Бележница бр. 36

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 20, 2018, број 36 ISSN 1451–2378 = Бележница COBISS.SR–ID 24403471 Излази два пута годишње За издавача Весна Тешовић Главни и одговорни уредник Виолета Стојменовић Телефон: 030/458–120 е-mail: nbbor@mts.rs

БЕЛЕЖНИЦА

Лектура и коректура Ана Јанковић

Дизајн корица Новица Станковић и Драган Стојменовић

Редакција Ана Јанковић Драгица Радетић Горан Миленковић Драган Стојменовић

Штампа „Терција“ Бор Тираж 300

Табле

Овај број Бележнице илустрован је фотографијама са уметничко-протестних акција у Палерму и Битољу (Битоли) током којих је изведен рад „Глуве ципеле“ Владана Јеремића и Рене Редле (Rena Rädle). Аутори фотографија су: Марита Муконен, Николај Олејников, Синција Делнево (Marita Muukkonen, Nikolay Oleynikov, Cinzia Delnevo) (Палермо) и Кети Талевска (Битољ – Битола)

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 20, 2018, број 36 ЖИВОТ БИБЛИОТЕКЕ Весна Тешовић ЗАПИСИ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ О ПОТРЕБНОЈ БИБЛИОТЕЦИ ����������������������������������������������������������������������������������������������������5 Драгана Нешковић ЗАШТИТА И КОНЗЕРВАЦИЈА БИБЛИОТЕЧКЕ ГРАЂЕ. ��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������16 Жаклина Николић БИБЛИОТЕКА КАО ПРОМОТЕР КУЛТУРНИХ И ПРИРОДНИХ НАСЛЕЂА У СВОМ ОКРУЖЕЊУ ������������������������25

ШТА СЕ ДЕШАВА Дарко Тушевљаковић „ВАТРОМЕТ ДОЛАЗИ ИЗНУТРА“ (Разговор водила Ана Јанковић) ����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������31 Душан Митић ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ (Приредио Горан Миленковић) ������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������37

Иван Раденковић МУЗИКА, ТРЖИШТЕ И РАДНИЧКА КЛАСА ������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������41 Владан Јеремић и Рена Редле ГЛУВЕ ЦИПЕЛЕ ����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������49 Милан Ракита Човек на хоризонту историје ������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������55 Виолета Стојменовић БИБЛИОГРАФИЈА ИВАНА РАДЕНКОВИЋА ��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������66 Драган Стојменовић „ОДРАВЊИВАЊЕ“ ФОТО-ДОКУМЕНТАЦИЈЕ ФРАНЦУСКОГ ДРУШТВА БОРСКИХ РУДНИКА ������������������������������80

ИЗБОР БЕЛЕЖНИЦЕ Ана Јанковић БИБЛИОГРАФИЈА СРПСКИХ РЕЧНИКА ДЕЈАНА ВУКИЋЕВИЋА ������������������������������������������������������������������������������������������� 111

ЛЕТОПИС БИБЛИОТЕКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 Упутство ауторима ����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 123

САДРЖАЈ

НА НАШОЈ СТАЗИ

Живот библиотеке

Живот библиотеке ______________ Весна Тешовић, Народна библиотека Бор

Записи са конференције о потребној библиотеци У Народној библотеци Србије, 26. октобра 2018. одржана је међународна конференција под називом „Каква нам библиотека треба?“. Организовао ју је EUNIK Србија – мрежа културних центара земаља ЕУ у Србији (Институт Сервантес, Институт Гете, Француски институт, Италијански институт за културу и Аустријски културни форум), а у сарадњи са Народном библиотеком Србије, Универзитетском библиотеком „Светозар Марковић“, Библиотеком града Београда и Катедром за библиотекарство и информатику Филолошког факултета Универзитета у Београду. Иако се у медијским најавама истицало да ће се на конференцији чути искуства о развијању читалачких навика,1 управо је тај сегмент у излагањима библиотечких стручњака из Европе био у другом плану. Наиме, заједнички именитељ свих излагања била је већ добро позната теза да су последње деценије, услед наглог напретка нових технологија, донеле многе промене у животним стиловима и навикама, те да библиотеке морају да се мењају тако што ће свој фокус са чувања фондова и формирања збирки преместити на потребе корисника и потенцијалних корисника. На почетку се Пол Анри Пресе, шеф за информисање, комуникацију и медије Делегације ЕУ у Србији, захвалио запосленима у Институту Сервантес што су, у години која је проглашена за Европску годину културног наслеђа, иницирали скуп посвећен будућности и могућностима библиотека, који је и Делегација ЕУ помогла. Он је, као грађанин и корисник библио­ течких услуга, недвосмислено устврдио да је, због технолошког развоја, књига изгубила монопол над преношењем знања. Са књигом стицање знања траје дуже него посредством интернета те, због брзине преношења информација, књига губи битку. Стога се и место библиотека доводи у питање. Библиотека треба да нађе ново место, да пронађе начине да не делује застарело и превазиђено. Он значај библиотеке види у чињеници да је доступна целој породици, али и свим категоријама становништва, и што постоји мимо центара моћи (?) и формалног образовања. С обзиром на то да је Пол Анри Пресе стручњак у области комуникације, у фокусу његове приче била је, заправо, особа која даје односно комуницира информацију, уз истицање да кредибилитет библиотекара мора да буде очуван. Људи имају поверења у библио­

5

Бележница 36

1

http://www.nedeljnik. rs/magazin/ portalnews/kakvanam-biblioteka-treba/ (приступљено 1. 11.

2018); http://www.rtv. rs/sr_lat/zivot/ kultura/biblioteke-supostale-dnevne-sobelokalnezajednice_961728. html (приступљено 1.

11. 2018); http://www. citaliste.com/ biblioteka-sadasnjostii-buducnosti/ (приступљено 1. 11. 2018).

______________ Живот библиотеке

2

https://eunicserbia. wordpress.com/okonferenciji/ (приступљено 7. 11. 2018).

теке и библиотекаре, па је уверен да ће библиотеке увек бити потребне управо због тог кредибилитета. Јоханес Иршик, председник кластера ЕУНИК Србија, рекао је да га радује ентузијазам библиотекара које је упознао у Србији, а видећемо да ли ће се испунити његово очекивање да ће конференција иницирати нове сарадничке пројекте. Рад конференције одвијао се у оквиру два панела. Биографије излагача и сажеци најављених излагања доступни су на сајту конференције.2

Панел „Савремена библиотека: корисници у фокусу“ Рафаела Милер и Астрид Мекл (Берлин/Минхен, Немачка) представиле су своја искуства у раду са младима и адолесцентима као „вечито проблематичном“ циљном групом. Излагање су почеле питањем да ли су млади данас заиста „тешка“ циљна група, подсетивши нас на Сократове речи да су (још одонда!) млади размажени и да не знају да се понашају. По њима, чињеница је да су ствари одувек биле овакве: млади се баве само собом и остатак света их не интересује. Можда је грешка у поставци – ми говоримо о групи а они су мноштво идентитета: рокери, хејтери, гејмери, јутјубери, пролетери, хипстери… Развијају сопствене језике, што је добро видљиво на друштвеним мрежама. Одговор на питање да ли је задатак библио­ тека да се баве свима њима јесте: „Да“. Библиотека је место где се стичу разноврсне компетенције и подстиче дијалог. Оне у омладинском одељењу у Минхену својим програмима развијају социјалне компетенције, повезујући реалност и виртулност, полазећи од тога да млади све више времена проводе онлајн, да воле да се срећу са пријатељима, али и то раде преко платформи. Интернет и паметни телефони су им на првом месту, па је за њих јако битно да на интернету пронађу оно што их интересује или им је потребно. То значи да им се треба обратити путем интернета. Упутити их, на пример, у то како да открију „лажне вести“ или како да поштују ауторска права. У свом излагању указале су и на много значајнији проблем. Чињеница је да у Немачкој има много библиотечких одељења или огранака за децу и младе, али да млади не воле да их мешају са децом. Међутим, није неопходан само посебан простор за младе. Много је важнији добар, довољно флексибилан кадар. Неопходно је да младе питамо који их медији интересују и да радимо на основу тога, а не да спроводимо оно што ми мислимо да њих интересује. Потребно је стално подстицање друштвене и културне партиципације младих и преношење компетенција везаних за коришћење и креирање медија. Сваки медиј је важан – од књиге до гејмпеда. Циљ не треба да нам буде да све учеснике неког пројекта одмах учланимо у библиотеку. Важ-

Бележница 36

6

Живот библиотеке ______________ но је да су они били у библиотеци, а временом ће се и учланити, када буду дошли други или трећи пут. Увек треба да имамо на уму њихова различита индивидуална интересовања и да се бавимо свима подједнако, а биће нам лакше и резултати ће бити видљивији ако младе што пре укључимо у рад библиотеке. У својим библиотекама колегинице из Немачке баве се и подстицањем демократије. За то се користе различити формати „хејт поезије“ – јавни наступи током којих се читају коментари и друге претеће, расистичке, дискриминишуће, увредљиве поруке примљене путем друштвених мрежа или електронске поште. Оне, такође, омогућавају младима да сами организују конференције, да сами развијају и попуњавају програм, креирају радионице, као и да у библио­ теци проводе паузе од обавеза. Показало се да је јако добро што су се библиотекари суздржали и младима обезбедили услове и средства да се сами баве собом. Оваква пракса, иако тешка на први, доста је занимљива на други поглед. Описале су и пројекат чији су резултат графити у пролазима – одређена тема (историја града) није одбила младе већ је довела до зближавања људи који говоре различитим језицима. Јасмина Нинков је представила ИНЕЛИ, што је акроним назива за мрежу оснажених библиотекарских лидера, рекавши да је ова иницијатива Била и Мелинде Гејтс значајно иновирала живот библиотека. Будућност библиотека је у људима и њиховим компетенцијама. Нагласила је да библиотека неће више ни бити ако не буду иновативне, јер без иновативности нема развоја. Из многих разлога била је занимљива њена прича о потребном и пожељном менаџерском стилу који у радну атмосферу, уместо хијерархијског система, уводи „матрикс систем“ равноправног дијалога и потпуне отворености за промене. Указала је и на то да најбоље библиотеке развијају своју локалну заједницу, не само фондове. Морамо увек да имамо у фокусу какви су наши корисници. А корисници ће бити само још захтевнији. Ако имамо у виду да је андроид платформа напунила 10 година, да су „миленијанци“ данас пунолетни, оправдана је забринутост над питањем каква ће бити њихова интересовања за 20 година. Сасвим је извесно да писмен неће бити онај ко уме да пише и чита, већ онај ко зна да учи, одучи и поново научи. Подсетила је да је у току четврта односно „индустријска револуција 4.0“, која подразумева велике и незаобилазне промене у начину живота и рада и у међуљудским односима, узроковане усвајањем сајбер-физичког система. Своје размишљање Јасмина Нинков илустровала је на примеру разлике између „mad men“ (маркетиншки стручњаци какви су представљени у истоименој, врло популарној ТВ серији), који мисле линеарно, корпоративно хијерархијски и „math men“ (маркетиншки стручњаци који се ослањају на алгоритме за прикупљање, сортирање и обраду огромних количина података о корисницима дигиталних технологија и сер-

7

Бележница 36

______________ Живот библиотеке виса). Представила је бројне програме БГБ - а и истакла да је за њихову реализацију било неопходно имати партнере и то потпуно различите. А имати партнере подразумева јаке везе са локалном заједницом. Занимљиво је било библиотерапијско искуство које нам је пренела Магдалена Шнајдер из Библиотеке града Беча. Представила је пројекат „Ав-ав! Деца уче да читају уз помоћ паса“. Како је већ установљено да животиње децу ослобађају страха, желели су то да искористе у покушају да помогну деци која имају проблем са читањем. Када дете чита псу, не брине због реакције слушаоца (пас не колута очима на грешке). У току реализације основни пројекат је надограђен и у другом смеру јер су учили децу и како да приђу непознатим псима. Почетак пројекта је подразумевао да су разјашњени сви правни аспекти (са децом могу да бораве само терапијски пси, мора да се провери да ли је дете алергично, да се обезбеди осигурање ако пас повреди дете и обрнуто), да је одабрана локација која има издвојен простор, ван уобичајеног радног времена, и да је прибављена сагласност родитеља. Од почетка 2018. до јуна месеца увек иста деца, коју су бирали наставници, долазила су у библиотеку. Ту их је чекао лиценцирани водич, један пас је долазио само једном недељно, тачно је било одређено колико траје увод, колико се чита, колико се игра са псом. Чита се увек исти текст по неколико минута. Строго се поштује редослед, ко и када мази пса. Прво се помази пас, па се чита, а мали плишани пас се помера уз дете које чита. Након читања, дете се игра са псом. Тај део припрема водич паса и пас изводи са дететом неке научене трикове (даје шапу, тражи сакривено дете…). На крају се дете поздравља са псом. Наравно, и наставник је увек био присутан. Показало се да је жеља да се читање извуче из контекста школе била оправдана. Резултати су били толико добри да ће се у наредном периоду у овај пројекат укључити још четири аустријске библиотеке на другим локацијама. Град је препознао да је ово вредно финансирања. Жилијен Пот, директор библиотеке/медијатеке у Сирену (Француска) говорио је о изузетној важности учешћа публике у раду установе. Његова библиотека делује у граду који има 48.000 становника и врло интересантну демографију: 40% су млађи од 30 година. У близини је неколико универзитетских центара. Град издваја 10% свог буџета за културу! У библиотеци има 39 запослених и сваки је „поливалентан“, тј. може и уме обављати различите послове. Запослени се ротирају на радним местима. Нема дефинитивних специјалиста ни за шта. Свако зна све по мало, а нешто најбоље. Тако сви учествују у сваком сегменту посла. Нема хијерархије, већ су организовани да се преклапају и уклапају. У току прошле године имали су 140.000 посетилаца. Неке услуге обављају само онлајн. Присутни су на свим друштвеним мрежама и имају свој јавни форум.

Бележница 36

8

Живот библиотеке ______________ Чињеницу да је библиотека место повезивања и укрштања уметничких и других културних програма и, пре свега, угодно место, ставили су у службу повећања броја учесника, у чему нова медијатека има значајну улогу. Желели су да остваре јачу везу са публиком, па су расписали конкурс за идеје о томе какав то простор треба да буде, почевши од опреме до времена које у њему може да се проведе. Нису желели да медијатека буде само простор за видео игрице. Ту се говори/учи о естетским аспектима видео - игара, о анимацији, о филму… Поред новијих видео игара, ту је и аркада за коришћење оних старих. Само два велика екрана подстичу тимски дух – окупљени људи више комуницирају. У току прве године имали су 1.700 корисника, који су одиграли 130.000 партија игара. Додатни успех је у томе што и они који се не играју остају да се друже и разговарају, и међусобно и са библиотекарима. Библиотекар је прерастао у саветника. Сређивање и опремање медијатеке био је велики успех, посебно због тога што су укључили младе као консултанте. Добили су и награду за најбољи одговор на потребе заједнице. Млади, који су се и највише везали за овај простор, формирали су гејмерски клуб – у разговорима анализирају и критикују видео игрице, коментаришу њихове карактеристике. Другу групу формирали су јутјубери. Они коментаришу књиге. Постали су добри саветници приликом набавке. Ове две групе раде изузетан посао на друштвеним мрежама. Посредством њихових објава, у библиотеку долазе многи други млади. По узору на ову праксу, припрема се и модернизација општинске библиотеке и формиране су сталне консултантске групе које помажу да се осмисли каква она треба да буде. Добрила Бегенишић (Народна библиотека Србије) говорила је о потреби да сениори буду у фокусу библиотечких услуга. Разлози за то су бројни: повећава се број старијих особа у Европи; претпоставља се да ће до 2050. једна трећина становништва бити старија од 60 година; већ сада у Србији свака четврта особа има више од 60 година. Истакла је чињеницу да је реч о по много чему веома хетерогеном слоју становништва, а да библиотека мора бити отворена да пружи „занимацију“ за највећи део припадника те демографске категорије. Како друштво још увек није препознало све потребе ове групе и како не можемо да променимо друштво, можемо и треба да мењамо себе. Поставила је питање колико је добро што су код нас сениори углавном корисници позајмних одељења за одрасле и да ли се тако задовољавају њихове потребе. Наша услуге се највише базирају на издавању књига на коришћење, а када бисмо се заиста придржавали Ифлиних упутстава, били бисмо на бољем путу. Пре свега, морају се истражити стварне потребе ове групе. У библиотеци, даље, треба да постоји одговарајући простор, квалификовано особље, адекватна помагала. Мора се мислити и о оним корисници-

9

Бележница 36

______________ Живот библиотеке ма који нису у могућности да дођу до библиотеке. У класичним услугама смо добри, али треба размишљати шире, пре свега, треба мислити на социјалну интеграцију особа које су се после пензионисања повукле у изолацију. Добрим повезивањем са другим установама можемо да допунимо своје услуге и програме. А онда и то спада у промоцију библиотеке. Било би добро када би и део сајта био усмерен на сениоре. Истакла је да у раду са старима нису добре „кампањске“ активности. Континуитет је неопходан – нека буду и два програма годишње, али да сениори знају да ће их бити и да трају. У току реализације акредитованог семинара на ову тему, који су спровеле Добрила Бегенишић и Јелена Бенић, ауторке су желеле да скрену пажњу библиотечкој заједници на ову циљну групу и да побуде библиотекаре да раде и са њом. Препоручљиво је да постоје покретни фондови, адекватна литература (за чију набавку је неопходно ослушкивати жеље корисника), програми креативног писања, читалачки клубови. Пожељно је да се обухвате и радно способне особе без посла које имају од 55 до 60 година, којима би била драгоцена помоћ да савладају дигитални јаз или развијају финансијску писменост. За ову циљну групу додатну вредност има чињеница да је библиотека место за разоноду и опуштање, где је социјализација важнија од читања, где је могућа међугенерацијска сарадња, као и волонтерски рад у оба смера: да пензионери буду волонтери и да волонтери помажу старијим суграђанима. Тако се постиже циљ да библиотека буде место окупљања и забаве, место за информисање, социјални центар. У разговору који је уследио после ових излагања још јаче је истакнута нова социјална улога библиотеке, која је пре свега место сусрета, простор за ангажман корисника, и наглашена је као кључна сарадња библиотеке са локалном заједницом. Драгана Милуновић је истакла да је поливалентност неопходна за велике системе и да мора да постоји преплитање у оквиру организационе структуре. И Јасмина Нинков је подсетила да је важно да човек у свом радном веку прође различите позиције, што ће га обогатити и од њега створити иноватора, а управо то ће, по њеном мишљењу, допринети да библиотека постане јако видљива, што је данас од огромног значаја за статус делатности. Чуле су се у речи захвалности Институту Гете због изузетних семинара и „алата“ који се на дечијим одељењима БГБ - а редовно користе у раду са децом и родитељима. Када је реч о сарадњи са школама, колегинице из Немачке су објасниле да свака општинска библиотека има особу за контакт у свакој школи, да наступају доста инванзивно, не нуде само књиге већ и помоћ у реализацији наставних планова и том приликом се служе неконвенционалним средствима. Пројекат који је резултирао осликавањем графита у пролазима био је, на пример, повезан са наставом историје, конкретно историје града.

Бележница 36

10

Живот библиотеке ______________ На питање да ли је играње видео - игара утицало да се више чита, Жилијен Пот је одговорио да им циљ није ни био да се омладина која не чита привуче да чита. Само су желели да младе физички уведу у библиотеку. Амбијент медијатеке је опремљен тако да су уз рачунаре и конзоле доступни и таблети, е-читачи и корпе са стриповима и књигама. Значи, штампани медиј јесте доступан, а да ли ће посетиоци и читати, на томе библиотекари не инсистирају. Није им приоритет развој читалачких навика. У Француској је, иначе, коришћење било које врсте грађе у библиотеци бесплатно. Плаћа се ако постоји потреба да се грађа изнесе. С обзиром на то да у медијатеци у Серену грађу не позајмљују и да немају чланске карте, не могу ни да прате интересовања везана за књигу и читање. Астрид Мекл је нагласила да библиотека треба да развија читалачке компетенције на различите начине и различитим средствима. У зависности од теме, треба бирати и медије, а неоспорно је да постоји велики број лоших књига, као и лоших видео игрица. Библиотека треба да се бави васпитавањем критичког укуса код корисника. У том правцу ишао је и коментар Јасмине Нинков која је поновила да се читање развија на било ком медију и да је читање – читање, без обзира на медиј текста. Магдалена Шнајдер види задатак библиотеке у томе да у своје услуге укључи све постојеће медије јер је наш циљ, пре свега, да кориснике доведемо до информације. Добрила Бегенишић се вратила на питање како усмеравати кориснике да читају „праву“ литературу, како ненаметљиво развијати едукативну улогу библиотекара, и посебно, колико смемо да утичемо на читалачка интересовања. И у току овог неформалног разговора, поново се чула похвала на рачун „Гетеа“, који је полазницима радионица помогао да буду модерни а да не испусте књигу из руке. Истакнуто је и да је портал Европеана одлично послужио за анимирање старијих јер Европеана прича причу а стари то воле.

„Савремена библиотека: библиотечке услуге у фокусу“ Следећи панел је из другог угла тематизовао могућности библиотеке да се мења имајући у виду потребе корисника. Енкарнасион Фуентес Мелеро, директорка библиотеке Универзитета у Алмерији (Шпанија), говорила је о рационализацији простора како би се прилагодио савременим тенденцијама, како бисмо корисницима пружили „достојанствен и једнак приступ информацијама и знању, као и приликама за лични развој и партиципацију у друштвеном животу“3. Трансформација ка томе да простор који су заузимале полице с књигама постане простор за окупљање где корисници (у конкретном случају студенти) могу нешто и да науче и да истражују и да се друже. У Агенди 2030 УН каже се да простор мора да се развија у смеру инклузије учесника

11

Бележница 36

3

Вид. презентацију Енкарнасион Фуентес Мелеро на: https:// eunicserbia.files. wordpress. com/2018/11/ eunic-181026_prez-06. pdf (преузето 10. 11.

2018).

______________ Живот библиотеке – библиотекар постаје посредник између технологије, садржаја, корисника и њихових потреба за информацијама. Простор библиотеке је место сусрета и комуникације припадника локалне заједнице. Зато библиотека треба да буде ближе људима него књигама и збиркама. Фокус је на корисницима – организују се радионице, читалачки дани, стваралачке лабораторије. Због свега тога, простор мора да се адаптира, када нема новца за изградњу нове савремене библиотеке. Међутим, када тражимо новац за адаптацију, треба да буде јасно шта од тог простора хоћемо и шта ће он да омогући локалној заједници, и наравно да се захтев заснива на реалним потребама. Госпођа Мелеро навела је и пример Централне библиотеке понтификалног католичког универзитета у Перуу, где су делови фонда измештени да би се унели столови и фотеље/столице. Корисницима је обезбеђен удобан боравак, никоме није криво што књиге нису на пређашњем месту; студенти су добили простор за дружење, а библиотекар може да се бави и другим пословима а не само да чува збирку. Део фонда који је остао у том простору у слободном је приступу, на задовољство и корисника и библиотекара. Адам Софронијевић своју помало конфузну причу о гејмификацији и сродним савременим појавама почео је наглашавајући да смо у „царству“ технологије 2.0 и четврте индустријске револуције: евидентно је да не можемо радити на конвенционални начин и да морамо да се прилагодимо и променимо. Своје тезе о важности гејмификације, али с мером и на основу познавања потреба корисника, покушао је да илуструје на примеру једног од актуелних пројеката Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“: на Твитер налогу @1918nadSrbijom свакодневно се објављују вести о стању међу трупама и догађајима у Србији на тај дан пре сто година, тако што се комбинују фактографија (новински чланци, фотографије и други историјски документи из колекција дигитализоване грађе, које се овим путем додатно промовишу) и размишљања фиктивног твитераша у Првом светском рату, која се, за разлику од информација преузетих из изворних докумената, објављују на латиници. У склопу тог пројекта, Универзитетска библиотека објавила је прву твитер књигу (у складу са разликама у ставовима, навикама и преференцијама везаним за коришћење медија и приступ садржајима) – шта се све дешава током овог кретања информација из штампаних, преко дигиталних медија и назад до штампе, и какве су шире, друштвене импликације тих процеса, интересантно је проучавати. Антонела Ањоли, библиотечки саветник тренутно на радном месту градског секретара за културу (Леће, Италија), која је учествовала у пројектовању неколико најлепших библиотека у Италији, истакла је као веома важно да библиотеке не буду изолована места већ, пре свега,

Бележница 36

12

Живот библиотеке ______________ места за помоћ у социјализацији. Ова функција додатно је актуелизована мигрантском кризом, али тако је било одувек: у прошлом веку мигранти Италијани и Ирци окупљали су се у Америци управо у библиотекама. Нагласила је да различите библиотеке треба да пружају различите услуге у зависности од потреба заједнице. Библиотека је демократско место јер омогућава различите видове комуникација на различите теме, те зато и не постоји један модел библиотеке. Госпођа Ањоли подсећа на књигу Зигмунда Баумана Флуидно друштво, на то да такво друштво претпоставља и трансформисану библиотеку којој се може приступити са било ког места. Отварају се, на пример, универзитети без иједне књиге, електронски се приступа низу дигиталних репозиторијума. С друге стране, свесни комплексности актуелних друштвених проблема, данас, на пример, не отварамо библиотеке и одељења само за децу него за целу породицу. Онима који стратешки планирају постало је јасно да не вреди да радимо са децом ако се са њима не ради и у породици. На тај начин се библиотеке стављају у службу грађана и зато је неопходно да грађани буду програмски део библиотеке. И она наглашава да је библиотека једно од ретких места које обезбеђује дигиталну демократију. Информацијама са било ког места могу, ипак, приступати само „изабрани“, што сиромашни нису, јер не могу да приуште одговарајуће уређаје и приступ интернету. За све такве, осетљиве и рањиве, који немају или који не знају, постоје библиотеке. Библиотека ће живети уколико буде деловала више према мери човека него према мери књиге. Позивајући се на своју књигу „Тргови знања“, Антонела Ањоли наглашава да и библиотеке морају да се трансформишу као и тргови. Сва места где живи култура данас се трансформишу. Постоје, на пример, библиотеке само за младе, где је забрањен долазак одраслима и млађој браћи и сестрама. Оваква библиотека у Ослу функционише. Волонтери у току ноћи припремају књиге и другу грађу као понуду за сутрадан. Постоји фабрика чоколаде која је истовремено и библиотека (Chocoladefabriek у холандском граду Гауда). Некадашња болоњска Берза, Салаборса, данас је атрактивна мултимедијална библиотека. Примера добре а разнолике праксе стварања хибридних простора, лежерних а мултифункционалних, тако да их користе и они којима традиционална библиотека није ни потребна ни интересантна, свакако има. На крају овог панела, на тему „Ентеријер библиотека у функцији интеракције са корисником 21. века“, говорио је Богдан Трифуновић (Градска библиотека у Чачку). И у његовом излагању истакнута је интеракција са корисницима у контексту промишљања нове библиотеке као центра заједнице. Библиотечке услуге се проширују и непрестано мењају, при чему је уређење ентеријера важан сегмент увођења иновација у пословање библиотека. Као позитиван навео је

13

Бележница 36

______________ Живот библиотеке пример библиотеке и културног центра Док1 (Dokk1) у Архусу у Данској. Објекат се налази крај метроа, a у оквиру услуга библиотеке, доступне су и оне које је раније пружала само локална администрација (издавање одређених докумената, на пример). Тако се грађанима омогућило да на једном месту задовоље већи број својих потреба, у овом случају не само из домена културе и информисања. Уређење простора и планирање ентеријера у ту сврху, у сарадњи са другим институцијама и појединцима, значајно је допринело успеху поменутог пројекта, званично најбоље јавне библиотеке у свету у 2016. години. Као пандан овом примеру, али и ономе о чему су говорили Жилијен Пот и Антонела Ањоли, Богдан је испричао историју полувековне „стратешке“ борбе за простор у коме ће од наредне године „живети“ Градска библиотека у Чачку, и о опремању ентеријера у чему су „репери“ била нека инострана искуства, али и искуства библиотека у Шапцу и Лазаревцу. У дискусији које се потом развила тражени су одговори на питање има ли границе у том тренду дислоцирања фондова како би се отворили простори и да ли је библиотека без књига и даље библиотека. Госпођа Ањоли је инсистирала на томе да границе нема јер је библиотека огледало друштва којe је у сталној промени. Библиотека је место где се свима пружа могућности да дођу до информације, место сусрета, место учења. Библиотекари треба свима да пруже културолошке инструменте, да помогну људима да остваре своја права. Као неко ко последњих десет година сарађује са многим архитектама у пројектовању библиотека у многим италијанским градовима, Антонела Ањоли чак препоручује да на улазу у библиотеку не буду ни пулт ни полица са књигама, ништа што сигнализира контролу и ограничава намену простора, јер одређеним корисницима књига може бити одбојна. Морамо да склонимо физичке да би се отклониле психолошке баријере. Простор треба да буде потпуно отворен, а у том простору најближе корисницима треба да буду само оне најпопуларније књиге. Једине публикације које једна општинска библиотека заиста треба трајно да чува су оне које се тичу локалне заједнице. За књиге које су се „убајатиле“ треба да направимо пијацу, можда их неко купи па од тих пара купимо нове. Чак и дела класика, која чувамо деценијама, треба заменити новим издањима због савремене типографије, модерних илустрација и других графичких решења која су блиска сензибилитету савремених читалаца. Разговором је доминирала теза, којој се нико од преко 140 присутних није супротставио, да библиотека која окупља људе јесте она која нуди социјалне услуге. У складу с тим, треба увек процењивати општију друштвену корист конкретних услуга. Ако данас људи дођу у библиотеку на курс танга, узимаће мање антидепресива, биће мање сами и усамљени – значи допринели смо друштву иако нисмо дали књигу. Таква је, отприлике, логика трансформације библи-

Бележница 36

14

Живот библиотеке ______________ отеке и библиотечких услуга. Један од одговора на питање зашто би локална самоуправа финансирала нешто што привлачи око 10% друштва јесте и то да са полицама препуним књига то нећемо успети. Својим активностима треба да постигнемо да у свести оснивача библиотека буде у делу услуга као што је снабдевање пијаћом водом или школа тј. обавезно образовање, а не у делу где су позориште и биоскоп. Ако је већ на делу „револуција 4.0“ онда је последњи тренутак да променом фокуса са књиге на (потенцијалног) корисника и његове реалне потребе учинимо све што је до нас како револуција не би појела и ово своје дете – био би најсумарнији закључак ове конференције.

15

Бележница 36

______________ Живот библиотеке Драгана Нешковић, Библиотека „Глигорије Возаровић“ Сремска Митровица

Заштита и конзервација библиотечке грађе Један од задатака библиотечке делатности јесте (о)чување грађе, тако да она остане доступна и садашњим и будућим корисницима. Заштита грађе се спроводи ради што дужег века употребе, односно жеље да се писана баштина, у изворном облику, што дугорочније користи. Век трајања библиотечке грађе зависи не само од материјала него и од услова у којимa се чува, као и од односа радника, тј. библиотекара, и корисника према њој. Корисници би требало да поштују основне норме приликом употребе рукописне и штампане библиотечке грађе, да је не узимају нечистим рукама, не исписују и не савијају странице, да књиге и другу грађу не излажу директној сунчевој светлости, да скрену пажњу запосленима у библиотеци на евентуална оштећења која су уочили. Библиотекари такође имају обавезу да пажљиво и стручно рукују грађом, да благовремено примете оштећења како би применили одговарајуће мере заштите и стратегије за дуготрајно очување грађе која им је поверена. У такве мере заштите спадају конзервација и рестаурација књиге. Конзервација књиге обухвата све физичке и хемијске мере заштите предузете да би се продужио век трајања књиге односно предмета конзервације, успорио природни процес старења и санирала постојећа оштећења. Рестаурација предмета који су у лошем стању спроводи се зато да се процес пропадања заустави, оштећења уколоне или поправе, а предмет реконструише. При томе се користе или оригинални материјали, у мери у којој то не ремети функционалност предмета, или нови материјали тамо где је то неопходно. Циљ рестаурације је да се предмету врате функционалне, визуелне и тактилне особине што је могуће ближе првобитним. Изводи се ручно (јапанска хартија различите боје и грамаже која се наноси помоћу ручно прављеног скробног лепка), док се код машинских метода користе ламинација и наливање. Рестаурација се ради само у случајевима у којима је она апсолутно неизбежна и у за то предвиђеним, стручним лабораторијама. Трошкови рада и материјала за рестаурацију библиотечких збирки су веома високи, стога библиотекар може да изради додатне копије, микрофилм или фотокопије, а да оригинал повуче из употребе и да га чува у одговарајућим условима. Уколико је докуменат рестаурисан,

Бележница 36

16

Живот библиотеке ______________ треба да носи јасну ознаку о том поступку, а целокупна документација о рестаураторском поступку треба да буде доступна свим корисницима те грађе. С обзиром на то да је материјал који се користи за поправку и рад доста скуп, увек се, пре почетка рада, мора утврдити да ли се конзервација исплати. Односно, може ли се књига или друга грађа коју треба конзервирати наћи на тржишту у добром стању по сличној или чак нижој цени, него што је цена конзерваторских радова.

Развој конзервације Први покушаји да се писана реч заштити од пропадања учињени су још у старо време, када се писало на папирусу. Папирус је самоникла биљка мочваре Доњег Нила, коју су пронашли Египћани пре око 6.000 година, прерађивали и користили као подлогу за писање. Писало се само са једне стране, а друга је често премазивана биљним екстактима или бојама због заштите од инсеката и микроорганизама који су, поред влаге, штетно деловали на папирус. Дакле, то је био први вид зашите од пропадања. Велике и бројне тешкоће око чувања библиотечке и архивске грађе настале су тек много касније, због њиховог природног старења, услед дуготрајне употребе, деловања микроорганизама, оштећења у току ратова, оштећења изазваних елементарним непогодама. Крајем XVIII века Европа добија прве прописе за чишћење старих књига и рукописа, као и упутства за борбу против инсеката који представљају врло велику опасност за хартију. Оштећења која наносе књигама, рукописима и документима варирају од лакших, са стране или на страницама, па до више или мање комплетних бушења корица и листова. У тежим случајевима књиге и други документи бивају потпуно уништени. Проналаском карбонизираних херкуланумских свитака папируса, почетком XIX векa јавља се проблем одвијања свитака (како свитке одвојити а да се не оштете). Било је више покушаја да се ово реши на научној основи, али без успеха. Свици су, на крају, одвијени помоћу машине коју је 1753. године конструисао један свештеник, тако да то ни у овом случају није било научно достигнуће. Организованог рада на рестаурацији помоћу науке није било све до 1898. године, када је сазвана прва међународна конференција у Сент Галену. На тој конференцији је образован стални комитет представника највећих библиотека са задатком да свестрано испитује проблеме конзервације и да ради на састављању каталога најстаријих угрожених рукописа. Убрзо, после ове конференције, одржано је више међународних конгреса (Конгрес библиотекара у Паризу 1900, Конгрес архивиста у Дрездену и др.), чији је резултат био читав низ

17

Бележница 36

______________ Живот библиотеке нових метода конзервације помоћу природних и вештачки добијених средстава. На конзервацији се ради у Лондону (у Државном архиву, Британском музеју и Националној галерији) и Италији (у Риму и у многим манастирима). На организованој заштити библиотечке и архивске грађе први су инсистирали библиотекари и архивисти у Америци, који су покушали да убеде издаваче дневних листова да би требало, ради заштите, односно дуговечности, да известан број примерака штампају на бољој хартији. У Конгресној библиотеци је 1900. године отворена књиговезница која је, између осталог, требало да ради на рестаурацији оштећеног фонда. У нашој земљи, лабораторија за конзервацију старих књига и рукописа први пут је отворена 1949. одине, у Заводу за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије (данас: Републички завод за заштиту споменика културе).

