Beležnica br. 31

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 17, 2016, број 31 ISSN 1451–2378 = Бележница COBISS.SR–ID 24403471 Излази два пута годишње За издавача Весна Тешовић Главни и одговорни уредник Виолета Стојменовић Телефон: 030/458-120 е-mail: nbbor@mts.rs

БЕЛЕЖНИЦА

Лектура и коректура Ана Јанковић

Дизајн корица Новица Станковић и Драган Стојменовић

Редакција Ана Јанковић Драгица Радетић Горан Миленковић Драган Стојменовић

Штампа „Терција“ Бор Тираж 300 Објављивање Бележнице финансира се средствима Општине Бор и Министарства културе и информисања Републике Србије.

Табле

Овај број Бележнице илустрован је фотографијама Криса Фосита, насталим током снимања једног дела докуменатaрно-етнографског филма Рудник злата америчког редитеља Бена Расела, у Бору, током марта 2016.

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 17, 2016, број 31

ШТА СЕ ДЕШАВА

Дубравка Стојановић ИГРА УЛОГА: крвНИЦИ и жртве у српским уџбеницима историје. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Влада Арсић кад звона занеме, нада нестаје разговор водила Ана Јанковић ��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������10 Драган Великић ЗАПЛЕТИ ЖИВОТНИ разговор водила Виолета Стојменовић ��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������17 Марија Радосављевић Стварање средине подстицајне за читање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20

НА НАШОЈ СТАЗИ

ПРИКАЗИ, ЧИТАЊА, РАСВЕТЉЕЊА

Вилем Флусер Фотографија као постиндустријски објекат са енглеског превела Виолета Стојменовић ��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 103 Сања Босијоковић Живео живот (Толе Манојловића). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 Бранислав Димитријевић У интересу народа. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125 Драган Тешовић Библиотерапија?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130 Драгица Радетић Текелијанум: само дела љубави остају. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135

Избор бележнице

Весна Тешовић Рај који то није (Горан Траиловић, Лична топографија раја, Панчево, 2015) ����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 143

САДРЖАЈ

Слађана Ђурђекановић Мирић Бор и стваралаштво ђорђа андрејевића Куна. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 Виолета Стојменовић Средњошколски листови у Бору. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58 Жан Дистерло Радио - клуб у Бору (1946–2006) ����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������80 Ђорђе Ђорђевић Бодријаровски Симулакруми симулакрума у животу становника тимочке крајине. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97

СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

(избор из старије завичајне штампе) ������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 147

ЛЕТОПИС БИБЛИОТЕКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151

САДРЖАЈ

БЕЛЕШКА ���������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 157

Шта се дешава

Шта се дешава __________________ Дубравка Стојановић, Филозофски факултет Универзитета у Београду

Игра улога: крвници и жртве у српским уџбеницима историје Други светски рат је раздобље које је у Југославији Проф. др Дубравка Стојановић била и у Србији доживело најдраматичније интерпретативје гост Народне библиотеке Бор 17. марта не промене. То је период који је служио свим режи2016, када је одржала предавање и трибимима и идеологијама да у њему пронађу своје исто- ну о различитим представама Другог светријске претке и да, у неком од идеолошких концепата ског рата на тлу Југославије у домаћим уџбеиз тог времена, нађу своје историјско утемељење. Мо- ницима историје, те о начинима на које се гли бисмо рећи да је то историјско раздобље идеални у њима (не) представља Холокауст и разлорезервоар из којег се ваде пожељни историјски ми- зима за то. тови на које се ослањају савремени режими у Србији. Други светски рат има своју посебну употребну моћ због обиља идеологија које су се у њему нашле супротстављене, а које се још увек налазе на политичком „јеловнику“. Због тога је, у идеолошком смислу, тај догађај важан за данашње позиционирање на политичкој сцени, док позивање на већ митске фигуре вођâ различитих покрета даје потребан историјски бекграунд оним политичарима чији је данашњи политички потенцијал танак. Међутим, у меморијским биткама, Други светски рат има још један, и то много већи значај. Огромне жртве које је он за собом оставио на тлу бивше Југославије веома су подесне за манипулације и слање корисних и опортуних политичких порука. Самовиктимизација је кључна лекција која се извлачи из историје, јер улога жртве обезбеђује сталну моралну привилегију која се може користити у садашњости, било у међународним односима или као средство друштвене кохезије. Као што је написао Амос Оз, ми присуствујемо „светском шампионату жртава“, јер престижно место „највеће жртве“ доноси морални бенефит и вечно оруђе против виновника, који се стално подсећају да нису платили свој стварни и симболички дуг. Уз то, садашња или будућа насиља учињена од стране „жртве“ могу се правдати некадашњим патњама. Жртва има индулгенцију за све садашње и будуће поступке. Управо је због тога конкуренција за место највеће жртве велика, што је, с променама политичких система и држава на тлу Југославије, довело до честих смена на тој позицији током

5

Бележница 31

__________________ Шта се дешава последњих седамдесет година. Зато је игра улога међу виновницима и жртвама посебно занимљива тема за анализу и показује сву бруталност деловања „сећања“ против „историје“. Други светски рат је посебно подесан период за манипулацију, јер су жртве биле огромне и то на свим странама. Али, историја сећања показује да се почаст никада није придавала свим жртвама, да је однос различитих режима према жртвама увек био селективан и да је „конкурс за највећу жртву“ увек, па и даље, отворен. Мењали су се политички контексти, нагласци, и сваки од режима је у „резервоару“ Другог светског рата тражио „своје идеалне жртве“. У тој производњи сећања, неке су жртве потпуно нестајале, док су се друге смењивале на позицији бр. 1. Једине жртве које никада нису постале бр. 1 биле су жртве Холокауста. Овај реферат бави се узроцима тог феномена. Већ у својим говорима држаним током рата, Тито је одредио да ће оснивачки мит нових, социјалистичких власти бити утемељен управо у Другом светском рату и у епопеји југословенских партизана. Убрзо пошто се рат завршио, читаво друштво почело је да се обликује у оквиру те парадигме, а главни садржај наставе историје постало је седам непријатељских офанзива, које су се изучавале до најситнијих детаља. Партизани су постали симболи „голоруког“ народа који брани слободу од моћних нацистичких окупатора, који су суверено, додуше уз помоћ колабораната, били на месту број један међу крвницима. У тако постављеном наративу, места за жртве Холокауста није било, па злочин над југословенским Јеврејима готово и није био тема наставе историје. Партизанске жртве нису смеле имати конкуренцију. Била је то прва фаза. Друга фаза наступила је када је социјалистички поредак почео да слаби, што је довело до нове конструкције историје Другог светског рата. Између осталог, са јачањем национализма, дошло је и до смене на месту жртве бр. 1. Тако се, у Србији, од средине осамдесетих година двадесетог века, уместо до тада неприкосновених партизана, на том месту нашао „српски народ“, схваћен као органска целина. Међутим, та фаза донела је једну занимљиву иновацију. Наиме, једино су у то време биле признате жртве Холокауста, али поново не саме по себи, већ потпуно изједначене са српским. Од дизања заједничких споменика до оснивања Дру­ штва срп­ско-јеврејског пријатељства, инсистирало се на истоветности судбинâ та два народа-мученика. Изједначавањем са жртвама Холокауста, српске жртве су, у тој борби за место у сећању, постале веће и неупитне, а била је то и прилика да добију међународну препознатљивост и признање. Главни циљ везивања српских и јеврејских жртава била је промена на месту водећег виновника злочина. Наиме, циљ је био да се за највећи злочин на тлу Југославије прогласи онај из-

Бележница 31

6

Шта се дешава __________________ вршен током Другог светског рата на тлу Независне Државе Хрватске, у чијим су логорима заједно страдали Срби и Јевреји. Тако је, у складу са потребама српске пропаганде пред избијање југословенског рата 1991, место главног кривца, од раније неупитних нациста, заузела Независна Држава Хрватска. У почетку се говорило и писало да је тај геноцид био дело усташа, али је, временом, кривица пребачена на читав хрватски народ. Тако су дотадашње улоге жртве и кривца од партизана и Немаца, сада преузели – Срби и Јевреји као жртве, а Хрвати као извршиоци. И наравно, у тако креираном сећању није било места за историјске чињенице, у првом реду за ону која говори о томе да су управо српске колаборационистичке јединице играле кључну улогу у спровођењу Холокауста у Србији и да су битно допринеле томе да је Србија већ после само шест месеци нацистичке окупације, а међу првим земљама Европе, била проглашена за „Judenfrei“. Сећање трпи само једноставне и једнозначне улоге. Жртва не може бити и крвник. Тај баласт јој се одмах скида. Тај податак би у потпуности поништио могућност поистовећивања српске и јеврејске судбине, чиме би се срушила у том тренутку потребна слика прошлости. Међутим, убрзо је наступила трећа фаза. Припреме за почетак југословенског рата, довеле су до нових измена. Наиме, сада су Јевреји поново заборављени, а као једина права жртва остали су Срби. Главна историјска тема, од телевизијских емисија, преко споменика, до уџбеника историје постао је геноцид над њима извршен у НДХ, што је имало неколико политичких циљева. Геноцид је постао реч која се непрекидно трошила, била у целодневној и свакодневној употреби и постепено је постајала нека врста мантре, испражњена од смисла и значења. О томе најбоље говори уџбеник за 3. разред основне школе, намењен деветогодишњацима, у коме је посебно графички издвојена и подвучена препорука у којој се каже: „1. Читај текстове о геноциду над Србима и другим народима, 2. Постоје филмови о томе, треба их гледати и разговарати“. Масовном употребом, реч „геноцид“ била је банализована, а јавно мњење је било припремљено за нове геноциде. У јавности су се развијали страх и анксиозност, а рат који је тек требало да почне, унапред је означен као одбрамбени или, како се чак говорило, превенција будућег геноцида Хрвата над Србима. Наиме, уз направљену кованицу о Хрватима као геноцидном народу, проносила се идеја да је то, како је рекао један историчар, генетско својство тог народа, које ће га неминовно натерати на нови геноцид против Срба чим се за то укаже прилика. Та пропагандна формула била је изузетно успешна, посебно међу Србима у Хрватској, па се преко злоупотребе историје стално производила паника међу становништвом и утисак да је потребно учинити све да би се заштитили од својих суседа. Било је то важно за моралну и психолошку при-

7

Бележница 31

__________________ Шта се дешава прему разбијања Југославије и за стварање ситуације у којој ће нови злочини међу комшијама поново постати могући. Да би се све то постигло, у потпуности је преузета реторика Холокауста, само су жртве замењене, а Јевреји су, као могућа конкуренција, поново заборављени. Уџбеници су били потпуно посвећени томе да се и најмлађим ученицима утисне снажан осећај припадања народунајвећој жртви. Средства се нису бирала, од бруталних фотографија масовних гробница до употребе сурових и детаљних описа злочина, без икакве претходне припреме ђака. Четврта фаза у замени улога наступила је после завршетка југословенских ратова и после Милошевићевог одласка с власти 2000. године. Нове власти, конструисале су „свој“ Други светски рат. Наиме, циљ нових антикомунистичких власти био је да направе оштар дисконтинуитет у односу на историјске очеве претходног поретка и да стари режим победе и на терену сећања. Као да се веровало да ће извлачењем баш те меморијске цигле читава зграда режимâ који су се ослањали на партизански мит бити коначно срушена. Дакле, требало је сада, скоро седамдесет година по завршетку рата, поразити Титове партизане, наћи потпуно нови наратив, а, самим тим, и нове виновнике и нове жртве. Зато није било довољно партизанима одузети место највеће жртве, већ баш њих ставити на место врховних криваца. Промена на месту главног виновника злочина донела је промену и на месту највеће жрт­ ве. И даље је, у националистичком кључу, то место задржао „српски народ“, али је фокус померен. Сада то више нису Срби из Хрватске, већ они из Србије, јер се, после завршетка југословенских ратова, кључна политичка порука више није слала суседним народима. Други светски рат поново је постао кључни аргумент у унутарсрпском идеолошком обрачуну. Зато је било потребно да се на месту врховне жртве сада нађу антикомунисти, односно припадници разних формација које су се бориле на страни супротној од партизанске, посебно четници Драже Михаиловића. Промена је била потпуна. Они који су раније, уз нацистичке окупаторе, били главни кривци, постали су сада жртве, и обрнуто. То је довело до извртања не само укупне интерпретације рата и промене научним методама утврђених чињеница, већ и до идентификације данашње Србије са снагама и идејама које су поражене у Другом светском рату. Тако се у данашњим уџбеницима инсистира на томе да су само партизани вршили злочине, да су они „хапсили, малтретирали и стрељали“, за собом остављали „пасја гробља“, односно необележене масовне гробнице својих противника, и да су „на преким судовима и не трепнувши осуђивали људе на смрт. Тајна и јавна убиства угледних људи и обичних сељака, убиства из освете, као и оних чланова КПЈ који су се томе супротстављали, били су скоро свакодневна појава“. С друге стране се не помињу масовни злочини које су четници вршили над Хрва-

Бележница 31

8

Шта се дешава __________________ тима, Бошњацима и Србима, већ се каже да је код четника „једна од најпримењиванијих мера застрашивања било батинање“. За представнике колаборационистичке владе Милана Недића, који је одговоран за спровођење Холокауста на тлу Србије, каже се да је „спасавао биолошку супстанцу српског народа“, док је његова колаборација овако објашњена: „он је сматрао да је Немачка тренутно сувише моћна и да се са окупатором, како би се спречило страдање срп­ ског народа мора сарађивати“. Припадници Добровољачког корпуса Димитрија Љотића, који су били главни помагачи SS јединицама и Гестапоу у терору који су спроводили у Србији, помињу се само на једном месту, и то у следећој полуреченици: „њихов идеолошки фанатизам био већи и од комунистичког“. Другим речима, нове власти у Србији су своје историјске претке нашле међу колаборационистичким снагама, па их је тако антикомунизам довео до феномена који се сада у Србији назива анти-антифашизам. Тиме је поново искључена могућност помињања Холокауста, јер су у његовом спровођењу управо учествовали нови идоли. Тако су први уџбеници који су изашли после Милошевићевог пада, 2003, остали потпуно без лекције или помињања Холокауста. После великог узнемирења јавности због тога, у следећим издањима додата је та тема, али јој је посвећено свега неколико пасуса. Јеврејске жртве поново нису смеле угрозити нове носиоце титуле највеће жртве. Реторика о нацији-жртви остала је иста, а фигуре које се користе за опис Холокауста и даље се односе на српске жртве. Овај кратки приказ политике сећања у Југославији и у Србији представио је динамику конструкције и деконструкције односа између виновника и жртава. Доказао је и тезу да „хероји“ играју централну улогу у историји, док су „жртве“ централна фигура у сећању. Показао је и да је, за последњих скоро седамдесет година, свега било: и сталног говора о жртвама, и сменâ на месту врховне жртве, и драматичних промена на месту главног виновника. Додуше, није било жртава „других“, па и онда кад је тај други, наш „унутрашњи други“, као што је то случај са жртвама Холокауста, и то не само због и даље снажног антисемитизма и неспремности за суочавање са сопственом одговорношћу, већ и због тога што би угрозиле ексклузивну позицију „наше жртве“, која је кључна основа свих режима. Оно чега, изгледа, једино није било јесу емпатија и жаљење.

9

Бележница 31

__________________ Шта се дешава Влада Арсић, Београд

Када звона занеме, нада нестаје А. Ј.: Звоно је гласник кроз векове. Оно је својим звуком озУ оквиру манифестације „Дани начавало и спокој и мир, упозоравало на опасност, позивакњиге“, гост Народне библиотеке ло на молитву, на побуну, оглашавало венчања и крштења. Обзнањивало смрт. Једном речи – звоно, поготово цркве- Бор био је Влада Арсић, књижевник но – било је саставни део свакодневице. У једном тренутку, и новинар, који је представио свој нови роман Кад звона занеме (РТС/ звона су у Ваљеву занемела. Када се то догодило? В. А.: Крајем зиме 1915. године, епидемија пегавог ти- Доротеј, Београд, 2016). фуса била је на врхунцу. Само је у Ваљеву дневно умирало од 100 до 200 оболелих. На градском гробљу на Видраку више није било ни стопе слободне земље, а улице су биле закрчене ковчезима и посмртним колонама. Да је свако испраћен на начин како доликује и у складу с верским обичајима, звона са градске цркве звонила би без престанка пуних шест месеци. То је и разлог зашто су српске власти, први пут у историји, забраниле употребу звона. А. Ј.: Приповедати о Првом светском рату у Србији нимало није лако. Није лако ни читати. Ви се у својим романима углавном држите тешких тема било да је реч о савременим догађајима описаним у књигама Лопатање ђавола, Изгубљене у магли и Армагедон или догађајима са одређеном историјском дистанцом – Бродолом и сада Кад звона занеме. Шта вас је определило да се повинујете одређеној теми и откуд тај заокрет од горке свакодневице ка нашој тужној и трагичној историји? В. А.: У јавности сам профилисан као аутор две врсте романа: историјских трилера и драма, и књига које се баве социјално одговорним темама, пре свега пошастима које прете нашој деци и омладини. Прва тема ми је блиска, радим је са задовољством и страшћу истраживача, волим да рударим по прашњавим архивама и давно завршеним историјским догађајима удахњујем нови живот, те се надам се да ћу се у будућности махом бавити оваквим причама. Нажалост, постоји и та друга, страшна страна наше свакодневице коју обрађујем с муком, невољно и са грчем у желуцу. Поједине романе, конкретно Армагедон, нисам ни желео да напишем, понајмање да се бавим темом педофилије, али када су ми у полицији одшкринули врата својих архива, када сам видео шта су све затицали током оперативних акција, схватио сам да то мора да

Бележница 31

10

Шта се дешава __________________ изађе у јавност, да неко мора да упозори децу и њихове родитеље да се такве ствари дешавају, много чешће и знатно ближе него што би то ико могао да очекује. А. Ј.: Последњи Ваш роман Кад звона занеме писан је управо под утицајем наше велике националне трагедије – погрома у Првом светском рату и једне велике епидемије која се некако „загубила“ у историји. Како је могло да се догоди да се о томе тако мало данас зна иако су позната и доступна бројна сведочанства историји познатих личности? В. А.: Епидемија пегавог тифуса догодила се у јеку Првог светског рата, у сенци још веће несреће, па није чудно што се помало загубила у колективном сећању. С друге стране, после Другог светског рата, приче о српском страдању нису биле превише популарне. Као да смо се плашили да ћемо тиме повредити осећања оних који су у тим временима били с друге стране ватре и са упереним пушкама гледали наше војнике. Све што се догађало пре 1941. године проглашено је старим и ретроградним, промовисале су се неке друге битке и страдања, па су се и историчари, по инерцији, махом бавили тим догађајима. За њима нису заостајали ни уметници, па је о тој славној епопеји, колико се сећам, снимљен само један озбиљан филм (Марш на Дрину) и то још давних шездесетих година, о страшној епидемији пегавца написана је само једна књига (Време смрти Добрице Ћосића), постављене су једна или две позоришне представе, и то је било све. Нажалост, чини ми се да се у међувремену ништа није променило. Чак и када одлучимо да се уметнички осврнемо на тај период, нарочито онај међуратни, краљевска војска се неретко и данас представља као армија блудника, алкохоличара и издајица, а најбоља потврда за то је и недавно екранизован роман Драгослава Михаиловића Чизмаши. А. Ј.: Рекло би се да у друштвеној свести и колективном памћењу доминирају одређени стереотипи у смислу херојског сагледавања и поимања историје и прошлих догађаја, што ваљда не би било ништа страшно да се у том контексту рат не доживљава готово искључиво као велики и херојски догађај од општег значаја. Такви су стереотипи познати и у историографији и књижевности и уметности, не само у војним документима. Тако је још Хераклит рекао да је „рат отац свих ствари“. Зато ратови остају запамћени у колективној свести као велики подвизи, битке и офанзиве, победе, војсковође и ратници-јунаци. Као да се (не)свесно заборавља и она друга страна рата, која обухвата судбине обичних људи, оно што се дешава кад се прашина на бојном пољу слегне и кад свако треба да се осврне и погледа свог ближњег. Тако се ваљда и догодило да славна Колубарска битка и велика победа коју је извојевала српска војска засени потоње догађаје: страшну епидемију која је завладала у Србији и велики помор војске и још више цивилног становни­штва. Ваш роман почиње кад се Колубарска битка већ завршила. Како сте одолели пориву да не пишете о славној ратничкој прошлости већ да прикажете „другу страну медаље“?

11

Бележница 31

__________________ Шта се дешава В. А.: Након Колубарске битке дошло је до затишја на балканском ратишту. Био је то период када је требало да се војска опорави и народ предахне. Нажалост, баш тада се појавила и та страшна болест која је однела више жртава него све претходне непријатељске офанзиве. У тренутку када читава Европа слави величанствену победу српског оружја, док војводу Мишића са свих страна обасипају салвама признања и похвала, управо се пред његовим очима одвијају призори најгоре пошасти, све оно што рат доноси и оставља. Уместо да на врхунцу каријере ужива у ловорикама, први сагледава сав ужас ратничких похода, сву муку, глад, болест и безнађе, без обзира на то да ли је реч о победи или поразу. У таквој ситуацији илузорно је говорити о било каквој славној ратничкој прошлости или славити војне победе, поготово када се целокупни народ налази на рубу биолошког опстанка. Већина књига које обрађују период Првог светског рата баве се војном историјом тог периода. Са друге стране, једна страшна битка, која се могла мерити са највећим ужасима који су се одигравали на бојишту, месецима се одвијала ван фронта, у Ваљеву, а потом и у целој Србији. Стога сам и ја, као аутор, више пажње усмерио на оно што се дешавало после Колубарске битке, на још један део историје који је остао готово непознат у нашем народу, на ту епску борбу са до тада непознатим непријатељем који је десетковао и војску и становништво без иједног испаљеног метка, на још једну славну победу коју смо платили огромним бројем људских жртава. А. Ј.: У роману се преплићу судбине стварних личности и фиктивних ликова. Главни лик – доктор Андрија Срећковић јесте – измишљени лик. Он се, након тридесет година од догађаја у Ваљеву током Првог светског рата, у београдском затвору Озне, суочава са оптужбом да је сарађивао са непријатељем. У мраку ћелије присећа се великог страдања током епидемије пегавог тифуса у Ваљеву, али и своје личне трагедије и читалац оком „свевидећег посматрача“ постаје и сâм сведок једног страшног времена. Зашто сте измислили лик Андрије Срећковића и дали му важну улогу поред бројних историјских личности које су тих дана боравиле у Ваљеву, а неки су ту остали и заувек? В. А.: Превасходни циљ ми је био да стање у Србији, 1915. године, представим најприближније оном што се заиста дешавало. Невоља је била како да све те историјске личности, догађаје и датуме међусобно повежем, да створим наративну нит око које ће се исплести читава радња. Одлучио сам да ми повезница буде измишљени лик доктора Андрије Срећковића, као једног од свега петорице лекара који су преживели ваљевску голготу. С друге стране, управо је он требало да сублимира и представи несрећу читаву једног народа, да његова лична трагедија буде и парадигма страдања свих оних појединаца, знаних и незнаних, чије су кости остале расуте широм земље.

Бележница 31

12

Шта се дешава __________________ А. Ј.: Да ли издижете историјски моменат изнад литерарног или обрнуто? Шта је за Вас примарно? Потреба да се не забораве знаменити догађаји из прошлости, да подсетите на неке важне и потресне детаље наше помало прећутане историје или да прикажете судбине појединаца у вртлогу рата? В. А.: Историјске теме су захвалне јер пружају обиље материјала. Међутим, циљ ми је да догађаје из прошлости представим онаквима како су се уистину и догодили, а не да својим маштаријама доведем читаоца у заблуду да је научио нешто ново и непознато, а да то, у ствари, нема везе с реалношћу. С друге стране, литература ми омогућава да фосилизовану историју оживим и приближим савременим читаоцима. Када сазнате да је некад, негде, страдало пет, десет или већ не знам колико хиљада људи, према томе имате слаб или никакав емотивни однос. Међутим, када се саживите с ликовима главних јунака, када кроз књигу испратите њихов живот, спознате њихове планове, снове и надања, када им коначно сагледате и сâм крај, према њима (и према целокупном догађају, напослетку) имате потпуно другачији и личнији став. Када код публике пробудим емоцију, чак и када их наведем да код појединих поглавља засузе, тада знам да сам у свом науму успео. А. Ј.: Да ли се слажете са констатацијом „прећутана историја“? Јесмо ли склони да потиснемо неке важне историјске чињенице и ако јесмо, зашто то чинимо? В. А.: У природи је човека да заборавља ружне ствари и нерадо их се сећа. Ваљда имамо такав ген који нам омогућава да потискујемо тешке и непријатне ствари, да заборављамо ситуације у којима смо се обрукали, у нечему погрешили или када смо свесно или нехотице некоме нанели зло. Код појединца то могу да разумем и оправдам, али је друга ствар када је реч о колективном сећању. Не смемо олако да прелазимо преко неких ствари, понајмање да славимо и величамо успехе, а да поразе и неуспехе, све оно што нам не служи на част, гурамо у страну. У крајњем случају и зато да их у будућности не бисмо понављали. А. Ј.: Док сте прикупљали грађу за роман, шта је од свега што Вам је било доступно било најупечатљивије? В. А.: Однос људи према држави и целокупној заједници. Мање је познато да је нашу славну сликарку Надежду Петровић почетак Првог светског рата затекао у Трсту где се лечила и опорављала од рана задобијених током балканских ратова. Ценећи њен самопрегор и желећи пошто-пото да је заштите, готово да није било ниједног државног званичника који није покушао да спречи њен повратак у земљу. Нудили су јој да ради при мисији Међународног Црвеног крста у Швајцарској, да путује и агитује широм Европе и промовише српску ствар, али је она све то одбила. „Не могу без мојих рањеника“, рекла им је. Исто је урадила и докторка Драгиња

13

Бележница 31

__________________ Шта се дешава Бабић, прва жена Српкиња која је докторирала медицину на Берлинском универзитету. Одбила је све позиве да ради на Медицинском факултету или било којој немачкој клиници, радије се определила за српски глиб и муку. А таквих је, у то време, било на хиљаде. Колико је било само студената које је рат затекао у иностранству и који су, неретко и илегално, без дозволе и допуштења, хитали у помоћ отаџбини. Нажалост, плашим се да је данас врло мало оних који би исто урадили, који би свој комодитет и своје интересе подредили потребама своје домовине. А. Ј.: Званични извештаји и сведочења савременика нису увек подударни у једном: како је уоп­ ште дошло до избијања епидемије пегавог тифуса у Ваљеву и наводе сплет бројних несрећних околности, али и могућност да је намерно изазвана. Ви чврсто заступате тезу да је зараза била „тројански коњ“ ког су поражени Аустријанци оставили Србима. В. А.: То није мој став већ мишљење савременика, страних лекара и хроничара. Многи од њих, попут холандског хирурга Аријуса ван Тинховена, швајцарског епидемиолога доктора Лудвига Хиршфелда и швајцарског форензичара Арчибалда Рајса, тврдили су да пегавца у Србији, пре доласка Аустро-Угара, није било, поготово не на нивоу епидемије. С друге стране, познато је да су хабзбуршке власти муку мучиле с разним болештинама код својих војника међу којима је било и много оних оболелих од пегавца. Наравно, тешко је данас рећи да ли су окупационе снаге намерно изазвале епидемију, али је чињеница да су из ваљевских болница, уочи повратка српске војске, наврат-нанос евакуисали све болеснике, тешке и коматозне рањенике, инвалиде са одсеченим удовима и све друге којима је била душа у носу, али су зато, без изузетка, у Ваљеву оставили војнике заражене пегавим тифусом. Наравно, мора се рећи да су и наше власти, нехотице и услед незнања, допринели да се епидемија нагло појави и рашири. Уместо да одмах предузму карантинске мере, да обуставе сваки саобраћај и спрече одсуства војника, а у жељи да смање притисак на Ваљево (у граду у којем је уочи рата живело свега осам и по хиљада становника, сјатило се готово сто хиљада избеглица), допустили су да се вирус заразе несметано шири што је убрзо допринело да се епидемија разбукти широм Србије. А. Ј.: Радња романа одвија се у две главне временске равни: 1915. у Ваљеву и Београду 1946. године. Обе су део историјског завештања. Стиче се утисак да радњу приповеда доктор Андрија Срећковић, међутим, испричани су и догађаји за које он није могао да зна, тако да је његов лик само обједињујући, а „свезнајуће око свезнајућег приповедача“ лако прелази са Андрије на његовог сина Митра, на ужасне сцене насиља над ненаоружаним народом које је починила аустроугарска војска, а касније и усташе; имамо мотив братоубиства, замене личности, све се то смењује у јед­ ном страшном ковитлацу догађаја и емоција, који повремено „смекшава“ љубавна прича. Да ли је у том времену, када је било страшно на таквом месту и постојати – било места и за љубав?

Бележница 31

14

Шта се дешава __________________ В. А.: Да није било љубави, вероватно, данас не би било ни нас. Просто је невероватна та моћ живота да се, попут воде, обнови и да у најгорим условима општег страдања пронађе свој пут. Мени је љубавна прича била нужна и због тога што сам желео, пошто-пото, да овој уистину тешкој, местимично горкој и нестварној причи препуној бола и смрти, оставим било какву наду. И управо ми је та споредна, љубавна прича која прати главну радњу омогућила да овај роман има какав-такав срећан крај. А. Ј.: Нечујна звона – симбол су ваљевске и српске трагедије, лајтмотив који се протеже кроз целу књигу. Присутан је и у времену нама ближем, али нимало мање трагичном – оном после Другог светског рата. Иако се о томе не говори. И тада су звона ћутала, али из других, познатих разлога. Терор, страх, одсуство сваке вере било у Бога било у човека, страдање и у миру, када се то не очекује, када је брат ударио на брата, Србин на Србина. Има се утисак да је приповедање у две временске равни било срачунато да би се супротставили херојство, заједништво и страдање, самопрегор, хуманост и блискост са другим људским бићем током Првог светског рата – тамним ноћима у комунистичким казаматима, батинањима, преким судовима, издаји. Да ли је тако било? В. А.: Србија је у Првом светском рату остварила величанствене победе, између осталог, и зато што је српски сељак добро знао шта штити и од кога се брани. Нажалост, онај други је дочекала потпуно дезоријентисана, идеолошки подељена, спутана и неспремна. Борба против окупатора била је споредна, на делу смо имали класични братоубилачки рат у којем, барем што се државе тиче, није могло нити је било победника. Већ деценијама Србија храмље, лута и пропада без икаквог циља, понајмање неког националног програма. Сведоци смо да нам села замиру, да су нам градови девастирани, да свуда влада општа безвољност и апатија. Уместо да на државни трон заседну набољи међу нама, дозволили смо да нас предводи најгори људски талог. Притом, не мислим само на власт већ и на све друге који се данас баве политиком. С друге стране, пристојан и уман свет се гнуша, не жели да загази у то живо блато бешчашћа и безочног лоповлука, али тиме и сами постају саучесници општег суноврата. Да не причам о тотално нарушеном систему друштвених вредности у којем се данас афирмише све оно што се некада сматрало бруком и срамотом. А. Ј.: Сматрате ли да у нашем сталном левитирању између прошлости и садашњости овакве књиге помажу да се успостави нека равнотежа, барем из пијетета према страдалима? В. А.: Ако ништа друго, ове књиге нам помажу да схватимо где смо, шта смо и куда то идемо. Одакле смо кренули и где смо доспели. Не тако давно, да бисмо одбранили своју отаџбину, полагали смо највредније што смо имали, укључујући и живот. А шта данас жртвујемо? Гото-

15

Бележница 31

__________________ Шта се дешава во ништа! Свако гледа искључиво своје уске интересе и очекује, ваљда, да му неко други уреди заједницу у којој живи. А. Ј.: Књига је представљена у Ваљеву, управо на месту где је пре нешто више од сто година била једна од болница у којој су се након Колубарске битке лечили и рањени и оболели од тифуса и других заразних болести, верних пратилаца ратова, где су забележене страшне судбине. У Ваљеву је за тих неколико месеци умрло неколико пута више људи него што је оно до тада имало становника. Како је реаговала публика? Како су Ваљевци дочекали ваш роман? В. А.: Изнад свих очекивања. Свечана сала Ваљевске гимназије била је премала да би угостила све који су желели да присуствују овом догађају. Занимљиво је, међутим, да је промоција одржана на истом месту одакле је епидемија и кренула. Наиме, када је српска војска пре сто година ушла у ослобођено Ваљево, управо је у подруму зграде Гимназије затекла готово 80 несахрањених лешева аустроугарских војника у фази распадања, које нико није склањао. Већина њих је и умрла од пегавог тифуса. Тада је, да подсетим, свака зграда у Ваљеву била болница, магацини, хотели, кафане, школе, зграда Суда, па чак и Гимназије. Свака зграда је била болничка одаја, свака улица болнички ходник. И управо у тој свечаној сали, где је пре једног века била хируршка сала, одржали смо промоцију књиге која говори о тим данима. Међутим, морам да напоменем да ова прича нема локални карактер, не односи се само на Ваљево, већ на стање у читавој Србији. Зато се надам да ће ова књига побудити занимање и у другим крајевима земље и да ће код читалаца пронаћи место које заслужује. Разговор водила: Ана Јанковић

Бележница 31

16

Шта се дешава __________________ Драган Великић, Београд

Заплети животни Бележница: Награде, број издања и тираж потврђују да је Актуелни и двоструки добитИследник успешан и читан роман. Шта мислите о начини- ник НИН-ове награде за роман годима на које различите врсте читалаца тумаче или комента- не, Драган Великић, свој вишеструришу Ваш роман? На шта највише реагују? Ако је истина да ко награђени романн Иследник (Лауз писање неминовно иде и колико-толико уобличена предста- гуна, 2015), борској публици је предва о, условно речено, идеалном читаоцу, да ли сте наишли на ставио 24. 3. 2016. у Народној библиотеци Бор. читаоце који ту улогу испуњавају? Драган Великић: Не бих да генерализујем, сваки читалац је као отисак прста, посебан, са јединственим сплетом асоцијација. Свакако да је Иследник стекао и читаоце који нису читали моје претходне романе, а међу тим читаоцима има и оних који нису ни редовна читалачка публика, већ читају само роман награђен Ниновом наградом. Има и таквих, сигурно. У том смислу награђена књига, уколико је уметнички успела, врши одређену едукацију, подиже ниво читалачке публике. Б.: Претежни део романа Иследник чине јунакова/приповедачева сећања у форми поновног преживљавања, или накнадног оживљавања нечег што је било, често и несвесно, похрањено у памћењу. Да ли мислите да лично сећање на одређену прошлост може да се одбрани и да запамћено одбрани од каснијих тумачења или ревизија те прошлости? Д. В.: Нема те одбране која би могла да један тренутак конзервира у меморији тако да на њега не утиче проток времена. Оно што је Историја са великим „И“ подлеже тумачењима и ревизијама мимо историје са малим „и“. Зато се државне архиве и отварају након педесет и више година, када о историјским догађајима суде они који су у доброј мери неутрални, без неког личног интереса. На пример, пре неколико година, државни врх Русије признао је да су злочин у Катинској шуми починили Совјети а не Немци. Б.: Различита сећања јунака Иследника јесу и примери различитих начина на које се сећамо и различитих ствари у којима сећања као да су похрањена: од дневника и фотографија до топонима, звукова, мириса. Ипак, чини се да су места и простори повлашћени облици човекове „екстерне меморије“?

17

Бележница 31

__________________ Шта се дешава Д. В.: Природно је да смо осетљиви на простор, па тако сâмо место утиче да дозовемо неки догађај или сензацију коју смо ту доживели. Видно поље јесте онај сатурновски прстен који нас обавија. Ми смо много шири од запремине коју наше тело заузима. Сваки човек носи са собом невидљиву територију која се састоји од свих оних места где је дуже или краће боравио. Б.: Једно од лајтмотивских сећања на детињство јунака Иследника јесте сећање на удвајање: „заточеник императива одговорности“ и антиципирања, с једне стране, и бунтовник у вешерници, са друге. Чини ми се да Вам је ова тема – сукоб или, макар, тензија између крајњег опреза (приметити, запамтити, предвидети колико год је то могуће, о свему унапред промислити, без препуштања, уз потребу за јаком (само)контролом) и опуштености, неоптерећености било про­ шлошћу било будућношћу – важна? Да ли мислите да је реч о својеврсној антрополошкој и психолошкој константи или је то више културолошки феномен? Да ли је писање, између осталог, и могуће решење те дилеме? Д. В.: Уметничко дело, у овом случају роман, јесте начин да се неки заплети животни схвате у пуном тоталитету. Зато читамо, гледамо позоришне представе и филмове, идемо на концерте, посећујемо изложбе. Само се путем уметности можемо сами себи приближити, разумети властите поступке, и свет који нас окружује. Б.: Завршно, оквирно поглавље књиге Бонавие може се читати и као пролог Иследника. Да ли ова два романа представљају својеврстан диптих, као контрастни примери сложеног односа личних, интимних искустава и фикције која на темељу њих настаје? Или су, можда, део неке веће целине? Д. В.: Уназад можемо много тога исконструисати, а заправо у процесу писања много тога дође само од себе. Када имате шта да кажете, па поред тог „шта“ знате и како да то изразите, онда се неки процеси дешавају мимо било каквог плана. Бонавиа у последњем поглављу доноси моју породичну причу која, иако на крају романа, заправо претходи свему што ћу ја као писац написати. И некако природно је дошло да у Иследнику кренем од властите породице. Нема ту никаквих већих целина, мада, по тону моја последња три романа, дакле, Руски прозор, Бонавиа и Иследник чине шире гледано једну целину. Б: За разлику од других писаца које цитирате или на њих алудирате, Александар Тишма је и лик у Вашем роману, и по томе, у односу на те друге писце, повлашћен. Шта то Тишму, по Вама и за Вас, чини посебно релевантним? Д. В: Тишму сам познавао, имао сам прилике да неколико пута проведем поподне и читаво вече у разговору с њим. Све што наводим у Иследнику се и догодило, баш тако како је описано. И зато је контекст у којем се Тишма појављује у роману посве другачији од писаца које помињем. Он није ни цитат, ни референца, већ књижевни лик.

Бележница 31

18

Шта се дешава __________________ Б.: Јунак Иследника у другом делу романа почиње да и код себе наслућује знаке деменције и, можда, Алцхајмерове болести. То је још нешто што је наследио од мајке. Да ли би мотив Алцхајмерове болести, која у крајњим стадијумима подразумева самозаборав, брисање дугорочног памћења, без којег нема идентитета, живот који мора да се изнова започиње из дана у дан, могао да се чита „симптоматски“, као дијагноза друштва или епохе у којој живимо? Или је, напротив, страх од потпуног заборава, у ствари, наша кључна фобија? Д. В.: И једно, и друго. Разговор водила: Виолета Стојменовић

19

Бележница 31

__________________ Шта се дешава Марија Радосављевић, Народна библиотека Бор

Стварање средине подстицајне за читање

1

2

3

Уп. „Ако књижевни чин проматрамо као чин комуникације који се остварује посредством књиге […]“. Robert Escarpit, Revolucija knjige (Zagreb: Prosvjeta, 1972), 35. Миомир Милинковић, Историја српске књижевности за децу и младе (Београд: Booklend, 2014), 41-42. За израду презентације, коришћена је следећа литература: Јован Љуштановић, Књижевност за децу у огледалу културе (Нови Сад: Међународни центар књижевности за децу Змајеве дечје игре, 2012), 64–66; Љиљана Пешикан-Љуштановић, „Усмена и ауторска бајка у настави. Унапређи-

Комуникација и информације у огромној мери одређују како човек перципира свет и друшт­во. Следећи Робера Ескарпија, можемо претпоставити да је и читање „чин комуникације који се остварује посредством књиге“1. Формирање културног и етичког идентитета читаоца представља сложен и дуготрајан процес који зависи од многих фактора. Делимична социјална условљеност будућег читаоца најпре се испољава кроз (не)стицање читалачких навика у породици а, убрзо, и кроз утицаје других фактора из окружења. Савремене информационе технологије додатно су усложниле процес пријема информација и условиле потребу за широко схваћену медијску писменост, која подразумева додатни интелектуални ангажман конзумента. Како направити адекватaн критеријум селекције у обиљу медијских сензација? Библиотеке као културно-информационе институције могу да имају значајну улогу и одговорност у процесу формирања укусâ и навика везаних за конзумирање разних медијских садржаја. Често се у библиотечком дискурсу помиње мисија библиотеке. Иако је та синтагма превише рабљена, она можда најбоље дефинише потребу библиотекара за очување културног и интелектуалног богатства. Један од видова ове мисије, Дечје одељење Народне библиотеке Бор остварује константним осмишљавањем и реализовањем културно-образовних програма. У склопу програма промовисања читања, евидентни су значај и улога других актера из локалне заједнице: сарадњом Дечјег одељења са школским и предшколским установама, родитељима и пријатељима библиотеке, успешно су реализоване многобројне радионице за децу различитих узраста. Та сарадња подразумева организоване колективне посете ученика градских и сеоских основних школа, током којих Дечје одељење реализује информативне, забавне и образовне програме различитог тематског садржаја. „Била једном једна бајка“ Подстицање читања и писања, у оквиру колективних посета, реализујемо и едукативно-забавним програмом под називом „Била једном једна бајка“.

