; прву екипу увео у прву лигу са такмичарима који су били и моји ученици (Ракић, Љ. Тодоровић, браћа Стајко и Иван Рангелов, Веселин Радичевић, у Новостима погрешно наведен као Веселиновић, Данко Милошевић…), што не умањује његову улогу, напротив. Треба, ипак, још једном споменути и тадашњег секретара Александра Ацу Тодоровића, који је дао огроман допринос афирмацији клуба. Крајем 1975, као председник стручне комисије, са Сентом, Ракићем и Давидовским идем у Беч, да пратимо светско првенство у џуду, и научимо нешто. Савезни капитен џудо репрезентације Светозар Михајловић Дража, задужује нас, међутим, да пратимо рад појединих репрезентација и да о томе дамо писани извештај. Био сам задужен да пратим борбе италијанских, бугарских и још двеју репрезентација, које су се одвијале на две струњаче, што је значило најмање шест сати интензивног праћења борби и конципирања тзв. филмова борби. Како су Бугарин Купривленски и Италијан Деминели стигли до финала, као и по један Италијан и Бугарин у нижим категоријама, такође, имао сам баш доста посла. Последња генерација у школи џуда коју сам водио била је 1975/1976. Из ње се у џуду одржао само један. У јесен 1976. нису уписивани нови чланови, па су тако престале и моје активности на струњачи. Не и моје интересовање за џудо и Џудо клуб „Бор“, чији сам председник Скупштине био и касније, у више наврата, упркос лошим односима, честој неактивности и повременом изостанку значајних ефеката рада. Бор, 23. 3. 2012.

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења

Прикази, читања, расветљења Леа Прис

Читање (пресек дисциплине)1 1

Leah Price, “Reading: The State of the Discipline”, Book History 7 (2004): 303–320.

William James, “On a Certain Blindness in Human Beings” (1899), in Selected Papers on Philosophy (London: Dent, 1917), 1–21. За критику овог модела, вид. David Henkin, “Solitary, Intimate, and Exclusive: The Myth of Private Reading,” (необјављен рад, 2002).

Када је Хенри Џејмс хтео да објасни „глупост и неправедност наших назора када се баве значајем ванземаљског живота“, пример који је изабрао било је читање: Погледајте како смо ми и наши пси везани једни за друге везом интимнијом од већине веза на овом свету; па ипак… како смо, сваки од нас, неосетљиви на све оно што живот оне друге врсте чини значајним! – ми на крцкање костију под живицама, или мирисе дрвећа и уличних светиљки, а они на красоте књижевности и уметности. Док седите и читате најдирљивију љубавну повест на коју сте икада наишли, како ваш фокстеријер може да просуђује ваше понашање? Ма колико вам привржен био, природа вашег поступања је апсолутно ван домашаја његовог разумевања. Да тако седите, као безосећајни кип, када бисте могли да га водете у шетњу и да му бацате штапове да их хвата! Каква вас то уврнута бољка спопада свакодневно, да држите ствари и зурите у њих сатима, као паралисани и бесвесни.2

Џејмсов пример указује на једну од средишњих потешкоћа историје читања: како анализирати активност која је преблиска за критички одмак, а можда и за комфор. „Туђи“, у овом случају, није само однос читалаца и неписмених (људи или паса), већ и однос једног читаоца према другом. Они који пишу о читању ламентирају над његовом несазнатљивошћу, или кушају његову неизрецивост, још од есеја „Непозната публика“ Вилки Колинс из 1858. Против те претпоставке су историчари књиге почели да се боре, у пракси (откривајући физичке гестове и материјалне артефакте на основу којих читаоци могу да знају једни друге) или у теорији (трасирајући порекло картезијанског дуализма који читање оштро одваја од руке и гласа).3 Упркос свим полемикама које обликују ово поље истраживања – полемике око екстензивног читања, око технолошког детерминизма, око питања да ли да се полази од текстова које чита одређена демографска група или од публике до које одређени текст допире – историчари су, изгледа, уједињени око хитне потребе да се оспори Џејмсово карактерисање читања као дословно „безосећајног“ чина.

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења 4

David Hall, “Readers and Reading in America: Critical Perspectives,” in Cultures of Print: Essays on the History of the Book (Amherst: University of Massachusetts Press, 1996), 169–188. Janice Radway, Read ing the Romance: Wom en, Patriarchy and Pop ular Literature (Chapel Hill: University ofNorth Carolina Press, 1984). Elizabeth Freund, The Return of the Reader: Reader-Response Criti cism (London: Methuen, 1987). The Reader in the Text, ed. by Susan Suleiman and Inge Crosman (Princeton University Press, 1980; ReaderResponse Criticism: From Formalism to Post-Structuralism, ed. by Jane Tompkins (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1980). Stenli Fiš, „Ima li teksta na ovom kursu?“, prev. Ivan Radosavljević, Reč 1, br. 3 (1994): 71–78. (Прим. прев.) Robert Darnton, “First Steps Toward a Histo-

Овим се, међутим, не имплицира договор око тога шта је историја читања. Дејвид Хал је указао на то да различити истраживачи разумеју термин „историја читања“ тако да он обухвата веома разнолике подухвате као што су: друштвена историја образовања, квантитативно проучавање дистрибуције штампаних ствари и рецепција текстова или ширење идеја.4 Читање за књижевне критичаре (код којих оно опслужује или студије случаја усредсређене на рецепцију појединих текстова, или теорије тумачења) има другачије значење него за историчаре (код којих оно може постати грана у оквиру друштвене или интелектуалне историје). Када је реч о књижевној критици, критика читалачког одговора већ је довољно утврђена да има и своје класике5, историчаре6, хрестоматије7, чак и своје антологијске текстове, као што су „Има ли текста на овом курсу?“ Стенлија Фиша8, или „Први кораци ка историји читања“ Роберта Дартона9. Ипак, ова врста рецепцијске критике и даље делује мање као област а више као бојно поље: њене манифестације крећу се у распону од структуралистичког неологизма, преко неформалних студија случаја до махнитог сцијентизма. (Врхунац овог последњег је студија Изгубљен у књизи Виктора Нела10, у којој се пијетет спрам читалачког задовољства спаја са извештајем о стопи слинављења читалаца, кардиоваскуларним реакцијама и, што изразито непријатно звучи, електрогастрограмима). Поред тога, интересовање за читање не јавља се само код књижевних критичара наклоњених историзму. Њихове колеге наклоњене формализму већ дуго на читаоца товаре низ алитеративних придева: имплицитан, уписан [инскрибиран], интендиран, идеалан.11 Однос између ових модела читаоца још треба да се теоријски обради. Ни основно разликовање између читаоца дела и адресата текста није тако опште прихваћено као, с друге стране, дистинкција између аутора и наратора. Чак и тако еминентни критичар какав је Цветан Тодоров, на пример, још увек предусретљиво на место уписаних читалаца ставља емпријску публику, жалећи се (надамо се иронично): „Једна од потешкоћа приликом проучавања читања проистиче из чињенице да је читање тако тешко посматрати: интроспекција је непоуздана, социјално-психолошко истраживање је мучно. Стога, са својеврсним олакшањем, проналазимо конструисање значења представљено у самој фикцији, што је много погодније место за проучавање.“12 Погодно али и сужавајуће: заправо, неки од најинтересантнијих случајева јесу они код којих се имплицитни читалац јако разликује од свега што знамо о емпиријској публици. Тако, на пример, Роже Шартије приказује распрострањеност аристократских приручника за писање писама у виду јефтиних репринта међу сељацима, док Џонатан Роуз реконструише едвардијанску радничку публику анегдоте из школског живота; Кејт Флинт показује да су девојке из средње класе у истом периоду више волеле Бојз оун пејпр [новине

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења за дечаке] од њиховог наводно родно подесног изданка, Грлз оун [новине за девојчице] итд.13 Није реч само о јазу који раздваја уписану од имплицитне публике или, чак, публику од тржишта, већ и о односу међу дисциплинама које проучавају те различите феномене. Само ретке расправе које комбинују историјску сензитивност и интерпретативну амбицију, као што је Драги читаоче: публика у деветнаестовековној британској фикцији Герета Стјуарта, успевају да просеку простор (речима самог Стјуарта) „између друштвеноисторијских студија широке публике, са једне, и тзв. критике читалачког одговора, са друге стране“: такав средњи пут, Стјуарт показује, једини је начин да се избегну како редефинисање текста као „афективне структуре ефективног значења“, тако и измештање текста „са нивоа лингвистичког ефекта на ниво друштвеног артефакта“.14 Део проблема је то што су књижевни критичари склони да поступају као да је читање једина легитимна употреба књига. Заборављају да књига може да стекне ритуалну функцију (чак, или нарочито, за неписмене); може да служи као поклон15, инвестиција16, па и као инжењерски изазов17. Још 1968, улога коју писменост игра чак и у оним културама за које су старији истраживачи претпостављали да су потпуно одвојене од писане речи, истакнута је у зборнику Писменост у традиционалним друштвима. Место читања у данашњој антропологији може се, пак, премерити на основу једног врло различитог зборника: Етнографија читања, у којем су прикупљене студије случаја из древног и модерног Израела, Енглеске у време Англосаксонаца, премодерног Јапана, савремене Индонезије и савремене Колумбије, више средње класе у Тексасу и једног индијанског резервата у Калифорнији, уз теоријски преглед Јоханеса Фабијана, који садржи и екскурсе о улози коју транскрипција и писање уопштено играју у оквиру антрополошког теренског рада.18 Нескривено популистичко поглавље Елизабете Лонг, „Тумачење текста као колективна радња“, користи анализу савремених читалачких група да пронађе противтежу традиционалној фигури усамљеничког читања. Емпиријске студије одраслих Американаца из средине двадесетог века показују да постоји корелација између читања и укључености у друштвени живот: читаоцима су потребни други као пример, као резонатор реакција на текстове, да препоруче и критикују и размењују књиге. Инсистирање Лонгове на утицају усмене и групне интеракције на оно што се вековима замишљало као нема и усамљеничка активност обрће наговор Натали Дејвис да критичари „штампану књигу разматрају не само као извор идеја и представа, већ и као медиј односа“.19 Ово важи и за историчаре књиге: стога, ево неких размишљања у вези са скорашњим развојем ове дисциплине, неизбежно извитопереним професионалним слепим мрљама

Бележница 33

ry of Reading,” in The Kiss of Lamourette: Reflections in Cultural History (New York: W. W. Norton, 1990). Victor Nell, Lost in a Book (New Haven: Yale University Press, 1988). Wolfgang Iser, The Implied Reader (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1974); Wayne Booth, The Rhetoric of Fiction (Chicago: University of Chicago Press, 1961); Gérard Genette, Figures III (Paris: Seuil, 1972). Tzvetan Todorov, “Reading as Construction,” in The Reader in the Text, 78–79. Roger Chartier, “Des ‘secrétaires’ pour le peuple? Les modèles épistolaires de l’ancien régime entre littérature decour et livre de colportage,” dans La corre spondance: Les usages de la lettre au XIXe siè cle, ed. par Roger Chartier, Alain Boureau, et al. (Paris: Fayard, 1991), 159– 278; Jonathan Rose, The Intellectual Life of the British Working Classes (New Haven:

Прикази, читања, расветљења

Yale University Press, 2001); Kate Flint, The Woman Reader, 1837– 1914 (Oxford: Clarendon Press, 1993). Garrett Stewart, Dear Reader: The Conscript ed Audience in Nine teenth-Century British Fiction (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1996), 8. Natalie Davis, The Gift in Sixteenth-Century France (Madison: University of Wisconsin Press, 2000); Jason Scott-Warren, Sir John Harrington and the Book as Gift (Oxford: Oxford University Press, 2001). Philip Connell, “Bibliomania: Book Collecting, Cultural Politics, and the Rise of Literary Heritage in Romantic Britain,” Representations 71 (2000): 24–47. Henry Petrowski, The Book on the Bookshelf (New York: Knopf, 1999). The Ethnography of Reading, ed. byJonathan Boyarin(Berkeley, Los Angeles: University of California Press, 1992).

редовне чланице круга критичара викторијанске књижевности. (Било која историја читања такође је и медитација над читањем одређеног писца.) Уколико се читалачка публика третира озбиљно, прегледни рад као што је овај могао би се организовати не тематски него по врсти публике: научни радови, приређене збирке, књиге у издању комерцијалних издавача, антологије за масовно тржиште, дигиталне базе података. Чак и у оквиру само прве од наведених категорија, студије читања задобијају разнолике облике: неке се баве одређеном врстом читалачке публике (Читатељка Кејт Флинт, Интелектуални живот британских радничких класа Џонатана Роуза, Женско читање у Британији Жаклине Пиарсон), друге – одређеном категоријом књига (Читање љубавне приповести Радвејеве), трећима је водећа нит одређени облик евиденције (Џексонова Маргиналија: записи читалаца у књигама). Историографија читања би, такође, могла да категоризује књиге и с обзиром на научну афилијацију њихових читалаца. Студија која се обраћа књижевним критичарима (каква је, на пример, Актуелни проблеми читања, коју су приредили Лисјен Доленбах и Жан Рикарду,20 а у којој се недостаци у квантитативним, табеларним приказима надомешћују дијаграмима неоструктуралистичког типа), очигледно се разликује од оне која се обраћа историчарима (на пример, Писменост и популарна култура: Енглеска: 1750–1914. Дејвида Винсента) или истраживачима из домена друштвених наука (Писменост у теорији и пракси Брајана Стрита и Мит о писмености Харвија Графа) или психолозима, као споменуто дело Виктора Нела. Ипак, што се њихових уписаних читалаца тиче, све ове студије имају међусобно више тога заједничког него што било која од њих има са популарним студијама каква је Историја читања Алберта Мангела, сачињена од серије бравурозних медитација које своју ученост носе лако и ненаметљиво.21 Насупрот томе, Историја читања Стивена Роџера Фишера са својим претходником, осим наслова, дели мало тога.22 Шири географски опсег ове друге историје читања могао би да оправда њен захуктали темпо, али не и њен претенциозан тон или пасусе од једне реченице: тамо где Мангел срећно спаја есејистичко са енциклопедијским, Фишер отрцаним фразама ставља јарам типографских грешака. Стога би предавачи који траже уџбенички текст из историје читања можда више волели да Мангела допуне релевантним есејима из зборника Читанка за историју књиге који су приредили Дејвид Финкелстајн и Алистер Мекклири.23 Надовезујући се на тврдњу Мередит Мекџил да „неауторизовано прештампавање чини одређену публикацију изразитије читљивом као да је независан означавајући чин,“24 могли бисмо додати још једну категорију: скорашњи репринти старијих књига из овог научног поља, нарочито Обичан енглески читалац: друштвена историја масовне читалачке пу-

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења блике Ричарда Алтика, прештампана са предговором Џонатана Роуза,25 и Ливисова Фикција и читалачка публика (1932), прештампана са уводом Џона Сатерленда (2000), као и серија радова сада већ необично застарелог Холбрука Џексона (Анатомија библиоманије, Читање књига и Страх од књига, све прештампане 2001). У оквиру треће, пак, таксиномије, могли бисмо разликовати монографије од антологија, есеје од зборника и, наравно, епонимне „читанке“. Неке од њих су скуп текстова једног аутора. Тако су, захваљујући едицији посвећеној историји књиге у оквиру издавачке делатности Универзитета Масачусетс, прикупљени расути есеји Дејвида Хала (Култура штампе: есеји из историје књиге, 1996) и Д. Ф. Мекензија (Стварање значења: „штампари ума“ и други есеји, 2002). Ипак, ово научно поље су најпресудније одредили зборници. Читање у Америци, које је приредила Кејти Дејвидсон сапоставља есеје из чијих методолошких рефлексија много тога могу да науче и истраживачи који нису американисти (нарочито из увода Дејвидсонове и из текста „Шта је историја књига?“ Роберта Дартона) и у којима се сумирају неколике важне монографије, Револуција и реч саме Дејвидсонове или студија о клубу читалаца који бира „књигу месеца“ Џенис Радвеј, на пример.26 Заснована више на извештајима са конференције а мање на раније већ објављеним изворима, Пракса и представа читања у Енглеској, коју су приредили Џејмс Рејвен, Хелен Смол и Наоми Тадмор,27 окупља претходна истраживања за (или изводе из) неколико једнако важних монографија, укључујући Џон Ди: политика читања и писања у енглеској ренесанси Вилијама Шермана28 и карактеристично набијено поглавље о психологији читања извучено из Природе књиге Едријена Џонса.29 Зборник, такође, укључује провокативне студије одређених читалаца (Џон Бруер пише о једном осамнаестовековном културњаку), дела (Кејт Флинт о Текеријевом уписаном читаоцу) и публика (Хелен Смол о Дикенсоновим јавним читањима). Француске Историје читања и Праксе читања носе уреднички печат Рожеа Шартијеа, чији рад стоји и иза два општија, вишетомна зборника која имају шта да кажу и о читању, Историје приватног живота и Историје француског издаваштва. Историје читања је зборник потекао са конференције, па се тиме може објаснити његова асиметрична организација: први део чине мање или више амбициозни прегледи националних традиција (шпанске, холандске, италијанске, немачке, енглеске, америчке, руске) док се други састоји из усредсређенијих расправа методолошких проблема као што је однос између историје читања према историји књиге или историји књижевности. Упркос Дартоновом инсистирању на томе да „књиге не поштују границе, било лингвистичке, било националне“ – што је максима коју поткрепљују студије случаја каква је

Бележница 33

Natalie Davis, Society and Culture in Early Modern France (Stanford: Stanford UniversityPress, 1975), 192. Problèmes actuels de la lecture, sous la direction de Lucien Dällenbachet Jean Ricardou (Paris: ClancierGuenaud, 1982). Alberto Mangel, A His tory of Reading (London: HarperCollins, 1996). Steven Roger Fischer, A History of Reading (London: Reaktion, 2003). The Book History Reader, ed. by David Finkelstein and Alistair McCleery (London: Routledge, 2002). За потпунију дискусију ове антологије, вид. мој текст “Tangible Pages,” London Reviewof Books 24 (31 Oct. 2002): 36–39. Meredith McGill, American Literature and the Culture of Reprinting, 1834–1853 (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2003), 5. Richard Altick, The English Common Read er: A Social Historyof the Mass Reading Pub lic, 1800–1900 (Chica-

Прикази, читања, расветљења

go: University of Chicago Press, 1957; reprinted by Ohio State University Press, 1998). Reading in America, ed. by Cathy Davidson (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1989). The Practice and Repre sentation of Reading in England, ed. by James Raven, Helen Small, and Naomi Tadmor (Cambridge University Press, 1996). William Sherman John Dee: The Politics of Reading and Writing in the English Renaissance (Amherst: University of Massachusetts Press, 1995). Adrian Johns’sThe Nature of the Book (Chicago: University of Chicago Press, 1998). Elizabeth Eisenstein, Grub Street Abroad (Oxford University Press, 1992). Readers in History: Nineteenth-Century American Literature and the Contexts of Response, ed. by James L. Machor ( Johns Hopkins University Press, 1993).