Избор метода конзервације Практичним радом у сâмим конзерваторским радионицама или испитивањима по лабораторијама, током времена, извршена је селекција старих и уведени су многи нови методи рада, тако да данас има радионица где се примењују само нови методи или упоредо нови и нешто модификовани стари, познати као „класични методи“ рада. Када ће се који метод применити зависи од самог документа, књиге или рукописа, односно да ли се он конзервира због своје историјске, естетске или употребне вредности. Начин рада зависи и од степена оштећења и квалитета хартије од које је израђен (да ли су у питању структурна, хемијска или естетска оштећења, присуство колонија бактерија), од материјалних средстава којима се располаже и величине збирке коју треба конзервирати, али и од стручног особља које ради рестаурацију. На који год начин да се ради, увек би требало имати у виду следеће: 1. Ниједан процес који би ма како оштетио или ослабио материјал документa не сме се применити; 2. Приликом поправљања, не сме се никада уклонити, оштетити или сакрити нешто што је од интереса на документу, рукопису или књизи, што значи, ниједно слово, ниједан део орнамента, бројка, датум или слично – не смеју се оштетити; 3. Да је најбоље, и поред великог избора материјала, рестаурурати хартију хартијом, пергамент пергаментом, а кожу кожом. У конзерваторски третман спадају следеће операције: стерилизација, пагинација, механичко чишћење, раздвајање листова (уколико су слепљени), фиксирање, заштита мастилом

Бележница 36

18

Живот библиотеке ______________ написаних фрагмената или печата, прање водом или детерџентом, хемијско уклањање мрља или бељење, неутрализација, ојачавање, рестаурација (ручна или механизована), пресовање и враћање у свешчице. По завршетку радова у конзерваторски картон обавезно треба унет опис стања предмета пре конзервације, као и начин рада и средства употребљена приликом интервенције. Требало би увек имати на уму да су трошкови превентивне конзервације далеко мањи у поређењу са трошковима куративне конзервације и рестаурације. Циљ превентивне конзервације је смањивање могућности оштећивања грађе, уместо третирања последица оштећења. Превентивна конзервација обухвата све мере и активности усмерене ка избегавању или свођењу будућег пропадања и губитка наслеђа на најмању могућу меру. Мере се спроводе у средини у којој се предмет или, што је чешће, група предмета, налази, без обзира на старост и стање предмета. Ове мере и активности су посредне – не спроводе се на материјалу или структури предмета и не мењају њихов изглед. Свака библиотека би требало да се самостално стара о својим колекцијама спроводећи мере превентивне конзервације, које укључују бригу о амбијенталним условима, контролу светлости и уплива загађивача из ваздуха, спровођење мера заштите од пожара, поплава, крађа, штеточина. Међутим, када је грађа оштећена, мере превентивне конзервације нису довољне већ је потребно лечење, тј. куративна (лечећа) конзервација. Мере предострожности којих се треба придржавати у чувању библиотечке грађе највећим делом се односе на постизање одговарајућих климатских услова у просторијама, осветљења, хигијене, постојање одговарајуће опреме. Температура и влажност, светлост и штетни агенси из загађеног ваздуха доводе до пропадања. Постоји тесна веза између температуре и влажности, јер промена температуре узрокује промену влажности и због тога оба параметра треба да се одржавају на оптималном нивоу. Ниже температуре су погодније од виших. За трајно чување књига и рукописа препоручује се стална температура која не прелази 18 степени Целзијуса. Са порастом температуре, расте и могућност настанка оштећења, тако да је 25 степени гранична температура. Релативна влажност и стопа влажности у односу на библиотечку грађу органског порекла мора се одржавати на истом нивоу. Препоручује се релативна влажност од 50%. Већа релативна влажност може да убрза биолошке промене, док са друге стране, нижа релативна влажност такође може да нанесе извесна оштећења. Веома честа употреба библиотечке грађе такође представља један од проблема, због учесталог руковања и премештања. Овде треба детаљно забележити све деформације, поцепана, изгребана или ослабљена места.

19

Бележница 36

______________ Живот библиотеке Документе у једном примерку и библиотечке јединице од посебног значаја требало би чувати од честе употребе. То може да се постигне израдом фотографских копија које ће се издавати корисницима којима није неопходан оригинал. Такође, библиотечке јединице од посебног значаја треба чувати од сувише честог излагања на изложбама и од опасности транспорта, до којих долази када се те јединице излажу ван библиотеке, а посебно уколико је реч о путујућим изложбама. Да би се збирке или посебни делови збирке чували што је могуће дуже, најбољи услови за њихово чување се постижу тако што библиотеке праве посебно одељење – Одељење за стару и ретку књигу. Конкретна дужност библиотекара је да идентификује, процени, категоризује, а након тога упише грађу у Регистар старе и ретке библиотечке грађе и увери се да ли су примењене све одговарајуће мере за заштиту грађе од материјалних оштећења. Књиге без повеза веома су подложне оштећењима, стога је неопходан неки вид заштите. Појединачни листови морају се чувати уз употребу посебних система или се морају држати у фасциклама или кутијама. Повез, фасцикле или кутије морају да буду израђени од материјала за које постоји гаранција да не могу да узрокују никаква хемијска оштећења на материјалима који се у њима чувају. Повезана издања морају да се чувају на одговарајућим полицама. Свака полица мора да буде мало виша од књига које су на њој, како би ваздух могао несметано да циркулише. Фасцикле и кутије не треба држати у полицама већ у ормарима или фиокама. За заштиту књига од прашине неопходно је направити план редовног и пажљивог чишћења. Библиотечке збирке могу да се користе на начин који неће узроковати никаква оштећења. Посебан ризик постоји приликом израде фотографских репродукција и фотокопија докумената, због чега ове радње треба надгледати и контролисати. Биолошки агенси (микроорганизми и инсекти) такође могу да узрокују озбиљне, а често и непоправљиве штете библиотечкој грађи. Уколико се установи присуство микроорганизама, неопходна је помоћ микробиолога који ће утврдити узроке који су довели до њиховог развоја и мере дезинфекције које треба предузети да би њихово даље напредовање било онемогућено. Инсекти нападају не само књиге већ и остале дрвене делове библиотека и изазивају оштећења која су морфолошки врло разноврсна али су ипак јасно дефинисана. У сваком случају, потребно је дословно следити сва упутства стручњака, како се не би угрозио материјал књига које су инсекти напали. Поред ових оштећења, на хартији долази и до оштећења хемијског порекла. Два главна узрока хемијских оштећења хартије јесу оксидација и хидролиза целулозе. Што је виша темпе-

Бележница 36

20

Живот библиотеке ______________ ратура, то су бржи процеси оксидације и хидролизе, чија се брзина удвостручава при сваком порасту температуре од 10 степени Целзијуса. Дневна колебања влажности и температуре додатно повећавају стопу пропадања. Филмови су изложени оштећењима и хемијског и физичког порекла. Они се због тога морају чувати у кутијама од метала које не садрже гвожђе, или од неког другог адекватног материјала који не развија никакву супстанцу која изазива оксидацију. Библиотекар који је задужен за ове послове мора да стекне знања не само у вези са научним основама, техникама и материјалима из области конзервације и рестаурације, већ и она која се односе на порекло, историју и садржај документа. Да би се неки предмет очувао у аутентичном стању, није довољно према њему имати искључиво пасиван однос, закључати га у сеф и љубоморно чувати кључеве, већ је неопходно конзервирати неки предмет тако да се око њега постигну идеални услови за постизање сврхе због којег је и направљен.

Заштита библиотечке грађе у Србији Српска књига, писана и штампана, као и сва друга грађа, страдала је много у прошлости на више начина – од употребе, природним старењем, од елементарних непогода, од туђина, па и од оних који су је волели и желели да је сачувају. Из старих записа и докумената може се видети, на пример, да су Турци, пошто је пропао Карађорђев устанак, књиге из Библиотеке Велике школе делом разграбили а делом спалили, или њиховим листовима лепили прозоре; да су у пожару и пљачки после мађарског бомбардовања (1849) у Новом Саду, настрадале многе књиге, а у Београду (1941) после немачког бомбардовања, изгорели сви фондови Народне библиотеке. Исто тако, зна се да је један калуђер из манастира Студенице спалио манастирске књиге и рукописе да не би пали у руке Турцима, да је игуман манастира Каленића (у време Хаџи-Проданове буне) учинио то исто с великим бројем књига, повеља, хрисовуља и других записника, да му их Турци не би тражили и теретили га због њих. Спаљиване су и бацане књиге које су писане Вуковим правописом, јер је кнез Милош био против овог правописа. Имајући у виду и многе друге сличне примере, од огромног броја рукописних књига, насталих у периоду од XII до XVII века, и првих штампаних књига, почев од краја XV, па кроз цео XVI век, у Србији је очуван само релитивно мали број рукописних и старих штампаних књига, као и ретких, издатих до 1867. године. Међутим, ако овоме додамо десетине хиљада годишта новина, часописа, млађих рукописа и архивалија, хиљаде плаката и графика, мапа и друге библиотечке грађе, Србија поседује огромно богатство писаног

21

Бележница 36

______________ Живот библиотеке

1

Детаљније у: Душица Бицок, Душан Ј. Басић и Душко Стублинац, „Примена хибридног система у заштити библиотечке грађе, Гласник Народне библиотеке Србије 5, бр. 1 (2003), стр.

121–130.

материјала које смо примили у наслеђе и које треба да сачувамо и иза себе оставимо генерацијама које долазе. Може се рећи да се на заштити овог материјала код нас радило, у овиру задатака и потреба друштва, тек после Другог светског рата, управо од 1949. године. Тада основана, прва Конзерваторска лабораторија, између осталог, одговарала је и за материјалну заштиту старих рукописних и штампаних књига, повеља и других писаних материјала са својством културног добра. После много трагања, нађен је најбољи начин заштите, а то је прихватање Народне библиотеке Србије као републичке, националне и матичне организације која ће бринути о материјалној заштити целокупне библиотечке грађе у Републици. На овај начин, обухваћена је заштита књижне и некњижне библиотечке грађе која је под заштитом државе и која је веома значајна за нашу друштвену заједницу. Од преузимања службе заштите, до пресељења у нову зграду библиотеке, рад се одвијао под доста тешким условима, јер у самој библиотеци није било простора за лабораторију. Преласком у нову зграду омогућен је модернији, свеобухватнији и строго плански прилаз заштити. Један од основних задатака Народне библиотеке Србије, са једне стране, јесте да обезбеди универзалну и трајну доступност библиотечкој грађи коју чува у својим фондовима. Са друге стране, оригинална грађа се услед непосредног коришћења оштећује, па ју је неопходно заштитити. Ова два међусобно супротна захтева стварају проблем избора медија који ће се користити у систему заштите. Анализа расположивих медија, њихове трајности и погодности за коришћење, показала је да је хибридни систем оптимално решење за чување и коришћење библиотечке грађе, јер представља спој најбољих особина микрофилма (трајност и поузданост) и дигитализованог записа (лакоћа претраживања, брзина приступа и приступ са даљине)1. Као медији за чување и коришћење библиотечке грађе данас се најчешће користе папир, микрофилм, оптички или магнетни диск, што зависи од врсте грађе, потреба, економичности, трајности, начина коришћења али и осталих ограничења. Папир је до сада био најзначајнији и најзаступљенији медијум за чување библиотечке грађе. Реално је очекивати да ће папир имати тај примат и у даљој будућности, али је сигурно и да ће се за чување, дистрибуцију и коришћење информација које се налазе у документацији све више користити алтернативни медији. Време безбедног чувања је најдуже код микрофилма и једне врсте оптичких дискова, док најкраћи рок чувања пружају магнетни медији. Микрофилм је у свету дигиталних медија аналогни и трајно постојани меморијски медиј који може у дугом временском периоду да буде на

Бележница 36

22

Живот библиотеке ______________ располагању, уз релативно мала средства, а отворен за даљу обраду у дигиталним системима и у сваком тренутку приступачан. Стара и ретка библиотечка грађа је културно наслеђе од посебног интереса за Републику Србију, и као таква ужива посебну заштиту, утврђену Законом о старој и реткој библиотечкој грађи, који је донела Народна скупштина Републике Србије 2011. године.2 Делатност заштите старе и ретке библиотечке грађе обављају библиотеке које у својим фондовима имају стару и ретку библиотечку грађу и испуњавају друге услове за обављање делатности заштите. У мере техничке заштите старе и ретке библиотечке грађе спадају: превентивна заштита, микрофилмовање, дигитализација, конзервација и рестаурација. Конзервација и рестаурација спроводе се само у овлашћеним конзерваторским лабораторијама и радионицама. Централне лабораторије и радионице за конзервацију и рестаурацију старе и ретке библиотечке грађе налазе се у Народној библиотеци Србије и Библиотеци Матице српске. Техничке мере заштите могу се предузимати само: 1. ако се изврше конзерваторска испитивања 2. ако се изврше лабораторијска испитивања, уколико се конзерваторским испитивањем утврди потреба за њима 3. ако се утврде методе или технике изношења мера техничке заштите на основу резултата конзерваторских и лабораторијских испитивања 4. ако се изради елаборат мера техничке заштите. О извођењу мера техничке заштите и њиховим резултатима води се документација која је саставни део Регистра старе и ретке библиотечке грађе. Према одредбама Закона, Централни регистар старе и ретке библиотечке грађе у Републици Србији води Народна библиотека Србије,3 на територији АП Војводине Регистар води Библиотека Матице српске, док у јединицама локалне самоуправе регистре воде одређене матичне библиотеке. С обзиром на то да се пропадање библиотечке грађе не може у потпуности зауставити, морамо се побринути да се тај процес барем успори. Планска организација мерâ заштите треба да заузме високо место на ранг-листи приоритета у очувању културне баштине јер је она од општег интереса целокупне мултинационалне заједнице Републике Србије.

23

Бележница 36

2

„Закон о старој и реткој библиотечкој грађи“, Службени гласник РС бр. 52 (2011). Доступно и на сајту Регисвтар старе и ретке библиотечке грађе од изузетног и великог значаја: http://registar.nb.rs/ pages-pages/ files/18-1378453489. pdf (посећено 14. 8.

2018).

3

http://registar.nb.rs/ scc/

______________ Живот библиотеке

Литература:

1. Ђардуло, Антонио. Заштита и конзервација књига. Београд: Clio, 2005.

2. Радосављевић, Вера. Заштита и чување библиотечке и архивске грађе. Београд: Народна библиотека Србије, 1986.

3. Бицок, Душица, Душан Ј. Басић и Душко Стублинац. „Примена хибридног система у заштити библиотечке грађе“. Гласник Народне библиотеке Србије 5, бр. 1 (2003): стр. 121–130.

Бележница 36

24

Живот библиотеке ______________ Жаклина Николић, Библиотекa „Центар за културу“ Кладово

Библиотека као промотер културних и природних наслеђа у свом окружењу Библиотека „Центар за културу” Кладово стожер је свих културних дешавања на подручју своје општине и бележи велико искуство у организацији стручних и научних скупова и разноврсних едукативних, изложбених и ревијалних програма који значајно унапређују квалитет културног живота у пограничном делу Србије, Румуније и Бугарске, што подразумева и прекограничну сарадњу. Поред основне библиотечко-информационе делатности, библиотека континуирано и с великом пажњом планира, организује и реализује књижевно-трибинске, изложбене, позоришне, концертне, филмске и аматерске програме. У години која је проглашена за Европску годину културног наслеђа, библиотека у Кладову била је домаћин пете међународне конференције о нематеријалном, културном и природном наслеђу „Казан култ“ (25. август 2018), а након тога и централне републичке свечаности у оквиру програма „Дани европске баштине“ (29. септембар 2018).

Казан култ Под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, библиотека је од 2014. године организатор фестивалске манифестације „Казан култ“, која обједињује низ догађаја инспирисаних културним наслеђем на простору Србије, са акцентом на источну Србију. „Казан култ“ је покренут са циљем да се промовишу значај очувања нематеријалног културног наслеђа и подстицање сарадње различитих чинилаца у систему очувања културног, али и природног наслеђа. На тај начин, покрећу се питања системског бављења културним наслеђем и његовом заштитом, кроз мултидисциплинарни приступ, уз активније укључивање локалних заједница. Специфичности локалних заједница баштине се и у завичајним библиотечким фондовима, малим ризницама које документима, фотографијама и записима сведоче о богатству културног наслеђа – отуд и немерљив значај библиотеке у овом пројекту.

25

Бележница 36

______________ Живот библиотеке Манифестацију су, по најлепшем делу Ђердапске клисуре, назвали редовни учесници овог скупа, двојица врсних српских филмских редитеља и посленика културе Горан Марковић и Небојша Брадић. Инспирисала их је лепота најдуже и највеће клисуре у Европи, Ђердапске клисуре, која се помиње још пре почетка нове ере, а већи значај добија за време римских царева. Клисура се састоји од више делова, а најупечатљивији призори могу се видети у тзв. Казанима (Мали и Велики). Ту је дубина Дунава највећа, 82 метра, што је и једна од највећих речних дубина у свету, а стене се уздижу и до 300 метара изнад воде. Управо ту Дунав мења своју ширину, тако да његово корито овде има облик посуде која личи на казан. Природна, дивља лепота ђердапских Казана преточена је, дакле, у назив манифестације – „Казан“, док је „култ“ скраћеница од речи култура. Први део „Казан култа“ чини конференција међународног карактера на којој стручњаци који се баве културним и природним наслеђем, његовим тумачењем, очувањем и представљањем, размењују своја искуства у вези са задатим темама. Други део је савремена продукција са сценско-уметничким приказом позоришног, књижевног, филмског, или музичког дела којим се указује на потенцијал тог наслеђа. На крају програма, гости конференције обилазе културно-историјске споменике уз стручно вођење. До сада су се у оквиру конференција разматрале следеће теме: „Сличности и разлике народне ношње суседних градова Дробета Турну Северин у Румунији и Кладово у Србији“ (2017), „Друштвени обичаји и свечана догађања“ (2016), „Видљивост културног наслеђа Србије уписаног и номинованог на листама светске баштине (УНЕСКО 1965–2015)“ (2015), „Градови и нематеријално наслеђе“ (2014). Овогодишњи учесници конференције су у својим излагањима анализирали проблеме и изазове на тему „Очување нематеријалног и природног наслеђа Дунава“. Уводно излагање на конференцији имао је Небојша Брадић (главни и одговорни уредник Културног програма РТС-а, бивши министар културе Републике Србије и један од иницијатора ове манифестације). Брадић је говорио о значају локалне установе културе у промоцији вредности чувања, обнављања и унапређивања културног наслеђа, што представља улагање у развој ресурса без којег би локална заједница остала без идентитета. Поред тога, истакао је следеће: „Нико не жели да живи у градовима без културе, нити да посећује места у којима нема уметничких садржаја. Да бисмо их учинили таквим, потребно нам је другачије управљање пословима у вези са културним наслеђем. Управљање које је одлучно у заштити наслеђа, али истовремено креативно и флексибилно како би омогућило ревитализацију у нашем времену.

Бележница 36

26

Живот библиотеке ______________ Једино тако моћ дуготрајног стратешког инвестирања у културу и уметност може да промени градове и места.“ Проф. др Томислав Шола (Филозофски факултет Загреб) говорио је на тему „Баштински туризам – значење, мане, врлине, савети“, у оквиру које је сликовито приказао значај локалних установа културе, које правилно осмишљеним програмским активностима могу позитивно утицати на локалну заједницу у циљу подизања свести о значају туристичких потенцијала културне баштине. На конференцији је представљена и Велика награда (Grand Prix) Европске уније за културно наслеђе тј. Награда Европа Ностра, добијена за конзервацију тврђаве Бач. Награђени пројекат је представила др Славица Вујовић, његов руководилац (конзерватор Покрајинског завода за заштиту споменика културе Нови Сад). Овом приликом је приказан и кратки филм „Уједињени до нове вредности“, који је први пут емитован на Сајму изврсности у Берлину 21. 6. 2018. године, да би се представили шири контекст разраде и развоја овог пројекта и његови кључни резултати. Ово је била прилика да се укаже и на чињеницу да тврђава Бач има значајно место међу седам издвојених тврђава на Дунаву у Србији, и то као једина на његовој левој обали. Ђердапска клисура и Кладово пружају, наиме, могућност доживљаја древности, снаге и лепоте ове реке чији ток и окружење задивљују и у Горњем Подунављу, где је изграђена тврђава Бач. Седам тврђава на Дунаву повезује иста река, али и јавне и друге библиотеке са завичајним изворима о том наслеђу. Стога је део програма овогодишње манифестације било и представљање књиге Тврђаве на Дунаву групе аутора, у издању РТС-а и ИК „Прометеј“, на летњој сцени Библиотеке. О овој монографији су говорили Небојша Брадић, Драган Инђић (РТС издаваштво) и Зоран Колунџија (директор ИК „Прометеј“). Представници институција из суседних држава представили су резултате активности са децом у едукативним радионицама на тему културног и природног наслеђа, археологије, историје, где су могућности веома богате. О конкретним примерима говорили су др Мариан Неагое (археолог Регионалног музеја „Гвоздена врата“, Дробета Турну Северин, Румунија) и Деси Иванова (директор Регионалне библиотеке „Михалаки Георгиев“ у Видину, Бугарска). Инспиративно је било и излагање уредника Светлане Илић, и редитеља Иване Стивенс (РТС, културно-уметнички програм), под називом „Очување и промоција наслеђа на Дунаву: кроз пример рада на серијалу Путеви римских императора“. Једна од епизода из овог образовног програма, „У клисури легионара“, приказана је у оквиру овогодишњег „Казан култа“, на летњој сцени Библиотеке, након промоције књиге Тврђаве на Дунаву. Уследила су следећа излагања: Вера Павловић Лончарски (историчар уметности и конзерватор Републичког завода за заштиту

27

Бележница 36

______________ Живот библиотеке споменика културе) „Дунавска падина у Београду (идеје и спотицања)“; др Милош Матић (музејски саветник Етнографског музеја у Београду) – „Улога институција у локалним заједницама у очувању нематеријалног културног наслеђа: на примеру обичајне праксе“; Душица Живковић (музејски саветник Етнографског музеја у Београду) и Сузана Антић (музејски саветник Народног музеја Зајечар) – „Нематеријално наслеђе: обичајна пракса, народни лекари и травари Поду­навља“; Данијела Филиповић (кустос Етнографског музеја у Београду) – „Елементи уписани на Националну листу нематеријалног културног наслеђа Србије и на УНЕСКО-ву Репрезентативну листу“; Снежана Ашанин (музејски саветник у Народном музеју Чачак) – „Улога локалне заједнице у евидентирању регионалног нематеријалног културног наслеђа и одрживости кроз свечана догађања и манифестације“; Сања Манојловић (мастер туризмолог) – „Природно наслеђе Дунава и Националног парка Ђердап“. На крају је Сања Радосављевић (музејски педагог Музеја Крајине у Неготину) представила материјално и духовно богаство Неготинске Крајине. Ауторка овог текста је, у име организатора манифестације, говорила о улози библиотека, музеја и других установа културе у развоју, чувању и видљивости нематеријалног локалног наслеђа. По завршетку радног дела конференције, гости су обишли антички локалитет Дијану, хидроенергетски и пловидбени систем „Ђердап 1“, Археолошки музеј Ђердапа, средњовековну тврђаву Фетислам и остатке Трајановог моста. Досад већ препозната и призната мисија „Казан култа“ подразумева свеобухватну стратегију Библиотеке „Центар за културу“ Кладово да у оквиру међудржавне сарадње дунавских региона утиче на свеобухватно повезивaње и проширивање делатности и активности постојећих установа културе (библиотеке, музеји, центри за културу, галерије), што је добар основ за квалитетан развој културног и манифестационог туризмa као једног од могућих праваца у развитку локалних заједница. Програми у оквиру ове манифестације истичу локална знања, вештине и традицију, архитектуру и уметност, али шири циљ је да се грађани суседних држава, упркос разликама у култури, језику и обичајима, упознају и разумеју.

Дани европске баштине Библиотеци „Центар за културу“ Кладово и председнику општине Кладово, министар културе и информисања РС Владан Вукосављевић упутио је допис следеће садржине: Задовољство нам је да Вас обавестимо да ће 29. септембра о. г., под покровитељством Министарства културе и информисања, централна прослава Дана европске баштине у Србији бити одржана у Кладову, у организацији Библиотеке „Центар за културу“ Кладово.

Бележница 36

28

Живот библиотеке ______________ Узимајући у обзир овогодишњу тему – уметност дељења, у оквиру обележавања Европске године културног наслеђа 2018, одлучено је да кроз централну манифестацију, под покровитељством Министарства културе и информисања, буде представљен део заједничког наслеђа пограничног подручја Дунава, како културног тако и природног, наслеђа које делимо и које нас повезује са земљама у окружењу. Управо због положаја Кладова и изузетно богатог наслеђа које баштини на својој територији, а препознајући и ценећи ентузијазам и ангажовање Библиотеке у Кладову у обележавању ове манифестације од самог почетка њеног обележавања у Србији (2003), сматрали смо да је ова установа у прилици да ову тему и идеју промовише на најбољи могући начин. Верујемо да делимо исти став да је потенцијал који наслеђе нуди огроман и да користи свима. Изградњом капацитета, знањем и ентузијазмом на локалном нивоу, на најбољи начин се осигурава коришћење ресурса које културно наслеђе носи, обогаћује туристичка понуда, која доприноси бољитку заједнице, али се и обезбеђује најбоља пракса за дугорочну бригу о културном наслеђу. Зато је важно да улажемо у потенцијал који наслеђе нуди како би допринели развоју заједница, квалитету живота, а самим тим и континуираној заштити наше баштине.

Централну републичку манифестацију је 29. септембра 2018. године отворила помоћник министра за културно наслеђе Данијела Ванушић, а у оквиру званичног дела програма присутнима су се обратили и директор Библиотеке Жаклина Николић и председник Скупштине општине Кладово Радован Арежина. Манифестацији је присуствовао и амбасадор Кипра у Београду, Константинос Елијадес. У оквиру богатог програма, бројни посетиоци Библиотеке у Кладову могли су да погледају изложбе: „Чувари нематеријалног наслеђа Дунава – уметност дељења“, која је настала у сарадњи кладовске библиотеке, Регионалног музеја „Гвоздена врата“ из Дробете Турну Северин, Института за етнологију и студије фолклора са Етнографским музејом Бугарске академије наука и уметности и регионалним координатором за нематеријално културно наслеђе за источну Србију, а чиниле су је две целине – „Водени мост Ђердапа – од каменог до бетонског“ и „Небеско острво Ђердапа – Ада Кале“. Део изложбе био је на отвореном, тако да су суграђани и посетиоци могли да о нематеријалном наслеђу читају на банерима постављеним на шеталишту, док је двадесет постера са опширнијим текстовима, везаним за различите аспекте и чиниоце нематеријалног наслеђа, било изложено у самој Библиотеци. Стручњаци из Регионалног музеја „Гвоздена врата“ представили су радове на истраживању и ревитализацији остатака Трајановог моста у Дробети Турну Северин, док је Музеј Крајине у Неготину приказао резултате пројекта уређења археолошких локалитета на Лимесу, од

29

Бележница 36

______________ Живот библиотеке Кладова до ушћа Тимока у Дунав. Представници удружења за проучавање и заштиту птица Србије презентовали су идеју Европског зеленог појаса и његов значај за очување природног окружења, али и повезивање земаља које појас обухвата. На учеснике прославе највећи утисак је оставио библиобус, који је био паркиран испред библиотеке баш зато да свима буде видљив. То је била прилика да се сви које то занима, обавесте о активностима и резултатима рада покретне библиотеке која обилази 12 села општине Кладово. Организовани су обиласци Археолошког музеја Ђердапа, одељења Народног музеја у Београду; археолошког налазишта Дијана Занес – Караташ; ХЕ „Ђердап 1“ и комплекса тврђаве Голубачки град. Учесници и посетиоци обе манифестације закључили су да библиотека у унутрашњости Србије може бити средиште културног живота локалне заједнице и добар чувар и промотер завичајне баштине. Библиотека у Кладову је утврдила да је улагање у петогодишњи пројекат „Казан култ“ и петнаестогодишњицу Дана европске баштине вредело труда и ангажовања. Основни ресурс за обе активности био је невелики Завичајни фонд библиотеке, који је својим садржајем послужио као основ за конципирање тема конференције и визуелну комуникацију кроз фото-документарне изложбе. С друге стране, приказане активности и манифестације довеле су не само до потреба за његовим интензивнијим и квалитетнијим односно креативним и продуктивним коришћењем, већ и до његовог попуњавања и обогаћивања новим материјалима и изворима различитог типа. Стога је Библиотека, унапређујући свој имиџ и статус у локалној, стручној и широј културној заједници, својим непосредним корисницима обезбедила нове и савремене изворе информација везане за стање разноврсних наслеђа и могућности њихове употребе.

Бележница 36

30

Шта се дешава

Шта се дешава __________________ Дарко Тушевљаковић, Београд

„Ватромет долази изнутра“1

1

Бележница: О Европској награди за књижевДарко Тушевљаковић (Зеница, 1978), савременост се у нашој културној јавности не говори ни српски приповедач (збирке Људске вибрације и много, барем не толико колико о Ниновој или неНакнадне истине), романописац (Сенка наше жеље ким другим наградама, иако јој се не може оспои Јаз), преводилац са енглеског језика, актуелни је рити важност. добитник Европске награде за књижевност за свој Шта она заправо значи за Вас као писца, као други роман Јаз (Архипелаг, 2016) за 2017. годину. и за будући живот овог романа? Европска награда за књижевност додељује се Дарко Тушевљаковић: Свака награда значи од 2009. године. Земље-чланице програма Креаписцу, јер омогућава његовом делу да постане тивна Европа сваке треће године формирају своје видљивије у очима публике и критике. Награ- стручне жирије који предлажу ауторе према устада је некакав облик бесплатне рекламе; у добу новљеним критеријумима. Пре Дарка Тушевљакоу коме је понуда књига велика и у коме велики вића, Европску награду за књижевност добили су број издавача муку мучи са буџетом за марке- српски писци Јелена Ленголд (2011. године за збирку прича Вашарски мађионичар) и Угљеша Шајтитинг – то је нешто што се не може занемари- нац (2014. године за роман Сасвим скромни дарови). ти. Европска награда за књижевност, поред тога Дарко Тушевљаковић је у мају 2018, у оквиру што помаже мом делу да се у земљи боље истак- програма „Дани књиге“, био гост Народне библине, пружа прилику роману да буде преведен на отеке Бор. друге европске језике, те да тиме превазиђе националне и језичке баријере. То је добра прилика за српске писце да се нађу у међународном окружењу, као и за писце са других језичких подручја да доспеју на наше тржиште. У том контексту, може само да ми импонује што ће се Јаз наћи на неким можда мени непознатим теренима. Б.: Роман је најављен као „снажан друштвени роман о Србији деведесетих година и с почетка новог века, о младој генерацији разапетој између одласка и опстанка у властитој земљи, о оним старијима обузетим носталгијом и борбом против времена које их превазилази, као и о мношт­ ву јазова који се у таквим личним, породичним и социјалним околностима отварају међу људима“. Ипак, тај наш жалосни историјски контекст није овде пресудан, а могуће је да током читања и разумевања романа сузи његово поље деловања.

31

Бележница 36

Јаз, 71.

__________________ Шта се дешава Домаћи ће читалац разумети, али, шта мислите, како ће страни читаоци прихватити и разумети догађаје и ликове? Д. Т.: Мислим да, уопште узев, добро књижевно дело мора да садржи одређену дозу универзалности, јер ако је потпуно сведено на локално и тренутно, онда заправо вероватно и није успело дело. Тако да се надам да Јаз има у себи довољно сржи коју ће препознати сви, без обзира на то где живе и кроз шта су, појединачно и колективно, у новијој историји прошли. Не очекујем да се одређене појединости из романа препознају изван наших граница, поготово не на начин на који их препознајемо ми, али свако ће, чини ми се, бити способан да преслика одређене проблеме, ситуације, односе, ликове, на своје искуство и учини од њих нешто своје. Б.: Књига има помало необичан, па чак и мистериозан назив, с обзиром на то да може бити вишезначан. Назив „Јаз“ је асоцијација, метафора, лајтмотив. Свакако, одмах је јасно да овде неће бити речи о лепим и пријатним стварима. Атмосфера још од прве реченице подсећа на једну Карверову песму чији стих наговешта „сваког часа нешто ће се десити“. Значај добро одабраног наслова не може се порећи. Дакле – зашто „јаз“? Д. Т.: Било је тешко наденути име књизи, делом из формалних разлога, јер је састављена из две веће и делимично независне целине. Нисам желео да је назовем ни по једном догађају, лику, слици, јер би то учинило неправду осталим мотивима. Размишљајући о томе шта повезује све о чему сам ту писао у целину, схватио сам да то мора бити нешто што ће сви ликови носити у себи, емоција, реч која ће описати њихове односе. Тако се наметнуо „јаз“. Он је истовремено оно што нас спречава да комуницирамо с другима – или са сâмим собом – али и саставни је део те комуникације, препрека коју свако од нас учи да савлада не би ли наставио са животом. Без јазова, већих и мањих, настала би утопија, а ја помало зазирем од утопије; она би сасвим покварила динамику међуљудских односа. Тад вероватно не би било потребе за књигама, не бисмо имали шта да испричамо једни другима. Парадоксално, може се рећи да јазови одржавају нашу комуникацију живом. Не олакшавају је, али нигде не пише да односи међу нама треба да буду једноставни. Б.: Циклично се у нашој књижевности обнавља интересовање за тзв. велике теме, ваљда онако како пристижу неки велики датуми и годишњице. Турбулентна времена пружају обиље тема и домаћи се књижевници труде да не заостају за „савременом стварношћу“. „Савремена стварност“ готово је императив књижевности. Приступ таквим темама је реалистичан, истинит, објективан и по правилу ангажован. Где сте ту Ви и Ваша проза? Како на те теме гледате као писац, а како као читалац?

Бележница 36

32

Шта се дешава __________________ Д. Т.: Немам ја проблем с тиме да савремена стварност буде императив књижевности, заправо мислим да она јесте то чак и када то на први поглед тако не делује, рецимо у неким делима жанровске књижевности. О чему год да пишемо, ми заправо пишемо о томе, о нама, сада и овде. Једино што је последњих година тај задатак постао тежи него пре, јер стварност почиње да поприма све више ирационалних елемената, све ју је теже докучити, расветлити, надреално улази у нашу свакодневицу и збуњује нас, наводи нас да се окрећемо алтернативама, да је поричемо, да је се плашимо. Стога је, ако желимо њоме да се бавимо, сада и овде, сасвим логично да у наше писање унесемо елементе надреалног, фантастичног, необјашњивог. Нико још није објаснио садашњи тренутак. Уметник то не може и не мора да ради. Оно што, међутим, може да покуша, јесте да сажваће овај свет и избаци га из себе измењеног, преломљеног кроз јединствену, личну призму. Да ли ће га то објаснити? Можда неће. Али ће га свакако учинити богатијим. Понекад чак и лакшим за.преживљавање. Б.: Домаћа публика прилично добро прихвата личне исповести, то се показало протеклих година. Како се Ви „борите“ са тиме и морају ли добре приче да буду и лично проживљене и морају ли упечатљиви ликови да буду пишчеви гласноговорници? Д. Т.: Незгодно је када се то лично и искуствено схвати буквално, па онда добијете прозу која највише подсећа на нечији дневник. Може и то, наравно, али у одређеној мери. Лично и искуствено у причу улазе и онда када писац тога није свестан, када нема намеру да пише исповедну прозу. За мене је већа чаролија у накнадном проналажењу онога што припада мом искуству у причама које сам испричао мислећи да је све измаштано, измишљено. И обично се испостави да то никад није тако. И када измишљамо, ми се служимо елементима који почивају у нама, дубље или плиће закопани. Комбиновањем реалистичких елемената и фантастике настаје прича. Некад је то очигледније, некад је потребно више се потрудити да би се ти елементи извукли и препознали, а некад и уз најбољу вољу то нећете успети да урадите. И добро је што је тако. Иначе бисмо заиста сви читали мање или више умешно написане споменаре. Што се тиче ликова, ретко кад дозвољавам једном лику да буде мој портпарол. Али у накнадном читању својих прича често препознам своје ставове изломљене у главама многих ликова, расуте наоколо по тексту, уклопљене са неким другим ставовима, с којима се често лично уопште не слажем. Б.: Ко су ликови у роману? Нема их много. Шта је то што мучи ове људе? Д. Т.: Волим да кажем да је Јаз камерна драма, управо због тога што нема много ликова, али има много различитих односа међу њима. А и локације су прецизно одређене, једно острво

33

Бележница 36

__________________ Шта се дешава и један град у Србији. Мучи их оно што мучи све нас, мислим да сам створио обичне ликове, замисливе, ликове које бисте могли да препознате на улици или можда у сопственој породици. Што не значи да су једноставни, нити да је сваки њихов аспект лако растумачити, јер тако и јесте заправо у животу. Колико пута вам се десило да вас неко о коме сте мислили да знате све изненади, пријатно или непријатно, неком скривеном особином? Нико никог не познаје у потпуности, па се тако ни ликови у мом роману не знају баш сасвим. Чак ни они који су добар део живота провели заједно. Отуд често долази до неспоразума, трвења, незадовољства. Б.: Значајно је и то како је роман укомпонован.Реч је о две одвојене приче које и јесу подељене у два одвојена дела са по девет поглавља. Те би приче могле да егзистирају и посебно.Оно што је занимљиво јесте временска раван једне у односу на другу. Те се временске равни преплићу. Шта сте желели овим да постигнете и јесте ли? Д. Т.: Та прича о распаду једне породице могла је да се исприча и праволинијски, верујем. Али мислим да би тиме нешто изгубила. Изгубила би, можда, на уверљивости, јер би јој та градација дала правилност и очекиваност коју живот често не поседује. Одузела би јој фактор изненађења, запитаности, можда и узбуђења. Овако, преплитањем временских линија и променом перспективе наратора, она заправо, бар по мом мишљењу, добија на живости. Б.: Представљају Вас као „београдски писац фантастике“. Шта је то што изазива појаву фантастичних елемената у Вашој прози, која суштински одише реалистичким елементима? Д. Т.: Ако пишете о свакодневици из перспективе свакодневице, то је као да покушавате да сагледате величину океана док пливате у њему. Искуство воде ће вам, наравно, помоћи да сагледате неке аспекте великог плаветнила, али постоје и димензије које ће вам се боље указати ако се макар мало изместите из уобичајене позиције. Елементи жанра помажу у томе. Они боје стварност контрастом који открива нове углове гледања на ствари, ослобађа у вама идеје које уроњеност у свакодневицу држи на узди. Б.: Како публика реагује на Ваше књиге? Како реагује публика, а како критика на комбиновање реалистичког и фантастичког приповедања? Д. Т.: Мислим да публици те поделе нису толико битне као критици. Публика не размишља нужно у категоријама, док критика, очигледно, мора. Али данас постоји сијасет писаца који нису оптерећени поделом на жанрове, не занима их да ли је то што пишу књижевност главног тока или неки од бочних рукаваца. Важно је испричати добру причу, уложити себе у то и навести читаоца да реагује. Да је доживи. Ако се тај магични круг некако затвори, кога брига да

Бележница 36

34

Шта се дешава __________________ ли је роман на овој или оној полици у књижари. На коју полицу бисте сместили Мајкла Шејбона или Џонатана Летема? Б.: И у Јазу се преплићу реално и фантастично. Није то само прича о Давидовом пренаталном животу и његовој „соби“. Подједнака је мистерија и тајна медицинска установа о којој у „игри истине“ прича један од ликова – доктор Зоран. Да ли је постојала нека одређена идеја која је пресудила да се одлучите за овакав поступак? Д. Т.: Једна од идеја јесте била да створим проблематичне ликове, непоуздане нараторе чије ће приче све време бити под знаком питања. Желео сам да неки од ликова у Јазу буду такви да око њих не може да се постигне лак консензус. Неко ће их сматрати лудима, неко шарлатанима, неко само ексцентрицима, неко ће их, можда, жалити, некоме ће изузетно ићи на нерве. А неко ће, опет, рећи да их сасвим разуме. Барем сам се ја надао да ће тако бити. На моје велико задовољство, када је реч о Давиду и Зорану, реакције су заиста биле такве. У тим ликовима има довољно тога реалног да их публика може замислити, као и довољно оног неизреченог да свако ко чита о њима може да склопи свој утисак, да их, ако хоћете, доцрта. Б.: Осим што пишете, Ви и преводите са енглеског. Захваљујући Вама, између осталог, љубитељима стрипа доступне су најновије авантуре Дердевила, Гарфилда, Флаша Гордона, Рипа Кирбија, Принца Валијанта, Вулверина, Хулка, Сребрног летача, Спајдермена, Икс-Мена и многих других. Превели сте и велики светски бестселер Моћ садашњег тренутка Екарта Тола за „Чаробну књигу“, као и роман Урсуле Легвин Негде другде, далеко од свега за „Propolis Books“. Да ли и на превођење гледате као на врсту уметности? Да ли је једноставније преводити стрипове или ту постоје нарочити изазови са којима се добар преводилац суочава? Д. Т.: Не знам да ли бих га назвао уметношћу. Преводиоци често теже томе, али ако је преводилац уметник, како онда може да се назива и стручњаком? Уметници нису стручњаци, научници су стручњаци. Превођење је свакако, као што је великим делом и писање, занат. Ствар напорног рада, размишљања, посвећивања материји. Тежак и озбиљан посао. Мислим да уопште не морају да постоје претензије ка уметности да би се то схватило. За превођење стрипова, ма колико оно имало своје специфичности и ендемске проблеме, кључно је, као и у свакој другој врсти превођења, добро познавање оба језика. Кратке реченице и мањи обим текста у стрипу често су варљиви, јер стрип поседује згуснутост израза, коју напросто морате да поштујете. Онај ко не влада добро занатом, имаће великих проблема да уобличи тај текст, да га адекватно пренесе с језика на језик.