Бележница 31

20

Шта се дешава __________________ Први сусрет са књигом дете доживљава кроз процес слушања. Информације које добија овим путем подстичу његово размишљање – дете се забавља али и открива значења појединих речи, пита се. Путовање кроз свет књига углавном почиње бајком. Читање бајки утиче на формирање емоционалног и социјалног развоја детета. Ова врста књижевног жанра је блиска деци и по структуралним стилско-језичким одликама.2 Достизањем узвишеног циља или животног идеала у бајкама, деца формирају сопствене назоре на живот и свет. Потреба за бајком не егзистира искључиво због моралних и педагошких начела (свакако да је то важан сегмент), већ и због колоритног, упечатљивог доживљаја, који прожимањем чудесних, симболичких елемената делује на свест читаоца. Програм „Била једном једна бајка“ са­ држи презентацију са интересантним анимацијама и информацијама о бајкама3, игру асоцијација и игру у којој група деце има задатак да осмисли и исприча бајку користећи оригиналне реквизите креиране на Дечјем одељењу (слика 1). Током презентације, деца активно учествују у разговору о бајкама. Упоређују каСл. 1 рактеристике (стил, време, простор, ликове…) народних и ауторских бајки. Концепција излагања обухвата и причу о српским народним бајкама, познатим бајкописцима, симболима, повратним мотивима, типовима јунака и другим жанровским карактеристикама бајки. У завршном делу презентације, деца решавају асоцијације на тему бајки. Индуктивни метод игре асоцијација, заснован на запажању и схватању појединачних појмова, утиче на формирање општих појмова, подстиче мисаону ангажованост, као и развој логичког мишљења.4 Након ове активности, следи друга игра забавно-креативног карактера. Уводни део програма служи, дакле, и као инспирација за игру по којој је програм и назван: „Била једном једна бајка“. Игра укључује групну активност деце, која имају задатак да помоћу поља на којима се налазе картице са одређеним ликом или симболом честим у бајкама многих народа (чаробни штапић, принцеза, жаба…) осмисле и испричају своју бајку. Карте изненађења, које

21

Бележница 31

вање наставе српског језика и књижевности“, Зборник радова (Нови Сад: Филозофски факултет – Одсек за српски језик и лингвистику, 2007), 36–58. Доступно и на: http://www.ff.uns. ac.rs/studenti/ oglasne%20table/ oglasne_table_sr_knj/ Bajka%20odlike%20 zanra%20za%20%20 nastavnike.pdf; Немања Радуловић, Слика света у српским народним бајкама (Београд: Институт за књижевност и уметност, 2009).

4

„Uvod“, u: Vesna Lompar [i dr.], Asocijacije u nastavi srpskogjezika i književnosti: priručnik za nastavnike (Beograd: Klett, 2014), 6.

__________________ Шта се дешава деца извлаче током игре, садрже питања о основним елементима бајки. Игра помаже деци да се опусте, ослободе машту и стваралачки, приповедачки потенцијал, те да се остваре боља комуникација и заједнички циљ. Један од учесника има задатак да прибележи бајку и да је на крају прочита. Бајке које су настале током ових радионица, биће касније представљене у форми ручно израђене књиге.

5

Милутин Ђуричковић, „Предговор“, у: Свет у џепу: антологија путописа за децу и младе (Београд: Bookland, 2008), 10.

Жаркина књига путописа У циљу промовисања читања запостављеног књижевног жанра путописа, реализована је радионица „Жаркина књига путописа“. Зашто путопис? Читање путописа утиче на формирање опште културе због разноврсности информација и сазнања до којих се кроз „путовање“ долази. Значења и вредности путописа могу се развити на различитим нивоима – научном, етнолошком, поетском, духовном, публицистичком, забавном.5 Тематска разноврсност и узбудљив начин приповедања доброг путописа подстичу читање, истраживање, машту и креативност деце. Аргументи за читање путописа су свакако вредни пажње, али њихов значај скоро да и не егзистира у свести наших младих корисника. Покушали смо да другачијим приступом заинтересујемо кориснике за читање и писање путописа. Понудили смо, стога, деци могућност читања, истраживања али и писања једног књижевног жанра који не припада конвенционалном школском избору. Реализовано је пет радионица у којима су учествовала деца млађег и старијег школског узраста. Методика рада подразумевала је припрему деце за рад у библиотеци. Младим путописцима је предложено да током путовања истражују, фотографишу, прикупљају и бележе информације које ће користити накнадно, током писања. Радионичари су користили и библиотечке ресурсе посебних и референсних фондова – путописе, географске атласе, атласе истраживања, карте и енциклопедије. Први део програма пратила је прича о почецима писања путописа у свету и код нас. Деца су имала прилику да сазнају како се путопис развијао током историје, па и у српској средњовековној књижевности. Разговарали смо о првим водичима – проскинитарионима, и правили поређења са данашњим информационим технологијама. Било је интересантно разговарати о разликама у перцепцији и индивидуалном доживљају појединих предела, градова, музеја итд. Упоређивали смо и стилове овог књижевног жанра, читајући одломке из дела неких путописаца. Овај сегмент приче послужио је као инспирација за писање путописа. Након уводног дела уследили су писање и дизајнирање заједничке, ручно рађене књиге путописа (слика 2).

Бележница 31

22

Шта се дешава __________________ Свака страница, поред текста путописца, садржи и понеку илустрацију, фотографију или разгледницу места која су деца посетила. У нашој књизи путописа можете наћи разне занимљивости везане за путовање, минијатурне географске карте, цитате познатих путописаца, препоруке за читање, као и простор за писање нових путописа. Овако осмишљене и реализоване колективне посете деце биле су од вишеструког значаја. Већи број деце је овом приликом први пут посетио библиотеку, која је, стога, на њих оставила јак, позитиван и подстицајан утисак. ФорСл. 2 мално упознавање заменили смо интересантнијим приступом у виду дружења и учења кроз програме који мотивишу њихово даље интересовање за библиотеку. Чињеница да је током претходне године знатно премашен број чланова Дечјег одељења у односу на ранији период представља само један добар показатељ ефикасности описаног ангажовања. Литература:

Escarpit, Robert. Revolucija knjige. Zagreb: Prosvjeta, 1972.

Lompar, Vesna [i dr.]. Asocijacije u nastavi srpskog jezika i književnosti: priručnik za nastavnike. Beograd: Klett, 2014. Љуштановић, Јован. Књижевност за децу у огледалу културе. Нови Сад: Међународни центар књижевности за децу Змајеве дечје игре, 2012. Милинковић, Миомир. Историја српске књижевности за децу и младе. Београд: Booklend, 2014. Свет у џепу: антологија путописа за децу и младе, пр. Милутин Ђуричковић. Београд: Bookland, 2008. Пешикан-Љуштановић, Љиљана. „Усмена и ауторска бајка у настави. Унапређивање наставе српског језика и књижевности“. У Зборник радова (36–58). Нови Сад. Филозофски факултет – Одсек за српски језик и лингвистику, 2007. Радуловић, Немања. Слика света у српским народним бајкама. Београд: Институт за књижевност и уметност, 2009.

23

Бележница 31

На нашој стази

На нашој стази __________________ Слађана Ђурђекановић Мирић, Музеј рударства и металургије, Бор

Бор и стваралаштво Ђорђа Андрејевића Куна Увод Географска одредница у називу текста је двозначана. С једне стране је осветљавање кратког боравка Куна у Бору, када је настало једно од најпознатијих и најобимнијих дела социјалне уметности у нас − мапа графикâ Крваво злато. С друге је историјат и актуелност његовог графичког опуса који се налази у ликовној збирци борског Музеја рударства и металургије. Истраживањем архивске грађе дошло се и до података који ће отклонити поједине чињеничне грешке, до којих је дошло ослањањем на сећања савременика Ђорђа Андрејевића Куна, њиховим каснијим преузимањем и понављањем или некритичким коришћењем литературе. Ови подаци значајни су и са музеолошког аспекта јер ће приликом ревизије збирке моћи да буду коришћени, а нетачности исправљене. Ђорђе Андрејевић Кун припада малобројној групи ликовних уметника чије је стваралаштво нераскидиво повезано са Бором. Године 1934. боравио је у Бору, а његова мапа графикâ Крваво злато, настала на основу цртежа и скица урађених у Бору, због своје уметничке и документарне вредности, обележила је читав период социјалне уметности у Србији, али и тадашњој Југославији. Зашто Бор? Након открића борског рудишта 1902. године, у октобру 1903. Ђорђе Вајферт добија концесију на педесет година за даља истраживања, отварање и експлоатацију рудника. Из финансијских разлога, у мају 1904. године, Вајферт концесију уступа француској банци Мирабо, Пијерари и компанија у Паризу, која оснива предузеће под именом Француско дру­штво Борских рудника – концесија Свети Ђорђе, које је било власник рудника до 1941. године.1 Главна управа рудника била је у Паризу. Дирекција погона у Бору одлучивала је о пословима предузећа и имала битан утицај на живот насеља у целини. Представништво у Београду било је подређено борској дирекцији и служило је за везу са југословенским државним надлештвима

25

Бележница 31

1

Слободан Љ. Јовановић, Бор – историјски путокази (Бор: Скупштина општине, 2001).

_________________ На нашој стази 2

3 4

5

6 7

8

9

10

Др Смиљана Ђуровић, „Привредни развитак“, у Бор и околина. Књ. 1, прошлост и традиционална култура (Бор: Музеј рударства и металургије, 1973), 136–137. Исто, 119 Слободан Љ. Јовановић, Нав. дело, 12 Др Смиљана Ђуровић, Нав. дело, 122 Исто, 29 Први тон-филм у Бору приказан је у кафани „Корзо“ 1931. године. Власник те кафане 1937. подиже прву наменску биоскопску зграду, према највишим кинематографским стандардима, биоскоп „Победа“. Смиљана Ђуровић, Нав. дело, 27 Момчило Станковић, Борски рудник : 19021972 (Бор: Бакар, 1972), 25.

Slobodan Lj. Jovanović, „Društveni i kulturni procesi u Boru u istorijskom kontekstu međuratnog razdoblja“, u Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, br. 5/6 (1990), 208.

и банкама.2 Тако су створени услови за израстање Бора из једног од мањих села до седишта једног од највећих произвођача бакра у свету. Период између два светска рата називан је „златно доба“ француског капитала у Бору, јер се ту производило највише бакра у Европи.3 Пратећи ефекат било је повећање броја становника, а тиме и обезбеђивање услова за другачији живот, изградњом насеља урбаног типа са свим потребним установама, државним органима, јавним службама. Руководећи и стручни кадар чинили су Французи и Италијани, у мањем броју Чеси, Мађари и Немци, а било је и руских емиграната. Поред локалног, већином влашког становништва, посао у руднику налазили су и радници пореклом са подручја Врања и Пирота, са Косова, из Подриња, Црне Горе, Лике и Далмације.4 Број запослених кретао се од 80 рудара 1904. године, до 2.835 у 1928, док је 1939. радило 6.867 лица.5 Друштвени и културни живот у Бору био је ограничен на ужи слој становништва. Још од 1923. године у Бору постоји руски црквени хор. Запослени у руднику у многобројним кафанама трошили су свој новац на пиће и лаку забаву,6 а борско грађанско становништво у њима је организовало прославе државних празника и разних јубилеја. У кафанама су наступале позоришне дружине, приказивани су филмови,7 свирала је музика. Соколско друштво обједињавало је атлетику, гимнастику, одбојку, бокс, фудбал и скијање са аматерским позориштем, библиотеком са читаоницом, биоскопом, хором и оркестром.8 Французи у Бору користили су за забаву своју Касину, у којој су гостовале уметничке групе из Француске. Такође су имали продавнице, школу, лекара и нису се мешали са локалним становништвом.9 Већ 1919. организовали су свој фудбалски клуб, а бавили су се и тенисом, мачевањем и мотоциклизмом.10 Овакав развој рударског насеља резултат је успешног пословања Француског друштва Борских рудника и екстра профита, који су остваривали производњом злата. Из података о основном капиталу од 5,5 милиона француских франака 1907. године, преко 15 милиона 1929, односно 60 милиона француских франака у 1937. години, јасно се сагледава успешност и профитабилност рада ове компаније.11 Услови рада у Борском руднику били су приближни оним у француским афричким и азијским колонијама. Колонијални однос огледао се у условима рада, становања, живота, разним незаконитим опорезивањима, монополској продаји животних намирница, по ценама вишим за 30−100% у односу на цене у другим градовима,12 платама, које су, за исти посао биле каткад и до десет пута мање. Радничко организовање и захтеви за остваривање различитих права кажњавани су премештајем на најтежа радна места, отпуштањем и, чак, протеривањем из Бора.13 Положај радника се погоршао увођењем диктаторског режима краља Александра Карађорђевића, 6. јануара 1929. године. Нико није могао да се запосли у Бору док се не при-

Бележница 31

26

На нашој стази __________________ јави полицији и добије потврду да није политички или синдикално организован. Висина надница је падала, а о тешком животу радника у Бору писала је у фебруару 1933. и Политика.14 Током 1934. и 1935. незадовољство локалног становништва, власника пољопривредних имања, кулминирало је због штета које су деценијама трпели од топионичког дима. Од краја априла до почетка јуна 1935. године трајали су протести, у историографији познати као „Влашка буна“. Буна је имала и људске жртве. Тежак живот рудара, појачани захтеви сељака за надокнаду штете, величина предузећа, били су социјална мотивација левичарски оријентисаног Куна, који је ликовним средствима желео да упозна јавност са суровом истином.

Рад Ђорђа Андрејевића Куна у Бору Формално уметничко образовање у земљи и иностранству Ђорђе Андрејевић Кун окончава половином 1929. године, када почиње његово активно укључивање у културни и друштвени живот. То је период великих превирања и криза. Наведене године је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца променила назив у Краљевина Југославија. Последице велике светске економске кризе, нарастање и ширење фашизма осећале су се и у Југославији. Поред економских тешкоћа у држави, дошло је и до снажаног националног врења условљеног централистичким системом који је довео до угрожавања грађанских слобода и права, што је за последицу имало незадовољство владајућим режимом. Осећао се и велики идеолошки утицај прве комунистичке државе Совјетског Савеза. Све то узроковало је организовање социјалних група. Формиран је Народни фронт који је окупио раднике, сељаке, чланове Комунистичке партије и лево оријентисану друштвену интелигенцију. Такве околности довеле су до тога да су уметници постали гласноговорници и пропагатори напредних идеја, и критичари постојећег система путем свог уметничког стваралаштва. Прелаз из треће у четврту деценију XX века карактеришу проблемски различита сликарска схватања, али и различита схватања о циљевима и улози уметничког стварања. Стављање уметности у службу борбе против постојећег режима и стварања новог, праведнијег друштва било је основно опредељење лево оријентисаних уметника. Нова уметност – уметност „ангажованог реализма“ или социјална уметност − добиће јак подстицај после Конгреса у Харкову (1930), а нарочито оног у Москви (1934), који је озваничио социјалистички реализам као идеологију културе и уметности међународног радничког покрета.15 Иначе, Кун је још као ученик графичког заната показао осећај за социјалну правду, јер је још тада постао члан Савеза графичких радника, са којима је одржавао везу и у каснијем периоду. Остало је забележено16

27

Бележница 31

11

12

13

14

15

16

Момчило Станковић, Нав. дело, 24. Мр Стојан Кесић, „Раднички покрет у Бору до Првог светског рата“, у Бор и околина. Књ. I, 110, 115. Момчило Станковић, Нав. дело, 24. Слободан Босиљчић, „Раднички покрет од 1919. до 1941. године“, у Бор и околина. Књ. I, 177.

Mišela Blanuša, „Socijalna grafika između propagande i likovnog izraza“, u Socijalna grafika : između propagande i likovnog izraza : muzej u pokretu – putujuće izložbe iz zbirki Muzeja savremene umetnosti, Beograd (Beograd: MSU, 2011), 3; Ljubica Miljković, „Etika estetskog i estetika etičkog“, u Sa Španijom u srcu (Beograd: Institut Servantes, 2008). Мира Кун, „Фрагменти за хронологију живота и рада Ђорђа Андрејевића-Куна“, у Кун : Народни музеј Крагујевац (Крагујевац; Народни музеј, 1983), 5.

_________________ На нашој стази

17

Вања Краут, „Неколико графика Ђорђа Андрејевића Куна са прве графичке изложбе у Београду“, Зборник за ликовне умет­ ности, бр.15 (1979): 411.

да је за прославу 1. маја 1923. урадио плакат, који су графички радници поставили на трамвај. Иако га је полиција касније уклонила, ипак је плакат видело хиљаде Београђана. Такође је познато да се у Паризу дружио са италијанским и пољским емигрантима. Знање језика омогућило му је читање иностране литературе и широко образовање. У историји уметности сматра се да је 1934. година преломна у стваралаштву Ђорђа Андре­ јевића Куна, који је прихватио препоруку да „чисту“ уметност замени социјалном, чиме је у први план истакао тему. Он се од поетског реализма и интимизма, сликања портрета, мрт­вих природа, пејзажа и композиција, окреће социјалним темама, а као средство изражавања, сликање замењује графичким техникама, пре свега дрворезом. Графика као ликовна техника, односно врста високе штампе – са дрвореза или линореза − као најбржа и са најпрецизнијим ефектима, била је идеална за ствараоце који су путем ликовног изражавања желели да своја уверења проследе великом броју људи. С обзиром на то да даје могућност умножавања путем отисака или штампе, да је лако доступна и приступачна због тиража и цене, попут летка лака за манипулисање, била је идеална техника носилаца уметности социјалне оријентације. Због своје доступности била је основна техника ликовног изражавања више од деценије, у току тридесетих и четрдесетих година XX века. Година 1934. за Ђорђа Андрејевића Куна почела је организацијом и учешћем на Првој графичкој изложби у Београду, у Уметничком павиљону, на којој је изложио осам графика, а био је и аутор изложбеног плаката. Припрема је била захтевна, јер осим уобичајених активности које подразумева свака изложба, ова је захтевала окупљање и едукацију уметника заборављеним или занемареним графичким техникама, у чему су се нарочито истицали, поред Љубе Ивановића и Куна, и Михаило С. Петров и Иво Шеремет. На изложби је учествовало 18 београдских уметника са 113 радова. Међу излагачима били су и Вељко А. Кун, отац Ђорђа Андре­јевића Куна, Иван Табаковић, Мирко Кујачић, Предраг Милосављевић, Иван Радовић, Ристо Стијовић, Михаило Петров, Љуба Ивановић, Павле Васић, Антон Хутер, Иван Лучев и други.17 Млади уметници имали су слободнији и модернији ликовни израз, а тематски изложба представља врхунац социјалне графике. Исте године основана је и уметничка група „Живот“, која је постојала до 1940. године. Иако без формалног идејно-организационог програма, одиграла је значајну улогу у развоју социјалне уметности у Србији између два рата. Први чланови били су Ђорђе Андрејевић Кун, Владета Пиперски, Драган Баја Бераковић, Ђурђе Теодоровић, Јосип Бепо Бенковић, Радојица Ное Живановић, Винко Грдан, Никола Мартиноски, Лазар Личеноски, Стеван Боднаров, Првослав Пиво Караматијевић и други. Без правог, неформалним програмом групе може

Бележница 31

28

На нашој стази __________________ се сматрати текст Мирка Кујачића објављен поводом самосталне изложбе 1932. године, као предговор графичке мапе Рибари из 1934. Чланови групе „Живот“ прихватили су борбени реализам насупрот естетском формализму, а за своје стваралаштво налазили су узоре код француских или немачких експресиониста.18 Ликовни живот у Београду тих година карактеришу сукоби уметника анагажоване и ларпурлартистичке оријентације, сукоби радикалнијих са мање радикалним уметницима унутар групе „Живот“, сукоби са Удружењем пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“, раскол унутар УЛУ-а, организовање паралелних јесењих изложби 1936. у Павиљону на Калемегдану и на Техничком факултету, што је од „бојкоташа“ створило независне уметнике и довело до оснивања Салона независних, који је своје изложбе организовао у алтернативним просторима, закључно са 1939. годином. Кун је био међу главним заговорницима промена односа према друштвеном и материјалном статусу уметника. Неке од ових идеја Кун је дефинисао још 1930. у Правилнику Кола југословенских уметника.19 Као један од уметника са радикалнијим схватањима, Кун није учествовао на првој „бојкоташкој“, а због одсуства и обавеза, ни на наредним изложбама Независних. Преокрету у стилском и идејном стваралаштву Ђорђа Андрејевића Куна допринео је и приближно двомесечни боравак у Бору,20 који је тада био највећи произвођач руде бакра у Европи и седми у свету, а у власништву француског капитала.21 Циљ уметниковог боравка у Бору био је да забележи услове живота и рада рудара и локалног становништва. Код неких аутора, чланова Савеза комуниста, који су писали о боравку Ђорђа Андрејевића Куна у Бору,22 помиње се, у сећањима, да је Кун у Бор дошао по налогу КПЈ. Међутим, уметник је у чланство Комунистичке партије примљен тек 1939. године, о чему га је обавестио Моша Пијаде 1940, током тамновања у логору у Билећи.23 На основу те чињенице, може се закључити да је Кунова изворна идеја била да тематски обради једно од најтежих и најреспектабилнијих занимања уопште. Већ на Првој графичкој изложби, која је претходила његовом доласку у Бор, Кун је изложио представе неких занимања, попут проститутки, тестераша, просјака, уличних музичара (хармоникаша) и друго. Могуће да је имао сазнања и о мапама графикâ са социјалним темама насталим током двадесетих година у делима Романа Петровића, Петра Тијешића, Сергеја Глумца, Арпада Балажа, Ивана Табаковића, Крсте Хегедушића или Вилема Свечњака,24 која су утицала на његову одлуку о свеобухватном приказу социјалног положаја рудара. Већина аутора наставила је да се путем мапа графикâ бави социјалним темама и у трећој и четвртој деценији, попут Сергеја Глумца, Крсте Хегедушића, Максима Седеја, Маријана Детонија.25 Мирко Кујачић био је аутор графичке мапе о животу рибара из 1934. године.

29

Бележница 31

18

19

20

21

22

23

24

25

Mišela Blanuša, Nav. delo, 10; Vjekoslav Ćetković, Socijalna umetnost u Srbiji između dva rata (Novi Sad; Академија уметности, 1991), 108; Božica Ćosić, „Socijalna umetnost u Srbiji“, u Nadrealizam; Postnadrealizam; Socijalna umetnost; Umetnost NOR-a; Socijalistički realizam: 1929–1950 (Beograd: MSU, 1969). Драгутин Тошић, „Коло југословенских ликовних уметника“, Зборник за ликовне уметности, 9 (1973). У литератури се разликују подаци о дужини Куновог боравка у Бору. Група аутора, Бор и околина, књ. I (Бор: Музеј рударства и металургије, 1973). Слободан Босиљчић, новинар и публициста, високи партијски функционер. Мира Кун, Нав. дело, 8. Мišela Blanuša, Nav. delo, 6.

Isto, 11

_________________ На нашој стази 26

27

28

29

30

Тодор Манојловић, „VI Пролећна изложба“, Српски књижевни гласник, нова серија, књ. XLVII, бр. 4 (16.

6. 1934): 324. У Каталогу Кунове изложбе у Крагујевцу из 1983. године налази се податак да је слика „У рудокопу“ настала 1935. године. Такав податак дат је и у монографији Момчила Стевановић о Ђ. А. Куну из 1977. И Кун лично, у својој руком писаној забелешци, наведену слику датира у 1935. годину. Сматрамо тачним податак савременика Тодора Манојловића, објављен 1934. у Срп­ ском књижевном гласнику, јер је у том тексту дао приказ изложбе. Подаци добијени од Мире Кун. Интервју дат Немањи Вуковићу и објављен у борском Колективу бр. 46–47 (1958). Аутобиографско казивање за Историјски архив града Београда, стенограм, 1959, 11. Ђорђе Протић, „Први кораци у Бор-

За истраживаче из Бора посебно је интересантан податак да је Ђорђе Андрејевић Кун на VI Пролећној изложби, одржаној у мају 1934. године, изложио слику под називом „У рудокопу“. У приказу изложбе налази се податак да је Кун заступљен „једном великом фигуралном композицијом („У рудокопу“) која својим широким замахом и снажним пастозним колоритом указује канда на венецијанску – тинторетоску – инспирацију“.26 За наведену слику зна се да је димензија 97x135 центиметара, да је рађена у техници уља и да је на изложби откупљена од стране Двора, за износ од 6.000 динара. О овој слици, од када је прешла у руке купца, не зна се више ништа.27 Борским истраживачима назив слике је интригантан. Из биографије уметника није познато да је био у посети, обилазио или боравио у још неком руднику, али је могуће да је Кун, припремајући се за долазак у Бор, дубоко промишљао о сликарским изазовима који га очекују у Бору и да је ова слика настала управо као резултат информисања и припрема за планиране послове. Ђорђе Андрејевић Кун дошао је у Бор без најаве и претходне сагласности управе рудника за обилазак и рад у рудничком кругу. Иако је из штампе а вероватно и из других извора, знао за услове рада у Бору, Кун је ипак био изненађен затеченим стањем, пресијом над радницима од стране француске компаније. Подаци о боравку и раду Ђорђа Андрејевића Куна у Бору добијени су лично од њега у интервјују 1958. године, који се директно односи на рад на мапи Крваво злато28 и, годину дана касније, у аутобиографском казивању за Историјски архив града Београда.29 Пуно детаља сазнајемо и из изјаве супруге Ђорђа Андрејевића Куна, Наде Андрејевић Кун, дипломиране историчарке уметности, новинару приштинског Јединства,30 као и следеће,31 дате борском новинару током присуствовања отварању изложбе „Крваво злато“ у борском музеју. Ови искази се међусобно допуњују и доприносе потпунијем сагледавању услова рада, чињеницама и неким детаљима. О доживљају самог насеља Бор и девастацији нарочито природе, до које је дошло радом рудника, драгоцене податке дала је супруга Нада Андрејевић Кун, која је са уметником боравила у Бору те 1934. године. Она је описала Бор: Стајали смо збуњени и запрепашћени гледајући Бор, велико село у којем су живели рудари! Као да је неки сурови бич фијукнуо над овим местом... Бор! Дрвеће без лишћа! Овде је за све оно што је зелено била забрањена зона… Свуда наоколо само дим! Страшни отровни дим који све сажеже, тако да скоро ништа не остаде! А живот без зеленила, без растиња, лишћа, траве… знате како може да изгледа… […] А ту, у Бору, низ барака, као крлетке! Рударски станови! У подне, када је летње сунце најјаче, непрозирна сивосмеђа завеса, дим, и људи који ручају: хлеб са великим жутим давно

Бележница 31

30

На нашој стази __________________ презрелим краставцима! Бледожути рудари испијени и уморни. Бор, велико село које је нарасло да би стварало злато.32

Још један опис Бора, Нада Андрејевић Кун је дала касније:

31

Топионички гас је све уништавао. Зеленог дрвета није било у Бору. У речици није било живота. Радници су носили мараме преко лица. И Кун је после 15 дана обилажења рудника, почео да пљује крв. Хтео је да упозна све фазе производње, да остави сведочанство о рударима, да уради што више скица за кратко време. Знао је да ће полиција и власници Рудника да интервенишу чим сазнају да уметник, уз разумевање и помоћ радника, посећује погоне. И било је тако…33

32

33 34

Брачни пар Кун из Београда је кренуо возом, вероватно до Зајечара, где су морали да мењају превоз. Поред сликарског прибора, Кун је понео и фотографски апарат.34 Смештени су били у „једној кафани“ која је „издавала собе за ноћење“. За свој други боравак у Бору, морали су да промене смештај. Руднички комплекс није био ограђен, што је омогућило да Кун првих неколико дана сам улази у рударске погоне. Његов блок и скице које је правио на терену изазвали су интересовање радника, али и подозрење надзорника, полиције и управе рудника. Било је ту и питања и коментара о његовом раду. Кунов одговор на питање шта ради у Бору и одговор којим је исказао жељу да истину о животу борских радника наслика и објави у штампи, изазвао је неповерење и неверицу уз коментар да су многи новинари долазили у Бор, обилазили рудник, али да истина о животу никад није објављена. Захваљујући комуникацији са радницима, дошло је до познанства и одмах стеченог пријатељства са браварским радником Крстом Петровићем35 у погону дробилице. То познанство омогућило му је избегавање контрола приликом уласка у фабрички круг као и сусрета са људима из управе, а тиме и олакшало рад. Радио је свакодневно, а потребне информације о томе где се налазе људи из управе давали су му многи радници, чак и поједини надзорници. Кун је неуморно цртао све док га један надзорник није пријавио да без дозволе обилази погоне. Сутрадан је Кун приведен у полицијску станицу,36 саслушан и наређено му је да напусти Бор. Уз изјаву да је „Бор град као и сви остали“37 и да он као слободан грађанин може да борави где хоће, Ђорђе Андрејевић Кун је остао у Бору и наставио да ради. Међутим, након наредног енергичног захтева полиције да напусти Бор, Кун је био приморан да затражи сагласност рудничке управе и дозволу за обилазак рудника у циљу сликања. Добио је једнодневну дозволу, па је у пратњи надзорника и, како му је предочено „на личну одговорност“, посетио јаму и друге погоне. После тога напустио је Бор на три дана, прешавши у Зајечар, након чега се кришом вратио у Бор, сместивши се приватно, код

31

Бележница 31

35

36

37

ском руднику“, Свет­ лости револуције (Приштина; Јединство, 1978), 5–7 С. Јевтић, „Како је настало Крваво злато“, Колектив (18. мај 1979). Ђорђе Протић, Нав. дело, 5–7. Исто, 5. С. Јевтић, „Кратак боравак – вредно сведочанство“, Колектив, (16. април 1984): 11. Погинуо као партизан у близини Ниша 1942. године. Законом о општинама из 1933. године општинама је припало и вршење месне полицијске власти. О томе: Др Бранислав Глигоријевић, „Политичке прилике у Бору и околини од 1919. до 1941“, у Бор и околина. Књ. I, 162. Вуковић, наведени интервју.

_________________ На нашој стази

38

39

40

Стенографске белешке за Историјски архив Београда из 1959. године.

Исто.

Миодраг Б. Протић, Нојева барка : поглед с краја века. 2, (1965– 2000) (Београд, СКЗ, 2000), 351.

једног пријатеља Крсте Петровића. Тај други боравак у Бору у суштини је био илегалан, јер је излазио једино ноћу, када је са Крстом Петровићем обилазио рудник да би завршио планиране цртеже и скице. За њега, као сликара, најимпресивнији су били управо ти ноћни обиласци, када су боје из топионичких пећи или ливачких лонаца најупадљивије и најупечатљивије. У свом аутобиографском казивању38 Кун је изнео: „Још 1934. отишао сам у Борски рудник са циљем да направим једну збирку мапâ радника у Борском руднику, о раду под тешким условима…“ Том приликом испричао је још појединости. Путовао је са супругом. У Бору није никога познавао, али већ другог дана упознао је једног радника, огорченог на новинаре јер су обећавали да ће писати о радницима, а по повратку у Београд писали су похвале Борском руднику. Радник је поверовао сликару Куну, упознао га са још неким радницима, који су му омогућили да обиђе рудник. „То је било ризично и за њих, јер је свако одељење имало свог шефа који је био добро награђиван од стране француске компаније. Једном ме је један такав затекао. Није ништа рекао, али када ме је други пут видео у другом крају, испитивао ме је како сам могао да уђем и помоћу кога сам ушао унутра. Наравно да нисам рекао, јер нисам хтео да доведем ове људе у ситуацију да им смање плату.“ У таквим условима неизвесности, полицијских привођења, илегалних улазака у круг компаније, промена места становања, прекида у раду, Кун је у Бору остао скоро два месеца,39 успео да уради скице и цртеже препуне технолошких и амбијенталних дескрипција, група људи или појединачних фигура и ликова, са инсистирањем на психолошком стању, гесту или детаљу. Драматуршке преокрете постиже сведенијим композицијама или, чак, приказивањем из птичје перспективе. По зокруженој целини у својим блоковима и на листовима, Ђорђе Андрејевић Кун напустио је Бор и вратио се у Београд. Поновни сусрет са Бором Ђорђе Андрејевић Кун имао је 21 годину касније. И овога пута његов долазак у Бор био је везан за стваралаштво. Међутим, услови под којима је други пут боравио у Бору потпуно су се разликовали од илегалног и од власти нежељеног боравка 1934. године. Дошао је као мајстор сликарства, професор на Академији и академик, а долазак и дводневни боравак у октобру 1955. финансирала је Влада Народне Републике Србије. Сâм чин ангажовања уметника за сликарски рад по поруџбини последица је дешавања на политичком плану, што је узроковало и промену културне политике. После раскида са Стаљином, већ 1950. долази до „смањивања соцреалистичке принуде“; Министарство културе покреће лист Лик, као орган Удружења ликовних уметника Србије; отвара се питање формирања Галерије модерне уметности у Београду, а исте године креће и откуп ликовних дела.40 Слика коју је Влада наручила јесте резултат и део такве политике.

Бележница 31

32

На нашој стази __________________ Ђорђе Андрејевић Кун добио је од Владе Србије поруџбину да наслика четири слике монументалних димензија са мотивима Београда, Титовог Ужица и најзначајнијих привредних предузећа: Борског рудника и Хидроцентрале на Дрини. Слике су наменски рађене за хол зграде Извршног већа Србије на Андрћевом венцу. Сликане су уљем на платну, а по две су имале исте димензије, које су пропорционално биле прилагођене димензијама наспрамних зидова. Због тога су слике са мотивима Борског рудника и Хидроцентрале на Дрини насликане на платнима димензија 180x240 центиметара, а градова − 160x200 центиметара. Све су сигниране у доњем десном углу.41 Током времена, слике су премештане и налазе се у другим институцијма и установама.42 Осим поручене, Ђорђе Андрејевић Кун је након овог боравка у Бору насликао још једну слику са мотивом из овог града, „Пејзаж – Борски рудник“, уље на картону каширано на лесониту, димензија 69x89,5 cm; сигнатура ћирилицом, доле десно, „Кун 55“. Слика се данас чува у Умјетничком музеју Црне Горе на Цетињу43 под именом „Борски рудник“, а води се као откуп од аутора 1956. године. На слици је експресивно представљен пејзаж околине Бора, са неколико назначених објеката у првом плану и доминантним рељефом борске околине у неколико Ђ. А. Кун, Борски рудник, 1955, уље на картону планова. Колористички доминира други каширано на лесониту, 69х89,5 cm план са брдима јаловине, од којих је једно оранж боје, а друго у плаво-зеленим тоновима. Вештачка брда настала складирањем јаловине из јамске или површинске експлоатације, иначе су окер боје са сивим површинама, а топли и интензивни колорит оранж брда може бити и асоцијација на, у то време већ непостојеће а познато рудоносно брдо Тилва рош (Црвено брдо). Релативно тамну гаму слике освежава црвена река, која истовремено својим змијоликим током разбија хоризонталне правце положаја планина представљених у трећем плану. У боји реке се може тражити симболика бакра, „црвеног метала“, али и крв жртви у полувековној експлоатацији борског рудишта. Слику освежава и зелена боја јаловишта, као и кри-

33

Бележница 31

41

42

43

Миодраг Коларић, Ђорђе Андрејевић Кун (Београд: САНУ, 1971), 43–44. Мира Кун, Нав. дело, 12. Истраживањима о месту где се налазе поменуте слике бавила се, такође, Мира Кун, којој захваљујем на драгоценим подацима. Умјетнички музеј Црне Горе добио је почетком шездесетих година двадесетог века колекцију од преко 200 ликовних радова, као део легата Милице и Светозара Вукмановића Темпа. Према исказу Мире Кун, у колекцији се налази и Кунова слика „Пејзаж – Борски рудник“. Међутим, у току истраживања за овај рад, добили смо из Музеја податак да је слика откупљена 1956. године од аутора. За ову информацију и фотографију слике захваљујемо колегиници Зечевић.

_________________ На нашој стази

44

Момчило Стевановић, Ђорђе Андрејевић - Кун, 73.

45

За наведене податке захваљујем кустосу Галерије Војске Србије Весни Вујић.

вудави путеви. На слици је доминантан колорит, док је фактографија у другом плану уметниковог интересовања. Слика великог формата „Борски рудник“ вероватно је настала разрадом слике „Пејзаж – Борски рудник“, која је послужила као предложак, судећи по скромнијим димензијама, као и подлози на којој је сликана. Иначе, квалитет слике определио је Момчила Стевановића, аутора монографије о Ђорђу Андрејевићу Куну, из едиције „Српски сликари и вајари XIX и XX века“ Српске академије наука и уметности,44 да у репродуковане радове уврсти и слику „Борски рудник“. Историјат ове слике је занимљив. У наведеној књизи, Стевановић даје податак да се она 1977. године налази у згради Извршног већа СР Србије. После распада Југославије и пренамене објекта, слика је мењала простор. Сада је слика у збирци Галерије Војске Србије у Београду, а према инвентарском картону, слика је дошла у посед Галерије 1965. године и то разменом са Музејом савремене уметности у Београду.45 Подаци о томе када је слика и физички дошла у галеријску збирку нису уписани у инвентарски картон. Слике борског рудника из 1955. године идентичних су пропорција, па је монументална слика, због теме и обогаћивања Ђ. А. Кун, Борски рудник, 1965, уље на платну, великих сликаних површина садржајем, 180x240 cm допуњена већим бројем и детаљнијом дефиницијом грађевинских објеката у првом плану, чак и мостићем преко касније затвореног Борског потока. Други план је, у односу на предложак, детаљније разрађен сликањем конструкција торњева за истражно бушење и транспортног система, у коме се налазе и рударска постројења, која се перспективно протежу и залазе и у трећи план слике. Кун амбијент рудника употпуњује и сликарски изазовним изгледом јаловишта. Свој протест против дева­ стације природе изражен двадесетак година раније на графичким листовима мапе Крваво злато, сликар је исказао и на овој слици. Страшну слику уништене природе, поред приказа јаловишта, представио је дрвећем са гранама без иједног листа, смештеним у први и други план слике. Последњи план на слици чине два низа Кучајских планина, које сведоче о изгледу ових

Бележница 31

34

На нашој стази __________________ простора пре отварања рудника. Имајући за мотив индустријске објекте, сликар је желео да колоритом слику учини занимљивом и њиме потисне хладне и сликарски неатрактивне конструкције. Слика је тематски пример давно завршене фазе социјалистичког реализма, али ликовна решења припадају једном новом приступу, у коме колорит надваладава нарацију, док су реалност и документарност замењене кроки назнакама виђеног.

Радови Ђорђа Андрејевића Куна у Бору Прва по хронологији настанка, најобимнија по броју листова, најнаративнија по садржају, оригинална јер је штампана ручном пресом, потписана и сигнирана од стране сâмог аутора, прва набављена за музеј у Бору, документарна јер илуструје живот и рад у Бору, идеолошка и по уводу Јована Поповића и по марксистичком контрасту представљања класа, мапа графикâ Крваво злато један је од најзначајнијих музејских предмета. Значај мапе у поседу борског музеја увећава се и чињеницом да је то једaн од два примерка мапе који се у целости чува на једном месту. Друга од две мапе Крваво злато налази се у Музеју историје Југославије, у који је доспела као лични поклон Ђорђа Андрејевића Куна председнику ФНРЈ Јосипу Брозу Титу, убрзо након ослобођења. Та мапа је, такође, отисак аутора из 1936. године, али носи ознаку 7–10. Након повратка у Београд, Ђорђа Андрејевића Куна чекао је напоран и одговоран посао јер је требало да обиман материјал донесен из Бора − фотографије,46 цртеже и скице − осмисли и разради циклус за мапу, а потом да их пренесе у дрвене клишее. Према речима аутора, план је био да мапа има 30 до 35 дрвореза и на том послу радио је дуго, од 1934. до децембра 1936. године.47 Израда клишеа трајала је релативно дуго, јер се, уз извршавање других оба­веза, Кун 1935. преселио у нови атеље, који се налазио у основној школи у Улици Војислава Илића број 60. У овом простору је и становао са супругом. Први сусед био му је Мирко Кујачић, који га је посећивао, а дом Кунових био је често састајалиште београдских интелектуалаца, попут Јована Поповића, Радојице Ноа Живановића, Радована Зоговића, Владе Пиперског, Ђурђа Теодоровића, Баја Бераковића и других. Међу сталним посетиоцима било је и пуно студената. Током израде клишеа за Крваво злато, Кун је започео сарадњу са новооснованим недељником НИН, у којем је, поред политичких карикатура, објавио и неколико цртежа за мапу Крваво злато. Радове из исте, будуће мапе, Кун је излагао и на VIII jeсењој изложби београдских уметника. Изложио је пет дрвореза под називом „Из борског рудника“, о којима је ликовни критичар Политике писао: „Сасвим реалистички он нам приказује унутрашњост радионица, ложење пећи, комисију која је дошла да ‘испита’ ко је крив за несрећу и револт сељака коме

35

Бележница 31

46

47

Уништене су током Другог светског рата. Ђорђе Протић, „Балада о Крвавом злату“, Светлости револуције, 9. Биографска казивања, 10.