Граб стрит у иностранству Елизабете Ајнштајн30 – већина наведених зборника су по свом опсегу националне. Када је реч о радовима појединачних аутора, који се све више усредсређују на покрете преко националних или колонијалних граница, ствар је другачија. Док је „циркулација“ некада била само метафора за процес трансмисије идеја, недавно објављене књиге Џејмса Рејвена, Пирија Џошија и Франка Моретија су се завериле да нас подсете на то колико дословно књиге циркулишу у простору. (Историја књиге такође је и географија књиге.) Ипак, референсана дела и зборници енциклопедијских есеја и даље теже ка томе да им тема буде везана за једну нацију, чак и када – а то је случај са Читаоцима у историји: деветнаестовековна америчка књижевност и контексти реаговања31 – могу да имају примену и у другим студијама случаја. У другим зборницима, средиште пажње је хронолошки ограничено, као у случају зборника Књиге и њихови читаоци у Енглеској у раном новом веку; Читање, друштво и политика у Енглеској у раном новом веку; Књиге и њихови читаоци у осамнаестовековној Енглеској: нови есеји Исабеле Риверс, што је наставак њене раније, истоимене књиге; Књижевност на тржишту: читалачке и издавачке праксе у деветнаестовековној Британији – зборник који успева да успостави дијалог између дијаграма и графикона Сајмона Елиота и деконструктивистичког читања једнe фикционалнe честитке за Дан заљубљених Џ. Хилиса Милера.32 Насупрот томе, ни простор ни време не ограничавају Историју читања на западу, коју су приредили Гуљиелмо Кавало и Роже Шартије.33 Међународна, не само по темама које покрива, већ и с обзиром на ауторства и историју издавања (резултат је француско-италијанске копродукције, а њен је превод на енглески језик резултат британско-америчког суиздаваштва), овај зборник садржи наручене есеје намењене студентима и специјалистима. Сви заједно, текстови отприлике прате хронолошки напредак од читања у себи у класичној Грчкој до појаве кодекса у римском свету и до средњовековних техника читања (укључујући и поглавља о схоластици и јеврејским заједницама читалаца, као и поглавља о графичким конвенцијама и читању у себи). У овом енциклопедијском захвату, константно је прогресивно ишчезавање читаочевог тела. Тако текст „Између волумена и кодекса: читање у римском свету“ Гуљиелма Кавала описује класична медицинска дела која читање укључују у здраве облике физичке вежбе.34 Волумен је морао да се држи обема рукама (тек ће кодекс ослободити једну руку тако да ће писање моћи да прати читање); тело је у читању учествовало исто колико и глас.35 Међутим, по извештају Пола Сенгера, одвајање речи једних од других, успостављање реда речи и синтаксичке интерпункције омогућили су читање у себи, које је, са своје стране, изродило хетеродоксију. Закључно поглавље Ар-

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења манда Петручија ову приповест доводи до садашњости, показујући како је појава јавних (народних) библиотека истренирала читаоце да се телесно пониште: на столове је правилно стављати књиге, не стопала; странице се не смеју додиривати прљавим рукама или лепљивим прстима. Међутим, Петручијев преглед иде и уназад, довољно да доведе у питање тријумфалистичко слављење ширења писмености. Иако се производња књига с појавом нових медија увећала, а не смањила, Унескове цифре показују да се тек половина те производње одвија ван Европе; и док се стопа писмености постепено повећава, у апсолутним бројкама, број неписмених је у непрестаном порасту. Како сазнајемо из поглавља „Нови читаоци у деветнаестом веку: жене, деца, радници“ Мартина Лионса, прва генерација масовно писмених (на крају 19. века) такође је и последња за коју је књига неупитан медијум комуникација. У овом зборнику има и других прича: луцидна анализа материјалних услова читања код хуманиста Ентонија Грефтона; текст о писмености и неписмености у доба контрареформације; текст Рајнхарда Витмена којим се изнова отвара расправа о томе да ли се крајем деветнаестог века интензивно читање заиста повукло пред екстензивним. Кроз ове текстове можемо да видимо и како се мењају места читања, од отворених простора у античко доба (баште, портици, тргови, улице) до затворених објеката у средњем веку (цркве, монашке келије, трпезарије, дворови). Ипак, и саме читалачке праксе, са своје стране, преобликују све те просторе: читање у себи је изградило приватност унутар јавних и заједничких установа као што су кафетерија, јавна библиотека и купе или вагон воза. (Ко од нас никада није користио новине, или примерак Историје књиге, као заклон?) Све студије случаја које чине Историју читања… повезује фасцинација начинима читања који су данас маргинализовани или, чак, незамисливи – од којих су најистакнутији различити облици вокализације. Интересовање историчара књиге за читање наглас носи два алегоријска бремена. С једне стране, призор особе која другима чита једној активности о којој се врло често разглаба као о индивидуалној или, чак, индивидуалистичкој враћа друштвену димензију. Римљанин који чита стојећи и уз гестикулацију (амблем који је Кавало искористио за своје поглавље у Историји читања…) или читач који декламује странице из Грофа Монте Криста у кубанској фабрици цигарета (Мангелов најзанимљивији лик) стоје насупрот усамљеном, немом читању које данашња академска јавност идеализује и повремено упражњава. Реконструишући друштвене форме читања, историчари књиге чине да читаоци могу да знају једни за друге. Чак и жанр који писање најснажније здружује са индивидуалном слободом – америчке приповести о ропству – подсећа нас да је писменост у суштини друштвена вештина. Када

Бележница 33

Books and Their Read ers in Early Modern England, ed. by Jennifer Andersen and Elizabeth Sauer University of Pennsylvania Press, 2002); Reading, Society and Politics in Early Modern England, ed. by Kevin Sharpe and Steven Zwicker (Cambridge University Press, 2003); Isabel Rivers, Books and Their Readers in EighteenthCentury England:New Essays (Continuum, 2002) и Books and Their Readers in Eight eenth-Century England (St. Martin’s Press, 1982); Literature in the Marketplace: Nine teenth-Century British Reading and Publishing Practices, ed. by John O. Jordan and Robert L. Patten (Cambridge University Press, 1995). Histoire de la lecture dans le monde occiden tal, sous la direction de Guglielmo Cavallo et Roger Chartier (Paris: Éd. du Seuil, 2001); A History of Reading in the West, ed. by Guglielmo Cavallo and Roger Chartier; translated by Lydia G.

Прикази, читања, расветљења

Gochrane (Cambridge: Polity Press; Amherst: University of Massachusetts Press, 1999). Guglielmo Cavallo, “Between Volumen and Codex: Reading in the Roman World,” A his tory of reading in the West, 75. О улози телесности у читању вид. и: Georges Perec, “Lire: esquisse sociophysiologique,” Esprit 44 ( Jan. 1976): 9–20. [За превод овог текста Жоржа Перека вид. овај број Бележнице (Прим. прев.)] Реч је о Фредерику Дагласу, аутору аутобиографије Припо вест о животу Фреде рика Дагласа, америч ког роба (1845). (Прим. прев.) Michael Warner, Thе Letters of the Republic: Publication and the Public Sphere in Eight eenth-Century America (Harvard University Press, 1990). David Henkin, City Reading: Written Words and Public Spac es in Antebellum New York (Columbia University Press, 1998), x.

Дагласа љубавница учи да сриче речи од три-четири слова, њен муж јој „забрањује да га даље подучава“.36 Та забрана потврђује за нашу културу карактеристично троструко повезивање писмености – са уздизањем на друштвеној лествици, са духовним ослобађањем и са политичким напретком (што је мит који тешко да је и сам Леви-Строс начео). Оно што следи, ређе се цитира: „одлучност коју је испољио у покушају да ме одржи у незнању само ме је учинила одлучнијим у трагању за знањима. Стога, нисам сигуран да противљењу мога господара не дугујем исто колико и љубазној помоћи моје срдачне љубавнице да научим да читам“. Мајкл Ворнер инсистира на томе да читање није било само неутрално средство над којим су белци, ето, имали монопол већ одређујућа црта белог идентитета, притом суштински зависна од неписмености црнаца.37 Као и писменост, и неписменост испуњава одређену друштвену функцију. Друштвену, али и дружевну. У својој књизи Град који чита: писане речи и јавни простори у предратном Њујорку, Дејвид Хенкин развија „неупадљиве уличне знакове, наметљиве комерцијалне огласе, запаљиве политичке плакате“38 као амблеме који показују колико се мало свеукупног читања одвија у приватности. Како Хенкин истиче, наше повезивање читања са приватношћу потхрањује „скупину митова од којих једни романтизују писану реч, а други – доба усмене комуникације, пре проналаска писма“.39 Међутим, у деветнаестовековном Њујорку, читање је могло да се одвија колико унутра, толико и напољу – као што и данас може да се одвија на аеродромима или у лекарским чекаоницама. Истраживачи који се баве читањем понекад своје поље истраживања замишљају као плуралистичније, демократскије и на известан начин трансгресивније од проучавања ауторства. (Роберт Грос је упозорио на то да се историја читања не замишља као „некаквo виговско надметање између слободе и моћи“; и Џејмс Сикорд је на основу обимног истраживања, истакао: „критички нагласак на фрагментацији и интерпретативној слободи понекад склизне у слављење викторијанског либералног плурализма… док извештаји о реакцијама публике илуструју тек разноликост, и ништа више.“)40 Други, пак, себе виде као истраживачe који продиру кроз традиционални консензус заинтересован више за писање него за читање, јер је писање активно, а читање пасивно; прво је изворно, друго – закаснело. Тачно је да се свака проста опозиција између писаца који стварају и пасивних читалаца повукла пред новом сагласношћу да читаоци стварају значење. Жан-Мари Гулмо сумира нову ортодоксију изјављујући да је „читање конституисање, а не реконституисање значења“.41

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења Такав наратив не би био сасвим неоснован: наше се доба, свакако, може видети као доба читалаца. У оквиру књижевне критике, рецепционистичка теорија која је у германофоном свету процветала током седамдесетих година двадесетог века пребацила је стварање значења са аутора на читаоце; исто је учинио и Стенли Фиш са својим интересовањем за „заједнице“ које одређују (или, макар, дозвољавају да се предвиди) одговор читалаца – али, такође, што је једнако важно, и својим интересовањем за то како се одговор једног читаоца развија кроз време. Фишова иновација не може се свести на пуку замену аутора читаоцем као творцем значења јер он, такође, предмет у простору (текст) замењују радњом у времену (читање). Оспоравајући новокритичаре који су активности читаоца одбацили као „расположив механизам извлачења значења“, Фиш је пажњу преусмерио ка „реакцијама читаоца на речи које се развијају како се речи смењују на страници: стварање и ревидирање претпоставки, формирање и порицање судова, извођење и одбацивање закључака, давање и повлачење одобрења, спецификовање узрока, допуњавање одговора на одређена питања, решавање загонетки“. Појму „стварања“ у изразу „стварање значења“ Фиш даје највећи могући значај: потрошач текста такође производи значење. Чак и ван оквира теорије читалачког одговора, за књижевне критичаре мерна јединица постала је потрошња, не производња. Док су раније феминисткиње претресале текстове о женама или текстове које су написале жене, истраживачи су данас подједнако склони да расправљају о томе шта су девојчице из едвардијанског доба чиниле са самопрокламованим књигама за дечаке које су позајмљивале од своје браће. То пребацивање пажње са ауторства на читалаштво протеже се и на сам домен популарне културе. Чак и то што се на прелазу из деветнаестог у двадесети век, у индустрији брошираних књига, прешло са прештампавања едиција заснованих на идентитету аутора (каква је Вираго) на едиције засноване на идентитету читалаца (каква је оксфордова серија популарних класика, коју су углавном чинили тадашњи бестселери), одражава ново истицање потрошача као делатника. Међутим, оваква виговска историја ризикује да пренагласи новине критике читалачког одговора, јер где год да се погледа у историју, чини се да је читалац, као и роман и средња класа, у успону. Обиље истраживања читалачке публике у осамнаестовековној Британији (укључујући и рад овде већ споменутих аутора) одражава водећу улогу тог столећа у прелазу са критике засноване на производњи на критику у чијем је средишту пажње потрошња. Тревор Рос је у књизи Стварање енглеског књижевног канона: од средњег до позног осамнаестог века,42 у светлости овог новог интересовања за циркулацију културних роба, пре-

Бележница 33

39 40

Ibid., 6. Robert Gross, “Seeing the World in Print,” необјављено предавање; James A. Secord, Victorian Sen sation: The Extraordi nary Publication, Recep tion, and Secret Author ship of Vestiges of the Natural History of Cre ation (Chicago: University of Chicago Press, 2000), 521. Jean-Marie Goulemot, “De la lecture comme production de sens”, dans Pratiques de la lec ture, sous la direction de Roger Chartier et à l’initiative d’Alain Paire (Marseille: Rivages, 1985), 119. Trevor Ross, The Mak ing of the English Liter ary Canon: Fromthe Middle Ages to the Late Eighteenth Century (McGill-Queen’s University Press, 1998). Regenia Gagnier, The Insatiability of Human Wants (University of Chicago Press, 2000). David Hall, “Introduction: The Uses of Literacy in New England, 1600–1850,” in Print ing and Society in Early America, ed. William Joyce et al. (Worcester:

Прикази, читања, расветљења American Antiquarian Society, 1983), 24.

Kevin Sharpe, Reading Revolutions (New Haven: Yale University Press, 2000), 40.

http://www.open. ac.uk/Arts/RED/.

испитао читав низ питања, од ауторског права до канонизације. Насупрот томе, Незаситост људских хтења,43 споменут прелаз смешта у наредни век, сапостављајући успон читаоца и развој микроекономије као близаначке манифестације новог интереса за потрошњу. Стога би можда било сигурније једноставно рећи да се однос читања према писању мења у зависности од времена и места, уместо што се неке културе виде као културе у чијем је центру аутор, а друге као фокусиране на читаоца. (Теорија подражавања (imitatio) некада је писца и читаоца повезивала чвршће него што то данас чине курсеви креативног писања.) Дејвид Хал је показао да се у осамнаестовековној Енглеској читање учило пре писања, а ситуација је слична и у другим земљама запада у рано модерно доба.44 Склони смо да о читању размишљамо као да конотира пасивност, али нас Кенет Шарп подсећа да институција мецене – и њени паратекстуални изданци каква је посвета – читаоца стављају у позицију моћи која је изнад позиције моћи писца.45 Историчари књиге су стекли интересовање за преплитање читања са писањем, јер су писање о читању и писање уз читање међу најбољим изворима које имамо. Ово прво производи екстерна сведочанства (у виду жанрова у распону од аутобиографије до записника са саслушања); из овог другог проистичу интерна сведочанства (маргиналије, збирке цитата). Трагови читалачких пракси могу се, међутим, наћи и у невербалним и некњижним облицима: много тога можемо да научимо и из библиотечких или књижарских модела смештаја, као и из намештаја као што је точак за читање, који је хуманистима дозвољавао да пореде и повезују одломке из различитих књига. Због тога што је тако обично и блиско, читање се појављује као варљиво познато: део је свакодневног искуства било којег историчара или књижевног критичара. Ипак, истраживачи су у позицији да знају колико лако читање може постати самодовољан чин. Најстраственије читање уништава сопствене трагове. Што је веће читаочево ангажовање, то је мања вероватноћа да ће он или она направити паузу да о свом читању остави било какав траг: ако, на пример, неизрезана страна сигнализира да се од читања одустало, чиста маргина може да одаје и удубљеност сувише усхићену и занесену да би се било шта забележило. Може ли нас књига обележити ако ми обележимо њу? Због тога су истраживања која се ослањају на аутобиографије или маргиналије склона да предност дају одређеним врстама читалаца и одређеним стиловима читања. Реципрочно су и пројекти какав је „База података о искуству читања“ (Reading Experience Database46), који се са овим проблемом бори тако што скупља „сведочанства из животâ у којима се чи-

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења тање појављује као периферна активност“ неизбежно опортуни у свом чепркању по изворим чије се структуре и садржаји јако разликују у сакупљању деконтекстуализованих „искустава читања“. Мишел де Серто је читаоце упоредио са ловокрадицама, али су историчари читања више налик свракама.47 Па ипак, оваква мешовитост има и својих предности. Истраживачима у области историје читања на располагању су изабрани и сређени извори толико разнолики да (по речима Џонатана Роуза) „обухватају мемоаре и дневнике, школске дневнике и записнике, социолошка истраживања, усмене интервјуе, библиотечке регистре, писма уредницима новина, писма обожавалаца, па и извештаје инквизиције“.48Откривени читалац, зборник који је приредила Сабрина Барон, закључке везане за читање изводи из маргиналија, али и „из врста штива које су читаоци примали; из текстова који су били доминантни у датој култури и начина на који су се ти текстови представљали, дистрибуирали и користили; и из паратекстуалног апарата књига – фронтисписа, саржаја и других таблица, похвала, индекса, табли са илустрацијама и, што је најинтересантније, оних посвета и обраћања у којима писци, издавачи и штампари истовремено и замишљају и призивају свог покровитеља, читаоца и тржиште књига“.49 Део питања јесте и за шта су тачно такви текстови и артефакти сведочанство и доказ. Наслов једног важног, недавно објављеног зборника – Пракса и представа читања у Енглеској – указује на темељни јаз који друштвеноисторијска проучавања писмености раздваја од истраживања мотива читаоца у оквиру књижевнокритичких и студија из области историје уметности. (Када је о роману реч, Дон Кихот може да буде први у низу предмета те врсте проучавања.) Међутим, радови који покушавају да реконструишу ово прво неизбежно су производи – па, чак, и манифестације – овог другог приступа. Међу најубедљивијим скорашњим студијама јесу оне које се суочавају са исконструисаношћу свог доказног материјала. Примерена у том смислу је студија Читатељка Кејт Флинт, у којој се суверено обрађује запањујући опсег представа – визуелних и вербалних, дескриптивних и прескриптивних – жена како читају. (Флинтова указује на велики број представа усредсређених на питање шта не треба читати.) Одолевајући искушењу да све своје изворе стави у исту раван, Флинтова даје себи времена да размисли о разлозима због којих се у одређеним жанровима (као што је, на пример, аутобиографија) женско читање слави, док се у другима (медицински и психолошки приручници) – напада. Ако се, показује она, мушко читање повезивало са умом, женско је било умрљано повезивањем са телом.

Бележница 33

Michel de Certeau, The Practice of Everyday Life, trans. Stephen F. Rendall (Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1984), 174. Jonathan Rose, Op. cit., 1. The Reader Revealed, ed. by Sabrina Baron (Folger Shakespeare Library, 2001), 13. François Furet, Read ing and Writing: Litera cy in France from Calvin to Jules Ferry (Cambridge: Cambridge University Press, 1982). Carlo Ginzburg, The Cheese and the Worms: The Cosmos of a Six teenth-Century Miller (Johns Hopkins University Press, 1980); Robert Darnton, “Readers Respond to Rousseau,” in The Great Cat Massacre and Other Episodes in French Cultural History (London: Allen Lane, 1984), 215–56. Lisa Jardine and Anthony Grafton, “Studied for Action: How Gabriel Harvey

Прикази, читања, расветљења

53 54

Read His Livy,” Past and Present 129 (Nov. 1990): 30–78. Kevin Sharpe, Op. cit. Robert DeMaria, Sam uel Johnson and the Life of Reading ( Johns Hopkins University Press, 1997). Brian Stock.After Augustine: The Medita tive Reader and the Text (University of Pennsylvania Press, 2001). Elizabeth McHenry, Forgotten Readers:Recovering the Lost History of African American Literary Soci eties (Duke University Press, 2002). Jon Klancher, The Making of English Reading Audiences, 1790–1832 (University of Wisconsin Press, 1987), 11. Patrick Brantlinger, The Reading Lesson: The Threat of Mass Lit eracy in NineteenthCentury Britain (University of Indiana Press, 1998).