35

Бележница 36

__________________ Шта се дешава Б.: И на крају – преиспитујете ли своје досадашње стваралаштво и верујете ли да можете написати још бољу књигу? Велике награде обично доносе и велике обавезе. Како заиста можете знати да ли је оно што сте написали добро или није? Д. Т.: Никад до краја нисам сигуран у квалитет онога што напишем, али мислим да се те сумње крећу у прихватљивом распону, другим речима, не мислим да пишем бофл, као ни ремек-дела. Мислим да сам прихватљиво добар и надам се да временом могу да будем бољи. Та вера јесте један од најснажнијих покретача. Често не будем задовољан својим старим радовима, али тешим се да је то знак напретка. Можда и није. Можда је само с временске дистанце лакше оценити сопствени рад. Можда је то како га ја после неколико месеци или година видим оно како га други виде чим је објављен. Иако та помисао понекад застрашује, нешто ме упорно тера да радим даље. И добро је док је тако... Разговор водила: Ана Јанковић

Бележница 36

36

Шта се дешава __________________ Душан Митић, Бор

Избор из поезије Руке, ноге, главе, тела

Дан долази после ноћи, што смо мислили да је револуција, сада је само мисао која полако нестаје. Дат нам је само један пролазни тренутак у времену и ми му морамо дати велики смисао, али га ни не примећујемо. Ми смо овде, ходамо низ улицу, некуд, никуд. Толико смо сиви да се не препознајемо од асфалта по коме тако лежерно ходамо, руке, ноге, главе, тела. Бирамо љубави као што бирамо телевизоре, салвете, завесе, тепихе. И толико чекамо, толико пуно чекамо, не знамо ни шта, ми само чекамо. На крају чекања долази оно што смо увек желели, зато чекање и нема краја. Гурамо казаљке на сату уназад, али немамо ми ту снагу, на крају оне се склопе и бивамо прикљештени.

Народна библиотека Бор у последњих неколико година реализује низ креативних и едукативних програма чији је циљ да ученицима основних и средњих школа приближи савремену поезију и новије песничке поетике односно мноштвеност идеја о пореклу, смислу и сврси (писања) поезије. Део ових програма популаризације поезије и афирмације различитих песничких идиома јесте и континуирано праћење песничког стваралаштва деце и младих у Бору односно оснаживања младих песника, којима се пружа могућност да своја остварења представе и широј публици. Објављивање избора из поезије перспективних и одлучних младих песника у библиотечком часопису представља, надамо се, значајну подршку и потврду битности бављења поезијом. Поезију Душана Митића представљамо у избору Горана Миленковића (Народна библиотека Бор). Душан Митић рођен је 2000. године у Бору. Ученик је Гимназије „Бора Станковић“. За своју поезију добио је неколико награда на локалним и регионалним конкурсима. Писање књижевности, по сопственим речима, схвата лично, објективистички и терапеутски, избегавајући притом патетичне идиоме о поезији као средству спасења света. Песму су му наративне, опоре, меланхоличне.

37

Бележница 36

__________________ Шта се дешава Мир у спавању

Куда год закорачимо, то је ратна зона, било у кафићу, тоалету, у продавници, пошти или седећи овде за тастатуром. Понекад је противник маскиран у неке друге људи и околности, а углавном, много чешће, рат водимо сами са собом и скоро увек изађемо рањени. Када понестане муниције, сакријем се у кревет, затворим очи и сви ратови престану, влада апсолутни мир у целом универзуму. Нажалост, поново се будим, али наоружан сновима и песмама спреман сам за нови рат против реалности и времена. Једном, када се очи не буду отвориле, сви ратови ће престати или их можда ја нећу бити свестан. Само незнањем или непостојањем прави мир је загарантован.

и да га морам избацити што пре. Уживам у срећи док не размишљам о њој, док не схватим да то заправо није срећа, док не схватим да ја ни не знам шта је срећа. Постао сам зомби и придружио се маси. Смејао сам се са остатком света, радио шта они раде без икаквог размишљања које би ме дистанцирало. Смањио сам се и срозао се и постао неприметан, али сам био срећан или бар се чинило тако. Штета што сам то приметио… Не дозвољавам себи ни тренутак глупе слободе, све што је лепо уништиће ме, па зато ја уништавам све лепо. Неке ствари се никада неће променити. Крв и смех Док сам писао на балкону и гледао у пространо ништавило преда мном, дошла си и села на столицу која се љуља, љутито запалила цигару, избацила облак дима, наместила косу и иритирајуће почела да ми гледаш у леђа. Љуљала си се тако живахно у тој столици и уживала у мом мучењу. Седео сам и крварио за писаћом машином, а ти си ми се смејала.

Дан празне главе Данас сам био глуп, али ми је било изузетно лепо. Спољашњи свет ме није ни додирнуо и мозак ми је био потпуно празан. Осетио сам се срећним, испуњеним, а у исто време ми је било невероватно непријатно, као да тај осећај не припада мом телу

Бележница 36

38

Шта се дешава __________________ Млади и стари, исти

Сваки пут кад бих се окренуо да видим о чему се ради, ти би скренула поглед ка небу, повукла и избацила дим. Смејала си се мом мучењу и то те је одржавало у животу. Драго ми је што је тако било, другачије нисам ни желео да буде. Био сам твој роб, моје речи дешавале су се због тебе, све на овом свету дешава се због тебе. Није било звукова, али могу да се закунем да сам чуо сваки пут како ти се кривила усна у заједљив смех када бих ставио прст на дугме писаће машине. Знала си да на папиру нема ничега, гомиле и гомиле празних речи, то си боље знала од мене. Никад нећу бити довољно добар за тебе. Ниси ништа говорила, седела си, пушила, смејала се, а ја сам осећао и чуо сваку твоју мисао, од самог твог погледа згрчили би ми се прсти. Машина би престала да ради свој посао, и није било ничег више, само тишине, заустављала си моје крварење, заустављала си цео свет, само да би могла да се љуљаш у столици, пушиш и смејеш се.

Не примећујем старење мог оца, он за мене још увек има 39 а ја имам 9, иако њему опада коса и мени расте брада. Не видим га старог, није као остали стари људи, не могу ни да га замислим тако, а верујем да ни он мене не може да замисли као старијег од 9 па ми је онда јасно зашто се не разумемо. Блокада Мислио сам да имам речи, али немам ни то, без речи немам ништа, немам, јер сам престао да верујем у оно што пишем. Срце ми је скакало од призора прстију који у ритму мирног лудила прелазе преко тастатуре и спасавају ме, отварају врата мог малог света да уђем у њега и добро се сакријем на моје омиљено место (тамо где си ти једном била). Авај! Прсти су стали, срце је стало, а нисам готов, знам да нисам.

39

Бележница 36

__________________ Шта се дешава 10 минута Нека птица коју не видим, на сунцу и на киши непрестано звижди своју песму, сви отварамо прозоре и псујемо је. Она нас не чује и не разуме, мисли да и ми певамо заједно са њом те пева јаче. Нико је не види и не зна где је, можда и није ту, можда смо сви луди и нама свима звижди птица у глави и псујемо у празно.

Бележница 36

И даље ходам Тамо где су ми некад били кораци нарасла је трава, на ветру попут морских таласа, пространих и вечних. Тамо где су ми некад били кораци сада је слобода. Приредио Горан Миленковић

40

На нашој стази

На нашој стази __________________ Иван Раденковић

Музика, тржиште и радничка класа1

1

By the grace of God almighty And the pressures of the marketplace The human race has civilized itself Roger Waters, It’s a miracle Подстакнут овим исечком из Вотерсове композиције,2 желео бих да овим текстом скренем пажњу не толико на формални аспект музичког дела колико на садржај. Оно што је данас у садржајном смислу ретко, оно што недостаје, а што се може потенцијално сматрати важним на ширем друштвеном плану, што пружа отпор доминантним облицима експлоатације тиче се, између осталог, и музике као облика друштвене производње. Дакле, овде неће бити речи о музици ‘уопште’, јер музика не производи нешто чисто музичко, већ о њеној друштвеној функцији која се огледа у производњи идеологије. Нећемо говорити о музици као о пољу неограниченог процеса имагинарног, већ о функцији имагинарног у друштвеној репродукцији. Нећемо проблематизовати музику с обзиром на оно што је у њој генијално, већ ћемо генијалност довести у везу са њеним класним претпоставкама. Све ово биће обухваћено питањем које је често у изоштреном облику постављано крајем турбулентних шездесетих година двадесетог века: Којој класи служи музика? Ово питање, које у директном облику потиче из времена кинеске културне револуције, послужило је и енглеском композитору Корнелијусу Кардјуу (Cornelius Cardew) када је дао наслов својој критици авангардне музике: Stockhausen serves Imperialism (Штокхаузен служи империјализму). Све изгледа као да се савремена капиталистичка друштва у њиховој бесконачној разноликости удаљавају од класно поларизованих друштава, бар на први поглед. Тако и музику одликује велика разноврсност, производња нових праваца и жанрова који осликавају обележја разних група на основу њихових животних стилова, убрзана хиперпродукција која одговара тржишним трендовима итд. Паралела између класне деполаризације и све веће разноликости музичке продукције није случајна. Она погрешно упућује на нестанак класног друштва и на остварење либералног сна о потпуној реализацији индивидуалних потенцијала. Све већа хетерогенизација музичког поља одговара све интензивнијем продору технологије у производњи музичког дела. Пролиферација формалних новина и поступака приликом про-

41

Бележница 36

2

Редакција Бележнице захваљује Маји Солар на праву да се објави и српска верзија текста објављеног на мађарском језику („A zene, a piac és a munkásosztály“, у преводу Викторије Радич) у часопису EX Symposion 2013. (уп. библиографску јединицу бр. 26 у „Библиографији Ивана Раденковића“ у овом бр. Бележнице) (Прим. ур.) Песма је са албума Amused to Death, који је објављен 1992. године. Албум тематизује и критикује културу телевизије и мас медија ослањајући се на књигу Нила Постмана (Neil Postman, Amused Ourselves to Death).

_________________ На нашој стази

3

4

Ауторитарни формализам је одредница коју спомиње Корнелијус Кардју и упућује на формалну строгост извођења музике у складу са њеном апсолутном потчињеношћу нотацији. Шенберг је у том смислу пример ауторитарног формализма, док му је опозит Џон Кејџ и његова алеаторна музика.

John Tilbury, “Introduction to Cage’s Music of Changes”, rpt. in Cornelius Cardew, Stockhausen serves Imperialism (London: Ubu classics, 2004), p.

40. [Доступно и на: http://www.ubu.com/ historical/cardew/ cardew_stockhausen. pdf; http://www. ensemble21.com/ cardew_stockhausen. pdf (преузето 5. 11.

2018) (Прим. ур.)]

изводње музичког дела карактеристика је прогресивних струјања двадесетог века: серијална музика или ауторитарни формализам3 (Шeенберг, Веберн, Булез (Арнолд Schöenberg, Anton Webern, Pierre Boulez)), алеаторна музика (Кејџ ( John Cage)), амерички музички минимализам (Ла Монт Јанг, Стив Рајх (La Monte Young, Steve Reich)), репетитивна музика ((Тери Рајли (Terry Riley)), музика заснована на теоријама игара и стохастичким процесима ( Јанис Ксенакис (Iannis Xenakis)), само су неки од облика у којима је примарни фокус усмерен ка разради музичке форме. Међутим, унутар музичке авангарде су се шездесетих година двадесетог века развили отпори који су са леве политичке позиције подвргли критици доминантни формализам и поставили питање садржаја. То можда најбоље илуструју речи Џона Тилбурија ( John Tilbury): „[…] од писца који пише о музичким стварима очекује се да или игнорише, или једино наговести, оно што би композитор могао рећи. Речено на савременији начин, од њега се очекује да се у потпуности концентрише на ‘форму’, за коју се не сматра да говори о било чему.“4 Ако ово узмемо озбиљно у разматрање, и прихватимо да су покушаји појашњења музичког ‘садржаја’ вођени у погрешном смеру јер одвајају неодвојиве аспекте (садр­ жај и форму), игноришући садржај и сводећи музичко дело на домен декоративне уметности, онда је потребно проблематизовати и критички испитати шта значи за музичку авангарду форма која је сврха по себи и за себе. Напуштање форме као експресивног средства за музичку авангарду је исходишна тачка. А ову ће тачку политички проблематизовати Џон Тилбури кроз марксистичку критику музике Џона Кејџа. Кејџов комад за клавир Music of Changes (Музика промена) представља добар пример за марксистичку анализу – ухо једног историјског материјалисте овде региструје нешто што неодољиво подсећа на кретања у капиталистичком друштву. Прво, у формално-техничком смислу комад је вођен случајним операцијама које су одређене принципом бацања новчића. Трајање, амплитуде, тишине и графикони звукова (целокупна нотација), одређени су применом процедура древне кинеске Књиге Промена (Ји Ђинг – I Ching), која је Кејџу служила и за његове касније композиције. Тако Кејџ клавир није користио као инструмент већ као генератор звука чију функцију тек треба истражити. Са друге стране, и ту лежи критика његовог формализма, овакве Кејџове интервенције рефлектују његово схватање света. У капиталистичком друштву, тј. у класном друштву, композитор ствара не због тога што је то његова лична потреба већ због потреба одређене класе у циљу њене идеолошке репродукције. Идеолошки контекст Кејџове Music of Changes обухватићемо уколико усмеримо поглед на најмање три ствари: на нерелациони концепт звука, питање случајности као генеричког момента стварања музике и квантитета као кључне музичке категорије.

Бележница 36

42

На нашој стази __________________ Прва ствар нас упућује на Кејџов музички минимализам, који тврди да звуци треба да буду само звуци, одвојени од осталих звукова, одвојени од људске жеље и асоцијације, апстрактни елементи. Њихова веза са другим звуцима је акцидентална и несвесна. Држати се ових принципа приликом извођења комада захтева врло компликоване операције. Пијаниста Дејвид Тјудор (David Tudor, извођач Music of Changes и Кејџов пријатељ), изјавио је једном приликом како је морао, у циљу успешног извођења овог комада, научити да искључи свест која се односи на претходно изведени моменат у циљу произвођења новог. Нова звучна секвенца мора бити подвргнута брисању претходне како би се елементи нове секвенце појавили. У овоме лежи основни услов нерелационог схватања звучног елемента. Поента која се налази у Тjудоровим речима упућује на разумевање функције свести као неопходног механизма отказивања а не разумевања историјског прелаза између две звучне секвенце. Функција свести се не састоји у томе да прати процес већ да прекине процес како би се појавила друга секвенца. Уместо дијалектичког односа нужности и случајности, Кејџ поставља захтев за безусловну слободу у деловању која се састоји у апликацији потпуног аисторијског аутоматизма који производи историјске догађаје. У овоме можемо препознати Смитов (Adam Smith) опис људског деловања, које када је препуштено само себи, постиже не само највећу корист, већ позитивно утиче на унапређење општег друштвеног добра. Смитова вера у природну равнотежу људских мотива сугерише постојање једне невидљиве руке, тржишног аутоматизма, коме не треба никакво активно уплитање државне власти. Тако се сваки елемент Кејџовог музичког универзума чини слободним и спонтаним и наликује слободном произвођачу који се појављује на тржишту као аисторијском сабирном центру робне размене. Оно што ове елементе (појединце) држи на окупу налик је тржишном закону понуде и потражње који је могућ тек на основу генерализације робног облика. Апсолутна слобода индивидуалног деловања је, дакле, карактеристика Кејџовог уметника. У чему се састоји слобода уметника када је у питању његово/њено место у друштвеној подели рада? Са једне стране, закон о ауторским правима обезбеђује уметницима контролу над екплоатацијом њихових производа а са друге – постоји илузија да су уметници слободни ствараоци ‘својих’ производа. Из овога произилази да крајњи производ уметничког рада не мора бити нужно ‘корисна’ роба јер зависи од тога какве идеолошке учинке производи. Уметник не може сам из себе излучити какве ће идеолошке ефекте производити као што ни механичар не може сам направити васионски брод. Производња идеолошких ефеката у музици укључује различита елементе: извођаче, критичаре, импресарије, менаџере и публику (најважније уметничко средство за производњу). Уметници у капиталистичком друшт­ву никада нису независни и ‘слободни’ јер су увек ангажовани од стране изда-

43

Бележница 36

_________________ На нашој стази

5

Ibid., p. 43

вача, музичких кућа које захтевају од њих да буду профитабилни. Логичка последица која следи одавде јесте и та да уметнички производ мора бити идеолошки прихватљив за оне који га купују и даље пласирају како не би реметио слободне токове акумулације. Чим се питање слободе постави на овај начин, искаче и следеће питање: Слобода – за кога? Ако је публика право средство за производњу које уметник има, онда је потребно идеолошки придобити публику. То је посао који је индивидуалистичка авангардна музика обављала врло селективно. У том смислу, она се није обраћала пролетаријату јер је била ствар елите. Високо апстрактна и некомуникативна, авангардна музика није црпела подстицаје из реалне праксе, већ је реалност моделовала на основу конструкције. Моменат структурне присиле у авангардној музичкој конструкцији апсолутно доминира над било каквим отпором који може доћи од стране реалних индивидуа. Видели смо да је класична политичка економија Адама Смита установила паралелни несвесни тржишни механизам као одговор на кретања индивидуалних потреба. Ми, не знајући да радимо у општу корист друштва, само следимо наше себичне интересе. Али одакле нам долази знање да је друштво у добром или лошем стању? Да ли је друштво нужно у лошем стању уколико не следимо наше себичне интересе? За окореле либерале сигурно. У том случају свет се никада не би изградио након свих разарања које је доживео јер га сигурно нису изградили нити омогућили тржишни механизми и капиталисти, већ солидарност људи и њихова колективна акција. Назиремо како нас Кејџов апстрактни музички минимализам приближава грађанској индивидуалистичкој идеологији управо онда када је случајност хипостазирана и искоришћена у процесима надзора и контроле. Пред њом треба да спустимо оружје и помиримо се са чињеницом да капиталистички односи изазивају штете огромних размера, да изазивају ратове, масовну глад, загађење, али (што би, наводно, требало бити утешно), да истовремено стварају средства којима се спречавају глад, осиромашење и ратови. Данас је сваком очигледно да ова два односа нису ни приближно у равнотежи, а камоли да служе општедруштвеном добру. Кејџ је и описао своју Music of Changes као објекат који је у већој мери нељудски и који поседује карактеристике Франкенштајновог чудовишта. У том смислу је индикативно када Тилбури тврди како „Кејџ не може разрешити контрадикције савремене композиције у оној мери у којој не може разрешити ни контрадикције савременог капитализма. Да би се разрешила контрадикција, неопходно је схватити законе кретања и промене и делати у складу са њима. Ово је нешто што Кејџ очигледно није био у стању или није желео да уради.’’5 Трећа ствар која је важна у Кејџовом раду односи се на одлучно наглашавање квантитета. Статус промена у комаду Music of Changes је управо квантитативан, акумулативан и непрелазан. Код њега је на плану композиције увек реч о процедурама случајности које су спољашње

Бележница 36

44

На нашој стази __________________ звучној материји – то произилази отуда што се звук не развија и не мења у складу са сопственим противречностима. Кејџ техничку апликацију која изазива промену уводи споља као организациони принцип који има за циљ да уведе ред у десупстанцијализовани хаос. Арбитрарност овог поступка лежи у томе што звучној материјалности у сировом и неорганизованом стању Кејџ одриче историчност када уводи своје процедуре. Проблем радикалне промене могуће је мислити тек на нивоу квалитета а то је онај моменат који Кејџ одбацује. Зато, по мишљењу Кардјуа и Тилбурија, Кејџ стоји на позицијама либерализма. Негирајући могућност интерне звучне промене, наглашавајући квантитет као процес бесконачне акумулације, он негира и револуционарни аспект промене који почива на развоју интерних противречности, дакле, негира могућност квалитативне промене. Оно што у свеопштој конкуренцији звукова уводи рез јесте арбитрарни механизам који у Кејџовом комаду Music of Changes, на основу до сада изложеног, открива универзализацију буржоаског погледа на свет: аисторијска класна перспектива није случајно обележје буржоазије, поготову ако се има у виду да буржоаска идеологија тежи да учини невидљивим законе кретања и промене на основу којих је могућа тзв. првобитна акумулација, па макар се то односило и на акумулацију звукова. Четрдестих и педесетих година двадестог века, Кејџове концерте су прекидали љути критичари и ‘љубитељи’ музике. Они су тада представљали најреакционарније буржоаске елементе. Након десетак година његови концерти су постали важни друштвени догађаји, врло посећени. Крајем шездесетих, Кејџове концерте на америчким универзитетима бојкотују првенствено прогресивни студенти који постављају питање класне и историјске функције музике. Америчка послератна музичка авангарда произвела је алеаторну музику чији се формализам у неким стварима разликује од европског послератног периода. Као кључну фигуру европске авангарде узећемо Карлхајнца Штокхаузена (Karlheinz Stockhausen), водећу фигуре школе Дармштат (Darmstadt). Након Другог светског рата, ова школа је обновљена у циљу афирмације авангардних идеја које су нацисти облежили као ‘дегенеративне’. Након јавне осуде авангарде од стране нациста и њеног потискивања, послератна Немачка обнавља школу изолујући је, у извесном смислу, од реалних друштвених кретања. Школа у Дармштату служила је као експериментални научни простор у коме се родила електронска музика, али је истовремено унутар друштвеног простора функционисала као кула од слоноваче изолована мистичним и апстрактним простором. Тек ће се 1959. године догодити излаз из интерних услова рада са Штокхаузеновим комадом Refrain. За разлику од Кејџа, Штокхаузен је мистична фигура. У једном интевјуу наводи како је за њега музичар на бини неко ко врши свету службу. Његово разумевање друштвене функције музике састоји се у томе да се

45

Бележница 36

_________________ На нашој стази

6

Cornelius Cardew, Stockhausen serves Imperialism, pp.

49–50.

у свакодневни свет оптерећен технолошким изумима и свеопштом комерцијализацијом унесе атмосфера мирног духовног рада музичара. Када је реч о комаду Рефрен, посреди је новина у формалној репрезентацији на основу које се музика мора прилагодити. У питању је нотација на огромном парчету картона која има концентричну кружну форму. На средишњем делу записа причвршћена је пластична трака са написаним нотама рефрена који се понавља и која се окреће. Извођење комада ствара мистичну атмосферу слушања и гледања а од музичара захтева интензивну концентрацију с обзиром на технику читања записа. Оно што је типично за Штокхаузенове касније комаде је драматични и театарски ефекат произведен на овај начин. Корнелијус Кардју оштро критикује Штокхаузенов рад (иако је био неко време његов асистент), поготову аспект мистицизма, за који каже да му у основи лежи „идеја да је свет илузија, да је то само идеја која се налази у нашим главама. Да ли су онда милиони угњетених и експлоатисаних људи широм света само један аспект илузије која се налази у нашим главама? Не. Свет је реалан као и људи који се боре за револуционарну промену.’’6 Истина о музичкој авангарди у Европи укључује чињеницу да ју је неговала мала скупина људи који нису могли реално нанети никакву штету владајућој класи, али унутар које се гајио култ генија, чега је Штокхаузен био отеловљење. И заиста, његова неконвенционална појава, ароганција, ирационалност и егоманија заштитни су знаци генија. Кардју у својој књизи врло аргументовано показује на који је начин европска музичка авангарда помоћу мистицизма служила интересима буржоазије и како је култ генија повезан са тиме. То се види и на нивоу композицијског материјала. Ту није реч само о нотама или о идеји која произилази из генијалне главе, већ о идеји која произилази из друштвених односа, о томе шта композитор чини како би успоставио друштвени однос материјализујући те идеје. Зато је Корнелијус Кардју постао одметник и самокритичар јер је желео да његова музика служи радничкој класи како би се ‘њено’ место у друштвеној подели рада променило. То је и велика практична лекција његовог Scratch Orchestra, у којем је искусио различите елементе класне борбе, али и начине на који се може допринети борби радничке класе. Експлицитни марксистички ангажман на плану музике му је омогућио и критички однос спрам доминантне тенденције у музичкој авангарди. Кардју следи једноставну логику. Музика служи свему што позитивно утиче на добробит људи; она задовољава њихове потребе, утиче на њихову свест и подстиче преузимање иницијативе како би се промениле ствари у правцу задовољења колективних потреба. За њега је немогућ став I can’t get no satisfaction, јер није посреди испуњење фантазије већ задовољење потребе. Капитализам није сусретљив када су у питању људске потребе, пошто третира људе као потрошаче. Илуструјмо ово позивајући се на популарну музику и

Бележница 36

46

На нашој стази __________________ спот за песму Love the way you lie дуета Еминем и Ријана (Eminem, Rihanne). Већ сам назив сугерише невоље које су у вези са уживањем у патњи. Било да домен љубави одредимо деловањем жеље или као елементарну људску потребу, у споту је она приказана у деструктивном виду. Сцене насиља између партнера и патњи које следе након агресије сугеришу присуство сталног незадовољства. Деструкција односа између два бића пресликава се на аутодеструктивне радње као одговор на специфичан недостатак или пак вишак. Овим сугеришемо да се ради о ексцесивној моћи жеље, о њеној суштинској неуравнотежености. Репрезентација љубави у капитализму (а овај спот то врло добро показује) наглашава управо оно што се не тиче домена потребе: он наглашава жељу, језгро конзумеристичког артефакта чија репродукција мора да се одржава, надзире и контролише кроз генерисање мањка или вишка. Репрезентација ствара идеолошке ефекте који имају за циљ да путем жеље изолују индивидуу и сведу је на нагонску машину која сваки пут одговара на захтев жеље, а да притом није у стању да било шта битно промени у свом животу осим да понавља исти неуспех. Тако овај спот (и мноштво других) генерише идеал паћеничке и неуротичке љубави, коју потрошачи гутају попут хамбургера, стварајући услове да се такви сценарији материјализују у истом облику и у њиховим животима. Доминација масовних медија у капитализму путем генерисања несвесног доприноси идеолошкој производњи механизама који елиминишу или слабе отпор. Ове две негације нипошто не производе позитивитет. Пошто капитализам фрагментира друштвено ткиво лабавећи оне везе између људи које омогућавају колективну акцију, није могућа ни социјалистичка конструкција унутар капитализма. Тако Кардју уводи политичке критеријуме у музику, када објашњава шта значи ‘добра’ музика и начелно одбацује социјалдемократске фантазије социјализма у капитализму. Вратимо се сада на почетак текста, на исечак из Вотерсове композиције It’s a miracle, како бисмо поентирали. Ако би сажето анализирали ироничне Вотерсове стихове, могли бисмо рећи како је сила која култивише човека увек изван њега, ван његових моћи. Са божје стране – милост, а са тржишне – принуда. Умесно је приметити да у оба случаја избор не постоји. Овај трансисторијски и нематеријалистички стих не каже ништа друго до следеће: човек би требало да прихвати божју милост, а себе заузврат да понуди као дар на тржишту. Остало је ствар понуде и потражње. У првом случају је на делу божји интервенционизам на нивоу људских одлука, а у другом аутономизација разменске вредности. ‘Ауторегулативно’ тржиште и ‘ауторегулативни’ Бог су онда имперсоналне имагинарне силе које мељу човека захтевајући од њега онај начин организације живота и рада који допушта неометану екстракцију вишка вредности. У томе увелико учествује и трећа страна – држава.

47

Бележница 36

_________________ На нашој стази Данас су ове силе удружене политиком компромиса, међусобно се подржавајући. Оне не би могле бити никада толико јаке, да није извршена генерализација робног облика и да људски рад није постао роба. Њихови свеприсутни колонизирајући ефекти не знају ни за географске ни за телесне границе. Ипак, компромис који постоји између њих имплицира нестабилности, пошто је данашње друшво у великој мери фрагментирано. Потребан је савез који би омогућио коегзистенцију различитих микрополитика (њихову релативну аутономију помоћу које би обезбедили неопходне механизме акумулације капитала), али који не би притом доводио у питање унутрашње границе приликом расподеле. Пошто је капитал њихов заједнички именитељ, не би требало да нас чуди ‘необичан’ савез ауторитарних популиста, религиозних бизнисмена, конзервативних модернизатора и неолиберала када је реч о начинима друштвене репродукције. Традиција, Бог и глобално тржиште идеалне су тачке које прожимају друго тројство: капитал, рад, државу. Бог, као и капитал, никада није био зависнији од регулативне моћи државе. Исто тако, и тржиште и Бог представљају идеологеме који са становишта историјског материјализма губе сваку утемељеност – тржиште никада није било аутономно као што ни Бог није никада постојао без човека. Десекуларизација и ретрадиционализација представљају симптоме данашњих капиталистичких друштава у кризи. Музика је, као облик идеолошке надградње, место које не измиче политици. Политички моменат је у њој важан јер је свака класа у историји имала специфичне артистичке критеријуме зависно од класне композиције друштва. Тако је Бетовен (Ludwig van Beethoven) извојевао победу и учинио композитора ‘независним’ од феудалне патронаже, али је притом морао своје производе продавати на тржишту, где је стављен у трку са другим ‘независним’ композиторима. Ту почињу и перипетије индивидуалистичке репрезентације јер на тржишту почињу деловати фактори који се тичу начина репрезентације и уметничке самопромоције. У свету музичких издавачких кућа, менаџера и агената мора се поседовати производ који се може продати. Робноновчани односи не чине композитора отуђеним само од његове музике, већ и од његовог основног средства за производњу – публике. Сâма музичка авангарда сведочи о растварању и дематеријализацији односа између производа и произвођача. На крају, тенденција ка апстрактној, ʻозбиљној’ музици авангарди је донела ривалство између њених ‘генија’ (у складу са индивидуалистичком идеологијом), а то је изравно водило и ка деполитизацији музике.

Бележница 36

48

На нашој стази __________________ Рена Редле и Владан Јеремић

Глуве ципеле Рад „Глуве ципеле“ настао је 2018. године и изведен је први пут током Манифесте у Палерму, у јулу 2018. године, у склопу програма Манифесте „Politics of Dissonance”. Рад је интервенција у јавном простору, у главној шопинг улици Палерма, а указује на веома лоше, тешке услове рада у којима се налазе раднице у индустрији обуће у Србији. Цртежи на текстилним банерима који су настали у склопу овога рада на дидактички и графички сведен начин показују како идеологија инвестиција и глобални ланци снабдевања и производње утичу на земље периферије као што је Србија. Рад „Глуве ципеле“ је инспирисан истраживањем које је урадио филозоф Иван Раденковић, а које објашњава како идеологија страних директних инвестиција ради. Дијалог који се изводи током уметничке интервенције написали су Рена Редле и Владан Јеремић, рефeришући на догађаје у септембру 2016, када су раднице из GEOX-а у Врању одржале штрајк због нехуманих услова рада. Коришћене информације се ослањају на изјаве радница и радника из индустрије обуће у Србији, које су објавили медији и које су сакупили истраживачи Clean Clothes Campaign Србија. Ципеле су глуве јер не знамо експлоататорску историју њиховог настанка; нама се појављују у продавници или на реклами као лепа и удобна италијанска обућа. Владајућа идеологија, коју у својој студији Стране директне инвестиције у Србији представља филозоф Иван Раденковић, тежи да сакрије однос експлоатације, који готово да се не разликује од оног у 19. веку, како су га описивали Маркс и Енгелс. Рад „Глуве ципеле“ је након Палерма изведен и у Битоли, у Македонији, али овог пута у сарадњи са уметником Филипом Јовановским, који је произвео новине „Текстилец“ о борби против сличних, тешких услова рада у текстилној индустрији у Македонији, а које су дељене уз извођење „Глувих ципела“.

49

Бележница 36

_________________ На нашој стази Дијалог „Глуве ципеле“

Радник 1: У просторији је било ужасно вруће а најгоре је било поред машине. Питао сам надзорницу да ли можемо да отворимо прозор. Она је намерно уперила врућ ваздух из издувне цеви машине ка нама и рекла је да су нам врата фабрике отворена ако нам нешто није по вољи. Много је оних који једва чекају да нас замене на овом послу. Радница 2: Да ли си знао да ова фабрика има клима уређај? Они неће да га укључе јер је струја скупа. Троје људи су јуче пали у несвест од врућине и дошла је хитна помоћ. Није ни чудо, од када су нам закључали чесме да људи једноставно дехидрирају. Радница 4: Ниси ти ништа схватио, овде има да се ради а не да се постављају питања. Ако би укључили клима уређаје, одузели би тај трошак за струју од наше плате. Радница 2: Укинули су нам могућност да идемо у тоалет. Мени је надзорница рекла да носим пелене ако не могу да трпим. Да ли је она нормална? Радница 4. Ћути, бре, она је изјавила да ћемо сви редом завршити на гробљу ако фирма буде напустила Србију. Фирма ће да оде ако радници не испуне квоту која се од њих тражи. Радница 3: Кога затекну да није на траци, биће кажњен смањивањем плате, одбиће му се један радни сат. Не могу више да издржим сталне претње да ће да нас отпусте. Радник 1: Узми лекове за смирење. Ја их пијем за притисак јер ми је скочио на 190/100 од када овде радим. Што се тиче рачуна за струју, ни овога месеца нисам имао довољно пара да га платим, а камоли за камате и дуг. Радим 12 сати дневно, радим и суботом, а опет немам од чега да живим. Радница 3: Гледај да нађеш јефтин смештај негде на селу. Немој да плаћаш превоз него иди пешице до фабрике. Тако ја радим и успевам да уштедим понеки динар за сина. Радница 4: Да ли сте чули да нас председник рекламира као јефтину радну снагу? Српска влада субвенционише инвеститорима свако радно место које се отвори и обећава им да се синдикати неће бунити због непоштовања радничких права. Радница 2: Погледајте ми руку! Повредила сам се на преси. Шта ћу сада да радим? Још увек нисам добила нови радни уговор а стари ми је истекао пре два месеца. Фирма ми није уплатила здравствено осигурање и сада не могу да одем код лекара. Оваква нећу моћи више да радим. Радница 4: Хајмо да се обратимо синдикату. Јутрос су нам рекли да нећемо моћи на одмор, јер мора да се заврши наруџбина. Радница 2: Ако се обратим синдикату, неће ми дати нови уговор, то је сигурно. Радница 3: Отказали су нам одмор и наредили прековремени рад док не завршимо. Сви су револтирани! Радница 4: Када буде дошла друга смена, обуставићемо рад! Сви: Договорено!