_________________ На нашој стази

48

49

50

51

Ж. Н., „Осма јесења изложба београдских уметника“, Политика (2. новембар 1935). Мира Кун, Нав. дело, 7.

Др Бранислав Глигоријевић и Слободан Босиљчић, „Покрет сељака против управе рудника због штете коју је сумпорни дим наносио пољопривреди“, у Бор и околина. Књ. I, 166–169. Слађана Ђурђекановић Мирић, Krvavo zlato : 28 originalnih drvoreza Đ.

Andrejevića-Kuna : tekst od Jovana Popovića : из уметничке збирке Музеја рударства и металургије Бор (Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја; Бор : Музеј рударства и металургије, 2011), 9.

злогасни дим борских рудника уништава усеве, и истог тог сељака како рукује компликованом електричном бор-машином за бушење руде.“48 Колико је био окупиран радом на реализацији мапе графика, говори и податак да је на клишеима радио и током лета 1935. године за време боравка у Кучеву, у јулу.49 Време потребно за израду дрвених клишеа и, касније, штампу, могуће да је утицало на садржај саме мапе графикâ. Наиме, у току рада на клишеима, односно непосредно пре Куновог доласка у Кучево, место из кога су такође људи долазили да раде у борском руднику, окончан је вишемесечни штрајк у Бору. Штрајк се водио због нереалних новчаних накнада штетâ на пољопривредном земљишту и приносима сељацима околних села, узрокованим сумпорним димом насталим радом топионице. Иначе, историјат овог незадовољства локалног становништва датира од самог почетка рада борске топионице. За разлику од рудника угља, становништво овог краја трпело је материјалне и здравствене штете због емисије штетних гасова насталих у процесу топљења руде. Сељани су се због претрпљених штета жалили вишим органима власти од самог почетка рада топионице, али се влада обично споразумевала са Француским друштвом Борских рудника, образујући комисије за процену штетâ, које су те штете увек умањивале. Прва владина комисија образована је 1908. године, затим 1922, која је оценила да штета од сумпорног дима није велика, јер је саграђен димњак висине 53 метра, који штетне гасове подиже у висину и тиме смањује њихову концентрацију. Због незадовољства сељака, 1926. године образована је трећа, а 1930. и 1934. и нове комисије, које су процениле већу штету, која је ипак била знатно мања од стварно причињене. Несугласице у вези са одређивањем висине одштете за штете нанете сумпорним димом кулминирале су 1934. године. Да се не замерају Французима, локалне власти нису дозволиле сељацима увид у рад и процене комисије. Због тога је њих око 400 револтираних, наоружаних моткама и секирама, 7. маја 1935. продрло у Бор и обуставило производњу у руднику. Наредног дана било их је већ око 1.000; то се понављало и следећих дана, па је 10. маја образована нова комисија, која је извршила реалнију процену штете. У Бор стижу и жандармеријска појачања, сељаци не попуштају, долази до хапшења почетком јуна, а 4. јуна 1935. жандармерија пуца у побуњене сељаке. Један сељак је убијен, четворица су били теже, а више њих лакше рањено. Наредних дана већи број сељака је ухапшен. Тако се људским жртвама и половичним успехом окончала прва еколошка буна, позната као „Влашка буна“.50 Сигурно је Ђорђе Андрејевић Кун имао информције о драматичним и трагичним догађајима у Бору, те да представа побуне у мапи Крваво злато није плод уметникове маште, већ приказ стварног догађаја. Овим сâма мапа графикâ добија на документарности, а Ђорђе Андрејевић Кун постаје први уметник који је тематски обрадио и приказао прву еколошку буну у Европи.51

Бележница 31

36

На нашој стази __________________ Мапу дрвореза под називом Крваво злато чини корица са основним подацима писаним латиничним писмом: „Крваво злато / 28 / оригиналних дрвореза Ђ. Андрејевића-Куна / текст од Јована Поповића“. Илустрација на корицама је композиција ликова тројице рудара, од којих један носи маљ, други има подигнуту стегнуту песницу, а трећи рударски шлем на глави, док су у позадини приказана рударска постројења и облаци дима, чиме се даје идентитет месту дешавања. Уводни текст Јована Поповића гласи: Плодне наше њиве отровним плином уништене./ У паклена ждрела љута нас голе гоне./ Из мрака у мрак дизалица нас враћа изломљене./ Из крви и зноја нашег ничу – за друге милиони./ Комадић нашег живота у сваком жутом грумену./ Сваким ударцем маља по свом темену кујемо./ Крваво злато је то, ми кујемо крв нашу румену./ Високо над нама звек злата, смех обести чујемо./ Наше тле, наше снаге, руке наше. Бедна плата./ Усијана река ваља гранате, котлове добити./ Хоћемо л’ довека да гинемо зарад крвавог туђег злата?/ Ми кујемо себе. Једном ћемо узроке зла нашег здробити!

У тексту се види потпуно сагледавање истине о Бору и условима рада у њему, јер Поповић описује претварање плодних њива у „паклена ждрела“, која приморавају сељане на промену занимања, тако да од пољопривредника постају обесправљени најамни радници − произвођачи злата. Настало у тешким условима рада и са бедним платама, за туђе богаћење, то је крваво злато за раднике. Текст се завршава позивом на побуну, јер свест потлачених сазрева и „Једном ћемо узроке зла нашег здробити“. На 27 цртаних листова, уметник је урадио „репортажу из борских бакрених рудника“,52 тачније, приказао генезу претварања идиличног пољопривредног домаћинства и раскошне природе, радом рудника, у девастирани и опустошени простор. Такође је илустровао и двојаки начин живота у Бору. Један, којим су живели радници и староседеоци и други, обезбеђен за запослене у управи рудника и странце. Јасно је да је уметник и човек током свог кратког боравка у Бору запазио ове упадљиво различите нивое животног стандарда и, указујући на њих путем графичких отисака, желео да пробуди свест потлачених и савест богатих и капиталиста у намери да допринесе праведнијем животу. Главни лик, староседелац, везује читаву причу, која има своју хронологију, пропраћену технологијом, увод, заплет и кулминацију. Симболично подигнутих руку, гневно стиснутих песница, ратар напушта земљу и долази у димом прекривен рударски град. Тиме се илуструје преокрет у животу локалног становништва и њихово претварање из пољопривредника у најамне и обесправљене рударске раднике. Након посматрања колона измучених рудара, бивши ратар и сâм постаје рударски радник, симболично преузимајући карбидну лампу за рад у јами. Кун на појединачним листовима приказује процес

37

Бележница 31

52

A. Galin, „Drvorezi Andrejevića-Kuna“, ARS (Zagreb), 3–4 (1937): 3.

_________________ На нашој стази

53 54

Isto. Вања Краут, Нав. дело, 413.

рада у јами: од копања руде бушилицама, преко уситњавања руде маљевима, ручног утовара у јамске вагонете за транспорт у топионицу. Уметник прати технолошки процес, па на наредним листовима приказује рад у топионици. Ентеријер топионице са процесом рада илустрован је на три цртежа. Приказан је и рад на површинском копу, а за све то следује скроман породични оброк вишечлане породице у амбијенту убогог дома. Експлозија у топионици и погибија радника приказана је вожњом погребног ковчега који вуче воловска запрега. Овај догађај и услови живота у Бору пуном дима доводе до освешћивања рудара, њиховог окупљања и договора за штрајк. Прича о животу у Бору има и другу страну – живот власника, управника, надзорника. Елегантно одевени са лептир машнама, џепним сатовима, даме у тоалетама и са богатим накитом за све делове тела живе безбрижним животом, хранећи се у ресторанима, пијући расхлађени шампањац, завршавајући забаву са женама очигледно сиромашнијег порекла и егзистенцијално примораних на овакав начин живота. Избијање буне изазива код њих чуђење, а до њеног гушења долази оружаним нападом и убиством радника. Изабравши графичку технику за обраду социјалних тема још на Првој графичкој изложби, Ђорђе Андрејевић Кун остао је доследан у примени тог начина изражавања увек када је његово дело требало да има едукативни, васпитни или патриотски карактер, увек када је желео да његова порука и мисао стигну до великог броја људи. Цртеж је, такође, давао могућност да се брзо, прецизно и јасно забележе тренуци и у лошим условима за рад. Иако једноставна техника за рад, цртеж је и најзахтевнија, јер је линија једино средство и она мора да буде довољна да искаже све елементе слике. Графика, поред јасног и директног изражавања има и предност умножавања, што је чини јефтином, погодном за дистрибуцију, а тиме и доступном широким круговима, као ликовно средство за преношење порука или васпитавање. На графичким листовима мапе Крваво злато уочљив је утицај немачких социјално ангажованих графичара, пре свих Георга Гроса (Georg Grosz) и белгијског уметника Франса Мазарела (Frans Masareel)53, који је 1934. године имао самосталну изложбу у Загребу.54 Кун је мапу Крваво злато организовао, попут Мазарелових радова, као „роман у сликама“, што смо већ презентовали препричавањем садржаја појединачних листова мапе. Мапа носи све одлике немачког експресионистичког графичког израза, али Кун уноси и личну ноту, а поједине листове решава на различите начине. Тиме мапа у целини добија додатну динамику и ритам. Неки листови (2, 5, 6, 8, 13, 21, 27) су дескриптивне композиције препуне детаља. На неким листовима аутор проналази други начин да реши композицију, поједноставивши је (3, 4, 7, 9, 10, 11, 12 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 24, 26). Овај начин рада примењује у приказивању производног процеса у индустријским погонима или, ради контраста, енте-

Бележница 31

38

На нашој стази __________________ ријера и лагодног живота Француза из управе рудника. Борски екстеријер у коме се дешава радња увек је допуњен облацима дима и фактографским приказом рудничких објеката (4, 5, 6, 8, 21, 26, 27, 28). Облаци топионичког дима видљиви су и кроз прозор ентеријера луксузног ресторана за господу, чиме се радња недвосмислено смешта у Бор. Главни лик се појављује у крупном плану приликом запошљавања у руднику и у току поцеса рада, а једини његов портрет је брисање зноја са чела у мраку рудничке јаме (12). Мапа садржи и контрасте, који су нарочито уочљиви у приказивању социјалног статуса и начина живота радника и капиталиста: соба радника и скроман обед породице наспрам луксузног ентеријера и богато постављених столова за господу. Ђорђе Андрејевић Кун даје и различита ликовна решавања листова у мапи графикâ Крваво злато. Детаљи на већ поменутим листовима условљавају реалнији цртеж, динамичне уситњене површине, док су поједини листови решени помоћу великих црно-белих површина, што доприноси снази поруке, до симбола: уздигнуте руке стегнутих песница на листу број 4, пружене руке за преузимање рударске лампе приликом запошљавања (лист број 7), експлозија у топионици (лист број 17), погреб погинулог радника (лист број 20), балерина (лист број 24). Са погледом одозго, то јест из птичје перспективе, приказан је утовар јамског вагонета (9), раднички обед (17), експлозија (19), погреб (20), чиме постиже садржајнији приказ изабраног мотива, али и различитост у компоновању. Осим поменутих узора, Ђорђе Андрејевић Кун био је, без сумње, у прилици да се на Првој графичкој изложби у Београду сретне са мапом од двадесет једног дрво-линореза Рибари Мирка Кујачића, насталом након уметниковог седмомесечног боравка на јадранским острвима.55 Могуће је да је овакав начин рада − истраживање и боравак у средини која је предмет интересовања − утицао на Куна да донесе одлуку о доласку у Бор. Непосредно искуство Ђорђа Андрејевића Куна стечено животом у рударском Бору, допринело је интензитету доживљаја и солидарности са пролетеризованим сељанима, који пролазе кроз животну драму. Сведеним графичким језиком, у контрасту црно-белих линија и маса, најлакше је сагледати нарацију, а црно-бело је и само довољан симбол. Оваквим изражавањем, листови из мапе графикâ Крваво злато постали су „парадигма социјалне уметности не само у тематском и идејном већ и језичком и пластичком смислу. Њих карактерише крајња сажетост изражајних средстава, сиромаштво форме долази до границе намерног неестетизма, а везивање за узор у Мазарелу није било питање потпадања под један чисто уметнички утицај, него је то вид његове свесне деперсонализације у циљу што делотворнијег извршења једне у основи идеолошке функције уметничког језика.“56

39

Бележница 31

55

Мišela Blanuša, Nav. delo, 12.

56

Jerko Denegri, „Srpska grafika 1900–1950“, u Jugoslovenska grafika 1900–1950. (Beograd: Muzej savremene umetnosti, 1977), 46.

_________________ На нашој стази

57

58

Dušan Kabić, Krvavo zlato Đorđa Andrejevića-Kuna iz umetničke zbirke Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, katalog izložbe (Bor: Музеј рударства и металургије, 1979), без пагинације.

Siniša Paunović, Tragom njihovog detinjstva (Sarajevo: Svijetlost, 1959), 19-20.

59

Наведени интервју дат Н. Вуковићу.

60

Аутобиографско казивање за Историјски архив града Београда, 11.

Графички лист на коме је приказан обед рударске породице асоцира слику Винсента ван Гога „Сељаци једу кромпир“. Још уочљивији је утицај слике „3. мај 1808“. Франсиска Гоје на представу на последњем листу мапе Крваво злато Ђорђа Андрејевића Куна. Графику чини композиција на којој су пушке са бајонетима, из првог плана, уперене ка голоруким побуњеницима у трећем плану, док централно место припада погинулом рудару, жртви Влашке буне. Последњим планом лоцира се место дешавања, приказом делова архитектуре и димом из топионице. Након израде дрвореза, требало је решити проблем штампања графике са овако критичким садржајем. Због јаке цензуре, а у жељи да што пре види свој рад материјализован кроз отис­ке, Кун је првих десет отисака мапе Крваво злато урадио на ручној преси сопствене израде у свом стану у Београду на финој јапанској хартији.57 Занимљив је податак да је до специјалног папира за штампу дошао уз помоћ свог мецене за студијска путовања у Италију и Француску, са којим је скоро престао да контактира због својих изразито левичарских политичких убеђења. Међутим, величина трговца хартијом Илије Ранкића била је у томе да није директно помогао Куна давањем новца за куповину или поклањањем папира, већ је од Куна откупио један број графика, а Кун је својим зарађеним новцем купио јапанску хартију на којој је штампао дрворезе Крвавог злата.58 Осим илустрације на насловној страни, која је димензија 8x7 центиметара, сви дрворези су, са одступањем од једног или два милиметра, димензија 13,5x11 центиметара, а штампани су на папиру величине 39x26,5cm. Сви отисци обележени су ознаком тиража 1–10, имају Кунов потпис са годином отискивања „Kun 36“ и ауторов печат – слово К у кружници. Након ауторског штампања мапе, поједини листови публиковани су у дневним новинама, што је скренуло пажњу широке јавности и представника власти, па је уследио упад полиције у Кунов стан и заплена неколико преосталих мапа и клишеа. Ђорђе Андрејевић Кун је тек почетком 1937. године, у штампарији Јована Лукса у Старом Бечеју, због цензуре која се, за разлику од свакодневне у Београду, обављала два пута месечно, успео да штампа своје графике. За овај чин морао је да се послужи лукавством подневши на увид један број тематски мање упадљивих графика уз молбу среском начелству за штампање „неколико дубореза“ из Бора.59 Захваљујући чињеници да је начелник сагласност за штампу парафирао на корицама, а не на сваком листу, Кун је био у могућности да између две контроле достави штампарији и оне графике очигледно критичкијег садржаја, уз правдање да ти клишеи нису били истовремено готови. На овај начин успео је да се мапа отисне и дао „да се књижица повеже“.60 Штампање је трајало око месец дана, за које време је мапа дрвореза Крваво злато изашла као мало попу-

Бележница 31

40

На нашој стази __________________ ларно издање у 250 примерака.61 На претпоследњем листу мапе графикâ Јован Лукс је написао: „1–250 штампано са оригиналних плоча Јована Лукса“62. О тиражу мапе, податке налазимо у два извора. Први извор је уметниково стенографски забележено аутобиографско казивање: „Пошто је то била већа збирка имао сам луксузно издање и једно популарно.“63 У делимично сачуваној личној документацији Ђорђа Андрејевића Куна са насловом „Графика“ и поднасловом „Умножене уметничке збирке“, под одредницом „Крваво злато“, уметник је својеручно написао, у загради, „издања аутора“ а потом следи: „Циклус од 28 дрвореза са предговором од Јована Поповића. Приказује напоран рад и експлоатацију радника у Борском руднику. Штампан и објављен 1937 године. / Забрањен. Дуборези заплењени и поништени. /Издање аутора / Штампано у 1.000 примерака популарно издање величина 20,5x16,5 cm / полулуксузно издање 250 примерака висина 25x21 cm. / 10 комада луксузно издање, на јапанској хартији, отисци од аутора, нумерисани од бр. 1–10. Висина 26,5x39. (висина дрвореза 13,5x11cm).“64 Одмах након штампања мапе графика Крваво злато у Старом Бечеју, тачније већ почетком фебруара 1937. године, дошло је до њене забране. Колико је власти било стало да се мапа што пре забрани и тиме спречи њен утицај у народу, може се закључити на основу документације.65 О овој забрани сачувано је писмо Ђорђа Андрејевића Куна, датирано 11. фебруар 1937. године, Среском начелству у Старом Бечеју, у којем каже да му је преко Управе града Београда саопштено да „донета је одлука о забрани моје књиге Крваво злато решењем бр. 3927. Пошто ми решење није уручено, тражим на основу закона о штампи, да ми се исто достави“. Писмо потписује са „Учтив“. Последица те одлуке била је заплена малог броја преосталих мапа, али и графичких плоча.66 Према исказу Ђорђа Андрејевића Куна, заплењено је око 50 примерака мапе. Упркос забрани мапе Крваво злато, Ђорђе Андрејевић Кун је пронашао начин да већи део листова изложи већ на Првој изложби Удружења ликовних уметника Југославије, одржаној од 23. маја до 6. јуна 1937. године у Инжењерском дому у Београду. На изложби, познатој у уметничким круговима као „бојкоташка“, на којој је учествовало 70 уметника из Србије, Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, са 207 радова, Кун је изложио 20 дрвореза из ове мапе, али под називом „Рудари“.67 Мапа дрворезâ Крваво злато била је један од првих предмета купљених за будући музеј у Бору68 крајем 1951. године. Са данашње дистанце занимљива је упућеност тадашњег Организациониог одбора за оснивање музеја у Бору приликом избора будућих музејских предмета. Наиме, тај одбор, формиран од стране Градског народног одбора Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата, имао је два пододбора, а био је састављен од људи различитог образовног профила, који сигурно нису у довољној мери познавали област културе и

41

Бележница 31

61

62

63

Dušan Kabić, Krvavo zlato. В. Ћетковић, Нав. дело, 291. Аутобиографско казивање за Историјски архив града Београда, 10.

64

Рукопис је урамљен и чува га Мира Кун.

65

Сачувана је копија писма, као и упутница о слању, односно пријему решења о забрани мапе Крваво злато. Из документације је уочљиво да је Управа града Београда била обавештена телефоном, како би се забрани приступило брзо, пре приспећа решења. Мира Кун, Нав. дело, 7

66

67

68

Исто, 7–8 Одлуку о оснивању музеја у Бору донео је Градски одбор Савеза бораца Бор 15. децембра 1950. године.

_________________ На нашој стази

69

70

71

Душан Кабић, Ликовна уметност у Бору 1900–2000 (Бор: Музеј рударства и металургије, 2008), 19.

Dušan Kabić, Krvavo zlato. Копије драгоцене преписке уступила је борском музеју госпођа Мира Кун, на чему јој најсрдачније захваљујемо. Потписи су нечитки.

72

Писмо је сачувано у документацији породице Мире Кун.

73

Slobodan Bosiljčić, „O nekim obeležjima i spomenicima NOR-a u Boru“, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije 1 (1980): 179. „Сведочанства борбе и славе“, Колектив, бр. 21 (30. 5. 1955): 5.

74

уметничко стваралаштво. Претпоставка је да је добар консултант Одбора била Олга Босиљчић, дипломирана историчарка уметности, која је тих година, радећи на Народном универзитету, држала предавања из области ликовне културе и тиме доприносила ликовној едукацији Борана.69 Откупљен је примерак штампан од стране аутора и сигниран „1–10“ и 1936. годином, и то посредством самог Ђорђа Андрејевића Куна. До сада се сматрало да је мапа дрворезâ Крваво злато откупљена од непознатог власника из Београда.70 Међутим, мапа je купљена од власника у Загребу, о чему сведочи сачувана преписка аутора са тим власником, који је и био иницијатор продаје.71 Прво писмо датирано је 2. октобар 1951. године и у њему се власник мапе обраћа Куну са „Драги и поштовани стари друже и пријатељу“, обавештавајући га да се у Загребу неке установе интересују за Крваво злато, али га занима да ли у Србији постоји интересовање за откуп мапе и моли за процену њене вредности. Преписка је била динамична, јер већ 20. октобра загребачки пријатељ пише ново писмо, из којег сазнајемо да је постојала и могућност делимичног откупа, тако да би власник задржао поједине листове мапе. Већ 14. новембра Ђорђе Андрејевић Кун, ословљен са „Драги мој мајсторе“ добија писмо са обавештењем да је након телеграма из Бора, а према Куновом предлогу, послао мапу и да је иста исплаћена 12. новембра. Са колико ентузијазма је Ђорђе Андрејевић Кун приступио посредовању између власника мапе Крваво злато и заинтересованих Борана, види се по датумима иницијативе за продају и доласка мапе у Бор. Целокупна процедура завршена је за 40 дана. Осетивши задовољство уметника што је мапа стигла на право одредиште, у место настанка, Љубомир Крстић из Градског одбора Савеза Бораца Народноослободилачког рата захваљује и моли „Мајстора-друга Андрејевић Куна“ да напише нешто о самом раду на делу, околностима под којима је рађено и сметњама при раду.72 Власник мапе из Загреба био је, и иначе, љубитељ графике као ликовне технике, јер сазнајемо да је поседовао још и Масарелијеву мапу која је нестала током рата, као и серију линореза Рибари Мирка Кујачића. Из његових писама сазнајемо да је радио у Београду и сарађивао са Куном, а осим мапе Крваво злато поседује и календар за 1934. годину који је Туристичка агенција „Путник“ урадила према дрворезима Ђорђа Андрејевића Куна. Откривајући још неке детаље из живота продавца мапе графикâ, даља истраживања би, можда, довела до његове идентификације. Управо ова грађа допринела је и елиминисању погрешног податка по којем је мапа графика Крваво злато први пут излагана у лето 1951. године,73 јер податак из сачуване преписке Куна и власника мапе − да је у Бор стигла око 10. новембра 1951 − то искључује. Графике из мапе Крваво злато излагане су 1955, приликом отварања прве музејске поставке у Бору,74 која је трајала до половине 1957. године. Биле су врло популарне, што се закљу-

Бележница 31

42

На нашој стази __________________ чује из чињенице да су њима илустровани многи бројеви борског листа Колектив, а нарочито празнична издања. Иако је Музеј у Бору почео да ради 1. марта 1961. године, мапа графикâ Крваво злато преузета је тек крајем 1962. године. Овај податак садржан је у допису сачуваном у музејској архиви. Директор музеја Илија Јанковић обавештава Општински комитет Савеза комуниста Бор75 да је примљен оригинални комплет мапе дрвореза Крваво злато Ђорђа Андрејевића Куна и публикације НОР-а. У том допису даље каже: „Захвални смо ОК СК на драгоценом поклону, којим је обогаћена уметничка збирка нашег Музеја и његова библиотека. Мапа дубореза „Крваво злато“ представља за наш музеј вредан експонат, који ће бити марљиво чуван и презентован публици“. Претпостaвља се да је у току периода од половине 1957. до краја 1962. године мапа графика Крваво злато чувана у просторијама Савеза комуниста у Бору. Импресионира посебан однос тадашњих партијских руководилаца према мапи, јер се није радило о простом трезорирању. Наиме, листови мапе коришћени су за илустровање локалног листа, што са тадашњом техником није било једноставно. Међутим, очуваност листова сведочи о савесном, одговорном и скоро тотемском руковању. Захваљујући презентацијама и сталној промоцији ове мапе, музејски стручњаци дошли су и до других, реализованих мапа радова Ђорђа Андрејевића Куна, које се стилски везују за социјалну уметност и уметност социјалистичког реализма. Левичарско опредељење и слободарски дух Ђорђа Андрејевића Куна утицали су на његове животне одлуке, које су опредељивале његово стваралаштво. По избијању шпанског грађанског рата 1936. године, желео је да се прикључи борби против фашизма. У Шпанију је отишао илегално 1937.76 Наиме, у јулу је из Београда са супругом Надом отпутовао у Париз на Свет­ ску изложбу, одакле је илегално прешао у Шпанију. По доласку, прво је био у борбама на барикадама, а потом је прикључен штабу 129. бригаде као културни радник, где је давао идејна решења за плакате.77 Када је у мају 1938. добио наређење да се врати у земљу, поново је илегално прешао шпанско-француску границу. У Паризу је око месец дана чекао заједнички пасош са супругом, с којим је и допутовао у Француску, а који је стигао код колеге Боре Баруха, члана Комунистичке партије Француске и једног од организатора одласка југословенских добровољаца у рат у Шпанији.78 Пошто је добио пасош, легално се вратио у земљу. Скице и цртеже који су настали у Шпанији послао је другим каналима у Београд. Одмах је приступио изради дрвених клишеа будуће мапе, пa je већ почетком 1939. године из штампе изашла мапа За слободу са 12 дрвореза инспирисаних борбом шпанског народа. Међутим, растурен је само део тиража од 2000 примерака, док је остале примерке и клишее запленила и уништила полиција. Мапа је забрањена, а Кун ухапшен. У затвору је остао скоро месец дана, али није признао да је

43

Бележница 31

75

Документ бр. 114 од 12. децембра 1962, Архива Музеја.

76

Мира Кун, Нав. дело.

77

Коста Нађ, „Успомени Ђорђа Андрејевића Куна: револуционар и уметник“, Народна армија (јануар 1964). Извор: Мира Кун.

78

_________________ На нашој стази

79

Мира Кун, Нав. дело, 8

80

Oto Bihalji-Merin, „Predgovor“, u Za slobodu. Deo 1, 12 drvoreza Đ. [Đorđa] Andrejevića-Kuna (3. izd.) (Beograd: Kultura, 1946). Мира Кун, Нав. дело.

81

био у Шпанији. Куна је потресло и, истовремено, инспирасало страдање шпанског народа, с којим је желео да упозна свет, па је током исте године почео припреме цртежа за мапу Мајке хероји, али је због других догађаја, ова идеја остала нереализована.79 Након ослобођења, поводом Конгреса шпанских добровољаца Југославије, у марту 1946. са једног сачуваног оригиналног отиска, фото-цинкографским путем штампано је 250 примерака мапе За слободу.80 Мапа је већ у јулу поново штампана и то: 20 специјалних примерака, 1.000 примерака картонирано, а 4.000 популарно издање. Предговор за послератна издања мапе написао је Ото Бихаљи Мерин.81 Четврто издање мапе штампано је 1966. године. Музеј рударства и металургије у Бору поседује пето издање мапе За слободу, настало од компјутерски скенираних дрвореза. Међународни значај овог ликовног дела потврђује податак да је мапа штампана уз помоћ Владе Краљевине Шпаније у тиражу од 330 примерака. У музејској збирци налази се од 2008. године захваљујући поклону Удружења шпанских бораца и пријатеља, а посредством ћерке Ђорђа Андрејевића Куна, Мире Кун. Мапа садржи дванаест штампаних листова, димензија 18x15 центиметара, опремљених луксузним тврдим корицама црвене боје са насловом и предговором штампаним латиничним писмом и двојезично, на засебним листовима, на српском: „Za slobodu/ I deo / 12 drvoreza / Đ. Andrejevića Kuna“ и шпанском језику „Por la libertad/ parte primera / 12 grabados en boj / Dj. Andrejević-Kun“. Обележавање ове мапе као првог дела, потврђује намеру Ђорђа Андре­јевића Куна да настави са приказивањем ужаса из Шпанског грађанског рата. Ликовно решење насловне стране концепцијски је идентично са решењем мапе Крваво злато. Илустрација, такође, приказује три категорије бораца, представљене са три допојасне мушке фигуре, од којих свака носи симболе свог порекла: пољопривредник има на глави сламени шешир, а оружје му је коса; радник на глави има качкет, а на рамену носи маљ, док трећи борац има на глави шајкачу, а у руци држи бајонет. У тексту предговора Ото Бихаљи Мерин, поред фактографских података, надахнуто пише: JО LO VI – ЈА САМ ВИДЕО. Те речи великог уметника и борца Франциска Гоје смео би и Андрејевић-Кун да стави испод свог циклуса „За слободу“. Као Гоја, и он је ужасе рата гледао властитим очима. Али не само да средствима уметности изгради сведочанства, већ и као војник и друг у интернационалној бригади, створеној из најбољих синова свих народа, који су дошли да се боре за слободу Шпаније и слободу свих народа.

Графички листови ређају се хронологијом збивања и свака графика има свој назив. Димензије цртежа-графичких отисака су 17,5x15 центиметара. Сви листови имају иницијале Ђ. К. у

Бележница 31

44

На нашој стази __________________ доњем десном углу. Називи су кратки, јасни, прецизни: „Фалангисти уз помоћ немачких и талијанских фашиста тлаче слободољубиви шпански народ“, „Стрељају’“, „Руше и убијају“, „Нејаку децу“, „Немоћне мајке и жене“, „Не презају ни од најгнуснијег зверства“, „Шпански народ се окупља да се бори, да брани слободу“, „Јуришајући на фашистичка утврђења“, „Борећи се на барикадама“, „Бомбама и пушком у руци“, „Уништавају последња фашистичка упоришта по градовима“, „Испраћај борца на фронт“. Док у првих шест графика приказује страдања шпанског народа, други део циклуса посвећен је позиву на одбрану и борбама против фашиста. Ђорђе Андрејевић Кун у овој мапи приказује виђено и доживљено. Отуда се на њима може сагледати ужас, хаос, очај, патња и страдања, али и осетити снага шпанског народа у борби против страдања од представника мрачне фашистичке идеологије. Композиције садрже већи број фигура, изузетне драматуршке снаге, уз велико присуство жена и деце, што је последица приказивања догађаја из грађанског рата. Контрасти црног и белог још више подвлаче драматику збивања. Ђорђе Андрејевић Кун стварао је као активни учесник Другог светског рата. Неуслови за рад диктирали су технику, па су то углавном били цртежи и скице, мада је пуно радио и примењену графику за потребе Врховног штаба и будуће државе (грб, новчанице, марка, одликовања, дипломе итд.).82 Изабране цртеже Ђорђе Андрејевић Кун је штампао 1946. године као мапу под називом Партизани.83 Мапа садржи 20 цртежа и штампана је у различитим издањима: 500 примерака у луксузном и 2.000 примерака у мањем формату. Мапа је исте године добила прву награду за графику коју је доделио Комитет за културу Владе ФНРЈ. Ликовна збирка Музеја рударства и металургије у Бору поседује мапу графика Партизани из 1946. године. Мапа је поклон академског сликара Ранка Шукића и једна је од 500 штампаних офсет штампом са оригиналним димензијама 40,5x52 cm. Цртежи за мапу Партизани настајали су на теренима којима је Ђорђе Андрејевић Кун пролазио на путу ка Јајцу, као и у Дрвару. То су ликовне белешке о условима и организацији живота и рада партизана. Бележи колоне партизанских бораца, смрти, спасавaње рањеника, потресне болести, војничке положаје, али и живот на ослобођеној територији. Уметник је, обогаћујући панорамом сваки цртеж понаособ, дао садржај мапе − списак са називима сваког појединог цртежа: „Партизани“, „На положају“, „Одмор“, „Политички час“, „Дрварчанке“, „Прелаз преко реке“, „Јуриш“, „Поред погинулог друга“, „Хирушка операција“, „Партизани носе рањеника“, „Тифусари“, „Брига о партизанима“, два цртежа истог назива „Градња моста“, „Поред воде“, „Колона“, „Преношење муниције“. Мапа садржи цртеж легендарног курира Јовице, као и портрете двојице бораца, „Чика Вуле“ и „Држић Драго Чабо“. Човек, однос-

45

Бележница 31

82

83

Нада АндрејевићКун, Биографски подаци о сликару Ђорђу Андрејевићу Куну, по молби САНУ, 1964. Мира Кун, Нав. дело.

_________________ На нашој стази 84

85

86

87

88

89

90

91

M. Letić-Kester, „Čovjek je srž svega“, Novi list (17. ožujak 1963). Душан Кабић, Ликовна уметност у Бору, 61.

101 Драгана Игњатовић, Белешке у времену: изложбена и издавачка делатност Музеја рударства и металургије „Бор“ у Бору, 1961–2009: каталог изложбе (Бор: Музеј рударства и металургије, 2009), 12. С. Јевтић, „Како је настало ‘Крваво злато’“, Колектив (18. 5.

1979). Писмо упућено Нади и Мири Кун од стране музејског педагога Душана Кабића 27. 7.

1981.

Ugovor o organizovanju izložbe, br. 125 od 19.7.1979, Аrhiva Мuzeja Isto, br. 131 od 21.8.

1979; С. Ж, „Изложба Куновог Крвавог злата“, Политика (30. 8. 1979). М.К., „Изложба ‘Крваво злато’, Ибарске новости (11. 10.

1979).

но људска фигура у различитим ситуацијама и положајима тела, до обнажених тела на цртежу „Поред воде“, ликова и фигура жена, указују на промишљени избор мотива за ову мапу, из које говори борац, историчар, али и ликовни уметник који има потребу да искаже умеће, приказујући људско тело у различитим положајима, обучено, али и као полуакт. Портретисане личности приказане су реално, без идеализације. Врстан цртач, са мало потеза постиже снагу и изузетну драматику, што је посебно уочљиво на цртежу „Тифусари“. Мукотрпни рад Ђорђа Андрејевића Куна на мапама графика социјалне и ратне тематике подразумевао је искрену људску посвећеност, таленат, проницљивост, способност запажања, емотивност и саосећајност, али и препознавање најцелисходније ликовне технике за постизање жељених циљева и ефеката. Особине истрајности и сналажљивости показао је у финиширању ликовне замисли, то јест приликом штампања дрвених клишеа. Могућност репродуковања коју пружа графичка техника, учинила је Ђорђа Андрејевића Куна популарним ликовним ствараоцем, синонимом јасних и прегледних радова. О свом ликовном изражавању путем графике, и мишљењу да му је графика омиљена ликовна техника, Ђорђе Андрејевић Кун у интервјуу датом 1963. године каже: „[…] не знам како је дошло до такве констатације. Ја сам се бавио графиком у периоду од 1935. до 1940. године, јер сам је сматрао најпогоднијим изражајним средством, због лакоће штампања, умножавања и ширења у широке масе и тада је стварно била борбена. Иако је то најкраћи период мога стварања, изгледа да сам се кроз графику највише популаризирао.“84 Кратак живот Ђорђа Андрејевића Куна онемогућио је директне контакте ликовних струч­ њака борског музеја са њим, али су нам драгоцени сарадници у раду били и јесу чланови породице.

Изложбе радова Ђорђа Андрејевића Куна из фундуса музеја у Бору Прво излагање мапе графика Крваво злато било је 1955, приликом отварања прве музејске поставке у Бору. Писаним подацима о томе да ли су графике биле изложене након отварања музеја у Бору 1961. године, односно њиховог преузимања крајем 1962. године, не располажемо. Може се претпоставити да су нашле своје место на сталној поставци, како због значаја и квалитета, тако и због малог броја музејских предмета у установи у оснивању. Са стваралаштвом Ђорђа Андрејевића Куна Борани су се срели на тематској изложби „Савремени сликари у Србији”, организованој 1972. године у Дому културе на којој су учествовали: Никола Гвозденовић, Стојан Аралица, Миодраг Протић, Зоран Петровић и други. Посетиоци су видели и неколико радова Ђорђа Андрејевића Куна”.85

Бележница 31

46

На нашој стази __________________ Године 1979. Музеј је организовао изложбу „Крваво злато Ђорђа Андрејевића Куна из уметничке збирке Музеја рударства и металургије Бор”. Тим поводом колектив Електролизе при Рударско-топионичарском басену Бор опремио је целу мапу графика Крваво злато, чиме је омогућио њено безбедно и естетско излагање. Аутор изложбе, рађене према музеолошким принципима, и каталога био је кустос историчар уметности Душан Кабић. Отварању изложбе присуствовале су Кунова супруга Нада и ћерка Мира. Публика је изложбу могла видети у Бору од 2. марта до 20. априла, а потом и у другим градовима Србије.86 Изложба је гостовала прво у Београду, у Влајићевој галерији.87 Након тога, изложба се вратила у Бор и била постављена у две борске фабрике, прво у Електролизи, а затим и у новоотвореној фабрици са излагачким простором – Фабрици лак жице.88 Потом је изложба отворена у Дому Југословен­ске народне армије у Књажевцу,89 Народном музеју у Зајечару,90 Народном музеју у Краљеву,91 Народном музеју у Крушевцу,92 Народном музеју у Зрењанину.93 Изложба је наставила свој пут, и у току 1980. године, када је гостовала у Културном центру у Мајданпеку, потом у Културном центру у Бару,94 затим у основној школи у Злоту,95 Завичајном музеју у Параћину.96 Године 1981. изложба је гостовала у културним центрима у Деспотовцу, Свилајнцу и Тополи.97 Дом пионира у Бору био је излагачки простор изложбе Ђорђа Андрејевића Куна, отворене крајем марта 1984. године, поводом више јубилеја уметника: 80 година од рођења и 50 година од боравка у Бору. Изложба мапе графика Крваво злато била је допуњена и са 16 оригиналних скица оловком и тушем, насталих 1934. године приликом уметниковог боравка у Бору. Отварању изложбе присуствовале су супруга Нада98 и ћерка Мира.99 Изложба је рађена у сарадњи са Народним музејом у Београду, који је тим поводом позајмио цртеже оловком и тушем.100 Након изложбе у Бору, графике из мапе Крваво злато биле су 1984. представљене у Музеју Понишавља у Пироту,101 1985. у Народном музеју у Нишу, 102 а следеће, 1986. године у Народном музеју Пожаревац.103 Могућност поновног сусрета са радовима Ђорђа Андрејевића Куна борска публика имала је 1989. године, када је Музеј рударства и металургије организовао изложбу 20 цртежа из штампане мапе Партизани. Било је то прво излагање поклона учињеног музеју од стране тадашњег суграђанина. Године 2004. приређено је ново излагање и читање мапе графика Крваво злато. Изложба је организована поводом стоте годишњице од рођења, седамдесет година од боравка Куна у Бору и педесетогодишњице смрти. Ауторка изложбе и каталога била је историчарка уметности Јелена Милетић. „Мапа графика Крваво злато Ђорђа Андрејевића – Куна“ анализира услове и

47

Бележница 31

Љ.Б., „Изложба Ђ. Андрејевића Куна“, Победа (9. 11. 1979).

93 М.Б., „‘Крваво злато’ Ђорђа АндрејевићаКуна“, Зрењанин (21.

12. 1979).

94 Наведено писмо Д. Кабића од 27. 7. 1981; М.Л., „Кунове графике путују у Бар“, Тимок (13. 6. 1980).

95 Наведено писмо Д. Кабића.

96 Политика експрес (25. 6. 1980).

97 Наведено писмо Д. Кабића.

98 С. Јефтић, „Кратак боравак – вредно сведочанство“, Колектив бр. 13 (6. 4. 1984).

99 Том приликом приређен је и игроказ ученика школе која је носила име Ђорђа Андрејевића Куна. О посети Наде и Мире приредби у част Ђорђа Андрејевића Куна, Мира Кун чува фото албум, који им је уручен на крају њиховог боравка у Бору.

100 Душанка Казимировић, „Уметничко дело као сведочанство“, Тимок (12. 4. 1984).

101 Ugovor o organizaciji izložbe br. 169 od 19.

10. 1984.

92

_________________ На нашој стази Ugovor br. 48 od 11.

3. 1985.

103 Ugovor br. 98 od 18.

4. 1986.