Иако су се друштвени историчари из школе Анала, Франсоа Фире и Жак Озуф, на пример, концентрисали на квантитативна истраживања великих размера, пребацивање наше пажње са аутора на читаоце не захтева искључиво померање са појединца на масу.50 Студије случаја одређених појединаца биле су од почетка од централног значаја за ово поље истраживања (о чему сведочи Гинзбургова књига Сир и црви и Дартонов текст „Читаоци одговарају Русоу“51). У тексту о начину на који је Габријел Харви читао „свог“ Ливија, аутори из Харвијевих записа на маргинама Ливијеве Историје Рима извлаче изузетан број закључака.52 Харви се наведеном тексту враћао изнова и изнова, у периоду између 1568. и 1590, читајући исти текст на различите начине у различитим моментима као услугу садашњим или потенцијалним покровитељима. Харвијеве навике представљају изазов каснијим концепцијама читања као самоусмереног и безинтересног – мада би академски грађани у двадесет и првом веку требало да добро разумеју читање као пут напредовања у каријери. (Данас се у једном огласу који нуди аудиосажетке књига из области пословања тврди да „као што постоје лични тренери за ваше тело… мислите о нама као о вашим ‘личним читаоцима’ да бисте напредовали у каријери“.) И Кевин Шарп у својој књизи Револуције читања креће од дневника, збирки цитата и личне библиотеке једног седамнаестовековног земљопоседника.53 Читање појединих аутора полазна је тачка и за следеће радове: Семјуел Џонсон и живот проведен у читању Роберта Демарија;54После Августина: медитативни читалац и текст Брајана Стока;55 већ споменут Џон Ди: политика читања и писања у енглеској ренесанси Вилијама Шермана. Међутим, овај модел се проширио и на проучавање група читалаца. Читање љубавне приповести Џенис Радвеј означило је почетак покрета чији се утицај може препознати и у недавним студијама каква је Заборављени читаоци: изгубљене историје афричко-америчких књижевних друштава Елизабете Мекхенпи.56 У ствари, нека од најинтересантнијих скорашњих истраживања деветнаестовековних америчких читатељки наглашавају управо ту немогућност одвајања индивидуалних читалачких пракси од литерарних заједница. Из нешто другачијег угла, Кленчер у Стварању енглеске читалачке публике: 1790–1832 тврди да је „снажна културна политика у периоду романтизма писце обавезивала не само на то да разликују сукобљене публике, већ и да то чине тако што ће разрађивати нове односе између индивидуалног читаоца и колективне публике“.57 И Патрик Брeнтлингер, у књизи Час читања: масовна писменост у деветнаестовековној Британији као претња тврди да хеуристичко разликовање између појединачног адресата и многоструке публике само по себи представља одговор на зебње везане за масовну публику.58

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења У овом контексту, згодно је и сврсисходно коришћење библиотечких докумената као кључа за разумевање читалачких навика корисника библиотека у неколиким студијама: британски историчари могу, на пример, да консултују Меру популарности: двадесет и четири популарна аутора у фондовима јавних библиотека: 1883–1912 Сајмона Елиота, или „Осамнаестовековни читаоци у провинцијама Енглеске: корисници позајмне библиотеке и књижаре Семјуела Клеја у Ворвику: 1770–1772“ Јана Фергуса.59 Ипак, овакво, инструментализовано копање по библиотечким картотекама треба разликовати од проучавања саме библиотеке као друштвене установе, било да је реч о теоретским или о синоптичким студијама.60 Једна старија генерација полемичара – а на памет нам могу пасти К. Д. Ливис, али и Употребе писмености Ричарда Хогарта из 1957, студија која се и даље прештампава – већ нам је ставила до знања да је питање шта су људи у неком историјском тренутку читали ретко када далеко од питања шта људи данас и овде треба да читају. Успех књиге Интелектуални живот британских радничких класа – једине скорашње књиге, сем Мангелове, која је успела да допре до озбиљне шире публике за којом жали – указује на то колико су те расправе и даље живе. Роузов напад на скорашњу али неиспитану претпоставку културних ратника да је задатак да се што већем броју људи омогући приступ култури коекстензиван са подухватом проширивања канона није најмање достигнуће тог необузданог чудовишта од књиге. Указујући на то да мултикултуралистички оријентисани критичари чешће пројектују оно што се њих лично тиче на хипотетичку масовну публику, него што заиста на површину извлаче жеље саме те публике, Интелектуални живот… поставља питања о књигама које јесу утицале на читаоце из радничке класе — али, што је подједнако интересантно, и о онима које то нису. (У овој другој категорији, Маркс заузима истакнуто место.) Ослањајући се на упитнике, усмене историје, библиотечку документацију и, изнад свега, на мемоаре, Роузов пројекат заснован на обимним истраживањима, даје пример како за моћ, тако и за ограничења употребе аутобиографских сведочанстава као доказног материјала. „Писци мемоара нису у потпуности репрезентативни за своју класу“, признаје Роуз, „ако ни због чега другог, онда због необичне говорљивости и јасноће изражавања“. У свом уводу, Роуз одбацује „бодлеризацију“61 на основу тога што је већина аутобиографских списа којима се служи или необјављена или самиздата, али то значи и да игнорише чињеницу да сами аутори могу, подједнако лако као и издвачи, да искривљују сведочанства. Не само што су писци аутобиографија по правилу изузетно писмени, већ и превласт прича типа „од прња до свиле и кадифе“, одраслог приповедача наводи на ретроспективно учитавање свог актуелног средњекласног миљеа у искуства одрастања у радничкој класи

Бележница 33

Simon Eliot, A Measure of Popularity: Public Library Holdings of Twenty-Four Popular Authors, 1883–1912 (London: History of the Book On-Demand Series 2, 1992); Jan Fergus, “EighteenthCentury Readers in Provincial England: The Customers of Samuel Clay’s Circulating Library and Bookshop in Warwick, 1770– 1772,” Papers of the Bibliographical Society of America 78:2 (1984). За теоријску врсту студија пример је: R. Howard Bloch and Carla Hesse, Future Libraries (University of California Press, 1995), а за упоредну: Histoire des biblio thèquesfrançaises, ed. par André Vernet (Paris: Promodis-Editions du Cercle du librairie, 1988–), или Alastair Black, A New History of the English Public Library… 1850–1914 (London: Leicester University Press, 1996). Бодлеризација је пречишћавање текста,

Прикази, читања, расветљења

64 65

уклањање делова који су непристојни или непримерени, по Томасу Бодлеру (1754–1825), аутору пречишћених, деци и женама примерених верзија Шекспирових драма и Гибоновог Успона и пада Римског царства. (Прим. прев.). Alan K. Bowman and Greg Woolf, “Literacy and Power in the Ancient World,” in Lit eracy and Power in the Ancient World, ed. Alan K. Bowman and Greg Woolf (Cambridge: Cambridge University Press, 1994), 2–3. David Cressy, Reading and the Social Order: Reading and Writing in Tudor and Stuart Eng land (Cambridge University Press, 1980). Bowman and Wolf, 1. Literacy in Historical Perspective, ed. by David Resnick (Washington, D.C.: Library of Congress, 1983). The Written word: liter acy in transition, ed. by Gerd Baumann (Oxford: Clarendon Press, 1986).

која описује. Може ли се особи – или култури – поверити да сама дијагностикује своје читалачке навике? Укратко, како је то записао Роберт Дартон у свом често прештампаваном тексту „Шта је историја књига?“, „читање остаје етапа у обрту књиге коју је најтеже проучавати“. Нажалост, већина ствари које знамо у вези са стандардима за евиденцију је негативна. Баум и Вулф су указали на то да су проучавања писмености значајнија због генерализација које раскринкавају као лажне него због оних које даље развијају. Наслеђену мудрост заменио је наслеђени скептицизам: писменост није јединообразан феномен који се може проучавати кроз различите културе; она сама по себи не узрокује друштвени напредак или економски раст, или (на индивидуалном нивоу) друштвену покретљивост или рационалност; „писмени не мисле нужно другачије од неписмених, и никакво Великo Развође не одваја друштва са писмом од оних без њега“62. У књизи Читање и друштвени поредак: читање и писање у Енглеској у доба Тјудора и Стјуарта, Дејвид Креси упозорава истраживаче на то да писце и проповеднике из периода Тјудора не третирају као поуздане приповедаче: по дефиницији, њихове професије су имале интереса да претерују при истицању централне улоге писмености у њиховој култури.63 Снага академског проучавања писмености (а она лежи у саморефлексији) јесте неодвојива од његове слабости (а то је нарцизам).64 У овом контексту, речита је чињеница да два најистакнутија есеја у зборнику Писменост у историјској перспективи Дејвида Резника65 одбацују наслеђену мудрост: Томас Лакер, бавећи се читањем у осамнаестовековној и деветнаестовековној Енглеској, преиспитује тријумфалистичке теорије писмености као показатељ друштвеног напретка, док Кленчи упозорава против технолошког детерминизма, показујући колико наших претпоставки о писмености и књизи потиче из периода пре изума штампе. Истог је рода и Писана реч,66 где су прештампани класични есеји о писмености Валтера Онга и Кејт Томас, између осталих. Књижевни критичари већ дуго своју припадност култури штапе узимају сувише здраво за готово да би се бавили самом писменошћу. Неке од најфинијих скорашњих радова о писмености карактерише ауторефлексивност јер свој предмет третирају тако да обухвати не само писменост већ и сукцесивне напоре да се она статистички прати и промовише. Дејвид Винсент у својој књизи Писменост и популарна култура у Енглеској од 1750. до 1914. писменост проучава као део шире историје национализма, централизације и саме статистичке методе.67 Притом, провокативно изјављује да је самообразовани читалац мит, једнако као и самостворени милионер: дуго и постојано повезивање читања са аутономијом или личним ослобађањем не треба да нас заслепи толико да не увиђамо у којој је мери читање вештина која се заједнички учи

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења и користи. (Ово делимично може бити истина због тога што је до средине деветнаестог века у Британији, макар у теорији, постигнута широка, међукласна сагласност о вредности писмености; на робовласничком америчком југу, ствари су стајале значајно другачије.) Ако у случају књижевне критике постоји ризик од тога да се писменост узима здраво за готово, у случају историје, проблем може бити управо супротно: како Дејвид Креси тврди: „у модерним друштвима масовне писмености… истраживаче… може да заведе њихово сопствено високо вредновање писмености толико да погрешно разумеју њено место, или њено одсуство у свету који смо изгубили.“ Креси поступно прелази преко таквог рада инсистирајући на томе да су разлике у расподели писмености интересантније од ефеката саме писмености: као и много тога другог, и писменост је систем разлика. У „Радницима и путницима“, Шартије инсистира на томе да супротстављање писмености и неписмености не исцрпљује опсег различитих односа према писму и писању. Напротив, како се писменост шири кроз друштва, питање како и шта људи читају замењује питање о читању као знаку друштвеног положаја. Стога, за историчара тема за истраживање постаје оно што је на другом месту Шартије назвао „контрастним употребама заједничких предмета или вештина“.68 Парадигматичан случај тих контрастних употреба може бити прелаз са интензиввног на екстензивно читање, што је хипотеза коју је први поставио Ролф Ингелсинг. Његов опис прелаза са вишеструког ишчитавања малог броја врло значајних на потрошњу многих текстова без трајне вредности и значаја, који се, по њему, десио крајем осамнаестог века, биће познат већини читалаца овог часописа [Историја књиге, тј. Book History, Johns Hopkins University].69 Пре тога, Ингелсинг тврди, људи из свих друштвених слојева поседовали су тек неколико књига, које су читали „интензивно“: полако, више пута изнова, скрушено. Класичан пример за такво читање било би читање Библије, књиге која се чита из године у годину, која никада не застарева, већ се путем записа на последњој, празној страни повезује са проласком времена у животима својих читалаца. Како се осамнаести век ближио крају, тако је, по Ингелсинговом извештају, пролиферација нових књига довела до успона модела „екстензивног“ читања – површно и читање на прескок, гутање и одбацивање књига – из којег ми тек треба да се извучемо. Као и прелаз са читања наглас на читање у себи, и Ингелсингов историјски модел предмет је бројних расправа и жестоке критике. (Има, такође, и примера потврде тог модела у другим националним контекстима, као што је Нова Енглеска70). Мало историчара оспорава промене у процесу производње и циркулације књига на којима Ингелсингова теза почива – контраст између старих књига које се преносе са генерације на генерацију и циклуса помодних ефемера које застаревају као и дневне новине – али су у њиховом виђењу последице тих промена

Бележница 33

За детаљнији извештај о порасту писмености у деветнаестовековној Британији, вид.: David Mitch, The Rise of Popular Literacy in Victorian England (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1992).

Roger Chartier, “Labourers and Voyagers,” The Book History Reader, ed. David Finkelstein and Alistair McCleery (London: Routledge, 2002), 47–59; Roger Chartier, Correspondance, 9. Вид. нпр. Rolf Engelsing, “Die Perioden der Lesergeschichte in der Neuzeit,” Archivfür geschichte des Buchwe sens 10 (1970): 945– 1002. William Gilmore-Lehne, Reading Becomes a Necessity of Life (University of Tennessee Press, 1989) и, са више скепсе: David Hall, “The Uses of Literacy in New England: 1600– 1850,” in Printing and

Прикази, читања, расветљења

Societyin Early Ameri ca, 1–47.

Robert Darnton, “Readers Respond to Rousseau,” Op. cit.

Vid. Cathy Davidson, Revolution and the Word: The Rise of the Novel in America(New York: Oxford University Press, 1986), 69–79; Darnton, “Readers Respond to Rousseau,” 249–52; Wittmann, “Was there a Reading Revolution?”, in A His tory of Reading in the West, 284–312.

на читање мање јасне него код Ингелсинга. Неки жанрови – нарочито роман – чини се да су подстакли нови полет интензивног читања управо у том историјском периоду у којем Ингелсинг уочава трагове његовог нестајања: сведочанство за то је Дартонова реконструкција самосвесног и интензивног удубљивања у Нову Елоизу на основу писама обожавалаца. У ствари, баш тај механизам дистрибуције који Ингелсинг сматра кривим за ширење екстензивног читања изгледа да је био савршено компатибилан са скрушеним вишеструким ишчитавањем једног дела: повезаност са Русоом коју су читаоци осећали књижарима је омогућила да увећају зараду, тако што су роман изнајмљивали на сат.71 Из другог угла, Кејти Дејвидсон је обратила пажњу на моралистички тон Ингелсинговог наратива, откривајући хипотезу о „револуцији читања“ као причу о паду. Такаво супротстављање скрушених читалаца и пасивних потрошача, тврди она, само поткрепљује конзервативно гађење над модерном масовном културом и масовним тржиштем. То, ипак, не значи да било ко негира разлику између „интензивних“ и „екстензивних“ читалачких пракси; питање је, пре, до које мере се тај контраст може пројектовати на хронолошку осу. Тамо где Ингелсинг разликује две узајамно искључиве праксе, његови критичари виде репертоар стилова које читаоци могу да укључују и искључују по вољи. Елизабет Ајнштајн је на примеру часописа с почетка осамнаестог века тврдила да је пре реч о коегзистенцији него о замени једног начина читања другим, у било којем историјском моменту. Ајнштајнова цитира Бејкона: „неке књиге треба само окусити, друге треба прогутати, а тек неколицину треба сажвакати и сварити“ – али иде и корак даље од његовог афоризма, показујући да исту књигу један читалац може читати интензивно а други екстензивно.72 Или, пак, исти читалац у различитим контекстима, што је поента у сазвучју са живим искуством већине историчара књига, који се (као и Семјуел Џонсон у извештају који о њему даје Роберт Демарија) свакодневно, или из сата у сат, пребацују са једног на други стил читања, и назад. Насупрот Хенрију Џејмсу, читање тешким за проучавање не чини (или не само) то што је туђе: допунски изазов јесте да се успостави било каква критичка дистанца у односу на поље истраживања чија је порука истовремено и његов медиј. Скорашњи рад Питера Сталибраса о средствима уз помоћ којих су се читаоци на почетку модерног доба кретали кроз кодекс – историја читања ограничена начином обележавања књига – припитомљује егзотичне гестове. Редефинишући књигу као прилику за како менталне тако и мануелне радње, уместо књиге као спремишта значења, његова анализа показује интелектуалне импликације физичких облика; у нашој култури се „вештине студиозног читања“ препуштају специјалној настави, али есеј какав је „Анотирање и индексирање Природне филозофије“ Ен Блер чини сасвим јасним да је

Бележница 33

100

Прикази, читања, расветљења историја придодате белешке-обележивача дуга.73 Упркос свем свом интересовању за маргиналије и маргинализоване особе, историја књига је у суштини о нама самима. Она пита како су читаоци у прошлости стварали значења (и, стога, како су други читали другачије од нас) али, такође, пита и одакле потичу услови могућности нашег читања. (са енглеског превела Виолета Стојменовић) ЛИТЕРАТУРА

Altick, Richard. The English Common Reader: A Social Historyof the Mass Reading Public, 1800–1900. Chicago: University of Chicago Press, 1957; reprinted by Ohio State University Press, 1998. Andersen, Jennifer and Elizabeth Sauer (eds.). Books and Their Readers in Early Modern England. University of Pennsylvania Press, 2002. Baron, Sabrina. The Reader Revealed. Folger Shakespeare Library, 2001. Baumann, Gerd. The Written word: literacy in transition. Oxford: Clarendon Press, 1986. Black, Alastair. A New History of the English Public Library… 1850–1914. London: Leicester University Press, 1996 Blair, Ann. “Annotating and Indexing Natural Philosophy.” In Books and the Sciences in History, ed. Marina Frasca-Spada and Nick Jardine. 70–89. Cambridge: Cambridge University Press, 2000. Bloch, R. Howard and Carla Hesse. Future Libraries. University of California Press, 1995. Booth, Wayne. The Rhetoric of Fiction. Chicago: University of Chicago Press, 1961. [But, Vejn. Retorika proze, prev. Branko Vučićević. Beograd: Nolit, 1976] Boyarin, Jonathan (ed.). The Ethnography of Reading. Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1992. Bowman, Alan K. and Greg Woolf. “Literacy and Power in the Ancient World.” In Literacy and Power in the Ancient World, ed. Alan K. Bowman and Greg Woolf. Cambridge: Cambridge University Press, 1994. Brantlinger, Patrick. The Reading Lesson: The Threat of Mass Literacy in Nineteenth-Century Britain. University of Indiana Press, 1998. Chartier, Roger. “Des ‘secrétaires’ pour le peuple? Les modèlesépistolaires de l’ancienrégime entre littérature de cour et livre de colportage.” La correspondance: Les usages de la lettre au XIXe siècle, ed. Roger Chartier, Alain Boureau, et al. 159–278. (Paris: Fayard, 1991).

101

Бележница 33

Вид.: Peter Stallybrass, “Books and Scrolls: Navigating the Bible,” in Books and Readersin Early Modern England, ed. Jennifer Andersen and Elizabeth Sauer (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2002), 42–79; and Ann Blair, “Annotating and Indexing Natural Philosophy,” in Books and the Sciences in History, ed. Marina Frasca-Spada and Nick Jardine (Cambridge: Cambridge University Press, 2000), 70–89.

Прикази, читања, расветљења Chartier, Roger. “Labourers and Voyagers.” The Book History Reader, ed. David Finkelstein and Alistair McCleery. 47–59. London: Routledge, 2002. Connell, Philip. “Bibliomania: Book Collecting, Cultural Politics, and the Rise of Literary Heritage in Romantic Britain.” Representations 71 (2000): 24–47. Cressy, David. Reading and the Social Order: Reading and Writing in Tudor and Stuart England. Cambridge University Press, 1980. Dällenbach, Lucien et Jean Ricardou (ed.) Problèmes actuels de la lecture. Paris: Clancier-Guenaud, 1982. Darnton, Robert. “First Steps Toward a History of Reading.” In The Kiss of Lamourette: Reflections in Cultural History. New York: W. W. Norton, 1990. Darnton, Robert. “Readers Respond to Rousseau.” In The Great Cat Massacre and Other Episodes in French Cultural History . 215–56. London: Allen Lane, 1984. Davidson, Cathy. Revolution and the Word: The Rise of the Novel in America. New York: Oxford University Press, 1986. Davidson, Cathy (ed.). Reading in America. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1989. Davis, Natalie. The Gift in Sixteenth-Century France. Madison: University of Wisconsin Press, 2000. Davis, Natalie. Society and Culture in Early Modern France. Stanford: Stanford UniversityPress, 1975. De Certeau, Michel. The Practice of Everyday Life, trans. Stephen F. Rendall. Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1984. DeMaria, Robert. Samuel Johnson and the Life of Reading. Johns Hopkins University Press, 1997. Eisenstein, Elizabeth. Grub Street Abroad. Oxford University Press, 1992. Eliot, Simon. A Measure of Popularity: Public Library Holdings of Twenty-Four Popular Authors, 1883– 1912. London: History of the Book On-Demand Series 2, 1992. Engelsing, Rolf. “Die Perioden der Lesergeschichte in der Neuzeit.” Archivfürgeschichte des Buchwesens10 (1970): 945–1002. Fergus, Jan. “Eighteenth-Century Readers in Provincial England: The Customers of Samuel Clay’s Circulating Library and Bookshop in Warwick, 1770–1772.” Papers of the Bibliographical Society of America 78:2 (1984). Finkelstein, David and Alistair McCleery (eds.).The Book History Reader. London: Routledge, 2002. Fischer, Steven Roger. A History of Reading. London: Reaktion, 2003. Flint, Kate. The Woman Reader, 1837–1914. Oxford: Clarendon Press, 1993. Freund, Elizabeth. The Return of the Reader: Reader-Response Criticism. London: Methuen, 1987.