Бележница 36

50

На нашој стази __________________ Милан Ракита, Бор

Човек на хоризонту историје Наивност студента којем се оно тешко и необично чини тек довољно добрим, мудрија је од одрасле педантерије која уздигнутим прстом опомиње мисао, мисао да треба почети с једноставним пре него се одважимо на оно комплексно које је једино привлачно. Такво одгађање спознаје само је спутава. Теодор В. Адорно Будући да је људска природа истинска заједница људи, они производњом потврђују своју природу, људску заједницу, друштвени битак који није никава општа, за изолованог појединца апстрактна моћ, него битак сваког појединца, његова властита делатност његов властити живот, његов властити ужитак, његово властито богатство. Казати да је човек отуђен од самога себе значи казати да је друштво тог отуђеног човека карикатура његове стварне заједнице. Карл Маркс Мрзим равнодушне. […] Верујем да живети значи заузети страну. […] Равнодушност је апатија, паразитизам, кукавичлук, супротност живота. […] Живим, дакле заузимам страну. Стога мрзим оног ко се не уплиће, мрзим равнодушне. Антонио Грамши

Иако ће филозофију радикалне једнакости Жака Рансијера ( Jacques Rancière) и његов антипедагошки концепт учитеља незналице1 упознати знатно касније током студија филозофије у Новом Саду и потоњег теоријског и друштвено-политичког деловања, Иван Раденковић је за живота врло рано, готово по идентичном концептуалном предлошку Рансијера, и за свој узраст неуобичајено проницљиво, почео преиспитивати постојећу логику неједнаке расподеле знањâ и моћи међу људима. Важно је напоменути да он није био ничији протеже и ни по чему привилегован у смислу поседовања јасних путоказа, чврсте потпоре или мудрих савета утицајних ментора на утабаном путу преноса знања са учитеља на ученика, одозго надоле. Да је то било тако, Иван се вероватно не би разликовао од средњовековних схоластичара по манастирима Европе, или од огромне већине нас који смо више или мање успешно следили методе и напутке просветитељског модела масовно доступног образовања крајем 20. века. То истовремено не значи да Иван није био марљив ученик током периода формалног образо-

55

Бележница 36

1

Уп. Jacques Rancière, Učitelj neznalica: pet lekcija iz intelektualne emancipacije (Zagreb: Multimedijalni institut, 2010). Доступно и на: https://monoskop. org/images/2/2a/ Ranciere_Jacques_ Ucitelj_neznalica_Pet_ lekcija_iz_ intelektualne_ emancipacije.pdf.

_________________ На нашој стази 2

„Јер, размислимо ли боље о томе, [ова]’метода’[...] старија је од свих осталих и непрестано се потврђује, у свимоколностима у којима неки појединац има потребу присвојити неку спознају за коју нема начина да му се објасни. Нема човјека на земљи који није нешто научио сам од себе, без учитеља тумача. Назовимо ту врсту учења ‘универзалним поучавањем’ и моћи ћемо потврдити да ‘Универзално поучавање постоји од почетка свијета поред свихосталих метода објашњавања’. Но, ето чуда: ‘Сваки је човјек доживио то искуство тисућу пута у своме животу, а ипакникада нитко није дошао на идеју да некому каже: научио сам много ствари без објашњења, сматрам да бисте и ви томогли као и ја [...] ни ја ни било тко на свијету није се сјетио да се упосли поучавањем других’. Интелигенцији којадријема у свакоме било би довољно рећи: Agequodagis, настави с тим што радиш, ‘нау-

вања, нити да на том путу није постојао по који добронамеран едукатор који је својим ученицима умео ненаметљиво сугерисати разликовање битног од небитног. Иванова је изузетност у овом погледу, међутим, била у томе што је обједињавањем и исправним усмеравањем својих умних и сензибилних абилитета непрестано изнова откривао различите начине за изналажење оних ситуација у којима се догађа моменат размицања идео­ лошког вела, који скрива неслућену могућност аутономног открића властитих потенцијала за разумевање поретка ствари, мимо етаблираних програма, силабуса и метода подучавања школском знању. Реч је о оној врсти знања која инхерентно доводи у питање хијерархију ауторитетâ у подучавању неуких и која, уједно, представља моменат од ког отпочиње пут самоослобођења од принуде система производње знања као робе намењене тржишту и репродукцији државног апарата, од скрушеног прихватања класне потчињености у процесу ступњевитог напредовања до лимитираног нивоа знања намењеног онима који се унапред сматрају недовољно способним за самостално стицање комплексних знања. Нарочит карактер Иванове привилегованости почивао је, дакле, на реткој врсти самосталног усмеравања ка непрестаном освајању простора за самоподучавање кроз студиозно проматрање феноменâ Света и раскринкавање лажљиве моћи ауторитетâ преношења знања, присилно наметнутих од стране државе у облику вечног одгађања тренутка коначног стицања знања о поретку ствари – „кад за то буде време“ – и само од рудиментарног ка комплексном а никако обратно, према вековно увреженим процедурама могућности односно немогућности поседовања знања и под директном претњом вечног „пада“ у мрак незнања и изопштавања из друштвене поделе рада уколико се откаже послушност императиву покоравања идеолошким апаратима државе попут породице, школе, универзитета, партије, цркве и других инстанци господарења „профаним“ људима. Овде не говоримо о миту који велича нарочиту надареност појединца за несвакидашњи подвиг, коју други људи не поседују. Напротив, реч је о универзалном принципу интелектуалне еманципације. Та специјална врста самоукости била је производ личне храбрости, која је представљала чврст залог аутономног креирања будућности животне путање човека који је посвећено тежио, испрва интуитивно, уз понављање покушаја и грешака, а потом све методичније, али не и мање трновито, самоослобођењу кроз истовремено нужно ослобађање других од „усуда“ пребивања на класној позицији „природно“ додељеној рођењем у датом систему друштвене поделе рада и одговарајућих метода контролисаног приступа знању и његовог дистрибуирања. Каже се да је задатак филозофа да квари омладину. Да би се разбио circulus vitiosus репродукције класне неједнакости и моћи друштва отуђеног од појединца да тог истог појединца учини отуђеним од себе сâмог и истинске заједнице људи

Бележница 36

56

На нашој стази __________________ који међусобно деле заједнички пронађени смисао продуктивне коегзистенције, мимо идеолошких апарата државе, потребно је, речима Рансијера, окренути се „универзалном подучавању“, дакле учењу нечега без поседовања икаквих средстава која то учење објашњавају и унапред гарантују његову истинитост. Да би се прекинуо зачарани круг немоћи појединца пред машинеријом производње и преношења етаблираних знања, потребно је самостално, без паске тутора, начинити одлучан скок у отвореност ситуације у којој ће се неупитна моћ машине јавно изложити рефлексији на добробит себе и других појединаца. Тако, напросто, отпочиње рад еманципације интелекта, својствен свим људима у свим историјским епохама – као политички акт афирмације и буђења једнаке интелигенције у свим људима, како богатим тако и оним сиромашним: „У реалности, универзално подучавање постојало је још од почетка света, напоредо са свим другим методима објашњавања. Ово подучавање је, за сваког, у реалности, оно што је формирало све велике људе.“2 Рођен у месту у коме се људи генерацијама унатраг и унапред сматрају природно предодређеним по рођењу само за један стриктно одређени посао и ни за један други, Иван је још као дечак у основној школи почео радити на демистификацији усуда симболичког консензуса у свом локалном окружењу рударске колоније, које је у сваком појединачном аспекту производње живота у сконцентрисaном облику одражавало есенцију глобалног система друштвене поделе рада и инструменталне позиције образовања у њему. Практикујући самостално откривање најразличитијих путева самонаобразбе од својих најранијих дана и настојећи да увежбава своје способности у најразличитијим вештинама и пословима да би их ненаметљиво и великодушно делио с другима на добробит свих, Иван је истовремено култивисао сензибилност и интелигибилност свог друштвеног бића. Да би постајао активно делатни члан људске заједнице која још увек не постоји као хоризонт извесног, која ће тек доћи јер је увек дата као могућност препознавања еквидистанце дељења смисла између двоје или више људи, морао је непрестано активно и ситуационо мислити своје делање у историјском актуалитету друштва које је представљало отуђену карикатуру истинске друштвене заједнице, сваки пут изнова освешћујући нужност прихватања друштвеног отуђења као најсвојственијег и најинтимнијег обзора свог преданог рада на његовом превазилажењу кроз артикулисање једног ми путем деобе смисла који се самоуспоставља и траје као екстензија момента су-бивања у оној мери у којој се заједнички дефинише као функција међусобно дељеног искуства са другима у свеукупности бивајућег. Временом, првобитни круг рада на препознавању и овладавању скривеним односима доминације и субординације у непосредном животном окружењу постепено се ширио и укључивао у свој опсег нове људе, методе и обзоре заједничкости сазнањâ и умењâ.

57

Бележница 36

чи чињеницу, понови је, упознај саму себе, то је рад природе’. Методички понављај методу случаја која ти је дала мјеру твоје моћи. Иста је интелигенција на дјелу у свим чинима људског духа. Но, то је најтежи скок. Сав свијет практицира ту методу према потреби, али нитко је не жели препознати, нитко је не жели узети за интелектуалну револуцију коју она означава. Друштвени поредак, поредак ствари забрањује да се препозна што она доиста јест: истинска метода помоћу које сватко учи и помоћу које сватко може узети мјеру својих способности. Треба се усудити препознати је и слиједити отворену провјеру њене моћи. Метода немоћи, Стара, трајат ће иначе колико и поредак ствари.“ Ibid, 24–25.

_________________ На нашој стази

3

Уп.: Ivan Radenković i Maja Solar (pr.), Obrazovanjem do politizacije romske zajednice: zbornik radova učesnica i učesnika radionica političke edukacije (Beograd: Forum Roma Srbije, 2016). Доступно и на:https://www. rosalux.rs/sites/ default/files/ publications/ Obrazovanje_do_ politizacije_romske_ zajednice.pdf.

Многи од ових Иванових проналазака знањâ и нарочитих момената догађања инвенције сапостојања у плуралној формацији међусобно једнаких деоничара заједничкости знања, готово никада нису били препознати од стране непосредног или ширег окружења, то јест, од оних за које се погрешно претпоставља да би требало да негују врлине међу људима подучавајући их уметности ослобађања потенцијалâ продуктивног сапостојања кроз су-деобу знањâ, вештина, искустава. Да је у то време, на том неместу репродукције друштвене неједнакости кроз контролисан приступ знању и концентрације немара према свему бивствујућем што егзистира и дела као умно биће, постојало сензибилисаније око у маси огрубелих и од радости истинског бивања с другима у размени искустава и знања одрођених људи, тај би пажљивији посматрач био награђен открићем нарочите лепоте храброг рада на формирању путање једног људског живота кроз етичко држање у умном израстању једног младог човека, који је временом у невремену успевао да сâмом себи и другима прокрчи пут ка властитом ослобођењу, да кроз овај политички акт еманципације запретене интелигенције у себи и другима обједини низ стечених способности и знања како би очовечењем себе очовечио од човека отуђено друштво за које, као такав, никако другачије није ни постојао осим као број заведен у државном регистру рођених, у школу уписаних, радно способних, војно обавезних или умрлих. Тај процес одрођивања од свих одређујућих момената припадности одређеном колективу или друштву по стриктно дефинисаним процедурама, где појединац неизоставно мора увек бити једнак сâмом себи у форми прописаних улога и налазити се на одговарајућем месту у структури производних односа, како би га друштво које му је рођењем досуђено препознало као себи припадајућег, као „свог“, иако она или он у исто време не мора нужно доживљавати то друштво као своју реално припадајућу заједницу – не захтева само одважност да се самостално крене неизвесним путем, него претходно подразумева преломни моменат потпуног прихватања одговорности пред увек извесном опасношћу да се због вехементног чина неповратног раскидања органских веза са друштвом којем се до тог тренутка припадало, скочи у слободу перманентне изложености неизвесним исходима властитог избора која неретко има фаталне последице. Ово стога што у свим вековима и свим облицима друштвености, отварање појединца ка перманетној изложености могућности реинвенције форми друштвеног су-бивања унутар процеса производње заједнице мислећих – укључујући ту и оне који не пишу и који не читају, и оне који немају ничег заједничког, јер, у стварности, нико није такав3 – доводи у питање темељне претпоставке целости, хомогености постојеће структуре друштвених односа сваког друштвеног система, јер подрива базичну премису о хомологији делова и тота-

Бележница 36

58

На нашој стази __________________ литету друштва, односно једности или истости појединца и колектива која, уколико се доведе у питање, по правилу води изопштавању преступника из друштва. И управо по том антагонистичком моменту свесног прихватања опасности од (само)изо­ пштења из друштва по цену трајне самоће, неопходне за активно мишљење властитог деловања у друштву, препознајемо један од конститутивних момената постајања Ивана Раденковића филозофом, баш као у античка времена када је друштво анатемисало и изгонило све оне по врлини истакнуте, који штрче, који би прекорачили границе симболичког закона да би свесно прихватили анатему екскомуникације као нужан предуслов бивања слободним за егзистирање у разборитости и практиковању умног поимања Света. Јер, „филозоф гради палату, а живи у колиби“. Тек двадесетак година касније, у својим доцнијим реминисценцијама на по свему аутономан и јединствен животни пут Ивана Раденковића, схватио сам да сам прве назнаке процеса расцеловљења органске сраслости са отуђеним друштвом и њеним правно-политичким гарантом, инстанцом државе, јасно осетио и препознао у Ивану током првобитног сусрета с њим у гимнастичкој сали средње Рударско-металуршке школе у Бору. Тада сам као десетогодишњак, више из радозналости, у клиначком упињању да се себи докажем и другима покажем, покушавао да се опробам у дисциплинама које су у то време превазилазиле моје капацитете, захтевајући чврстину карактера и посвећеност, дисциплиновање воље и тела, све оно што нисам имао у неопходној мери да бих као Иван упознао класичан систем универзалних пропорција и овладао геометријом односа људског тела у простору, најпре у непосредном физичком окружењу, а током година доследне примене ригорозног рада на проучавању различитих дисциплина умног делања, систематским разумевањем детерминизама простора друштвених интеракција. Већ као јуниорски такмичар у гимнастици, Иван је освојио бронзану медаљу на савезном такмичењу у СФРЈ у последњим годинама постојања моје и његове домовине. Потом нас је раздвојио упад Реалног и ломни крај једне епохе на прелому миленијума. А у времену рата и друштвене кризе, људи инстинктивно почињу да на различите начине компензују страх од губитка сопственог интегритета усред историјских превирања у којима ништа више није онако како су им још колико јуче говорили да јесте и да тако заувек мора бити. Након биополитике аеробика, џогинга и бодибилдинга неолиберализма осамедесетих, уследила је некрополитика тела деведесетих. Ефекат уписивања владајуће идеологије деведесетих у праксу култивисања хипертрофираног тела код већине је момака или девојака те феле чинио да њихови натпросечни потенцијали претегну на једну страну, бивајући неретко зауздани у режиму специјалних јединица државних апарата принуде, док други пол крими-

59

Бележница 36

_________________ На нашој стази 4

5

6

7

Манифест Герусије доступан је на: http:// gerusija.com/ manifest-gerusije/. Вид.: http://gerusija. com/casopis-zateorijske-prakse-stvar/. Вид.: www. prelomkolektiv.net. „Свакако ћемо очувати спартанско наслеђе, верни смо му у потпуности: аскезом одбијамо императив ‘Enjoy!’, милитантношћу теорије желимо да учинимо штету глупости, појмовном дисциплином успевамо да понизимо конформизам. Бити герусијанац значи бити герила, бити Џеронимо. Појмови су наша оружја, спремни смо да их употребимо као ратне машине. ‘Ти си још млад Сократе и још те филозофија није чврсто обухватила’ – каже Платонов Парменид и даје му савет да што пре остари јер дијалектика није играчка за дечицу. Слично томе, млади људи, сугеришу Хегел и Маркс, не могу да разумеју најтеже принципе дијалектике, снагу негације и напетост противречности, зато јепотребно да их

ногеног таласа акумулације капитала одлази пут сукобљавања са законом и легалним системом државе. Остатак се напросто утопи у колотечину живота и бави се стварима које чини и већина, тачније, ствари се баве њима. Иван је, међутим, по својим урођеним и још више стеченим особинама био човек калибра „старе гарде“. Своје тело и ум обликовао је на сâмом крају једне епохе која је непосредно претходила врхунцу неоконзервативне контрареволуције и појави култа тела из тестостеронских теретана деведесетих година прошлог века. За разлику од већине наших вршњака и млађих генерација, Иван свакако није подлегао идентификацији с фигуром српског дизелаша као урбаном варијантом српског ратника деведесетих, том парадигматичном тачком кристализације идеолошког субјективитета припадникâ развлашћене радничке класе којој је и сâм припадао. Строг према себи и благ према другима, али у исто време без парохијалних сентимената нарцистичког самоповлађивања кроз романтизацију архаичног етоса витештва и части, који се током деведесетих дегенерисао у мутиране облике пандемонијума зомби културе наркокартела и паравојних формација под контролом државе – Иван ће своје умеће спартански дисциплинованог подизања себе у међувремену надоградити кроз адекватан интелектуални израз и политички делатно исказивање у сфери филозофског мишљења. Већински део његове и моје генерације, на другој страни, прихватио је линију мањег отпора и дозволу да раде шта год их је воља све док саучествују у новоуспостављеном друштвеном консензусу, који им је понудио опцију да буду бесловесна гласачка машинерија или непосредни егзекутори у братоубилачким ратовима за историјско наслеђе СФРЈ. Од дечачких дана култивисан напор да се ум и тело свакодневним самопрегором доведу у оптималан склад, да се увек изнова досеже оптимум господарења сопственом снагом тако да се и у ненаданим тренуцима наметнуте опасности предупреди ситуација и буде увек за корак испред – био је Иванов потенцијал руковођен етичким држањем да се у животу за који га нико није унапред припремао и саветовао, самостално изграђује простор личне и друштвене слободе за истраживање себе и окушавање у класичним античким дисцплинама као што су гимнастика, музика и филозофија, уместо у деструкцији. У свем том међувремену привремено сам сметнуо с ума упечатљив атлетски стас и благо лице једног тихог и мирног дечака, који је ненаметљиво доминирао гимнастичком салом и својим достојанственим држањем апсолутно одударао од већине у свом матичном окружењу. Била је то слика мог првобитног утиска, који сам носио у себи све до тренутка нашег формалног упознавања 25 година касније, када по други пут откривам Ивана. У том моменту се у потпуности потврдио први увид, који сам још тада интуитивно стекао, увид који се није тицао личног односа двојице вршњака и суграђана којима се путеви нису укрстили у Бору, упркос

Бележница 36

60

На нашој стази __________________ познаству, већ непогрешив осећај и знање да се управо сада догађа сусрет у димензији политичке субјективације заједничкости, којој посвећујем ове редове, а коју ће Иван Раденковић, Маја Солар, Александар Матковић, Ђорђе Христов, Марк Лошонц, Невена Бувач и Саша Хрњез 2012. године артикулисати у форми Манифеста Герусије.4 Тако сам по други пут упознао Ивана сазданог од такве моралне и интелектуалне грађе, као колегу, друга и једног од ретких сабораца на исправној линији филозофског и политичког деловања, и по много чему незахвалног интелектуалног пута, који га је према властитом етичком и политичком опредељењу ситуирао унутар једног посебног простора филозофске самоће, на неместу између оног што је било и оног што се још увек није збило, у концептуалној празнини двоструког квалитета, која га је, Макијавелију налик (Nicolo Machiavelli), на основу нарочите врсте mirage historique понукала да производи „дереализацију“ своје политичке реалности како би увек изнова постајао реалиста једне форме политичке скупности у датим историјским околностима. Иако по сећању реконструишем сазнање да смо у истом граду одрастали у одсечку замрзнутог времена, испражњеног од историчности и догађајности упркос догађању „вишка историје на овим просторима“ – мисао о заједничком детињству и месту рођења, идеја о пореклу, одакле потичемо и где смо кренули, не значе ми ништа, као ни њему, све док моменат наше политичке субјективације подразумева перманентну материјализацију дејства „теоријске праксе“,5 која се на нашу радост управо догађала.6 У том моменту догађања сусрета био сам у потпуности испуњен спознајом да су сви Иванови другови и моји другови; био је то моменат догађања субјективације у заједничкости.7 Држећи у рукама нова издања Ствари, преда мном и у мени пулсирао је колоплет категорија, појмова, теоријских медитација, конкретних анализа, политичких интервенција, интервјуа, манифеста, памфлета и експлозије ослобођене мисли. Линија дејства теоријског набоја Герусијанаца истовремено је опцртавала контуре мишљења нових форми заједничкости у политичкој субјективацији кроз успостављање јасних линија демаркације, раздвајања, сепарације contra посвемашњег псеудофилозофског брбљања и беде софизма на прелому миленијума. За све нас, била је то линија од посебног значаја – појам линије која раздваја нас од њих, али не као сепаратизам, аутономизам, затварање у сопствену самодовољност; сасвим супротно, био је то моменат директне интервенције у простор антагонизама од којих је састављена сâма структура друштвених односа у свим историјским епохама и облицима друштвених и државних уређења – подела на нас и њих.8 У погледу практичних могућности инвенције форми политичке заједничкости, Иван је, као типичан Герусијанац, ригорозно спроводио конкретне анализе конкретних околности, које је ситуирао у актуалитет политичких и економских коњунктура наших дана ради проблемског конкретизовања апстракт-

61

Бележница 36

8

трансформишемо: постајање-старим је експанзија радикалне теорије. Филозофија је суштински стара! Она нежели да буде младост, полетност, лепршавост, место уживања (идеално место неолиберализма), место где ће пропагаторивечне младости продавати своје скупе производе против бора… Филозофија није окрепљење, екстаза, већ напор, замарање, дакле, старост. Мисао је сва изборана и она жели то да буде! Сви они који су под нашим утицајем сеукључују у борбу. Ми нисмо геронтолози. Ми не проучавамо старост споља, већ искориштавамо све њене предностиизнутра. Ми јесмо стари.“ (Манифест Герусије, http:// gerusija.com/manifestgerusije/) „Герусијански субјект, стога, не мења свет као интерпретатор, као откривач значења основних принципа друштвених веза, већ као историјски субјект који себе зна у властитој теоријско политичко-еманципаторској

_________________ На нашој стази

9

активности. Ако је класна борба форма друштва, онда знање ове форме није нешто што је спољашње тој борби. Знање герусијанске позиције субјекта јесте само референцијално, а не неутрално објективно.“ (ibid.) Уп.: Ivan Radenković, Strane direktne investicije u Srbiji (Beograd: Rosa Luxemburg Stifung Southeast Europe, 2016. Доступно и на:https://www. rosalux.rs/sites/ default/files/ publications/ RADENKOVI %C4%86_ INVESTICIJE.pdf.

не форме анонимне моћи капитала.9 Његово филозофирање није било старинско контемплирање филозофа, већ акт отварања очију, моменат постављања питања у облику директне проблематизације нерефлектованих питања. И било је изазовно изравно учествовати у материјализацији различитих форми деловања политичке скупности међу људима посвећеним расту у знању кроз размену знања и сведочити како комунитаризам камарадерије кључа и мења своја обличја кроз међусобна подучавања у практиковању филозофског говора који се, најзад, објављује и конституише као прелаз од појединачних чинова дефинисања функцијâ интерних варијабли међусобно размењиваног знања у кругу чланова једне, деценијама уназад посматрано, групе најпрогресивнијих практичара теорије – све до коначне материјализације и изласка у Свет и поље мишљења једног облика заједничкости који функционише и делује као формација знања у перманентном настајању, посвећена откривању овог данас за оно што ће тек доћи. Почетком друге деценије 21. века, десет година након изласка првог броја Ствари, освојен је простор за интервенцију у датост поретка ствари, из унутрашњости филозофског мњења експлодирала је политичка визија и материјализовала се у облику првог Манифеста Герусије! За форму исказивања једног од модалитета критичког практиковања општости филозофског концепта у условима педесетогодишње хегемоније предтеоријског софизма, Герусијанке и Герусијанци су изабрали радикални језик милитантног исказивања класне свести у форми манифеста. Наше оружје, политика изокретања света није пука екстракција из већ произведеног појма са накнадним подвргавањем добијеног вишка неком другом систему вредности – систему који је онај претходни, али само наглавачке. Изокретање и стављање наглавачке подразумева ново кретање, не дакле супротан смер једнаког кретања, свакако не понављање које ће нас вратити појму „лепих дана младости“, јер света „лепих дана младости“ о којима нам говоре да их треба живети и уживати, никада није било. Ипак смо одувек били старци, оптерећени вековима бруталног искуства, па се зато морамо запитати: зашто би себи ускратили те векове приликом рачунања наше старости? Уколико избегнемо ужитак самоускраћивања, сетићемо се наше праисторије: предестинираност у свет који не можемо окусити, видети или чути, али свет који упркос томе садржи једну бруталну логику на делу. Суочити се са том логиком у дубокој старости јесте слутити да то није свет живота којима се „лепи дани младости“ живе, већ свет који има друго име: свет производње! Изокренути дакле значи: изокренути свет панфетишистичке производње булевара робе у производњу барикада појмова! [...] Борба за филозофију удружена са борбом за политичку еманципацију почива на једноморганизацијском принципу: рад одлучних радника (Лакан). Отворили смо празно поље које насељава само рад и филозофска дисциплина. Свако може да буде део тог поља и да постане било ко ако

Бележница 36

62

На нашој стази __________________ прихвати рад као своју дефиницију. Наш субјективитет јесте континуирани продукт тог рада – упорног рада на постизању јасноће и поштења у идејама, наре-едукацији, ре-интерпретацији. И свесни смо да ће у времену капиталистичке узурпације рада оваква поставка бити оптужена за јалово и неупотребљиво теоретисање, апстрактно и нереално. Али оно што је за актуелну логику моћи нереално за нас је управо пожељно, немогуће и нужно место – почетна позиција у позиционом рату, у дугом и болном маршу до филозофске и појмовне хегемоније. Освајање заједничког симболичког универзума способног да конституише нови политички и етички хоризонт јесте пут којим се креће наш филозофски рад.10

Одвијање процеса инвенције Субјекта политике истине није било питање мењања те-и-те ствари на хоризонту очекиваног, осредњег, затварајућег, у функцији неког партикуларног захтева алијенираног у сопственој самодовољности, већ ствар мењања сâмог хоризонта бивања једнако као и терена збивања ствари кроз укидање момента реификације политичког субјекта. Сада више нисам сâм у својој старости, пред нама је већ други, па трећи број Ствари, часописа за теоријске праксе Клуба студената филозофије „Герусија“. Из броја у број, сведочимо врло оштром, офанзивном скоку од успутног вица и савладавања школског, формализираног, укалупљеног знања, ка вехементном, одметнички неповратном резу и инвенцији једне интелигибилности која пулсира од изазивачке интеракције у окружењу које исконски не подноси одметништво, увек припремно да употреби моћ репресивних апарата државе уколико се доведе у питање свевласт идеологије владајуће класе и њених идеолошких апарата. Никада ми ни приближно толико много није значило откриће других истомишљеника, мимо оних које је историја мишљења и практиковања политике већ овенчала светском славом и наденула им место у пантеону једне специфичне материјалистичке традиције мишљења и деловања, једне филозофије праксе и политике теорије, колико – понављам и потцртавам – откриће двоје животно храбрих, и у погледу интелектуалног и политичког деловања ригорозно поштених људи, Маје Солар и Ивана Раденковића. Ово нипошто није хвалоспев, никакво присећање, нити тужбалица. Ово је сведочење о наставку истоветног прегнућа које нас је заувек спојило у пријатељству и љубави само зато што је било обострано препознато као темељан и непорецив залог заједничког деловања на врашки опасном и врлудавом путу састављања крхотина једне универзалистичке политике еманципације, чије нам је историјско наслеђе доделило у задатак да се усред датости историјских околности, и сходно избору властите вокације, нити на тренутак олако и поткупљиво не подамо „безумном […] и смешном […] силажењу у микрологију спореднога, у рутину занатлијског приповедања ефемерног, које се расплињава у пролазним тренуцима појединачног, истргнутог из општег, из општости филозофског пој-

63

Бележница 36

10

Вид.: http://gerusija. com/manifest-gerusije/.

_________________ На нашој стази 11

G. W. F. Hegel, Filozofija povijesti (Beograd: Bardfin, Banja Luka:Romanov, 2006), 6.

ма“11, већ да останемо доследно верни „филозофској универзалности истине која се супростставља свакој релативности“, Бадијувим речима (Alain Badiou). На том трагу, у самоћи коју мишљење политичког деловања нужно захтева сред ветрометине ненаклоњених околности, уз тактичко успостављање нових линија демаркације на путу препуном моћних, старих и нових, и оних још увек недовољно препознатих непријатеља, сва опасност и озбиљност оваквог животног избора обзнаниће се у тренутку шоком који нас је пресекао као отровни метак и поткопао нам сâм темељ илузије да ћемо у нашој заједничкој борби и животу посвећеном спознавању и уништењу система зла који човека чини робом другог човека, имати последњу реч на бојном пољу контрадикција поретка ствари које захтевају моментално решење проблема као конкретног проблема и политичке праксе у њему као праксе деловања у актуалитету контрадикција. Иванова способност да марљиво, педантно и надасве дисциплиновано, у синергичном садејству са својом вољеном Мајом, устрајава у настојању да се критичко-практички проникне у скривене моторе поробљавања човека, да се готово подвижничким трудом у смртоносно непријатељском окружењу задржи еквидистанца етичког држања у разборитом расуђивању и мишљењу филозофије праксе, с ону страну посвемашње игноранције и таштине која претходи, утеловљује и надаље проширује свако индивидуално незнање и нечињење добра – које незнање и нечињење постоји у свему што нас окружује и настањује друштвене односе производње, а саздано је на принципима који хиљадама година уназад и унапред мењају само своје појавне облике, али оно што једино и неизоставно генеришу је зло, и то не само зло као зло које сви лако препознајемо, већ као оно заводљиво зло које нам се настоји умилно приказати као ултимативно добро – то свакодневно самоусавршавање себе с циљем побољшања материјалних услова производње живота у непосредном окружењу и читавом друштву и Свету напосе, то давање себе на дар другима, без да се ишта тражи заузврат – све то није ствар пуког индивидуалног морала једног човека, већ епитом и мера веома, веома ретке, етички утемељене политичке храбрости и за поредак владајуће класе угрожавајуће способности да се муњевито брзо, радом воље и ума проникне у сукус ствари међуодноса филозофије и политике, мишљења и деловања, не би ли се потом, колективним деловањем практично интервенисало у простору политичке борбе, и то не у сигурним оквирима задатог, могућег, досегљивог, остварљивог, већ са свешћу о непредвидљивом сада-и-овде, усред рата с класним непријатељем у којем је неопходно тактички сагледати конкретне, историјске околности и актере како би се општи моменат могао препознати у микрологији посебног, да се не бави само оним што јесте већ, напротив, такође и оним, како Грамши (Antonio Gramsci)

Бележница 36

64

На нашој стази __________________ интерпретира Макијавелија а Алтисер (Louis Althusser) му за то одаје признање, што тек треба да буде.12 Та врста критичког интелектуалца и политичара јесте Иван Раденковић. Један од малобројних, не само данас и не само овде, већ у историји; и не мање важно, један од оних који не постоје „само у историји“, већ живе и заувек постоје за историју, не морајући, притом, нужно да је „пишу као победници“ не би ли остали записани у (лажној) повести, већ за ону у којој свако дело остаје исписано за историју само ако је историји намењено. Наш добри друг, пријатељ, саборац и брат Иван Раденковић заувек је одредио линију нашег историјског хоризонта и меру деловања у поретку ствари. Због тога сам му заувек са љубављу захвалан.

65

Бележница 36

12

Louis Althusser, Machiavelli and Us (London, New York: Verso), 1999.

_________________ На нашој стази Виолета Стојменовић, Народна библиотека Бор

Библиографија Ивана Раденковића

1

2

3

4

Вид. Andrea Jovanović, Đorđe Hristov, Ivan Radenković, Maja Solar i Saša Hrnjez „O kolektivu Gerusija“, http://gerusija.com/okolektivu-gerusija/ (posećeno 15. 8. 2018).

Međunarodna federacija bibliotečkih udruženja i institucija (IFLA), Međunarodni standardni bibliografski opis : (ISBD): objedinjeno izdanje (Beograd: Narodna biblioteka Srbije), 2016. Dostupno i na: https://www.ifla.org/ files/assets/ cataloguing/isbd/isbdtranslations-2011-sr. pdf (preuzeto 10. 8.

2018). Исто, 270.

Исто, 26. Уп. и стр.

285.

Иван Раденковић (Бор, 1977 – Нови Сад, 2018) – филозоф, политички активиста, музичар и преводилац. Дипломирао је и мастерирао (у области епистемологије) на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Био је члан колектива „Герусија“ (Нови Сад) и члан редакције часописа Ствар.1 Бавио се марксизмом, критиком политичке филозофије, историјом економских идеја, класне теорије, синдиката, пензионих система, ромског питања. Од 2009. до 2016. био је члан Удружења ромских студената, а од 2015. радио је као предавач у оквиру пројекта Форума Рома Србије о политичкој едукацији младих. Између осталог, бавио се и музиком, али и превођењем са енглеског и словеначког језика. Библиографија Ивана Раденковића рађена је de visu, у складу са одговарајућим међународним стандардима за библиографски опис одређених врста извора, почевши од обједињеног изд. из 2011,2 преко ISBD(M) – за монографске публикације, ISBD(CP) – за саставне делове (чланке у новинама и часописима односно текстове у зборницима радова) до ISBD(ER) – за електронске изворе за које не постоје штампане верзије, који су објављени само онлајн, као извори са даљинским приступом. Од овог последњег се донекле одступило, ради економичности, али и јасности појединачних описа. Тако се, на пример, не појављује напомена о извору главног стварног наслова (иако је стандард третира као обавезну за електронске изворе3) – у свим случајевима, извор за податак о наслову је наслов над текстом (наслов објаве), док је за податке о наслову надређене електронске онлајн публикације и друге библиографски релевантне податке коришћен импресум портала на којем је текст објављен. Друга одступања условљена су потребом да и библиографија у целини буде колико исцрпна и информативна, толико и економична, нарочито за читаоце које интересују искључиво или претежно Иванови текстови (њихов садржај) а не њихове манифестације односно библио­графски схваћене публикације. Одступило се, прво, од начела да се, „[а]ко су носиоци извора објављени у различитом облику и/или величини, или у различитом излазном медију, за сваки физички носилац који се разликује, или за различит излазни медиј, израђује посебан библиографски запис“4, па су у оквиру једног описа обједињаване штампане и електронске верзије истих текстова, као и све верзије електронских текстова тј. текстови преузети с једног портала на други (јер се на сајту колектива „Герусија“ налази низ Раденковићевих радо-

Бележница 36

66

На нашој стази __________________ ва преузетих из часописа Ствар, неколиких зборника и са онлајн портала Билтен и Машина). На верзије се указује фразама „Доступно и на:“ на нивоу описа извора (ако његова електронска верзија има своју јединствену веб локацију, свој URL) односно на нивоу описа надређеног, тј. извора „домаћина“ (публикације чије је он саставни део) и „Такође објављено на:“ (за текстове пренете из једне у другу публикацију, који имају више веб локација). Стога се испред записа (у релативно новом подручју 05) нису уносили подаци о облику и карактеристикама садржаја и врсти медија. У свим случајевима реч је о текстовима (визуелним) – електронским и/или непосредним. У библиографији су, дакле, хронолошки (п)описане 42 јединице (текстови објављени у виду монографских публикација, тј. књига, научних, стручних или прегледних радова, приказа и превода, осврта или анализа у часописима, како штампаним, тако и електронским, тематским или пројектним зборницима радова, на онлајн порталима. Први део библиографије обухвата Раденковићев (ко)ауторски рад односно примарно ауторство, а други – секундарно ауторство односно преводилачки, уреднички, приређивачки рад. Сваком тексту додељени су сложени УДК бројеви (један или, по потреби, више њих) који указују на области, дисциплине, аспекте, теме и друге одреднице односно формалне карактеристике описаног рада. Уз изворе који су обрађени у Кобису (и чији је поптпун или непотпун опис доступан у узајамном онлајн каталогу) дат је и јединствени идентификациони број (COBISS.SR-ID). На крају библиографија налази се избор некролога односно вести о смрти, сећања, осврта на Раденковићев рад објављених на интернету.