104 Lidija Merenik, Ideološki modeli: srpsko slikarstvo 1945–1968 (Beograd: Beopilis : Remont, 2001).

105 Списак експоната на изложби „У част шпанских бораца“ као саставни део осигурања истоимене изложбе организоване у Музеју рударства и металургије од 19. јуна до 17. јула 2008. године, Архив Музеја.

106 Ј. Бојовић, „Виђење социјалног положаја људи данас“, Таковске новине (14.4.2011). Весна Пехарт, „Откривање ризница знања“, Просветни преглед (19.5.2011).

107 На изложби су изложене репродукције због немогућности прибављања оригиналних дела, услед трошкова које Музеј није могао да преузме. Захваљујемо колеги Жарку Заграђанину из Народног музеја у Крагујевцу и колегиници Зечевић из Модерне галерије Народног музеја 102

време у којима је мапа настала, опредељујући се за идеолошки модел анализе српског сликарства, који је прва применила Лидија Мереник.104 Путујућа изложба „У част шпанских бораца“, коју је 2008. организовало Удружење шпанских бораца и Друштво за борбу против рака из Бора, садржала је и 13 графика Ђорђа Андрејевића Куна, oд којих десет из мапе „За слободу“ и три појединачне.105 Отварању изложбе присуствовала је ћерка, Мира Кун. На позив Музеја рудничко-таковског краја, мапа графикâ Крваво злато из ликовне збирке борског музеја излагана је у Горњем Милановцу 2011. године. Ауторка изложбе и каталога била је Слађана Ђурђекановић Мирић, која је изнела тезу да је Ђорђе Андрејевић Кун у овој мапи први ликовно инерпретираo прву еколошку буну у Србији, познату у историјској литератури као „Влашка буна“. Изложба је имала велики одјек у Горњем Милановцу, јер је била повод за организовање креативне радионице „Крваво злато“ за ученике милановачких школа. Успех радионице, као и масовни одзив очигледан је у њеној завршници – изложби изабраних 170 радова полазника радионице.106 Обележавајући 110 година од рођења, 80 година од прве графичке изложбе у Београду и боравка и рада у Бору, 50 година од смрти и 10 година од последње изложбе Ђорђа Андре­ јевића Куна у Бору, Музеј рударства и металургије организовао је изложбу „Ђорђе Андрејевић Кун у Бору”. Ауторка изложбе Слађана Ђурђекановић Мирић први пут је изложила све три мапе графикâ Ђорђа Андрејевића Куна које се чувају у ликовној збирци: мапе дрворезâ Крваво злато и За слободу, мапу цртежâ Партизани као и репродукције Куновог Аутопортрета из 1951. и слике Борски рудник из 1955.107 У време организовања изложбе, није се знало где се налази друга Кунова слика са мотивом Бора, па је отуда изостало њено излагање. Обогаћивање изложбе сликама требало је да борској публици, која Куна познаје само као графичара, макар кроз два рада, покаже снагу колорита израза сликара. Изложбу је отворила Мира Кун.

Одјеци стваралаштва Ђорђа Андрејевића Куна у Бору Листањем Борског Колектива, листа рударског комбината, из педесетих година двадесетог века запажа се да су графике из мапе Крваво злато често коришћенe као илустрације, пре свега у празничним бројевима. Збирка поезије борских аутора, објављена у Бору 1979. у потпуности је илустрована графикама из поменуте мапе. Такође, не постоји значајнија публикација о Бору, попут монографије или књиге о стогодишњој историји борског рудника у којој нису заступљене Кунове графике.

Бележница 31

48

На нашој стази __________________ Борани су, осим чувањем и излагањем дела Ђорђа Андрејевића Куна, нашли и друге начине да изразе захвалност уметнику, који је својим визионарством и обимним уметничким радом упознао ширу јавност са Бором. Наиме, у Бору постоји улица са именом Ђорђа Андрејевића Куна, а до краја осамдесетих година двадесетог века и једна школа носила је његово име. Реформом образовања ова школа је угашена, а нових школа у Бору, које би поново понеле име Ђорђа Андрејевића Куна, нема. Динамика одржавања изложби радова Ђорђа Андрејевића Куна у Бору сведочи о свести о значају и вредности његовог рада за Бор. Листови из мапе Крваво злато изложени су и на сталној поставци Музеја рударства и металургије, за међуратни период. Њима се документује и ниво технолошког развоја рударске и металуршке опреме, али и социјални статус, начин живота у Бору кроз представљање две друштвене класе, као и еколошке прилике у Бору. Развој технологије у области комуникација донео је и нове могућности информисања и остављања трајних записа у електронским медијима. Радио Бор обавештавао је житеље Тимочке крајине о изложбама Ђорђа Андрејевића Куна у Бору путем својих информативних емисија. Осим у дневним вестима, изложби Ђорђа Андрејевића Куна, организованој 1979. године, Радио Бор посветио је једну емисију „Културне палете“ у којој су слушаоци могли да сазнају више података и чују стручно мишљење о изложби историчара уметности Душана Кабића.108 Оснивањем Регионалне телевизије Бор 1994. године, информације и видео записи са отварања изложби радова Ђорђа Андрејевића Куна у Бору могле су се добити и путем новог медија. Гостујућа изложба „У част шпанских бораца – Шпански грађански рат 1936–1939.“ и боравак Мире Кун у Бору, били су повод новинарки борске телевизије Златји Марковић да сними емисију о Ђорђу Андрејевићу Куну.109 Емисија је имала две тематске целине: о учешћу уметника у Шпанском грађанском рату говорила је Мира Кун, а о графикама и мапи Крваво злато историчарка уметности Слађана Ђурђекановић Мирић. Емисија у трајању од 45 минута емитована је премијерно и репризно 15. и 19. септембра 2008. године. Поводом обележавања већег броја јубилеја из живота Ђорђа Андрејевића Куна током 2014. године, користећи постојећи снимљени материјал, Регионална телевизија Бор урадила је нову емисију110 у трајању од 35 минута, која је, након приказивања на борској телевизији, преузета од стране Другог програма Радио-телевизије Србије за емисију „Трезор“, која је емитована у главном и репризном термину 23. и 25. априла 2014. године. Рад Ђорђа Андрејевића Куна у Бору добија на ширем значају доласком младих и образованих истраживача културе у првој деценији XXI века. Актуелност и општу популарност Куновог рада потврђују и пројекти неких установа културе или појединаца, који се реализују више

49

Бележница 31

Црне Горе на Цетињу на фотографијама и музеолошким подацима.

Емисија је емитована на Радио Бору 23. марта 1979. године. Д. Кабић, Ликовна дешавања у Бору, 27.

109 Сниматељ Бајрам Салијевић, монтажа Сузана Јаковљевић, главни и одговорни уредник Драган Хаџи Антић.

108

110

Исти аутори, главна и одговорна уредница Данијела Нововић.

_________________ На нашој стази

„Алтернативна урбанизација…“ је део пројекта Мапирање интеркултурног дијалога Културног центра REX у Београду, под покровитељством Министарства културе.

112 Драган Стојменовић, „Протеза за синхронизацију“, у Боросане – Алтернативна урбанизација Бора у очима других (Бор: Народна библиотека Бор, 2010), 6.

111

деценија након завршетка његовог уметничког опуса и животног циклуса. До актуелизације Куновог стваралаштва долази савременим средствима изражавања и комуникације. Значајна чињеница је да Министарство културе Републике Србије оцењује ове пројекте као вредне за културу Републике, пружајући финансијску подршку за њихову реализацију. Стваралаштво Ђорђа Андрејевића Куна било је инспирација Даринки Поп Митић, сликарки из Београда и једној од учесница у пројекту Народне библиотеке Бор под називом „Aлтернативна урбанизација Бора у очима других“, чији је аутор антрополог и виши дипломирани библиотекар Завичајног одељења Драган Стојменовић.111 Основна идеја пројекта била је покретање интеркултурног дијалога о јавним просторима између локалне заједнице и одабраних аутора из области визуелних, концептуалних и контекстуалних уметничких приступа који први пут бораве у Бору. Један од циљева пројекта био је и „увођење другачијег, недостајућег документарног, уметничког, критичко-ситуационистичког виђења свакодневице“112 Сликарка је свој рад назвала „Будућност прошлости“, а чине га мурал и четири цртежа, инспирисаних делима Ђорђа Андрејевића Куна. Мурал на зиду зграде из 30-их година XX века у главној улици у Бору, Моше Пијаде број 15, графички је лист бр. 8 из мапе Крваво злато, димензија 280x240 центиметара. Мурал је, као и графика, у црно-белој боји. Сликарка је интервенисала натписом црвене боје у горњем делу слике: „Budućnost prošlosti“ стављајући, такође црвеном бојом, Кунову сигнатуру у доњи десни угао и 2017. годину. Дислоцирањем Куновог рада у јавни простор и форматским прилагођавањем сагледавању у екстеријеру, Кунова графика добила је могућност визуелне перцепције, непосредне дневне комуникације и суживота са грађанима и посетиоцима Бора. Цртежи, објављени у специјалном издању Бележнице уз наслов „Будућност прошлости“ и наднаслов на првом „Кратак илустровани приказ“ рађени су помоћу елемената са Кунових слика, са доминантним димњаком у централном делу рада. Други рад чине детаљи монументалне слике Борски рудник из 1955. године, која је била доступна ауторки у Београду. Он је и потписан Куновим именом а дат му је назив „Мотив из Бора“. Трећи рад урађен је слободнијом интерпретацијом исте слике са димњацима у првом и ликом рудара са шлемом у другом плану. Предложак рада сигнираног бројем 4 је дрворез Ђорђа Андрејевића Куна „Улица“ из 1934, који је био изложен на Првој графичкој изложби у Београду. Објављивањем радова у штампаном издању омогућено је упознавање, овог пута читалачке публике, са садржајем издања, помоћу библиотека и дигиталних библиотека на свим просторима. Аутор другог пројекта инспирисаног стваралаштвом Ђорђа Андрејевића Куна је Боранин, виши дипломирани библиотекар Народне библиотеке Бор Горан Миленковић. Назив пројек-

Бележница 31

50

На нашој стази __________________ та, који је подржало Министарство културе Републике Србије, јесте „Ескамотажа – стриптиз слободе“. Термин „ескамотажа“ користи се у значењу вађења замрзнуте свести из хибернације у одржив и жив уметнички предмет. Један од главних циљева пројекта је реактуелизација ретко и недовољно познатог културног наслеђа кроз критички и естетски уметнички предмет. Резултат пројекта је књига истог назива, обима близу десет ауторских табака, објављена почетком 2016. године. Окосницу пројекта чини Кунова мапа графика Крваво злато која је у власништву борског музеја. У књизи су још и: серија фотографисаних скулптура словеначког уметника Зорана Срдића Јанежића под називом Свобода, стрип београдске уметнице Даринке Поп Митић Два штрајка, сликани наратив ауторке Милице Ружичић из Београда. Ликовне интерпретације уметника на тему Крвавог злата прати и текст „Златна крв“ вајара Зорана Пантелића и групе Kuda.org. и предговор, који је написао Горан Миленковић, аутор пројекта и уредник књиге. Горан Миленковић је и аутор четири текста у одељку „Прилози“, у којим даје кратки осврт на сва четири репродукована циклуса радова са заједничком темом. Књига садржи и биографије Куна и савремених учесника у пројекту. Ликовни резултат рада Зорана Срдића Јанежића у оквиру пројекта „Ескамотажа“ је 28 хуманоидних скулптура (колико има графичких листова у Крвавом злату) урађених у белом текстилу, у различитим положајима и са позлаћеним беџевима распоређеним на различитим деловима тела. Аутор је ставовима лутака илустровао потлачени положај радника, а директну везу са предлошком остварио је мотивима на беџевима, који у минијатури и другој техници реплицирају Кунове дрворезе. Даринка Поп Митић на 14 „разгледница“ обрађује тему из ближе прошлости. „Два штрајка“, помоћу црно-белих цртежа, цитата из штампе и стрипског коришћења „облачића“, обрађује први послератни штрајк борских рудара из 1988. и штрајк рудара Трепче из 1989. године. Док је први почео као протест због погоршања социјалног стања, са захтевима за његово побољшање, други штрајк је у старту био политичке природе. Оба су се претворила у политичке штрајкове у којима су рудари постали инструменти власти. Ликовно решење и резултати штрајка су заједнички именитељ овог рада и Крвавог злата Ђорђа Андрејевића Куна. Најобимнији и структурално попут Крвавог злата, постављен је рад Милице Ружичић „Decay“ (енг. распадање, труљење), који садржи стиховани текст и визуелни део. Текст „Борски пудинг“ је метафора и алузија на квалитет ваздуха у Бору и на замагљивање односа између радника и представника управе и власти, а ликовни део садржи 35 слика рађених гваш техником и сведеног сиво-окер колорита. Тринаест слика је са мотивима индустријске зоне, и налазе се на левој страни књиге. На десним странама су 22 слике, које су, мотивски, генеза исте

51

Бележница 31

_________________ На нашој стази многољудне композиције радника у штрајку, која на свакој наредној слици постаје редукованија, преко окер флека уместо лица у првом плану, да би се композиција на последњој слици свела на беж подлогу. Применивши метод преузет из анимације, брзим листањем књиге добија се ефекат нестајања људских фигура или, у стварности, ишчезнућа радника као класе у условима неокапитализма у савременој Србији. Овим начином промишљања уметника, Куново социјално ангажовање из 30-их година ХХ века, постаје инспирација и подстрек ствараоцима у другој деценији ХХI века за критички однос према друштву, уз примену различитих ликовних техника.

113

Лазар Трифуновић, „Предговор“, у Ђ. Андрејевић-Кун : 25. октобар – 5. новембар 1961 (Ниш: Народни музеј, 1961).

Закључак Ђорђе Андрејевић Кун поседовао је потребу да активно учествује у свим изазовима времена и лично допринесе правди, слободи и напретку. Своје животне ставове потврђује избором начина и стила живота. Наиме, могућност да као потомак и зет угледних породица лагодно живи и ствара у главном граду, Кун мења неизвесношћу боравка у Бору или чак животном угроженошћу у Шпанском грађанском рату, илегали у окупираном Београду и учешћем у Народноослободилачкој борби. Потпуна посвећеност идеалима бољег и праведнијег друштва утицала је на велики Кунов послератни друштвени ангажман и личне иницијативе, нарочито у областима културе и образовања. Овако богата биографија сигурно се одразила на обим и врсту уметничких остварења, али и дужину ликовног стваралаштва. Мапе графика, настале као резултат животног и ликовног става, иако стваране с поводом и поруком, једноставног ликовног исказа, кроз снажни контраст црно-белог, често с документарним садржајем, имају своју ликовну вредност. Она се сагледава у начину решавања композиције и избору визуелних података, односу светлог и тамног, изграђеном цртежу, стилизацији и сведености, приказивању робусног или напаћеног људског тела или дочаравању емоција на лицима или путем геста. Захваљујући темељном ликовном образовању, стицаном у земљи и иностранству, успео је да изгради и сачува свој ликовни израз. Сликајући у складу са својим политичким убеђењима, он је, упркос бављењу социјалним темама више од две деценије, избегао искушења којима су били изложени ствараоци који раде по диктату ангажоване уметности. Сви ови елементи, носећи у себи драматику и експресију, не остављају посматраче равнодушним и буде јака осећања. Оне су „најпотреснија слика о једном узнемиреном времену, као гравирана савест и исповест једног ‘главног доба’“.113 Иако најпознатије по делима из периода социјалне уметности и уметности социјалистичког реализма, стваралаштво Ђорђа Андрејевића Куна много је комплексније. Његово сагле-

Бележница 31

52

На нашој стази __________________ давање почетком XXI века ослобођено је идеолошких оквира из времена настанка, што омогућава ново доживљавање, читање, интерпретације и валоризацију. То стваралаштво је разноврсно јер обухвата цртеж, којим се бавио током целог живота; сликарство, које је, са изузетком ратних година, такође било техника којом се изражавао и неговао је током свих стваралачких година; уметничку графику, која је била доминантна тридесетих и у првој половини четрдесетих година двадесетог века; примењену уметност (грбови, плакати изложби, насловне стране каталога, књига и новина, заглавља новина, прве поштанске марке и новчанице, повеље, плакете, споменице, нацрти за одликовања и ордење, печати); слике у техници мозаика; јавне споменике. Стилски, стваралаштво се креће од поетског реализма и интимизма, преко социјалне и уметности социјалистичког реализма, до ослобађања у свим сегментима слике: враћања боји у колориту и структурирању, истицања цртежа и тражења нових композиционих решења, ослобађању форме све већом геометризацијом. Мапа графика Крваво злато Ђорђа Андрејевића Куна за Музеј рударства и металургије у Бору, поред уметничке, има и вредност илустроване историје Бора од оснивања рудника до половине четврте деценије XX века. Те вредности су борски интелектуалци знали да препознају, па су овим делом или његовим сегментима илустровали различита штампана издања. Истовремено, Крваво злато је било и инспирација новим генерацијама за нове интерпретације. ЛИТЕРАТУРА:

Извори Архива Музеја рударства и металургије Борски колектив, лист Рударско топионичарског басена Бор, бр. 1,3,13, 18–19, 21, 40, 48–49, 51 (1955). Историјски архив Неготин – Одељење у Бору: Француско друштво Борских рудника – Концесија Св. Ђорђе, 1903–1945; Месни народни одбор Бор, 1951; Градски одбор КПЈ Бор, 1951. Приватна архива Мире Кун Литература: А., G. „U centru pažnje“. Oslobođenje (20. novembar 1979).

Andrejević Kun, Đorđe. „Moj put u Jajce 1943“. U Đorđe Andrejević Kun : 1904-1964 : Mala galerija Spomen-muzeja II zasedanja AVNOJ-a, Jajce maj–avgust 1964. Jajce: Spomen–muzej II zasedanja AVNOJ-a, 1964.

53

Бележница 31

_________________ На нашој стази Бартош, Милан (ур.). In memoriam Ђорђу Андрејевићу Куну. Београд: Научно дело, 1964.

Bihalji-Merin, Oto. „Predgovor“. u Za slobodu. Deo 1, 12 drvoreza Đ. [Đorđa] Andrejevića-Kuna (3. izd.).

Beograd: Kultura, 1946.

Blanuša, Mišela. „Socijalna grafika između propagande i likovnog izraza“. U Socijalna grafika : između propagande i likovnog izraza : muzej u pokretu – putujuće izložbe iz zbirki Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Beograd: MSU, 2011. Бојовић, Ј. „Виђење социјалног положаја људи данас“. Таковске новине (14. aприл 2011).

Bosiljčić, Slobodan. „O nekim obeležjima i spomenicima NOR-a u Boru“. Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije 1 (1980). Босиљчић, Слободан. „Раднички покрет од 1919. до 1941. године“. У Бор и околина. Књ. 1, прошлост и традиционална култура. Бор: Музеј рударства и металургије, 1973.

Burić, Bojana. Đorđe Andrejević-Kun, radovi na papiru : izložba povodom stogodišnjice rođenja : galerija Fakulteta likovnih umetnosti, Beograd, 5.-18. aprila 2004. Beograd: Galerija FLU, 2004. В. В. „Рударска крв на борском злату“. Борски проблем (9. 9. 2014). Вуковић, Немања. „Крваво злато борско пре 24 године“. Колектив, бр. 46–47 (1958). Глигоријевић, Бранислав. „Политичке прилике у Бору и околини од 1919. до 1941“. У Бор и околина. Књ. 1, прошлост и традиционална куктура. Бор: Музеј рударства и металургије, 1973. Глигоријевић, Бранислав и Босиљчић Слободан, „Покрет сељака против управе рудника због штете коју је сумпорни дим наносио пољопривреди“. У Бор и околина. Књ. 1, прошлост и традиционална култура. Бор: Музеј рударства и металургије, 1973.

Galin, A. „Drvorezi Andrejević-Kun“. Ars 3–4 (1937).

Denegri, Jerko. „Srpska grafika 1900–1950“. U Jugoslovenska grafika 1900-1950. Beograd: Muzej savremene umetnosti, 1977. Драгаш, Елда. „Кунове слике поново у Бору“. Око истока (17. октобар 2014).

Drakulić, Josip. „Izložba Đorđa Andrejevića- Kuna – nova generacija beogradskih slikara – od Tintoreta do Sezana, od Sezana u sadašnjost“. Zagrebačke novosti (25. februar 1932). Ђорђевић, Андреја. Летопис борске парохијске цркве (са фототипским издањем оригиналног рукописа). Бор: Народна библиотека Бор, 2007. Ђурђекановић Мирић, Слађана. Krvavo zlato : 28 originalnih drvoreza Đ. Andrejevića-Kuna : tekst od Jovana Popovića : из уметничке збирке Музеја рударства и металургије Бор. Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја ; Бор : Музеј рударства и металургије, 2011. Ђуровић, Смиљана. „Привредни развитак“. У Бор и околина. Књ. 1, прошлост и традиционална култура. Бор: Музеј рударства и металургије, 1973.

Бележница 31

54

На нашој стази __________________ Ж. С. „Изложба Куновог Крвавог злата“. Политика (30. август 1979). Живковић, Станислав. Српско сликарство XX века. Нови Сад: Матица српска, 2005. Игњатовић, Драгана. Белешке у времену. Изложбена и издавачка делатност Музеја рударства и металургије „Бор“ у Бору : 1961–2009 : каталог изложбе. Бор: Музеј рударства и металургије, 2009. Јефтић, Славиша. „Како је настало Крваво злато“. Борски колектив (18. мај 1979). Јефтић, Славиша. „Кратак боравак – вредно сведочанство“. Борски колектив (6. април1984). Јовановић, Слободан Љ. Бор – историјски путокази (фотомонографија). Бор: Скупштина општи­ нe, 2001.

Jovanović, Slobodan Lj. „Društveni i kulturni procesi u Boru u istorijskom kontekstu međuratnog razdoblja“. Zbornik radova muzeja rudarstva i metalurgije, br. 5/6 (1990). Кабић, Душан. „Електролиза опремила Кунове графике“. Информатор Топионице и рафинације рударско топионичарског басена Бор (12. 3. 1979).

Kabić, Dušan. Mapa grafika „Krvavo zlato“ Đorđa Andrejevića Kuna iz umetničke zbirke Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru : katalog izložbe. Бор: Muzej rudarstva i metalurgije, 1979. Кабић, Душан. „Кун у Крагујевцу“. Борске новости (16. 11. 1983). Кабић, Душан. „Кун из 1934“. Борске новости (28. 3. 1984).

Kaбић, Душан. „Вредни поклони Ранка Шукића“. Борске новости (16. 4. 1986). Кабић, Душан. Ликовна уметност у Бору 1900–2000. Бор: Музеј рударства и металургије, 2008. Кабић, Душан. Ликовна догађања у Бору од 1977. до 2007. године. Бор: Музеј рударства и металургије, 2011. Казимировић, Душанка. „Уметничко дело као сведочанство“. Тимок (12. април 1984). Кесић, Стојан. „Раднички покрет у Бору до Првог светског рата“. У Бор и околина. Књ. 1, прошлост и традиционална култура.. Бор: Музеј рударства иметалургије, 1973. Коларић, Миодраг. Ђорђе Андрејевић Кун : Галерија Српске академије наука и уметности, 1971. Београд: САНУ, 1971. „Коначан нацрт грба Београда“. Време (16. новембар 1931). К. Р. „Дела Ђорђа Андрејевића Куна у Бору“. Политика (11. септембар 2014). Краут, Вања. „Неколико графика Ђорђа Андрејевића Куна са прве графичке изложбе у Београду“. Зборник за ликовне уметности Матице српске, бр. 15 (1979).

Kulundžić, Zvonimir. „Zaboravljena mapa Đorđa Andrejevića-Kuna“. Telegram (Zagreb) (1964). Кун : Народни музеј Крагујевац, Уметничка галерија 15. новембар – 11. децембар 1983. Крагујевац: Народни музеј, 1983.

55

Бележница 31

_________________ На нашој стази Kун, Мира. „Фрагменти за хронологију живота и рада Ђорђа Андрејевића-Куна“ У Кун : Народни музеј Крагујевац. Крагујевац; Народни музеј, 1983.

Letić-Kester, M. „Čovjek je srž svega“. Novi list (17. ožujak 1963). Љ. Б. „Изложба Ђ. Андрејевића Куна“. Победа (9. новембар 1979). Манојловић, Тодор. „VI Пролећна изложба“. Српски књижевни гласник, нова серија, књ. XLVII, бр. 4 (1934). М. Б. „Крваво злато Ђорђа Андрејевића-Куна“. Зрењанин (21. децембар 1979). М. К. „Изложба ‘Крваво злато’“. Ибарске новости (11. 10. 1979). М. Л. „Кунове графике путују у Бар“. Тимок (13. јун 1980). М. Л. „Изложба Кунових графика“. Тимок (27. јули 1979).

Marjanović, M. „Radovi Đorđa Andrejevića Kuna u Boru“. Blic (19. 9. 2014).

Merenik, Lidija. Ideološki modeli : srpsko slikarstvo 1945–1968. Beograd : Beopilis : Remont, 2001. Милановић, Аурика. „Ангажована графика – Крваво злато“. Борски колектив (30. март 1979).

Milenković, Goran (pr.). Eskamotaža : striptiz slobode. Bor : Narodna biblioteka Bor, 2015.

Mилетић, Јелена. Мапа графика Ђорђа Андрејевића Куна, каталог изложбе. Бор: Музеј рударства и металургије, 2004. Милетић, Јелена. „Мапа графика ‘Крваво злато’ Ђорђа Андрејевића-Куна, услови и време под којима је настала“. Зборник Народног музеја XVII/2 (2005). Милић, Даница. „Од Првог српског устанка до краја Првог светског рата“. У Бор и околина. Књ. 1, прошлост и традиционална култура. Бор: Музеј рударства и металургије, 1973.

Miljković, Ljubica. „Etika estetičkog i estetika etičkog“. u Sa Španijom u srcu: katalog izložbe. Beograd: Institut Servantes, 2008. Мирковић, Ј. Ђорђе Андрејевић-Кун: каталог изложбе. Београд: Музеј града Београда, 1987. „Награђене скице за грб града Београда“. Политика (13. новембар 1931). Нађ, Коста. „Успомени Ђорђа Андрејевића Куна: револуционар и уметник“. Народна армија (јануар 1964).

Paunović, Siniša. Tragom njihovog detinjstva. Sarajevo: Svijetlost, 1959. Пехрат, Весна. „Откривање ризница знања“. Просветни преглед (мај 2011). Протић, Ђ. „Балада о крвавом злату“. Експрес политика (23. мај 1976). Протић, Ђорђе. Светлост револуције. Приштина: Јединство, 1978.

Protić, Miodrag B. Savremenici : likovne kritike i esej., I. Beograd: Nolit, 1955. Протић, Миодраг Б. Српско сликарство XX века, II. Београд: Нолит, 1970.

Protić, Miodrag B. Jugoslovensko slikarstvo 1900–1950. Beograd: БИГЗ, 1973.

Бележница 31

56

На нашој стази __________________ Протић, Миодраг Б. Нојева барка : поглед с краја века. 1, (1900–1965). Београд: СКЗ, 2000.

Rozić, Vladimir. Umetnička grupa „Oblik“: 1926–1939. Beograd, 2005. Р. Г. „Крваво злато“. Илустрована политика (16. 9. 2014). С. Т. „Кунове графике“. Политика (8. април 2004). Станковић, Момчило. Борски рудник : 1902–1972. Бор: Бакар, 1972. Стевановић, Момчило. Ђорђе Андрејевић Кун. Београд: САНУ, 1977. Стојменовић, Драган (пр.). Боросане. Алтернативна урбанизација Бора у очима других. Бор: Народна библиотека Бор, 2010. Тошић, Драгутин. „Коло југословенских ликовних уметника“. Зборник за ликовне уметности 9 (1973).

Tрифуновић, Лазар. „Предговор“. у Ђ. Андрејевић-Кун : 25. октобар – 5. новембар 1961. Ниш: Народни музеј, 1961.

Tрифуновић, Лазар. Српско сликарство 1900–1950. Београд: Нолит, 1973. Ћетковић, В. „Ђорђе Андрејевић Кун“. У Социјална уметност у Србији између два рата. Нови Сад: Академија уметности, 1991. Ćosić, Božica. „Socijalna umetnost u Srbiji“ u Nadrealizam; Postnadrealizam; Socijalna umetnost; Umetnost NOR-a; Socijalistički realizam : 1929–1950. Beograd: Muzej savremene umetno­sti, 1969. „У завичајном музеју“. Политика експрес (25. децембар 1980). Čelebonović, Aleksa. Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji. Beograd: Jugoslavija, 1965. Челић, Стојан. Изложба слика Ђорђа Андрејевића-Куна : Народни музеј Чачак, 7–14 јули 1958. Чачак: Народни музеј,1958.

57

Бележница 31

_________________ На нашој стази Виолета Стојменовић, Народна библиотека Бор

Средњошколски листови у Бору (наставак из претходног броја)

1

И на територији борске општине било је омладинских радних акција (ОРА), током којих су млади акцијаши (средњошколци, студенти и други „омладинци“) издавали своје билтене, у којима су се наводили циљеви, постигнућа, резултати конкретне радне акције, краћи текстови који су као идеолошки и мотивациони оквир потцртавали смисао волонтерског омладинског рада на изградњи и/ или обнови нечега, али су се штампали и литерарни и ликовни радови учесника

О омладинској штампи За разлику од основношколских листова и часописа, који, заједно са некадашњим пионирским гласилима, спадају у дечју тј. штампу за децу, листови, часописи, годишњаци, алманаси… ученика средњих школа, онда када су они њихови превасходни творци и аутори, спадају у тзв. омладинску штампу, заједно са студентским и листовима, часописима, билтенима… разних омладинских организација, какав је ­– на пример – током друге половине двадесетог века био врло активан и агилан Савез социјалистичке омладине Југославије (наследник НОЈ-а, СКОЈа, итд.), са својим општинским конференцијама и омладинским радним акцијама, као издавачима разних врста периодичних публикација1. Као и у случају дечје/штампе за децу, и на примеру омладинске штампе и њених подврста, а нарочито на примеру средњошколских гласила, која настају под контролом и надзором или уз учешће просветних радника, можемо пратити не само локалну историју образовног система, већ измене и смене идеја о томе шта се кроз периодику коју млади стварају за себе, своје вршњаке и своја окружења, треба да „негује“, које традиције и трендови да се чувају и подстичу. И независно од количине утицаја и/ или притисака професора, педагога и других одраслих одговорних за креирање и издавање средњо­школског листа, која значајно варира од школе до школе и од периода до периода, узраст аутора тих серијских публикација (чијом ћемо се локалном судбином у наставку бавити) – старији тинејџери или, стручније, адолесценти – ако је веровати развојним психолозима и педагозима, карактеришу бурне промене у структури личности, борба за независност од ауторитета, криза идентитета, па не треба да чуди изразита вредносна и садржинска хетерогеност прилога којима се ова гласила попуњавају. Колико су, ако уопште, средњошколци искрени када, на пример, критикују навику да се ноћни провод форсира науштрб школског живота и времена потребног за учење или, пак, када са поносом управо тај немар према времену и обавезама, упркос последицима по оцене и „дневно“ понашање, истичу као своје „добро“, као незаменљиву вредност младости? У дијахронијској перспективи, хетерогеност и диспарантност садржаја средњошколских периодичних публикација проистиче и из драстично разли-

Бележница 31

58

На нашој стази __________________ читих погледа на правце идејно-идеолошког усмеравања младих кроз рад у новинарским и/ или литерарним секцијама и из друштвено-технолошких услова под којима су те публикације припремане и издаване. Допуштање, околишно сугерисање или наметање, тј. задавање тема о којима ће се писати, као и тона/стила (озбиљно-репортерски или критички, идеализујући, химнично-панегирички или шаљиво, сатирично, саркастично, пародично…), којим ће се о томе писати зависи и од тога да ли лист има формалну концепцију које се држи независно од појединачних, краткотрајних редакција, и у којој мери она оставља места за импровизацију и разноликост садржаја. Омладинска штампа, у другој половини двадесетог века често у спрези са другим формама и медијима омладинског журнализма (омладинским радијом, нпр.2) или омладинске литературе, током историје је често имала велику и важну политичку, а не само васпитну или образовну, а камоли само информативну или забавну функцију. Утицала је на формирање и/или очување националне, друштвене, генерацијске, грађанске свести, номинално прогресивних а повремено и, у односу према званичним и владајућим, субверзивних идеологија; подстицала је ангажовање, конкретне акције и активности, политизацију свакодневног живота младих, шта год и кога год да је овај термин у одређеном периоду обухватао. Бивала је и памфлетска, када се њоме покушавало да се младима директно и недвосмислено, у сведеном облику, „уливају“ коректни политички ставови и обавезујући поглед на друштво и свет.3 С друге стране, периодичне публикације младих средњошколског узраста, с обзиром на то да су им издавачи саме школе, те да се производе под надзором и управом наставника, ређе су у могућности и прилици да знатно одступе од доминантних, прихваћених или, макар, прихватљивих трендова, идеја, интересовања. У данашње време, када се чини да је младима готово немогуће објаснити разлику између бунта у пуном смислу речи, баналног генерацијског размимоилажења и клишетираних, медијски произведених, „конфекцијских“ и етикетираних представа о младалачком бунту, чије амблеме и боје носе по телу и гардероби, споменуте могућности још су мање изгледне. Међутим, разлика између периода када се младима није давало право да у својим интересовањима превише или уопште одступају од интереса и интересовања одраслих, односно друштва у (наводној) целини и оних када се и особености и множина омладинских (суб)култура признају и када се младима даје могућност да се баве темама, идејама, перспективама које су одраслима стране и мање-више неприхватљиве, ипак постоје, што не значи да су ови или они ставови школског система и његових заступника спрам садржаја средњошколских листова гарант њиховог естетског, васпитно-образовног, информативног или неког другог квалитета. Релативно несамостални и неоригинални у својим кон-

59

Бележница 31

2

3

акције тј. кампа, јер се културна делатност (учешће у приредбама, радионицама, секцијама, на курсевима) током трајања радне акције подразумевала. У Бору је тек у новембру 1981. покренут Омладински радио Перископ (заправо, једна емисија у оквиру програма Радио Бора), који су уређивали и водили ученици новинарског смера ПОЦ „Иво Лола Рибар“. Вид. „Dečja i omladinska štampa“, u Peda­goška enciklo­pedi­ ja. Tom 1, u redakciji N. Potkonjaka i P. Šimleše (Beograd etc. : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva etc., 1989), 94-95; Мирко Мили­ће­вић, „Омладинска штампа“, у Лексикон новинарства (Бео­град: „Савремена администрација“… и др., 1979), 200-201; Радмила Тасић, „Улога омладинске перио­ дике у формирању свести младих између два светска рата“, у: Колекције периодике у српским библиоте­ кама (Београд: Зајед­

_________________ На нашој стази ница матичних библи­ о­тека Србије, 2015), 51-64; Живан Ћирић, Ужичка омладинска штампа између два светска рата (Титово Ужице: Вести, 1987); Marko Zubak, „Omladinski tisak i kulturna strana studentskoga pokreta u Socijalis­tičkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (1968. – 1972.)“, Časopis za suvremenu povijest, br.

1 (2014): 37–53.

цепцијама – било да их црпу из политичке или, као у садашњости, из глобалне комерцијалне и медијски условљене културе – ови листови ипак нису безвредни као документи и грађа за проучавање локалне историје школ(ств)а, омладинског стваралаштва (јер готово и да нема школског листа без ликовних и литерарних радова ученика), али и начина на које су се млади средњошколског узраста представљали себи и другима, форми и жанрова кроз које су морали или хтели да прикажу свој (школски) живот, борили се за признавање својих интересовања или прихватали наметнуте или усвојене оквире саморазумевања. Важан чинилац у концепцији средњошколског часописа јесте и тип средње школе која га издаје: листови стручних школа су, обично, тематски уже оријентисани од листова гимназије. С обзиром на неколике промене у нашем систему средњих стручних школа, када су се школе спајале или раздвајале, прикључивале неким центрима или из њиховог састава иступале, што су пратиле и промене на нивоу правног састава, организације и руководства, листови су излазили или релативно кратко или са подужим прекидима, нередовно. Ниједан од листова које су борске средње школе издавале у другој половини двадесетог века није комплетно сачуван. Поједини бројеви тих листова чувају се на Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. У фондовима Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске могу се наћи неки од недостајућих бројева али, по свему судећи, ниједан од старијих наслова није могуће комплетирати па, самим тим, ни сагледати у целини. Грешке у нумерацији бројева то додатно отежавају.

Листови борских средњих школа Најстарији средњошколски лист у Бору је: МЛАДИ рудар : билтен Рударске средње техничке школе / уредник Стефановић Живојин. – Год. 1, бр. 1 (мај 1957). –Бор : Рударска средња техничка школа, 1957. – 30 cm.

373.5(497.11) COBISS.SR-ID 95309068

Први број овог билтена, на челу чијег редакционог одбора је био Живојин Стефановић, изашао је у мају 1957, с намером да доноси „занимљивости из живота и рада наших ученика као и теме из науке и технике“ (стр. 10). После уводника директора СТРШ-Бор, који у циљеве овог билтена убраја: подстицање младих писаца и активности појединих, предметних секција, изношење оцена постигнутих резултата и трибинско дејство унутар

Бележница 31

60

На нашој стази __________________ „омла­динског колектива“, следе, наизменично, литерарни (песме, хумореске) и научно-популарни прилози самих ученика, откуцани у два ступца, без илустрација. Док су корице, тј. насловна страна ћириличне, остатак листа је латиничан, откуцан на машини и умножен на гештетнеру. Корице од розе рециклираног папира су, поред тога, и илустроване. Цртеж џиновског рудара (рудара већег од зграде) иза кога је неизбежни димњак, док су у подножју цртежа, као на стрип табли, неколике сцене различитих послова у руднику, у ликовном смислу подсећа на цртеж са корица најстаријег пионирског листа у Бору, Борског пионира.4 Иако се на последњој, десетој страни билтена најављује месечна периодичност, сем овог првог, у нашим се библиотекама не може наћи ниједан други број овог наслова.

4

Више о Борском пиониру у: Виолета Стојменовић, „Борски ђачки и школски листови“, Бележница год. 17, бр. 30 (2015): 47.

5

У библиографији М. Кисић (1988, стр.

161) спомиње се бр. 2 из априла 1971. (није виђен; и није издат у априлу него у марту: изводи из тог, званичног бр. 2 налазе се на задњој страни бр. 3 из 1976; тим бројем обележено је, између осталог, пресељење Гимназије у нову, наменску зграду). С друге стране, бројеви из марта 1968, новембра 1971. и (датиран, мада ненумерисан) бр. из марта 1972. у наведеној библиографији се не спомињу.

Најдуговечнији средњошколски лист у Бору, упркос нередовности и дугим паузама у излажењу, јесте

НАША реч : лист Гимназије „Бора Станковић“ у Бору / уредник Илија Дурковић. – Год. 1, бр. 1, 1960 – . – Бор : Гимназија „Бора Станковић“, 1960. – 33 cm. Корични наслов од 2014: Ово је Наша реч. – Поднаслови: од бр. [2] (1968) лист ученика Гимназије „Бора Станковић“ у Бору; од 2008. часопис Гимназије „Бора Станковић“, Бор; од 2013. часопис ученика „Бора Станковић“ Бор; 2014. часопис борских гимназијалаца; од 2016. лист ученика Гимназије „Бора Станковић“ Бор. – Уредници: гл. ур. бр. [2] (1968) Драган Ранђеловић; гл. и одг. ур. одбр. 2 [!]

(1971) до бр. [5] (1972) Ненад Јанеш; гл. и одг. ур. од бр. 3[!] (1976) до бр. 6 (1977) Јасмина Перовић; гл. ур. бр. 7 (1978) Татјана Герик и Гордана Славковић; одг. ур. од бр. 3(1976)до бр. 7 (1978) Јованка Јурић; гл. и одг. ур. од 1997.до 1998. Наталија Јанић; ур. 1999. Магдалена Марић, Глорија Гречић и Снежана Перић; гл. ур. 2000. Никола Павић; гл. ур. 2001. Слађана Ђаковић и Александра Стојковић; одг. ур. од 2000. Душанка Казимировић; гл. и одг. ур. 2002. Милољуб Милошевић; гл. ур. 2003. Александра Илић; гл. и одг. ур. од 2004. Габријела Митић. – Штампарије: од бр. 3 (1976) Штампарија – Бор; од бр.

7 (1978) „Бакар“, Бор; од 2002. „Графомед“, Бор. – Формат од бр. [2] (1968) 29 cm.