Бележница 33

102

Прикази, читања, расветљења Furet, François. Reading and Writing: Literacy in France from Calvin to Jules Ferry. Cambridge: Cambridge University Press, 1982. Gagnier, Regenia. The Insatiability of Human Wants. University of Chicago Press, 2000. Genette, Gérard. Figures III. Paris: Seuil, 1972. [Ženet, Žerar. Figure, odabrala i prevela Mirjana Miočinović. Beograd: „Vuk Karadžić“, 1985] Gilmore-Lehne, William. Reading Becomes a Necessity of Life. University of Tennessee Press, 1989. Ginzburg, Carlo. The Cheese and the Worms: The Cosmos of a Sixteenth-Century Miller. Johns Hopkins University Press, 1980. Goody, Jack (ed.). Literacy in Traditional Societies. Cambridge: Cambridge University Press, 1968. Goulemot, Jean-Marie. “De la lecture comme production de sens.” Pratiques de la lecture, sous la direction de Roger Chartier et à l’initiative d’Alain Paire. 119–131. Marseille: Rivages, 1985. Hall, David. Printing and Society in Early America, ed. William Joyce et al. Worcester: American Antiquarian Society, 1983. Hall, David. “Readers and Reading in America: Critical Perspectives.” In Cultures of Print: Essays on the History of the Book. 169–188. Amherst: University of Massachusetts Press, 1996. Henkin, David. “Solitary, Intimate, and Exclusive: The Myth of Private Reading”. Необјављен рад, 2002. Henkin, David. City Reading: Written Words and Public Spaces in Antebellum New York. Columbia University Press, 1998. Hoggart, Richard. The uses of literacy: aspects of working-class life with special references to publications and entertainments. London: Chatto and Windus, 1957. Holbrook, Jackson. The Anatomy of Bibliomania. Chicago: University of Illinois Press, 2001. Holbrook, Jackson. The Reading of Books. Chicago: University of Illinois Press, 2001. Holbrook, Jackson. The Fear of Books. Chicago: University of Illinois Press, 2001. Iser, Wolfgang. The Implied Reader. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1974. Jackson, H. J. Marginalia: Readers Writing in Books. New Haven: Yale University Press, 2001. James, William. “On a Certain Blindness in Human Beings” (1899). In Selected Papers on Philosophy. 1–21. London: Dent, 1917. Jardine, Lisa and Anthony Grafton. “Studied for Action: How Gabriel Harvey Read His Livy.” Past and Present 129 (Nov. 1990): 30–78. Johns, Adrian.The Nature of the Book. Chicago: University of Chicago Press, 1998. Jordan, John O. and Robert L. Patten (eds.). Literature in the Marketplace: Nineteenth-Century British Reading and Publishing Practices. Cambridge University Press, 1995.

103

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења Klancher, Jon. The Making of English Reading Audiences, 1790–1832. University of Wisconsin Press, 1987. Leavis, Q. D. Fiction and the Reading Public. London: Pimlico, 2000. Machor, James L. Readers in History:Nineteenth-Century American Literature and the Contexts of Response. Johns Hopkins University Press, 1993. Mangel, Alberto. A History of Reading. London: Harper Collins, 1996. [Mangel, Alberto. Istorija čitanja, prev. Vladimir Gvozden. Novi Sad: Svetovi, 2005] McGill, Meredith. American Literature and the Culture of Reprinting, 1834–1853. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2003. McHenry, Elizabeth. Forgotten Readers: Recovering the Lost History of African American Literary Societies. Duke University Press, 2002. McKenzie, D. F. Making Meaning: “Printers of the Mind” and Other Essays, ed. Peter D. McDonald and Michael F. Suarez. Amherst: University of Massachusetts Press, 2002. Mitch, David. The Rise of Popular Literacy in Victorian England. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1992. Nell, Victor. Lost in a Book. New Haven: Yale University Press, 1988. Pearson, Jacqueline. Women’s reading in Britain, 1750–1835 : a dangerous recreation. Cambridge; New York : Cambridge University Press, 1999. Petrowski, Henry. The Book on the Bookshelf. New York: Knopf, 1999. Price, Leah. “Tangible Pages.” London Review of Books 24 (31 Oct. 2002): 36–39. Radway, Janice. Reading the Romance: Women, Patriarchy and Popular Literature. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1984. Raven, James, Helen Small, and Naomi Tadmor (eds.).The Practice and Representation of Reading in England. Cambridge University Press, 1996. Resnick, David (ed.). Literacy in Historical Perspective. Washington, D.C.: Library of Congress, 1983. Rivers, Isabel. Books and Their Readers in Eighteenth-Century England: New Essays. Continuum, 2002. Rivers, Isabel. Books and TheirReaders in Eighteenth-Century England. St. Martin’s Press, 1982. Rose, Jonathan. The Intellectual Life of the British Working Classes. New Haven: Yale University Press, 2001. Ross, Trevor. The Making of the English Literary Canon: From the Middle Ages to the Late Eighteenth Century . McGill-Queen’s University Press, 1998. Secord, James A. Victorian Sensation: The Extraordinary Publication, Reception, and Secret Authorship of Vestiges of the Natural History of Creation. Chicago: University of Chicago Press, 2000.

Бележница 33

104

Прикази, читања, расветљења Scott-Warren, Jason. Sir John Harrington and the Book as Gift. Oxford: Oxford University Press, 2001. Sharpe, Kevin and Steven Zwicker. Reading, Society and Politics in Early Modern England. Cambridge University Press, 2003. Sharpe, Kevin Reading Revolutions. New Haven: Yale University Press, 2000. Sherman, William. John Dee: The Politics of Reading and Writing in the English Renaissance. Amherst: University of Massachusetts Press, 1995. Stallybrass, Peter. “Books and Scrolls: Navigating the Bible.” In Books and Readers in Early Modern England, ed. Jennifer Andersen and Elizabeth Sauer. 42–79. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2002. Stewart, Garrett. Dear Reader: The Conscripted Audience in Nineteenth-Century British Fiction. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1996. Stock, Brian. After Augustine: The Meditative Reader and the Text. University of Pennsylvania Press, 2001. Suleiman, Susan and Inge Crosman (eds.). The Reader in the Text. Princeton University Press, 1980. Todorov, Tzvetan. “Reading as Construction.” In The Reader in the Text, ed. Susan Suleiman and Inge Crosman. Princeton: Princeton University Press, 1980. Tompkins, Jane (ed.). Reader-Response Criticism: From Formalism to Post-Structuralism. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1980. Vernet, André (ed.). Histoire des bibliothèques françaises. Paris: Promodis-Editions du Cercle du librairie, 1988–. Warner, Michael. The Letters of the Republic: Publication and the Public Sphere in Eighteenth-Century America. Harvard University Press, 1990. Wittmann, Reinhard. “Was there a Reading Revolution at the End of the Eighteenth Century?” In A History of Reading in the West, ed. by Guglielmo Cavallo and Roger Chartier. 284–312. Amherst: University of Massachusetts Press, 1999.

105

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења Рикардо Пиља 1

Одломци (Пролог и Епилог) из књиге Ricardo Piglia, El últi mo lector (Barcelona: Anagrama, 2005), 11–15, 189–190. Аркадио ДијасКињонес (Arcadio Díaz-Quiñones) – хиспаниста карипског порекла, есејиста, аутор бројних књига из области културне и интелектуалне историје латинске Америке и карипске поезије, професор емеритус на Уиверзитету Принстон (САД). (Прим. прев.)

Хуан де Гарај ( Juan de Garay) (1528– 1583) – шпански конкистадор, оснивач бројних градова данашње Аргентине, укључујући и друго оснивање Буенос Ајреса 1580. (Прим. прев.)

Последњи читалац1 Аркадију Дијас-Кињонесу2 Пролог Више пута су ми причали о човеку који у једној кући у четврти Флорес крије реплику града на којој ради годинама. Направио ју је са минималном количином материјала и у тако малој размери да је можемо видети одједном, изблиза и многоструку, али и као да се губи у мекој светлости зоре. Увек је град далеко, а доживљај удаљености из такве близине је незабораван. Виде се зграде и тргови и авеније и види се предграђе које се спушта према западу све док се не изгуби у пољу. То није мапа, ни макета, већ синоптична машина; цео град је тамо, концентрисан у себи самом, сведен на своју суштину. Град је Буенос Ајрес али модификован и измењен лудилом и микроскопском визијом градитеља. Човек каже да се зове Расел и фотограф је, или зарађује за живот радећи као фотограф, и има своју лабораторију у улици Бакакај, те проводи месеце не излазећии из своје куће, периодично реконструишући квартове на југу које набујала река разара и поплављује сваки пут кад стигне јесен. Расел верује да прави град зависи од своје реплике и због тога је луд. Боље рећи, због тога није само обичан фотограф. Преокренуо је односе представљања тако да је прави град онај који крије у својој кући, док је други само илузија или сећање. Основа прати путању геометријског града каквог је замислио Хуан де Гарај3 кад је оснивао Буенос Ајрес, са проширењима и модификацијама које је историја наметнула недостижној правоугаоној структури. Између јаруга које се виде дуж реке и високих зграда које формирају зид на северној граници, истрајавају трагови старог Буенос Ајреса, са својим мирним шумовитим квартовима и својим сувим пашњацима. Човек је замислио град изгубљен у сећању и обновио га је тако како га је запамтио. Реално није објекат представљања, већ је то простор у којем обитава свет маште. Посетиоци могу да погледају конструкцију само један по један. Такав став, несхватљив свима, мени је, међутим, сасвим јасан: фотограф репродукује, у посматрању града, акт читања. Онај ко посматра је читалац и, сходно томе, треба да буде сам. Та тежња ка интимности и изолацији објашњава тајновитост која обавија његов пројекат све до данас.

Бележница 33

106

Прикази, читања, расветљења Читање, како је говорио Езра Паунд, представља уметност репродукције. Понекад писци живе у паралелном свету, а понекад замишљају да тај свет продире у стварност. Лако је замислити фотографа обасјаног црвеном светлошћу лабораторије, док у тишини ноћи размишља како је његова синоптичка машина тајна шифра судбине, те да се оно што се измени у његовом граду потом репродукује у квартовима и улицама Буенос Ајреса, али у већој мери и страшније. Промене и хабања које трпи реплика – мања пропадања и кише које потапају сиротињске квартове – постају реалност у самом Буенос Ајресу, у виду краћих катастрофа и необјашњивих несрећа. Што се града тиче, ту је дакле реч о репликама и представама, о читању и усамљеничком опажању, о присуству онога што је изгубљено. У крајњој линији, реч је о начину да се невидљиво учини видљивим и да се фиксирају јасне слике које више не видимо али које су упорне попут фантазми које живе у нама. Ово интимно и тајанствено дело, конструисано стрпљиво у поткровљу једне куће у Буенос Ајресу, потајно се везује за одређене литерарне традиције Рио да ла Плате; за фотографа из Флореса, као и за Онетија или за Фелисберта Ернандеса4, тензија између реалног и замишљеног објекта не постоји, све је реално, све је ту и човек се креће парковима и улицама, заслепљен неком увек удаљеном представом. Мајушан град је попут грчког новчића који светлуца са дна речног корита под последњом светлошћу предвечерја. Не приказује ништа, осим да је изгубљен. Ту је, датиран али ван времена, и поседује предуслов уметности, користи се, не стари, направљен је као драгоцени предмет који регулише размену и богатство. Сетио сам се ових дана страница које је Клод Леви-Строс написао у књизи Дивља мисао о уметничком делу као о умањеном моделу. Реалност ствара у природној величини, tandis que l’art travaille á l´échelle réduit [док уметност ради у умањеној размери (Прим. прев.)5]. Уметност је синтетичка форма универзума, микрокосмос који репродукује специфичност света. Грчки новчић је један модел сразмеран једној привреди и читавој једној цивилизацији, а истовремено је само изгубљени предмет који светлуца у предвечерје кроз прозирност воде. Пре неколико дана коначно сам одлучио да посетим студио фотографа из Флореса. Било је то ведро пролећно вече и магнолије су почеле да цветају. Застао сам пред високим вратима и притиснуо звоно, које је зазвонило у даљини, у дну стазе која се назирала са друге стране. Убрзо је човек мршав и тих, сивих очију и сиве браде, опасан кожном кецељом, отворио врата. Претерено љубазно и тихо, готово шапатом кроз који се могао чути груб тон страног језика, поздравио ме је и пустио да уђем.

107

Бележница 33

Хуан Карлос Онети ( Juan Carlos Onetti) (1909–1994) – значајан и награђиван уругвајски писац који је неколико година живео и у Буенос Ајресу, пишући кратке приче и филмске критике за локалне медије. На српски језик преведено је тек неколико његових прича, објављених у периодици, односно у: Антологија савреме не хиспаноамеричке приповетке, изабрао и превео Бранко Анђић. Фелисберто Ернандез (Felisberto Hernandez)(1902– 1964) – уругвајски писац и самоуки пијаниста. Вид.: Фелисберто Ернандес, Нико није палио светиљке, са шпанског превеле Бада Домић, Маша Теслић (Београд : Просвета, 1986). (Прим. ур.). Уп. Klod Levi-Stros, Divlja misao (Beograd: Nolit, 1966), 61. Строс, заправо, каже да наука ради у природној величини, а уметност – у умањеној размери. (Прим. ур.)

Прикази, читања, расветљења Кућа је имала атријум, који је водио у двориште а на крају дворишта налазио се студио. Био је то пространи магацин са кровом на две воде а у његовој унутрашњости били су постављени столови, мапе, машине и чудне алатке од метала и стакла. Мноштво фотографија града и цртежа нејасних форми прекривало је зидове. Расел је упалио светло и позвао ме је да седнем. У његовим очима, под густим обрвама, горела је злочеста искра. Насмешио се и ја сам му тада пружио стари новчић који сам му донео. Погледао га је пажљиво, изблиза, а потом га је удаљио из видокруга и направио покрет руком да осети незнатну тежину метала. – Драхма – рекао је. За Грке је била предмет тривијалан и магичан, истовремено… Ousia, реч која означава биће, супстанцу, означавала је, такође, и богатство, новац. – Направио је паузу. – Новчић је био најмање лично пророчанство и, на раскршћима живота, бацао се у ваздух да би се донела одлука. Судбина се налази у енигми новчића. – Бацио га је у ваздух, ухватио и покрио дланом. Погледао га је. – Све ће бити добро. Устао је и показао у страну. План града се уздизао између цртежа и машина. – Мапа је – рече – синтеза стварности, приказ који нас проводи кроз збрку живота. Потребна је вештина у читању између редова како би се пронашао пут. Пазите. Ако неко проучава карту места у којем живи, треба прво да пронађе место где се налази док гледа мапу. Овде је, на пример, моја кућа. Ово је улица Пуан, ово је авенија Ривадавија. Ви се сада налазите овде. –Направио је крст. – Овде. – Насмешио се. Наступила је тишина. У даљини се зачуо крик птице који се понављао. Изгледало је као да се Расел пробудио и сетио да сам му донео грчки новчић, па га је поново ставио на длан отворене шаке. – Ви сте га направили? – Погледао ме је саучеснички. – Уколико је лажан, онда је савршен – рекао је, а онда је под лупом проучио суптилне линије и жиле метала. – Није лажњак, видите? – Видели су се благи трагови начињени ножем или каменом. – А овде је – рече – неко угризао новчић да би се уверио да је прави. Неки сељак, можда, или војник. Ставио је новчић на стаклену тацну и осмотрио га под оштром светлошћу плаве лампе, након чега је поставио старински апарат на троножац и почео да га фотографише. Неколико пута је променио објектив и време експозиције да би слике угравиране на новчићу репродуковао са већом оштрином. Заборавио је на мене док је радио. Шетао сам салом посматрајући цртеже и машине и балконе, који су се отварали бочно, све док на самом дну ходника нисам видео мердевине које воде на таван. Попео сам се напипа-

Бележница 33

108

Прикази, читања, расветљења вајући у помрачини, не гледајући доле. Придржао сам се за мрачну ограду и осетио да су пречке неправилне и несигурне. Кад сам се попео, заслепила ме је светлост. Поткровље је било кружно а кров од стакла. Кристална светлост испуњавала је просторију. Видео сам једна врата и једну колевку, видео сам Христа на зиду у дну и у средини собе, далеко и близу, видео сам град и то што сам видео било је стварније од стварности, неодређеније и чистије. Конструкција је била тамо, као изван времена. Имала је средиште али није имала крај. У одређеним зонама периферије, скоро на граници, започињале су рушевине. На крајевима, са друге стране, река је текла у делту и до острва. На једном од тих острва, једно вече, неко је замишљао острвце захваћено мочварама, где плима и осека периодично покрећу механизам сећања. Источно, близу централних авенија, уздизала се болница, са белим плочицама на зидовима, у којој ће једна жена умрети. На западу, у близини парка Ривадавија, простирао се, мирно, кварт Флорес, са својим баштама и својим застакљеним зидовима, а на дну једне улице са неравном калдрмом, упадљива у тишини преграђа, видела се кућа у улици Бакакај и на врху, једва уочљива у пренаглашеној видљивости света, црвена светлост лабораторије фотографа како трепери у ноћи. Не могу да се сетим колико сам дуго био тамо. Посматрао сам, као да халуцинирам или сањам, неприметан покрет који је пулсирао у сићушном граду. Коначно, погледао сам га последњи пут. Далека и јединствена, слика је репродуковала реалну форму једне опсесије. Сећам се да сам се напипавајући спустио кружним мердевинама у таму сале. Са стола за којим је руковао својим инструментима, Расел ме је погледао као да ме није очекивао да уђем и, након краћег оклевања, приближио ми се и ставио руку на раме. – Видели сте? – упитао је. Сео сам без речи. – Сада, дакле – рекао је – можете ићи и можете испричати шта сте видели. У помрачини предвечерја, Расел ме је испратио до атријума који је водио ка улици. Када је отворио врата, благ пролећни ваздух доспео је од ограда и јасмина из суседних кућа. – Узмите – рече – и пружи ми грчки новчић. То је било све. Ходао сам шумовитим стазама све док нисам стигао до авеније Ривадавија а потом ушао у подземни пролаз и путовао заглушен тутњавом воза. Несигуран одраз мог лица рефлектовао се на стаклу прозора. Полагано, микроскопски кружни град се профилисао у помрачини тунела са чврстином и интензитетом незаборавног сећања.

109

Бележница 33

Прикази, читања, расветљења Тада сам схватио оно што сам већ знао: оно што можемо да замислимо увек постоји, у другој размери, у другом времену, јасно и удаљено, као у сну.

„Последњи читалац“ је дело за глас и клавир америчког композитора Чарлса Ајвза (Charles Ives (1874– 1954)) (S. 286 (K. 6B62c)). Комад је компонован на текст песме „Последњи читалац“ (1836) америчког лекара, песника и полихистора из 19. века Оливера Вендела Холмса (Oliver Wendell Holmes), у којој је реч о смислу, односу писања и читања према сећању и памћењу. Прва строфа ове песме – слика песника који често под дрветом чита сопствене песме као продужетке и трагове прошлости – мото је Пиљине истоимене књиге. (Прим. ур.)

Епилог Од самог почетка, ова књига је за мене потајно повезана са композицијом Чарла Ајвза „Последњи читалац“6, базираном на поеми Оливера Вендела Холмса коју сам употребио у епиграфу. Сваки пут док сам је слушао, током година, размишљао сам о томе да напишем једну причу инспирисану овом темом. Коначно је, као резултат тога, настала ова књига састављена од измишљених ситуација и јединствених читалаца. У читавом Дон Кихоту никад нисмо видели Дон Кихота да чита витешке романе (осим оне кратке и сјајне сцене када прелистава лажног Авељанединог „Кихота“, у којем су забележене авантуре које никад није проживео. II, глава 59). Сад је прочитао све и живи то што је прочитао, те се у тренутку претворио у последњег читаоца тог жанра. Један суштински анахронизам у Дон Кихоту дефинише његов начин читања. Истовремено, његов живот извире из дисторзије тог читања. Он долази касно, последњи лутајући витез. У филозофкој трци побеђује онај који може да трчи најспорије. Односно онај који стиже последњи на циљ, написао је Витгенштајн. Последњи читалац имплицитно одговара на овај програм. Његово читање је увек неактуелно, увек на граници. Јасно је да читалац књижевности није филозоф, његова спорост има другачији карактер, знаци га воде у другом правцу. Фењер Ане Карењине није Диогенова лампа. Постоји друга светлост, друга тама, смисао се тражи на другој страни. Фигура последњег читаоца је многострана и метафорична. Његови трагови се губе у пам ћењу. Ова књига, несумњиво, не намерава да буде исцрпна. Не реконструише све могуће сцене читања, већ радије прати једну приватну серију; она је један произвољан пут кроз начине читања који се налазе у мом сећању. Мој сопствени читлачки живот је присутан у њој и због тога је ова књига, можда, најличнија и најинтимнија од свих које сам написао. Р. П. 12 јануар, 2005. са шпанског превела Ксенија Нечемер

Бележница 33

110

Прикази, читања, расветљења Жорж Перек

Читати: друштвено-физиолошка скица1 Странице које следе не могу бити ништа У чину читања, све почиње телом. У овом тексвише од белешки: скуп расутих чињеница, више интуинтиван него организован, који се само из- ту Жорж Перек скицира неколико симптома телесузетно односи на утврђена знања; пре би спа- не укорењености читања. Пре него што може да буде дале у оне „неодељене области“ и „необрађена упознат и схваћен, текст је осетно већ ту, везан фиположајем читаоца, простором у којем се чиподручја“ дескриптивне етнологије које Мар- зичким тање спроводи и опажајима који навиру. сел Мос спомиње у свом уводу о „телесним техЗар онда не би требало извести заокрет? Свака никама“2 и које, у рубрици „разно“, представљају социологија читања претпостављала би, да би била „прешне проблеме“ о којима знамо само то да не релевантна, једну физиологију положаја читаоца и знамо ништа важно, мада бисмо ту могли много њиховог друштвеног одређења. (Уводник за чланак тога да нађемо, кад бисмо се одважили да томе Жоржа Перека, којим се отвара темат „Читање II – посветимо пажњу: баналне ствари, прећутне, о текст у простору“ у часопису Еспри.) којима се не води рачуна, него се узимају здраво за готово; оне нас, међутим, описују, иако верујемо да ми можемо да се поштедимо тога да њих описујемо. Оне се, са више оштрине и присуства него већина институција и идеологија којима се социолози хране, односе на историју нашег тела, на културу која је обликовала наше гестове и позе, на обучавање које је обликовало наше моторичке способности барем онолико колико и оне менталне. У то спадају, прецизира Мос, ход и плес, трчање и скакање, начини одмарања, технике ношења и бацања, понашање за столом и у кревету, спољашње форме поштовања, хигијена тела итд. И читање, такође. Читати је радња. Желео бих да говорим о тој радњи и само о њој, о ономе што је чини, о ономе што је окружује, а не о ономе што она производи (читање, штиво), ни о ономе што јој претходи (писање и избори везани за писање, издавање и избор издања, штампање и избори везани за штампу, дистрибуција и избори везани за њу итд.), речју, о својеврсној економији читања са аспекта ерголошког (физиологија, рад мишића) и друштвено-еколошког (просторно-временско окружење). Већ деценијама, читава једна модерна школа критике нагласак ставља на писање, на стварање, на поетику. Није реч о светој мејеутици, инспирацији ухваћеној свом снагом, већ о цр-

111

Бележница 33

Georges Perec, „Lire : esquisse sociophysiologique“, Esprit, 44e année, n° 453 (janvier 1976): 9–20.