67

Бележница 36

5

Исто, 20.

_________________ На нашој стази A) Примарно ауторство

1.

330.342.151(497.1) 631.115.7:658.115(497.1) From Arable Land through Socialist Industrialisation to the Dinner Table and Social Life / Ivan Radenković and Maja Solar. – Ilustr. – Napomene uz tekst. – Bibliografija: str. 167. – Beleška o autorima: str.

329 // We Have Built Cities for You : On the Contradictions of Yugoslav Socialism : Part of the Project Pertej/Beyond/Preko 20 Years / [editors and introduction Vida Knežević, Marko Miletić ; translation Novica Petrović ... [et al.]]. – Belgrade : Center CZKD – Center for Cultural Decontamination, 2018 (Belgrade : Standard 2). – Objavljuje se sa: Gradove smo vam podigli : o protivurečnostima jugoslovenskog socijaluzma . – ISBN 978-86-88001-16-8. – Dostupno i na: https://www.czkd.org/meta-content/ uploads/2018/06/Publikacija-We-Have-Built-Cities-for-You.pdf. – Str. 155–167.

2.

330.342.151(497.1) 631.115.7:658.115(497.1) Od njive preko socijalističke industrijalizacije do trpeze i društvenog života / Ivan Radenković i Maja Solar. – Ilustr. – Napomene uz tekst. – Bibliografija: str. 155. – Beleška o autorima: str. 311 // Gradove smo vam podigli : o protivurečnostima jugoslovenskog socijalizma : deo projekta Pertej/Beyond/Preko 20 godina / [urednici publikacije Vida Knežević, Marko Miletić ; prevod Novica Petrović ... [et al.]]. – Beograd : Centar za kulturnu dekontaminaciju, 2018 (Beograd : Standard 2). – Objavljuje se sa: We Have Built Cities for You : On the Contradictions of Yugoslav Socialism. – ISBN 978-86-88001-15-1. – Dostupno i na: https:// www.czkd.org/meta-content/uploads/2018/06/Publikacija-Gradove-smo-vam-podigli.pdf. – Str. 143– 155.

3.

339.732.4 336.27 MMF nas čuva – čega da se bojimo? / Ivan Radenković. – Ilustr. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Način pristupa: World Wide Web. Url: http://www.masina.rs/?p=6508. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 13. 4. 2018 . – Dostupno u PDF i HTML formatu // Mašina – proizvodnja društvene kritike / gl. ur. Marko Miletić. – Zemun : Kontekst, [2014]- .

Бележница 36

68

На нашој стази __________________ 4.

35.08 32:354.5(497.11) Rekonstrukcija i autoritarna država / Ivan Radenković. – Ilustr. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Način pristupa: World Wide Web. URL: http://www.bilten.org/?p=23757. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 22. 5. 2018. // Bilten: regionalni portal / gl. ur. Andrea Milat. – Zagreb : Udruženje za medijsku demokraciju, [2014] . – ISSN: 1849–3610.

5.

331.556.4(497.11:437.6) Srpski radnici u Slovačkoj: agencije osiguravaju jeftini rad / Ivan Radenković. – Ilustr. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Način pristupa: World Wide Web. URL: http://www.bilten.org/?p=21704.

– Opis zasnovan na verziji datiranoj: 11. 1. 2018. // Bilten: regionalni portal / gl ur. Andrea Milat. – Zagreb : Udruženje za medijsku demokraciju, [2014]. – ISSN: 1849–3610.

6.

323.272 Some Tensions in Conceptualizing the Revolution / Ivan Radenković. – Zajed. stv. nasl.: The Actuality of Revolution and Our Current Predicament. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Beleška o autoru: str. 92 // Whose Revolution? : Proceedings from the event held in Kino Kultura, Skopje, Macedonia, May 5–6, 2017 / ed. Stanimir Panayotov. – Skopje : Institute of Social Sciences and Humanities, 2017. – Dostupno i na: http://www.rosalux.rs/sites/default/files/publications/whose_revolution.pdf. – Str. 57– 67.

7.

323.269.3(049.3) How It Should Be Done : Discussion / Anastas Vangeli, Ivan Radenković, Branimir Jovanović, Katerina Kolozova, Artan Sadiku, Florin Poenaru // Whose Revolution? : Proceedings from the event held in Kino Kultura, Skopje, Macedonia, May 5–6, 2017 / ed. Stanimir Panayotov. – Skopje : Institute of Social Sciences and Humanities, 2017. – Dostupno i na: http://www.rosalux.rs/sites/default/files/publications/whose_ revolution.pdf. – Str. 77–88.

8.

323.15(=214.58) Evropsko upravljanje romskim pitanjem kao beg od politike / Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Beleška o autoru: str. 65 // Obrazovanjem do politizacije romske zajednice.

Vol.2, Kontradikcije strateškog okvira inkluzije / Urednica Tamara Baković Jadžić. – Beograd : Forum Roma

69

Бележница 36

_________________ На нашој стази Srbije, 2017. – Dostupno i na: http://www.rosalux.rs/sites/default/files/publications/FRS_Obrazova­ njem_do_politizacije_romske_zajednice_2017.pdf. – Str. 9–20.

9.

614.27(497.11) Sedacija državnih apoteka / Ivan Radenković. – Ilustr. – Napomene i bibliografske reference uz tekst.

– Način pristupa: World Wide Web. URL: http://www.bilten.org/?p=20862. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 8. 11. 2017. – Takođe objavljeno na: http://gerusija.com/ivan-radenkovic-sedacija-drzavnihapoteka/ (22. 12. 2017) // Bilten: regionalni portal / gl. ur. Andrea Milat. – Zagreb : Udruženje za medijsku demokraciju, [2014]. – ISSN: 1849–3610.

10.

339.727.22(497.11) Čemu služe strane investicije u Srbiji? / Ivan Radenković. – Ilustr. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Dostupno i na: http://www.nedeljnik.rs/lmd/portalnews/cemu-sluze-strane-investicije-usrbiji/. – Takođe objavljeno na: http://gerusija.com/strane-investicije-u-srbiji/ // Le Monde Diplomatique na srpskom jeziku. – Br. 26 (8. 9. 2017), str. 2, 3.

11.

341.232:339.727.22 Stabilnost i strane investicije / Ivan Radenković. – Ilustr. – Način pristupa World Wide Web. URL: http://www.bilten.org/?p=19192. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 6. 7. 2017. – Takođe objavljeno na: http://gerusija.com/strane-investicije/ // Bilten: regionalni portal / gl. ur. Andrea Milat. – Zagreb : Udruženje za medijsku demokraciju, [2014]. – ISSN: 1849–3610.

12.

339.56:330.8 330.138 Nekoliko crtica o međunarodnoj trgovini i teoriji vrednosti / Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 168 // Stvar : časopis za teorijske prakse = Thing : journal for theoretical practices. – ISSN: 1821-4193. – God. 9, br. 9 (2017), str. 144-168. – Dostupno i na: http:// gerusija.com/wp-content/uploads/2018/05/Book-STVAR-9-web.pdf.

13.

339.727.22(497.11) Strane direktne investicije u Srbiji / Ivan Radenković ; [prevod Maja Solar]. – Beograd : Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, 2016 [i. e.] 2017 (Beograd : Standard 2). – 84 str. : tabele, obrasci ; 21 cm. – (Edicija Nove perspektive / Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe ; 2)

Бележница 36

70

На нашој стази __________________ Tiraž 500. – Prevod dela: Foreign direct investments in Serbia / Ivan Radenković . – O autoru: str. 80. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Sažetak na zadnjem kor. listu. – Dostupno i na: https://www. rosalux.rs/sites/default/files/publications/RADENKOVI%C4%86_INVESTICIJE.pdf. – ISBN 978-8688745-23-9 (broš.)

COBISS.SR-ID 229135628

14.

339.727.22(497.11) Foreign direct investments in Serbia / Ivan Radenković. – Belgrade : Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, 2016 [i. e.] 2017 (Beograd : Standard 2). – 89 str. : tabele, graf. prikazi ; 21 cm. – (Research paper series of Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe ; no. 6) Tiraž 500. – Beleška o autoru: str. 88. – Beleška o delu na kor. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Summary. – Dostupno i na: https://www.rosalux.rs/sites/default/files/publications/6_ Radenkovic_engl_web.pdf . – ISBN 978-86-88745-22-2 (broš.)

COBISS.SR-ID 228973836

15.

32:37(=214.58)(497.11)

Uvodna reč / Tamara Baković Jadžić i Ivan Radenković // Obrazovanjem do politizacije romske zajednice zbornik tekstova učesnica i učesnika radionica političke edukacije / uredili Ivan Radenković i Maja Solar. – Beograd : Forum Roma Srbije, 2016. – Dostupno i na: http://www.rosalux.rs/sites/default/files/ publications/Obrazovanje_do_politizacije_romske_zajednice.pdf. – Str. 5–7.

16.

323.15(=214.58)(497.11) 331.5(=214.58)(497.11) 316.728(=214.58)(497.11) Ćutanje kapitala je govor rasne i nacionalne mržnje / Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Beleška o autoru: str. 64-65. – Takođe objavljeno na: http://gerusija.com/cutanjekapitala-rasna-kulturna-mrznja/#more-2568 // Obrazovanjem do politizacije romske zajednice : zbornik tekstova učesnica i učesnika radionica političke edukacije / uredili Ivan Radenković i Maja Solar. – Beograd : Forum Roma Srbije, 2016. – Dostupno i na: http://www.rosalux.rs/sites/default/files/publications/ Obrazovanje_do_politizacije_romske_zajednice.pdf. – Str. 54–61.

71

Бележница 36

_________________ На нашој стази 17.

329.18:321.64]:330.831 Delirijum „antikapitalizma” u nacizmu / Ivan Radenković, Maja Solar. – Zajed. stv. nasl.: Fašizam i njegovi oblici : (tekstovi). – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 201-202. – Dostupno i na: http://gerusija.com/wp-content/uploads/2018/01/from-STVAR-8-177-202.pdf // Stvar : časopis za teorijske prakse = Thing : journal for theoretical practices. – ISSN: 1821-4193. – Br. 8 (2016), str. 174–202. – Dostupno i na: http://gerusija.com/wp-content/uploads/2012/11/Book-STVAR-8.pdf.

18.

364.35:339.732 Zašto nam privatne penzije ne garantuju sigurnost? / Ivan Radenković. – Ilustr. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Način pristupa: World Wide Web. URL: http://www.masina.rs/?p=2297.

– Opis zasnovan na verziji datiranoj: 16. 2. 2016. – Dostupno u HTLM i PDF formatu. – Takođe objavljeno na: http://gerusija.com/ivan-radenkovic-zasto-nam-privatne-penzije-ne-garantuju-sigurnost/ // Mašina – proizvodnja društvene kritike / gl. ur. Marko Miletić. – Zemun : Kontekst, [2014].

19.

364.35(497.11) Fantomsko povećanje penzija u Srbiji / Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Način pristupa: World Wide Web. URL: http://www.bilten.org/?p=9692. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 22. 10. 2015. // Bilten: regionalni portal / gl. ur. Andrea Milat. – Zagreb : Udruženje za medijsku demokraciju, [2014]. – ISSN: 1849–3610.

20.

364.35(497.1)”1918/2015” 342.734-055.2(497.1) Penzijski sistemi u kontekstu promena društvenih formacija : od Kraljevine Jugoslavije do danas / Ivan Radenković. – Graf.prikazi ; tabele. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 343. – Beleška o autoru: str. 574-575 // Bilans stanja : doprinos analizi restauracije kapitalizma u Srbiji / priredili Darko Vesić ... [et al.]. – Beograd : Centar za politike emancipacije, 2015 (Zemun : Pekograf). – ISBN 97886-916299-4-6 (broš.). – Dostupno i na: http://pe.org.rs/wp-content/uploads/2015/11/Bilans-stanjaCPE-2015.pdf. – Str. 223-343.

Бележница 36

72

На нашој стази __________________ 21.

364.35(497.11) Smanjene penzije i državne pretenzije / Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Način pristupa World Wide Web. URL: http://www.masina.rs/?p=1093. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 7. 4. 2015. Dostupno u HTLM i PDF formatu. – Takođe objavljeno na: http://gerusija.com/ivanradenkovic-smanjene-penzije-i-drzavne-pretenzije/ // Mašina – proizvodnja društvene kritike / gl. ur.

Marko Miletić. - Zemun : Kontekst, [2014].

22.

330.322.2: [622+699(497.11) 658.152:339.727.22(497.11) Borski kombinat bakra: nova topionica – stara priča / Ivan Radenković. – Ilustr. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Način pristupa World Wide Web. URL: http://www.bilten.org/?p=4247.

– Opis zasnovan na verziji datiranoj: 26. 1. 2015. – Takođe objavljeno na: http://gerusija.com/borskikombinat-bakra-nova-topionica-stara-prica/ // Bilten: regionalni portal / gl. ur. Andrea Milat. – Zagreb : Udruženje za medijsku demokraciju, [2014]. – ISSN: 1849–3610.

23.

323.15(=214.58)(497.11)(047.53) 304(=214.58)(497.11)”2005/2015”(047.53) Ivan Radenković : [intervju] / [razgovor vodio] Zoran Tairović // Reč o Romima / [razgovore vodio] Zoran Tairović ; [ilustrator Zoran Tairović]. – Novi Sad : Interkulturalni teatar III/40, 2015 (Novi Sad : Mala knjiga). – ISBN 978-86-919349-0-3 (broš.). – Str. 100–106.

24.

329.12:316.722(=214.58)(497.11) Romi između multikulturalizma i politike štednje / Ivan Radenković. – Ilustr. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Način pristupa: World Wide Web. URL: http://www.bilten.org/?p=2461. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 17. 9. 2014. – Takođe objavljeno na: http://gerusija.com/romi-izmedumultikulturalizma-i-politike-stednje/ // Bilten: regionalni portal / gl. ur. Andrea Milat. – Zagreb : Udruženje za medijsku demokraciju, [2014]- . – ISSN: 1849-3610.

25.

316.344.32: [316.324.8+329.15 Neoliberalni i eurokomunistički intelektualac / Ivan Rdenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 159. – Sažetak, Summary // Intelektualac danas : zbornik radova s međunarodnog skupa Desničini susreti 2013 / ur. Drago Roksandić, Ivana Cvijović Javorina ; prevod sažetaka na engleski

73

Бележница 36

_________________ На нашој стази jezik Marija Marčetić. – Zagreb : Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Centar za komparativnohistorijske i interkulturne studije : Plejada, 2014 (Desničini susreti, sv. 10). – Str. 149–159.

26.

78.036:316.75 78.036:141.82 A zene, a piac és a munkásosztály [=Muzika, tržište i radnička klasa] / Ivan Radenković ; Viktória Radics fordítása. – Zaj. stv. nasl.: Gerusija. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Dostupno i na: http://exsymposion.hu/index.php?tbid=article_page__surfer&csa=load_article&rw_code=ivanradenkovic_3153 ( 7. 5. 2013) // Ex Symposion : irodalom művészet filozófia reflexió. – ISSN 1215-7546.

– Br. 81 (2013), str. 32–38.

27.

165.75:141.82 Strukturalizam i marksizam / Ivan Radenković. – Zajed. stv. nasl.: Uvod u radikalne teorije. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Takođe objavljeno na: http://gerusija.com/ivan-radenkovic_ strukturalizam-i-marksizam/ // Stvar : časopis za teorijske prakse = Thing : journal for theoretical practices.

– ISSN: 1821-4193. – God. 5, br. 5 (2013), str. 185–200. – Dostupno i na: http://gerusija.com/downloads/ STVAR_5.pdf.

28.

165.62:159.964 111.8 Fenomenologija i psihoanaliza : dvosmerna kritika psihološkog diskursa / Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 169–170. – Sažetak ; Abstract // Arhe.

– ISSN 1820-0958. – God. 8, br. 16 (2011), str. [145]–170.

COBISS.SR-ID 516144484

29.

821.133.1.09 Anri Mišo – univerzalni proizvođač / Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst.

- Dostupno i na: http://polja.rs/wp-content/uploads/2015/12/470-17.pdf // Polja. – ISSN 0032-3578. – God. 56, br. 470 (jul–avg. 2011), str. 98–104.

COBISS.SR-ID 266963463

Бележница 36

74

На нашој стази __________________ 30.

1+7(497.11)(047.53) Filozofija i stvarnost / Ivan Radenković ; [razgovor vodila] Darija Žilić. – Beleška o intervjuiranoj osobi: str. 215 // Paralelni vrtovi / Darija Žilić. – Opatija : Shura, 2011. – (Mirovne sveske ; br. 5). – Str. 212–215.

31.

821.163.41.09 „Jezik nije sve“ / Ivan Radenković. – Zajed. stv. nasl.: Ime: Slobodan Tišma. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Dostupno i na: http://polja.rs/wp-content/uploads/2015/12/464-24.pdf // Polja. – ISSN 0032-3578. – God. 55, br. 464 (jul–avg. 2010), str. 130–134.

COBISS.SR-ID 257921543

32.

821.163.41-4.09 O esejima Vladimira Kopicla / Ivan Radenković. – Zajed. stv. nasl.: Vrt : Vladimir Kopicl / priredila Maja Solar. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Dostupno i na: http://polja.rs/wp-content/ uploads/2015/12/458-13.pdf // Polja. – ISSN 0032-3578. – God. 54, br. 458 (jul–avg. 2009), str. 62–66.

COBISS.SR-ID 244276999

33.

165.62:141.32 Problem izvesnog u Sartrovoj fenomenologiji predstave / Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija: str. 31 // Stvar : časopis za teorijske prakse = Thing : journal for theoretical practices. – ISSN: 1821-4193. – God. 1, br. 1 (2009), str. 27–31. – Dostupno i na: http://gerusija.com/ downloads/STVAR.pdf.

34.

165.62 (049.3) Kratka istorija Husserlovih Ideen / Ivan Radenković . – Prikaz knjige: Edmund Husserl, Ideje za čistu fenomenologiju i fenomenologijsku filozofiju, Zagreb, 2007. – Napomene uz tekst // Stvar : časopis za teorijske prakse = Thing : journal for theoretical practices. – ISSN: 1821-4193. – God. 1, br. 1 (2009), str.

145-146. – Dostupno i na: http://gerusija.com/downloads/STVAR.pdf.

75

Бележница 36

_________________ На нашој стази 35.

1+7(497.11)(047.53)

Razgovor s Ivanom Radenkovićem / Razgovor vodila Darija Žilić. – Autorova slika. – Dostupno i na: http://www.zarez.hr/clanci/razgovor-s-ivanom-radenkovicem // Zarez : dvotjednik za društvena i kulturna zbivanja / gl. ur. Marija Ćaćić. – ISSN 1331-7970 (štampano izd.). – ISSN 1333-980X (onlajn). – Br. 222 (10. 1. 2008), str. 14.

36.

172.1(049.32) 123(049.32) Razgovori o identitetu i slobodi / Ivan Radenković. – Prikaz knjige: Saša Hrnjez (ur.), Identitet.

Sloboda: zbornik radova, Novi Sad, 2006. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Dostupno i na: http://epub.ff.uns.ac.rs/index.php/arhe/article/view/543/562 // Arhe : Časopis za filozofiju = Journal of Philosophy. – ISSN 1820-0958 (štampano izdanje) ; ISSN 1821-4959 (elektronsko izdanje). – God. 4, no 7 (2007), str. 298–301.

COBISS.SR-ID 274058759

37.

Б) Секундарно ауторство

32:37(=214.58)(497.11) 323.15(=214.58)(497.11) OBRAZOVANJEM do politizacije romske zajednice : zbornik tekstova učesnica i učesnika programa političke edukacije / [ur. Ivan Radenković i Maja Solar ; prev. Maja Solar]. – Beograd : Forum Roma Srbije, 2016. – 65 str. ; 17 cm. „Publikacija Obrazovanjem do politizacije romske zajednice nastala je u sklopu godišnjeg projekta političke edukacije, koji se završio konferencijom održanom u Beogradu 31. oktobra i 1. novembra 2016, u organizaciji Foruma Roma Srbije i uz podršku fondacije Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe.“ --› Impresum. – Kratke biografije : str. 62–65. – Napomene i bibliografske reference uz svaki tekst. – Dostupno i na: https://www.rosalux.rs/sites/default/files/publications/Obrazovanje_do_ politizacije_romske_zajednice.pdf.

38.

321.64:327 MATIK, Pol Koliko je nov „novi poredak“ fašizma? / Pol Matik ; sa engleskog preveo Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst // Stvar : časopis za teorijske prakse = Thing : journal for theoretical

Бележница 36

76

На нашој стази __________________ practices. – Br. 8 (2016), str. 239–256. – Dostupno i na: http://gerusija.com/wp-content/uploads/2012/11/ Book-STVAR-8.pdf.

39.

341.174(4-672EU) 339.923 ČIJA je Evropska unija : transkrip tribine održane 4. juna 2014. u SCKNS „Fabrika” / Anita Tolić, Primož Krašovec, Stipe Ćirković, Ivan Radenković (moderator) ; transkript Ivan Radenković. – Zajed. stv. nasl.: Levica u Srbiji: elementi za izgradnju političke pozicije : (transkripti). – Takođe objavljeno na: http:// gerusija.com/cija-je-evropska-unija-2/ // Stvar : časopis za teorijske prakse = Thing : journal for theoretical practices. – ISSN: 1821-4193. – God. 6, br. 6 (2014), str. 143–161. – Dostupno i na: http://gerusija.com/ downloads/STVAR_6.pdf.

40.

37.014.3/.5: 316.32(047.53) EPL, Majkl Restrukturiranje obrazovanja i kurikuluma : neoliberalne i neokonzervativne agende : intervju sa Majklom Eplom (Michael Apple) / Intervju su vodili: Michael F. Shaughnessy, Kathy Peca i Janna Siegel ; prevod sa engleskog Ivan Radenković i Maja Solar. – Sažetak // Stvar : časopis za teorijske prakse = Thing : journal for theoretical practices. – ISSN: 1821-4193. – God. 4, br. 4 (2012), str. 172-195. – Dostupno i na: http://gerusija.com/downloads/STVAR_4.pdf.

41.

1:[ 321.74+ 316.323.7 141.82

TOSKANO, Alberto Politika apstrakcije / Alberto Toscano ; s engleskog preveo Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst // Stvar : časopis za teorijske prakse = Thing : journal for theoretical practices. – ISSN: 1821-4193. – God 3, br. 3 (2011), str. 181-188. Dostupno i na: http://gerusija.com/downloads/STVAR_3. pdf.

77

Бележница 36

_________________ На нашој стази 42.

1:159.964.2 ŽUPANČIĆ, Alenka ABC Freudovske [frojdovske] revolucije / Alenka Zupančič; sa slovenačkog preveli Maja Solar i Ivan Radenković. – Napomene i bibliografske reference uz tekst // Stvar : časopis za teorijske prakse = Thing : journal for theoretical practices. – ISSN: 1821-4193. – God. 2, br. 2 (2010), str. 131–143. – Dostupno i na : http://gerusija.com/downloads/STVAR_2.pdf.

В) Некролози

STOJAKOVIĆ, Krunoslav Ivan Radenkovic (1977–2018) : remembering a comrade and friend / Krunoslav Stojaković. – Ilustr.

– Način pristupa World Wide Web. URL: https://www.rosalux.de/en/news/id/39049/ivanradenkovic-1977-2018/. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 2. 7. 2018.

6

Објава садржи линкове ка: Раденковићевим профилима на академској платформи Academia.edu и музичкој платформи SoundCloud – профил „Колофон” (садржи више Раденковићевих ауторских нумера); плејлисти „Иван Раденковић видео” на Јутјубу (31 видео запис Раденковићевих јавних предавања, представљања, трибина, дискусија, гостовања у ТВ емисијама и других јавних наступа) и другим објавама на интернету везаним за рад, дела и прерану смрт Ивана Раденковића.

SOLAR, Maja Nesudbinstvo / Maja Solar. – Ilustr. – Način pristupa World Wide Web. URL: https://www.facebook. com/notes/maja-solar/nesudbinstvo/10155291716871513/. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 15. 6.

2018.

IVAN Radenković (1977–2018) / Gerusija. – Ilustr. – Način pristupa World Wide Web. URL: http:// gerusija.com/ivan-radenkovic-1977-2018/#more-3389. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 10. 6. 2018.6 LOŠONC, Mark In memoriam Ivan Radenković (1977–2018) / Losoncz Márk. – Način pristupa World Wide Web. URL: http://hu.autonomija.info/in-memoriam-ivan-radenkovic-1977%E2%80%922018/. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 5. 6. 2018. // Autonomija : portal građanske Vojvodine= Autonómia : a vajdasági civil portál / gl. i odg. ur. Nedim Sejdinović. – Novi Sad : Nezavisno društvo novinara Vojvodine.

HRNJEZ, Saša Pismo Ivanu : (pismo Saše Hrnjeza pročitano na komemoraciji). – Način pristupa World Wide Web. URL: https://www.facebook.com/notes/kolektiv-gerusija/pismo-ivanu/2187426867951022/. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 3. 6. 2018.

PREMINUO filozof Ivan Radenković / [Redakcija Blica]. – Ilustr. – Način pristupa World Wide Web. URL: https://www.blic.rs/kultura/vesti/preminuo-filozof-ivan-radenkovic/l01l2dq. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 1. 6. 2018.

Бележница 36

78

На нашој стази __________________ IN MEMORIAM : Ivan Radenković (1977–2018) / Redakcija [Novog plamena]. – Ilustr. - Način pristupa World Wide Web. URL: http://www.noviplamen.net/vesti/memoriam-ivanradenkovic-1977-2018/. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 1. 6. 2018. // Novi plamen : onlajn časopis / gl. ur. Goran Marković.

IN MEMORIAM : Ivan Radenković (1977–2018). – Način pristupa World Wide Web. URL: http:// marks21.info/in-memoriam-ivan-radenkovic-1977–2018/. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 31. 5. 2018.

PREMINUO je filozof Ivan Radenković / Mašina. – Način pristupa World Wide Web. URL: http:// www.masina.rs/?p=6788. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 31. 5. 2018.

PREMINUO filozof Ivan Radenković / Forum Roma Srbije . – Ilustr. – Način pristupa World Wide Web. URL: http://www.frs.org.rs/preminuo-filozof-ivan-radenkovic/. – Opis zasnovan na verziji datiranoj: 31. 5. 2018.

79

Бележница 36

_________________ На нашој стази 1

2

Тезу о одравњивању речи помоћу слике односно слике помоћу речи, докторском дисертацијом брани Ник Сулензис тако што успоставља њихову равнотежу. Докторском дисертацијом у форми графичке новеле, он доказује да је перцепција „активан процес усвајања и преиспитивања различитих углова гледања“. Успостављајући безбројне могуће релације између виђења, сазнања и разумевања, даје овом мисаоном експерименту животну динамику, упућујући нас на активно и критичко посматрање и читање природних, друштвених, идеолошких и религијских феномена, културних артефаката, политике и уметности. (Сулензис 2016). „Варварски укус“ реферише на текст Пјера Бурдијеа „Друштвена употреба фотографије“, у којем су конфронтирани ставови „сељана“ и „грађана“ према фотографима, који праве

Драган Стојменовић, Народна библиотека Бор 1

„Одравњивање” фото-документације Француског друштва Борских рудника

На крају писања, враћам се на увод који није довољно јасно описао иницијалну идеју, начин, намере, разлоге и циљеве које је требало образложити. Претпоставимо да то није реткост у процесу истраживања и писања, само што се то сматра уобичајеним или небитним поступком штеловања који не треба посебно истицати. У овом случају, несигурност приликом избора плана, начина реализације истраживања и писања текста води до неизвесних претпостављених резултата. Може се десити да циљеви и важнији резултати нису тамо где се обично налазе, на крају пута, куда смо мислили да идемо, него да су остали непримећени негде успут, у тренутку одмора, или када смо скренули са пута. Зато се, у ствари, враћам на почетак, не бих ли некако преиспитао и оправдао пропусте и на компликованији начин вас увео у читање, са намером да вас наведем да се често заустављате, одмарате, можда и одустанете од даљег читања или да вас, можда, инспиришем да на другачији начин посматрате фотографије, да скролујете или прелистате текст до сâмих фотографија о којима ће бити речи тако да сами можете проценити да ли би вас интересовало ово текстуално „одравњивање“. Насловљеном темом ћу се бавити инспирисан низом ситуација и професионалних обавеза које су од 2010. до данас нарастале, до тренутка када се мора признати са колико мало релевантних информација располажемо, како са ограничином перцепцијом и циљаним намерама приступамо скромним али важним ресурсима, и са колико маште морамо да надомештамо и подупиремо то што је сазрело за брање, како се гране ни би сломиле. Почетак је, у ствари, образложен на крају, у закључном разматрању, зато што је споредне стазе или гране истраживања, писања и читања условило питање: ко је аутор фотографија о којима ће бити речи? Испоставља се да још увек не знамо поуздано ко је био фотограф најважније и најстарије, систематски вођене колекције индустријске фотографије у Борском округу, можда и у нашој земљи. Питање је и да ли ћемо успети у намери да то сазнамо. Услед низа

Бележница 36

80

На нашој стази __________________ трагања испоставило се да су најпоузданији извор о ауторству биле две исте репродуковане фотографије, сачуване у два различита албума једне колекције, на којима су у првом плану сенке два човека иза фото-апарата на сталку, а у другом – део индустријске зграде, не баш у линији хоризонта, него благо искошене. У ствари, биле су то фотографије које су на први поглед упадљиво „незанимљиве“ у колекцији која је, са унапред прописаном наменом, уредно и континуирано вођена од 1908. до 1944. г. У тренутку када се приступало теми и намери да се представи фото-документација Француског друштва Борских рудника (у даљем тексту: ФДБР), најинспиративнија и најизазовнија је била управо ова фотографија, репродукована и сачувана у два примерка, зато што се на први поглед визуелно није уклапала у целокупну доступну фото-документацију, сачувану у више колекција, на различитим местима. Свесно, дакле, прихватамо да се може олако оценити да су овако одабраним тежиштем изостављене многе важније фотографије, чија је друштвена вредност потврђена досадашњом употребом, али се ипак надамо да ће управо ова фотографија бити корен приче, иако на први поглед нема таквих потенцијала. Ипак, та фотографија покренула је низ питања, довела у сумњу нешто што је, изгледа, мало кога интересовало, иако нема потврђену друштвену употребу испоставило се да она може причинити извесно задовољство и пробудити знатижељу откривањем могућих трагова, што би јој у том случају, ипак, придало неку друштвену вредност. Таквим приступом и методологијом, уз неуобичајену перцепцију и „варварски укус“2 који вам се нуде као посредници до извесног сазнања, тему коју вам представљамо преко те фотографије, чинимо неизвесним, како би вас за њу заинтересовали и евентулано показали једну од могућих стаза којом можете кренути. Фотографија као предмет проучавања, са својим визуелним садржајима и материјалима на којима је сачувана, најчешће наводи на постављање питања и истраживање, пре но што даје коначне одговоре. Наводи нас да се упознајемо с њом, а не само да препознајемо њен садржај. Приказује нам прошлост, али нас и зауставља у садашњости. У том тренутку долазимо до сазнања о томе шта она представља и посредно, најчешће несвесно, какав је наш положај у односу на њу у сложеном сплету околности када нам се учини доступном. У драматичној паузи са безброј ограничења и веза са прошлошћу, погледом прелећемо преко укочених фигура и предела, покушавајући да видимо ко је био иза фото-апарата а, понекад, и ко је сада испред фотографије. Ипак, та посредна рефлексивност онога ко се поставља у односу на фотографију коју посматра, може остати непримећена једино ако остане прећутана, иако се, као што ћемо видети, фотограф преко фотографије директно обраћа нама, не бисмо ли ми од ње прихватили ту улогу посредника – тумача. Можемо ли разумети и одговорити на њихов позив и

81

Бележница 36

„снимке живота“ (или, у овом случају, према истраживачком избору кључне фотографије овог текста) као сликовити примери мишљења о томе шта и на који начин, у ствари, фотографи треба да раде, како да представљају особе и предмете у контролисаном систему а да не подлежу некаквом билоштаизму. „Гласноговорници“ друштва некако би да имају потпуну контролу и искључиво учешће у избору репрезентативних момената и призора, хтели би да, практично, фотографија носи недвосмислену поруку која се унапред испланира и зада, а да све фотографије које нису испоштовале те друштвене конвенције немају никакву друштвену вредност и не заслужују посебну пажњу. (Бурдије 2015, 135).

_________________ На нашој стази

3

Раванци су житељи Раваније, света са две димензије, који описује Абот Едвин у роману Ravanija : ispovest gospodina Kvadratića, stanovnika dvodimezionog sveta, o njegovom pustolovnom putovanju u svetove s više-manje dimenzija.

(Edvin 2014). Роман је инспирисао Ника Сулензиса приликом писања/цртања докторске дисертације „Одравњивање“.

пригодан гест? Она је фотографу дала извесне одговоре и он је био свестан предмета или догађаја, услова и начина снимања, али након извесног времена, нама остају само неке од тих информација и дводимензионална слика на равној површини са претпоставкама о његовој суштинској намери. Загонетност тих непотпуних и недоречених односа наводи нас да слике из прошлости, поруке и информације које нам преносе посматрамо не само као чињенице, него и као релације са асоцијативним и сугестивним везама које нам помажу приликом формулације питања и постављања хипотеза које би биле важне за извесно разумевање намера аутора или сврхе коју им је доделио наручилац слике. На крају, бићемо условљени да то што нам је остало непознато надоместимо доступним чињеницама из посредних извора или нашом имагинацијом. Тако устројена, као релација или операција, не као пука једнакост и решење, фотографска слика нас не увлачи у идеализацију прошлости и потенцијале њене примене и актуелизације, него нам поставља загонетку, како да ту дводимензионалну графику „одравнимо”, речима опишемо оно што о њој знамо или што бисмо могли знати, откријемо време и начин настанка, намену, препознамо простор, објекте, догађај или особе које приказује; да поставимо питање о њеном ауторству, учинимо је разумљивом, употребљивом и актуелном у овом тренутку. „Без приступа ономе `како јесте` задвољавамо се оним `како се чини`.“ (Сулензис 2016, 39) (Сл. 1) Све ове релације и везе упућују нас на једно не тако уочљиво својство фотографије, које је карактерише и као меморијални предмет, не само као објекат физичке и хемијске природе. Фотографија је артефакт створен знањем, техником, технологијом, историјом, нарацијом – ауторском композицијом (касније, интерпретацијом аутора или посматрача), бригом за њено очување, имагинацијом и емоцијом; она је сугестивни предмет и порука која се „одравњује” намером или инстинктом аутора или посматрача. Настаје са намером да нас подсети, завара, инспирише или сачува изглед једног тренутка који светлост обасјава. Историјске контексте настанка и употребе или актуелизације фотографија (једнако и ове коју читате и посматрате), такође морамо разумевати и критички анализирати како их не бисмо ограничили на своје „две димензије“. На крају, морамо бити искрени и у вези са чињеницом колико мало знамо о њима, колико често урањамо у такве површине са невештим тумачањима, извесним предрасудама и ограничавајућом перцепцијом. У таквој ситуацији, требало би да разумемо свој положај у односу на фотографију, да пливамо по њеној површини као „раванци“3, или да је посматрамо са безбедне осунчане дистанце, као преломљену и искривљену слику непознатих дубина. До сада смо користили аналогије између аутора фотографије и посматрача фотографије који жели да постане некакав аутор – „замишљени посредник“, бројним учитавањима и реф-

Бележница 36

82

На нашој стази __________________

Сл. 1. (Сулензис 2016, 39)

83

Бележница 36

_________________ На нашој стази 4

5

О идеји „одлучујућег тренутка“ Анрија Картијеа Бресона, у смислу заједничке интеракције аутора/ фотографа и стварности коју фотографише, и интеракције на релацијама аутор/ стварност/фотографија/посматрачи, преко идеје заједничке антропологије, можете више сазнати из публикације: (Наумовић и Радивојевић, 2015). Овде користимо концепцију Алфреда Тофлера прво у смислу „болести“, „напетости“ и „несналажења“, које савременом човеку доноси убрзање технолошких промена, а онда и у смислу оптимистичне визије прогреса технологије и могућности њене друштвене контроле. „Шок будућности“ (Tofler 1997) у тексту подразумева безнадежну иронију спрам жељене будућности која би била, нпр., без корупције у политици, просвети, државној администрацији.