373.3/.5(497.11) COBISS.SR-ID 55939340

Да је лист почео да излази 1960. зна се само по чувењу: на последњој страни нумерисаног броја 3 из 1976. године, гимназијалци-новинари подсећају се почетака свога листа, наводећи да га је у новембру 1960. основао проф. српскохрватског језика Илија Дурковић. На основу „преживелих“, ненумерисаних и недатираних бројева из марта 1968. и новембра 1971. (време објављивања одређено је на основу садржаја неких чланака5), јасно је да је лист умножаван

61

Бележница 31

_________________ На нашој стази на гештетнеру, при чему споменути примерци, а нарочито други од њих, сведочи о невештини оних који су га припремали и умножавали: отисак је неуједначен, текстови су пуни правописних грешака, односно лапсуса а повремено и „испадају“ из оквира. Број из 1968. нема корице; насловна и задња страна илустроване су вињетама Драгољуба Шћекића. Бројеви из 1971. и 1972. имају корице у боји: стилизоване наранџасте фигуре младића и девојке у покрету, са подигнутим рукама, поред отворене књиге, са (неизбежним) фабричко-рудничким пејзажом у позадини и џиновским белим кругом (сунцем) – иста се слика, као позадина текста појављује и на насловној страни нумерисаног бр. 3 (из марта 1976). Сви ови бројеви су илустровани цртежима и вињетама, док се у бр. из 1972. појављује и по која ситна, једва распознатљива фотографија. Илустраторка бројева из 1971. и 1972. била је ученица Лимонка Стаменковски. Међутим, број из марта 1972. не само што је обимнији (36 стр.), што значи да су се ученици одазвали позиву редакција, које су раније скретала пажњу на недостатност културно-забавног живота школске омладине, већ је и технички напреднији и богатији, рађен комбинацијом куцаног/штампаног текста и разних, стилизованих рукописа, са много више сликовних интервенција у самом тексту и разноликим графичким решењима страница. Због тога је и скупљи од претходна два броја – иначе, од тада до краја серије, Наша реч кошта два а не један динар. У овом броју, на првом месту су литерарни и други писмени радови ученика и њихове песме, иза којих следе вести (победници такмичења и конкурса, најбољи ученици и сл.) и извештаји о дешавањима у школи, односно са састанака секција и тада актуелних органа школског живота. Политички тон и партијска реторика извештаја са састанака ранијег школског комитета или осуда „елемената“ који „својим деловањем“ уносе раздор у школске и омладинске организације и изневеравају идеале револуције, братства и јединства, у овом броју је потиснут, па се уз већ установљене хумористичке стране и енигматику, уводе и пародије, тек­ стови о музици и страна посвећена моди. Пракса да се лист издаје у марту (у склопу низа других програма посвећених годишњици рођења (31. март) Боре Станковића, која се обележава као Дан школе) усталила се. Следећи број листа, штампан у стилу дневних новина, без корица, на дволисницама, са типским заглављима и оквирима, импресумом, са потписаним текстовима преломљеним у ступце, излази 19. 3. 1976, поводом тридесете годишњице школе. Поред редакције, која има и своје техничке и ликовне уреднике, фотографе, слагаче и метре, у изради листа помажу и професионални новинари Борских новости. Изглед и структура листа, заједно са именима уредника, почевши од главног и одговорног уредника Јасмине Перовић, а затим и Татјане Герик и Гордане Славковић, које су уредиле последњи број у овој серији, а који су сви већ били уредни-

Бележница 31

62

На нашој стази __________________ ци и чланови редакције Јасмина, показују озбиљнији рад новинарске секције и искуство ученика који су прошли Јасминову, односно новинарско-издавачку „школу“ Милена Миливојевића.6 Као и у Јасмину, на првом месту су вести и извештаји – јубилеји, обавезе, задаци и постигнућа партијске организације школе и Савеза социјалистичке омладине, резултати и квалитет слободних активности за којима следе ученички литерарни радови, прво они награђени, а затим и интервјуи са најбољима, односно са представницима разних професија и, на крају, хумор, вербални и визуелни (карикатуре и сл.), односно енигматика (ребуси, укрштенице, анаграми). Као и Јасмин, и Наша реч сада помно прати све измене у школском систему, па се опширно извештава о реформи школства која је увела тзв. заједничке основе (бр. 6, 19. 3. 1977). Последњи број у овој серији (номинално, седми број листа из 1978) сав је у знаку величања младости и младалачког ентузијазма. Са насловне стране читаоца поздравља маса опуштене омладине, на чијем фону је и даље џиновско, јарко сунце, уз текст о снази младости, која је нада не само породице и друштва већ и „вољеног“ града, „што је сплео димњаке своје у наша срца“. На основу вести и репортажа, може се закључити да је циљ листа био да, између осталог, подстиче и одржава дух оптимизма, вере у прогрес и просперитет, у социјалистичку будућност: „Активност младих осећа се у свим срединама: у школи, у друштву…“ један је од натписа уз фотографију са радне акције (стр. 10); „Млади се најрадије друже са добром књигом“, поручује натпис уз фотографију из библиотеке (стр. 11). Прилози демонстрирају селекцију позитивних, узорних примера активности средњошколаца, науштрб критике оних негативних са становишта тада владајућих вредности, који се игноришу. Стварању слике омладинске љубави према литератури доприноси и сразмерно велики број чланака везаних за књижевност: уз подужи есеј о Балзаку, ту су и некролози Црњанском и Куленовићу. Наредне школске године, због промена у образовном систему које је донео Закон о усмереном образовању из 1976. године, борска гимназија се гаси, поставши Заједничка основа „Бора Станковић“ у склопу Политехничког образовног центра „Иво Лола Рибар“7, а са њом се привремено гаси и овај школски лист. Иако је Гимназија поново основана 1990, лист је обновљен 1997, без поднаслова, са податком, на предњој коричној страни, да „излази кад може“. Углавном наставља да излази у марту, поводом Дана школе, тј. како се на насловној страни броја из 1999. каже: „лист излази кад може ал увек у марту“, без нумерације. Углавном је одређиван као лист ученика Гимназије „Бора Станковић“, да би 2008. постао часопис (!) Гимназије „Бора Станковић“, Бор – школско, дакле, а не више номинално ученичко гласило. Касније је опет „враћен“ ученицима. Тираж листа се наводи само у неколико новијих бројева (400–500 примерака).

63

Бележница 31

6

Детаљније о Јасмину у: В. Стојменовић, Нав. дело, 47–56.

7

Милан Димитријевић, Гимназија: прва средња школа у Бору: 1944/45 – 1949/50 (Бор: ЈП Штампа, радио и филм, Гимназија „Бора Станковић“, 1996), 192.

_________________ На нашој стази Као што се и из једва разумљивог библиографског описа ове публикације види, номинална одговорност и самосталност ученика у креирању листа се из године у годину мења: у почетку су били или главни и одговорни или само главни уредници (уз одређеног професора као одговорно „лице“). Од када је пракса издавања листа обновљена 1997, ученицима се додељују „звања“ уредника, заменика уредника, главних уредника уз „главнијег“ професора-уредника и сл. Величина редакције, као мера учешћа ученика у креирању листа, варира, али је важно и то да се као технички или графички уредници или, модерније, графички дизајнери листа (када се именују) наводе ученици, који, такође, креирају и (понекад заиста интересантна) решења за корице (колажи на корицама бројева из 1999, 2000. или 2001, на пример) – лист се у целини припрема у школи, на десктоп рачунару, што је у двадесет првом веку сасвим разумљива и уобичајена пракса у школама које издају своје листове, билтене или летописе. Од 1997. лист је у колору, при чему количина боје, број фотографија и других визуелних репродукција, декоративних оквира и сличних детаља расте из броја у број; у првих неколико бројева боје су резервисане за корице и тек по који детаљ или страницу у иначе црно-белом листу; од 2008. читаве странице у боји, декоративне позадине, текстови у разним бојама и фотографије високе резолуције, као и много већи број различитих фонтова употребљених у истом броју, па и на истој страници, у духу су савремене естетике обиља, шаренила и експлозије визуелних стимуланса, коју је овогодишњи број донекле смирио. Док је главни и одговорни уредник листа био проф. Милошевић, лист се значајно „уозби­ љио“, у сваком аспекту: хумора и шала нема међу текстовима са озбиљном тематиком, тек на пар страница при крају; нема експериментисања са бојама, контрастом и другим графичким елементима позадине и текста, већ су сви текстови уредно смештени на страницама са по два ступца, пропраћени одговарајућим фотографијама, тако да је и карикатура много мање него у, на пример, претходним бројевима. С обзиром на све већи значај приватних фотографија и тзв. селфија ученика и, ређе, наставника, са журки, екскурзија, из аутобуса… на којима се виде крајње опуштена и безбрижна атмосфера, комичне или гротескне ситуације или позе, гримасе, загрљаји и пољупци, неколико новијих бројева донекле личи и на објаве за страницу Фејсбука. Не само да су се објављивале фотографије које би се пре десетак година чувале само за очи најбољих пријатеља или најуже породице, што је у време када се живот паралелно одвија на Фејсбуку и Инстаграму сасвим очекивано, већ не постоји ни наметнути стид, па се, уз веселе фотографије, повремено извештавало и о кажњивим изгредима на екскурзијама. Другим речима, часопис је у последњих неколико година једно од средстава изградње имиџа школе као младалачке или младољубиве

Бележница 31

64

На нашој стази __________________ и либералне, школе која младе и младалачки однос према свету и друштву подржава и даје им доста слобода у изражавању и понашању. Све младалачкији и шаренолик дизајн ове публикације пратио је и све опуштенији и омладини пријемчивији садржај и начин његовог језичког и графичког уобличавања, односно стил изражавања који је у складу са узрастом аутора прилога, који карактерише склоност ка духовитости, вицкастим опаскама, пародирању и исмевању (различити видови хумора доминирају бројевима објављеним 1999–2001, када су уредници превасходно сами ученици), и са (променљивим) омладинским жаргоном, али и све већа удаљеност од непосредног, локалног окружења. Када је, наиме, обновљен, лист је поред тема и садржаја проистеклих из текућег школског живота (ученички радови награђени на конкурсима, резултати такмичења и појединих предметних, ваннаставних и сличних активности, ученички стрипови, мишљења ђака о школи, градиву, наставницима, интервјуи са тренутно најбољим, успешним или креативним ученицима, директорем или „драгим“ професором) и актуелних проблема школе и школства, какав је штрајк или реформа образовања, доносио и прилоге везане за свакодневна интересовања омладине: изласци, мода, хороскоп, популарна музика, интернет, игрице, љубав, неслагање младих са родитељима и, с критичке тачке гледишта: дрога, пушење, аутомобили, разметљивост…, не занемарујући градска дешавања релевантна за младе средњошколског узраста. Тако се, на пример, писало о раду Омладинског савеза, биоскопа „Звезда“, о позоришним представама за младе локалног, аматерског драмског студија и гостујућих позоришта, о недостацима локалне понуде културе и забаве, локалним бендовима и гостујућим концертима. У новијим бројевима, локално окружење једва да постоји: с једне стране је школа коју аутори тренутно похађају и преко које учествују у одређеним пројектима ширих размера, а са друге – „велики“ свет који обилазе током екскурзија, излета, наградних путовања или пратећи дешавања и информације; градска дешавања постоје само ако и у оној мери у којој су ученици Гимназије у њих укључени, а то је ретко. Од 2008. дизајн листа је у првом плану, мада се уводи и низ нових тема. Неке од њих проистичу из системских промена, иницијатива, пројеката и иновација које се, сада већ непрестано, уводе у школство, наставне планове и програме, методике наставе, педагогију и рад са младима уопште, као што су вршњачка едукација и вршњачка медијација. Друге су, очигледно, резултат ентузијазма, комуникативности и омиљености одређених професора. Тако је, на пример, рад професора психологије и језикâ далеко видљивији у избору тема (и језика) чланака појединачних бројева или тема о којима ће интервјуисани или анкетирани ученици износити мишљење, од рада професора неких других гимназијских предмета. Прилози на страним јези-

65

Бележница 31

_________________ На нашој стази цима који се уче у Гимназији (енглеским и француским) везани су, углавном, за популарне ликове/феномене култура са тих говорних подручја, али је занимљив и покушај да се кроз текстове о наслеђу латинског у савременим језицима, овај мртав језик и наставни предмет оживе. Ту су и теме везане за феномене који неминовно прате одрастање савремених средњошколаца, као што су коришћење нових ИК технологија, утицаји енглеског језика и нових жаргона на језик младих и – што је у ери интернета, опседнутој прикупљањем информација и фрустрираној нужношћу избора из недогледног обиља, сасвим разумљиво – листе занимљивости тј. шокантних, запрепашћујућих, бизарних информација, као и листе препорука (књиге за читање, сајтови, музика) појединих ученика, које се појављују у неколико бројева. Лајтмотив скоро свих бројева последње серије Наше речи јесте незадовољство средњошколаца градивом, школом, укључујући и њен изглед, а не само систем наставе, већином наставника, образовним стандардима… јер је све то скупа, по њиховом мишљењу, које се релативно често анкетира, монотоно, досадно, без интеракције. Ово је незадовољство донекле ублажено, односно прикривено хумористичким приступом школи и настави у, за сада, последњем броју листа, у којем се више истичу позитивне стране гимназије тј. Гимназије и средњошколског живота уопште. Годину дана после Наше речи покренут је

МЛАДИ радник : лист ученика школе с практичном обуком „Иво Лола Рибар“ у Бору / одговорни уредник [!] Шенк Наталија и Ковачевић Љубинко. – 1961 – 1962. – Бор : Школа са практичном обу­ ком „Иво Лола Рибар“, 1961. – 30 cm. Бр. 3 (1961) штампан у Штампарији РТБ.

373.5(497.11) COBISS.SR-ID 95309324 8

Милица Кисић, Пионирска и омладинска штампа у СР Србији : 1945–1985 : библиографија (Горњи Милановац : Дечје новине ; Београд : Народна библиотека Србије, 1988), 172.

Иако се у библиографији српске пионирске и омладинске штампе наводи да су изашла само три броја овог листа8, на Звичајном одељењу се може наћи и (оштећен) бр. 6. Прва два броја умножена су на гештетнеру, док је трећи штампан у штампарији (тадашњег РТБ-а). На основу сачуваних бр. 3 (23. април 1961) и бр. 6 (1962) види се да је лист замишљен по узору на дневне новине из тог периода: великог је формата, са три ступца, илустрован фотографијама и, у мањој мери, вињетама; новинарски прилози (извештаји, репортаже и друга врста чланака)

Бележница 31

66

На нашој стази __________________ преовлађују над литерарним, при чему су чланци везани за „озбиљне“ друштвено-политичке, привредне и друге актуелне теме од општег значаја („Пуштање у погон великог гиганта бакра у Бору“, „Тито у посети пријатељској Индонезији“, „Гради се фабрика сумпорне киселине и суперфосфата у Прахову“ примери су наслова/тема чланака из 3. броја). Чланци везани за привредни живот Бора и околине не би требало да буду велико изненађење јер је реч о периоду током којег у нашем школству још увек постоји категорија ученика-радника у привреди тј. радно или како се данас, када се поново уводи, назива – „дуално“ образовање, образовање уз/кроз континуирани и, тада, плаћени рад. Спрега школства/ образовања, нарочито стручног, и локалне индустрије, почетком шездесетих година двадесетог века била је јака и подразумевана, као и очекивања везана за запослење након завршене стручне школе: локална привреда била је интегралнији део живота ученика средње школе но што је то касније или данас, када је локално окружење, са свим оним што га чини, необавезан контекст одрастања и школовања, у који мањи део младих пројектује своју будућност. С друге стране, и ђачки састави, односно поезија у овоме листу везани су за „херојске“ теме: Дан Републике, Армију, Иву Лолу Рибара, Патриса Лумумбу и сл. Пише се о локалним природним богатствима, значају научног прогреса за живот људи и извештава са омладинских и других радних акција. Укратко: рад и патриотизам – весели радник за стругом који поздравља читаоца на фону петокраке био је својеврсни лого листа. У 6. броју се могу прочитати и неколики „ђачки бисери“ тј. анегдоте из школског живота и вицеви; иначе је у овом листу забавна компонента била потпуно скрајнута. Недуго после Младог радника, појавио се, накратко, и МЛАДИ техничар : лист ученика Техничке школе Бор / главни уредник Пејчић Јован. – Год. 1, бр.

1 [1964]. – Бор : Техничка школа, 1964. – 29 cm.

Овај је лист, изгледа, остао на првом броју. За разлику од осталих ђачких листова, овај је искључиво литерарно-забаван, тј. у њему, сем спортских, нема ниједне вести везане за рад школе, школских секција, појединих наставника или ђака. Највећи део листа чине приче, песме и илустрације (цртежи, карикатуре, вињете) самих ученика. Спортским вестима придодат је извештај о посети Злотским пећинама (једини чланак у којем се помиње неки датум, на основу чега је лист и датиран), док је на задњем коричном листу укрштеница: Крста Иванов, који је као енигматичар сарађивао са свим школским и другим локалним листовима и часописима, тада је био ученик ове школе. Због природе занимања за која је ова школа тада припремала

67

Бележница 31

_________________ На нашој стази младе, лист је, очекивано, потпуно „мушки“; нема ниједне ауторке. Лист је куцан на рециклираном папиру и умножен на гештетнеру; велики део текста данас је, стога, потпуно нечитљив. Поводом стогодишњице школства у општини Бор, покренут је и лист КЊИГА, метал, руке : лист ученика Техничког школског центра Бор / главни и одговорни уредник Марија Урбановић. – Год. 1, бр. 1, 1973– бр. 6, 1996. – Бор : Технички школски центар, 1973–1996 (Бор: „Бакар“). – 33 cm Поднаслов од бр. 4 (1974) лист ученика Образовног центра „Иво Лола Рибар“; од бр. 1 (1979) лист ученика Политехничког образовног центра „Иво Лола Рибар“; од бр. 6 (1996) лист ученика Рударско-металуршке школе Бор. - Одговорни уредници: од бр. 5 (1976) Мирослава Грујић; од бр. 8 (1978) Славка Павловић; од бр. 2 (1979) Радослав Терзић; од бр. 3 (1980) Драган Марјановић; гл. и одг. ур. од бр. 5 (1981) Љубиша Кокелић; од бр. 8 (1983) Љиљана Плакаловић; од бр. 9 (1984) Гордана Кеченовић; уредници бр. 12 (1987) Весна Ђерговић, Ђурга Јанковић и Милен Миливојевић; одг. ур. од бр. 6 (1996) Слободан Ж. Ракић.

373.54(497.11) COBISS.SR-ID 49954050

С обзиром на то да је реч о листу чија нумерација није континуирана, као да је лист више пута почињао да излази, увек „од нуле“, због промена у школском систему које су највише захватале средње стручне школе, условљавајући реорганизацију, спајање и осамостаљивање школа и одсека, као и увођење нових, што је у случају публикација подразумевало промену издавача, овде дајемо след издања, тј. бројева који су се сачували на Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор и у фондовима Народне библиотеке Србије (издвојено):

25. мај 1973; 1973 (бр. 2); 17. новембар 1973; 25. мај 1974. (бр. 2); 23. април 1975. (бр. 4); 23. април1976. (бр. 5); 26. новембар 1976. (бр. 6); 23. април 1977. (бр. 7); 26. новембар 1979. (бр. 2); 23. април 1980. (бр. 3); 20. април 1981. (бр. 5); 5. април 1983. (бр. 8); 20. април 1984. (бр. 9); 23. април 1985. (бр. 10); 23. април 1987. (бр. 12); 3. октобар 1996. (бр. 6)

Лист је од почетка излазио као штампан, прво на 8 а затим на 16 страна, у виду класичних новина, са два до четири ступца по страни, илустрован фотографијама и вињетама, са заглављем и пагинацијом; у другом броју из 1973. наводи се и аутор нацрта за наслов: инж. Аца Урбановић. Први број за насловну и странице које садрже поезију ученика користи зелену, а сви остали бројеви издати током седамдесетих и почетком осамдесетих година двадесе-

Бележница 31

68

На нашој стази __________________ тог века – црвену боју за фонт и друге графичке елементе. Током осамдесетих година 20. века, квалитет папира на којем се лист штампа је бољи, а користе се и друге боје, па су, као и у Јасмину, сви прилози у једном броју штампани у истој боји: црвеној, зеленој или плавој. С обзиром на то да је Технички центар имао и своја одељења у Мајданпеку и Неготину, и ученици из ових градова су у почетку у листу објављивали поезију и друге радове или вести и извештаје. Редакција листа била је на почетку углавном мала; уз Марију Урбановић, професора српско­хр­ватског језика, у настанку листа учествовао је још по један професор и двоје или троје ученика, од којих је један био задужен за вињете и друге ликовно-графичке прилоге, али су зато редакцији помагали професионални новинари, Божидар Милошевић, као стручни сарадник, на пример, или, касније, безлично, лист Колектив. Међутим, у току прве године изашао је и један „непризнати“ број. Иако је нумерисан као бр. 2 (1973), овај број, под називом Књига, метал и руке: лист литерарне секције рударског, металуршког и хемијског одсека ТШЦ-а, не припада континуацији, што се види и из понаслова: мањег је формата (А4), рађен на куцаћој машини, ручно илустрован, умножен на гештетнеру, без корица, ручно прихефтаних страница; на насловној страни је цртеж црно-беле фигуре чије су високо подигнуте руке налик крилима, док је у сунцу међу његовим рукама акроним школе, а крај или под његовим ногама – амблем школе и скицирана фабрика. Уредништво је исто као и тадашње уредништво „званичног“ школског листа Књига, метал, руке: Марија Урбановић као главни и одговорни уредник и Љубиша Игњатовић као уредник. Нема привредних тема, па иза „актуелности“(самоуправљање) следи већи број литерарних прилога, вести, хумористички хороскоп, карикатуре и мисли познатих о раду и којечему другом. Када је лист постао гласило центра „Иво Лола Рибар“, уређивао га је знатно већи редакцијски одбор, састављен само од ученика, док је наставник био одговорни уредник. У току 1979. и 1980. лист су припремали ученици једног одељења смера за културу и јавно информисање при ПОЦ „Иво Лола Рибар“. Тираж листа је растао са порастом броја средњошколаца: од 1.500 (1977) до 2.500 (1983). Садржај листа био је разнолик и релативно уравнотежен, из године у годину тематски све шири: текстове везане за школски систем, саму школу, историју и културу града, поједина културна и спортска дешавања, радне акције, утиске са екскурзија писали су и ученици и, ређе, наставници. Насловне текстове посвећене Титу или му упућене, у виду отвореног, наравно, похвално-одушевљеног писма, односно честитке (јер су неколики бројеви и излазили на Титов рођендан, тзв. Дан младости, 25. мај) најчешће су потписивали колективи (омладина и наставници, марксистички кружок).

69

Бележница 31

_________________ На нашој стази Многи су текстови посвећени описивању и величању младости у духу социјалистичке идеологије младости: снажне и бујне младости пуне ишчекивања и надања јер од будућности очекује само срећу и напредак, младости која је спремна на самопрегоран рад и жртве у име и за добробит колектива и друштва у целини, али и на активан друштвено-политички живот, која се са захвалношћу и дивљењем осврће на дела и заслуге својих предака, како оних ратних, ослободилаца, тако и поратних градитеља и обновитеља земље, и не престаје да у њима види пример и узор. „Снага младости“ – честа фраза у тадашњем говору и писању – тема је бројних поетски интонираних чланака. Шала и енигматике нема баш у сваком броју јер ово је, ипак, један крајње озбиљан лист, који примат даје школству, школовању, образовању, васпитању, историји и постигнућима школе-издавача, интересима самоуправног и удруженог рада, а касније и свим релевантним културним, едукативним и спортским дешавањима у којима су млади учествовали. С обзиром на то да је у овој школи постојао смер за будуће новинаре, као и врло активна фото-секција, у овом се листу појављују и фото-есеј или фото-репортажа. Међутим, на прелазу из осме у девету деценију двадесетог века, и у овом листу почиње да се спомиње понеки проблем: досада; незаинтересованост младих за рударски позив, која у наредних неколико година доводи до тога да су будући рудари искључиво лоши ученици; кашњење уџбеника и, топ-тема борских средњошколских листова, незадовољство културно-забавном понудом града. Јавља се драстичан несклад између чланака који говоре о све већем полету омладине, која све више сама о себи одлучује и у све већем броју ступа у Савез комуниста и оних у којима се ученици заправо жале на све: на однос професора према ученицима, на наставу, екскурзије, матурске прославе, репертоар биоскопа, новоотворене кафиће, недостатак концертне дворане; ништа није на нивоу њихових стално изнова подстицаних и увек изневерених очекивања. Њихове представе о томе како да што потпуније и „рационалније“ утроше слободно време, или њихова „економија“ времена, више се не слаже са „економијом“ васпитно-образовног и идејно-идеолошког рада. С друге стране, у лист се уводи више популарних садржаја, па и хумористичко-сатиричних. С обзиром на то да је ово једини средњошколски лист који је излазио током осамдесетих година двадесетог века, кроз школске вести и извештаје у њему, у којима се критикују неактивност, незаинтересованост, немар и незнање како ученика тако и наставника у вези са радом разредних заједница, Савеза комуниста, Савеза социјалистичке омладине, самоуправљањем итд., можемо пратити како су се у времену постепеног, а онда и све бржег расула друштвеног система заснованог на вери у социјализам, самоуправљање, колективизам, рад, солидарност, друштвену одговорност и сл. и гашења омладинских друштвених институција и организација, сналазили борски омладинци. Уме-

Бележница 31

70

На нашој стази __________________ сто да се говори о снази младости, сада се поставља питање да ли за младе има наде, а будућност – пар година раније светла и примамљива – сада постаје неизвесна и мање-више застрашујућа. У ученичкој поезији почињу да се јављају изрази емоција које данас обично повезујемо са адолесценцијом: осећај несхваћености и изгубљености, усамљеност, неузвраћена љубав, преосетљивост. Лист је, по распаду ПОЦ „Иво Лола Рибар“ школске1989/1990. године, наследила Рударско-металуршка (садашња Техничка) школа. За број издат поводом педесетогодишњице школе (1996), која је током своје историје мењала назив, структуру и скуп стручних оријентација за које је нудила образовање, као и правни статус, био је одговоран Слободан Ж. Ракић, један од основача Јасмина и његов први уредник. Овај број листа је А4 формата, са насловном и задњом страном у боји, са мноштвом фотографија тадашњих и бивших ученика и наставника јер је, као део јубилеја, великим делом посвећен историји школе, њеном положају у односу на привреду и економију, настави која су у њој одвија или би требало да се одвија. На крају су и радови ученика, шале, богата спортска рубрика. Исте године када је обновљена гимназијска Наша реч, покренут је још један средњошколски лист у Бору:

ТРАГОВИ : лист ученика Економско-трговинске школе / главни уредник Јасна Јовановић; одговорни уредник Душанка Казимировић. – Год. 1, бр. 1 (новембар 1997)– . – Бор: Економско-трговин­ ска школа, 1997 (Бор: CEPRINT). – 29 cm. Поднаслов од бр. 11 (2012) лист ученика и наставника Економско-трговинске школе; од бр. 14 (2015) лист ученика Економско-трговинске школе из Бора. – Уредници: гл. ур. бр. 3 (1999) Марко Јовановић; одг. ур. бр. 3 (1999) Светлана Видојковић; гл. ур. бр. 4 (2000) Марко Спасић; одг. ур. бр. 4 (2000) Драгана Гаљевић; гл. и одг. ур. бр. 5 (2004) Александар Савићевић; гл. и одг. ур. бр. 6 (2005) Светлана Видојковић; гл. и одг. ур. бр. 7 (2006) Светислав Стевановић; гл. ур. бр. 8 (2007) Ивана Радовић; одг. ур. бр. 8 (2007) Јелена Ступаревић; гл. ур. бр. 9 (2009) Никола Костандиновић; гл. ур. од бр. 11 (2012) до бр. 12 (2013) Душан Богдановић; одг. ур. бр. 9 (2009) Татјана Илић; одг. ур. бр. 10 (2010) Слађана Радосављевић Ђошић; одг. ур. од бр. 11 (2012) Татјана Илић и Снежана Антонијевић; ур. бр.

13 (2014) Гордана Станковић, Нађа Михајловић; ур. бр. 14 (2014/2015) Татјана Илић и Снежана Антонијевић. – Штампарије: бр. 4 (2000) Qwerty design; од бр. 5 (2004) „Бакар“ Бор; од бр. 8 (2007) „Терција“ Бор; од бр. 12 (2013) „Графомед“, Бор; бр. 13 (2014) Cepprint. – Од бр. 14 лист се не штампа: http:// obrazovnokreativnicentar.com/wp-content/plugins/page-flip-image-gallery/popup.php?book_id=22.

Као и последња серија Наше речи, и Трагови се појављују у тренутку када рачунари почињу да освајају све области и делатности, олакшавајући припрему публикација за штампу, нудећи

71

Бележница 31

_________________ На нашој стази мноштво могућности за прелом и графичко уређење и декорисање или илустровање странице које је релативно лако применити и, самим тим, могућности за шаренило. Оно је, у негативном смислу, нарочито изражено у случају бр. 6 из 2005. године: требало је времена да се научи како одолети понудама и могућностима и како савладати обиље, а не бити савладан њиме, и како текст графички обликовати тако да буде коректан, уредан и јасан. Оба листа су током ових двадесетак година излажења, са дужим или краћим прекидима, из године у годину (а излазе једном годишње) штампани на све квалитетнијем папиру, до кунструка, и са све више боја, прво на насловним и задњим страницама и фотографијама, затим на нивоу текста а онда и странице у целини, и са све више декорација, по узору на тзв. шарену штампу, односно часописе за децу и/или младе и на боље туристичке или пословне каталоге. С обзиром на то да су Трагови гласило стручне школе, лист се од, на пример, листа Гимназије разликује по томе што се у њему пише о карактеристикама и интересима занимања за која се ученици школе образују и обучавају (што укључује и кулинарске рецепте, због смера за куваре), при чему је реч о школи која се труди да понуду образовних профила с времена на време мења, прилагођава интересовањима младих и интересима тржишта рада, као и да прати опште педагошке токове и наставу иновира, како опремом тако и методички. У многим се бројевима, стога, пише о огледним часовима, као и о посебним начинима рада и учења, какво представљају виртуелна предузећа и агенције, односно учење кроз симулирање реалних пословних окружења. У скоро сваком броју објављује се и бар по један чланак ученика о некој општој економској теми (историја трговинâ у Бору, на пример) мада је, нажалост, ретко кад у основи таквих чланака темељно и дуготрајније истраживање ученика-новинара. У новијим бројевима, такве теме су, углавном, преузели наставници. Ипак, нису заступљени само економска група предмета и, подразумевано, школске активности (учешћа на такмичењима, смотрама, у камповима, какви су еколошки и у другим школским и ваншколским активностима, односно, у новије време, у пројектима или разним школским тимовима, екскурзије, реаговања на новине у раду или организацији школе и резултати школе или појединих ученика); на почетку сваког броја, ученици пишу о темама, ликовима, феноменима… повезаним са одређеним националним и наднационалним јубилејима. Штампају се и успели састави на теме из књижевности, као и поезија ученика („песнички кутак“). Мода, музика и тзв. клабинг (јер број, квалитет атмосфере и врста места за вечерње изласке постају синоним забаве) спадају у константне теме старијих бројева, а подједнако учестали су и: спорт, филм, матура…, нешто ређе популарна књижевност. У неким бројевима има и ениг-

Бележница 31

72

На нашој стази __________________ матике или квизова, у већини – неког облика хумора (ђачки „бисери“, афоризми, шале, примери новог омладинског жаргона и сл.). Почеци Трагова били су успешни: већ у 3. броју (1999) штампа се диплома коју је редакција добила од Комисије за вредновање школских листова с подручја Борског и Зајечарског округа за изванредан квалитет листа током 1998. године. Број 4 (2000) – поводом десетогодишњице Економско-трговинске школе – садржи и „плави“ додатак: „Из историје школства у Бору: шездесет и пет година образовања ученика у трговини, угоститељству и економији“ проф. Милана Ј. Димитријевића, дугогодишњег директора Техничког, касније Политехичког образовног центра у Бору, који се, и иначе, бавио историјом школства у Бору и околини. Од 5. броја лист се, са пар изузетака, припрема у самој школи; пре тога је компјутерску припрему и обраду текстова и слика радила штампарија. Од када се означава као лист наставника и ученика (од бр. 11), а не само ученика, ово школско гласило велику пажњу посвећује бројним регионалним, националним и међународним пројектима и програмима у којима школа учествује, а о чијим циљевима и активностима ве­ сти најчешће пишу сами наставници, задужени да буду координатори, вође тимова и сл. Очигледно је да ова школа подстиче активно учешће ученика у програмима који промовишу активизам, грађанску свест, интеракцију, толеранцију, те да тежи да развије имиџ „креативне“ или, макар, иновативне школе. Наставници, такође, пишу о феноменима који би данашње младе људе требало посебно да интересују: о безбедности на интернету, о превенцији насиља међу младима, о узроцима и поводима за неке појаве из домена економије и трговине итд., покушавајући да пронађу начин излагања који ће бити и довољно информативан, односно едукативан и забавн, тј. младима примамљив и интересантан. С обзиром на то да у последњих неколико бројева креативних радова ученика (песама, састава, цртежа и сл.) или уопште или готово да нема, те да се кроз потпис испод текста инсистира на менторству предметних наставника при писању чланака из историје, економије, психологије, туризма…, може се рећи да је степен учешћа ђака у креирању школског листа релативно мали. Можда баш због тога што је лист постао превише школски? Или је, пак, такав постао због незаинтересованости/неспособности ђака да школски лист (ис)користе и као своје гласило, да се путем њега изразе? Током 1999. Гиманзија „Бора Станковић“ покренула је још један лист – ђачки лист на енглеском језику.

73

Бележница 31

_________________ На нашој стази GO Ahead / editors-in-chief Aleksandra Zajkeskovic and Brankica Mihajlovic. – Vol. 1, no.1 (1999). – Vol. 10, no. 10 (2009). – Bor : Gimnazija „Bora Stankovic“, 1999 (Bor : „Bakar“). – 29 cm.

За разлику од свих других, овај се лист не би могао назвати школским јер – мада је и он, као и Наша реч, углавном излазио у марту месецу, у склопу обележавања Дана школе – у њему скоро да и нема текстова везаних за школу (екскурзије матураната у Грчку или Италију су, због своје узбудљивости, изузетак). Лист је конципиран по узору на шарену штампу за младе – у њему се писало о (сигурном) сексу, љубави, популарној музици и филмовима, о адолесценцији, моди и другим (могућим) интересовањима младих. Чести су психолошки тестови и хороскоп. Ученици су своја размишљања о одређеним апстрактним темама (стидљивости, неразумевању, апатији…) – своје саставе – изражавали на енглеском (или преводили). У листу се објављивала и поезија ученика на енглеском језику. На тај начин, лист је додатно подстицао и мотивисао учење енглеског језика, како код читалаца, тако и код потенцијалних аутора/новинара. У неким бројевима се професор енглеског језика Драгица Цонић Ранђеловић наводи као главни уредник, у некима – као један од уредника, уз ученике-уреднике, а у некима – само као језички консултант, док је уређивање листа (номинално) препуштено одређеним ученицима. Као и други листови, и овај се штампао у штампарији („Бакар“, „Графомед“, „Терција“) и из године у годину на све квалитетнијем (дебљем и „маснијем“) папиру, са све више боја: у почетку су у боји биле само корице и по који детаљ, а затим се све више експлоатишу боје тек­ста и позадине, као и фонтови свих врста. Поред декоративних фотографија, гифова и сличних илустрација, у листу су штампани и ученички стрипови (са текстом на енглеском језику), односно цртежи/илустрације енглеских идиома. Од када је овај лист престао да излази, прилози на енглеском се, као и они на другим језицима који се уче у Гимназији, штампају у Нашој речи. На крају двадесетог века покренут је и лист

ЕЛЕКТРОМАШИНАЦ : лист ученика Машинско-електротехничке школе – Бор / главни и одговорни уредник Радмила Биковић. – Год. 1, бр. 1 (мај 2000) – .–Бор :МЕШ, 2000 (Бор : ДШИП „Бакар“).

–24 cm. Гл. ур. бр. 2 (децембар 2000): Јелена Стошић и Ненад Цветковић. – Штампарија од бр. 2 (2000): n design – Бор. – Формат од бр. 2 (2000) 29 cm.

Иако су два броја овог листа изашла у току једне календарске (мада две школске) године, у мају и 15. децембра 2000, и мада је у оба случаја одговорно лице исти професор, Радмила Биковић, између њих је више него драстична разлика у погледу изгледа листа и садржаја. Први

Бележница 31

74

На нашој стази __________________ број, са обавештењем на корицама да „излази кад скупимо материјал“, доста је скроман у погледу квалитета штампе; сем корица, које су у боји, лист је црно-бели; фотографије су мутне; текстови су преоптерећени китњастим серифним и курзивним фонтовима, при чему је за сваки текст одабран другачији фонт, чак и у оквиру једног интервјуа, док је употреба „ворд арта“ у графички разуђеној хумористичкој „дуплерици“ условила и мешање ћирилице и латинице. Сем једне песме, текстови су непотписани. Успеси школе и појединих ученика, интервју са наставником и матурантима школе, примери лапсуса и друге кратке хумористичке форме, по један поетски и прозни састав ученика, чланак (чији?) о односу између деце и родитеља, спорт, енигматика – типичан садржај сваког школског листа, при чему и овај, такође типичан, редослед прилога треба да укаже на релативан значај одређених тема и феномена у школском животу. Други број изашао је пред крај исте године, такође уз помоћ спонзора, који се, као и у случају првог броја уредно наводе на задњој страни корица, али сада на начин који као да је научен из приручника за менаџере (спонзори се класификују с обзиром на свој удео у спонзорству, док се штампар истиче као спонзор интервјуа са проф. математике; тај текст, у којем дотични професор, поред својих професионалних успеха, наводи и своје заслуге у довођењу естрадних звезда у Бор, те се залаже за увођење веронауке и сексуалног васпитања, иначе је и најдужи текст у овом броју и дужином – скоро пет страница – непримерен школском листу: математика је прилично јасна). Рађен је по узору на магазине и часописе – већег, А4 формата, са уредним импресумом, из којег се види да компјутерску припрему нису, као у случају првог броја, радили (још увек невешти) ученици већ радник штампарије. Текст, преломљен у два или три ступца, и слике (фотографије, вињете, радови ученика, декоративна заглавља) љубичасти су (?). Уредници су били врло агилни: сами су написали и/или приредили највећи број прилога. Ипак, број је, по узору на шарену штампу, разноликог садржаја: има чланака о, како су тада учили децу, двема најопаснијим претњама по ум, дух и живот младих: дрога и верске секте (о овим двема темама писало се у свим средњошколским листовима објављеним у периоду од, отприлике, 1998. до 2001); чланака о књижевницима и научницима (српским, наравно, са цитатима из дела владике Николаја); интервјуа са директором. Стварна ученичка интересовања долазе на крају; ипак, сем ликовних, укључујући и стрип, и литерарних радова ученика и ученичког хумора, и популарна култура, а пре свега музика јесте заступљена у овом броју (за разлику од школски усмереног претходног) и то у виду резултата анкете, текстова песама и чланака о бендовима. Изненађује „секси страна“; заправо, две стране са доста експли-

75

Бележница 31

_________________ На нашој стази цитних, иако хумористички интонираних и карикатурама пропраћених описа и упутстава везаних за сексуално искуство, преузетих из књиге Секс за почетнике (заједно са графичким решењима, преузето је и писмо публикације, па су ове две странице латиничне иако је лист ћириличан). С друге стране, ако се подсетимо иницијатива главног „профе“, онда је јасно да је и овај, као и већина других прилога у овом броју настала под будним оком свестраног математичара. Прекид у издавању листа Књига, метал, руке Рударско-металуршка школа покушала је да надомести новим листом: ХОРИЗОНТИ: лист Рударско-металуршке школе / главни и одговорни уредник Добрила Филиповић. – Год. 1, бр. 1 (мај 2002)– . – Бор : Рударско-металуршка школа, 2002 (Бор : Графомед). – 29 cm. Тираж 1.500.

Наслов листа требало би да повеже и слије представу о хоризонту као ономе ка чему се иде, ка чему млади људи, ученици школе, теже, визију будућности, и руднички хоризонт, хоризонт као радно окружење будућих рудара. Сем корица у боји, лист је црно-бели, налик класичним новинама, тадашњем Колективу, на пример, са понеком фотографијом и уредним преломом странице. Текстови, било да говоре о привредним темама, акцијама, школским активностима и успесима или о личностима појединих узорних ученика, не садрже омладински жаргон или ноншалантност аутора који гаје имиџ бунтовника и самосвојних критичара, већ су писани озбиљно, „новинарски“, тј. репортерски или у виду вести. Данас ова школа (сада Техничка школа Бор), уместо било каквог листа, издаје билтен Техникум: кроз врло кратке, непотписане текстове о занимљивим појавама и стварима, представљају се знања и вештине који се стичу у оквиру појединих образовних профила које школа нуди, те се и на тај начин рекламирају квалитет и сврсисходност похађања ове школе. …и студентска штампа у Бору Другу велику и, повремено, културно-политички врло значајну и потенцијално утицајну групу у оквиру омладинске штампе чине студентски листови. И борски студенти су у више наврата покушавали да покрену свој лист: ST.REČ : list Saveza studenata. – God. 1, br. 1 (10. januar 1995) – . – 29 cm.