Marcel Mauss, Sociologie et anthropologie (Paris: P. U. F., 1950), 365sq. [Marsel Mos, Sociologija i antropologija. 1, prev. Ana Moralić (Beograd: Biblioteka XX vek, 19982), 361–362.]

Прикази, читања, расветљења 3

Реч је о ликовима из Лаклоовог епистоларног романа Опасне везе. Уп. 48. писмо; Шодерло де Лакло, Опасне везе, прев. Душан Милачић (Београд: Утопија, 2003), 119; подвукао Ж. П. (Уколико није другачије назначено, све примедбе уз текст су уредничке.) Уместо auteur (аутор), Перек користи хомофон autour, што – као прилог – значи „око, около“, док би у поимениченом облику, какав је овде употребљен (l’autour), означавао неке врсте птица грабљивица (јастреб, нпр.). Перекове белешке уз текст дате су на крају. Вид. „Напомене“. Алфред Лукјанович Јарбус (1914–1986) – руски биолог, један од пионира у егзактном проучавању покрета ока. Лоренс Старк (1926–2004) – амерички неуролог, најпознатији по својим проучавањима сакада, брзих покрета очију између двеју фиксација на предмет.

номе на белом, о текстури текста, уписивању, трагу, дословном, о ситним детаљима, просторној организацији писма, његовим материјалима (перо или четкица, писаћа машина), његовој подлози (Валмон председниковици Турвел: „чак и сто на коме Вам пишем, који први пут служи за ту сврху, постаје за мене свети олтар љубави…“3); његовим кодовима (интерпункција, параграф, фразе итд.), о околици4 (писац док пише, места и ритмови писања; они који пишу у кафеу, они који раде ноћу, они који раде у зору, они који раде недељом итд.). Чини ми се да одговарајуће истраживање треба спровести и над еферентним аспектом ове продукције: како се читаоци баве текстом. Реч је о разматрању не преузете поруке, већ преузимања поруке, на елементарном нивоу, о ономе што се дешава док читамо: очи које се спуштају над редове, њихова путања и све што је прати; читање сведено на телесну активност, на покретање одређених мишића, различите положаје, одлуке у низу, привремене изборе, на цео скуп стратегија уметнутих у континуум друштвеног живота због којих не читамо било како, било кад, нити било где, штагод читали.

I ТЕЛО

Очи. Читамо уз помоћ очију (1)5. Оно што очи раде док читамо толико је сложено да превазилази и моје компетенције и потребе овога чланка. Из обимне литературе која је посвећене том питању од почетка овог [20.] века ( Јарбус, Старк итд.6) можемо извући макар елементарну, али и кључну чињеницу: очи не читају ни низ слова, ни низ речи, ни ред по ред, већ напредују кроз серију сакада и фиксација, истражујући у исто време читаво текстуално поље и оно што је редундантно: непрестан ток са неприметним прекидима, јер да би око открило то што тражи, треба да пређе преко читаве странице брзим покретима, али не правилним, као када гледамо телевизију (на шта би термин прелажење могао да наведе), већ на алеаторан, несистематичан и поновљив начин или, ако више волимо да се изразимо метафорички, као голуб који чепрка по земљи у потрази за мрвицама хлеба. Ова слика је очигледно мало сумњива, али ми ипак делује као карактеристична, и не оклевам да из ње извучем нешто што би могло бити почетак теорије о тексту: читати значи, најпре, извући из текста значењске елементе, мрвице смисла, нешто попут кључних речи које откривамо, поредимо, поново проналазимо. Проверавајући да ли су ту, знамо да смо у истом тексту, који препознајемо и потврђујемо; ове кључне речи могу бити речи (у криминалистичким романима, на пример; још више у еротским или онима који то хоће да буду), али могу да буду и звуци (риме), прелом текста на страници, реченични обрти, типографске појединости (на пример истицање неких речи у многобројним савременим фикционим, кри-

Бележница 33

112

Прикази, читања, расветљења тичким или критичко-фикционим текстовима) па чак и читаве наративне секвенце (види текст „Маргинално читање Питера Чејнија“ Жака Душатоа у зборнику Потенцијална књижевност 7). У неку руку, реч је о ономе што теоретичари информација називају препознавање форме: трагање за неким сталним карактеристикама које дозвољавају да се са линеарног низања слова, празних места и знакова интерпункције пређе на оно што ће бити смисао текста када се у њему, на различитим нивоима читања, буду пронашли синтаксичка кохерентност, наративна организација и оно што се назива „стил“. Мимо неких класичних и основних примера, тј лексичких (читати је знати испрве да ли реч couvent означава оно што раде кокошке кад снесу јаја, тј. лежање на јајима, или манастир; или, знати да Аполонов лук није лук за јело8), не знам којим бисмо експерименталним методама могли проучавати овај труд препознавања; што се мене тиче, за то имам само негативну потврду у осећају огромне фрустрације која ме је дуго обузимала док читам руске романе (… удовац Ане Михаиловне Друбетској, Борис Тимофеич Исмаилов, тражио је руку Катарине Љвовне Борисич, која је више волела Ивана Михалкова Васиљева…) или када сам, са 15 година, желео да дешифрујем наводно смеле делове Дидроовог романа Индискретни драгуљи9 (Saepe turgentem spumantemque admovit ori priapum, simulque appressis ad labia labiis, fellatrice me linguâ perfricuit…). Извесна уметност текста могла би се засновати на игри између предвидивог и непредвидивог, између очекивања и изневеравања, између погодбе и изненађења: пример за то могло би бити присуство брижљиво дотераног изражавања ноншалантно начичканог ненаметљиво тривијалним или отворено жаргонским изразима (Клодел, Лакло…); или, још боље, примери супституције које Жан Тардије користи у драми Реч за другу реч, или метаморфозе презимена у Недељи живота10 (Боликра, Булингра, Брелига, Бролига, Ботига, Ботрила, Бродига, Бретога, Брелога, Бретуја, Бодрига итд. )(2) Извесна уметност читања – није реч само о читању текста, већ и о такозваном читању слике или читању града – могла би се састојати у томе да се чита укосо, да се текст погледа са стране (али, више није реч о читању у физиолошком смислу: како бисмо могли да научимо спољне очне мишиће да „читају другачије“?).

Глас, усне. Сматра се простим да се уста померају током читања. Научили су нас да читамо тако што су нас терали да читамо наглас; затим је требало одучити се од, како нам је речено, лоше навике, без сумње зато што изискује већи напор.

113

Бележница 33

Jacques Duchateau, „Lecture marginale de Peter Cheney“, dans La littérature potentielle (Paris, ldées– Gallimard, 1973). Переков пример заснован је на хомонимији речи fils – синови, или конци: „Синови Амона [скраћени наслов једне средњовековне, старофранцуске епске песме] нису врста конца за шивење”. Индискретни драгуљи је први, анонимно објављен сатиричноеротски роман француског филозофапросветитеља, енциклопедисте, теоретичара уметности, драмског и романописца Денија Дидроа (1713–1784): султан Мангогул (иза чијег лика стоји Луј XIV), љубитељ „сочних“ прича, од чаробњака добија прстен који женске „драгуље“ наводи да говоре о својим љубавним и сексуалним искуствима. Переков цитат је из приче „драгуља“ изузетно расклашне Циприје, који говори језицима Ципријиних

Прикази, читања, расветљења љубавника (енглески, латински, италијански) уз упозорење да би превод његових речи исувише „вређао чедност“. Уп. Дени Дидро, Индискретни драгуљи, прев. Загорка Грујић (Београд: Нолит, 1961), 289– 290. 10 Недеља живота (1962) је роман француског писца Ре(ј) мона Кеноа, једног од оснивача групе OuLiPo (Радионица потенцијалне књижевности), којој је припадао и сам Жорж Перек. „Улиповска“ поетика је подразумевала стварање књижевних дела на основу задатих структуралних ограничења, математичких израза или фигура, комбинаторичких правила, шема. Тако се, на пример, у роману на који Перек упућује, презиме јунака по имену Пол непрестано варира.

То не спречава крикоаритеноидне и крикотироидне мишиће, који изазивају грчење гласних жица и отвора на душнику, да буду активни док читамо. Читање остаје неодвојиво од покретања уста и вокалних активности (има текстова које би требало само промрљати или прошаптати и других које би требало урликати или растављати на слогове).

Руке. Није тачно да само слепи имају потешкоћа са читањем. Људи без руку не могу да окрећу странице. Руке данас служе само за окретање страница. Општа распрострањеност књига са потпуно одвојеним листовима ускраћује данашњем читаоцу два велика задовољства: једно је расецање страница (да сам Стерн, овде би требало уметнути цело једно поглавље у славу ножа за папир, од картонског ножа за папир који се од књижара добије сваки пут када се купи књига, до ножа за папир од бамбуса, од полираног камена, од челика, преко ножева за папир у облику симитара (Тунис, Алжир, Мароко), мача матадора (Шпанија), сабље самураја ( Јапан), па преко оних грозних предмета пресвучених вештачком кожом који са различитим предметима истих особина (маказе, перница, кутија за оловке, календар, подсетник, мапе са упијачем…) чине оно што зовемо канцеларијски прибор; и друго, још веће задовољство, да се почне са читањем књиге без претходног расецања листова. Сећамо се (и то не беше тако давно) да су књиге биле сложене тако да су се странице за сечење смењивале овим редом: осам страна којима је требало изрезати најпре горњу, а потом, два пута, и бочну ивицу. Првих осам страница могло се прочитати скоро у целости без ножа за сечење хартије; од наредних осам могли смо да прочитамо прву и последњу, дижући четврту и пету страну. Али ништа више. У тексту је било празнина које су чувале изненађења и подстицале очекивања. Позе. Држање нашег тела током читања је очито јако везано за услове у окружењу (чиме ћу се убрзо позабавити) тако да би се могло као такво разматрати. Било би то фасцинантно истраживање, чврсто повезано са социологијом тела, па се можемо чудити да се ниједан социолог или антрополог није побринуо да га се прихвати, и поред пројекта који је предложио Марсел Мос, кога сам већ поменуо на почетку овог чланка. У недостатку било какве систематичне студије, можемо само да набројимо садржај: Читати стојећи (то је најбољи начин да се консултује речник);

Бележница 33

114

Прикази, читања, расветљења Читати у седећем положају, мада има различитих начина седења: стопала додирују под, стопала изнад столице, тело окренуто уназад (фотеља, канабе), лактови наслоњени на сто итд.; Читати лежећи; лежећи на леђима, на стомаку, на боку итд.; Читати на коленима (деца која листају сликовнице; Јапанци?); Читати чучећи (Марсел Мос: „Чучање је, по мом мишљењу, занимљив положај, и могло би се учинити да га дете сачува. Велика је грешка одузети му га. Читаво човечанство, изузев наших друштава, сачувало је тај положај.“11) Читати у ходу. Одмах се помисли на свештеника који излази на свеж ваздух читајући молитвеник. Али ту су и туристи који по непознатом граду шетају са планом у руци или пролазе поред слика у музеју читајући описе које дају водичи. Или пак ходати пољем, са књигом у руци и читати наглас. Чини ми се да се то све ређе и ређе среће.

II ОКОЛИЦЕ I have always been the sort of person who enjoys reading. When I have nothing else to do, I read.12

Charlie Brown

Грубо говорећи, можемо да разликујемо две врсте читања: оно које прати неку другу преокупацију (активну или пасивну) и оно које прати само себе. Прву би упражњавао господин који листа новине чекајући на ред код зубара; другу – тај исти господин када, вративши се кући, седа за сто да чита Сећања из кинеске амбасаде маркиза од Можа. Дешава се, дакле, да се чита ради читања, да у датом моменту читање представља једину активност. Пример за то дају читаоци који седе у читаоници библиотеке. Штавише, у данашњим околностима библиотека је место посебно резервисано за читање, једно од ретких места где је читање колективна преокупација (читање није нужно усамљеничка, али је генерално индивидуална активност; могуће је читати удвоје, главу уз главу, или један преко рамена другог; или читати изнова, за друге, наглас); али помисао да више људи чита у исто време исту ствар мало је изненађујућа: господа у клубу читају Тајмс; група кинеских сељака проучава Малу црвену књигу13. Један други пример нарочито добро илуструје, чини ми се, фотографија која се пре неколико година појавила у часопису Експрес (Express) поводом студије о издаваштву у Француској. Она представља Мориса Надоа14, у удобној фотељи, окруженог гомилама књига вишим од њега.

115

Бележница 33

Mos, Nav. delo, 373.

Одувек сам био од оне врсте људи који ужи вају у читању. Када немам шта друго да радим, ја читам. Чарли Браун.

„Мала црвена књига“ је популарни назив за збирку, односно компилација цитата из говора и дела Маоа Цедунга, која се, у малом формати и црвеном повезу, дистрибуирала широм Кине, као обавезно штиво у власништву сваког грађанина. 14 Морис Надо (1911– 2013) – француски писац, књижевни критичар, историчар надреализма, приређивач дела Маркиза де Сада, и изузетно значајан и цењен уредник. 13

Прикази, читања, расветљења

Тристрам Шенди је приповедач и главни лик хумористичког и пародичног антиромана Живот и назори Тристрама Шендија (1759–1767), код нас преведеног као Три страм Шенди, енглеског писца Лоренса Стерна (1713–1768), кога је Перек већ споменуо. Роман је чувен по својим дигресијама, чији број и обим спречавају успостављање и развијање фабуле.

Или, пак, дете које чита или се труди да прочита поглавље из природне историје јер се плаши да ће га сутрадан то испитивати. Могли бисмо да нижемо и нижемо примере. Оно што ми се чини да их спаја јесте то да се „читање ради читања“ сваки пут доводи у везу са ревносним радом, са нечим што спада у посао или задатак, што се, у сваком случају, мора. Требало би, наравно, бити прецизнији и наћи скоро задовољавајуће критеријуме за разликовање рада од не-рада. Како сада ствари стоје, чини ми се умесним да се направи следећа дистинкција: с једне стране било би читање, рецимо професионално, за које јесте важно да му се посветимо у целости, да нам то буде једина преокупација у току једног сата или читавог дана; а са друге – читање, рецимо у слободно време, које увек прати неку другу активност. Оно што ме највише чуди, с обзиром на то чиме сам заокупљен, није то што се читање сматра активношћу за опуштање већ што, генерално, не може да буде самостално. Треба да се уметне у неку другу потребу; треба да га нека друга активност подржава: читање се повезује са идејом времена које треба да се испуни, празног времена које треба искористити за читање. Можда је та главна активност само изговор за читање, али како то знати? Да ли је господин који чита на плажи, на плажи да би читао или, заправо, чита зато што је на плажи? Да ли му тугаљива судбина Тристрама Шендија15 заиста доноси више од опекотина од сунца које управо добија на листовима? У сваком случају, зар не треба испитивати услове под којима се чита: читати, не значи само читати текст, тумачити знаке, премеравати редове, истраживати стране, пробијати се кроз смисао; то није само апстрактна сагласност аутора и читаоца, мистични спој Идеје и Слуха, то је, у исто време, и бука метроа, или кретање вагона по шинама, или топлота сунца на плажи и вриска деце која се у даљини играју, или осећај вруће воде у купатилу, или несаница… Један ће ми пример омогућити да прецизирам смисао испитивања које се, иначе, с пуним правом може сматрати залудним: пре неких десетак година, вечерао сам са пријатељима у малом ресторану (предјело, гарнирано јело дана, сир или десерт); за другим столом вечерао је неки с правом уважени филозоф: вечерао је сâм, читајући мимеографисан текст, вероватно неку дисертацију. Читао је између јелâ а често, чак, и између залогаја, па смо се моји пријатељи и ја питали шта би могао да буде учинак те дупле активности, како то иде једно с другим, какав укус имају речи и који је смисао сира: залогај, па појам, залогај, па појам. Како се појам жваће, како се прождире, како се вари? И како се може објаснити дејство те двоструке исхране, како то описати , како измерити? Набрајање које следи, скица једне типологије околности читања, не одговара само пуком задовољству у набрајању. Чини ми се да оно може да наговести један глобалан опис градских

Бележница 33

116

Прикази, читања, расветљења активности данашњице. У замршеној мрежи дневних ритмова, свугде се помало умећу размаци, одломци, дигресије; као да се, пошто су га обавезујући распореди истерали из нашег живота, али сећајући се времена када смо, као деца, проводили поподнева, четвртком, испружени на кревету, дружећи се са тројицом мускетара и децом капетана Гранта, читање потајно увлачи у празнине и пукотине нашег зрелог живота.

За време док не… Читања се могу класификовати на основу времена које окупирају. Времески интервали су на првом месту. Читамо чекајући, код фризера, код зубара (читање које је, због страха, непажљиво); чекајући у реду испред биоскопа, читамо биоскопски програм; у разним службама (социјално осигурање, чекови, нађени предмети итд.), читамо док чекамо да нас прозову. Када знају да ће дуго да чекају испред стадиона или Опере, паметни понесу са собом столицу на расклапање и књигу. Тело. Читања се могу класификовати према телесним функцијама: Обед: Читати и јести у исто време (видети о томе горе). Отпечатити писмо, раширити новине, док доручкујемо. Тоалет: Читати у купатилу за многе је врхунско задовољство. Па ипак, често је сама идеја пријатнија од њеног спровођења: већина када су, заправо, неудобне и, без специјалне опреме – држача за књигу, јастучића који плута, лако доступних пешкира и славине – и посебних мера предострожности, читати у купатилу није ништа угодније него пушити цигарете, на пример: то је један мали проблем савременог живота којим би дизајнери требало да се позабаве. Природне потребе: Луј XIV се обраћао народу са нокшир-столице. У то време, то је било обично. Наша друштва постала су много дискретнија (уп. Фантом слободе16). Ве-це шоље, међутим, остају омиљено место за читање. Између стомака који се олакшава и текста, успоставља се нешто попут јаке расположивости, увеличане пријемчивости, дубоке везе, среће у читању: сусрет висцералног и чувственог, о чему, чини ми се, нико није говорио боље од Џојса. Мирно је прочитао, суздржавајући се први стубац, па је попуштајући али уз известан напор, започео други. Негде на средини, обуставио је сваки отпор, и дозволио својим цревима да се спокојно испразне док је он читао, и наставио је да чита све док његов јучерашњи затвор није потпуно минуо. Надам се да није онако велико да опет добијем шуљеве. Није, баш како треба. Тако. Ах! Против затвора, једну таблету лаксатива. Живот би могао бити такав. (Уликс)17

117

Бележница 33

Фантом слободе је сатиричан, надреалистички филм шпанског редитеља Луиса Буњуела из 1974.

Džejms Džojs, Uliks, prev. Zoran Paunović (Beograd: Geopoetika, 2003), 81.