лексијама, тако да нам за увод преостаје још једна, можда, збуњујујућа аналогија – аналогија између слике и речи. Аналогија која чезне да фрактално произведе нову аналогију у другој равни – између посматрача и активног читаоца. Условно не постоји „посматрач речи“ и ако би постојао, видео би да су писане речи такође „равне“ – дводимензионалне, али да нам омогућавају преношење мисаоних конструкција или података који би на известан начин произилазили из слика, или би стварали слике које прерастају у описне експерименталне представе интеракције идеја, идеограма, графема, гласова, речи, значења, објашњења. Овакве интерпретације би нам послужиле да утврдимо нека правила која се понављају у одређеним условима, а у овом случају служе да конструишемо разумљиви језик слика, да опишемо и оно што није видљиво, што недостаје и што посредно сазнајемо. Тако бисмо, надамо се, од активног „посматрача речи“ дошли до читаоца слика, са свешћу да између њих не постоји перцептивни или сазнајни хијерархијски однос, осим можда ове духовите достке која намерава да истакне жељу да се та условна разлика искористи као „сензацијска“ или сазнајна разлика поделе чула вида. Претпоставимо да би требало да фотографију што прецизније одредимо као важну и релевантну, како за тренутак у којем је настала, тако и за нас који је сада посматрамо и откривамо. Фотографије не долазе из неке бескрајне прошлости, већ потичу из конкретне ситуације, која се збива у одређеном временском периоду, и не протежу се у некакву бескрајну будућност, већ досежу само до одређеног тренутка у садашњости, када се случајно сусретнемо са њом или је одлучно одаберемо као извор и тему за разматрање. За фотографију је важан „одлучујући тренутак“4, било да је стварамо или посматрамо, и он се увек дешава управо „сада“. Истоветно, одговорност, односно етичност науке и уметности се увек огледа у свесном и активном деловању у правом тренутку, односно у садашњости. У том смислу фотографија је, у ствари, прави „шок будућности“5, који изазива „накнадну памет“ и бригу за оно што је измакло нашој пажњи и контроли. Биле би то, за сада, основе које не дају ништа сувишно, а које опет много тога могу сакрити и учинити нас одсутним за можда важније проблеме, наводећи нас постепено на праве или погрешне трагове, без којих се не бисмо кретали и „одравњивали“, препознавали и скривали иза својих сенки.6

Бележница 36

84

На нашој стази __________________

6

Сл. 2. Фотографија из другог албума „Француско друштво Борских рудника – Концесија Св. Ђорђе: 1908– 1944“, стр. 33, Историјски архив Неготин, Одељење у Бору.

85

Бележница 36

Сенке би у овом случају недвосмислено и поетично реферисале на фотографију која следи, на оно што нам је непознато и о чему не знамо довољно, не искључујући могућност повремених ограничења рационалне перцепције теме од стране аутора овог текста у односу на поменуту фотографију, која је мотивисала писање текста.

_________________ На нашој стази 7

„Političko nesvesno se bavi dinamikom čina interpretacije i uzima za pretpostavku, kao svoju organizacionu fikciju, da mi u stvari nikada nemamo tekst neposredno pred sobom, u svoj njegovoj svežini, kao stvar po sebi. Naprotiv, teks­to­ vi gotovo uvek izlaze pred nas kao nešto već pročitano; mi ih pri­ ma­mo kao nataložene slojeve ranijih inter­ pretacija, ili – ako je tekst sasvim nov – kroz nataložene čita­ lačke navike i katego­ rije koje smo razvili iz tih nasleđenih iner­ pretativnih tradicija.“ У тексту појам „политички несвесно“ ко­ристимо у смислу идео­лошки предодређено, ограничено стварањe или инерпретирањe, условљенo историјским, друштвеним, културним, економским односима или класним интересима; некритичко усвајање и употреба друштвених образаца који релативизују аналатички приступ „ситуационом контексту“

Текст који читате и фотографије које посматрате водиће нас, надамо се, до „суштинâ“ и „својстава“ једне ране, делимично потпуне колекције индустријске фотографије (сачуване на више локација и у различитим облицима) и до особа чије су ове две сенке иза фото-апарата, које су нека врста кафкијанских иницијала аутора/фотографа одговорних и заслужних за допринос који сада има статус културног добра важног за локалну заједницу, надамо се и ширу јавност. Покушаћемо да разумемо историјски контекст, саму „природу“ и примену фотографије у бирократизованим или слободније схваћеним концепцијама индустријске фотографије. Поред тога, имамо обавезу да поставимо позната полемичка питања: Ко је аутор? Да ли је то само „анонимни жамор“ (Gerc 2010, 15) у интересу репродукције капитала и ширења моћи, или ипак аутору можемо приписати неке квалитете „непристрасног“ или систематичног посматрача који се, својим виђењем стварности коју конструише професионалним ангажовањем, обраћа директно нама, како бисмо разумели и његову и своју позицију у „стварностима“ које живимо? Зашто је овај биографски/ауторски слој фотографије био неважан у институционалним, бирократским и технократским системима? Да ли у институционалним оквирима очувања и заштите културног наслеђа успевамо да од предмета направимо „ствар ове или оне врсте, како се локација преводи у категорију и у којој мери категорије могу да се одрже или доведу у питање током времена“? (Едвардс 2017, 5) Притом, имамо обавезу да теми не приступамо „политички несвесно“7, са некритички усвојеним идеолошким импликацијама8, само ради причања прича које би се протумачиле као друштвено-симболични чин рестаурације капитализма, или некакве носталгије за њим. Ова наративна и визуелна „мистификација“ добиће, условно, историзовану конструкцију, која почива на извесним предрасудама и недореченостима, објективним и субјективним приступима чињеницама, као и на идеолошкој анализи актуелизације у различитим друштвено-историјским контекстима, са намером да не скрива такве слабости и склоности, самокритично постављајући и своје тело/текст у „одлучујући тренутак“ и контекст за који је преузета извесна одговорност. Због тога је преузета аналогија између поступака конструисања, стварања и излагања фотографијâ и текста, како би се истакле њихова равноправност и аутономност приликом процене њихових вредности, значења и тумачења. Све то би, наравно, иницирало питање зашто се све ово актуелизује у временима која нас враћају на стару, већ проживљену капиталистичку друштвено-економску формацију, и поред свих негативних искустава са њом, и какве актуелизације након Другог светског рата доживљавају ове фотографије. На крају, све то ће нас довести и до покушаја мисаоног идеалтипског спајања и устројства више колекција, од описа начина и примењених критеријума сакупљања и очувања, описа визуелне грађе, њихове анализе и саме, условно

Бележница 36

86

На нашој стази __________________ схваћене синтезе, преко организованог институционалног одржавања континуитета визуелног бележења једне рударске колоније, индустрије и вароши од 1903. до данас. То вредно индустријско наслеђе, које се чува на различитим локацијама, у различитим институцијама и приватним колекцијама, јесте од „кључног значаја“ за ову средину, можда и регион: „Проблем је како их видети у њиховом правом светлу, како препознати њихов стварни значај, како променити неке устаљене односе које према њима имамо, како их потпуније укључити у живот науке и друштва у целини, проблем је, једном речју, како „отворити“ оно што […] представља кључни ресурс.“ (Наумовић 2013, 75) Ова врста визуелних извора, сада вредно индустријско наслеђе, имала је различите употребе и функције кроз различите политике репрезентативности институција и селекције уредника или истраживача, тако да ћемо овом приликом покушати да нађемо један од начина како да „отворимо“ ово наслеђе, како да скренемо пажњу и на мање „атрактивне“ и, условно речено, нерепрезентативне фотографије из поменуте колекције, што би нам омогућило опсежније разумевање потенцијала употребе ове фото-документације и активног односа према њој. Фотографски принцип негатив–позитив развијао се и заснивао на тежњама да се негативима омогући трајност и олакша процес израде ­односно умножавања фотографија на приступачнијим материјалима, али пре свега зато што се у томе видела могућност уписивања видљивог света са најреалистичнијим и најпрецизнијим визуелним резултатима. Први такав принцип развијао је Хенри Фокс Талбот од 1935. на „сланом папиру“. (Малић 2001, 168–169) Словенац Јанез Пухар је 1842. успео да задржи слику на стаклу, (Дебељковић 2005, 13. Тодић 1993, 99. Малић 2001, 64–65), али му је првенство у том проналаску признато тек 1852, док је у међувремену Академија наука у Паризу, 1847. званично представила процес негатива на стаклу. Стакло, као материјал за израду негатива, има ту предност да му је површина равномерно провидна и да је хемијски неутрално, док су му мане тежина и крхкост. У наредних пар деценија развијао се процес добијања негатива на стаклу на основу увиђања недостатака процеса са беланчевинама, као и са мокрим процесима колодијумом. Напокон, долази се до трајнијег решења сувим желатинским плочама (желатин помешан са сребро-бромидом), што је довело до експанзије фабричке производње фотографских материјала крајем седамдесетих година деветнаестог века. (Малић 2001, 63–72) Развојем индустријске производње фото-апарата и фотографских материјала за репродукцију, фотографска опрема и технологија израде фотографија бива све приступачнија ширем кругу ентузијаста и аматера, а самим тим, шири се и спектар употребе и тематских садржаја фотографија. Оне постају носиоци чињеница које се обраћају одређеним особама на одређени начин (успомена која се може послати у форми

87

Бележница 36

и „идеолошком подтексту“. (Džejmson 1984, 7) 8 Стварање или интерпретирање који су друштвени и симболички чинови разумевамо и као стил (историјског) објашњавања који кроз стратегије (фабуларизација, аргументација, идеологизација) и своје моделе уочава одређене идеолошке импликацје (анархичне, конзервативне, радикалне и либералне).

(Vajt 2011) 9 Српско учено друштво је 1855. поручило фотографисиње куће Доситеја Обрадовића на Великој пијаци чије је рушење било у плану. Посао је добио Атеље Р. Мусила који је испоручио Српском ученом друштву две фотографије за два дуката. Фотографије се чувају у архиву САНУ. (Дебељковић 2005, 145–148) 10 Л. Лецтер, Друм честобродички кроз клисуру реке Грзе [Сликовна грађа], Београд, 1896. Албум се чува у Народној библиотеци Србије.

_________________ На нашој стази

Албум садржи фотографије снимљене приликом трасирања и изградње пута преко Честобродице. Посвета гласи: „Господину Димитрију Ц. Марковићу ђенералштабном пуковнику из поштовања и захвалности на свагдањој пријатељској предусретљивости подноси на дар свој први рад Јован Андрејевић, подинжењер, јануара 1896. године у Београду“. Албум је доступан онлајн: http://www. digitalna.nb.rs/wb/ NBS/Fotodokumenta/ Album/ AF_28#page/0/ mode/1up Приступљено 4. маја 2018.

11 Више о програму Пеглање преко дугмића видети на: http://digitalnizavicaj. org.rs/index.php? query=ispisTextaIz Kolekcije& idTexta=349#adimage0ˇПриступљено 4. маја 2018.

дописна карте, нпр.) или некој специјализованој групи људи (породица, удружење, државна служба или техничко особље у индустрији), лако савладавајући проблем очувања чињеница за будућа времена и проблем визуелне комуникације, савлађујући просторне раздаљине (дописним картама, разгледницама или фото-журнализмом). Индустрија омогућава „масовно“ и детаљно визуелно бележење, али и сама увиђа могућности и предности фотографије, желећи да и сама остане забележена. Први путујући фотографи који фотографишу у Србији били су дагеротиписти, странци који су оставили и прве писане трагове о својој делатности, оглашавајући је у штампи још 1844. (Дебељковић 2005, 9–10). Већ педесетих година XIX века истакнути чланови Српског ученог друштва исказују интересовање и разумевање за фотографије као средства које „чува од заборава“, односно средства вођења документације, тако што су поручили снимање старог Београда који се „руши и регулише“. Примену фотографије увидели су и при проучавању старих рукописних књига, њиховом ишчитавању и објављивању. Српско учено друштво било је и организатор прве изложбе фотографија, која је била „етнографска“, поводом „Словенског састанка у Москви 1867.“9 Снимање екстеријера, предела и архитектуре у периоду „мокрог поступка“ (до осамдесетих година XIX века) услед компликованијег процеса снимања, технологије развијања, бројних реквизита и отежане покретљивости, било је ретко и добро плаћено. У том периоду (1863) забележена је и једна од првих иницијатива документовања „Србских старина и споменика“ (манастири, развалине, шанчеви, народна одела и градови) фотографа Моисила Живоиновића, што ће касније довести до даљег развоја документарне, репортажне и пропагандне фотографије. „Сврха снимања ових фотографија је вероватно, осим документације, и нека врста пропагирања нових крајева, а можда и политичког момента, оправдање огромних напора које је Србија чинила у току тешких година рата с Турском“. (Дебељковић 2005, 154–155) За тему коју разматрамо биће важни почеци вођења својеврсне ране фото-документације, коју бисмо могли сврстати у индустријску фотографију – бележење изградње, производње, технике, технологије, рада и са њима повезаних друштвених чињеница које би потврђивале стање, објективност и напредак, или служиле као меморабилије, документ или пропаганда. Занимљива је чињеница да је управо такве фотографије снимао фотограф Лазар Лецтер, „дворски фотограф“ (на штамбиљу: Краљ. срп. двор. фотограф), државни службеник, дакле, који бележи изградњу железничких пруга Београд–Врање и Ниш–Пирот у првој половини осамдесетих година XIX века. Претпостављам да ће нас он, постепено, својим фотографијама и албумом „Друм честобродички кроз клисуру реке Грзе“ приближити теми коју обрађујемо, али и ужем географском подручју на којем су настали фотографски негативи које проучавамо.10

Бележница 36

88

На нашој стази __________________ Први фотографски атељеи у Србији јављају се шездесетих година XIX века, а у нашем ближем окружењу, седамдесетих година у Зајечару (Атеље Петра Ђ. Јовановића 1870, касније и атељеи Леополда Хајла, Лазара Ђорђевића итд.). (Дебељковић 2005, 106) Фотографије са подручја данашње борске општине с краја XIX века су малобројне и углавном из Брестовачке бање и села Кривеља. У селу Кривељу пронађена је до сада, надамо се, поуздано датирана „Групна фотографија мештана Кривеља из 1894. г. “, која се налази у приватној колекцији Руже Божић, а скенирана је у оквиру пројекта „Пеглање преко дугмића: дигитализација у селима општине Бор“.11 Прва штампана фото-монографија Србије, Србија у сликама: фотографски снимци Ђ. М. Станојевића из 1902, на странама 13 и 14 објављује две фотографије из Брестовачке бање. ( Јовановић 2014, 159–162) Из периода до открића руде, 1903, сачуване су дописне карте Брестовачке бање и водопада Бањице у Кривељу. Прве познате фотографије села Бора и Борских рудника, разумљиво, јављају се у време открића рудних лежишта, почетком XX века. На фотографији панораме села Бора непознатог аутора виде се сеоске куће међу крошњама неколико топола на обронцима Тилва роша и Тилва мике. Фотографија је сачувана у албуму „Бор 1903–1963“ из 1963, репродукована на „сјајном“ фотопапиру формата 9x14 cm, анотирана: „Бор пре почетка радова“, а у албуму „Бор 1903–1953“ са истим фотографијама, сличног редоследа, у нешто већем формату, на баритном папиру (као и остале фотографије овог албума). Фотографија из другог поменутог албума није сачувана, али је анотирана „Бор 1903”, како је касније у различитим публикацијама анотирана и објављивана. Ова фотографија је први пут објављена у монографији Душана Јовановића из 1907, ( Jovanovitch 1907, 143–162) и можемо претпоставити да је њен аутор Ђорђе Станојевић. Тада, као и више од пола века касније, још увек није била устаљена пракса навођења аутора фотографија приликом објављивања, али сâмо интересовање за фотографисање предела и индустрије тада није било често, тако да би се могло приписити ретким фотографима-истраживачима, „теренцима“, који су разумевали и додавали вредност приказивању стварности, тиме што би се ти призори преносили кроз простор и време. Као рођени Неготинац, претпостављамо да је Ђорђе Станојевић често посећивао и фотографисао источну Србију, између осталог и село Бор, касније и Борске руднике.12 Теренски фотографи су имали довољно искуства у раду, тако да су спремно одговорили на изазове технолошких иновација, модернизација, индустријализације, саобраћајне комуникације, па и све утицајнијих штампаних медија и индустрије новинарства. Штампане вести у новинама све чешће (од осамдесетих година XIX века) користе фотографије уз текст, са намером да обогате и дочарају садржај, потврђујући истинитост и објективност, чиме вести добијају на атрактивности. Фото-журнализам експанзију доживљава тридесетих година XX

89

Бележница 36

О Борским рудницима, радничкој колонији и вароши од оснивања до Другог св. рата, у контексту историографских истраживања, видети: (Simić 1969. Jovanović 1987–1990, 189–211. Станковић, 1972).

13 Творац појма „документарност“ је Џон Грирсон, помињући га 1926. конфронтираног у односу на тада доминантну продукцију названу „холивудска фабрика снова“.

(Prajs 2006, 91–100) 14 Анализа примера „Мајка, сезонска радница“. (Prajs i Vels 2006).

15 ФДБР – прво право акционарско друштво у Србији основано 1904. г. Иницијатор и оснивач Друштва био је индустријалац Ђорђе Вајферт, који је имао концесију за 240 12

_________________ На нашој стази рудних поља на 50 година, али без довољно средстава за улагање у изградњу рудника, које је потражио у Паризу. Оснивачи и главни чланови Друштва, поред Вајферта, били су Банка Мирабо, Пиерари и Ко. и Друштво за испитивање и предузимање послова. Оснивачка скупштина, на којој је донет и усвојен Статут Друштва, одржана је у Паризу 6. јуна 1904. Повластице су пренете новооснованом Друштву 25. јуна 1904. са почетним капиталом од 5,5 милиона франака. Од тада практично креће интензивно улагање у изградњу Борских рудника, њихова експлоатација и развој „радничке колоније“ и насеља. Поред тада шпанског рудника Хулва у власништву Рио тинта, у периоду до Другог светског рата Борски рудници били су најзначајнији и, што је важније, најближи европским фабрикама. Током Првог светског рата,

века у илустрованим часописима, када се све више открива тржишна примена фотографије приликом пласирања робе, тако да се упоредо развија и критичка свест о фотографији, која је све више приказивала конвенционалну, репрезентативну и улепшану или одабрану стварност, одвајајући се тиме од идеја „истинитог“ или „веродостојног“ приказивања стварности, аутентичности и објективности. Примењена фотографија се све чешће жанровски одређује на основу услова настанка, мотива, ликовности и контекста употребе, док се документарна фотографија придржава принципа непристрасног, спонтаног хватања/снимања животне хаотичности и аутентичности без интервенција у стварности. Документарна фотографија се развија у правцу који потенцира њену ангажованост у друштву, истражујући и откривајући непознате просторе и људе, понекад и непосредно окружење којег нисмо свесни приликом свакодневне интеракције са њим. Друштвене појаве као што су криминал, проституција, класне разлике, услови становања, промене у смислу обнове или запуштања појединих делова града, индустрија и радништво, све више постају њене теме које „појачавају“ стварност са жељом да се она превазиђе, промени или прихвати таква „каква јесте“, супротстављајући се конвенционалним темама погодним за фотографисање. Фотографске репортаже са терена, „места догађаја“, подразумевају серије тематски уређених фотографија са јасном нарацијом и поруком, тако да се све више профилишу поджанрови као што су: ратна, спортска, акциона, социјална, туристичка, индустријска фотографија. Свакодневица и живот у њој се извлаче из већ тада окошталих политика репрезентативности, ликовности и конзервативних приказа намењених очувању „лепих сећања“. „Видите, ваш рам за слику разбија време; најмањи аутенични делић свакодневног живота говори више од сликарства, као што крвав отисак прста убице на страници књиге говори више од текста.” (Benjamin 1974, 105) Документарност као „невина“ верност и аутентичност визуелне репрезентације стварности добија кључно место у историји фотографије XIX века, тако што је целокупна дотадашња продукција описана као „документарна“. Документарност је, вероватно, кроз широко примењиву намену фотографије у наукама (физиологија, криминологија, етнологија, антропологија), фото-журнализму и уметности, развијала своју репрезентативност и атрактивност, тако да је већ у првој четвртини XX века и сâма постала „фабрика снова“.13 Ипак, у државној администрацији и њеним институцијама фотографија заузима значајано место као веран визуелни приказ и додатак текстуалним описима у полицијским досијеима. Примену је пронашла и у криминалистичким методама приликом увиђаја на местима злочина, када добија статус „доказа“. Временом и усавршавањем технологије снимања и израде, фотографија се ослобађа и бива све доступнија али, једним делом, „документарност“ фотографије

Бележница 36

90

На нашој стази __________________ све више се бирократизује и инструментализује, тако да се све чешће користи као средство евидентирања и циљаног деловања, али и брижног бележења стратешких пројеката као што су нпр. „Farm Security Administration“ и „Mass Observation“14. Конструисање документарности, бирократизацију и инструментализацију фотографије, као пример манифестација моћи и контроле, помињемо, поред тога, и зато што нам, сем разумевања намена и контекста настанка ових фотографија, уколико су нам доступне у јавним установама, омогућава креативније и виђење другачије од пројектног и наменски задатог. Научне анализе и тумачења, уметничка учитавања и реконтекстуализације институционализованих фотографија у јавним установама знатно проширују поље читања и тумачења, функције и примене фотографија, тако да оне у савременим контекстима добијају потпуно нова значења и тумачења, нове димензије и формате. Институције као што су музеји, архиви и библиотеке самим својим класификационим системима, начинима набавке и одабира грађе структурирају начине гледања фотографија и условљавају начине на које ћемо о њима мислити. (Едвардс 2017, 5–18) Естетски или информациони критеријуми селекције фотографија које ће се чувати већ ограничавају могућности контекстуализованог тумачења, зато што већ представљају одабрану грађу, самом израдом позитива, док се нпр. код сачуваних негатива пружа више могућности за одабир грађе, мада она није „читљива“ у том облику, све док се не ураде позитиви – контакт или дигиталне позитив копије. Тек тада је могуће направити избор, али и видети све оно што је фотограф желео да забележи и шта му је посебно привлачило пажњу. Из критеријума селекције постојеће визуелне грађе у јавним институцијама већ можемо ишчитавати својеврсне културне политике очувања наслеђа или политике репрезентативности тих установа. „Различите институције креирају различите мисаоне пејзаже који и омогућавају и спутавају истраживање“. (Едвардс 2017, 6) У случају којим се бавимо, три јавне установе и неколико приватних колекција чувају, свака на свој начин и са својим историјама селекције и набавке, фотографску грађу, позитиве или негативе из једне колекције, тј. колекције једне институције која их је поручила, донекле и очувала, а која се стицајем околности нашла на више места, претпоставимо, због критеријума предвиђене намене и одабира стручних лица из тих институција. Институције одређују шта треба сачувати, одређују локацију чувања, обезбеђују услове чувања, означавају грађу уз помоћ универзалних класификационих система, мада поред стручних послова имају задатак да грађу учине доступном јавности, да је „држе будном“ а не конзервираном и, на крају, да имају критички и активан однос према њој, а не претежно декоративан, комерцијалан и пропагандни. Морају јој обезбеђивати што шири контекст употребе у науци, уметности и едукацији, не у менаџменту, маркетингу и тржишној економији.

91

Бележница 36

савез Немачке, Аустроугарске и Бугарске је окупирао Србију и Борски рудници су припали Бугарима, али су Немци уговором са Бугарима обезбедили експлоатацију без откупа акција. Већ тридесетих година 20. века, Немачка ће показивати интерес за Борске руднике, а по окупацији Француске и уласком у Париз, у јуну 1940, именоваће свог комесара-администратора у централи ФДБР-а, касније и откупити акције. (Милић 1970, 289–295. Dimitrijević 1958. Avramovski 1975) 16 Борски колектив (тј. Колектив, од 1955) (Бор: РТБ Бор, 1947– 2017).

17 Фотограф и фоторепортер листа Колектив од 1974 до 2004. Видети: http:// digitalnizavicaj.org.rs/ index.php?query=ispis TextaIzKolekcije &idTexta=411#adimage-0 Приступљено 4. маја 2018.

18 Стаклене плоче декларисао је произвођач „Gevaert“ у формату

_________________ На нашој стази 18x24 cm „Chromosa anti- halo 500 H&D 18–19 Sch“. Од 1880. г. се тежи ка стандардизацији фото-материјала и одређивања осетљивости фотографских плоча, тако да је почетком XX века било више неусаглашених „стандарда“, међу којима је и „H&D“ – Hurter& Driffeld. (Малић 2001, 143–148) 19 Да колекција обухвата тај период установљено је на основу датирања и сличности фотографија са онима које су објављене 1907. г. ( Jovanovitch 1907) и у обновљеном издању ( Јовановић 2001). Избор и распоред штампаних фотографија је готово идентичан у оба изда­ ња. У поновљеном издању је објављена и фотографија која је позиционирана испред Поговора уредника, писаног за потребе тог, новог издања. Насловљена је: „Улаз у рудник Кучајна, снимио Ђорђе Станојевић 1891.“ Закључна година је изведена из

Овај покушај обједињавања колекције фотографске грађе ФДБР-а разматраћемо у више узајамних релација: услови настанка и намена грађе, идеолошке предиспозиције употребе, критеријуми примењени приликом одабира за чување, програмске и јавне делатности установа, контексти употребе ове грађе у различитим периодима до данас. Негативе на стакленим плочама из колекције Француског друштва Борских рудника15 сачувао је фотограф листа Колектива16 Љубомир Марков17 а од 2010. г. ови негативи се чувају на Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Они су били део фото-документације Рударско-топионичарског басена Бор (у даљем тексту: РТБ Бор), која се чувала у редакцији листа Колектива. Ова обимна фото-документација из периода од 1907. до 2004. г. састојала се од различите фотографске грађе различитих аутора. Налети поступака приватизације компаније РТБ-а Бор и њене реконстукције, од 2002. г., неизвесност опстанка редакције Колектива и саме компаније, као и лоши услови чувања ове вредне колекције покренули су низ преговора између библиотеке и компаније о преузимању и чувању ове колекције. Оно што би могло да обједини предратну фото-документацију ФДБР-а и каснијег РТБ-а Бор јесте јасна намена проистекла из наруџбине или уређивачке политике са јасним критеријумима за вођење техничке документације и пропаганду поменутих компанија у различитим друштвено-економским, историјским и идеолошким контекстима. Уз залагање и консултације са тада већ ретким познаваоцима вредности ове грађе, тадашњим руководством, фотографом Љубомиром Марковим и начелником за кадровска питања у компанији, дугогодишњим друштвено-политичким и јавним радником у култури Драганом Ранђеловићем, колекција је предата библиотеци. Сви негативи на стакленим плочама су одмах скенирани у оквиру пројекта Дигитализације некњижне грађе, културне и јавне делатности библиотеке. (Стојменовић 2010/2011, 119 – 130) Колекцију ФДБР-а чини 336 негатива на стакленим плочама18 са желатинозном подлогом, дебљине 2 до 3 mm у четири формата: 10x15 cm (5 плоча), 13x18 (114), 18x24 (209), 12x9 (8). Негативи и фотографије су настали у периоду од 1907. до 1945. г.19 Фотографије су, на основу скенираних негатива, одштампане на матираном папиру формата А3 и А4, и упоредо су, са неколико негатива на изложби „Прошлост од стакла“, представљене локалној јавности.20 Каталошка обрада у електронском каталогу је за сада урађена на основу штампаних фотографија са доступним извором или линком према електонском извору.21 Мотиви на фотографијама се разликују у односу на негативе које су сачувани у Музеју рударства и металургије у Бору и фотографије у Историјском архиву Неготин – Одељење у Бору, по томе што су разноврснији, мање усмерени ка дефинисаној фото-документацији из Архива, са мотивима из радничких насеља и живота вароши, пејзажима, панорамама површинских копова и самог насеља, портре-

Бележница 36

92

На нашој стази __________________ тима (појединачним и групним), портретима радника у производнима погонима. Разумљиво је да су се интересовања фотографа и наручилаца понекад размимоилазила, тако да у овој колекцији имамо сачуване негативе који нису уврштени у званичну фото-документацију (селекцијом и израдом на фото-папиру), који приказују живот у вароши, групне портрете радника, појединачне портрете инжењера. У овом случају можемо претпоставити да је иницијатор вођења фото-документације био први директор Борских рудника Фрања Шистек, рударски инжењер који се и сам бавио фотографијом,22 разумевајући предности и вредност континуираног визуелног бележења које ће, поред техничког карактера фото-документације, временом добити друштвено-историјски значај. Поред тога, важно је напоменути да је у то доба фотографија увелико налазила своју примену у геолошким истраживањима и картографији, нарочито преко пејзажне и панорамске фотографије. Занимљиво је да су у овој колекцији сачувани и негативи који су имали директну геолошку научну примену приликом идентификације стена и руда, фотографисањем пресека узорака са истражних радова. Они су вероватно били коришћени и у интерним евиденцијама, као фотографије које доказују оштећења на појединим деловима постројења и приликом набавке замене за оштећене делове. Фотографије индустријске архитектуре и објеката су уредно кадриране у односу на осветљење, вертикалне и хоризонталне линије објеката. Бележила су се стања али и промене, изградња нових и рушење старих објеката, модернизација је фотографисањем потврђивала саму себе, али и прогрес индустријске производње и промена насталих њеном интервенцијом. Свему томе је сасвим извесно допринела чињеница да је ФДБР учествовао на Балканској изложби у Лондону још 1907, додуше са поставком артефаката из рудника и рудом. У целини гледано, ова фотодокументација је имала намеру да прикаже извесну модерност у приступу пословању, техничку опсервацију, као и праћење индустријског прогреса приликом изградње постројења и развоја производње. Као што можемо претпоставити, касније и приказати, она је остваривала и пропагандну функцију према широј јавности, позиционирајући је на тржишту и пласирајући производе улагања у рударство. С обзиром на то да су сачуване, условно, као целина, претпостављамо да је компанија платила ангажовање и откупила наменски урађене фотографије према својим унапред задатим критеријумима. Аутор фотографија нигде није потписан нити забележен, није искључено да их је било више и претпостављамо да су због тога откупљена и ауторска права. Ауторство већине негатива/фотографија до скоро није било разрешавано, осим у неколико конкретних случајева, тако да ћемо у овом тексту покушати да их разрешимо, анализирамо, класификујемо и вреднујемо, како бисмо их интегрисали у корпус ране, систематски вођене, институционалне, индустријске фотографије у историји фотографије Србије.

93

Бележница 36

претпоставке да су неке фотографије из периода након ослобођења октобра 1944.

20 Изложба фотографија „Прошлост од стакла“: http://digitalnizavicaj. org.rs/index.php?quer y=ispisTextaIzKolekcij e&idTexta=121#adimage-0 Приступљено 4. маја 2018.

21 Пример каталошке обраде са адресом електронског извора: http://www.vbs.rs/ scripts/cobiss?comma nd=DISPLAY&base=9 9999&rid=512555704 &fmt=11&lani=sc http://www. digitalnizavicaj.com/ index.php?query=foto Fotografije&id Fotografije=191 22 Инжењер Шистек је био један од учесника Прве аматерске изложбе, коју су организовали фотографиаматери у Београду 1901, заступајући „концепт уметничке фотографије“, тако да је његова упућеност у занатске вештине израде фотографија засигурно подразумевала и разумевање за њихову вредност „верне“ реалистичне

_________________ На нашој стази репродукције стварности и њеног залога за будућност. (Тодић 1993, 69–75) 23 У наредних неколико напомена упућује се на одабране примере датих врста фотографија. Фотографија на основу негатива из скениране колекције негатива Љубе Маркова и фото-документације Француског друштва Борских рудника. Формат негатива на стакленој плочи 13x18 cm. Видети: http://digitalnizavicaj. org.rs/index.php?quer y=ispisTextaIzKolekcij e&idTexta=363#adimage-0 24 [Свозница на површинском копу Чока Дулкан] Бор 193?. г. Колекција ФДБР. Завичајно одељење Народне библиотеке Бор. COBISS.SR–ID: 512425144. Видети: http://digitalnizavicaj. org.rs/index.php?quer y=fotoFotografije&idF otografije=129 25 [Панорама Бора. Центар вароши]. Бор 193?. г. Колекција ФДБР. Завичајно одељење Народне библиотеке Бор.

Колекција негатива која се чува у библиотеци је другачијег крактера и намене у односу на албуме са фотографијама који се чувају у Архиву. Пре свега, на њима нема анотација и техничких објашњења изведених са мотива на фотографији, тако да су оригинални негативи „чисте фотографије“, без инжењерских интервенција и означавања објеката и делова постројења. Пажљивим упоређивањем можемо видети негативе и кадрове које је аутор сам одабрао, ван „службене“ – техничке намене а поред кадрова који су били одабрани за фото-документацију и израду у позитиву, сачувани су и неки неуспели (преекспонирани и подекспонирани) снимци, тако да се може закључити да је реч о оригиналним негативима. Нису, дакле, сви негативи урађени у позитиву и прикључени компанијској фото-документацији. Међу њима су и ретки кадрови објављивани у тадашњој штампи, на основу којих ћемо разрешавати ауторство, али и сцене из свакодневног живота у радничкој колонији и вароши. Поред тога, сачувани су и кадрови настали за време окупације током Другог светског рата. Фотографисани су и планови, и техничке шеме постројења, као и одабране мапе, пресеци узорака са истражних радова, оштећења на постројењима итд. Негативе који се чувају на Завичајном одељењу можемо разврстати у неколико тематских група: панораме састављене од више фотографија,23 панораме индустријских постројења и површинског копа (индустријски пејзажи),24 панораме радничке колоније и вароши,25 ентеријери металуршких објеката и рудника,26 портрети и групни портрети,27 стари центар и изглед вароши,28 објекти предвиђени за откуп и рушење ради проширења рудника.29 Поред ових тематских целина можемо издвојити и фотографије новоизграђених објеката, пресека узорака рудних тела, хаварије и штете на објектима и механизацији, важнијих догађаја, планова индустријских постројења, фотографије настале током окупације у Другом светском рату. У Музеју рударства и металургије у Бору чува се 28 негатива на стакленим плочама, које бисмо, на основу периода (углавном су из тридесетих година XX века), техничких спецификација, позитива који се чувају у Архиву, садржаја и композиције, такође сврстали у колекцију ФДБР-а. Ови негативи су, претпоставимо, тематски одабрани и сачувани у Музеју зато што садрже мотиве из „златног доба“ изградње важнијих објеката у насељу: Француске касине, Дирекције ФДБР-а, новог православног храма, виле управника рудника и нове зграде болнице. Као најзначајнију колекцију репродукованих фотографија на папиру насталих у том периоду извојили бисмо шест албума Одељења Историјског архива Неготин у Бору са укупно 573 фотографије, које припадају истом корпусу званичне фото-документације Француског друштва Борских рудника од 1908. до 1944.30 Албуми су повезани тешким корицама од пуног

Бележница 36

94

На нашој стази __________________ дрвета, зашрафљеним повезом и са по, оквирно, сто фотографија на картону. Фотографије су сигниране ознакама „L” и „C” са редним бројевима, али регистар са детаљнијим описима није сачуван. Поједине фотографије су исписане анотацијама на француском језику, преко фотографија, са прецизнијим објашњењима писаним руком, понекад и датираним. Фотографије се односе искључиво на рударство, металургију, радничку колонију и изградњу објеката у вароши које је финасирало ФДБР, тако да у сваком погледу и недвосмислено упућују на закључак да је то континуирана, уредно вођена фото-документација за потребе ФДБР-а. Селекција фотографија које ће бити урађене за ове албуме била је, дакле, методична и не одражава идеју аутора, већ учитава намену коју је предвидео наручилац. Не може се рећи да су албуми тематски или хронолошки уређени и разврстани. Мотиви на фотографијама су искључиво техничке природе и ограничени на рударство и металуршке погоне. Фотографије из вароши и колоније су везане за изградњу објеката и улагања ФДБР-а. Приликом истраживања архивске грађе, прегледани су и спискови радника са исплаћеним надницама и хонорарима, у нади да ћемо наћи и имена тадашњих фотографа из Бора, Зајечара или Неготина, али до таквих података нисмо дошли. Ипак, у фондовима Историјског архива Неготин – Одељење у Бору, сачувано је неколико докумената који на известан начин описују намену и употребу ове фото-документације. Занимљиво је да су фотографије ФДБР-а биле изложене у Загребу на изложби „Наше камење и руде“. Наиме, Загребачки збор је 1933.31 замолио Министарство шума и руда Краљевине Југославије да посредује и препоручи учешће на изложби у оквиру XX Међународног сајма узорака како би се „појачало и интересовање а евентуално пропагирала и интенсивнија експлоатација. Сем тога, у пројекту је, да се затим, овако сређена и груписана изложба руда и индустр. камена целе наше земље идуће године у целости пренесе било у Лондон или Брисел и тамо прикаже.“32 У том смислу, организаторима сајмова, претпостављамо, није промакла информација о учешћу ФДБР на Балканској изложби у Лондону још 1907, тако да су већ рачунали на извесну пословну сарадњу и предусретљивост. Изложбена поставка је садржала рударске алате, узорке руде, металуршке производе, фотографије и мапе. Сачувани дописи и позиви за учешће на Загребачком велесајму који су пристизали наредне, 1934. године нису имали позитиван исход. Управа рудника је телеграмом само кратко обавестила организаторе: „немогуће учествовати на загребачком збору стоп ствари и материјал поништени пожаром“. Ретке информације о намени ових фотографија забележене су и у преписци између управе Борских руднка и Трговинског музеја из Београда, који тражи „у пропагандистичке сврхе […] фотографије постројења наших најглавнијих предузећа“, што је управа Борских рудника

95

Бележница 36

COBISS.SR-ID: 512420280. Видети: http://digitalnizavicaj. org.rs/index.php?quer y=fotoFotografije&idF otografije=140 26 [Борска топионица]. Бор око 1934. г. Колекција ФДБР. Завичајно одељење Народне библиотеке Бор. COBISS.SR-ID 512423608. Видети: http://digitalnizavicaj. org.rs/index.php?quer y=fotoFotografije&idF otografije=134 27 [Групни портрет рудара испред улаза у Јаму] Бор 193?. г. Колекција ФДБР. Завичајно одељење Народне библиотеке Бор. COBISS.SR–ID: 512534712. Видети: http://digitalnizavicaj. org.rs/index.php?quer y=fotoFotografije&idF otografije=121 28 [Центар Бора тридесетих година XX века, поред трговине мануфактурно бакалске г. Мишковића]. Бор 193?. г. Колекција ФДБР. Завичајно одељење Народне библиотеке Бор.