Бележница 31

76

На нашој стази __________________ Naslovi: od br. 0 (april 2002) StReč; od br. 1 (2008) Streč. – Podnaslovi: od br. 1 (maj 2004) list Studentske unije Tehničkog fakulteta u Boru; od br. 1 (2008) list studenata tehničkog fakulteta u Boru. – Urednici: od br. 1 (2004) Mirjan Stojanović; od br. 1 (2008) Ivan Živković. – Izdavač: od br. 0 (2002) Tehnički fakultet u Boru. – Štamparije: od br. 2 (2009) Grafomed, Bor.

Покренут као фанзин – ручно рађен лист, без званичне дистрибуције и дефинисаног тиража – што је честа појава у другој половини деведестих година двадесетог века, у време све чешћих и масовнијих студентских протеста, политичких и социјалиних, и оснивања нових студентских организација, Ст.реч, као скраћени облик синтагме студентска реч, касније постаје СтРеч, а затим само Стреч. Вишеструко покретање овог листа пада у три врло различита периода у нашој новијој академској историји (средина деведесетих година двадесетог века и великог студентског револта против владајуће политике; прва половина прве деценије двадесет и првог века и почетак темељне реформе високошколског система у Србији, уз увођење тзв. Болоње, и крај исте деценије, када на факултет стижу студенти већ спремни на болоњски систем студирања, уз све „ијаде“ које прате актуелни студентски живот: менаџеријаде, технологијаде и безбројни пројекти у које је данас свака високошколска и научно-истраживачка институција приморана да се активно укључи). Отуда и драстична разлика између представа о томе шта један студентски лист треба да буде, коме и зашто да се обраћа. Прва серија листа тиче се разних аспеката студентског живота, не само факултета, којим су студенти из разних разлога незадовољни, већ и других интересовања карактеристичних за овај узраст и ову популацију, којима у то време, још увек, доминирају филм и музика. Иако нулти и први број друге серије СтРеча (или СтРЕЧ-а) деле само две године, међу њима је значајна разлика. Број из 2002. покушава да задржи сатиричну ноту некадашњих фанзина: не чуди да су скоро сви текстови, иако се на крају листа наводе имена и презимена чланова редакције, потписани са „Баја“. Текстови који се тичу студија, факултета, реформе универзитета углавном критикују дато стање и ћорсокаке у које наше школство стално запада. Читав број је у знаку ноншалантне неозбиљности: уместо пагинације (тј. бројева за означавање страница) користе се симболи, од „манкија“ до упитника; неке рубрике имају комично-пародичне називе или пародирају садржаје типичне за такве рубрике. Сем корица у боји, лист је црно-бели, иако илустрован, у техничком смислу осредњи; на дну сваке странице налазе се мотивационе поруке и изреке на енгле­ском језику.

77

Бележница 31

_________________ На нашој стази Следећи број, опет први, далеко је конвенционалнији и безличнији, како графички тако и садржински – безличнан попут клишетираних текстова који младе, уз морализам и неуверљиву носталгију, позивају да се сете „правих“ вредности и одбаце „идоле“ комерцијалне, телевизијске, техно културе. Бројеви објављени 2008. и 2009. су у боји и без обзира на то да ли су чланци у форми интервјуа (са деканом, на пример), вести или репортаже, сви се тичу студентског живота и активности борских студената, односно Техничког факултета у Бору, без залажења у друге сфере студентског живота: лист је обновљен као факултетско а не заиста студентско гласило; више је илустровани летопис него лист; представа струка и циљана каријера су у потпуности потисли културно-политичке садржаје, који су некада били кључни елементи студентске штампе.­

Уместо закључка Без обзира на то што нови облици друштвености и комуникације, директно или индиректно проистекли из масовне употребе друштвених мрежа, блогова и других форми интернета, класичне жанрове и форме информисања, образовања и изражавања (па и у електронској верзији) чине мање популарним, стварањем (локалних) омладинских гласила данас би могле да се баве и друге организације младих/за младе, предвиђене Законом о младима из 2011. (локалне канцеларије за младе, удружења младих/за младе и њихови савези или уније итд.) јер ова пракса јесте у складу са неким од циљева националних стратегија из области омладинских политика, нарочито оних који се тичу културе, информисања и употребе информационих технологија: рад на изради једног омладинског листа може да подстиче различите врсте и облике стваралаштва и да буде подршка, тј. средство комуницирања, представљања и заговарања/преговарања специфичности, разноликости и мноштвености омладинских култура; њиме може да се стимулише учешће младих у јавној културној продукцији, као и у разматрању одлука које се тичу живота младих, нарочито на локалном нивоу, у непосредном окружењу; доприноси развијању критичке свести, иницијативе, свести о важности информисаности и значења уобличавања и канала преношења информација, као и стицању низа специфичних вештина као што су култура изражавања, истраживачки рад, припрема за штампу итд. У Бору таквог гласила, штампаног или електронског, нема. Опис и преглед пар десетина листова које су од средине двадесетог века до данас издавале или још увек издају школе и друге васпитно-образовне институције са подручја општине Бор а у којима су аутори углавном или искључиво ђаци или студенти – у појединим сегменти-

Бележница 31

78

На нашој стази __________________ ма непрецизан и непотпун – требало је да скрене пажњу на могуће употребе овог, са становишта коришћења углавном занемариваног типа периодике. Они се обраћају како истраживачима: социолозима, антрополозима, професионалним или аматерским историчарима локалног школства или педагогије, локалних дечјих и омладинских култура и практичарима у овој области који желе да се упознају са постигнућима и идејама својих претходника, тако и самој деци/младима, који кроз њих могу да упознају стваралаштво и усмерења некадашњих генерација ученика (теме које су их инспирисале, облике изражавања за које су се опредељивали, шта су читали, гледали, слушали…, шта је од свега тога на њихово (контролисано, наравно) стваралаштво утицало, у којим су активностима и манифестацијама морали да учествују, које јубилеје да обележавају, која дешавања да прате, колико су од својих интересовања могли да испоље и задовоље, шта су и колико смели и могли да критикују, како су себе представљали, када, којим темпом и у којем правцу су се на нивоу саморазумевања и самопредстављања деце и младих дешавале промене…), затим прошле облике школства и друге контексте ђачког живота, а можда и да међу некадашњим младим ствараоцима пронађу заборављене или непознате креативне потенцијале и дела својих предака и старијих рођака. ЛИТЕРАТУРА:

„Dečja i omladinska štampa“. u Pedagoška enciklopedija. 1, [A-Lj], U redakciji Nikole Potkonjaka i Petra Šimleše (90–95). Beograd [etc.] : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva [etc.], 1989. Димитријевић, Милан. Гимназија: прва средња школа у Бору: 1944/45 – 1949/50. Бор: ЈП Штампа, радио и филм, Гимназија „Бора Станковић“, 1996.

Zubak, Marko. „Omladinski tisak i kulturna strana studentskoga pokreta u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (1968–1972)“. Časopis za suvremenu povijest, br. 1 (2014): 37–53. Кисић, Милица. Пионирска и омладинска штампа у СР Србији : 1945–1985 : библиографија. Горњи Милановац : Дечје новине ; Београд : Народна библиотека Србије, 1988. Милићевић, Мирко. „Омладинска штампа“. У Лексикон новинарства (200–201). Београд: „Савремена администрација“… и др., 1979. Стојменовић, Виолета. „Борски ђачки и школски листови“. Бележница год. 17, бр. 30 (2015): 40– 65. Тасић, Радмила „Улога омладинске периодике у формирању свести младих између два светска рата“. У Колекције периодике у српским библиотекама (51-64). Београд: Заједница матичних библиотека Србије, 2015. Ћирић, Живан. Ужичка омладинска штампа између два светска рата. Титово Ужице: Вести, 1987.

79

Бележница 31

_________________ На нашој стази Жан Дистерло, Бор

Радио-клуб у Бору (1946–2006) Радио-аматерски покрет Писати о радио-аматеризму и за радио-аматере сигурно је теже него бавити се радиоаматеризмом. Два су узрока за то: прво, радио-аматерске активности су толико разнолике, и по облику и по садржају, да је често веома тешко сазнања и искуства „преточити“ у концизну форму, какву захтева писана реч; друго, радио-аматери су строги, често и пристрасни критичари јер сваки од њих има своје мишљење о свему што чини овај покрет, као и о средини у којој се одређени радио-клуб налази. Поред тога, треба одлучити који ниво писања и које теме одабрати, тако да читалац добије што потпунију слику о активностима једног радио-клуба. Радио-аматеризам је тешко једнозначно дефинисати. Активност, покрет, организација, хоби, љубав, чак и начин живота за преко милион људи различитих узраста и занимања у практично свим земљама света – све је то радио-аматеризам. Због распрострањености, али и због различитих историјских и друштвених услова настанка и развоја радио-аматеризма, постоје различита схватања о томе шта све ова појава обухвата. Док је, по некима, радио-аматеризам свако бављење радио-техником, електроником, техником телекомуникација, из задовољства и без материјалне користи, за друге се радио-аматеризам своди на теорију и праксу одржавања аматерских радио-веза. Склони смо веровању да је истина негде у средини, и да радиоаматеризам у ужем смислу треба сматрати скупом више или мање организованих друштве­ них активности које су усмерене ка обуци и техничким истраживањима у области радио-технике и ка одржавању аматерских радио-веза, које проводе овлашћена лица – радио-аматери – добровољно, из личног задовољства и без непосредне користи. Несумњиво је, међутим, да су радио-аматери у праву када тврде да њиховом покрету припада јединствено место у породици разних аматеризама и хобија: није нам познато да је нека добровољна организација, као што је то случај са радио-аматеризмом, међународним уговором прихваћена у више од 160 држава света. Значај радио-аматеризма је уочен у већини земаља, па друштво, као и држава преко својих органа, помажу његов развој. Радио-аматери су хиљадама пута били ангажовани за време природних катастрофа, у случајевима угрожености живота и имовине, у акцијама различитих организација као што су Црвени крст, планинарска друштва и др. Показали су да нису затворена, на уским и личним интересима заснована хобистичка група, већ светски

Бележница 31

80

На нашој стази __________________ покрет друштвено ангажованих људи дубоко привржених начелима хуманизма, пријатељства и помоћи ближњима. Иако је значај радио-аматера у организовању и одржавању радио-веза у ванредним условима (земљотреси, поплаве, пожари) и у циљу спасавања живота и имовине или прибављање лекова био неспоран, исти, ако не и већи значај имала је активност организација радио-аматера у образовању омладине, радника и осталих грађана. Упућујући младе у знања из области радио-технике, електронике, телекомуникација, радио-клубови су битно допринели подизању нивоа општих техничких знања, веома важних у савременом животу. Савремени човек је у свакодневном животу све више и више окружен различитим електронским уређајима. Познавање општих основа рада таквих уређаја постаје, због тога, неопходно за свакога, без обзира на занимање и стручност. Ширењем знања из области радиотехнике и електронике посебно се утиче и на неке елементе продуктивности, с обзиром на велики удео електронике у различитим процесима. Поред тога, кроз различите облике међународне сарадње, од којих су неки својствени само радио-аматерима (нпр. свакодневно одржавање радио-веза са радио-аматерима из целог света), у радио-клубу се развијају племенити идеали: међуљудска и међународна сарадња, солидарност, коегзистенција, разумевање, пријатељство, па се с разлогом каже да је сваки радиоаматер „амбасадор своје земље“. Раније је рад радио-аматера подразумевао самостално конструисање радио-станице за одржавање радио-везе са другим радио-аматерима. Потом су радио-аматери морали да се прилагоде новим технологијама и да специјализованим индустријама за производњу аматерских радио-станица дају примат. Заузврат, такви, индустријски радио-уређаји ипак су по њиховим стандардима и прописима, квалитетне израде, адекватног сервиса и јефтинији. Своја знања и хоби радио-аматери затим примењују у изградњи радио-антена и разне додатне опреме за своју фабричку радио-станицу. Стога, одржавање радио-веза и размена информација нису сами по себи циљ. Прави циљ радио-аматера јесте техничко истраживање. У истраживању и експериментисању су историјски корени радио-аматеризма. Настао, када и радио, крајем XIX и почетком XX века, радио-аматеризам се развијао заједно са „професионалним радијом“1. Научници који су истраживали феномен „бежичног преноса сигнала“, бавили су се тим послом из научне радозналости, експериментишући, па има доста истине у тврдњи неких радио-аматера да су Херц, Лођ, Тесла, Маркони, Попов и други пионири радио-технике у ствари били први радио-аматери, јер су се радио-техником бавили ради истраживања, а не као професијом. Касније су послужиоци првих радио-станица на бро-

81

Бележница 31

1

Тако је, на пример, Међународна унија радио-аматера (International Amateur Radio Union – IARU) основана у априлу 1925. године у Паризу, као удружење појединаца – радио-аматера, са задатком да унапређује двостране радио-телеграфске везе. Оснивачком конгресу су присуствовали и радио-аматери из 25 земаља Европе, Северне и Јужне Америке и Азије. Касније су правила промењена и Унија је постала међународна федерација националних организација радиоаматера са (крајем 1929.) 14 чланица. Данас је преко 110 организација у чланству Уније, из исто толико земаља са свих континената.

_________________ На нашој стази довима, у светионицима, лукама и војним базама, дакле први оператори, у слободно време, између примопредаје двају радиограма, одржавали међусобне везе ради провере уређаја и покушаја успостављања бољих и квалитетнијих веза. Своје покушаје су наставили и са уређајима конструисаним код куће. Тако је радио престао да буде само професија; потпуно их је ангажовао. Врло брзо су се у те групе експериментатора укључили и млади људи професионално „одвојени“ од технике (новинари, учитељи, политичари), као и студенти. Данас нема озбиљнијег радио-инжењера или другог „професионалца“ у телекомуникацијама који не познаје и не признаје пионирску, истраживачку и образовну улогу радио-аматера, пуноправних чланова светске организације радио-комуникација. Своје поклонике на нашим просторима радио-аматеризам је стекао непосредно пошто се почео развијати у другим деловима Европе. Већ 1924. године основан је у Загребу први радио-клуб, који је био и прва организација радио-аматера у овом делу Европе. Експерименти са пријемницима су били дозвољени, али су власти прве Југославије забрањивале рад са предајницима, а тиме и одржавање аматерских радио-веза. Радећи тако у илегалним или полуилегалним условима, радио-аматери се нису могли шире удруживати нити отворено наступати на међународном пољу. После првих радио-клубова основаних крајем другог светског рата, 1946. године оснива се Савез радио-аматера Југославије, једна од првих техничких организација у земљи. Задаци радио-аматера у тим годинама обнове и изградње били су нешто другачији него данас. Радило се на радним акцијама, по селима и школама, на пољима и радилиштима широм земље. После основне обуке организоване су акције озвучавања градова и села, помагало се у електрификацији и сл. Схватајући значај одржавања радио-веза као један од главних саставних делова радио-аматеризма, руководство организације, састављено већином од истакнутих друштвених радника и ратних везиста, плански се припрема за оснивање првих примопредајних секција, што се остварује почетком педесетих година. Непосредно затим почиње издавање дозвола за рад и појединцима као аматерским радио-операторима.

Организација радио-аматера у Србији Људи који имају неке заједничке интересе или мотиве обично се окупљају у посебне организације ради размене искустава, заједничког рада и удруженог наступа пред другима, пре свега пред државом и њеним органима. Тако настају друштва, клубови, лиге, удружења, савези, уније, асоцијације и сл. (друштва колекционара, риболоваца, аутомобилиста, лиге за мир, одреди извиђача, клубови фото-аматера и др.). Чак и интересовања која су индивидуал-

Бележница 31

82

На нашој стази __________________ на постепено доводе до удруживања ради размене искустава. Радио-аматери спадају у ту групу људи већ самом својом делатношћу, јер је она усмерена на организоване контакте. Истина, конструисање електронских уређаја може бити индивидуална активност за коју је довољно набавити алат и материјал и учити из књиге или стручног часописа. Међутим, у случају радио-аматеризма, градња радио-уређаја комбинује се са одржавањем радио-веза. Заједничко учење и истраживање, размена карата за потврду везе, организовање такмичења – све су то разлози за удруживање. Радио-комуникације су једна од грана комуникације које друштво и држава посебно регулишу. Као што је за употребу аутомобила или јахте потребно прво стећи нека знања, затим положити испит и добити дозволу, тако је сличан процес предвиђен и за одржавање свих па и аматерских радио-веза. Дозволу за коришћење аматерске радио-станице издаје државни орган – агенција, савез. Грађанин дакле може бити радио-аматер тј. користити аматерске радиостанице и фреквенције по добијању одговарајуће дозволе. Званично удруживање у многим земљама света није неопходно, али се ипак радио-аматери удружују у клубове и Савезе ради заштите својих интереса и унапређење рада.2 Основна организација радио-аматера код нас је радио-клуб. Сваки грађанин који жели да се бави радио-аматеризмом може бити члан неког радио-клуба, а тиме и савеза. Радио-клубови се најчешће оснивају у градовима, где их може бити и више: у месним заједницама, школама, на факултетима, у војним установама… То је организација са статусом правног лица. Оснива се на иницијативу аматера, заљубљеника у радио-технику који су прошли обуку, и региструје се у одељењу полицијске управе и у Савезу радио-аматера Србије. Унутрашња подела радио-клубова је различита, зависно од услова у којима клуб делује. Групе чланова заинтересованих за поједине области оснивају секције. Некада је постојала доста „оштра“ подела на примопредајну, конструкторску, КТ и УКТ секцију, која је данас углавном превазиђена. Клуб појединцима омогућава задовољење личних интереса; организује курсеве, обезбеђује документацију за рад на радио-станици, набавља материјале за градњу разних електронских склопова, антена итд. С друге стране, радио-аматеру члану радио-клуба стална је дужност да активно ради у радио-клубу у организационом погледу, да учи младе чланове, да учествује у такмичењима, акцијама, ванредним ситуацијама, одбрани земље итд. Активност у клубу проширује видике сваком појединцу, дајући му могућност да увек буде информисан о раду савеза, о правилима, законима итд. Сви радио-клубови на територији једне републике и покрајине удружују се у Савез радиоаматера Србије, јединствену организацију радио-аматера у нашој земљи3, у којој је, из орга-

83

Бележница 31

2

3

Грађани могу добити дозволу за рад на аматерској радио-станици иако нису чланови клубова и удружења у САД, Великој Британији, Француској, Немачкој, Италији и неким другим земљама Европе и Америке. Међутим, држављани Бразила, Венецуеле, Индонезије, Пољске, Филипина, Финске… морају бити чланови радио-аматерских савеза да би добили дозволу за аматерску радио-станицу, наравно, после положеног испита. И Србија је земља која условљава добијање дозволе за радио-станицу чланством у некој радиоаматерској организацији. Радио-клуб „Бор“ и његови чланови припадали су, уједно, и организацији Народне технике (касније Веће народне технике).

_________________ На нашој стази низационих и наставних разлога, уобичајена подела чланова основних организација у неколико група: – аматерски радио-оператори, који имају квалификације и овлашћење за одржавање радиовеза; – аматерски радио-конструктори проучавају, конструишу и израђују радио-уређаје; – аматерски радио-гониометристи – специјалисти оспособљени и овлашћени за радио-везе, градњу радио-уређаја радио-гониометра и за вештину откривања скривених радио-станица-предајника. Аматерски радио-оператори морају веома добро познавати конструкционе детаље својих радио-станица, а често и сами граде различите уређаје. Радио-аматер је дакле свестран у својим знањима и вештинама, стално учећи допуњује своје знање и проширује границе својих активности. Оно што је јуче била експериментална радио-веза, данас је свакодневница. Данас су аматерске радио-везе преко сопствено изграђених радио-сателита, везе радио-телепринтером, спороанализирајућом телевизијом или рефлексијом од метеорских трагова, само условно „специјалне“ јер се њима бави велики број радио-аматера широм света. Границе се проширују одржавањем радио-веза рефлексијом од месечеве површине и применом компјутера. Организација радио-аматера је организација техничке културе чији су циљеви: образовање, помоћ у ванредним ситуацијама, одбране земље, али и међународни углед земље. Задаци и циљеви Савеза радио-аматера су у суштини исти као и задаци радио-клубова, с тим да Савез има и улогу координатора и организатора акција које изводе клубови и низ посебних функција, као што су организовање испита за одређене категорије, заступање интереса радио-аматера пред органима друштва и држава, регулисање техничких критеријума и услова под којима је могуће одржавати радио-станицу и везу. Организовањем републичких и покрајинских такмичења, зборова, смотри, изложби, семинара, Савез у нашој, као и у другим земљама, унапређује развој радио-аматеризма, радећи и пропагандно, издавањем свог часописа: у Србији, Савез издаје часопис Радио-аматер. Савез радио-аматера Србије има свој амблем, заставу, специјални позивни знак; својим члановима, за постигнуте заслуге издаје похвале, плакете („Никола Тесла“, „Борис Кидрич“), звања и друга признања.

Радио-клуб „Бор“ Радио-аматерство се у Бору јавило 1946. године, око групе људи ангажованих у разгласној станици, чији су звучници покривали целу територију града, као и погоне тадашњег рудни-

Бележница 31

84

На нашој стази __________________ ка, са циљем да се сви грађани обавештавају о резултатима рада и другим дешавањима везаним за живот у граду и да се преносе вести Радио Београда. Појединци су поред монтаже звучника на стубовима-бандерама исте и поправљали, бавили се оправком радио-апарата, па је убрзо уследила и градња радио-пријемника и радио-предајника за радио-аматерску фреквенцију. Најстарији Борани сећају се спикера у разгласној станици – и као доброг радио и ТВ механичара – друга Милета „Кепе“. Он, Воја Михајловић, радиотелеграфиста и Милијан Ивановић, електричар јаме, заједно са још пар љубитеља радија, а на иницијативу инжењера Антона Рахнизера, у Бору оснивају радио-клуб. На оснивачкој Скупштини радио-клуб добија назив „Бор“, а за првог председника изабран је инжењер Антон Шоплохер (на слици први с лева) који је био и одборник у Општини Бор. Радио-клуб је те године био смештен у просторијама разгласне станице у Дому омладине (садашња зграда Техничког факултета у Бору). У њему су се обављале обуке за радио-конструкторе у изради разних радио-уређаја, ра- Антон Шоплохер, из приватне колекције Александра Вајдингера дио-телеграфисте, радио-гониометристе, као и организационе активности везане за радио-аматерски покрет, његову улогу у друштву итд. Чланови новоформираног радио-клуба инсталирају звучнике, проширују разгласне мреже, одржавају их и поправљају и пружају услугу поправке радио-апарата свим грађанима. Следеће године, новопечени радио-аматери добијају просторије у занатском делу тадашње Нишке улице (сада Ђуре Ђаковића, испод зграде Општине Бор), где се не задржавају дуже и већ се наредне, 1948. године, поново селе, јер се у активности клуба све масовније укључују радници борског рудника. Клуб се сада налази преко пута пијаце у центру града, на некадашњем „чардаку“ (сада РФЗО), где остаје кратко, да би се уселио у економске просторије на Другом километру, изнад садашњег „Максија“. Касније, по изградњи првог солитера самачког хотела на Другом километру, клуб користи просторије Поште.

85

Бележница 31

_________________ На нашој стази Другу Изборну Скупштину 1949. године, радио-аматери дочекују у новим просторијама, поново у центру града. То су просторије на спрату изнад некадашњег хотела „Турист“, касније библиотеке и музеја. Улаз је био одмах поред улаза у тадашњи биоскоп „Победа“. Ове просторије давале су адекватне могућности за озбиљан рад, што је искоришћено у наредних двадесет година. Дошло је време већих активности. Било је потребно много одрицања, умећа, знања, учествовања на многим организованим стручним, теоретско-практичним семинарима; требало је доказати себе, афирмисати свој радио-клуб. Радио-станица Милијана Ивановића Прва већа група (70 чланова) похађа курс за радио-телеграфисте у мају 1951. године. У селу Сумраковцу исте године формирана је и секција радио-клуба, чији су чланови у селу монтирали 12 звучника и разгласну станицу. Курс завршава 27 полазника. Највише се интересују школска омладина, рудари, квалификовани мајстори, техничари. Године 1952. за председника Народне технике именован је директор борског рудника, инж. Драго Чех, који ће на овој функцији бити до 1966. Издваја се и група веома напредних радиоаматера, вештих градитеља и сервисера радио-уређаја који су своје знање стекли на семинару у Матарушкој Бањи (Милијан Ивановић, Мирослав Давидовић, Александар Јовић...) и који по повратку у свој клуб почињу градњу првог клупског пријемника и предајника за кратке таласе, којима ће одржавати радио-аматерске везе на фреквенцијама 3,5 MHz, 7 MHz и 14 MHz. Године 1954. у клубу се обучава још 50 нових чланова. На крову зграде клуба постављена је дугачка жичана антена, а руководство клуба припрема документацију да своју будућу радио-станицу региструје у Савезу радио-аматера Србије, како би добили дозволу за рад, позивни знак и почели да одржавају прве радио-везе са колегама у земљи и иностранству. Године 1965. добијена је дозвола и позивни знак YU1AEO, што је борским радио-аматерима омогућило улазак у светско друштво, или како ми, радио-аматери, волимо да кажемо, у „заједничку радио-аматерску породицу“. За потврду одржаних радио-аматерских веза, радио-клуб је штампао прикладну карту са својим позивним знаком, коју шаље сваком радио-аматеру за остварен обостран радио-контакт.

Бележница 31

86

На нашој стази __________________ У техничкој школи организује се курс за радио-телеграфисте, који похађа 70 полазника, од којих велики број успешно завршава курс и активно одржава радио-везе. Александар Јовић један је од првих радио-аматера који постаје и радио-оператор, и са добијеном дозволом и личним позивним знаком (YU1NRL) започиње своју активност. Убрзо, са великим бројем радиоаматера оператора, радио-клуб остварује и велики број радио-веза, и свакодневно на клупски поштански фах (57) стижу карте из разних места наше земље и из иностранства. Радио-везе са иностранством су углавном одржаване путем радио-телеграфије, због непознавања страних језика, а са местима у нашој земљи – и путем телеграфије и путем телефоније. Учествовања у такмичењима није било, или наше радио-аматере та дисциплина није много интересовала; тек је по која јубиларна домаћа диплома стајала урамљена на зиду, заједно са мноштвом карата за потврђене радио-везе. Радио-предајник и радио-пријемник радили су, у то време, амплитудном модулацијом, мада почетком седамдесетих година двадесетог века радио-клубови широм земље почињу да користе и савременије радио-станице, које су имале могућност емитовања радио-сигнала другом врстом модулације (LSB и USB), популарно назване SSB примопредајници. Колико је било тешко доћи до електронских делова за градњу тадашњих радио-станица познато је сваком градитељу, а градити овако савремене, и са новом врстом рада, за многе је било недостижно. Ево још једног изазова – стицања новог знања, упознавања са новим електронским компонентама и електронским шемама. У радио-клубу се размишља о набавци савременије радио-станице, новим алатима, другим радио-дисциплинама, подмлађивању кадрова, о даљем опстанку и напретку. Нове просторије или више њих дале би могућност за све то – идеја да се сагради Дом Народне технике, како би већина клубова имала свој простор, потекла је од руководства Народне технике. Таква прилика се радио-клубу указала 1970. године. Градски музеј, који је био у малој згради некадашње „руске школе“, код биоскопа „Звезда“, сели се у завршену зграду Дома културе и, на срећу радио-аматера, жеље се полако остварују. Радио-клуб добија целокупну зграду бившег музеја на коришћење, тако да је био једини радио-клуб у тадашњој Југославији са простором какав тада није имао ни Савез радио-аматера Србије у Београду. Нове просторије помогао је својим ивентаром РТБ Бор. Дали су радне столове за радиоконструкторску учионицу, ДПЗ је дотерао клупе, док је остали инвентар донесен из старих просторија. Клуб је у тој згради добио магацински простор (магационер је био Драгиша Миленковић Брка), радио-конструкторску учионицу за практичну и теоретску обуку са школском таблом, простор за пријем чланова, састанке, администрацију и примопредајну секцију

87

Бележница 31

_________________ На нашој стази

4

Миленко Андрејић, члан Радио-клуба „Бор“ и председник секције УРЖЈ био је врстан радио-оператор и ловац на успостављању далеких радио-веза. Често је долазио у наш клуб, а као лични радио-оператор користио је фабричку радио-станицу типа YAESU FT101E JAPAN, лично саграђен електронски телеграфски тастер и антену INERTET V, коју су многи Борани с чуђењем гледали пролазећи поред прве куле-солитера код Дома културе. Била је то прва фабричка

са радио-станицом. Општинска управа за Народну одбрану дала је на коришћење и за обуку везиста фабричку радио-станицу јапанске производње типа YAESU FT 200 и антену типа W3DZZ. У наредне две године, поједини чланови клуба учествују на војним маневрима „Тимок-71“ и „Тимок-72“. Тако је добри стари примопредајник пресељен на таванске просторије где почива и данас. Интензивну активност са већ обученим радио-телеграфистима у клубу спроводи Милоје Милутиновић, и сâм радио-телеграфиста треће класе, који је обављао и функцију секретара радио-клуба, док је председничку функцију обављао Милијан Ивановић, YU1OBV, радник јаме РТБ-а Бор и један од оснивача радио-клуба. Године 1973. у радио-клубу је било као у кошници. Разлог за то био је позив средњошколцима за учлањење у радио-клуб и обуку за радио-телеграфисте. Обука је почела у новембру, мада у новим просторијама грејања није било, тако да су се прсти на рукама смрзавали; а и снег је те године рано пао. Обуку је држао чика Воја, како смо га звали. Нажалост, дружење с њим није дуго трајало: Воја Михајловић, радио-телеграфиста у клубу „Рад“ Београд, убрзо је погинуо у саобраћајној несрећи. Био је то велики шок за све нове полазнике, а још већи за старије чланове: остали смо без „нашег чика Воје“. Наставак обуке је после дуже паузе преузео Милоје Милутиновић, секретар радио-клуба. Настава је обновљена следеће године али се група смањила: многи су одустали од учења радио-телеграфије; учили су само теорију, како би полагали за нижу (IV) класу. Библиотека у клубу са преко две стотине књига и техничких часописа била је узор за многе радио-клубове: омогућавала је члановима да савладају бројна техничка и организациона знања. Неколико пари ручних радио-станица, воки-токи, служило је за практично увежбавање радиофонске везе, док је аудио генератор служио за увежбавање радио-телеграфских (Морзеових) знакова. Полагање за радио-операторско звање у одређеној класи било је заказано за 2. март у просторијама радио-клуба „Жељезничар“, који је припадао Удружењу радио-аматера железничара Југославије (УРЖЈ), на борској железничкој станици. Разлог томе било је грејање, које је код њих било веома квалитетно. Председник испитне комисије Савеза радио-аматера Србије био је Јоца Стојков, YU1LW , активно војно лице. На полагању је поред групе будућих радио-телеграфиста Радио-клуба „Бор“, са седамнаест чланова, била и група будућих радио-телеграфиста Радио-клуба „Жељезничар“, коју је обучавао тадашњи отправник возова, радник бор­ске железничке станице, Миленко Андрејић, YU1PNP,4 а која је имала бројчано више чланова. Полагање је трајало до вечерњих сати и сви канди-

Бележница 31

88

На нашој стази __________________ дати из нашег клуба су положили испит (Ратомир Симић, Миломир Миловановић, Жан Дистерло, Андреа Симић, Милорад Филиферовић, Раде Живановић, Миодраг Рилак, Јовица Радуловић, Радош, Блажа) а они са одличним успехом награђени су успоставом радио-везе по својој жељи, радиофонијом или радио-телеграфијом. Сутрадан, у радио-клубу је настала права гужва; сви су хтели да остваре своје прве радио-контакте, да пронађу себи адекватног кореспондента, па је време рада на радио-станици морало бити ограничено на 30 минута. Због великог броја нових радио-оператора, оних старијих, као и других чланова и љубитеља радио-аматеризма, клупске просторије биле су претесне. Таква атмосфера у клубу трајала је целе године. У мају те године, а у циљу афирмације клуба, учешћем у акцији „Дани младости“, клуб организује примопредају радио-телеграма Савезу радио-аматера Југославије поводом рођендана Друга Тита тј. радио-штафету. У јулу је клуб спремао своје чланове за учешће на XII збору Савеза радио-аматера Југославије у Скопљу. На састанку Управног одбора донета је одлука да се те године први пут учествује у такмичењу радио-гониометриста и да представници клуба буду Жан Дистерло Јоца и Миломир Миловановић, на челу са Милијаном Ивановићем, тадашњим председником клуба. Набављена је техничка опрема, савремени радио-гониометарски пријемници, литература, и одржаване су кондиционе припреме. На такмичењу нисмо били успешни и морали смо се задовољити само учешћем, али је зато стечено велико искуство. Ни касније ова радио-аматерска дисциплина није заживела у нашем клубу, па је остало само сећање на тај покушај, док су радио-гониометарски пријемници заборављени у магацину. Тада је била активна провера аматерске радио-мреже за опасност (РМЗО), а у нашем региону улогу управне радио-станице имао је радио-клуб из Зајечара; због неактивности њених чланова, често је ту улогу преузимао наш клуб. Поред тога, у клубу се буди интересовање за такмичења у одржавању што већег броја радио-веза у што краћем времену. Било је, такође, доста колега који су постали радио-оператори за рад на УКТ опсегу: Ратомир Симић, Првослав Ицић, Небојша Ицић, Томислав Милић, Станислав Горишек, Јовица Радуловић, Раде Живановић, и веома заинтересовани да направе своју радио-станицу како би остварили међусобне контакте и са колегама из суседних општина и држава (Румуније и Бугарске). С друге стране, пар њих упражњава технику далеких радио-веза са колегама из земаља које су удаљене од наше преко 5.000 km. Међу њима предњачи ученик гимназије Зоран Панић. Први међу њима био је, ипак, Драгиша Миленковић, YU1OFW, кога све колеге сматрају правим УКТ пи-

89

Бележница 31

радио-станица у Бору у личном власништву. Миленко је често одлазио у родно село код Књажевца, носећи радио-станицу како би био стално у контакту са својим колегама. Израду монтажне плочице за радиоуређаје хемијским поступком многи су сазнали од њега. Међутим, Миленко је несрећним случајем изгубио живот 1977. године. Остао је у незаборавном сећању свим члановима клуба.

_________________ На нашој стази ониром. С обзиром на то да је био добар радио-конструктор, његове радио-станице поседовале су многе колеге. После два мандата, председник Милијан Ивановић 1975. дужност предаје инжењеру електротехнике Сави Лукићу, тадашњем раднику електронско-рачунског центра. За потпредседника је изабран инж. Љуба Спасојевић. Клуб је активан у свим акцијама које организује Савез радио-аматера Србије а сваки члан лично израђује разне уређаје, од обичних детекторских пријемника, тон генератора, исправљача напона, нискофреквентних појачивача, целих УКТ радио-станица, антена итд. Радио-оператори учествују у многим радио-такмичењима, а они најупорнији: Љубиша Ђурић, Станимир Марковић, Ђорђе Корбуц, баве се одржавањем радио-веза на великим растојањима. Крајем седамдесетих година двадесетог века, све више се јављају и корисници радио-станица који имају фреквенцију за међународни грађански опсег (27 MHz). Кориснике ових радио-станица, на препоруку Савеза радио-аматера Србије, клубови такође учлањују и издају им одговарајуће потврде, заједно са документацијом других државних органа, како би и они могли да добију одобрење за коришћење, док им је истовремено нуђена и обука за рад на радио-аматерским фреквенцијама, што је велики број ових чланова прихватио, како би постали прави радио-аматери. У клубу је тада регистровано дванаест градских тзв. ЦБ (цивилни банд) аматера, и неколико у селима Брестовцу, Злоту, Горњану и Кривељу. Чланови клуба први пут учествују у УКТ такмичењу 1977, a за то се користи планина Црни врх код Бора. Остварен је висок пласман, што је члановима дало подстрек да се и даље такмиче у овој дисциплини. Наредне године, неколицина дугогодишњих радио-телеграфиста почиње припрему за полагање више радио-операторске класе. Успешно су тада за другу класу положили: Милоје Милутиновић, Андреа Симић, Жан Дистерло, Миломир Миловановић, Љубиша Ђурић, Станимир Марковић, Срећко Месарец, Драгомир Мирчић. Председник испитне комисије испред Савеза радио-аматера Србије био је заставник ЈНА Мића Аврамовић, YU1OMA. Прелазак у вишу радио-операторску класу, радио-оператору телеграфисти је омогућавао регистровање радио-станице као фабричке, трофејне или лично изграђене. Регистрација је подразумевала добијање лиценце тј. позивног знака за кореспонденцију на радио-аматерским фреквенцијама. Неки чланови, стога, ужурбано граде своје радио-станице, и то Драгиша Миленковић, који преправља фабрички модел МРС-320-10 и Жан Дистерло, који модуларно склапа HAEL. Исте године, клуб је добио и улогу домаћина XIV збора Савеза радио-аматера Југославије, који је међународног карактера. Заказан је од 6. до 9. јула, у хотелу „Сунце“ на Борском језе-

Бележница 31

90

На нашој стази __________________ ру, тако да су радио-аматери први гости у још недовршеном хотелу. Сви смо прижељкивали да будемо домаћини збора јер смо имали одличне услове за рад, бројно чланство, добре просторије; са таквим потенцијалом није проблем прихватити изазове организације ове манифестације. Поклон Савеза радио-аматера Србије Радио-клубу „Бор“, као техничка подршка у организацији Збора, биле су две савремене радио-станице јапанске и америчке производње (FTDX-501 и ATLAS 215X). Можда је десетогодишња динамична клупска активност уморила наше чланове, или је томе допринела „слава“ стечена на основу организације XIV збора Савеза радио-аматера Југославије; тек, одједном се стало. Узрок је, можда, била и потреба за афирмацијом личног радиоаматерског рада: у том тренутку је било много лиценцираних чланова, и то међу онима који су пре тога у клубу били најактивнији, који су чинили „језгро“ клуба. Поред тога, формирањем тржишта фабричких радио-станица, смањена је радио-аматерска израда уређаја. Жан Дистерло Јоца (YU1OYD) опрема свој лични радио-кутак фабричком радио-станицом за кратке таласе (YASU-FT DX 400) и гради антену (DELTA-LOOP и GP3B). Тада се јављају и први компјутери (ZX-80), који су могли, уз помоћ посебног софтвера за радио-аматере, да радио-аматерску станицу претворе у много кориснију апаратуру, па су тако Јоца-YU1OYD и Андреа-YU1OUI, тестирали прве SSTV (slow scan tv) тј. сигнале спороанализирајуће телевизије. Савез радио-аматера, уводи нове радио-операторске класе (VII класа), при чему за неке класе више није потребно познавање радио-телеграфије, па се брже и лакше долази до дипломе, која затим омогућује, на лакши начин, добијање лиценце. Праћењем радио-аматерске фреквенције, стицао се утисак да је активност радио-аматера у порасту, док је активност – она права, утемељена на познавању целокупне радио-аматерске тематике – заправо била у опадању/стагнацији/деградацији, што је било у супротности са постојећим Програмом обуке Савеза радио-аматера Србије. Главнина активности у клубу сводила се на класично одржавање радиовеза, учешће у акцијама које су биле од општег значаја, као што је пренос „Штафете младости“, омладинске радне акције, акције младих истраживача, радио-везе са дечјим одмаралиштима. Нови изазови тешко су прихватљиви за многе чланове. Поред тога, уводи се делегатски принцип руковођења, формира се актив Савеза комуниста. Клуб треба сваке године да именује делегата, који ће у име клуба учествовати на конференцијама републичког и савезног нивоа. Потребно је ширити активност формирањем секција у околним селима (Злот, Кривељ), средњим школама, на факултету. Има иницијативе за формирање ЦБ секције (грађански опсег). На иницијативу новог колеге Мирка Шибиље, YU3TCA (радио-телеграфиста „Рада“ у Београду), 1981. године, у клубу се формира такмичарска екипа која ће активно учествовати у

91

Бележница 31

_________________ На нашој стази свим „великим“ и значајним такмичењима, у организацији нашег и савеза других земаља. Склопљен је ХФ појачивач снаге за кратке таласе од 800W, саграђено је више радио-антена (ZLSPECIJAL) и помоћних уређаја, а клуб је за годину дана окитио своје витрине бројним пехарима и дипломама. Поново успостављени ред и дисциплина дали су нов елан свим члановима, како оним у клупској конкуренцији тако и онима у личној. Такмичарски дух завладао је међу борским радио-аматерима. Нова година донела је нове потешкоће и разочарање многим члановима. Клуб је одлуком општинских органа за НО остао без просторија, да би се зграда у којој су се налазили радио-аматери преуредила за друге намене. Радио-аматери после једне деценије опет остају без својих просторија, али и без руководства и без најискуснијих чланова. ШРИФ нам помаже и даје на коришћење своје некадашње просторије у самачком хотелу у Улици Ђуре Ђаковића, а формира се и радна група која ће покушати да од ДПО добије подршку за добијање адекватних просторија. Све се одвија веома споро, а време пролази. У клубу, и поред тренутне ситуације, активност не јењава. Они најактивнији не губе вољу и самопоуздање, већ упорно раде целе 1982. године. Крајем те године у Зајечару је заказан састанак на нивоу МЗРК (међуопштинска заједница радио-клубова) Тимочког региона, са циљем омасовљења и побољшања активности у клубовима и секцијама. На састанку нема представника из Мајданпека и Бољевца. Договорена је даља активност на радио-таласима, као и то да се поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук-Вељка Петровића, 150 година од ослобођења Тимочке крајине од Турака и 100 година од Тимочке буне, додељује јубиларна диплома „Тимочка крајина“, а да се поводом 40 година од формирања IX Српске ударне бригаде додељује истоимена диплома. Током 1983. године, изабрано је ново руководство клуба (за наредни четворогодишњи период) а за председника је изабран Жан Дистерло Јоца, YU1OK ex YU1OYD. У електромашинској школи формирана је радио-аматерска секција радио-клуба, а за представнике, тј. председнике изабрани су професори, дипломирани инжењери електротехнике Миодраг Раденковић и Стеван Божић. У јесењем периоду радио-клуб опет почиње са обуком за радио-телеграфисте; највећи број полазника је из средњих школа а обука се одржава у матичном радиоклубу. Међутим, крајем године клуб губи и ове просторије и престаје са својим активностима до пролећа. У првим пролећним данима 1984. године, клуб прелази у просторије Месне заједнице „Север“, захваљујући секретару МЗ Драгани Миловановић и упорном залагању неколицине чланова руководства клуба. Клуб ту остаје до 1987. године. Како је просторија клуба практично

Бележница 31

92

На нашој стази __________________ на маргинама града, веома мали број чланова је посећује, мада због мале површине и нема места за неко веће окупљање. Следеће године Јоца-YU1OK први пут успоставља ЕС радио-везе (посредством јоносферске рефлексије, што је тада нова техника одржавања радио-веза) са радио-аматерима из Европе и Африке, са новом фабричком радио-станицом (YASU, FT-221R) и новим антенским систе­мом, (4xYU0B), који је сам изградио. Године 1986. у клубу је 13. фебруара формирана секција за грађански опсег (ЦБ секција), под називом „Антена“, која броји тридесет чланова, a за председника Савета секције изабран је Андра Цветковић. У фебруару 1987. године, клуб се опет сели, овога пута у некадашњи „дактило-биро“, код бомбоњере „Краш“, где се налазе и Покрет горана, Аеро-клуб и Друштво младих истраживача. Године 1991. клуб је морао да потпише Уговор о закупу просторија са Јавним предузећем за стамбене услуге „Бор“, уз обавезу плаћања закупнине, што је додатно оптеретило скроман буџет клуба. Због високих цена комуналних трошкова, новца нема за нову опрему, па аматери доносе своју личну опрему. Овакве трошкове клуб није могао да издржи, па су уследили још један губитак просторија и пресељење у Месну заједницу „Старо селиште“, 1995. године. То је био, може се рећи „нужни“ смештај. Аматери су долазили само у послеподневним сатима (и то само тадашње уже руководство), а просторију су делили са осталим члановима актива у Месној заједници. Делови опреме и инвентара морали су да се одложе у ходник и магацин. Одржавање радио-веза било је јако отежано, готово никакво, због сталних жалби станара околних солитера на ометање телевизијског програма, проузроковано радом аматерске радио-станице, и повременог скидања, тј. одсецања антене од стране станара, због чега су радиоаматерске везе често биле у прекиду. Те и следеће године, радио-аматери се највише ангажују око помоћи прогнанима из Хрватске и других делова бивше Југославије. Даноноћно се дежура на успостављању радио-телефонске везе са родбином преживелих, као и са Црвеним крстом. Учешћем Републике Србије у даљем збрињавању свих придошлих из разних делова бивше СФРЈ, у клубу престаје радио-аматерска активност. То не значи да је ван клуба није било: радио-аматер Јоца-YU1OK осваја нову радио-аматерску дисциплину, тј. успоставља радио-везе посредством метеорских трагова (метеорске јонизације јоносфере – МС). Међутим, Савет Месне заједнице доноси одлуку да се радио-клуб исели из просторија Месне заједнице. Јавна установа за стамбене услуге уступа нам поткровље у једној згради у Новом градском центру, под условом да адаптацију извршимо о свом трошку. Функцију председника клуба прихвата директор Машинско-електротехничке школе, Новица Ранђеловић,

93

Бележница 31

_________________ На нашој стази

5

Д. Кабадајић, „Ушли у тајне извештаје Пентагона“, Политика Експрес (београдско изд.) (26. 6.