Прикази, читања, расветљења Сан. Чита се доста пред спавање, често да би се заспало, а још више када сан не долази на очи. Велико је задовољство открити, у кући у коју смо позвани да проведемо викенд, књиге које нисмо прочитали, мада смо желели да их прочитамо, или познате књиге које одавно нисмо читали. На десетине њих односимо у собу, читамо их, поново их читамо, скоро до јутра. Друштвени простор. Ретко читамо док смо на послу, осим ако се посао не састоји управо од читања. Мајке читају у парковима, надгледајући децу док се играју. Зазјавала се шеткају код уличних продаваца старих књига, или иду да читају дневне новине прикачене на врата редакција. Потрошачи читају вечерње новине испијајући аперитив у башти кафеа.

Станице за метро бр. 8, односно бр. 5 у Паризу. (Прим. прев.) 19 Еркман-Шатријан је био заједнички псеудоним двојице француских писаца из друге половине 19. века – Емила Еркмана и Александра Шатријена, аутора низа популарних, сентименталних патриотских романа регионалне инспирације. 20 Реч је о сцени из приче „Стари“. Уп. Алфонс Доде, Писма из мог млина, прев. Живојин Живојиновић (Београд: Младо поколење, 1965), 77. 18

Превозна средства. Много се чита на путу од куће до посла и обрнуто. Читања бисмо могли да групишемо према врсти превоза: аутомобил или кола не вреде ничему (од читања заболи глава); у аутобусу има више услова за читање, али се тамо читаоци срећу ређе него што се мисли, сигурно због призора са улице. Место где се чита јесте метро. Ово би могло бити скоро па дефиниција. Чудим се што министар културе или државни секретар надлежан за универзитете још нису завикали: „Престаните, господо, престаните да тражите новац за библиотеке: права народна библиотека јесте метро!“ (громогласни аплаузи већине) Из перспективе читања, метро нуди две предности: прва је то што је трајање вожње метроом скоро савршено одређено (отприлике минут и по по станици): то дозвољава да се, у зависности од дужине пута, читања прецизно временски организују у две стране, пет страна, читаво поглавље. Другу предност чине повратност и поновљивост пута на дневном и седмичном нивоу: књига започета у понедељак ујутру биће завршена у петак увече… Путовања. На путовању се доста чита. Посебна врста литературе – такозвана петпарачка – намењена је путовању. Највише се чита у возовима. У авионима, највише се прелиставају часописи. Што се бродова тиче, њима се све ређе путује. Иначе, из перспективе читања, брод није ништа друго него шезлонг (видети ниже).

Бележница 33

118

Прикази, читања, расветљења Остало. Читати током одмора. Читања оних који одмарају. Читања бањских гостију. Читања туриста. Читати за време болести, код куће, у болници, током опоравка итд. Пишући ово, није ме интересовало да ли је реч о читању књиге, часописа или проспекта. Само чињеница да се чита, на разним местима, у различито време. Шта постаје од текста, шта остаје од текста? Како се опажа роман који се пружа од Монгалеа до Жака Бонсержана18? Како се изводи то сецкање текста, то бављење које прекидају тело, други људи, време, тутњава колективног живота? То су питања која постављам, и не мислим да је за писца бескорисно да се њима позабави. Роџер Прајс (1918– 1990) – амерички филмски и телевизијски комичар и писац; између осталог, аутор хумористичке књиге In One Head and Out the Other, на француски преведене као Le Cerveau à sornettes (Мозак с трицама и кучинама), за чије је француско издање Перек написао предговор. 22 Екстремистичке новине које су излазиле у доба Француске револуције. Жак Ебер је био главни уредник. (Прим. прев.) 23 Rolan Bart, „Nulti stepen pisma“, u Književnost, mitologija, semiologija, prev. Ivan Čolović (Beograd: Nolit, 1971), 33. 21

Напомене (1) Осим слепих који читају уз помоћ прстију. И осим оних којима се чита: у руским причама, то су војвоткиње са својим пратиљама, затим, француске госпођице из угледних породица уништених током Револуције; или, пак, у романима Еркмана-Шатријана,19 то су сељаци који не знају да читају, који се увече окупљају (огроман дрвени сто, зделе, крчази, мачке покрај камина, пси крај врата) око једнога од њих који чита писмо рањеног сина из рата, новине, Библију или алманах; или пак Морисови бака и дека које Доде посећује у тренутку када мала сиротица сриче Житије светог Иринеја: „Два-ла-ва-се-сме-ста-ба-це-на-ње-га-и-про-жде-руга“.20 (2) Два цитата ми се чине одговарајућим да се прецизира претходно и да се домашај реченог протегне; први је цитат из књиге Мозак на отаву Роџера Прајса21: „Прочишћена књига (што не треба мешати ни са цензурисаном ни са нецензурисаном књигом) јесте књига у којој је издавач оловком додавао одређени број опсцених речи“; друго дело је Нулти степен писма Ролана Барта: „Ебер је у сваком уводнику Пера Дишена (Père Duchesne22), неколико пута употребљавао изразе као што су до врага или сто му громова. Те неотесаности нису ништа значиле, али су на нешто упућивале.“23 (са француског превела Маша Грубовић; редакција превода: Виолета Стојменовић)

119

Бележница 33

Избор бележнице

Избор Бележнице _______________ Ана Јанковић, Народна библиотека Бор

Библиотека – хронологија и чувар једног доба

(Весна Микелић и Весна Павловић: Колекција књига о Титу Библиотеке целине Јосипа Броза Тита, Београд, 2016)

Широј јавности вероватно није позната чињеница да је Јосип Броз Тито, председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и доживотни маршал, имао богату и вредну библиотеку. Библиотека се од 1945. године налазила у Резиденцији у Ужичкој улици бр. 15 у Београду и није била доступна јавности. Тек од 2011. године, када је библиотека пренета у просторије некадашње музејске установе „Кућа цвећа“, која је 1996. године постала део Музеја Југославије (донедавно: Музеј историје Југославије) – овај део југословенске и светске историјске и културне баштине заштићен је као део музејске Збирке „Меморијални фонд Јосипа Броза Тита“. Реч је о специфичној збирци која није плод систематичног сакупљања, откупа или размене, јер је чине поклони које је Јосип Броз добијао од државника, истакнутих политичара и других познатих личности из друге половине 20. века, разних радних, друштвено-политичких организација, спортских удружења, војске, школâ, универзитетâ, али и обичних људи. Ту су и лични предме-

Каталог Колекција књига о Титу (Београд: Музеј историје Југославије, 2016) номинован је за Награду „Стојан Новаковић“, коју додељује Библиотекарско друштво Србије за дело које представља допринос библиотечко-информативној делатности.

ти који су припадали некадашњем председнику. Настајала је од 1940. до 1980. године и по садржају представља најразноврснију, а по броју појединачних предмета највећу збирку у фондовима Музеја. Исту судбину Збирке дели и Библиотека Јосипа Броза Тита. Ни она није настала према личном укусу власника. Њу су обликовали други људи, они који су књигама даривали свог госта или домаћина – Јосипа Броза Тита, и има посебну културну и историјску вредност јер представља вид колективног сећања на једну епоху која је обележила читав 20. век не само на овим просторима. Овај фонд није лична библиотека, па је стога карактеристична на један сасвим посебан начин јер осликава Тита као државника, подстиче сећање на

121

Бележница 33

______________ Избор Бележнице југословенско наслеђе и искуство, посебно документујући период социјалистичке Југославије. У библиотечким оквирима – реч је о библиотеци целини, значајној због разноврсности књижног фонда којег чине предратне, ратне и послератне публикације из области историје, филозофије, уметности, књижевности, војних доктрина, технике, медицине, религије, спорта. Збирку чине и ауторски радови Јосипа Броза Тита, преведени на језике свих југословенских народа и друге светске језике, као и књиге писане о Јосипу Брозу Титу. Изузетно вредан део фонда представљају старе и ретке књиге које и ван библиотеке целине представљају културно добро, било да су стара издања, прва издања, ретка издања, минијатурна издања или рађена специјалном техничком и уметничком опремом, малог тиража, затим раритети са посветом Титу и аутографима познатих и значајних личности, или дела са уметнутим коментарима, пратећим писмима, прилозима, печатима власништва итд. Библиотеку чине и периодичне публикације и некњижни материјал (албуми са фотографијама, грамофонске плоче, географске карте и др.). Библиотека поседује око 15.000 књига. Настајала је у периоду од 1941. до 1980. године, прикупљањем и чувањем књига које је Јосип Броз лично поседовао, оних које је добио на поклон или оних које су набављене за

Бележница 33

његове личне потребе, па се може рећи да је она практично вршњакиња нове Југославије, чију хронологију и развој прати од њеног стварања током Другог светског рата, репрезентујући резултате њене дипломатије и позиције у свету јер сведочи о односима које је послератна Југославија имала са другим државама, као и о угледу који је друг Тито уживао међу државницима, својим савременицима који су у датом историјском контексту играли значајне улоге. Исте 2013. године, када је Музеј Југославије проглашен за институцију културе од националног значаја, Библиотека Јосипа Броза Тита званично је постала културно добро од великог значаја, мада су неки примерци који се по библиотечким стандардима сматрају старим и ретким књигама – то већ били и чинили део не само југословенске, већ и светске баштине изузетне културне, научне и историјске вредности. На неким књигама налази се и екслибрис који је по личној Титовој жељи израдио Ђорђе Андрејевић Кун и који је симболичка представа пет југословенских народа који граде новог човека и нову државу. Пошто су екслибрис и каталог трајна заштита библиотеке целине, причом о Титовом екслибрису и почиње каталог Колекција књига о Титу Библиотеке целине Јосипа Броза Тита, чији су аутори виши кустос библиотечког фонда Весна Микелић и библиотекар кустос Весна Павловић.

122

Избор Бележнице _______________ Каталог чине библиографски описи 233 монографске публикације о Јосипу Брозу Титу различитих аутора и на различитим језицима, штампане од 1943. до 1980. године, где се својом вредношћу издвајају деветнаест публикација које представљају ретка издања, објављена током Другог светског рата, као и публикације са посветама које су написали Владимир Дедијер, Божидар Јакац, Владимир Назор, Франце Бевк и други. Каталог је објављен поводом 35. годишњице смрти Јосипа Броза Тита и представља значајан подсетник на једно време које је оставило дубок печат на савременике као и на будуће генерације. Ауторке каталога нису имале једноставан посао. Требало је раздвојити и систематизовати грађу из обимног и разноликог фонда Титове библиотеке и осмислити начин како најбоље у каталогу представити изабрани део фонда чији је Јосип Броз Тито био не само власник, већ и предмет грађе. Овај каталог представља оне монографске публикације које се баве Јосипом Брозом, тј. књиге које су други писали о њему. Грађа је у каталогу, прво, разврстана по језику на ком је писана, а у оквиру језика – хронолошки по години издања, а потом абецедно према самој одредници. Пошто је приликом каталогизације коришћен ISBD(M) стандард за обраду монографских публикација, било је могуће користити различите врсте напомена и бележака које су драгоце-

ни извор за различита даља истраживања и тумачења. На пример, унети су и подаци о садржајима који се налазе само на Титовом примерку издања – уколико их има. Напомене су брижљиво сачињене и ишло се дотле да је наглашавано да ли су посвете писане руком или писаћом машином и које су године написане. Нису, ипак, све књиге са посветама нити обележене печатима власништва. На неким књигама налази се и златоотисак Титовог потписа. Напомене садрже и податке о томе ко је књигу поклонио, о печатима који су коришћени (печати Библиотеке Ј. Б. Тита у Ужичкој 15 или Библиотеке дирекције за информације владе ФНРЈ или Библиотеке председника Републике или Ј. Б. Тита), посветама, маргиналијама и сл. Занимљиво је да књиге које датирају између 1944. и 1960. године махом имају печат Библиотеке Ј. Б. Тита у Ужичкој 15. Штета је што аутори каталога нису у напоменама навеле и текстове посвета што би сигурно било веома занимљиво широј публици пошто је библиотека доступна само истраживачима и научним радницима. Уколико би се, можда, правио посебан каталог раритета или барем књига које садрже посвете, сигурно би било занимљиво знати шта су записали Винстон Черчил, Индира Ганди, Нехру, Добрица Ћосић. Или зашто, рецимо, Едвард Кардељ, близак Титов сарадник, није написао посвету на примерку свог ауторског дела Тито : 1982–1937–1977, док је на другом примерку

123

Бележница 33

______________ Избор Бележнице исте књиге то учинио Иван Братко. Тако би Каталог постао једна добра основа за различита историјска и биографска изучавања. Најстарија књига је Пјесма о биографији друга Тита Радована Зоговића из 1943. године (ратно издање, дакле – припада реткој књизи). Она нема печат власништва библиотеке, само руком писану посвету аутора. У Каталогу су регистрована сва издања једног наслова или ако се у библиотеци налази један наслов у више примерака, па се у поглављу „Дела“, а нарочито у ауторском каталогу, може видети да су о Титу највише писали Владимир Дедијер, Тихомир Станојевић и Звонко Штаубрингер и да су њихова дела највише превођена на друге језике или више пута прештампавана на српскохрватском језику. Каталошки описи штампани су латиницом, али су у регистру наслови наведени писмом публикације. Каталог садржи три различита регистра: регистар аутора (наведено је 88 имена аутора публикација, аутора саставних делова и приређивача; регистар је уређен абецедно према презимену аутора), регистар наслова (главни стварни наслови у изворном облику или преведени у случају да изворни облик није писан латиничним или ћириличним писмом; наслови су разврстани према писмима и, у зависности од писма, сложени азбучно, односно абецедно) и регистар јези-

Бележница 33

ка (29 назива језика који су распоређени абецедно). Разумљиво је да преовлађују наслови на српскохрватском језику, а потом на енглеском. Приметан је мали број публикација о Титу на руском језику, али се то може тумачити Титовим отпором Стаљину 1948. године. Занимљиво је да постоје и публикације на језицима далеких народа, са којима више и немамо никакав ни политички ни културни контакт и о којима се мало данас зна и заборавило се колико је Тито и међу тим народима био омиљен, а Југославија позната – као што су то, на пример, марати и урду језици којима говоре веома бројне етничке групе у Индији. Публикације које нису штампане ни ћирилицом ни латиницом преведене су на латинично писмо, а оне којима се не зна година издавања дате су на крају пописа у оквиру језика, што не ремети хронолошки редослед. Поред сваког записа стоји фотографија насловне стране књиге. Каталог је опремљен и фотографијама Јосипа Броза Тита, најчешће у разговорима са ауторима ових књига, публицистима и државницима, као и цитатима појединих аутора. Штампан је на луксузном папиру, а на предњој коричној страни налази се Кунов екслибрис у златној боји. Након помало сентименталне приче о екслибрису, дата је и Титова кратка и прилично уопштена биографија, па кад се све сагледа,

124

Избор Бележнице _______________ добија се једна прилично раскошна публикација која као да је писана да би била поклоњена сâмом Брозу и то само доприноси утиску о пожртвованости и љубави према грађи која је у Каталогу приказана. На крају овог прегледа, нека размишљања се могу систематизовати. Библиотека Јосипа Броза Тита није само збир више хиљада књига које чине монументални музејски експонат. Она је драгоцен извор података. Тиме што је држава овај фонд заштитила, дајући му одговарајући простор и законску регулативу, посао није довршен, али је учињен значајан корак управо овим Каталогом, а с њиме и одговарајућим приступом библиотеци-експонату, чиме се правда и њено постојање у оквиру музејске поставке.

Ово културно добро биће трајно заштићено штампањем и објављивањем каталога целокупног фонда Титове библиотеке, што неће бити једноставан посао и захтеваће много времена, труда и знања. Преузевши Титову библиотеку као библиотеку целину, Музеј Југославије је преузео и обавезу да се према овој збирци односи по свим прописаним стандардима, што значи да је стручно обради, физички заштити и представи јавности, учини је доступном будућим истраживачима који у специфичностима овог фонда препознају непресушни извор за документовање периода социјалистичке Југославије пре свега, као и за друштвено памћење једне велике идеје које се данас многи са носталгијом сећају – југословенске идеје.

125

Бележница 33

______________ Избор Бележнице Весна Тешовић, Народна библиотека Бор

Приручник за консултовање на врло разноврсне теме (Весна Ињац Малбаша: Е-библиотека, Клио, Београд, 2016)

Наслов овог приказа је цитат из „Предговора приређивача“, који потписују Добрила Бегенишић и Гордана Љубановић. У њему, оне упућују читаоца у то да је пред њим збирка од 17 стручних радова које је Весна Ињац објављивала у домаћој и страној периодици и зборницима са саветовања и конференција; упућују га у првобитни план ауторке да текстове групише у 4 тематске целине (Народна библиотека Србије, Србија, Европа и Свет); објашњавају приређивачки изазов који је, како га оне одређују, био последица „укрштања два погледа на једну каријеру: Весниног сопственог, и нас двеју, које смо се прихватиле коначног уређивања књиге.“ Већ на самом почетку, овај кратки уводни текст, поред рудиментарног упознавања са садржајем, говори и о дирљивој професионалној и људској обазривости и поштовању приређивачица књиге према ауторки и о потреби да читаоцу приближе план који је начинила Весна Ињац још 2013. и тако синтетизују једну двадесетогодишњу каријеру. Први део књиге, који се зове „ Народна библиотека Србије“, чини пет текстова.

Бележница 33

У првом тексту, „Од Јелене Анжујске до интернета: фонд француске књиге у Народној библиотеци Србије“, Весна Ињац не говори само о културном јединству два народа, које је почело удајом Јеленином за Уроша Првог Намањића и њеном просветитељском делатношћу, нити о набавној политици страних књига у Народној библиотеци Србије, а пре свега о набавци француске књиге, него и о напору Француске националне библиотеке да своје културно благо учини доступним свима на „мрежи свих мрежа“, на којој примат имају англосаксонске земље и културе. Имплицитно, у овом тексту, који је први пут објављен 2000. године, Весна назначава пут Народне библиотеке Србије, која у то време још увек нема колекцију дигиталних докумената, што би умногоме олакшало не само доступност наше културне баштине, већ и упознавање француског и сваког другог народа са српским народом. Упознајемо се, даље, са концепцијом израде текуће библиографије Сербике од 2003. године, када је Народна библиотека Србије (НБС) преузела овај посао од Југословенског библиографско-информационог ин-

126

Избор Бележнице _______________ ститута. Постојећа текућа библиографија израђивала се поштујући „територијални принцип“ и зато је намера НБС-а била да на неки начин задовољи и национални, тј. да се обухвате значајне публикације објављене ван територије Србије. Сазнајемо како је грађен пројекат Сербика, која су била стручна тела, неопходни технички услови и критеријуми да би концепт био усвојен крајем 2004. Весна Ињац скреће пажњу и на нека „деликатна питања“ на која се морао наћи одговор, као што је однос према грађи која се објављивала у бившим југословенским републикама. С обзиром на актуелни тренутак, занимљив је текст „Народна библиотека Србије: прошлост, садашњост и будућност“ у којем ауторка, између осталог, објашњава настанак и стратегију Дигиталне библиотеке, који су подразумевали рад на два фронта. Најпре је то значило њено укључење у пројекте Европска библиотека и Еуропеана, али и обучавање запослених у 25 матичних библиотека да започну процес дигитализације и веб-презентације завичајних збирки. Она истиче чињеницу да је НБС пуноправни партнер пројекта Европска библиотека од 2005. што је, нажалост, заборављени успех за Србију, која још није чланица ЕУ. Од 2008. НБС је пуноправни партнер у пројекту Светске дигиталне библиотеке, те су Мирослављево јеванђеље и часопис Зенит прве колекције из Србије које су постале видљиве захваљујући овом порталу. Сазнајемо да

се истовремено кренуло и са пројектом Виртуелне библиотеке Србије, тј. са изградњом обједињеног библиотечког система и укључења различитих библиотечких каталога. Зато је поражавајуће што ова „изградња“ подсећа на Скадар на Бојани јер и после 15 година рада и труда и подршке Министарства културе, овај систем не обједињује све библиотеке у Србији. Весна Ињац, такође, педантно бележи како је текла реконструкција ентеријера корисничког дела НБС и радове и промене којих је било у континуитету, сваке године, од 2001. Препознаје се понос на кућу у којој ради када наглашава да је конкурс за идејно решење реконструкције ентеријера био први јавни конкурс за једну установу културе у „постјугословенској ери“, а 2011. када су радови завршени, НБС је постала (и, нажалост, ове 2017. остала) једина национална установа културе у Србији чија је реконструкција завршена. У други део књиге, „Србија“, сврстано је пет текстова. Овај део отвара рад објављен још 2005. „Српска дечја дигитална библиотека: нови медији за читање и образовање младих“. Сазнајемо како је од маја 2003, када је посредством „нашег човека“, стручњака за информатику у америчкој организацији Интернет архив (после читања ове књиге знамо да је и то пример за crowdsourcing), НБС учесник пројекта Међународна дечја дигитална