COBISS.SRID:512419000. Видети: http://

_________________ На нашој стази digitalnizavicaj.org.rs/ index.php?query=foto Fotografije &idFotografije=145 29 [Традиционална кућа у Бор селу, са групним портретом једне породице]. Бор 192?. г. Колекција ФДБР. Завичајно одељење Народне библиотека Бор.

COBISS.SRID:512416696. Видети: http:// digitalnizavicaj.org.rs/ index.php?query=foto Fotografije &idFotografije=35 30 У публикацији Историјски архив „Тимочка крајина“ Зајечар 1948–1988, Зајечар 1988 на стр. 33–36, наводи се да Одељење у Бору чува. 6 албума са 600 фотографија „Француско друштво Брских рудника – Концесија Свети Ђорђе“ 1908–1944.

31 У Историјском архиву Неготин, Одељење у Бору сачуване су две фотографије са изложбе „Наше камење и руде“. На реверсу су насловљене „Поставка ФДБР“ – Фото „Беба“, Загреб 1933.

и одобрила, пославши у два наврата, 7. и 18. августа 1937, две серије „разних“ фотографија.33 Из периода између два светска рата сачуване су и бројне разгледнице и дописне карте, које су понекад уредно анотиране и са штамбиљима фотографских атељеа, али и без тих података. Један од међуратних борских фотографа,34 Тодор Нешић је 3. августа 1939. од управе Борских рудника тражио и добио дозволу за снимање предузећа и израду дописних карата, али уз напомену: „Разумљиво је да за евентуалне незгоде, које би Вас могле снаћи, Друштво неће сносити никакву одговорност. “”35 Нажалост, нису сачуване, нити познате, дописне карте које је израђивао фотограф Тодор Нешић, али се не искључује могућност ауторства на дописним картама из тог периода, које нису обележене именом фотографа или атељеа, а које су издавали борски трговци Алекса Радовановић, Света Мишковић и Сава Броцић. Део фотографија реподукованих са негатива из колекције ФДБР-а сачуван је у приватним колекцијама Љубомира Маркова, фотографа и Мирослава Радуловића, новинара, које су већим делом поверене на чување, коришћење и употребу Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Љубомир Марков је Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор оставио све своје колекције негатива и фотографија. Он је, може се рећи, највише допринео очувању фото-документације РТБ-а од 1907. па све до 2004. Одлично је познавао личне и професионалне биографије локалних фотографа, тако да је пуно помагао и приликом ретроспективне набавке и допуњавања фонда. Мирослав Радуловић је негативе поклонио библиотеци, након што су дигитализовани36, а фотографије је сачувао у својој колекцији. Као дугогодишњи сарадници, имали смо одличну сарадњу, доступност и узајамни увид у колекције. Мирослав Радуловић је, као одговорни, јавни радник, писац и колекционар, до сада у својим књигама објавио скоро све најважније фотографије.37 Љубомир Марков их је брижно и адакватно чувао до тренутка када их је предао библиотеци. Обе колекциије су веома вредне зато што су у њима сачуване фотографије које су се најчешће објављивале и представљале су избор заљубљеника и истраживача локалне историје. Међутим, функција и намена ових фотографија током различитих историјских периода и у односу на институције и колекције у којима су сачуване (којима су додељене или се у њима неким случајем нашле), мењале су се, тако да је, што се тиче фотографија, Архив релевантан за фото-документацију самог Друштва, хронологију изградње фабрика, погона и објеката у вароши чије је финансирање обезбедило ФДБР. Из те колекције се ишчитава темљна селекција фотографија које су на крају и урађене са негатива због тога што су, пре свега, успеле у техничком смислу, зато што су биле поручене како би се „документовале“ фазе изградње и напредовање у изградњи. Те фазе су приказиване из више углова, понекад са детаљнијим описом

Бележница 36

96

На нашој стази __________________ појединих сегмената и погона на самој фотографији. Музеј је сачувао одабране најрепрезентативније и најуспелије снимке најзначајнијих објеката из 30-их година XX века на негативима. У приватним колекцијама су сачуване, такође, зналачки одабране успешне фотографије из периода управе ФДБР-а. У Библиотеци је сачувана најразноврснија фотографска грађа, која је тек у фази обраде и истраживања али, претпостављамо, садржи грађу која би по карактеристикама могла да буде из свих поменутих колекција и институција. Различита идеолошка условљеност рада, производње и расподеле добара у различитим историјским и друштвено-економским контекстима свакако се огледала и у критеријумима вођења фото-документације, одабиру кадрова и политици репрезентације. Идеолошку условљеност бисмо квантитативно могли извести из количине фотографија са приказима саме индустрије, архитектуре, индустријских пејзажа и портретних фотографија радника у погонима и током процеса производње. На основу те грубе поделе, могли бисмо учитати потенцирање једног или другог идеолошког контекста, који би био условљен тржишним и индустријским пословањем и радничком културом, односно њима предодређеним стратешки циљаним мотивима. Мада су обе идеолошке концепције повезане и једна без друге не би постојале, разликује их однос према раду, производњи и расподели капитала, тако да, у том смислу, претпостављамо да су се рударска и металуршка индустрија (објекти, улагање у производњу, панораме) потенцирале у капиталистичком систему, док се у социјалистичком систему потенцирала радничка култура, пролет-култ и рад у јавном интересу (портрети радника у погону и на тешким пословима). То би подразумевало и сасвим другачије виђење политикâ репрезентативности и употребе фотографија и мотива. С тим у вези, у визуелним репрезентацијама индустрије после Другог светског рата очитава се њихова употребна, критичка, контекстуализована друштвено-историјска, а не тржишна и интерно-професионално усмерена вредност, као што је случај са колекцијом ФДБР-а пре рата. Од педесетих година XX века, фотографије ФДБР-а често се репродукују у монографским и серијским публикацијама, углавном историографско-прегледног карактера, илуструјући међуратни период у Бору, у смислу приказивања историје развоја рударства и металургије и идеолошки усмереног, критичког односа према раду, производњи и расподели капитала. Примера ради, на предратним дописним картама и разгледницама Борских рудника из међуратног периода, често можемо видети индустријска постројења, објекте и пејзаже, док се након рата на разгледницама чешће приказују јавни простори у самом граду, као и неки туристички потенцијали. У самој колекцији негатива из периода после ослобођења све више се јављају портрети радника у производњи, у складу са преовлађујућом идеолошком концепцијом радничке културе и Покрета за високу продуктивност

97

Бележница 36

„Министарство шума и рудника Краљевине Југославије, Одељење за рударство. Р. Бр.

11323, Београд 25, јул 1933.“ Историјски архив Неготин, Одељење у Бору.

33 „Pismo upravnika Trgovinskog muzeja iz Beograda, 15. jul 1937. g. i odobrenje direktora Borskih rudnika od 7. i 18. avgusta 1937.“ Историјски архив Неготин, Одељење у Бору.

34 Тренутно нам је познато да је у Рударској улици у међуратном периоду живео још један фотограф, „Мића“. На основу сведочанства Драгољуба Ђуровића Ћуше. (Ђуровић 2009, 103) Локални издавач дописних карата из тог периода била је и Књижара Саве Броцића: „Изд. повлашћене књижаре Саве К. Броцића“. Videti: [Нова фабрика Борског рудника бакра [Сликовна грађа] = La nouvelle fabrique dé mine de cuivre a Bor = Neue Fabrik des Kupferbergwerkes Bor]. Име аутора није 32

_________________ На нашој стази наведено. COBISS. SR-ID 235554311 35 Одговор директора Борских рудника на писмо г. Тодора Нешића, фотографа из Бора, од 4. августа 1939. Историјски архив Неготин, Одељење у Бору. Штамбиљ фотографа на писму је утиснут плавим мастилом, овалног је облика са уписаним ћириличним писмом „Фото Нешић, Бор. “ 36 Пројекат Дигитализације некњижне грађе, културне и јавне делатности библиотеке предвидео је ретроспективну набавку фотографске грађе и попуњавање фондова тако што је приватним колекционарима нудио сарадњу у смислу бесплатне дигитализације фотографске грађе, нарочито негатива, како би власници оставили дигиталне копије библиотеци, док би оригинали са дигитализованом грађом били враћени власницима. Колекционари, тј. сарадници су се, након диги-

рада тј. ударништва. Тако можемо доћи до интересантне помисли да је од 1947, када је основан лист Колектив, све до деведесетих година XX века преовладавала хуманистички усмерена визуелна репрезентација радничке културе, ударништва и пролет-култа, а да се са транзицијом деведесетих година XX века и у првој деценији овога века, она стратешки враћа на концепцију индустријске културе као маркетиншке кампање, безличне, технократске и пропагандне намене, вођене искључиво тржишном политиком. Адекватну и скромну примену ова колекција фотографија добија у серији издања Библио­ теке часописа Бакар, у оквиру издавачке делатности и историјских истраживања РТБ-а Бор под називом Грађа за историјска истраживања о Бору и Мајданпеку, у 42 књиге, објављиване у периоду од 1974. до 1987. Може се рећи да су фотографије репродуковане у овим издањима најпрецизније анотиране и смештене у одговарајући друштвено-историјски контекст, али без атрибуције. У осталим публикацијама штампаним после Другог светског рата поједине фотографије из ове фото-документације штампане су илустративно, уз пратеће историографске текстове са критичким коментарима који су се односили на капиталистички друштвено-економски систем тога доба и тешке услове рада у компанији. Посебна пажња поклањала се радничким покретима и организацијама, са детаљнијим описима развоја и функционисања Братинских благајни и организовања честих синдикалних штрајкова.38 Важно је напоменути да једна књига из поменуте серије може бити одличан пример за научно-истраживачку примену и комбиновање писаних и визуелних извора. Она је тематски посвећена отварању Нове болнице у Бору.39 Поред тога, треба истаћи и публиковање фотографија из ове колекције у часопису Бакар, који је излазио од 1968. до 1989. Часопис је штампан у пуном колору, на квалитетном непрозирном кунстдруку (папиру са сјајнијом површином), тако да су ове фотографије у њему најбоље репродуковане када је реч о оштрини и тонском колориту. Поред тога, часопис је објављивао стручне текстове из рударства, металургије и историје рударства, тако да су фотографије биле адекватно контекстуализоване. У периоду након Другог светског рата до краја 80-их година 20. века, основане су и развијале су се све најважније јавне институције у Бору, заслужне за очување културног наслеђа града и околине, као што су Народна библиотека Бор, Народни музеј, касније Музеј рударства и металургије и Архив (Одељење Архива Тимочке Крајине, касније Историјског архива Неготин). Пред тога, посебно је развијана научно-истраживачка и издавачка делатност РТБ-а Бор и Института за бакар у Бору. Може се рећи да је и низ усвојених републичких закона допринео очувању културног наслеђа, што је обједињавало институционалну и систематску прав-

Бележница 36

98

На нашој стази __________________ но-регулативну делатност очувања и заштите старог и савременог индустријског (техничкотехнолошког) наслеђа.40 Лист Колектив је деведесетих година XX века повремено објављивао рубрику „Из прошлости Бора“, коју је уређивао новинар Мирослав Радуловић, а која је, уз штампане фотографије, имала и пригодне текстуалне коментаре. Нешто касније је, уз другачију редакцију и уређивачку политику, покренута рубрика „Из старог албума“. Тада ове фотографије пролазе кроз један „носталигичан филтер“, којег, поред поменутих рубрика у листу Колективу, стичу и кроз деловање новооснованих удружења грађана. У периоду од 1986. до 2001, када је основано Завичајно одељење Народне библиотеке Бор, Слободан Љ. Јовановић, историчар и први библиотекар Завичајног одељења, интензивно ради на сакупљању грађе и историографским истраживањима. Његов допринос у сакупљању и очувању библиотечке грађе и систематском вођењу Завичајног одељења је неизмерно важан и вредан, зато што је поставио основе структури фонда и оформио збирке које се редовно користе, чувају и ретроспективно допуњују. Поред неколико стручних радова и две вредне монографије, 2001. г. објављује прегледан историјски приказ са бројним фотографијама и разгледницама у виду монографије Бор – историјски путокази ( Јовановић 2001), чији су издавачи Борски културни клуб и Скупштина Општине Бор. За детаљније упоређивање анотација објављиваних фотографија, она је јако корисна и једна је од ретких која садржи одмерен критички однос према локалној историографији и најпрецизније анотиране фотографије. Сама публикација је комплентно штампана у сепији, што би требало да нам дочара извесну старост, да нас врати у прошлост, али структура текста и ставови аутора нису обојени носталгијом и жељом за повратак у прошлост, већ израженом обаз­ ривошћу приликом интерпретације историјских извора и уочљивом наративизацијом прогреса, напретка и изградње. Удружење грађана Борски културни клуб је занимљиво и због тога што је деведесетих година 20. века организовало изложбу фотографија „Стари Бор“, на којој су биле изложене и фотографије из колекције ФДБР-а, али вероватно по први пут са заједничким осећањима припадања и заједничким сећањима на ову средину, која се убрзано урбанизовала и изградила у релативно кратком периоду од шездесетих до осамдесетих година XX века, тако да су и „млађи“ људи могли да се присете „старог Бора“. Носталгија за „старим“ Бором пре деведесетих година 20. века практично није постојала, зато што је Бор као радничка колонија и индустријско насеље био изразито жив, покретљив и динамичан у демографском смислу, узимајући у обзир чињеницу константног прилива радника и повећавања броја становника.

(Kostić 1961) Треба поменуту да се тада наговештава подела на „старе Борчане“ (прва или друга генерација рођених у Бору) и „дошљаке“, која је посебно духовита (Димитријевић 2004)

99

Бележница 36

тализације, углавном одлучивали да негативе оставе библиотеци. Искрено се надамо да је степен поверења у јавне установе културе овим знатно побољшан.

37 Избор књига Мирослава Радуловића је за ову прилику сведен на фото-монографије и публикације опремљене овим фотографијама. Анотације понекад нису довољно прецизне и тачне, често без ауторства, али су корисне приликом компарације са оригиналима приликом каталошке обраде.

(Radulović 1993, 2010a, 2016, 2010b) 38 Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa „Bakar“, knj. 16 „Radnička solidarnost : Bratinska blagajna : arhivska građa : od 1849. do 1939. [1]“ / [urednik Borivoje Andrejić ; prevodilac Ana Vasiljevski] Bor 1979. i Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa „Bakar“; knj. 17

_________________ На нашој стази „Radnička solidarnost : Bratinska blagajna : arhivska građa : od 1849. do 1939. [2]“ / [prevodilac Ana Vasiljevski]. Bor, 1979.

39 Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa „Bakar“ ; 15 „Nova bolnica u Boru : arhivska građa“ / [istraživač i prevodilac Ana Vasiljevski], Bor 1978.

40 У том смислу важно је знати да је 1977. г. донет Закон о заштити културних добара, који је поред институција и установа задужених за заштиту културних добара, „обавезао и организације удруженог рада материјалне производње на поштовање и заштиту културног наслеђа које настаје и остаје у њиховом поседу“. ( Jović 1980, 75–86) 41 Видети: https://rtb. rs/primer-strane/ drustveno-odgovornoposlovanje/ 42 Видети: Пауновић, Зоран и Ђорђевић, Јелена. Уликс Reload, Бор 2012.

и карактеристична за ову средину, имајући у виду да је Бор био једна „млада“, демократски незрела (са озбиљним системом друштвене и идеолошке контроле), али инфраструктурно развијенија општина. Емотивно и носталгично приступање историјском и личном представљању прошлости деведесетих година XX и почетком XXI века имало је идеолошке импликације, као антиципирање надолазеће плиме неолиберализма и ширих друштвено-политичких промена. Ово удружење би било слично скупу „емотивно заинтересованих људи“ (Наумовић 2013, 77) који су, како проф. Наумовић бележи, били утемељивачи појма индустријског наслеђа. Они су били суочени „са брзим уништавањем свега онога што ће касније бити обједињено под тим појмом, а што је тада било схваћено као скуп ружних, по природи разбацаних отпадака, или као остатак старог времена који кочи развој нових форми привређивања, нови индустријски циклус.“ (Исто) Након деведесетих година XX века, носталгије за старим Бором, жељом за укорењеношћу и грађанским полетом након увођења вишепартијског система, историјских, социјалних и економских траума током грађанског рата и бомбардовања, у новом веку се либерализација тржишта и политике радикализује, а носталгија претвара у чежњу за капитализмом. Институције радничког удруживања се са намером растурају, а са њима и њихова препознатљива солидарност. Проблем очувања и узроке распарчавања визуелне грађе из домена индустријског наслеђа можда можемо тражити у тим тренуцима, када сама индустрија и радници, односно менаџмент компаније почну да се стиде себе и свог доприноса. Када оно што је остало након више фаза индустријализације и експлоатације руде сматрају руглом, а превазиђену технику и технологију, ради какве-такве зараде, рециклирају или уништавају, излажу у јавном простору у оквиру политичких кампања, без учешћа и консултација са релевантним институцијама. Када се не обазиру на законске регулативе очувања културног наслеђа, не прихватају сугестије и не поштују одлуке и планове јавних инстутуција, у чијем стварању су и сами учествовали. Када се јавни сектор почео сматрати инертним и гломазним, неспособним да одговори новим политичким и идеолошким захтевима и динамици. По таквој инерцији глобалних тржишних токова, кампањски се уводи пројекат „За лепши Бор“41, који наводи на помисао да би требало да се стидимо како изгледамо, да би, можда, требало мало да се нашминкамо за удају (читајте: приватизацију) и позирања за предстојећа фотографисања. Као значајнију примену фотографијâ ФДБР-а у првој деценији XXI века можемо истаћи рад Неде Михајловић, историчарке уметности и архивисткиње, „Архитектура Бора између два светска рата“ (Mihajlović 2009, 117–185), у којем је уредно вођена и прецизно израђена фото-документација послужила као илустрација уз текстуалне дескрипције објеката и историјску контекстуализацију. Народна библиотека Бор је након дигитализације ове фото-до-

Бележница 36

100

На нашој стази __________________ кументације приредила изложбу фотографија и негатива „Прошлост од стакла“ са циљем да се, пре свега, одабрани дигитализовани негативи одштампају пигментним бојама на матфотографском папиру, како би их сачувала и на најтрајнијем материјалу за чување фотографске грађе, што је, с обзиром на то да до тада нису били донети стандарди и смернице за чување дигитализоване грађе, био приоритет. Поред тога, циљ је био да представимо пројекат „Дигитализација“, успоставимо ретроспективну планску набавку и позовемо суграђане на сарадњу у смислу будуће набавке из приватних колекција. Једна од фотографија из фото-документације објављена је у комбинацији са цртежом у публикацији Уликс Reload, као вид уметничке контекстуализације, на прелиминарној страни, у којој су одштампани текст излагања проф. др Зорана Пауновића о роману Уликс Џејмса Џојса и стрип Јелене Ђорђевић по мотивима из романа42. Након тога, неке од ових фотографија биле су кључне на изложби „Бор XX век“ у организацији чланова колектива Belgrade Rаw, који су 2013. године, у оквиру „Raw Season“, били уредници галерије АРТГЕТ у Београду43. Широј научној и стручној јавности колекцију је представио проф. др Слободан Наумовић, већ цитираним текстом, писаним након теренског истраживања и у оквиру едукативног програма Народне библиотеке Бор,44 смештајући је у корпус вредног и јединственог индустријског наслеђа, преко индустријске археологије, етнологије рударства, политичке и визуелне антропологије. На крају, више фотографија из колекције ФДБР-а репродуковано је у двојезичној публикацији О рударској култури – традиција као подстрек Живке Ромелић, која се као етнолог у Музеју рударства и металургије у Бору од 1975. до 1989, између осталог, бавила и рударском културом. (Romelić, 2017) Читање, декодирање и тумачење фотографија зависи од анотација, текста, контекста и окружења. Однос текста према слици и слике према тексту, само се донекле одређују и условљавају. И однос институција према њима, такође, даје само неку врсту правила за навигацију да дођемо до њих. Треба да будемо свесни чињенице да „фотографија постоји, да располаже сопственим „генијем“ (Bart 1993, 11), да се мора пружити могућност различитих виђења, „отварања“, „одравњивања“, како бисмо је разумевали у свим равнима постојања и из свих углова гледања. Тако бисмо политички свесно допринели њеним потенцијалним тумачењима и „одравњивањима”. Тако бисмо омогућили интересовање за фотографију, обезбедили услове да се поставља питање „ко је аутор?“, на крају, „отворили“ могућност да се допишете као „коаутори“, да пробудите жељу да сте управо ви њен аутор. Претпоставке о могућем аутору фотографија из фото-документације ФДБР-а произашле су из истраживања локалних јавних фондова, архива, приватних колекција, али и вишего-

101

Бележница 36

http://artget. belgraderaw.com/ izlozba/bor-xx-vek/ i http://digitalnizavicaj. org.rs/index.php?quer y=ispisTextaIzKolekcij e&idTexta=310#adimage-0 44 Едукативни програм: Недовољно јасни појмови и појаве нашег завичаја тумачени из угла етнологије и антропологије – Добро је за мишљење али је компликовано за јело.

O programu: http:// digitalnizavicaj.org.rs/ index. php?query=kolekcija Tekstova &idKolekcije=24 Зборник: http:// digitalnizavicaj.org.rs/ index.php?query=ispis TextaIzKolekcije&id Texta=327#ad-image-0 43

_________________ На нашој стази 45

У потрази за позитивима са стаклених плоча из колекције ФДБР-а, углавном сам наилазио на студијске портрете, односно картонке настале у атељеу Михајла Марковића и овом приликом се захваљујем колегиници Сузани Антић која ми је омогућила увид у колекцију фотографија Народног музеја у Зајечару и г. Мирославу Александрићу који ми је пружао несебичну стручну помоћ и омогућавао увид у његову приватну колекцију.

дишње преписке, консултација и сарадње са Мирославом Александрићем, приликом припреме другог допуњеног издања вредне и, у том смислу, незаобилазне монографије Фотографи и фотографски атељеи у Србији (1860–1918). Наиме, једини поуздани траг слагања негатива са објављеним и ауторизованим фотографијама је из Илустрованог листа бр. 14, 1920. стр. 6–7. Потписани аутор ових фотографија је Мих. Марковић из Зајечара. Поред ове потраге за поузданим изворима, који би помогли приликом разрешавања ауторства, још увек, мада са извесном несигурношћу, гајимо наду да бисмо потрагу за аутором, за сада, могли окончати извесним аргументима, све дотле док се не појаве нови. У том смислу, сугестије и преференције Мике Александрића биле су одлучујуће и охрабрујуће приликом писања овога текста. Референца о фотографу Михајлу Н. Марковићу из поменуте монографије (Aleksandrić 2012, 134) бележи бројне биографске детаље, адресе атељеа и њихову опрему, карактеристике картонки, њихове реверсне и аверсне стране, детаљне описе фотографија из самог атељеа, време рада атељеа, датирано „око 1905–1942“. Михајло Н. Марковић је фотографски занат изу­чио од зајечарског фотографа Лазара Ђорђевића и већ почетком XX века ради као путујући фотограф, а нешто касније отвара сопствени атеље. Поред тога, наставља и рад на терену у Бору, Бољевцу, Великом Извору. Марковић је „фотограф који је оставио значајно сведочанство о Борском руднику снимцима површинског копа, топионице, процеса топљења руде на отвореном, коњске вуче у окну рудника… Од значаја су Марковићеви портрети Фрање Шистека првог управника…“. (Aleksandrić 2012, 134) Све наведене референце, од периода у којем је радио до начина и мотива које је фотографисао, упућују на могућност да смо на добром трагу. Оно што би могло да поткрепи ове податке јесте и његово шире интересовање за индустријску фотографију, о којем сведочи сачувана репродукција паноа из излога његове радње, са 28 фотографија, који приказује „Рудник угља браће Савића у Боговини“ из 1923, (Калчић 2001, 31) потврђујући његов озбиљан и професионално усмерен рад на терену у Тимочкој Крајини. То можемо поткрепити и чињеницом да Матична библиотека „Светозар Марковић“ у Зајечару чува неколико фотографија из серије „Изградња водојаже – Вањиног јаза на Црном Тимоку код Зајечара“, датиране годином 1923. и обележене штамбиљем М. Марковић – Зајечар. (Марковић 2004, 157–161) Ова биографска фактографија свакако поткрепљује чињеницу да ова врста репортажног теренског рада није била честа и да је подразумевала вишегодишње стручно усавршавање, искуство у раду на терену и познавање теме која се снима. У том смислу, могло би се рећи да је за индустријску фотографију било потребно основно познавање процеса производње и усмеравање пажње на њене кључне сегменте. Значајне колекције фотографија Михајла Марковића настале у његовом атељеу сачуване су На-

Бележница 36

102

На нашој стази __________________ родном музеју у Зајечару и приватној колекцији Мирослава Александрића.45 Нису сачуване разгледнице и дописне карте из Бора или Зајечара које је радио Михајло Марковић, тако да постоји могућност да је избор теренског фотографа био део договора, расподеле интереса и пословних ангажовања са колегама фотографима из Зајечара (Ђорђевић и Сотировић, браћа Марјановић, Михајло Летић итд). На крају, није мање важна ни чињеница да је он свога сина Драгољуба (рођеног 1905) учио фотографском занату и да је он већ као фотограф 1921. био сарадник Илустрованог листа, те да је након смрти оца 1942. он водио радњу, под називом „Фотографски атеље Марковић“. (Калчић 1999, 17–18) С обзиром на чињеницу да је колекција вођена до 1944. и да су сачуване фотографије и из периода након Михајлове смрти 1942, други аутор који је заступљен у овој колекцији може бити његов син Драгољуб. У том смислу и на основу наведених чињеница, он се, претпостављамо, врло оригинално снашао у тадашњем професионалном окружењу фотографа, оставивши нам врло систематичну и тематски уређену целину индустријске фотографије и индустријског наслеђа Србије, што бисмо, као што рекосмо нешто раније у тексту, окарактерисали као прави „шок будућности“, али тек када почнемо да је откривамо, отварамо, одравњујемо. Намера закључног разматрања теме којом смо се бавили јесте да образложи неколико кључних тачака текста, чиме бисмо текст и тему отворили за даља тумачења – никако само да је заокружи и затвори као целину. У том смислу, места чувања фотографске грађе, фото-документације о којој је било речи, говоре о карактерима и критеријумима сакупљања и очувања грађе, политикама репрезентације, пропустима у чувању и стратешки усмереном попуњавању колекција тих институција. То би подразумевало и одабир различитих начина употребе – „отварања“ и „откривања“ те грађе – као и стратешког приступа њеној актуелизацији, који зависи од програма и политика репрезентације грађе институција које је чувају. Избор фотографије која својом композицијом и садржајем, наизглед случајно, у први план ставља сенке фотографа, као да гледаоцима подмеће нешто што се, по свој прилици, гурало у заборав и с намером претварало у „анонимни жамор“, имао је намеру да, уз помоћ до сада непознатих биографских података о фотографу, дода још један слој и димензију приказаним фотографијама. Ова фотографија (умножена два пута) јесте и својеврстан аутопортрет и објектификација ауторства као слике на којој фотограф представља своје присуство и свест да приказује себе како се посматра и бележи – себе како се огледа у сенци. Наивно би било помислити да је тако нешто случајно промакло професионалном фотографу, као и то да је фотографија случајем или због нечега што је, у тој ситуацији, било у другом плану, одабрана да буде део албума фото-документације француске компаније. Пре би се могло рећи да је реч о игри фотогра-

103

Бележница 36

46

Бенедикт Андерсон уводи термин „тискарски капитализам“ у контексту разматрања тезе о механизмима опстајања национализама и нације као „замишљене заједнице“, која се не заснива на објективним чињеницама већ на основу наметнуте идеологије елита преко установљених институција, тако што национализам у доба секуларног рационализма, преузима поједине функције религије, као што би то нпр. био осећај сигурности у заједништву. „Zamišljena je zato što pripadnici čak i najmanje nacije nikada neće upoznati većinu drugih pripadnika svoje nacije, pa čak ni čuti o njima, no ipak u mislima svkog od njih živi slika njihovog zajedništva“ (Anderson 1998, 17). У периоду индустријализације и масовне производње током осамнаестог века долази и до развоја штампарства и „тискарског капитализма“ када штампање књига постаје уносна делатност услед све већег утицаја просветитељских идеја опис-

_________________ На нашој стази мењавања и удруживања на основу политичких уверења што доводи и до све већих тежњи стандардизације националних језика. Све већа тежња ка правилнијем изражавању водила је ка све значајнијим утицајима институција које су производиле језичке норме тежећи да уведу контролу људи који су осећали извесно заједништво настало на основу узајамног размевања говора и језика као и распростирањем тих идеја путем штампаних медија. Штампари су у томе видели значајно проширење тржишта. Настанак нација и опстајање национализама је тако доведено у директну везу са штампаним медијима који су све више добијали на значају. (Anderson 1998, 44 – 52) 47 Туристи, „Дигитално доба“[музичка нумера] (Балкан велики, Скопље 2018); непознати аутор текста који је преузет из WC-a бифеа „Вентил“. Видети: https://bal-

фа који нам шаље поруку да је он и у тренуцима игре био свестан свога задатка и положаја у компанији и друштву, свестан самог „генија“ фотографије, како бисмо је могли читати и ван контекста и задатих оквира и намера наручилаца. Била је то, претпоставимо, игра преко које је син учио од свога оца како се подмеће живот бесмисленој технократији и бирократији. То је, можда, био тренутак свесног избегавања и саботирања наметнуте идеологизације кроз фотографску, не само документаристичку већ и естетичко-композициону интервенцију, због којег не би требало да научном приступу овакве употребе фотографије умањи интерпретативну и аналитичку вредност. Поред тога, условно схваћени квалитет, приликом процене грађе у архивима, библиотекама и музејима, мора се тражити и у потенцијалима за тумачења, уметничке или научне контекстуализације, а не само у стриктним поделама на уметничку или документарну грађу и изворе, руководећи се искључиво колекционарском логиком. Пажњу вероватно треба посветити и ширим јавним интересима, које још увек не можемо прецизно дефинисати, због непостојања и губљења једнаких услова приступа и доступности јавних културних добара и селекције грађе на основу поузданог знања у некој области. Можда би у таквој ситуацији, слобода избора на основу интуитивног деловања и свести о својим ограничењима, значајно проширила критеријуме сакупљања, уз претњу да ће се тако превазићи капацитети смештаја, омогућила преливање таквог садржаја ван граница институција учинивши их тиме мање формалним и флексибилнијим према јавности којој је, примера ради, намењена та врста визуелне грађе. Индустријско наслеђе и политичко несвесно актуелизовање неизбежно приказују однос према прошлости и намере у будућности, као што бисмо, нпр., овим текстом спонтано и нехотице, можда, сакрили актуелне тенденције модернизације – несавесног подстицања и подражавања „тискарског капитализма“,46 увођења приватно-јавних партнерстава, приступа јавним културним добрима као роби на тржишту корисничких потреба, маркетиншких политика репрезентативности и плутања на таласима „главних токова“, „пројектног финасирања“, „приоритетних оса финансирања“, „категорија подршке“ и „агенди“ које могу угрозити основне делатности очувања грађе и релативизовати значај јавних институција у односу на реалну и симболичку вредност фондова које чувају, законских одредби којима се воде, а све то зарад преживљавања и видљивости на „тржишту“, несвесно приватизујући јавно добро и вишедеценијско институционално деловање. У том смислу, можда би било корисно да вам пред сам крај пренесем рефрен аутентичне народне поезије, који би требало да одзвања у нашим мислима: „Понекад си роб. Понекад си роба. Само плеши. Свира дигитално доба.“47

Бележница 36

104

На нашој стази __________________ kanveliki.bandcamp. com/track/digitalnodoba.

Сл. 3. Фотографија из шестог албума „Француско друштвo Борских рудника – Концесија Св. Ђорђе: 1908–1944.“ стр. 79. Историјски архив Неготин, Одељење у Бору.

105

Бележница 36

_________________ На нашој стази

48

У том смислу индикативан је, нпр., актуелни пројекат „Француско културно наслеђе у рударском граду“, који „Штампа, радио и филм“ Д.О.О. Бор реализује уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, објављујући истоимени фељтон у свом листу Око истока, од јула 2018, у којем се не наводе прецизне референце и литература објављивана у часопису којем је подршка поменутог Министарства изостала, вероватно због невешто прераног препакивања тема и одсуства смисла за сензационалистичку бригу према културном наслеђу. Вид. нпр. Око истока, бр. 16 (2018):6.

Ова вредна, тематски изолована, изразито специфична колекција, у ствари још увек није ни позиционирана у јавности и очекује неку вашу реакцију и пажњу. Тако она ипак бива најближа својеврсној распарчаној историји и нарацији, које сада свако на свој начин чува и препричава. Нешто као истргнута страница, невешто искоришћени цитат, ушушкан наводницима без тачне референце. Предмет који артикулишемо у односу на то како је тренутно нама окренут и приказан, који бисмо већ у наредном тренутку или са неког другог места видели другачије. Тему, дакле, коју разумевамо и интерпретирамо свако на свој начин, онако „како нам се чини“, на крају морамо устројити као „привидну празнину“, „неоткривену поетику“ која тежи да покрене политику. Ову конзервирану грађу, утрнулу у фондовима локалних институција и у појединим приватним колекцијама, поједини виде као тематску целину која чека прилику да се „прикачи“ на нови талас модернизације и индустријализације, како би се увек изнова приказала у пуном сјају.48 Међутим, уколико се одрекнемо својих сенки зарад тржишне репрезентативности (па и на тржишту „културних догађаја“), визуелни израз сенке изгубиће сликовито објашњење и симболичко значење, изгубићемо мисаону дубину, осиромашити прошлост, незаинтересовано ћемо проћи кроз садашњост. Са нама ће и слике престати да мисле. Нећемо знати да ли уопште постојимо, одрађиваћемо тренутне послове, заборавићемо суштинску замршеност наших односа са природом и културом, избрисати ивице објеката, хоризонте тумачења и поравнати будућност. Ако осећате да сте, на основу сенки двојице фотографа са прве и последње фотографије, нарацијом са честим упадљивим предрасудама и наизглед смислено поређаним чињеницама, наведени на помисао да су то сенке оца и сина, Михајла и Драгољуба Марковића, ауторâ јединствене систематски вођене колекције индустријске фотографије, коју можемо сматрати „кључним ресурсом“ индустријског наслеђа Бора, сматрајте то намером аутора овога текста, који са инерцијом и извесним емоцијама приступа теми. Не замерите на томе, као и на могућем расуђивању на основу предрасуда преко којих смо наведени да посматрамо своје сенке и размишљамо о свом „несвесном“ друштвеном и симболичном деловању. Искористите прилику, пажљиво гледајте фотографије „какве јесу“ и прочитајте текст како бисте критички приступили овој актуелизацији. „Одравните“ и ваше интересовање да је некако завршите без овако замршеног посредовања.