1999); Виолета Таловић, „Сваком парче неба“, Вечерње новости (2. 12. 1999).

који је понудио и просторије за радио-клуб у приземљу електомашинске радионице. У фебруару исте године, у просторијама Месне заједнице „Бакар“, почела је обука за радио-телеграфисте за 27 полазника; обуку води секретар клуба Жан Дистерло. Обука је трајала нешто више од двадесет дана, а прекинута је 24. 3. 1999. године, одлуком председника Србије о проглашењу ратног стања, када је клуб прешао на рад у ратним условима, формирајући локалну радио-мрежу за опасност, која се повезала са регионалном и републичком радио-мрежом за опасност. Тог поднева, 24. марта, на седмом спрату СО Бор, у просторијама одељења Министарства одбране, без позива, окупљају се везисти-добровољци-патриоте. Постављена је ХФ и ВХФ радио-станица. Слушамо и пратимо дешавања у Србији, бившим републикама Југославије и свим државама Европе и окружењу. По упозорењу, великом брзином спремамо опрему за евакуацију и за тили час мењамо локацију. Сви се окупљамо у центру за обавештавање (ЦОИУ), постављамо радио-опрему и договарамо се да сви заједно останемо на дежурству целе ноћи, те да они који имају радио-станице контактирају ЦОИУ и прате стање у Србији. Те вечери на територији општине Бор формирана је радио-мрежа за опасност (РМЗО). Радио-клуб је управна станица, а сви остали имаоци средстава везе могу се добровољно пријавити и учествовати у раду радио-мреже по Правилнику за РМЗО. Током 78 дана НАТО агресије, борски радио-аматери дали су велики допринос у одбрани свог града и региона, у зони свог радио-осматрања, као битни чиниоци и партнери припадницима општинског центра за обавештавање и војних служби ВОЈИН и ЕИ ПЕТ.5 Рекло би се да су полагали најтежи и најдужи испит, и положили су. За самопрегор и патриотизам колективно су, са осталим колегама, од стране председника Савезне републике Југославије одликовани орденом заслуга за СРЈ. Више од 78 дана даноноћно су пратили и преносили информације: Жан-Марио Дистерло Јоца, YU1OK; Раде-Гоца Николић, YT1FNRYT1ТНГ; Драган и Мира Рамић, YT1JRD; Андреа Симић, YU1SC; Миломир Миловановић, YU1UD; Драгомир Мирчић, YU1AHA; Мирослав Васић, YT1ZEZ; Дарко Дочић, YT1BDD; Иван Крстић, YZ1DKI; Станислав Горишек, YZ1QGS; Александар Стојадиновић, YT1EXA; Света Петровић, YT1CCI; Алекса Мирковић, YT1GMA; Бобан Трујић, YT1TTB; Миро Радовановић, YT1EBR. После тога, долази до промена у Плану и програму клуба, проузрокованих променама на савезном нивоу, као и у руководству клуба. Наставља се са уређењем просторије, обуком нових чланова; промењени су чланови Извршног одбора, Надзорног одбора, разних тела и комисија. Већина чланова клуба слаже се да се град Бор проширио и да конфигурација терена омогућава формирање више клубова или секција (стари центар града, Нови градски центар,

Бележница 31

94

На нашој стази __________________ Бор II, насеље Бањско поље). Чланови Секције за грађански опсег (ЦБ) који имају и радиоаматерске категорије (Е), покрећу поступак и захтев за формирање клуба који би, у почетку, чинили чланови секције, док стари чланови-ветерани формирају клуб „ветерана“ у старом центру града (РК „Стари град“). Тако су од 2000. године у Бору радила три радио-клуба: „Стари град“, „Црни Врх“ и „Бор“. Велики број радио-аматера био је заинтересован за полагање радио-аматерске класе, како би се са својом радио-станицом укључио у радио-аматерски покрет. Сваки клуб развијао је своју активност, па је постојала и конкуренција. Како у свету напредује комуникациона технологија, промене утичу и на рад чланова клуба. Са појавом бежичних комуникација и мобилних телефона, престала је потреба да се има радио-станица. Прво је смањена активност на грађанском опсегу; поједини радио-аматери више не комуницирају ни путем УКТ радио-станица; смањена је активност и посредством репетиторске радио-мреже (РПТ). Масовност на радио-таласима је опала, као и заинтересованост за радио-аматерство. Радио-аматерске фреквенције сада користе само прави љубитељи радио-аматеризма, као некада. Комуникација се све више обавља уз помоћ персоналних рачунара, које неки користе заједно са радио-станицама за успостављање радио-веза. Интернет такође мења начине комуницирања: израђују се веб презентације на којима се приказују активности клуба, путем друштвених мрежа размењују се разне информације, договарају се дружења и размена опрема, нуди се упис новим члановима, обука итд. Поред тога, сваки радио-клуб, као правно лице, од 2000. мора испуњавати многе закон­ске обавезе. Руководства која не изврше пререгистрацију, одјављују активност. Поједини клубови немају финансијску подршку ни просторије, па су приморани да одјаве своју делатност („Стари град“, YU1AWA), док чланови преосталих радио-клубова („Црни врх“, YU1BRA, „Бор“, YU1АЕО, „МЕШ“, YU1BOR) делатност своде на лични рад, па радио-клубови као техничке организације у Бору не постоје, дефинитивно од 2006. Ново време доноси и нова правила, па се радио-аматеризмом може бавити и особа која није члан радио-клуба. У данашње време за лиценцираног радио-аматера је потребно једино да се Савезу радио-аматера Србије пријави полагање и да се положи испит за неку од категорија. Разноврсност у телекомуникационој техници и савремени уређаји нуде велике, скоро неограничене могућности. Међутим, не могу да раде индивидуално, без мрежне подршке, за разлику од радио-станица у радио-аматерском саобраћају, које првенствено раде самостално, мада се могу и умрежавати и технички усавршавати, што њима омогућава опстанак у новом технолошком окружењу, а појединцу – даље бављење овим дивним хобијем.

95

Бележница 31

_________________ На нашој стази Хвала свим колегама који су допринели радио-аматеризму и да се сачува сећање на радиоаматерску активност у Бору. ИЗВОРИ:

Radioamater: časopis radioamatera Jugoslavije (od 1949. Radio-amater: časopis Saveza radio-amatera Jugoslavije); godišta: 1948, 1966, 1974, 1976, 1978, 1987.

TN. Tehničke novine: časopis za politehničko i radno vaspitanje i obrazovanje mladih (od br. 8/1997 školski list za tehničko obrazovanje i prirodne nauke); godište: 1997. Миодраг Ђурђевић, „Овде YU1AEO“, Борске новости, бр. 47–48 (28. 11. 1974): 8.

Бележница 31

96

На нашој стази __________________ Др Ђорђе Ђорђевић, Ниш

Бодријаровски симулакруми симулакрума у животу становника Тимочке крајине Увод Инспирацију за овај рад сам својевремено добио читајући познату студију социолога насеља Цветка Костића Бор и околина – социолошка испитивања (Костић 1962). Цветко Костић је био предавач социологије села и града на већем броју домаћих факултета, а његова наведена студија о Бору представља ремек-дело социолошке мисли. Она и данас нагони социологе да трагом његових размишљања критички истраже поједине појаве у вези са животом у савременим градовима. У овом раду разматрам одређене социо-културне феномене у животу становника Тимочке крајине. Други значајни аутор који ме је инспирисао да напишем овај рад јесте Жан Бодријар ( Jean Baudrillard). Препознајући неке идеје о којима је писао овај француски аутор и у нашој свакодневици, настојао сам да под светлом тих опажања (а на примеру Тимочке крајине коју добро познајем) прикажем одређена питања која су предмет интересовања савремених социолога. Жан Бодријар спада у најзначајније теоретичаре постмодернизма. Као и остали аутори постмодернисти и Бодријар пише стилом који је на граници између науке и књижевности. Многи га критикују због тога што је његова мисао у приличној мери поетска и метафорична, тако да онима који пишу о његовим идејама то задаје тешкоће. Бодријар је широј јавности вероватно најпознатији по промовисању термина симулакрум. Због свог специфичног начина писања, Бодријар избегава класичне дефиниције, али на једном месту каже: „симулакрум није оно што скрива истину, већ оно што скрива одсуство истине“ (Бодријар 2009: 19). На основу његовог целокупног учења, можемо најсажетије рећи да је симулакрум слика која се издаје за копију оригинала, који заправо и не постоји. Речју, копија оригинала заправо прикрива проблем његове егзистенције. Људско реаговање на копију је праћено ставом: ако је ово копија (својеврсни фалсификат) нечега, онда мора да постоји и кривотворени оригинал. Да би појаснио своје идеје, Бодријар даје бројне примере у својим делима, али овде ћу укратко споменути само онај који је битан за овај рад. Бодријар описује случајеве када медијска слика настаје као копија реалности, да би потом сама реалност постала копија медијског симулакрума. Ентеријер виртуелног кафића у попу-

97

Бележница 31

_________________ На нашој стази ларној америчкој телевизијској серији Кафић Уздравље/Cheers био је копија изгледа сличних места у самој социјалној реалности, да би након успеха серије широм западних земаља почели да се отварају на аеродромима и аутобуским станицама кафићи истог имена, као физички потпуно истоветне копије овог телевизијског кафеа из серије. Првобитни телевизијски симулакрум (медијска конструкција која делује као копија реалности) из америчке серије добио је свој симулакрум (у самој реалности). Као пример се може навести и забавни парк Дизниленд и његова архитектура. Играни и анимирани филмови ове медијске корпорације приказивали су замкове и друге грађевине који су медијска копија сличних архитектонских здања из реалности. Када је пак саграђен Дизниленд, ови призори са великог платна пренети су у физичку реалност овог забавног парка. Другим речима, грађевине у Дизниленду представљале су копију копије, односно бодријаровски речено симулакрум симулакрума.

Природна и градска средина – сећање на непостојећу прошлост Током векова човек је живео у природном окружењу испуњеном бројним изазовима и опасностима. Без обзира на све савремене носталгичне идеализације таквог живота, можемо рећи да је он био тежак, суров и мукотрпан. Једина утеха је била то што је истовремено био и кратак. Савремени компјутерски умивени и обрађени призори „нетакнуте природе“ и њени накићени описи у кич књижевности стварају нам лажно сећање на никада постојеће златно доба човечанства у којем је људска раса живела „у складу са природом“. Таква сећања јесу једна врста модерног бодријаровског симулакрума, колективно сећање на нешто што никада није постојало. Насупрот томе, човек данашњице је приказан као отуђен од природе, њен зли загађивач, експлоататор и уништитељ. Савремени живот у урбаној средини је, према раширеном веровању, само бледа копија некадашњег идеалног живота у природном окружењу. Проблем је само што тај „оригинал“ (савршен живот племенитог дивљака) никада није ни постојао онако како се идеалистички замишља. То не спречава многе савремене екологистички настројене духовне покрете унутар Новог доба (New Age) да природу проглашавају за неку врсту божанства. Француски филозоф Мишел Лакроа (Michel Lacroix) је детаљно описао њуејџерски култ обожавања планете Земље, коју они називају Геа (Лакроа 2001: 22–23). Како се током векова развијало људско друштво homo sapiens је све више постајао становник градских насеља. Када је реч о Србији, њени становници су све негде до краја прве четвртине 19. века готово искључиво живели у селима, јер су њихови данашњи градови у то време били турска утврђења са војном посадом. На основу тога, социолози констатују да је српска

Бележница 31

98

На нашој стази __________________ „урбана култура старија тек нешто више од једног и по столећа“ (Милосављевић 2004: 17). Током векова живот на селу је представљао неки вид какве такве слободе за време турске владавине и гарантовао је макар опстанак до доласка бољих времена. У оним државама које су биле у то време слободне, процес урбанизације је текао скупа са индустријским револуцијама. Преласком из села у градове људи су добијали многе погодности живота у граду, али су истовремено изгубили природно окружење некадашњих станишта. То је са собом носило и извесне негативне последице које су биле видљиве. Књижевни и историографски описи нехуманих услова живљења у некадашњим загађеним индустријским градовима 19. века то најбоље приказују. Временом је и наука увидела да је граду неопходна својеврсна хармонизација са природом. Градски паркови су представљали неку врсту компензације за то изгубљено природно окружење, али су и сами грађани настојали да свој приватни посед у градској средини некако хуманизују и хармонизују са природом. Употребљавали су све оно што је помагало да се њихово двориште учини што сличнијим некадашњем начину живота. Куће у граду окружене дрвећем, травом, цвећем и биљкама пузавицама учиниле су да градска станишта добију „природнији“ и „зеленији“ изглед. Били су то маштовити и креативни покушаји грађана да од сопственог дома направе неку врсту зелене оазе у окружењу пуном бетона и асфалта. Уместо једноличних бетонских дворишта која пре подсећају на касарну или двориште казнено-поправних установа, травнате површине су помогле да се људи осећају пријатније у средини у којој живе. Парче травњака је представљало изгубљени „линк“ са природом и некадашњим зеленим окружењем. Ипак, то „парче природе“ у граду није постало пука имитација живота на селу, већ је прилагођено градској средини. За разлику од села, у којем се гаје оне биљке које служе за исхрану, град је средина у којој се гаје искључиво украсне биљке (цвеће, дрвеће, трава, пузавице итд.) Култура живљења у граду такође подразумева да се у њему гаје украсне животиње, дакле не оне животиње које служе људској исхрани као што је случај на селу. Оваква подела је јасна, али она важи само у идеалном случају. У реалности има већих и мањих одступања како због конкретних економских разлога (економска криза, недостатак хране, ниска примања, незапосленост), тако и због неразликовања специфичности живота у различитим социо-културним срединама.

Симулакруми симулакрума и кич Зелени травњак у дворишту јесте симболични али и физички контакт са природом за градског човека. Његово слободно време и часови разоноде постају пријатнији, а седење у властитом озе-

99

Бележница 31

_________________ На нашој стази

1

Александар Тодоровић у делу Социологија слободног времена (211) указује на то да постоје индивидуални и колективни облици доколичарских активности. Управо колективни облици доколице у градској средини представљају важан чинилац културне интеграције.

лењеном дворишту представља замену за одлазак ван града. Популарни пикник на трави у властитом дворишту, спремање и конзумирање хране у њему заједно са пријатељима или у породичном окружењу, јесу вид забаве, дружења, али и ненаметљивог стварања боље социјалне кохезије.1 Тимочка крајина по овоме није изузетак. Као и у случају других социјалних средина, овакав начин „потрошње“ слободног времена представља чест и јефтин начин релаксирања њених житеља. „Парче зеленила“ у властитом окружењу јесте вид имитације некадашњег живота у природи, али у савремености чак и ова имитација природног окружења добија своју имитацију. Приватно безбрижно доколичарење и дружење са пријатељима у властитом дворишту је исувише „економски неисплативо“ за оне који се руководе искључиво логиком профита и све људе посматрају искључиво као потенцијалне конзументе властитих роба и услуга У условима свеопште комерцијализације у друштву, активности током слободног времена постају вишеструко комерцијализоване и плен тржишно усмерених стремљења. Данас нема готово ниједне области човековог живота у којој би он био остављен на миру. На слободном капиталистичком тржишту постоји мноштво оних који желе да остваре профит на „ниском нивоу човекових културних потреба и неразвијеном укусу маса за естетски вредним и битним стварима и ваљаним окружењем“ (Шијаковић 2008, 208). Након политичких промена 2000. године и почетног таласа оптимизма који се осећао у Србији, преко ноћи се појавио нови градски феномен. Летња башта испред кафића, кафана и великог броја новоотворених спортских кладионица постала је и у градовима Тимочке крајине ново привлачно место окупљања. Пре тога су угоститељски објекти у Тимочкој крајини махом били ограничени на затворен и задимљен простор, изузев појединих тераса хотела. Као и свака нова мода и прве летње баште су убрзо добиле своје бројне клонове широм Крајине, заузимајући наметљиво чак и физички простор пешачког тротоара испред угоститељских објеката тамо где није било дворишта у оквиру таквих локала. Летња башта на отвореном, прекривена итисонима скоро по правилу зелене боје, представљала је неку врсту имитације приватног седења на травнатом простору властитог дворишта. Уместо потпуно бесплатног опуштања у зеленилу сопственог поседа, летње баште су преузеле улогу места дружења и забаве током сунчаних месеци. Баш као што је парче зеленила поред куће представљало имитацију природног окружења и безбрижног живота племенитог дивљака у никада постојећем златном добу човечанства, тако су и зелени итисони летњих башти (најчешће скупа са цветним жардињерама и накаченим саксијама) настојали да буду копија копије – односно прави бодријаровски симулакрум симулакрума. Реч је о сличној ситуацији као код већ споменутог случаја симулакрума у вези са Кафићем Уздравље.

Бележница 31

100

На нашој стази __________________ Летња башта је једна врста бодријаровског симулакрума који је у исто време у директној вези са феноменом кича. Према савременим схватањима кича, он превазилази уску област уметности (тј. кич као псеудоуметност, кич као негација уметности) и захвата широк друштве­ни миље. Можемо стога говорити о кичу у сликарству, вајарству, књижевности, архитектури, музици, али и о кичу у политици, религији, туризму итд. Речју, кич је „присутан у свакодневљу; за појединце и одређене друштвене групе он је par excellance начин живота“ (Божиловић 2000, 88). Зеленило које вештачки имитира осећај боравка на травнатој површини (скупа са начичканим цветним аранжманима) у оквиру летње баште, само повећава њену укупну кич ауру. Зоран Глушчевић је управо претераност прогласио за главну одлику кича. Она се испољава на различите начине, а препознатљива је по тежњи за пренатрпавањем, која показује одсуство сваке естетске мере (Глушчевић, 1990: 14–17). Настојање да се по сваку цену вештачки имитира природни амбијент и жубор воде је видљив и код оних летњих башти које имају водоскоке или пак фонтане. Пример мултиплицираног кича су свакако они водоскоци који су тако направљени да помоћу посебних светиљки периодично у свим дугиним бојама мењају боју воде која излази из отвора. Обично није реч само о кич укусу оних који наручују такве водоскоке и фонтане. Често је у питању вид празноверја, односно помодног веровања у фенг шуи методе уређења простора. Симулакруми се умножавају у бескрај имитирајући једни друге. Последњих година поједини помодни људи по угледу на летње баште кафића почињу да простиру итисоне зелене боје по својим двориштима све до капије. Итисон, баштенски патуљци и гипсани лавови у двориштима имућних гастарбајтера демонстрирају њихову финансијску моћ. Зелени итисон који имитира траву у кафићу сада је прострт не само преко бетона, него понегде чак и преко природне траве у дворишту, умножавајући тако потпуну бесмисленост тог чина. Чини се да су у праву они теоретичари културе који тврде да нема кича без „кичера“, односно кич-реципијента (Божиловић 2006: 174). Скоројевићко демонстрирање финансијске моћи код новопечених богаташа скоро по правилу је неодвојиво од кича.

Слободно време и животни стилови Као што је већ истакнуто, слободно време људи у данашњем друштву постаје плен пословних планова предузетника. Већ при првим пролећним данима баште угоститељских објеката су дупке пуне доконе омладине. Када је још давних шездесетих година 20. века познати српски социолог Цветко Костић писао своју студију Бор и околина – социолошка испитивања, дошао

101

Бележница 31

_________________ На нашој стази је до закључка да доста људи у Бору проводи своје слободно време у кафанама и крчмама. Такође је закључио да то важи за све категорије становништва (Костић 1962, 162–163). Његов рад о том времену уједно побија савремена „селективна сећања“ на прошлост и устаљена веровања да је посета кафанама и кафићима нешто што карактерише искључиво савремену „искварену омладину“. Како се склоност житеља Тимочке крајине (па и већег дела Србије) према летњим баштама може објаснити? Могуће је дати већи број стандардних и најчешће коришћених објашњења, од којих нити једно не мора да буде тачно. Да ли се ова склоност може посматрати као израз медитеранског духа оних народа који живе у пределима који су током већег дела године обасјани сунцем? Неко би можда радије рекао да је у питању хедонистички дух оријента и склоност људи да опуштено диване. Они практичнији ће летње баште препуне младих видети као последицу незапослености, незаинтересованости за било шта што превазилази најуже личне интересе, или пак као вид ескапизма од живота и реалности. Могуће је констатовати да су пуне баште кафеа резултат недостатка идејâ како потрошити „буџет времена“, односно одсуства моћи да се слободно време боље осмисли и испуни креативнијим активностима. А можда је пак реч о још једном алтернативном животном стилу који није препознат као такав, вероватно и због тога што није у потпуности ствар слободног избора већ неповољне економске ситуације у друштву. ЛИТЕРАТУРА:

Бодријар, Жан. Пакт о луцидности или интелигенција зла. Београд: Архипелаг, 2009. Божиловић, Никола. Одисеја филма: од мита и уметности до кича. Ниш: Филозофски факултет, 2000. Божиловић, Никола. Кич култура. Ниш: Зограф, 2006. Глушчевић, Зоран. Живот у ружичастом: антологија свакидашњег кича. Београд: Просвета,1990. Костић, Цветко. Бор и околина – социолошка испитивања. Београд: Савремена школа, 1962. Лакроа, Мишел. New Age: идеологија новог доба. Београд: Clio, 2001. Милосављевић, Љубинко. О традиционалном и модерном. Ниш: Свен, 2004. Тодоровић, Александар. Социологија слободног времена. Зајечар: РО за графичко-издавачку делатност „Зајечар“, 1984. Шијаковић, Иван. Социологија: увод у разумевање глобалног друштва (треће допуњено изд.). Бања Лука: Економски факултет, 2008.

Бележница 31

102

Прикази, читања, расветљења

Прикази, читања, расветљења Вилем Флусер

Фотографија као постиндустријски објекат: есеј о онтолошком положају фотографија1 Објекти Латински термин ob-iectum и његов еквивалент на грчком језику, pro-blema значе „стављен насупрот“ [тј. предмет(нут)], што подразумева да постоји и нешто насупрот чему је објекат постављен: субјекат [тј. под-мет(нут)]. Као субјекти, суочавамо се са универзумом објеката, проблема, који су на неки начин хитнути ка нама. Ова опозиција је динамична. Објекти приступају субјекту, из будућности доспевају у присуство субјекта. А субјекти се пројектују у будућност, у универзум објеката. Судар субјекта и објекта дешава се над провалијом отуђења која их иначе раздваја. Данашња тенденција је да се тај судар са људских субјеката пренесе на аутоматске уређаје. Аутоматска камера и фотоапарат могу да послуже као пример. Објекти су нападни јер нам стоје на путу. Они су тамо где не би требало да су. Судар субјекта и објекта је судар између „бити“ и „требало би“, између реалности и вредности. Субјекат покушава да у објекат убризга вредност кроз „делање“. Објекти измењени делањем су културни објекти. Данашња тенденција је да се делање са људских субјеката пренесе на аутоматске уређаје. Ти нападни објекти су на неки начин дати, они су „дата“ [тј. подаци]. Културни објекти су начињени, они су „факта“ [тј. чињенице]. Делати значи обрађивати податке и прерађивати их у чињенице. Аутоматски апарати су способни за обраду података. Ми смо сведоци културне револуције.

103

Фотографије, онакве какве су сада – то јест, листови папира или сличног материјала који на својој површини носe информације – је­су предмети постиндустријске кул­т уре, у којој рад оба­ вљају ауто­матски уређаји. У не тако далекој будућности, фотографије ће постати слике које се појављују на електромагнетним екранима; стога ће оне илустровати будућу културу чисте, нематеријалне информације, културу у којој ће друштво бити заузето израђивањем онога што се данас назива „софтвер“. Разлика између двеју култура је у томе што у овој будућој, предмети неће више бити у средишту пажње. То ће укључивати не само превредновање свих вредности већ и наглу промену у људском постојању.

Бележница 31

Вид. прим. прев. на крају текста

Прикази, читања, расветљења Културни објекти Оно што је дато, субјекту се представља у различитим облицима, Gestalten2. Субјекат покушава да те облике измени тако да постану онакви какви би требало да су, тако што податке „ин-формише“ [тј. даје им форму]. Да би то учинио, субјекат мора да их има пред собом (да их по-има)3 и мора да их захвати (да их схвати). Поимање је у вези са гледањем; поглед који чини да оно што је дато мирује пред њим, Грци су називали „теорија“. Схватање је у вези са рукама и прстима; ову врсту гестова, Грци су називали „пракса“. Осећали су противуречност између теоријског поимања и практичног делања. (Кант је ту противуречност између теоријског и практичног „ума“ формализовао, установљавајући разлику између категорија чистог ума и „категоричког императива“.) Једно, чини се, води ка мудрости, „софији“; друго – ка пуком мњењу, „докси“. На тај начин, у западној традицији, фило-софија (љубав према мудрости) поче да презире делање. Последично, теоријско поимање је тек незнатно расветљавало културне објекте (дато преобликовано у начињено). Делање је, у великој мери, било емпиријска израда. Културни објекти били су, у великој мери, производи руку и прстију, дела занатлија и уметника.

Индустријски објекти У петнаестом веку установљена је дијалектика теорије и праксе. Почело се посматрати да би се боље с-хватало и с-хватати да би се боље видело. Теорија је постала хипотетичка: пракса је могла да је оспори. Пракса је, са своје стране, постала експериментална: примењивала је теоријско поимање. Модерна наука је рођена. У осамнаестом веку модерна наука се почела користити за анализу двају елемената делања: један се тицао облика који треба задати ономе што је дато, а други – извођења тог задатка. Резултат тога су машине и машински алати: индустријска револуција. Дати објекат, податак, уводи се у машину (која је практична примена теоретског поимања начина рада). Ту га обрађује машинска алатка (практична примена теоретског поимања обликовања). Из машине излази нови тип културног предмета, индустријски предмет. Овај процес има далекосежне последице: занатлије и уметници су скрајнути, док се друштво поделило на власнике машина и машинских алата, произвођаче машина и машинских алата и слуге машина и машинских алата. Индустријски предмети се од прединдустријских разликују у два погледа. Прво, бројнији су – стога што су брже од људи, машине производе више предмета него људи; резултат тога је

Бележница 31

104

Прикази, читања, расветљења инфлација предмета, нижа вредност културних предмета. Друго, они су стереотипни – иста алатка утискује исти облик у серију предмета; резултат је међусобна еквивалентност културних предмета. Ова прогресивна девалвација и индиферентност спрам културних објеката зове се „масовна култура“.

Постиндустријски објекти Како су културни објекти постајали све јефтинији и јефтинији, а машине и алати све скупљи и скупљи, почело се веровати у то да онај ко поседује машине и алате задржава и моћ одлучивања. Ово веровање је један од корена марксизма. Међутим, како је постало очигледно да су „облик“ и „вредност“ синоними, да произвођачи алатки заправо обликују будућност дру­ шт­ва, ово се веровање изменило. Сада се за произвођаче алатки („програмере информација“) верује да имају моћ одлучивања. Производња информација (израда и обрада информација које треба наметнути подацима) почела се уредно разликовати од рада (самог наметања информација подацима). Рад се сада поимао као механички покрет, који није вредан човека. Резултат су аутоматске машине, роботи. Нешто касније, откривено је да чак и обрада информација има своје механичке аспекте. Резултат је аутоматскa вештачка интелигенција. На тај начин је судар субјекта и објекта пребачен са људског бића на уређаје, па је људско биће постало својеврсни судија у тој борби, тако што програмира информације које рачунар треба да разради. Постиндустријско друштво биће оно у којем је већина људи ангажована на оваквом програмирању. Постиндустријски објекти ће се од индустријских разликовати по томе што ће постати скоро „без-вредан“ ослонац програмираним информацијама. (Чак и сада, вредност једног пластичног пенкала лежи скоро искључиво у његовом облику, а не у пластичном материјалу од којег је.) Стриктно говорећи, постиндустријски објекти више неће бити прави „објекти“. Ако се култура дефинише као складиште вредности, то складиште више неће испуњавати предмети него други облици памћења (касније више о томе). Да сажмемо расправу о термину „објекат“: људска бића су субјекти за објекте који им стоје на путу. Они морају да измене те објекте. Мењање објеката почиње да се поима све боље и боље у теорији, а може да се унапреди и у пракси, све док не нестане потреба да се људска бића сучељавају са објектима док напредују ка будућности: тада се људска бића могу заменити апаратима. После тога, људска бића више нису прави субјекти.

105

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења Фотографије Фотографије су практично безвредни носиоци информације. Информацију израђује апарат чија је аутоматика све боља и боља. Критичка анализа фотографија (једна „филозофија фотографије“) може нам, стога, помоћи да разумемо шта се дешава око нас. Информација коју фотографија носи налази се на њеној површини а не у њој, као у случају ципела или пенкала. Иако се чини да ово важи за све врсте слика, то није тачно. Преиндустријске слике су вредне као предмети јер када се оне униште, губи се и информација коју преносе, као и у случају ципела или пенкала. Фотографије су безвредне као предмети јер је информација коју носе похрањена на другом месту, те се може лако пренети са једне безвредне површине на другу. Фотографијама и штампи заједничко је следеће: могу постати проблем јер стварају отпад. Међутим, када је штампа у питању, људски субјекат, „аутор“, обрађује информације (изузев када се користи и програм за обраду текста), док у случају фотографије, то чини апарат. Постиндустријски објекат је објективно безвредан и носи информације које се могу умножавати и информације које је разрадила аутоматизована апаратура. Стога, ако хоћемо да схватимо фотографију (и постиндустријску културу уопште), морамо да усредсредимо пажњу на камеру (и апарате уопште).

Апарат Апарат је машина која елаборира информације. Нека ситуације садржи утолико више информација уколико је мање вероватна; на пример, слово „z“ је у енглеском језику информативније од слова „a“, као што је и пингвин на улици појава информативнија од поштара. Апарат је машина која прорачунава вероватноће. Људи су некада то радили сами и то су називали „стварање“. Некада су невероватне ситуације сами израђивали, емпиријски, при чему би за свој емпиризам користили отмене појмове какав је „интуиција“. Апарати то чине боље јер користе теорије информације. Из овога се рађа филозофски проблем. Универзум датих објеката („природа“) иде у правцу прогресивног губитка информација. Иде ка све вероватнијој и вероватнијој расподели елемената од којих се састоји. Култура је, пак, складиште невероватних ситуација уз помоћ којих се човечанство супротставља безумној природној тенденцији ка губитку информација, ка „топлотној смрти“, ка забораву. Због тога је информација синоним вредности. Међутим, ако апа-

Бележница 31

106

Прикази, читања, расветљења рати могу да, уместо људи, стварају информације, шта бива са људском обавезом? Шта је са вредностима?

Три типа фотографија Да би се горе споменут филозофски проблем преформулисао, могу се разликовати три типа фотографија: фотографије које праве потпуно аутоматизовани фото-апарати (нпр. фотографије које потичу од Насиних сателита), аматерске фотографије (нпр. фотографија фотографовог пса испред катедрале Дуомо у Фиренци) и професионалне фотографије (нпр. експерименатлна фотографија). Први тип је носилац информација које су људи испрограмирали а апарат израдио. Трећи тип носи информације које су резултат фотографове воље, која може да буде у супротности са оном која је програмирала уређај. Овде нас интересује други и за сада најчешћи тип фотографије. Аматер притиска дугме окидача што је чешће могуће, постајући, заправо, аутоматски окидач. Аматер фотографише све што апарат може да фотографише и покушава да исцрпи програм фото-апарата. Резултат тога су информације на фотографијама које нису намеравали ни аматер ни програмер уређаја; оне су биле пуке виртуалности унутар програма фото-апарата, а постале су стварне кроз аутоматско извођење окидања. То ствара страх од терора: апарат је измакао људској вољи и сада аутоматски остварује све своје виртуалне могућности (укључујући и самоуништење; вид. Геделову теорему, која каже да сваки систем садржи своје уништење) – апокалиптична визија уколико се примени на, на пример, термонуклерани или политички апарат. Ненамештени снимци носе врло мало информација. Они су вероватни. Ипак, неки од њих су врло информативни, тешко их је предвидети; а опет су, из чудних разлога, то лоше фотографије. Своју информативност оне дугују грешци, одступању од програма апарата. Позната нам је та врста информација које су резултат грешке. Нове биолошке врсте настају путем грешака приликом преноса генетског програма. У ставри, ово одступање од програма у виду грешке је одговорно за сваку информацију коју природа производи. Апарат који је измакао људској вољи и који аутоматски остварује све своје виртуалности и одступа од свог програма, правећи грешке, ради као природа. То подразумева да ће друштво којим владају уређаји ван контроле бити бачено назад у терор слепог, апсурдног аутоматизма, у прекултурну ситуацију. Контрола над уређајима је, стога, изазов. То се показује у случају трећег типа фотографије. Када фотограф-експериментатор одступа од програма фото-апарата, он то чини са намером, не грешком. Ипак, проблем остаје јер, упркос тој намери да се одступи од програма, фото-

107

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења граф може да фотографише само оно што се виртуално садржи у програму фото-апарата. То је један аспекат оне чувене „унутрашње дијалектике слободе“ с којом ћемо морати да се суочавамо у постиндустријској будућности. Да сумирамо ову расправу о фотографији као примеру постиндустријске будућности: објекти су склони да постану безвредна подлога информација. Већину тих информација израђују аутоматске направе у складу са (првобитно) људским програмом. Уређаји имају тенденцију измицања (првобитно) људској вољи. Стога људска обавеза више није посвећена изради програма, већ одступању од програма; више није посвећена стварању вредности већ одступању од вредности.

Електро-намагнетисане фотографије4 Фотографије напуштају своју материјалну подлогу и селе се у електромагнетно поље, одбацују хемију: више се неће гледати на папиру, него на екрану. Реч је о техничкој револуцији, мада, у ствари, све културне револуције имају технички основ. На пример, у основи неолит­ ске револуције била је пољопривреда, а индустријске – машина. И ми смо усред једне културне револуције. Нова фотографија се од оне добијене хемијским путем разликује на три начина: 1) Она је, практично, вечна; не подлеже ентропији, другом принципу термодинамике. 2) Може да се покрене и да звучи. 3) Прималац је може изменити. Ово важи за сваку електромагнетску информацију (нпр. видео или компјутерско синтетисање), али се у случају фотографије може видети како информација напушта своју материјалну основу.

1) Памћење Предмети су лоше меморије: папир се претвара у пепео, грађевине у рушевине, читаве цивилизације падају у заборав. Људи се посвећују очувању информација које стварају; посвећени су борби против ентропије, против заборава. У својој потрази за бесмртношћу, људи су одувек покушавали да пронађу нешто „aere perennius“5, нешто што би се боље од бронзе одупрло ентропији. И нађоше: силикон (и, још боље, још влажне меморије непосредне будућности – од нервних влакана) осигураће да све створене информације надживе људску врсту. Нове фотографије могу да се ускладиште у такву врсту меморије.

2) Тотална уметност Још од петнаестог века, западна цивилизација пати због разлаза двеју култура: наука и технике – „истинито“ и „корисно“ – са једне су стране; уметности – лепота – са друге. Ово разликовање је штетно. Свака научна претпоставка и свака справица има и естетско својство, као

Бележница 31

108

Прикази, читања, расветљења што и свако уметничко дело има епистемолошко и политичко својство. Још значајније је то што не постоји нека темељна разлика између научног и уметничког истраживања: оба су фикције у потрази за истином (јер су и научне хипотезе фикције). Електро-намагнетисане слике укидају овај разлаз јер су резултат науке и уметности у служби имагинације. Оне су оно што је Леонардо да Винчи називао „fantasia essata“6. Синтетичка слика фрактала је и уметничко дело и модел знања. Стога, нова фотографија не само да укида традиционалну класификацију уметности (она је сликарство, музика, књижевност, плес и позориште, све у једном) већ одбацује и разликовање између „двеју култура“ (она је и уметност и наука). Она чини могућом тоталну уметност о каквој Вагнер никада није ни сањао.