127

Бележница 33

______________ Избор Бележнице библиотека: до јануара 2005. завршена је дигитализација 130 наслова највреднијих дела српске дечје књижевности свих времена, да би за Светога Саву, за децу основних школа и за издаваче била организована презентација. Са поносом можемо и ми да закључимо да је српска култура, која је у својој новијој историји увек каснила по пола века за Европом (једини изузетак су уметничка догађања с почетка 20. века), почетком 21. века бар у библиотекарству и ономе што чини НБС, ухватила корак и „заиграла“ са светом трудећи се да, посредством мреже библиотека, знање учини што доступнијим. Наредни текст, „Нови библотечки закони и стандарди у Србији“, настао је за потребе међународне конференције у Сарајеву 2011. Био је крајње актуелан јер је исте године Скупштина РС усвојила три нова библиотечка закона, како би се ускладила са директивом Савета Европе о културном наслеђу и са различитим конвенцијама ЕУ и Унеска и документима IFLA и EBLIDA. Закон о обавезном примерку створио је услове за остваривање слобода и права грађана у култури, пре свега, слободним приступом информацијама и очувањем културног наслеђа за будуће генерације. Посебно је значајно што се овим законом укупна издавачка продукција у Србији признаје као културно добро од општег интереса. Законом о старој и реткој библиотечкој грађи по први пут су прецизно прописани критеријуми за процену и посту-

Бележница 33

пак проглашења старе и ретке библиотечке грађе за културно добро, дефинише се положај сопственика и мере против несавесних сопственика, као и мере техничке заштите. Закон о библиотечко-информационој делатности (БИД) наметнула је потреба за унапређењем постојећег нормативног акта усаглашавањем са европским стандардима, како би се унапредио развој делатности и напредак библиотека у стручном смислу подстицањем примене нових технолигија, нарочито информационих, и примена дигитализације, као и заштита и сигурност библиотека. Овај закон значајан је не само за БИД већ и за развој културе и уметности уопште, као и развој науке и стручно-научног истраживања. Говорећи о образовању библиотекара у Србији, Весна Ињац истиче да библиотекари морају бити свесни да се променило и окружење као и целокупно друштво – од индустријског преко информационог и друштва знања ка умреженом друштву. Анализирајући формално образовање, закључује да 70 библиотечких стручњака, колико их, претпоставља се, годишње заврши школовање, не могу да замене процењених 400 пензионисаних стручњака годишње. Наглашава да проблем није само у квантитету. Формалном образовању, које је сувише теоријски и традиционално засновано, недостаје стручне праксе током студија. У настави се недовољно ангажују стручњаци из праксе. На факултету је недовољан кадар, па као поређење на-

128

Избор Бележнице _______________ води број запослених на катедрама у Словенији и Хрватској, којих је од четири до шест пута више, или на Високој националној школи за информационе науке и библиотекарство у Лиону, у којој ради преко 90 запослених. Има Весна Ињац и врло конкретне примедбе у вези са Стручним испитом: тематика широко постављена; садржаји појединих предмета нису довољно осавремењени и у складу са новим информационим окружењем; инструктивни и консултативни семинари не могу да реше проблем како у 10 наставних дана сажети све што је кандидату потребно да би се по добијању потврде сматрао библиотекаром; шест испита у два дана за полазника представљају огроман притисак; литература је тешко доступна. Међутим, систематична (какву смо је сви упознали) ауторка даје и конкретне предлоге који би могли довести до решења неких проблема: смањити обим; уравнотежити распоред полагања; део наставе изводити у матичним библиотекама; да предавачи израде приручнике за своје предмете и да ти приручници буду доступни на вебсајту НБС; иновирати препоручену литературу и прилагодити је потребама и практичном раду у библиотекама. Како би нагласила потребу за континуираним стручним образовањем, наводи истраживање које је показало да знање стечено на факултету застарева у року од 5 година и да су библиотекари принуђени да признају да је доживотно образовање интеграл-

ни део њиховог посла. Међутим, Весна Ињац примећује и то да је 6 радних сати обавезног усавршавања недопустиво мало у свету убрзаног развоја библиотечко-иформационих наука и подсећа да у неким земљама њему припада и до 10% од укупног годишњег радног вермена. Додатни проблем представља и чињеница да је уведена законска обавеза, а средства за ову намену мора да обезбеди оснивач. Она открива да су стручњаци, који су радили Закон о БИД, предлагали да стручно усавршавање буде обавеза Републике. Али предлог није прошао што због недовољно развијене свести надлежних, што због економских разлога. Квалитету текстова Весне Ињац доприноси и чињеница да увек, поред описа стања, даје и критички осврт и предлоге који би допринели квалитативном искораку ка бољем. После информација о томе шта су поводом стручног усавршавања радиле НБС, Матица српска, Универзитетска библиотека, Катедра за библиотекарство и информатику, Библиотекарско друштво Србије, Школа Б+, следе и закључци: не постоји координација програма; установе, удружења, факултет имају различите облике усавршавања у складу са потребама тренутка или изазване случајним стицајем околности; неопходно је редовно, годишње или једном у две године, испитивање образовних потреба библиотечке заједнице; предлаже да се већа пажња посвети онлајн курсевима.

129

Бележница 33

______________ Избор Бележнице За седницу Националног савета за културу РС 2013. урадила је извештај „Анализа стања и препоруке за унапређење библиотечко-иформационе делатности у Србији“. Иако овај наслов делује строго и помислили бисмо да може интересовати само неког библиотекара, Весна га је конципирала тако да је занимљив свакоме коме је култура као тема иоле блиска. Имајући на уму идиом „лепота је у оку посматрача“, читајући овај текст схватамо да је богатство садржаја и смисла у „оку“ читаоца. На почетку подсећа да Статистички годишњак даје и информације и када не пратимо само нумеричке показатеље које су аутори изнели, већ и када само листајући, уочимо на колико је страна која тема обрађена. За нас који радимо у библиотекама лепо и афирмативно звучи констатација са самог почетка: „Према Статистичком годишњаку Србије за 2012. рекло би се да у Србији од делатности културе постоје само библиотеке и издавачка делатност“, али би ту информацију, тако буквално, могао прихватити само онај ко није познавао Веснин смисао за хумор и бридак аналитички дух. Међутим, колико год строго знала да анализира, приметан је и њен лични понос због чињенице да делатност којом се и сама бави јесте на неки начин супериорна у односу на остале делатности у култури и да се та супериорност види барем у статистичким, ако већ не може у финансијским показатељима.

Бележница 33

И као што је у наслову обећала, ауторка после сваког „анализираног стања“ даје и „препоруке за унапређење“. Неће бити наодмет да се и овом приликом подсетимо тих препорука: – финансирање – континуирано и уравнотежено и да бар 20% од укупног буџета библиотеке буде намењено програмским активностима; подстицати библиотеке да стичу сопствене приходе; у контексту финансирања важан је и континуитет откупа књига, при чему је неопходно повећати откуп на нивоу Републике јер је само двоструко већи од износа који се опредељује за само један град (Београд); треба учинити равноправним све делатности културног наслеђа на конкурсима надлежног министарства, уједначавањем критеријума за избор пројеката; – мрежа библиотека – да се уједначи развој мреже библиотека у свим регионима Србије (исток и југ заостају за осталим деловима Србије); – простор и опрема – обезбедити претпоставке за реновирање простора, обнављање и савремено опремање библиотека, укључујући техничку и информациону структуру; – колекције – повећати средства за куповину библиотечко-информацине грађе; поштовати закон и стандарде о потребном обиму набавке; изузети библиотеке из обавезе спровођења процедуре јавне набавке при куповини књига;

130

Избор Бележнице _______________ – каталози – обезбедити све услове за аутоматизацију пословања библиотека и неоп ходну материјалну подршку Министарства културе како би се што већи број библиотека укључио у Централни електронски каталог Србије у оквиру ВБС; – корисници – повећати број на основу боље понуде услуга; испитати потребе грађана и ускладити понуду са потражњом; – запослени – уједначити образовну структуру и повећати број запослених; деполитизовати и департизовати кадровску политику; поштовати Закон о култури приликом избора директора установа и обавезу полагања стручног испита за све запослене у библиотекама; – издавачку делатност усмерити на стручну библиотекарску литературу и дела значајна за завичај и локалну заједницу; – културну делатност планирати на основу испитаних потреба локалне заједнице и подизати стандард укуса квалитетнијом и разноврснијом понудом; – школовање – законску обавезу стручног усавршавања подржати финансијски и организационо на свим нивоима; унапређивати и усклађивати курикулум на факултетима са европским и светским програмима студија; повећати број наставника на факултетима; иновирати програм стручних испита; – стручна удружења – мотивисати библиотекаре да активније учествују у раду стручних удружења, подизати углед библиотечке

струке и обезбедити подршку државе стручним удружењима. Међутим, стварност је таква да ове препоруке из 2012. данас, у 2017. имају горак укус. Финансирање библиотека је у надлежности локалних моћника којима је веома далеко од свести да култура није трошак већ инвестиција, да се у друштву сиромашних или чак растурених културних и образовних институција, не могу спроводити економске и политичке реформе, нити се могу очекивати предузимљиви појединци и смеле економске активности од којих ће читаво друштво имати корист. Они који финансирају библиотеке тешко да ће икад схватити да је култура капитал јер је за њих капитал нешто сасвим друго. Исходиште наших проблема је устаљено неразумевање да је култура вредност а не роба, нужност а не хоби, луксуз или испразна забава. А пошто је доживљавају као трошак, онда ће се трудити да тај трошак буде што је могуће мањи. Зато ће и библиотеке сваке године добијати све мање новца за своје програмске активности, за опрему, за књиге које су им основно средство. Запошљавање је законом онемогућено (уколико није погурано политичко-партијски), а стручно усавршавање запослених по честој оцени оснивача је апсолутно непотребно (могу да се усавршавају о сопственом трошку). Сеоске библиотеке ће, вероватно, и у наредном периоду, као и деценијама уназад радити у девастираном простору, без тоалета, грејања, дневне штам-

131

Бележница 33

______________ Избор Бележнице пе, интернета. Школске библиотеке углавном раде у неодговарајућем простору, без потребне опреме и са запосленима који се (најчешће) мењају са почетком сваке школске године. Национални стандарди заглавили су библиотекарство у статистички јаз: према броју становника у Србији, у библиотекама је запослено само 57% од броја радника неопходних за мрежу, али када се гледа коришћење, испада да је број радника двоструко већи од оног који је прописан. И Весна Ињац истиче да то не значи да је број радника велики, већ да је коришћење неприхватљиво мало и то највише због неактуелних фондова и недовољне понуде онлајн услуга, што је пак последица недовољног финансирања. Наводи, као посебан проблем, то што и поред Закона, за директоре долазе појединци који немају никаква знања о раду библиотеке, чак ни искуства у раду у области културе уопште. О ставу надлежних говори и чињеница да Библиотекарско друштво Србије још није добило статус репрезентативног удружења, што заслужује како континуитетом у раду тако и квалитетом својих активности, а Друштво школских библиотекара нема никакве моћи да заштити постојање тог радног места у школама. Последњи текст у другом делу, бави се архивирањем веб-баштине. У овом раду Весна Ињац даје кратак историјат веб-архивирања, објашњава фазе у процесу веб-архивирања и потребне алате и наводи примере добре

Бележница 33

праксе. Тако можемо прочитати шта на овом плану ради Француска националана библиотека, Конгресна библиотека у Вашингтону и Национална и свеучилишна књижница Хрватске. Што се стања у Србији тиче, ако оба везни примерак обухвата и интернет домен Србије, то значи да би НБС и Матица, као депозитне библиотеке, требало да се баве и архивирањем интернет домена. Весна Ињац је овај текст објавила 2014. и до тада ниједна од ових двеју библиотека није ни почела да се бави изградњом интернет или веб-архиве, чак нису имале ни иницијалне пројекте, иако је НБС у својим програмским плановима за 2012. и 2013. развијање софтвера за веб-архивирање, набавку опреме и обуку запослених истакла као приоритетан задатак. Ти циљеви су и у плановима за 2014. и 2015. Али није разрађен процес рада. Правилник о дигитализацији библиотечко-информационе грађе, који предвиђа и веб-архивирање, ни ове 2017. још није донет, нема ни стандарда ни упутства. Врло строго ауторка наглашава „да су законима постављени сувише високи циљеви за депозитне библиотеке, јер оне још увек не поседују компетентне кадровске потенцијале и одговарајуће информатичкотехничке ресурсе за почетак рада на архивирању веб-баштине у Србији, што их не лишава одговорности за непоштовање закона, за непоседовање довољне свести о значају веббаштине, за недовољну посвећеност новим правцима развоја струке у свету.“ Као пози-

132

Избор Бележнице _______________ тиван пример истиче рад Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку, њен пилот пројекат „Веб-архива Чачка“ (који је заустављен због недовољних ресурса) и колегу Богдана Трифуновића који се једини у Србији бавио веб-архивирањем и захваљујући чијем раду се и Србија нашла на мапи веб-архива света. На крају овог текста Весна Ињац предлаже пожељну радну групу и процес рада наглашавајући: „Јер већ данас нас питају неки корисници и истраживачи зашто нисмо сачували ништа од веб-баштине југословенског домена (.yu). А, колико сутра, питаће нас неки нови истраживачи и корисници зашто нисмо сачували ништа од веб-баштине Србије са националних домена .rs и .srb.“ У трећи део књиге, „Европа“, уврштена су три текста који се баве европским пројектима за библиотеке и могућностима и интересима НБС да се у њих укључе, Високом националном школом за науке о информацијама и библиотекама у Лиону и изазовима пред којима се данас налазе текуће националне библиографије у Европи, где се у већини случајева напушта штампано издање и предност се даје интернет и онлајн издањима, у које се све више укључују електронски ресурси и где је у том европском контексту текућа библиографија Србије. Када се чита овај последњи текст, ради потпунијег упоредног увида у стање нашег библиотекарства, треба имати у виду да га је Весна Ињац писала пре десет година.

Четврти део, под називом „Свет“ нуди четири текста који се баве међународним стандардима за библиотеке, библиотекама пре веба и после њега, одређивањем појма crowdsourcing и отвореним е-изворима. Рад „Међународни стандарди за библиотеке“ писан је за зборник радова са међународне научне конференције одржане у Новом Саду 2010. Поред информативности и систематичности, овај текст посредно говори о својој ауторки: само једном пасионираном радохоличару јесте важно увођење индикатора за мерење успешности рада националних библиотека, јер су оне јединствене установе у својим замљама и њихове податке није лако поредити, а јавни индикатори би то омогућили. „Библиотеке пре веба и библиотеке после веба“ јесте рад писан за зборник радова са међународне научне конференције одржане 2009. али говори и о ауторки као оличењу свестраности и отворености за прогресивна знања, стандарде и технологије. У уводном делу, она истиче: „[...] појава веба у библиотекама и присуство библиотека на вебу толико су утицали на промену у односу на досадашњу теорију и праксу да је то у свету библиотекарства готово упоредиво са оном другом временском одредницом – пре нове ере и после нове ере.“ Весна Ињац даје виђења темељних вредности библиотекарства у историјском следу од Ранганатана, преко Гормана и Норузија до вредности библиоте-

133

Бележница 33

______________ Избор Бележнице карства како су представљаене у стратешким документима IFLA и ALA. Читамо о настанку веба и о истраживањима потреба Гугл генерације, о истраживачу будућности и о студентском виђењу библиотека и позиву „свим библиотекама да хитно одговоре на нове потребе како широке публике тако и уског круга истраживача да не би дошле у ситуацију да постану застареле и да остану без корисника.“ У складу с тим, пошто су друштвене мреже постале приоритет за младе, библиотеке морају прихватити ту реалност и укључити се на Фејсбук, Мајспејс и сл. И у овом тексту подсетићемо се најзначајнијих, претежно библиотечких пројеката. На крају, у закључку, ауторка је указала на неке могуће правце будућег развоја библиотека, библиотекарства и информационих наука, па и самих библиотекара, које процењује као неопходне како библиотеке не би остале празне. О несагледивим могућностима рада библиотека и библиотекара захваљујући интернету и вебу говори и текст о crowdsourcing-у. Идеје о отвореном приступу, глобалној сарадњи и расподели знања, промениле су и корисника, који постаје пожељан сарадник у различитим активностима и пројектима. Crowdsourcing није настао са вебом, али га је веб учинио лакшим и доступнијим. Чињеница да се за библиотеке, музеје и архиве, издваја све мање средстава, намеће потребу да ове непрофитне установе промене традиционални начин посматрања своје улоге у

Бележница 33

друштву, као и улоге својих корисника. Морају да укажу више поверења својим корисницима и својој заједници, да искористе њихова знања, вештине, креативност, и да им повере послове за које су до сада сматрали да припадају само њиховом домену стручности. Последњи Веснин текст у овој књизи, објављен је у Progressive Trends in Electronic Resource Management in Libraries 2013. и имамо га захваљујући преводу једне од уредница књиге, колегинице Гордане Љубановић. Говорећи о отвореним е-изворима, Весна Ињац представља контекст извора у отвореном приступу, различите иницијативе и програме, прве институционалне репозиторијуме, претраживаче и софтвере за аутоматско прикупљање података и садржаја одређеног типа, тзв. жетеоце или харвестере отворених архива, активности у Европи и Унескове напоре, као и личности које су највећи заговорници отвореног приступа. У вези са дигиталном баштином, представља најзначајније међународне и националне пројекте као што су Европска библиотека, Еуропеана, Светска дигитална библиотека, пројекат Гутенберг, пројекат Гугл књиге и др. У закључку овог рада Весна Ињац истиче:

134

Библиотеке морају прихватити све изазове отворених е-извора за истраживаче и отворене дигиталне баштине. Оне прво треба да направе спискове извора у отвореном приступу на својим веб-презентацијама, да успоставе институционалне репозиторијуме и да про-

Избор Бележнице _______________ мовишу обавезујуће политике самоархивирања. Наравно, оне ће наставити да лиценцирају е-садржаје код комерцијалних издавача, али ће истовремено морати да покушају да смање те трошкове и да пронађу друге начине пружања услуга својим корисницима, сервисе у отвореном приступу.

Подсећа на речи Питера Субера да је знање јавно добро а отворени приступ омогућава да се то практично оствари. Без отвореног знања које би било доступно сваком грађанину на планети, нема напретка ни будућности. „Е-библиотека“ Весне Ињац има и пети део, који, нажалост, нема везе са концепцијом саме ауторке. Њега чине текстови Биљане Косановић „Захвалност Весни“, Сретена Угричића „Памтим је насмејану“, Jill Cousins „Farewell Vesna“ и, на самом крају, „Библиографија Весне Ињац Малбаша“ од 162 библиографске јединице. Ова библиографија поткрепљује мишљење о двадесетогодишњем посвећеном раду „паметне, вредне, напредне библиотекарке и врсног преводиоца са француског“, „која је уградила себе у свеобухват-

ну реформу – професионалну, институционалну, технолошку, вредносну – на такав начин да без ње ниједан од преокрета и продора који смо остварили није био могућ“, како Весну доживљава Сретен Угричић. Ни данашњем читаоцу ове књиге не преостаје друго до да се сложи са тврдњом уредницâ да је ауторски квалитет Весне Ињац последица „модерног сензибилитета који ју је водио ка избору тема и њиховој савесној, темељној и поузданој обради, као и прецизном објашњењу и употреби термина од којих је многе међу првима у нашој стручној средини користила“. И тако, захваљујући својим колегиницама које су приредиле ову књигу, Добрили Бегенишић и Гордани Љубановић, Весна Ињац живи у библиотекама широм Србије, дели своје богато искуство свима који имају воље, знања и професионалности да га преузму и даље примењују, свако на свој начин, било да су библиотекари, филолози, или радознали читаоци.