Бележница 36

106

На нашој стази __________________ ЛИТЕРАТУРА

Бурдије, Пјер. „Друштвена употреба фотографије.“ Бележница, бр. 30 (2015): 129–150. Дебељковић, Бранибор. Стара српска фотографија = Old Serbian photography. Београд: Народна библиотека Србије, 2005. Димитријевић, Милан. На Хомољском друму. Бор, 2004. Ђуровић, Драгољуб. „Стари Бор – сећања.“ Бележница, бр. 20–21 (2009): 98–107. Едвардс, Елизабет. „Локација, локација: полемика о фотографијама и институционалним праксама“. Бележница, бр 33 (2017): 5–18. Јовановић, Љубомир. „Србија у сликама: одломак.“ Бележница, бр. 28 (2014): 159–162. Цела монографија доступна је на: http://www.unilib.rs/oni-su-gradili-srbiju/data/srbija-u-slikama.pdf Јовановић, Душан. Злато и бакар источне Србије. Београд: Српско друштво за историју науке и Археолошки институт САНУ, 2001. Јовановић, Слободан Љ. Бор – историјски путокази. Бор: Скупштина општине, 2001. Калчић, Сергије. Зајечар на старим фотографијама и разгледницама до 1941. 1. Зајечар: Фото-кино клуб „Тимок“, 1999. Калчић, Сергије. Зајечар на старим фотографијама и разгледницама до 1941. 2. Зајечар, „Тимок“, 2001. Лецтер, Лазар. Друм честобродички кроз клисуру реке Грзе [Сликовна грађа], Београд, 1896. Доступно на: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Fotodokumenta/Album/AF_28#page/0/ mode/1up Малић, Горан. Слике у сребру, Београд: Фотограм, 2001. Марковић, Михајло Н. „Изградња водојаже – Вањиног јаза на Црном Тимоку код Зајечара.“ Развитак бр. 215–216 (2004): 157–161. Мијовић, Томислав (ур.). Историјски архив „Тимочка крајина“ Зајечар 1948–1988. Зајечар: Историјски архив „Тимочка крајина“, 1988. Милић, Даница. Страни капитал у рударству Србије. Београд: Историјски институт, 1970. Наумовић, Слободан. „Ресурс од кључног значаја: индустријско наслеђе Бора виђено из перспективе индустријске археологије, етнологије рударства, политичке антропологије и визуелне антропологије.“ У Добро је за мишљење али је компликовано за јело, ур. Драган Стојменовић, 75–111. Бор: Народна библиотека Бор, 2013. Наумовић, Слободан и Радивојевић, Владимир. Борски алманах – улична фотографија као зајед­ ничка антропологија. Бор: Народна библиотека Бор, 2015.

107

Бележница 36

_________________ На нашој стази Сулензис, Ник. Одравњивање. Београд: Центар за промоцију науке, 2016. Станковић, Mомчило. Борски рудник: 1902 до 1972, Бор: Бакар, 1972. Стојковић, Драгана. „Мијачка копаница [Христофора Црниловића]: Увод.“ Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 64 (2001) 121–122. Стојменовић, Драган. „Пеглање преко дугмића: дигитализација фотографских негатива на Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор“. Гласник Народне библиотеке Србије (2010/2011): 119–130. Тодић, Миланка. Историја српске фотографије (1939–1940). Београд: Просвета и Музеј примењене уметности, 1993.

Aleksandrić, Miroslav. Fotografi i fotografski ateljei u Srbiji (1860–1918.). Beograd: Udruženje za prikupljanje i prezentaciju istorijske građe Foto muzej, 2012.

Avramovski, Živko. Treći rajh i Borski rudnik. Bor: Muzej rudarstva i metalurgije „Bor“, 1975.

Anderson, Benedikt. Nacija: zamišljena zajednica. Beograd: Plato, 1998.

Bart, Rolan. Svetla komora. Beograd: Rad, 1993.

Benjamin, Valter. „Pisac kao proizvođač“. U Eseji. Beograd: Nolit, 1974.

Dimitrijević, Sergije. Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije. Beograd: Nolit, 1958.

Edvin, Abot. Ravanija : ispovest gospodina Kvadratića, stanovnika dvodimezionog sveta, o njegovom pustolovnom putovanju u svetove s više-manje dimenzija. Beograd: Zlatni zmaj, 2014.

Gerc, Kliford. Antropolog kao pisac. Beograd: XX vek, 2010.

Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa „Bakar“. Кnj. 16, Radnička solidarnost : Bratinska blagajna : arhivska građa : od 1849. do 1939. [1]. Ur. Borivoje Andrejić. Bor: Radna organizacija štampa, radio i film, 1979.

Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa „Bakar“. Кnj. 17, Radnička solidarnost : Bratinska blagajna : arhivska građa : od 1849. do 1939. [2]. Ur. Borivoje Andrejić. Bor: Radna organizacija štampa, radio i film, 1979.

Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa „Bakar“. Knj. 15, Nova bolnica u Boru : arhivska građa. Ur. Borivoje Andrejić. Bor: Radna organizacija štampa, radio i film, 1978.

Jovanovitch, Douchan. Serbie orientale – or et cuivre. Paris: H. Dunod & E. Pinat, 1907.

Jovanović, Slobodan Lj. „Društveni i kulturni procesi u Boru u istorijskom kontekstu međuratnog razdoblja.“ Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, knj. V–VI (1987–1990): 189–211.

Jović, Ivan. „Zaštita kulturnih dobara radnih organizacija udruženog rada materijalne proizvodnje“.

Etnološke sveske 3 (1980): 75–86.

Kostić, Cvetko. Bor i okolina, Beograd, 1961.

Бележница 36

108

На нашој стази __________________ Mihajlović, Neda. „Arhitektura Bora između dva svetska rata.“ Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije, br. 6–7 (2009): 117–185.

Prajs, Derik. „Posmatrači i posmatrani. Fotografija oko nas.“ U Fotografija: kritički uvod, prir. Liz Vels, 91–100. Beograd: Clio, 2006.

Prajs D. i Vels L. „Razmišljanja o fotografiji: debate nekad i sad“, „Konstruisanje dokumentarnog“. U Fotografija: kritički uvod, prir. Liz Vels, 51– 65. i 122– 134. Beograd: Clio, 2006.

Radulović, Miroslav. Taj divni Bor. Bor, 2016.

Radulović, Miroslav. Bor u 500 slika : [1947– 2009]. Bor, 2010a.

Radulović, Miroslav. Zlatne godine Rudarsko-topioničarskog basena Bor. Bor, 2010.

Radulović, Miroslav. Bor kojeg više nema. Bor, 1993.

Romelić, Živka. О rudarskoj kulturi u Boru : tradicija kao podstrek = The Mining Culture in Bor : tradition as a stimulus. Bor: Narodna biblioteka Bor, 2017. http://digitalnizavicaj.org.rs/pdf/texts/413/ Zivka17112017saCIPommalipdf.pdf Simić, Vasilije. Istorijski osvrt na rudarstvo bakarnog rudišta u Boru i okolini. Bor: Rudarsko metalurški fakultet i Institut za bakar, 1969.

Toflera, Alfred. Šok budućnosti, Beograd: PS Grmeč, 1997.

Džejmson, Fredrik. Političko nesvesno: pripovedanje kao društveno simbolični čin, Beograd: Rad, 1984.

Vajt, Hajden. Metaistorija. Podgorica: CID, 2011.

Архивска грађа и извори: „Француско друштво Бoрских рудника – Концесија Свети Ђорђе“: 1908–1944. 6 aлбума, Историјски архив Неготин, Одељење у Бору. „Министарство шума и рудника Краљевине Југославије, Одељење за рударство. Р. Бр. 11323, Београд 25. јул 1933. “ Историјски архив Неготин, Одељење у Бору. „Pismo upravnika Trgovinskog muzeja iz Beograda, 15. jul 1937. g. i odobrenje direktora Borskih rudnika od 7. i 18. avgusta 1937.“ Историјски архив Неготин, Одељење у Бору.

Odgovor direktora Borskih rudnika na pismo g. Todora Nešića, fotografa iz Bora, od 4. аvgusta 1939. Историјски архив Неготин, Одељење у Бору.

109

Бележница 36

Избор Бележнице

Избор Бележнице _______________ Ана Јанковић, Народна библиотека Бор

Библиографија српских речника Дејана Вукићевића

Речници су незаобилазна врста референтне литературе у библиотеци било ког типа, укључујући и приватну. Дејан Вукићевић

Прегледајући са великим поуздањем нову књигу др Дејана Вукићевића, Библиографију српских речника (Народна библиотека Србије, 2016), видимо да је у последњих петнаест година сместио и побројао чак 1.185 библиографских јединица(речника), што није мали број ако се зна како су снажан развој имале комуникационе технологије крајем 20, и нарочито почетком 21. века, што је имало велики утицај и на лексикографију. С једне стране, нове технологије су умногоме измениле рад лексикографа тако што су несразмерно, у односу на њихове старије колеге, олакшале и убрзале њихов рад на прикупљању и анализи грађе за израду речника. Са друге стране, омогућиле су настанак електронских речника, прво на различитим носачима података, а потом и на интернету. То је, опет, утицало на развој нових типова речника и у техничком и у концепцијском смислу, а корисницима пружило обиље нових могућности. Па ипак, у периоду од 2000. до 2015. године одштампано је 1.185 речника.

У доба када су корисне информације на различитим језицима све доступније, а контакти са говорницима других језика све интензивнији, вештина што бржег проналажења квалитетних информација о лексемама – о њиховом значењу, употреби и односу према другим лексемама – има веома важну улогу за све шире кругове корисника, без обзира на њихову струку и ниво тзв. комуникативне компетенције. Речници, у којима се описују лексеме, њихово значење, морфолошка и синтаксичка својства и сл., било да су намењени онима који тек уче страни језик или језичким професионалцима, преводиоцима, лекторима, наставницима, нису поштеђени коренитих промена које доноси дигитална лексикографија. Штампане опште двојезичне речнике код многих језичких комбинација заменили су интернетски речници и апликације за мобилне телефоне. Стога ће многи, у потрази за еквивалентом неке речи, радије употребити, на пример, Гуглов сервис Преводилац, или неки лако доступни, бесплатни интернетски портал, него да се лате штампа-

111

Бележница 36

______________ Избор Бележнице ног речника чак и онда када би им он пружио неупоредиво разноврсније и поузданије информације. Укратко, за једну језичку и културну заједницу речници су веома важно средство језичке политике, укључујући ту и сâмо обликовање стандардног језика, док су појединцу они неопходни за развој већ споменуте језичке или комуникативне компетенције и на матерњем и на страном језику. Осим тога, вештина употребе речника део је информацио­ не писмености, и то не само уколико је реч о учењу страног језика, већ је то важно и у многим другим областима за које је било неопходно израдити речнике. Дакле, у Вукићевићевој Библиографији српских речника никако није реч само о језичким речницима на које се обично прво помисли. Све у свему, има много разлога који нас наводе да (правим) речницима посветимо дужну пажњу. Након великог и вишеструко значајног подухвата на изради Библиографије српских енциклопедија и лексикона (Завод за уџбенике, 2014), за шта је добио наше најзначајније библиотекарске награде и признања, др Дејан Вукићевић објавио је и Библиографију српских речника као природни и логични наставак, и којом је на известан начин заокружио свој претходни рад. И једна и друга књига показују да Дејан Вукићевић, као библиограф, према избору библио­ графске грађе, посебан значај придаје рас-

Бележница 36

ветљавању улоге коју су предметне јединице и њихови аутори,пописани у овим двема библиографијама,имали на прошлост, обликовање будућности и развој историје, просвете, науке и културе српског народа. Говорећи о овим књигама, не сме се заобићи ни њихов стручно-библиографски и културно-историјски приступ смислу како једног националног обиља тако и заборава у оквиру једне националне културе, те намера да се овим пописом библиографских јединица меморише одређена културна историја у нас а избегне добро позната културна амнезија. Поготово ако се има на уму да је реч о једном од најважнијих (ако не и најважнијем) стубовима сваке нације и националне културе – језику. У књизи Библиографија српских речника пописани су речници објављени на територији Србије у периоду од 1803. до 2015. године, као и они којима се није могла утврдити тачна година издавања. Такве су публикације описане на почетку. Ако, у том случају, пођемо од 1803, као прве године када је у Србији, тачније, Земуну, објављен двојезични речник Георгија Захаријадеса, сазнајемо да су први речници, дакле, везани за грчки језик, а потом и латински. Због окренутости српске културе, просвете и науке у 18. и почетком 19. века ка земљама немачког говорног подручја, све се чешће састављају речници који повезују српски са немачким језиком.

112

Избор Бележнице _______________ У Библиографији српских енциклопедија и лексикона, према сопственим речима, аутор је морао да разрешава проблеме терминолошких нејасноћа, као и недоумице у вези са просторном и националном припадности пошто су лексикони и енциклопедије овог периода представљали једно међусобно вео­ ма испреплетено искуство и „знање“ више народа, не само српског. Зато се аутор определио да књиге попише по принципу који је обухватао дела на српском језику, објављена на тлу данашње Србије (уз одређене изузетке које је морао да уважи да би се у библиографији нашла и нека веома значајна српска издања објављена ван Србије). Приликом пописивања српских речника, појавили су се и други проблеми. Прво – варијанте српског језика које су се користиле у одређеном историјском времену: црквенословенски, славеносрпски и српскословенски језик. Ове библиографске јединице су посебно означене у регистру, што олакшава сналажење онима који желе да их даље проучавају. Принцип кога се аутор придржавао у библиографији речника јесте – српски или и на српском језику, објављени на тлу данашње Србије и који се, према прихваћеним стандардима, могу сматрати књигом, тј. да обимом нису мањи од 49 страна. Ипак, и у овом је случају било неколико изузетака на које је указано у уводу у библиографију. Недоумицу су, условно речено, створиле и публика-

ције које нису само речници, већ је речник штампан уз правопис, па је и ту начињен изузетак и на то је указано у уводу. Ова се библиографија бави монографским публикацијама, тако да је изостала некњижна грађа попут сликовница или публикација на Брајевом писму као и неки важни часописи у чијим су се чланцима често публиковали речници српског језика, некад веома обимни и исцрпни. И наравно, када се библиограф који пописује овакву врсту референсне грађе нађе пред огромним задатком који је самом себи задао, тј. пред гомилом књига, основно јесте одредити шта је речник, а шта није, то јест одредити критеријуме за третирање тзв. жанровски граничних дела. И на ове примере је посебно указано, као и на два речника српских аутора на страним језицима. Аутор је очито сматрао да би направио већу штету да је ове речнике (један је вишејезични речник на руском језику, а други је превод Речника страних речи и израза Љуба Мићуновића на македонски језик) изоставио, него да се држао својих строго утврђених принципа, од којих је морао одступити онда када је схватио да би нека значајна дела остала ван библиографије. Грађа је распоређена хронолошки, по години издања, а у оквиру исте године примењен је алфабетски принцип. Не рачунајући ауторов уводник, књига има следеће целине: „Библиографија“, са

113

Бележница 36

______________ Избор Бележнице 2.536 пописаних библиографских јединица, затим „Appendix“ са још 411 јединица поређаних по истом принципу као у главном делу библиографије, само што су у овом „додатку“ пописани и речници српског језика штампани у иностранству, почев од 1790. године и речника немачко-српског језика преведеног на славеносрпски и објављеног у Бечу. У овом делу појављују се Вукови речници српског језика, штампани такође у Бечу, као и Даничићев речник хрватског или српског језика објављен у Загребу, а који представљају националне симболе у одређеним историјским и културним релацијама. У овој групи нашли су се многи значајни речници који би били изостављени да се аутор држао само принципа првог дела књиге. Појединим речницима припада посебно место у културно-историјским оквирима развоја српског језика и српске нације. Такви се речници изучавају много дуже од тренутка када је престала њихова практична примена јер су их престигли и заменили савременији. Следе регистри имена ауторâ речникâ, наслова (ћирилични и латинични), а у оквиру два писма јединице су ређане по алфабетском, односно абецедном принципу. Занимљив је регистар језика где се види да су најчешће објављивани речници на енглеском или и на енглеском језику, а поред њега преовлађују немачки, па тек онда руски и француски.

Бележница 36

Посебна целина је „Допуна Библиографије српских енциклопедија и лексикона“, где је побројано још 67 библиографских јединица изостављених у претходној књизи, и уз њих припадајући регистри имена и наслова. Све библиографске јединице описане су по важећем међународном стандарду за опис монографских публикација. По облику, библиографија је самостална, а према врсти извора само делом примарна јер се аутор није могао доследно држати основног принципа за израду библиографије – de visu – са књигом у руци јер, како се испоставило, од укупно описаних 2.947 библиографских јединица (плус 12 јединица накнадно придодатих и означених помоћним словом „а“), чак 851 речник аутор није могао да опише тако што би га прелиставао и податке извлачио из примарних извора, већ је користио електронске базе података, а такве је јединице у библиографији обележио звездицом, са жаљењем констатовавши да ови речници нису представљени на прописани начин зато што је реч о књигама које није могао да нађе у срп­ ској националној библиотеци, било да је то зато што их библиотека једноставно не поседује или библиотекарским речником речено „нису на месту“, тј. постоје у инвентару, али се воде као издате на коришћење или као нестале. Забринуто је устврдио да је реч о 29% књига пописаних у овој библиографији. Овај алармантни податак би свакако морао да буде и мера значаја ове библиографије

114

Избор Бележнице _______________ јер је у њој, осим што је пописана грађа која до сада није пописивана, указано и на то шта од ове важне референсне литературе недостаје српској националној библиотеци. Претраживањем узајамне базе COBISS. SR, уз једноставно ограничење врсте садржаја на „речници“ објављени у Србији у последње две године, долазимо, условно речено, до педесетак разних речника, који нису побројани у овој библиографији с обзиром на то да су њене библиографске јединице омеђене 2015. годином као годином издавања. У том смислу, ова се књига, библиографија речника, може сматрати за својеврсни пресек стања у одређеном историјском и културном тренутку. Све речи једног језика, тј. његова лексика, имају изузетно велики симболички значај за припаднике те језичке заједнице. То неминовно указује и на велики значај речника који ту лексику обједињују, нормирају и чувају. Прикупити, повезати и описати речнике објављене на српском или и на српском језику, у Србији и ван Србије, није свакако био лак задатак поготово што се ова библиографија, као прва таква, може сматрати за важан инструмент за даља истраживања, али и не само за то, већ и као велика помоћ свима онима који ће се, уместо за онлајн речник, ипак одлучити за штампани. Често смо сведоци, не само у нашим професионалним оквирима, већ и шире, гледајући и читајући јавне медије, слушајући дебате на различите теме, али

и у свакодневном животу, да многи људи ретко и нерадо посежу за речником и радије бирају несигурност и полузнање па и ноторно незнање које резултира погрешном употребом речи, него да провере значење тих речи у речнику. Али и онда када речник ипак постане извор информација, заинтересовани тражилац често бива у недоумици који речник да одабере, у ком се речнику налази информација која му је потребна и, поготово, како да ту информацију правилно искористи. Школски систем недовољно указује на потребу познавања употребе речника, а библиотеке, као места где се могу пронаћи најразноврснији речници – нису довољно посећена места. И школе и библиотеке морале би много више да се потруде да своје ученике/ кориснике оспособе да у речницима брзо и поуздано проналазе различите информације које су им потребне. На првом месту, морале би да поседују што већи број различитих типова речника, али и да сами наставници/библиотекари поседују одређене компетенције да могу да укажу и на корисне и поуздане интернетске речнике и језичке портале.

115

Бележница 36

Летопис библиотеке

Летопис библиотеке _____________

Летопис библиотеке 10. јануар: Представљање књиге Српска анатомија шпанског писца, преводиоца, правника и политиколога Мигела Родригеса Андреуа; о књизи су говорили аутор и Виолета Стојменовић (НБ Бор); 24. јануар: Трибина „Локална култура и Европскла унија – како сарађивати?“, у организацији ЕУтеке; на трибини су говорили: Милан Ђорђевић, менаџер Деска Креативне Европе Србије, Сања Атанасковић, представник програма „Европа за грађане и грађанке“ (Канцеларија за сарадњу с цивилним друштвом Владе Републике Србије) и Милан Стефановић, члан Тима Европа; 30. јануар: Концерт Краља Чачка поводом Дана библиотеке (27. јануар); 7. фебруар: Културно-уметнички програм Удружења Словенаца у Бору „Крас“; 13. фебруар: Предавање психолога и психотерапеута Марије Фуштар „(Не)послушна деца“, у организацији Удружења родитеља „Бебиронче“ Бор; 19–23. фебруара: Недеља пријатељства на Дечјем одељењу НБ Бор: програм „Позориште“ реализован је у сарадњи са Активом жена Пензионерског клуба Бор (19. 2.

2018); радионицу „Енигматика“ реализовали су чланови Енигматског клуба Бор са ученицима ОШ „3. Октобар“ (20. 2. 2018); „Жарка прича причу“ у извођењу библиоте-

кара Дечјег одељења НБ Бор Весне Јовановић и Марије Радосављевић (21. 2. 2018. и 23.

2. 2018); угледни час проф. Саше Чорболоковића (ОШ „3. Октобар“ Бор) о Кањoшу Мацедоновићу (22. 2. 2018); 24. фебруар: Трибина „Превенцијом до здравља ваших кућних љубимаца“ у организацији Ветеринарске станице Бор и Удружења за заштиту животиња „Борске шапе“; на трибини су говориле др вет. мед. Марија Родић и др вет. мед. Соња Бојовић; 6. март: Предавање психолога и психотерапеута Марије Фуштар „Страх и анксиозност код деце и родитеља“, у организацији Удружења родитеља „Бебиронче“ Бор; 7. март: Вече сатире у организацији Удружења сатиричара „Сатира2010“ Бор; 15–17. март: Предавања „Мозак: командни центар организма“, „Мозак и свакодневне рутине“ и „Обнови мозак – продужи живот“ мр Влада Хаврана, ур. часописа Живот и здравље, у организацији Клуба здравља Бор; 21–22. марта: Радионице поводом Светског дана поезије: „Калиграми“ у ОШ „3. октобар“ Бор и „Поетикарење: од дадаистичке песме до кат-апа“ у НБ Бор; аутор програма: Виолета Стојменовић (НБ Бор); 22–23. марта: Друштво младих истраживача Бор је са бројним сарадницима, уз учествовање образовних и културних установа, еко-

117

Бележница 36

____________ Летопис библиотеке лошких и других НВО у Бору, предавањима, презентацијама и изложбама резултата истраживања и кампања, обележило међународне дане вода, метеорологије, шума и подржало глобалну акцију „Сат за нашу планету“ (24. март), под слоганом „Повежи се са планетом“; 26. март: Представљен је двоброј 34–35 часописа Бележница; 29. март: Гимназија „Бора Станквоић“ у Бору обележила је свој Дан пригодним програмом; 30. март: Трибина о важности читања деци у најранијем узрасту и развијању читалачких навика деце под називом „Читај ми“, у организацији Дечјег одељења НБ Бор; на трибини су говорили: педагог Јасмина Момчиловић, логопед Душица Машић, психолог Сања Марковић, васпитач у предшколској установи „Бамби“ Светлана Адамовић, учитељ Јелена Вукић и наставници српског језика и књижевности у основној школи Весна Грујић Николић и Саша Чорболоковић;.

2–3. априла: Светски дан дечје књиге обележен је програмом „Жарка прича причу“, чији су аутори Весна Јовановић и Марија Радосављевић (Дечје одељење НБ Бор); 5. април: Друштво за просвету и културу Рома пригодним програмом обележило је Међународни дан Рома (8. април).

10. април: Трибина „Одрживи развој у функцији здравља“ у организацији удружења „Избор постоји“ и „Рајачка школа здравља“, по-

Бележница 36

водом Светског дана здравља (7. април); на трибини су говорили прим. др Петар Пауновић, епидемиолог у пензији и проф. др Јовица Соколовић (Технички факултет Бор); 12. април: Женска певачка група „Свети Харалампије“, којом диригује Тамара Глишић, одржала је концерт духовне музике; 13. април: Књижевно вече Марије Јовановић и представљање њеног петог романа Звуци из подморнице; разговор водила Весна Тешовић (НБ Бор); 18–21. априла: Предавања проф. др Мирослава Пујића о емоционалној интелигенцији, снази воље и духовном здрављу, у организацији Клуба здравља Бор; 20. април: Поетска и енигматска радионица за ученике ОШ „Ђура Јакшић“ Крушар на Дечјем одељењу НБ Бор; 23. април: Светски дан књиге обележен је забавно-образовним програмом „Алиса“, чији су аутори Весна Јовановић и Марија Радосављевић (Дечје одељење НБ Бор); 26. април: Удружење бубрежних болесника на дијализи у Бору организовало је предавање „Како сачувати здраве бубреге“; 27. април: Енигматика на енглеском језику у сарадњи са ОШ „Вук Караџић“ Бор на Дечјем одељењу НБ Бор; 8. мај: Фондација „Славко Ћурувија“ организовала је јавну дебату под називом „Какве медије желиш“; о медијима у Србији и Бору говорили су: Александар Миликић, председник општине Бор, Саша Трифуновић, уред-

118

Летопис библиотеке _____________ ник портала „Ист медија“, Горан Миленковић испред Удружења грађана „Пиштаљка“ и Илир Гаши, програмски директор Фондације. Дебату је модерирала новинар Даница Вученић; 9. и 16. мај: Забавно-образовни програм „Алиса“ на Дечјем одељењу НБ Бор; ауторке програма: Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 10. мај: Представљање четвртог зборника песама чланова Књижевног клуба „Соколово перо“ у Сокобањи Сокобањским пределима душе; о зборнику и песницима говорио је уредник и један од аутора Славиша Јевтић; 17. мај: „Жарка прича причу“ у извођењу Марије Радосављевић за ученике првог разреда ОШ „Свети Сава“ Бор, на Дечјем одељењу НБ Бор; 18. мај: Квиз о народној књижевности „Ко умије, њему двије“ на Дечјем одељењу НБ Бор; аутори програма: Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 24. маја – 7. јуна: Дани књиге у Народној библиотеци Бор; 24. мај: Представљена је књига Повратак у завичај: говедар па цар Јована С. Митровића и отворена пратећа изложба „Сећање на Борске сусрете балканских књижевника“, за коју је грађу припремило и обрадило Завичајно одељење НБ Бор; о књизи и значају локалних културних манифестација говорили су аутор и Душан Кабић, историчар уметности;

25. мај: Представљање романа Јаз Дарка Тушевљаковића (Европска награда за књижевност 2017); са аутором је разговарала Ана Јанковић (НБ Бор); 28. мај: Пројекција документарног филма Сеобе се настављају вечно Бошка Милосављевића; 30. мај: Представљање књиге Једна изгубљена историја: Србија у 20. веку Косте Николића (Институт за савремену историју); о књизи су говорили аутор и историчар Борисав Челиковић, уредник Службеног гласника; модератор: Весна Тешовић (НБ Бор); 4. јун: Писци за децу Братислав Петровић, Љубинка Стојковић и Русомир Арсић представили су своје стваралаштво и дружили се са члановима и посетиоцима Дечјег одељења; 5. јун: Завичајне ауторке Мирјана Рајчић Вујасиновић и Марина Раичевић представиле су своје књижевно стваралаштво; 6. јун: Представљање књиге (Ка)ко смо: студије културе памћења и политике идентитета у Србији проф. др Весне Ђукић (Факултет драмских уметности); о књизи су говориле ауторка и рецензенткиња проф. др Дивна Вуксановић; модератор: Виолета Стојменовић (НБ Бор); 7. јун: Јасминка Петровић је представила своју награђивану књигу Све је у реду; 12. јул: Представљање романа Драгана Јашевског Најдража једина моја; о књизи су говорили аутор и Силвија Колберт Васић;

119

Бележница 36

____________ Летопис библиотеке 6. август: Отварање изложбе о улози младих у развоју рударства у Бору, коју су у оквиру пројекта „Миленијалци пишу“ Асоцијације за развој општине Бор, уз стручну помоћ библиотекара, припремили чланови редакције средњошколског информативног портала „ИнФорум“; 22. август: Пројекција филма Мејдан Симеуна Ђака Петра Зеца и разговор о приповеткама Петра Кочића на основу којих је филм снимљен; 8. септембар: Први део радионице „Крајеви се потроше, почеци увек трају“ у оквиру пројекта медијског описмењавања ученика основних школа, који НБ Бор реализује у сарадњи са информативним порталом „Ист медија“ и Академијом Дојче веле; радионицу је водила Виолета Стојменовић (НБ Бор); 8–13. септембра: Изложба фотографија из фонда Завичајног одељења у Оставинској галерији у Београду, у оквиру колективне изложбе „Простор за грешку“ Културног центра Магацин; аутор поставке Драган Стојменовић (НБ Бор); 21. септембар: Представљање збирки есеја Прозор у двориште и Доба хероја проф. др Зорана Пауновића; са аутором су разговарали Драган и Виолета Стојменовић; 22. септембар: Други део радионице „Крајеви се потроше, почеци увек трају“ у оквиру пројекта медијског описмењавања ученика основних школа који НБ Бор реализује у сарадњи са информативним порталом „Ист ме-

Бележница 36

дија“ и Академијом Дојче веле; радионицу је водила Виолета Стојменовић (НБ Бор); 27–28. септембра: Представљање Мале беле сове Трејси Кордрој на Дечјем одељењу НБ Бор; о књизи су са малишанима разговарале Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 1–5. октобра: Дечје одељење НБ Бор обележило је Дечју недељу 2018. следећим програмима: „Била једном једна бајка…“: радионица писања бајки уз помоћ друштвене игре коју су креирале Весна Јовановић и Марија Радосављевић; „Андерсен“: забавнообразовни програм за ученике другог разреда основне школе; представљање едукативних сликовница и других публикација чија су тема пријатељство, дружење, солидарност и толеранција; 2. октобар: Вече сатире у организацији Удружења сатиричара „Сатира2010“ Бор; 3. октобар: Предавање социолога Милана Раките „Луј Алтисер и ми у доба историјског ревизионизма“, поводом 100 година од рођења француског филозофа Луја Алтисера; 5. октобар: Презентација „И старо и ново: рад са младим књигољупцима у НБ Бор“ на саветовању под називом „Примјена нових технологија и метода рада у раду с дјецом и младима у књижницама”, одржаном у оквиру 17. Дана хрватске књиге и ријечи у Градској библиотеци у Суботици; о подстицању и развоју читалачких компетенција деце уз помоћ

120

Летопис библиотеке _____________ ИК технологија у НБ Бор говорила је Виолета Стојменовић; 6. октобар: Новинарска радионица у оквиру пројекта медијског описмењавања ученика основних школа који НБ Бор реализује у сарадњи са информативним порталом „Ист медија“ и Академијом Дојче веле; радионицу је водила дипл. новинар Ивана Миловановић; 9. октобар: Представљање едукативно-забавних библиотечких програма за средњошколце под називом „Конобари и(ли) секретари: како говорити о књигама које (ни)сте прочитали“, у оквиру стручног скупа „Библиотеке у културном животу Србије“, одржаном у НБ „Стефан Првовенчани“ у Краљеву; о програмима „Библиобрег“, „Калиграми“ и „Поетикање“ говорила је Виолета Стојменовић; 15. октобар: Стручни семинар у организацији Матичне службе НБ Бор „Дигитални репозоторијуми у библиотечко-информационој делатности“ реализовале су др Драгана Столић и Александра Поповић (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду); 19–22. октобра: Драматизација Мале беле сове Трејси Кордрој на Дечјем одељењу НБ Бор; аутори програма: Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 29. октобар: Стручни семинар Библиотеке Плус у организацији Матичне службе НБ Бор „Видљивост библиотека и библиотекара у јавности: писменост, промоција, порт-

фолио“, чији су аутори Гордана Љубановић (Народна библиотека Будва) и Слађана Галушка (библиотека ОШ „Свети Сава“ Београд); 31. октобар: Драматизација књиге Лија Ната воли да измишља Николете Новак и Алексе Јовановића; аутори програма: Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 2. новембар: Стручни семинар у организацији Матичне службе НБ Бор „Разговор о књизи у школској библиотеци у функцији социјализације ученика и превенције вршњачког насиља“; семинар је водила др Весна Црногорац; 8. новембар: У оквиру пројекта ЕУтека, гости из Фондације Темпус одржали су презентацију „Еразмус Плус пројекти за мобилност и сарадњу школа и у области младих“; 9. новембар: Онлајн изложба „Берлинска детињства: 29. година од пада Берлинског зида“, коју је приредио Горан Миленковић (НБ Бор) – http://www.biblioteka-bor.org. rs/2018/11/berlinska-detinjstva-29-godinaod-pada-berlinskog-zida/; 14–16. новембра: Драматизација сликовнице Вук који је испао из књиге Тијерија Роберехта и Грегоара Мабира; аутори програма: Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 16. новембар: Изложба „Три погледа“ македонских фотографа Глигора Максимовског, Дејана Ангеловског и Филипа Илиевског, у организацији Фото-клуба „Дунав“ у Доњем Милановцу;

121

Бележница 36

____________ Летопис библиотеке 17. новембар: Новинарска радионица у оквиру пројекта медијског описмењавања ученика основних школа, који НБ Бор реализује у сарадњи са информативним порталом „Ист медија“ и Академијом Дојче веле; радионицу је водила дипл. новинар Ивана Миловановић; 20–23. новембра: Радионица „Шта читаш“ на Дечјем одељењу НБ Бор; аутори програма: Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 27–28. новембра: Квиз о народној књижевности „Ко умије, њему двије“ на Дечјем одељењу НБ Бор; аутори програма: Весна Јовановић и Марија Радосављевић;

Бележница 36

27. новембар: Округли сто „Остваривање оптималног развоја деце у складу са њиховим потенцијалима и потешкоћама“ у организацији Удружења родитеља „Бебиронче“ и Удружења хранитеља „Вучица Мартија“; гости: психолог и психотерапеут Јелена Балановић, педагог Јасмина Момчиловић, дефектолог Миодраг Недељковић и логопед Ненад Митић; 28. новембар: Отварање изложбе „Спашавање Србије: америчка мисија и епидемија тифуса у Србији 1915.“ Центра за примењену историју у Београду.

122

Упутство ауторима, преводиоцима и приређивачима Да бисмо избегли извесне недоумице на које наилази редакција приликом приређивања текстова за штампу, али и ради једнообразности текстова, поготово када је реч о навођењу литературе и фуснота, молимо ауторе, преводиоце и приређиваче да се придржавају следећих упутстава: • За Бележницу се пријављују радови чији садржај није објављиван; • Радови (и други прилози) треба да буду достављени редакцији ИСКЉУЧИВО у електронској форми имејлом (nbbor@ mts.rs), са назнаком „За Бележницу“, уређени у програму Microsoft Word; • Све остале прилоге који иду уз текст – илустрације: шеме, дијаграми, табеле и сл. – треба доставити одвојено од текста, такође у атачменту, јасно обележене и са назнаком у ком делу текста треба да буду штампане, најбоље што је могуће ближе тексту где се први пут помињу; • Странe свих текстова треба да буду формата А4, текст у једној колони; • Текст мора бити ћириличан (изузев неоп­ ходних термина и скраћеница који морају да буду на страном језику и ако је матерњи језик аутора – хрватски или бошњачки) – style:

123

Normal + Justified, font: Times New Roman (Serbian Cyrillic), font size 12, проред:1; • Текст треба организовати следећим редоследом: у истом реду – (титула) име и презиме аутора, (назив установе у којој је запослен), место; испод – јасно одвојени (наднаслов), наслов и (поднаслов), текст рада (са фуснотама); напослетку – (литература); • За писање наслова књига и часописа у самом тексту треба користити курзив (italic); за наслове песама, приповедака, текстова у часописима или књигама, филмова, позоришних представа, изложби и сл. користити наводнике као у примеру: „Искрена песма“, а у оквиру цитата, уколико је потребно – полунаводнике (апострофе): ‘Искрена песма’; • У раду се могу користити искључиво фус­ ноте обележене основним бројевима; • Списак коришћене литературе је на крају текста; извори се наводе језиком и писмом коришћене публикације; • Стил цитирања у фуснотама и литератури је Chicago Style (Humanities) и молимо ауторе, уколико их текст садржи, да се овог правила придржавају;

Бележница 36

Упутство како се овај стил користи можете пронаћи: -- у тексту мр Драгане Сабовљев у рубрици „Одраз“ у Панчевачком читалишту број 13 (новембар 2008), -- на сајту www.citaliste.com -- на веб адресама: -- h ttp://www.chicagomanualofstyle.org/ tools_citationguide.html -- http://www.citaliste.com/pdf_stampa/ cikago_za_sajt.pdf • Списак литературе треба саставити по азбучном реду или абецедном реду (зависно од писма публикације), узимајући у обзир прво слово презимена аутора или наслова анонимног дела; на крају списка иду URL адресе. Редакција Бележнице ради лектуру и коректуру текстова и задржава право да у договору са аутором измени наднаслов, на­ слов или поднаслов текста, као и дискреционо право да рад процени и не објави уколико

Бележница 36

не одговара утврђеним критеријумима, квалитативним, садржинским и формалним. Објављени радови ни на који начин не смеју повредити ауторска права других појединаца или организација. За право објављивања, оригиналност и квалитет радова одговарају сâми аутори. Аутори су одговорни и за чињенице, податке и ставове изнете у тексту, који не морају бити у складу са ставовима редакције. Сматра се да су аутори своја ауторска права на текст (и фотографије), од тренутка кад су их послали, пренели на Народну библиотеку Бор као издавача часописа. Издавач ће радове објављивати у штампаном и електронском облику (на сајту Народне библиотеке Бор). Текст објављен у Бележници аутор може објавити и у другим публикацијама, уз сагласност главног уредника и обавезно навођење извора, тј. броја Бележнице одакле је рад прештампан.

124