135

Бележница 33

Летопис библиотеке _____________

Летопис библиотеке 2–3. децембар: Предавања о емоционалној интелигенцији, под називом „Љубав и оздрављење“ и „Психологија среће и доброг живота“, одржао је мр Владо Хавран, секретар Удружења „Живот и здравље“, у организацији Клуба здравља Бор; 5. децембар: Друштво младих истраживача Бор представило је свој четрдесетогодишњи рад кроз изложбу фотографија са радних акција и кампова, прес-клипинга, монографских и серијских публикација, докумената, презентација и друге грађе; 6. децембар: Златна свадба; 7. децембар: Слободан Цокић је борским основцима и наставницима историје представио своју књигу Сви наши ослободилачки ратови; 8. децембар: Рецитал у организацији Словеначког културног друштва „Крас“у Бору; 9. децембар: Представљена је збирке поезије Мис мокре очи новинара, сатиричара, приповедача, ТВ сценаристе Миодрага Стошића (Београд); 10. децембар: Предавање проф. др Наде Плавше (Пољопривредни факултет у Новом Саду) о комерцијалном пчеларству, у организацији Друштва пчелара „Албина“ (Бор); 12. децембар: Књижевно вече у организацији Клуба здравља Бор, током којег су се представиле и књижевнице из Клуба здравља

Пирот: Наташа Панић, Вера Цветановић и Душанка Нешић, уз виолинску пратњу Марте Илић (Бор); Представљање књиге Атлас забачених острва: педесет острва на којима никада нисам била и на која никад нећу отићи Јудите Шалански у Гимназији „Бора Станковић“ Бор, у оквиру циклуса „Библиобрег“, који уређује и води Виолета Стојменовић (НБ Бор); 14. децембар: Поводом Дана библиотекара Србије, отворена је изложба фотографија фотографа и фото-репортера Драгољуба Митића, друга у оквиру циклуса „Портрет фотографа“ Завичајног одељења Народне библиотеке Бор, чији је аутор Драган Стојменовић, виши дипл. библиотекар; 16. децембар: Представљање романа Место у срцу Јелене Станојев (Бор). О роману су говориле ауторка и новинарка Драгана Видојковић, уз стихове Гордане Петковић и музику у извођењу Маје Родић, проф. клавира у ОМШ „Миодраг Васиљевић“ у Бору; 23. децембар: Књижевник Бранко Стевановић борским основцима представио је своју збирку хумористичких песама за децу Авантуре Краљевића Марка;

2017. 20. јануар: Представљање књиге афоризама Србија је округла завичајног аутора Станише

137

Бележница 33

____________ Летопис библиотеке Милосављевића. О књизи су говорили аутор и Љубиша Рајковић Кожељац, филолог и песник (Зајечар); 27. јануар: Концерт градског хора „Феникс“, поводом Светога Саве, дана Народне библиотеке Бор; 30. јануар: Представљање књиге Интимна историја пољупца: један пољубац – хиљаду прича Џули Енфилд у Гимназији „Бора Станковић“ Бор, у оквиру циклуса „Библиобрег“, који уређује и води Виолета Стојменовић (НБ Бор); 31. јануар: У оквиру Еколошких дана Бора 2017, поводом Светског дана еколошке едукације, Друштво младих истраживача Бор, са партнерима и сарадницима, организовало је предавање о спровођењу Архунске конвенције (Топлица Марјановић, ДМИ Бор) и трибину о приступу информацијама, учешћу јавности у доношењу одлука и приступу правосуђа у областима које се тичу заштите животне средине; 1. фебруар: Представљање 32. броја часописа Бележница, у оквиру којег су суграђанима премијерно приказани анимирани филмови примењеног уметника Михајла Драгаша (Бор); 13. фебруар: Словеначко културно друштво „Крас“ (Бор) обележило је Прешернов дан, словеначки културни празник (8. фебруар); 14. фебруар: Отварање изложбе „Визуелна тумачења словенског пантеона“ графичког дизајнера Аните Милић, доцента на Факул-

Бележница 33

тету уметности у Нишу, скулптура у дрвету Душана Милића и украсних предмета од керамике Станке Перовић (Бор); 17. фебруар: Ненад Пантић (Бор) извео је своју стенд-ап комедију „Социјална пантологија“; 22. фебруар: „Мала бела сова“ – радионицаигроказ о пријатељству и толеранцији Дечјег одељења НБ Бор; ауторке радионице су библиотекарке Дечјег одељења, Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 23. фебруар: Предавање „Психички проблеми пацијената на дијализи“ др Катарине Димитријевић, спец. психијатрије, у организацији Удружења бубрежних болесника на дијализи у Бору; 24. и 28. фебруар: Креативне радионице на Дечјем одељењу НБ Бор: израда граничника и обележивача за књиге; 1. март: Поетска радионица за ученике основних школа на Дечјем одељењу НБ Бор; 4–7. март: Bor.live – радионица зa фотографе и фото-аматере „Покажи свој град“ фотографског колектива Belgrade Raw, у оквиру пројекта Serbia.live, чији је циљ да се фотографски и/или аудио-визуелно забележе и испитају специфични феномени локалне средине; 6. и 13. март: Трибина заснована на старозаветној „Књизи пророка Данила“ и идеји науке о свршетку света коју воде др Горан Голубовић, психијатар из Бора и проф. Департмана за психологију Филозофског факулте-

138

Летопис библиотеке _____________ та у Нишу, и др Звонимир Костић Палански, књижевник, уметник и теолог. 9. март: Поводом Светског дана бубрега, Удружење бубрежних болесника на дијализи у Бору организовало је предавање др Предрага Голубовића, спец. интерне медицине, „Гојазност и болести бубрега. Здрави стилови живота за здраве бубреге“; Представљање књиге Стивен Хокинг за почетнике Џ. П. Макивоја и Оскара Зарате у Гимназији „Бора Станковић“ Бор, у оквиру циклуса „Библиобрег“, који уређује и води Виолета Стојменовић (НБ Бор); 14. март: Предавање „У сусрет сезонским алергијама“ др Бранке Баџе, педијатра и др Славице Вучковић, педијатра-пулмолога, у организацији Удружења родитеља „Бебиронче“; 21. март: Ученици и наставници ОШ „Бранко Радичевић“ приредили су поетско-музички програм поводом Дана школе; „И плот ће Ваша бити велика песма“ – водич кроз експерименталне и авангардне технике стварања поезије и радионица, поводом Светског дана поезије; аутор програма: Виолета Стојменовић; 22. март: У оквиру Еколошких дана Бора 2017, поводом светских дана шума, вода и метерологије, Друштво младих истраживача Бор, са партнерима и сарадницима, организовало је трибину, уз презентације о нафти као загађивачу вода, Борској реци и обновљивим изворима енергије, чији су ауто-

ри ученици Техничке школе Бор, Санела Божиновић, докторанд Техничког факултета у Бору и др Љубиша Бучановић (Грађанска читаоница „Европа“); 23. март: У оквиру Недеље пријатељства Дечјег одељења НБ Бор, енигматичари из Енигматског клуба Бор Крста Иванов и Радомир Матић реализовали су енигматске радионице за децу различитог узраста; 26. март: Представљање Наше речи – листа ученика Гимназије „Бора Станковић“ у Бору; 28. март: Представљање књиге Множење светова: руски писци у српској преводној књижевности. О књизи су говорили аутор Миодраг Сибиновић, директор ИК Клио (издавач) Зоран Хамовић и Виолета Стојменовић, виши дипл. библиотекар (НБ Бор); 29. март: „Мала бела сова“ – радионица-игроказ о пријатељству и толеранцији Дечјег одељења НБ Бор; ауторке радионице су библиотекарке Дечјег одељења Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 31. март: Франкофоно вече у организацији ученика и наставника Гимназије „Бора Станковић“ у Бору; 4. април: „Вариола вера у Ђаковици и околини 1972“– изложба фотографија и документације из приватне колекције др Петра Пауновића, епидемиолога у пензији (Зајечар – Рајац) и предавања „О теорији здравља“ др Петра Пауновића и „О вариоли, поводом 45 година од епидемије“ др Предрага Мару-

139

Бележница 33

____________ Летопис библиотеке шића, епидемиолога (Завод за јавно здравље „Тимок“ у Зајечару); 6. април: Поводом Светског дана здравља (7. април), Дом здравља Бор, Општа болница Бор и Завод за јавно здравље „Тимок“ у Зајечару, са партнерима и сарадницима, организовали су предавање Снежане Чучовић, спец. хигијене, под називом „Депресија – хајде да разговарамо“ и низ пратећих изложби и здравствених програма; 7. април: Радионица „Стрес“ у организацији Удружења грађана „Србија у покрету“ – Клуб „Борци“ (Бор); 10–11. април: Општинско такмичење рецитатора, у организацији Центра за културу Бор; 11. април: Радионица о финансијској писмености и вођењу личног буџета за ученике Економско-трговинске школе Бор, коју су реализовали стручњаци из нишке филијале Народне банке Србије; Ускршња радионица (бојење и шарање јаја) на Дечјем одељењу НБ Бор; 20. април: У оквиру Еколошких дана Бора 2017, поводом Дана планете Земље (22. април), Друштво младих истраживача Бор, са партнерима и сарадницима, организовало је промоцију листа Института за одрживи развој и заштиту животне средине „Зелени круг“ Еколистање, трибину и презентације о компостирању, рециклирању и угрожености животне средине, чији су аутори и модератори представници Асоцијације за развој Општине Бор, Грађанске читаонице „Европа“ (Бор), Техничке школе Бор и ОШ „Ђура Јакшић“ (Кривељ).

Бележница 33

21. април: Отварање изложбе фотографија Бајрама Салијевића, треће у циклусу „Портрет фотографа“ Завичајног одељења Народне библиотеке Бор. На отварању су говорили: Драган Стојменовић, виши дипл. библиотекар и аутор изложбе, Бајрам Салијевић, аутор фотографија и Весна Тешовић, директор Народне библиотеке Бор; 23. април: Предавање о депресији проф. др Горана Голубовића, психијатра из Бора и проф. Департмана за психологију Филозофског факултета у Нишу, у организацији Клуба здравља Бор; 25. април: Поводом Светског дана књиге (23. април) Народна библиотека Бор организовала је дружење са писцем за децу и младе Робертом Такаричем, који је представио своју књигу Ударио ме пубертет у главу; 28. април: „Читамо за планету Земљу“ – програм упознавања са еколошком литературом у фондовима Дечјег одељења НБ Бор, квиз и радионица везани за познавање еколошких својстава материјала и производа широке потрошње; ауторке програма су библиотекарке Дечјег одељења Марија Радосављевић и Весна Јовановић; 8. мај: Представљање Ђачког универзитета – часописа наставника и ученика ОШ „Свети Сава“; предавање историчара уметности и проф. на Високој школи за ликовну и примењену уметност др Бранислава Димитријевића „Култура и идеологија“, у оквиру циклуса „Идиом“, који уређује Горан Миленковић, виши дипл. библиотекар;

140

Летопис библиотеке _____________ 10. мај: Угледни час наставника српског језика и књижевности Саше Чорболоковића (ОШ „3. октобар“) „Прича моје фотографије“ одржан је на Дечјем одељењу НБ Бор; 11. мај: Представљање књиге Од повлашених Срба до влашког језика историчара Славољуба Гацовића (Зајечар). О књизи су, поред аутора, говорили и др Чедомир Чупић (Факултет политичких наука у Београду), др Љиљана Гавриловић (Филозофски факултет у Београду) и др Анамарија Сореску Мариновић (Балканолошки институт САНУ); 24. мај: Представљање Трагова – листа ученика и наставника Економско-трговинске школе Бор; 29. мај: Представљање књиге Историја света у шест пића Тома Стендиџа у Гимназији „Бора Станковић“ Бор, у оквиру циклуса „Библиобрег“, који уређује и води Виолета Стојменовић (НБ Бор); 30. мај – 8. јун: ДАНИ КЊИГЕ Народне библиотеке Бор 30. мај: Књижевница Славка Петковић Грујичић (Београд) представила је своје романе за младе Волим да ме воле и Љубавне релације Фејсбук генерације; модератор програма била је Весна Јовановић (Дечје одељење НБ Бор); 31. мај: Представљен је Арзамас – актуелни добитник НИН-ове награде за роман године; о књизи су говориле ауторка Ивана Димић и Ана Јанковић (НБ Бор);

1. јун: Горан Миленковић (НБ Бор) представио је књигу О чему говорим кад говорим о трчању јапанског писца Харукија Муракамија; 5. јун: Семинар „Функције школских библиотека у развоју креативног читања и разумевања“ за школске библиотекаре са подручја матичности НБ Бор, чији су аутори др Весна Црногорац (Факултет уметности у Нишу) и др Жељко Вучковић (Педагошки факултет у Сомбору); Отварање изложбе стрип-табли и представљање стрип-албума Мала открића Саше Ракезића (алијас Александар Зограф); о Зографовим стриповима говорили су аутор и Драган Стојменовић (НБ Бор); 6. јун: Проф. др Жарко Требјешанин представио је књигу Невербална комуникација: антрополошко-психолошки приступ, коју је објавио у коауторству са проф. др Бојаном Жикићем; 7–9. јун: Кроз пројекат “Stand up”/ „Устани“ Визуелна Артистичка Лабораторија/ВАЛ (Бор) у сарадњи са Академијом уметности у Новом Саду и SHORTZ фестивалом, и уз подршку Зајечарске иницијативе, реализовала је први интернационални фестивал кратког филма и видеа, у виду пројекција готових радова и презентација синопсиса или идеја за радове који преиспитују виђење политичких и културних права и слобода грађана као и права на здраву животну средину на локалном нивоу, чији ће аутори добити стручну и техничку помоћ за реализацију замишљеног видеа или кратког филма.

141

Бележница 33

Белешка

Белешка ________________________ Драган Стојменовић, Народна библиотека Бор

Ђура Коловратар Изложбом фотографија „Портрет фотографа: Ђура Коловратар“ покренули смо серију изложби путем којих представљамо најзначајније фотографе чије се колекције чувају на Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Током пројекта „Дигитализација некњижне грађе…“, од 2006. до данас, борски фотографи из редакције Колектива Ђура Коловратар, Драгољуб Митић, Бајрам Салијевић и Љубомир Марков омогућили су нам да откривамо, пре свега, шта је то професионална етика, међусобно поштовање и одговорност, а затим и да дословно осветљавамо „историју“ – визуелну историју Бора насталу у њиховим мрачним коморама. Након десет година скенирања негатива и упознавања са њиховим заједничким уделом у редакцијама Борског колектива, Колектива, Борских новости, као и са њиховим приватним колекцијама, упркос њиховом инсистирању на колективном ауторству, време је да се упознамо са њиховим појединачним биографијама, фотографским и професионалним карактеристикама, интересовањима и естетикама, условно речено, онако како би они желели да се представе. Ђура Коловратар је рођен 16. априла 1910. у Рибњачки (Бјеловар, Хрватска).

Тридесетих година XX века долази у рудник на Ртњу, који је тада у власништву породице Минх, тачније браће Минх, Аустријанаца јеврејског порекла. Мајсторско писмо о изученом фотографском занату добио је 22. септембра 1939. од Александра Златковића, фотографа из Параћина. Жени се Божицом Татомир, 27. октобра 1940. Кћер Радмилу добијају 1941, нешто касније и сина Мирослава. Још пре Другог светског рата, Ђура је био члан Комунистичке партије. Kао фотограф је током Другог светског рата сарађивао са илегалцима и био посредник између комуниста у Зајечару и партизана. Најчешћи његов задатак био је да у огрлици дресираног пса, вучјака, шаље партизанима фотографије илегалаца који су желели да се прикључе партизанима, како би их они препознали. За време окупације био је затворен у Зајечару под сумњом да је сарађивао са партизанима, али је услед недостатка доказа ослобођен. После рата, 1946. долази у Бор и отвара фотографски атеље у центру вароши, у Нишкој улици, у потоку преко пута садашње зграде општине. Био је одборник у послератној општини. Један је од оснивача Планинарског друштва у Бору. Фотографисао је Лајком и Контаксом; користио је филмове формата 60 и 35 mm.

143

Бележница 33

_______________________ Белешка Радио је и као први фотограф листа Колектив, од 1947. до 1960, али под уговором, а не као стално запослени фото-репортер. Умро је у Бору 3. јануара 1963. Фотографије Ђуре Коловратара сачуване су у више колекција, у колекцијама РТБ-а Бор и Мирослава Радуловића, али је најзначајнија породична колекција, коју је сачувала Ђурина кћи, Радмила Брежанчић и која је предата на чување, употребу и дигитализацију Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор у априлу 2014. Та колекција садржи фотографске негативе и фотографије различитих формата, као и део Коловратарове личне документације. Фотографије одабране за изложбу потичу из свих поменутих колекција. Притом смо Ђуру Коловратара представили на основу његовог рада, наслеђа и фотографија које је сам урадио на већим форматима, али и на основу интервјуа са њему блиским особама и њихових сећања.

Бележница 33

Може се рећи да је он уживао фотографишући, пре свега, своју породицу, децу, пријатеље; волео је и природу, нарочито планинарење, животиње, воду и пејзаже. Остало је у сећању суграђана да је „супер осмицом“ снимио и прво послератно сплаварење на Дрини, на колорном филму коме нисмо успели да уђемо у траг. Нешто касније се профилисао и као репортер који фотографише индустријске пејзаже, архитектуру, живот града и догађаје. На његовим негативима остали су сачувани мотиви са бројних успона на врх Ртња, из Другог светског рата у Малом извору, са изградње бране и акумулације Борског језера, првомајских парада, првих слетова и дочека штафете поводом 25. маја, Дана младости, са политичких скупова, из живота и рада рудара, из живота града; зауставили су се необични тренуци, покрети, погледи пуни поверења, са портрета, које вероватно незаслужено примамо и ми.

144

Упутство ауторима, преводиоцима и приређивачима Да бисмо избегли извесне недоумице на које наилази редакција приликом приређивања текстова за штампу, али и ради једнообразности текстова, поготово када је реч о навођењу литературе и фуснота, молимо ауторе, преводиоце и приређиваче да се придржавају следећих упутстава: • За Бележницу се пријављују радови чији садржај није објављиван; • Радови (и други прилози) треба да буду достављени редакцији ИСКЉУЧИВО у електронској форми имејлом (nbbor@ mts.rs), са назнаком „За Бележницу“, уређени у програму Microsoft Word; • Све остале прилоге који иду уз текст – илустрације: шеме, дијаграми, табеле и сл. – треба доставити одвојено од текста, такође у атачменту, јасно обележене и са назнаком у ком делу текста треба да буду штампане, најбоље што је могуће ближе тексту где се први пут помињу; • Странe свих текстова треба да буду формата А4, текст у једној колони; • Текст мора бити ћириличан (изузев неоп ходних термина и скраћеница који морају да буду на страном језику и ако је матерњи језик аутора – хрватски или бошњачки) – style:

145

Normal + Justified, font: Times New Roman (Serbian Cyrillic), font size 12, проред:1; • Текст треба организовати следећим редоследом: у истом реду – (титула) име и презиме аутора, (назив установе у којој је запослен), место; испод – јасно одвојени (наднаслов), наслов и (поднаслов), текст рада (са фуснотама); напослетку – (литература); • За писање наслова књига и часописа у самом тексту треба користити курзив (italic); за наслове песама, приповедака, текстова у часописима или књигама, филмова, позоришних представа, изложби и сл. користити наводнике као у примеру: „Искрена песма“, а у оквиру цитата, уколико је потребно – полунаводнике (апострофе): ‘Искрена песма’; • У раду се могу користити искључиво фус ноте обележене основним бројевима; • Списак коришћене литературе је на крају текста; извори се наводе језиком и писмом коришћене публикације; • Стил цитирања у фуснотама и литератури је Chicago Style (Humanities) и молимо ауторе, уколико их текст садржи, да се овог правила придржавају;

Бележница 33

Упутство како се овај стил користи можете пронаћи: -- у тексту мр Драгане Сабовљев у рубрици „Одраз“ у Панчевачком читалишту број 13 (новембар 2008), -- на сајту www.citaliste.com -- на веб адресама: -- h ttp://www.chicagomanualofstyle.org/ tools_citationguide.html -- http://www.citaliste.com/pdf_stampa/ cikago_za_sajt.pdf • Списак литературе треба саставити по азбучном реду или абецедном реду (зависно од писма публикације), узимајући у обзир прво слово презимена аутора или наслова анонимног дела; на крају списка иду URL адресе. Редакција Бележнице ради лектуру и коректуру текстова и задржава право да у договору са аутором измени наднаслов, на слов или поднаслов текста, као и дискреционо право да рад процени и не објави уколико

Бележница 33

не одговара утврђеним критеријумима, квалитативним, садржинским и формалним. Објављени радови ни на који начин не смеју повредити ауторска права других појединаца или организација. За право објављивања, оригиналност и квалитет радова одговарају сâми аутори. Аутори су одговорни и за чињенице, податке и ставове изнете у тексту, који не морају бити у складу са ставовима редакције. Сматра се да су аутори своја ауторска права на текст (и фотографије), од тренутка кад су их послали, пренели на Народну библиотеку Бор као издавача часописа. Издавач ће радове објављивати у штампаном и електронском облику (на сајту Народне библиотеке Бор). Текст објављен у Бележници аутор може објавити и у другим публикацијама, уз сагласност главног уредника и обавезно навођење извора, тј. броја Бележнице одакле је рад прештампан.

146