3) Дијалог Тоталитарно друштво је распричано: оно емитује информације, као дневне новине или телевизија. Демократско друштво је дијалошко: дозвољава размену информација, као телефон. Данас се ове форме преклапају, али говор доминира. Нова врста фотографија ће то променити. Каблови и други повратни канали преносиће информације у оба правца. Нова фотографија дозвољава да је прималац мења и шаље, тако измењену, назад, пошиљаоцу. Сви ће постати способни да сарађују на обради информације (у границама које намеће аутоматизација). Демократија је по први пут од индустријске револуције постала технички могућа. Да сумирамо: нова фотографија ће се од оне добијене хемијским путем разликовати по томе што ће, практично, бити вечна, што ће учинити могућом тоталну уметност и што ће дозволити да демократија функционише.

„Les immateriaux“7 Сврха недавне изложбе коју је под називом Les immateriaux организовао Жан-Франсоа Лиотар8 у Центру Помпиду, у Паризу, била је да се покаже како ће изгледати будуће друштво чисте информације. Изложбу су чинили различити типови електромагнетских слика: покретне фотографије Јупитерових сателита, честица, црева у току варења, као и слике математичких једначина и „немогућих“ предмета, какве су четвородимензионалне коцке, разменљиви холограми. Све то је било поринуто у синтетички звук и праћено коментарима синтетичког гласа. Није било ниједног предмета, само нематеријалне информације. Са тачке гледишта индустријске културе, све то је сасвим неупотребљиво. Не може се потрошити, само контемплирати. Ако се у будућности људи усредсреде на производњу тако бескорисних информација и производњу корисних предмета препусте аутоматским машинама и вештачкој интелигенцији, онда ћемо имати бескорисну културу.

109

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења Међутим, ако се промени тачка гледишта, изложба наводи на помисао како ће управо неупотребљивост чисте информације дозволити човечанству да по први пут води смислен живот. У антици се сматрало да доколица („schole“) и јесте сврха сваке делатности („a-scholia“). Захваљујући аутоматским машинама, човечанство постаје беспослено и, стога, слободно да следи неупотребљиву дијалошку елаборацију чистих информација. То се, наравно, назива ­„игром“, па се садашња културна револуција може видети и као мутирање „homo faber“ у „homo ludens“9. Сви озбиљни послови ће се препустити справама, па ће нова генерација играти игре и с презиром се освртати на анималну озбиљност прошлих генерација.

Интерсубјективност Будућа култура нематеријалних информација, за коју је пример нова фотографија, неће имати поштовања према предметима: трошиће их а да на њих не обраћа никакву пажњу. У том смислу, људско биће више неће бити субјекат објеката. Не сучељавајући се више са универзумом предмета, појединац ће, уместо тога, бити повезан, бројним каналима, са другима, па ће заједно размењивати информације. То ће се заједништво одржавати ван простор-времена: сви други, ма где били, увек ће бити ту, са тим појединцем. Оваква врста егзистенције би се могла назвати „интерсубјективном“, да би се разликовала од субјективне егзистенције. Још увек је немогуће формулисати категорије такве егзистенције. Када би се то могло, био би савладан јаз који стару форму егзистенције раздваја од нове. Нова фотографија је, дакле, пример емергентне културе нематеријалних информација. Све корисне активности извршаваће справе. Човек ће бити слободан да ствара чисте информације у дијалогу са другима. Информације ће се складиштити у непролазним меморијама. Биће то тотална уметност, па ће свако људско биће постати, потенцијално, универзалан уметник. Људско биће више неће постојати као субјекат универзума објеката већ као чвор унутар дру­ штвеног универзума који надилази простор-време. То је, наравно, утопија. Може се рачунати на катастрофе које ће је спречити. Ипак, то је технички изводљива утопија. Библиографија Овај се рад заснива на четири есеја, од којих сам два објавио у Бразилу, „Natural:mente“ [„Пририода:ум“] и „Pos-historia“ [„Постисторија“] на португалском, а два у Немачкој, „Fuereine Philosophie der Fotographie“10 и Ins Universum der Technischen Bilder“ [„У космосу техничких слика“], на немачком језику. Такође, садржи и елементе есеја о будућности писања, који је у изради.

Бележница 31

110

Прикази, читања, расветљења Одељак који се бави објектима писан је под утицајем Хајдегерове анализе „Ding“ и „Zeug“11, рада из области теорије предмета Абрахама Мола и Адорнове критике марксистичке дијалектике12. Одељак који се бави фотографијама добијеним хемијским путем (уобичајени тип) делимице је и одговор на аргументе Ролана Барта који се односе на ту тему и наставак разматрања Валтера Бењамина.13 Делимице је и примена теорије информације на проблем креативности, испробана, на пример, у Стразбуру. Последњи део овог одељка је покушај да се интуитивни увиди Адама Шафа и Ернста Блоха укључе у аргументацију14. Последњи одељак који се бави електромагнетским фотографијама (нови тип) представља синтезу „нове критике“, коју су засновали Зедлмајр и други15, и анализе интерсубјективног постојања Мартина Бубера16. Последњи део тог одељка написао сам припремајући се за дискусију са Жаном Бодријаром на немачкој телевизији, 26. фебруара 1986. Прим. прев:

1 2

3

4

Vilém Flusser, “The Photograph as Post-Industrial Object: An Essay on the Ontological Standing of Photographs”, Leonardo Vol. 19, No. 4 (1986): 329-332.

Gestalten (нем.) од Gestalt – лик, облик, кључни појам тзв. гешталт психологије, коју су, почетком двадесетог века, развили Вертхајмер и др. Гешталт је целина или склоп, ментална или психолошка конфигурација несводива на своје саставне делове; њена јединствена својства не могу се објаснити анализом њених елемената. Вид. Жарко Требјешанин, Речник психологије (Београд: Стубови културе, 2000), 148–149. Флусер се ослања на етимолошку везу: stand still (мировати, мирно стајати), understand (разумети, сазнати, дознати); варијантни превод могао би бити: „субјекат мора да их постави (да их пред-постави)“; у наставку текста би се онда, уместо о поимању, говорило о претпостављању. Изрази елекромагнетне или електро-намагнетисане фотографије, које Флусер употребљава у овом тексту, нису усвојени. Мисли се на тзв. електронске фотографије – фотографије које настају коришћењем видео-опреме за снимање: видео-камером, која не користи „филм“ – траку са емулзијом која се, накнадно, развија, тако да се слика фиксира уз помоћ одређених хемикалија – него електронску цев која слику из објектива разлаже на електронске импулсе, које шаље на магнетоскоп (познатији као видео-касета) где се они бележе на магнетоскопску траку, одакле се она репродукује на екран. (Александар Антонић, Филмска камера у рукама аматера (Београд: НИРО „Техничка књига“, 1984), 172–174.

111

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења 5 6 7

8 9 10 11

12 13

14

Aere perennius (лат.) – трајније од бронзе. Израз потиче из Хорацијеве оде познате као „Подигох споменик (трајнији од бронзе)“ (Оде, књ. III, 30).

Fantasia essata (итал.) – тачна, егзактна машта.

Les Immatériaux (франц.) – бестелесни, нематеријални (поименичен придев мушког рoда у множини). Ова изложба, чији су кустоси били Жан-Франсоа Лиотар и Бернар Блистен, планирана пуне две године, одржала се 1985. и представља култни догађај у историји новије француске културе и (филозофије) уметности. Жан-Франсоа Лиотар ( Jean-François Lyotard, 1924–1998) – француски филозоф, најпознатији по делу Постмодерно стање (1979), у којем је испитивао културно-историјске, епистемолошке, естетске и политичке карактеристике постмодерности.

Homo faber/ludens (лат.) – човек који ради или дела, човек који нешто израђује, вешт човек/ човек који (се) игра, укључујући и играње улога. Вид. Vilem Fluser, Za filozofiju fotografije, prevela sa nemačkog Tijana Tubić; redakcija prevoda Jovica Aćin (Beograd : Kulturni centar Beograda, 2005).

Ding (нем.) – ствар, Zeug (нем.) – сировина, штоф, грађа или прибор, оруђе, алат; Хајдегер овај термин користи у смислу који спаја ове две групе значења. Српски преводиоци/тумачи Хајдегера користе термине: „оруђе“, „прибор“, „израђевина“. О стварима и „израђевинама“, Хајдегер углавном расправља у: Мартин Хајдегер, Питање о ствари…, превео с немачког Милош Тодоровић (Београд: Плато, 2009) и М. Хајдегер, Извор уметничког дела, превод Саша Радојчић (Врбас: Слово, 1996).

Abraham Moles, Théorie des objets (Paris: Éditions universitaires, 1972); Teodor Adorno, Negativna dijalektika, preveli Nadežda Čačinović-Puhovski, Žarko Puhovski (Beograd : BIGZ, 1979). Најпознатије дело Ролана Барта о фотографији јесте Светла комора. Превод књиге на српски језик објављен је у више наврата. Вид. нпр. Rolan Bart, Svetla komora : beleška o fotografiji, prevela s francuskog Slavica Miletić (Beograd : Kulturni centar Beograda, 2011). За Валтером Бењамином остало је неколико целовитих и објављених есеја о фотографији и мноштво нацрта, фрагмената, цитата, коментара… прикупљаних и бележених у оквиру незавршеног пројекта Аркаде тј. Пасажи. Део тога објављен је у: Valter Benjamin, O fotografiji i umetnosti, preveo sa nemačkog Jovica Aćin (Beograd : Kulturni centar Beograda, 2007). Вид. нпр.: Adam Schaff, Kamo vodi taj put? : društvene posljedice druge industrijske revolucije, prevela SonjaTomić (Zagreb : Globus, 1989); Ernst Bloch, Princip nada I-III, prev. s njemačkog Hrvoje Šarinić (Zagreb : Naprijed, 1981).

Бележница 31

112

Прикази, читања, расветљења Ханс Зедлмајр (Hans Sedlmayr) и Oto Peht (Otto Pächt) – тзв. Нова или Друга бечка школа – око 1930. установили су принципе нове историје уметности, усредсређене на структуру тј. „гешталт“ уметничког дела, а не на спољашње околности његовог настанка; вид. нпр: Hans Sedlmayr, Umjetnost i istina : o teoriji i metodi povijesti umjetnosti, prijevod Danijela Tkalec (Zagreb : Scarabeus-naklada, 2005).

16 Буберов филозофски есеј Ја и ти, као најпознатији његов рад на тему „интерсубјективности“ егзистенције, превођен је на српски у више наврата; вид. нпр.: Martin Buber, Ja i ti, s nemačkog preveo Jovica Aćin (Beograd : Rad, 2000).

15

113

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења Сања Босијоковић, ОШ „Ђура Јакшић“, Кривељ, Бор

Живео живот (Толе Манојловића) Уколико сагледамо развој модерног романа – како у српској, тако и у европској књижевности уопште – приметићемо да је тежња за новином у основи свих досадашњих поетика. Међутим, било би погрешно из тога извући суд како је промена једино што је потребно сагледавати при приступу неком новом типу романа. Роман српске књижевности 20. века развија се уз пуну свест о дешавањима у другим европским књижевностима – за разлику од претходног периода, када је каснио за њима – паралелно и симултано и са домаћом и са страном књижевном традицијом. С једне стране, домаћа прозна књижевност обликовала се и под утицајем стране књижевности, док је, с друге, укључила у њу своја специфична и аутентична дела. Жанр романа се непрестано преображава и различите периоде карактеришу различите пое­тике, најчешће више њих, са различитим степеном прихваћености, истовремено. Током своје историје, повезан је са културним и идеолошким превирањима у друштву у чијем контексту настаје и очитује у себи све што култура и идеологија имају да понуде. Двадесети век карактеришу многобројне новине како на плану форме, тако и на плану садржаја, али се ни традиционалне теме и начини обликовања нису у потпуности изгубили. Оно што је најопштије заједничко предратном, међуратном, послератном периоду на нашим просторима, а уједно се налази и у основи модерне европске књижевности, јесте трагичко осећање живота. Различите поетике доносе различито (не)реаговање на такво осећање. Код једних се јављају резигнација и пасивност, а код других – бунт и борба. Посебну групу писаца чине они који су у српској књижевности стварали дела тзв. новог реализма. Одлике овог правца, по историчарима књижевности, проналазимо у стваралаштву Миодрага Булатовића, Живојина Павловића, Слободана Селенића, Владимира Стојшина, као и у делима Моме Димића и Драгослава Михајловића. Ови писци су желели да верно представе грубу нерепрезентативну реалност, те је и њихов поглед био усмерен, пре свега, ка ,,свету друштвене периферије и подземља“ (Деретић 1983: 163). Поред тога, попут европских савременика, и они су веровали да је уношење „живог“, нестилизованог говора у дело оно што делу обезбеђује аутентичност. Једно је име, међу овим именима, мање познато широј читалачкој публици – то је име Моме Димића. Његово дело Живео живот Тола Манојловић првобитно је уобличено као роман, а

Бележница 31

114

Прикази, читања, расветљења онда се трансформисало и у монодраму. Занимљиво је рећи да је драмска адаптација романа у монодраму представа која је код нас апсолутни рекордер, јер ју је исти глумац у континуитету изводио преко 40 година. Први пут је ову лирску исповест Толе Манојловића изговорио тада млади Петар Краљ 28. јануара 1967. године, на Малој сцени Атељеа 212, и наставио је са извођењем све до годину дана пред своју смрт, 2010. године. Мома Димић већ својим првим романом Живео живот Тола Манојловић (1966) назначује одлике нове прозе која се шездесетих појављује у Србији. „Стварносну прозу“ или „критичку прозу“, за коју се овај роман везује, карактеришу „јача тематска веза са непосредном стварношћу, јасно назначено време, простор и социјална средина“ (Недић 1988: 332). Композиција овог романа, као и осталих прозних остварења овог правца је „мозаична и фрагментарна, фабула разбијена“, […] језик […] индивидуализован и локализован“ (Недић 1988: 333). Роман, објављен 1966, заправо представља реконструкцију живота Толе Манојловића, сељака из села Неменикућа испод Космаја, у виду следа лабаво повезаних прича о болестима, преварама, пословима, путовањима… и тематских спискова, путем којих се дешавања из различитих периода приповедачевог живота повезују у кумулативне низове, подводе под „рубрике“. У монодрами Моме Димића Живео Живот Тола Манојловић, написаној 1967, годину дана након истоименог романа, јунак и наратор овог дела разговара са самим собом, са Момом Димићем, публиком, великим плавим балоном, са светским силама, веровањима, лекарима, о свим животним темама. У једној, српском менталитету познатој причи, прожимају се оно тмурно и апсурдно, и ведрина и смисао. У Толином животу нема стварног сукоба (он се чак и на вербалном плану ретко сукобљава са својом околином, изузев са лекаром коме покушава да објасни своју физичку бол, која кроз његова уста добија хиперболичне размере). Монодрама Живео Живот Тола Манојловић нема класичног драмског заплета, она се заснива на немогућности избора која јунака доводи до трагичног положаја, кога није ни свестан, загледан у „високи плави балон“ и заузет живљењем живота. Године 1981. монодрама Живео живот Тола Манојловић ушла је у антологију драма под називом Домаћа драмска дела, поред драма Бранислава Нушића, Борислава Михајловића Михиза, Бранка Ћопића, Добрице Ерића, Милице Новковић, Петра Кочића и других великих имена српске драмске сцене. У „Осврту на драмска дела у овој књизи“, Миленко Максимовић у Димићевој монондрами види „непрестани двобој са живљењем“ (Максимовић 1981: 602). Максимовић у причи Толе Манојловића препознаје стечено искуство српског сељака да осети о чему треба ћутати, а о чему проговорити. Монолог Толе Манојловића „обилује психолошким и фолклорним знацима једног развијеног занатско-сеоског краја под Космајем, али на

115

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења многим местима достиже висину драмске људске битке за сопствени живот (Мирковић 2004: 190). Као и у роману Живео живот Тола Манојловић, и у монодрами највећу пажњу читалаца привлачи језик Толе Манојловића, који није у складу са правилима писаног изражавања на које је читалац навикао. Ове неправилности засмејавају читаоца, као и Толин, на махове прост и скоро ласциван хумор. Тако прва импресија читаоца говори да је пред њим одиграна комедија; међутим, свако удубљавање у текст намеће мноштво питања о том загонетном сељаку, о његовом животу и смислу тог живота. На ширем плану, сâм Тола Манојловић, каменорезац, који је кроз свој занат појмио моћ симбола и збитија између неба и земље, постаје симбол свих оних изванредних анонимних србијанских усмених народних приповедача. Приповедањем човек хрли у сусрет свету или извештава о томе шта је на свом животном путу видео, доживео, помислио или пропустио. Прича је надомештање нечега, било чега; њоме приповедач решава нешто, само он зна шта. Ослабели вид и немогућност потпуне спознаје шареног и великог света, уз жељу за њим, недостатак ваздуха, сунчеве светлости и енергије, недостатак основних потреба да би се опстајало и трајало на овој земљи, у овом животу у коме је „све терет и мука“ покрећу причу главног јунака. Тако Димићева прича о приповедачу подсећа читаоце на то да је приповедачко братство велико, огромно, да нису само велики писци приповедачи, да има свуда и много оних који осећају потребу за причом и њену ваљаност за општи живот, а то значи да уметност и умеће приповедања, без обзира на путању савременог човека и света, никада неће бити стари, превазиђени, непотребни занат коме прети одумирање и нестанак. Свакако, у монодрами, прилагођеној сцени, Тола је, као симбол усмених народних приповедача, много изразитије представљен, разрађен и уочљивији него у роману, у коме су Толине приче често пресечене документаристичким набрајањем догађаја. У роману главни јунак је заправо симбол усмених народних приповедача, којих је у нашем народу много, али и симбол пркосног српског сељака који у нејаком телу срчано подноси све животне муке, и оне телесне и оне душевне. Познаје људе и њихове мане, врлине, слабости. И на живот гледа као на велику игру у коју се улази са приличном дозом сумње, јер се свет састоји од варалица и преварених, те мали, ситни, обичан човек понекад мора варати, чисто да стави свету до знања да су му јасна правила игре. Роман и монодрама обилују занимљивим, из свакодневног живота и народних изрека извученим, конкретним симболима, који богате ова два модела једног књижевног света. На пример, у роману, један од Толиних послова, на који је био приморан у недостатку посла од њего-

Бележница 31

116

Прикази, читања, расветљења вог заната, био је да носи цигле на трећи спрат. Када га угледа инжењер који га познаје и упита шта му је то на леђима, Тола користи изреку: „Дотерала орла зла година“. Орао је овде симбол сељаштва – сељак мора на рад у град јер нема од чега да живи. („Ја сам морао да радим јер нисам имао шта да једем.“ (Димић 1966: 56)) Када му пријатељ каже да скине тај „самар“ и то се, такође, може тумачити као симбол – скидање терета са леђа – сизифовог камена. „Нисам небо сањао“ – додатак је у драми који потцртава да се ту мисли на: нисам „високо летео“, нисам тежио недостижном. Још једна од Толиних реченица са негацијом: „нисам у бару упао“, може се тумачити као симбол – нисам се укаљао, нисам упрљао образ. Монодрама, за разлику од романа, започиње и завршава стиховима о плавом балону који симболизује предмет јунакових жеља. Поред ових стихова, на почетку монодраме појављује се и басма – савет како магијским ритуалом испунити своје жеље. На сцени коју чини сеоско двориште: казан за печење ракије, неколико посуда. Тола са шајкачом на глави, у половном сукненом оделу. Сам опис сцене показује нам социолошки оквир главног јунака. Од реквизита: казан, посуде, бардаци, флаша – реквизити наговештавају могућност пијаног стања приповедача, тако да се очекује распричаност. Монодрама почиње следећим стиховима: Кад бих могао да дохватим онај високи плави балон, што је као лубеница. Јој, кад бих могао да дохватим онај високи плави балон са жутом узицом што лети поврх черге. Јој, какав је онај високи плави балон са жутом узицом као сунце... Јој, кад бих могао Да га дохватим ја. (Димић 1981: 565) Плави балон представља човекове идеале и снове, тежњу за нечим далеким и недости­ жним, а савршеним. Звезда у плавом кругу, појављује се и у речима Исаковича у ро­ману Сеобе

117

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења Милоша Црњанског, представљајући небеско тело у које човек уткива своје по­требе и жеље, утеху и оптимизам, као и слутњу бољег света. Плава се боја у поезији интерпретира као симбол благостања, испуњења идеала, задовољства уопште. „Високи плави балон“, недостижан, у висинама, постаје симбол у који јунак пројектује своје потребе и жеље. Поређење са лубеницом упућује на величину жеља, њихову зрелост или бројност и испуњеност (према народној изреци „пун као лубеница“). Балон, који је лаган и стреми висинама, супротност је животу, који је „тежак“ и води човека у смрт, тј. под земљу. Чин хватања балона доживљава се као спас, избављење или бег од мучнине и терета. Узвик „јој“ има емфатичку функцију, емотивно наглашава жељу за достизањем балона. Балон треба ухватити за узицу која је жута као сунце. Узица подсећа на сунчев зрак који симболише светлост, топлоту, рађање и битисање. Черга, или цигански шатор над којом балон лети, симбол је слободе и кретања, које је карактеристично за овај народ, који, неимајући стални дом, никад није на једном месту. Цела песма дата је у потенцијалу, чиме је наглашена жеља лирског субјекта за објектом својих жеља, али и чињеница неимања нечега. Снажна жеља, полет прожима целу песму. Читаоца обузима осећај да би достизање предмета чежње лирског субјекта суштински нешто променило у његовом животу. Између тренутне локализације лирског субјекта и његових жеља, симболички представљених балоном, приметан је контраст. Човек је на земљи, везан за њу, док је његова жеља, у ствари, да буде неспутан и слободан као балон. Симболички регистар песме корелира са судбином јунака монодраме. У роману Живео живот Тола Манојловић не осећа се да Тола жали ни за чим, он делује задовољан својим животом. Помирен са сопственом осуђеношћу на болести, несреће, глад, Тола им се не предаје. Жеља за достизањем висина и живот доживљен као терет и мука, назначени на почетку истоимене монодраме, стварају атмосферу у којој се Толина хвалисања и задовољства доживљавају као одбрамбени механизми напаћеног човека. Након исказане жеље за недостижним, изриче се и басма. Живот је овде метафорично представљен као круг у који се човек скупио. Зло наилази са свих страна, али само ако човек остане на том месту, иако је стално на раскрсници, он је заштићен. У уводној басми има и магијског ритуала који упућује на народна веровања и сујеверје, којима је Тола Манојловић склон. Улога басме у тексту је да нас уведе у причу о човеку кога је зло напало са свих страна. Њена функција је да промени стање човека, односно да му помогне да достигне предмете својих жеља. Сврха је, дакле, превазилажење лоше ситуације. Притом, да би се остварио жељени циљ, користи се невербални код, односно магијска средства представљена костима – пилећом, псећом, од овце и голуба.

Бележница 31

118

Прикази, читања, расветљења У глуво доба ноћи отиди кришом на раскрсницу суседног села и колико год можеш да дохватиш руком опиши кажипрстом један круг око себе. У том кругу наложи ватру и у лонцу кувај четири кости: пилећу, кучећу, од овце и од голуба. Кад прође пола сата на источну страну баци пилећу, на западну кучећу, на северну од овце, а на јужну од голуба.

Функција костију је магијска, оне имају за циљ да дозову опасности пред којима треба показати храброст. При томе, кости престављају жртву која се даје објектима призивања. Хронотоп басме одређен је глувим добом и раскрсницом. Ова одређења нису случано узета. Ноћ и раскрсница се у народној књижевности везују за обредне радње. Према Речнику симбола, „раскршће је и место прелаза из једног света у други“ (Миловановић 1994: 407). Тако је раскрсница у басми одабрана за место обављања обредне радње која треба да доведе до натприродне моћи човека да испуни све своје жеље. Онда ће се десити ово: Са источне стране света појуриће на тебе огромни воз и ако се не помакнеш он ће се зауствити код линије круга. Са западне стране допливаће по ваздуху огромна лађа и ако се не помакнеш из круга она ће се зауставити код саме линије круга. Са северне стране, у чијем си правцу бацио овчију кост, ваљаће се к теби лед високи. Ако се не помакнеш и лед ће се зауставити код саме линије круга. Са јужне стране можда ће доћи птице грабљивице, а можда ће доћи ништа али то је оно страшно ништа што убија човека. Али све ће се то зауставити код саме линије круга ако се ниси уплашио и побегао.

Призивање сила уништења има за циљ њихово анулирање. При том изазову користи се антитеза: пилећа кост призива воз, псећа – лађу која плови по облацима, овчја – лед, а голубија – грабљивице или ништа. Пиле је мало, слабо, немоћно, споро, а воз је симбол прогреса, индустријализације, култа брзине; пас симболизује верност и везаност за дом, а лађа – освајање, путовање, даљину; овца је мека и кротка, а лед је тврд; голуб је симбол мира и Светог Духа (у представама Тројице) и зато призива две супротности – грабљивице (рат) и ништа (свет без духа, апсурдан свет, свет без Бога). Поред тога, воз је са истока, из правца Русије и социјалистичке револуције (постоје приче о Лењиновом путовању возом да изазове „спонтану“ револуцију). Лађа је са запада, из правца колонијалних сила, које су, иначе, своје империје изградиле захваљујући јаким флотама и развијеном поморству.

119

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења „У свим цивилизацијама раскршће је место доласка пред непознато, а како је најтемељнија људска реакција пред непознатим страх, први је аспект симбола забринутости“ (Миловановић 1994: 408). Управо је страх, као примарно осећање које се у човеку јавља пред непознатим овде забрањен. Са присуством страха нестаје могућност за поновним позивањем у помоћ сила које би магијом помогле у промени стања. Ако си се уплашио и побегао пред неком од силних сила остаће ти оно што си и пре био и више ти никада неће помоћи кување костију у кругу на раскрсницама. Ако се пак ниси помакао ни пред једном светском силом, можеш да пожелиш девојку какву хоћеш, можеш да пожелиш благо какво хоћеш, али ја ти саветујем да ништа не узимаш за стално, јер све је терет, све је мука. (Димић 1981: 566)

Смисао басме близак је смислу песме „Пре игре“, коју је написао Васко Попа, посебно имајући у виду трећу и четврту строфу наведене песме. Збирка песама Непочин поље Васка Попе, у којој се налази и песма „Пре игре“, обилује магијском симболиком, а и сама структура песама, као њихов језик упућују на магијско делање. Зажмури се на једно око Завири се у себе у сваки угао Погледа се да нема ексера да нема лопова

Да нема кукавичјих јаја Зажмури се и на друго око

Чучне се па скочи

Скочи се високо, високо, високо

До наврх самог себе […] (Попа 1971: 49) Оно што спаја песму „Пре игре“, наведену басму, а посредно и саму монодраму Живео живот Тола Манојловић, јесте борба са осећањем исконског страха, чијим се савладавањем долази до самоспознаје. Познати су у примитивним културама обреди иницијације, тако да се овим ритуалом у драми постиже сличан ефекат. Борба са страхом у себи, са страхом од непознатог који је свима урођен, једнака је суочавању са смрћу. При овој борби, не сме се осетити страх јер – ако нема

Бележница 31

120

Прикази, читања, расветљења страха, нема ни опасности. Ако савладамо страх и останемо „читави“, ако се не „разбијемо у парампарчад“ при том скоку са велике висине из сигурности у ковитлац случајности без претходног постављања питања где се налази дно, односно крај, спремни смо за „игру“. Васко Попа говори о паду у понор који на сличан начин описује и Луис Керол у Алиси у земљи чуда, где млада јунакиња, несвесна опасности, дуго пада кроз зечју рупу и стиже у просторе непознатог, где у ствари почиње са упознавањем себе. Главни јунак драме стоји на раскршћу које, слично понору, представља непознато и место преласка у други свет. Пресек путева на коме се суочава са незнањем из ког ће правца наићи могући ударац судбине, па самим тим не зна ни да ли ће напад моћи да види или ће му доћи са леђа, представља тачку у животу јунака у којој се мора суочити са наметнутим невољама. Задатак јунака је, притом, да остане на ногама, да створи свој сигурни круг, без обзира на то шта ће „кренути“ на њега. Цео један циклус поменуте Попине збирке Непочин поље кореспондира са симболиком костију у басми. У питању је циклус „Кост кости“, који је састављен од седам песама. Број седам има магијско значење, означава постање, стварање света, а у овом му је циклусу изврнут смисао. Наиме, кости симболизују смрт, распадање, дематеријализацију, наш крајњи исход – чисту материју без душе, без суштине. Циклус „Кост кости“ преставља дијалог две кости. Оне „сржи и меса су се одрекле“ и остале су огољене. „У авантурама и перипетијама две кости препознајемо вишеструко лице смрти чије црте имају спој хаоса и ништавила и логику уништења. […] Нећемо погрешити ако нагласимо да је циклус „Кост кости“ још једна игра у књизи Непочин поље и игра безнађа, празнине, ништавила и најцрњег песимизма, али, на крају, и нестанка костију у неком новом месу које се рађа (Антонијевић 1996: 80–81). Басму и поезију Васка Попе повезује и симбол круга. Описивање круга у магијским ритуалима има значење сигурности и одбране од зла, а симболизује и вечност, бесконачно кретање и враћање у исту тачку. Тако и смрт није крај, већ нови почетак – живот се рађа на пепелу смрти, а сваки је тренутак живота по једна мала смрт. Круг са враћањем у једну тачку може представљати и монотонију живота, понављање ситуација. Тако се живот главног јунака одвија у зачараном кругу болести и преживљавања у сличним ситуацијама борбе за живот. Круг представља заштиту, али и ограничења човека. Он јесте безбедан унутар линије куга, али истовремено том истом линијом ограничен. Овде се може говорити и о томе шта је то што је човека сабило до те мере да он нема већих снова и амбиција. Тако је Тола Манојловић ограничен својом судбином болешљивог сељака, са неколико дана школе, ограничен местом у којем је рођен, ограничен социјалним и политичким условима у којима је растао и развијао се. У свом

121

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења кругу, Тола Манојловић је пронашао своје мале победе – у преварама, у опкладама, у пословима – којима је покушавао да потврди сопствену вредност и превазиђе просечност. Међу првим реченицама монодраме, налази се и следећа:„Лежао сам под липом што је била ту пред кућом и што се сушила и развијала као и ја сам“ (Димић 1981: 566). И већ њоме обележен је „развитак“ човека који се, откако зна за себе, сећа бола у ушима. „Липа је симбол крхкости“ (Бидерман 2004: 205), те нас тако може упутити и на крхкост тела и здравља Толе Манојловића. Дрво (било то јабука, јаблан, липа или нека друга врста) у књижевности је најчешће симбол самоће, бића које се бори за опстанак у природи, бића шибаног и савијаног ветровима, односно спољним утицајима. Такође, симбол постојаности, пркоса, и снаге. Постоји једна сцена и у роману и у монодрами која, сем што додатно потцртава и нијансира егзистенцијални и културно-историјски оквир Толиног живота, посебно отвара могућност за тумачење наизглед простодушних реплика као сложених симбола изграђених уз помоћ интертекстуалне везе. Реч је оепизоди са чичом из Миријева који у болници тера Толу Манојловића и остале ослепљене болеснике да прескачу непостојеће рупе од бомбардовања. Чича је тако „зафркавао“ болеснике данима, све док их једном није срео доктор који је лечио Толу и објаснио да рупâ у болници нема. Епилог ове епизоде у монодрами је следећи: „После десетину дана мало сам примећивао светло на ово лево, које данас видим мало, које на осам метара не могу да познам човека“ (Димић 1966: 98–99). Цитирани део је дословно наведен и у монодрами, с тим што је у овом другом моделу изостављен део који је веома битан за тумачење дате сцене. Наставак у роману гласи овако: „(Тако идем сам, уколико могу да идем сам, не треба ми још вођа.) Кад су ме пустили из болнице, отишао сам на станицу пешке, извадио карту и седнем на воз до Ђуринаца. У Ђуринцима седнем на кола до Сопота. Од Сопота сам пешке отишо до куће.“ (Димић 1966: 99) Наведена, у монодрами испуштена реченица, која је и у роману у загради, као успутна опаска, подсећа на бунт против ауторитета и фигура вође у било ком облику – од оца до шефа државе – који се интензивно развија у периоду у ком је роман настајао (током шездесетих година двадесетог века). Толин „вођа“ подсећа на фигуру из Домановићевог „Вођe“, сатире чија је тема универзална и свевремена. Он представља упозорење да се не дозволи духовно и морално слепило које нас може одвести у пропаст. Закључак те епизоде – Тола се сам враћа из болнице – иако би било логично да неко крене са њим (или по њега), упућује на пркос, на непристајање на вође, макар се чинило да су оне потребне. Део ове сцене који је заједнички за роман и монодраму, у коме чича ослепелог Толу преводи преко тобожњих рупа, подсећа и на сцену из Шекспировог Краља Лира, у којој Едгар, глумећи лудог Тому, води свог ослепелог оца и сугерише му непостојећу узбрдицу. Глостер, Ед-

Бележница 31

122

Прикази, читања, расветљења гаров отац жели да изврши самоубиство и његов син га убеђује да ће скочити са високе стене. Пошто стене нема, Глостер преживљава пад. Јан Кот у делу Шекспир наш савременик објашњава ову сцену: „Глостер се исто тако преврнуо и устао. Прошао је кроз покушај самоубиства. Није потресао свет. Ништа се није променило […] Ако нема богова самоубиство је немогуће, постоји само смрт […] Глостер са ископаним очима после свог гротескног самоубиства разговара са Лиром.“ (Кот 1963: 118–119) Сцена слепца који ископаних очију спознаје суштину, може се на симболичкој равни повезати са наведеном сценом из романа Живео живот Тола Манојловић, који је након што је вођен лудаком преко измишљених препрека прогледао и „прогледао“. Схватио је да му вође нису потребне и до своје куће дошао је сам. И у роману и у монодрами главни јунак, Тола Манојловић, причајући своју животну причу указује на један од могућих кључева успеха и услова опстанка у животу, који на овим просторима и у многим временима није баш наколоњен социјалном слоју људи којима Тола припада. Дакле, човек, Тола, без обзира на то шта га у животу задеси, влада ситуацијом. И, у извесном смислу, то је слика нашег менталитета. Тола је неухватљив, не прихвата ни победу, ни пораз. Толин је однос према животу, трајању, опстанку и сналажењу, надигравању дат у једном радосном смислу. Приповедање о баналностима живота, тј. пренатрпаност Толиних прича информацијама које немају значаја ни за кога осим за самог приповедача, заправо има за циљ потискивање у други план унутрашње драме јунака: скретање пажње са унутрaшњег сукоба и бежање од сопствених жеља, налажење оправдања за неуспехе. И поред извесности да смо сви ми смртни и коначни на овој земљи, и то мало живота нам нагризају и уништавају разноразне, како јунак каже, „светске силе“, чинећи да и тај бедни, трпељиви и кратки живот прође јадно. Човека уништавају на земљи све, свашта и свако. Тола то зна. Као и код осталих познатих романескних и новелистичких српских сељака, и код Толе је усађен културни образац и етички кодекс средине којој припада. Иако се служио преварама, некада ради ситне добити, надигравања са пријатељима или напросто из обазривости, да предупреди невољу, Тола у поглављу „Шта јесте а шта није“, исповедајући и добре и лоше ствари које је радио, показује да није ни зао ни подмукао. Није убио човека и није тукао своју жену, али је јесте варао са другим женама. Јесте варао друге људе, али попа није никада; јесте у цркву ишао, мада није Свето писмо читао. Давао је милостињу, никада није отимао новац нити је продао своје одело. Многа села и градове познаје али – није био ни на сајму, ни у позори­шту, ни на мору. И то, како каже, није ни важно, пошто ништа не ваља узимати за стално „јер све је терет, све је мука“. Да би их ублажио човек се игра, шали, смеје, по цену да се неко и наљу-

123

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења ти. Тако је „израдио“ другове када је глумио да је пијан да би га носили како не би газио блато, али су и њега у болници насамарили када су се неслано шалили са пацијентима на очној клиници да скачу да би избегли наводне рупе у ходнику. Јер, поред болештина, ратова, сиромаштва, човека на земљи уништава „оно страшно ништа које убија човека“. Убија животна монотонија, рутина, самоћа, кретање у истом кругу и по истој стази, празнина око себе и у себи. Исти људи, исто село, исти посао, иста прича, исто све – страшно ништа! Зато Толу не брине толико то што је тридесет и више пута облачио болничку пиџаму; чини се да чак са поносом прича о болестима које је савладао сам или уз медицинску помоћ, или које су савладале њега. Тола болује од када зна за себе, али је, по његовом казивању, највећа болест седети на једном месту. Тола је пронашао суштину: треба живети и славити живот. И зато овај текст завршавамо првобитним насловом романа, који је касније преименован, променом императива у перфекат: Живео живот Толе Манојловића! ЛИТЕРАТУРА:

Антонијевић, Дамњан. Мит и стварност: поезија Васка Попе. Београд: Просвета, 1996.

Biderman, Hans. Rečnik simbola. Beograd: Plato, 2004 Деретић, Јован. Историја српске књижевности. Београд: Sezam Book, 2007. Димић, Мома. Живео живот Тола Манојловић. Београд: Просвета, 1966.

Dimić, Moma. Pesnik i zemljotres: viđenja i putovanja. Ниш: Градина, 1978. Димић, Мома. „Живео живот Тола Манојловић“. УДомаћа драмска дела. 1. Београд: Задруга, 1981. Димић, Мома. Живео живот Тола Манојловић. Нови Сад: Прометеј,1996. Кот, Јан. Шекспир наш савременик. Београд: Српска књижевна задруга, 1963. Миловановић, Крсто и Томислав Гаврић (пр.). Речник симбола. Београд: Дерета,1994. Максимовић, Миленко. „Осврт на драмска дела у овој књизи“. У: Домаћа драмска дела (стр. 585– 602). Београд: Задруга, 1981. Недић, Марко. Стара и нова проза: огледи о српским прозаистима. Београд: Вук Караџић, 1988. Писмени у неписменом телу: критичари о Димићевом Толи: (1964–2004). Београд: Сингидунум, 2004. Попа, Васко. Песме. Београд: Српска књижевна задруга, 1971.

Бележница 31

124

Прикази, читања, расветљења Бранислав Димитријевић, Бор

У интересу народа

(Тибор Варади. Списи и људи: приче из адвокатске архиве. Нови Сад: Академска књига, 2015)

Крајем осамдесетих година прошлог века, као млад (а мислећи о себи, будући да сам већ радио неколико година, и као искусан) инжењер, доживео сам своју прву реорганизацију преду­ зећа – рудника у коме сам радио, условљену променом директора. Та реорганизација донела је понеку замену руководилаца, понеко спајање или раздвајање служби, али највећа промена односила се на расподелу места седења по канцеларијама. Запослени су се селили из једне зграде у другу, из једног крила зграде у друго или, најчешће, тек у канцеларију поред или преко пута. Суштински није дошло ни до какве промене (осим што је неколико подобних добило веће плате, а неколико неподобних мање), али је то физичко пресељење изискивало и преношење веома обимне документације. Празнили смо ормане, везивали пројекте и фасцикле канапима читаве радне недеље и тако добијене пакете остављали на подовима канцеларија и ходника, чекајући понедељак и наредбу где ћемо тачно бити лоцирани, па да кренемо у другу фазу пресељења. У понедељак нас је сачекало изненађење – документације у ходнику више није било. У први мах смо помислили да је то неко већ уместо нас преместио, али се испоставило да је Актив жена преко викенда извршио радну акцију, прикупио и однео сав тај стари папир на отпад. Добијеним новцем, по одобрењу директора, Активу је плаћена (за жене бесплатна) екскурзија у Солун, а ја сам се зарекао да ћу своју, и пословну и личну документацију чувати увек и по сваку цену. Истог дана појавила се нада да можда није све изгубљено; старије колеге су ме научиле да постоји и архив предузећа у коме се можда налазе копије тих пројеката, само што нико није знао где се он тачно налази, нити коме да се обратим. Лутајући од једног до другог извора информација, правом детективском акцијом, дошао сам до контакт-телефона, а затим и до физичке локације архива. Одлазим, следећи трагове, на „лице места“ и схватам да је реч о стамбеној згради на ивици површинског копа, једном исељеној (власници и закупци добили су друге станове, али зграда није срушена јер је коп престао да се шири и није било нових пукотина у носећој конструкцији објекта), па затим искоришћеној за потребе предузећа. Пет стамбе-

125

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења них етажа, са по четири стана на свакој, плус подруми, били су искоришћени за складиштење документације. На свакој етажи седела су по два архивара, у поткровљу – руководилац службе, главни архивар или како се већ та функција звала, газда свега, језиком смртника речено. У тако кафкијанској атмосфери и истој таквој ситуацији, након десетак дана и десетак попуњених образаца, преузимања сваке могуће врсте одговорности, дошао сам у посед оригиналних француских пројеката који су ми омогућили извршење задатка, хитне санације објекта који само што се није срушио. Обећах себи да ћу неизоставно написати роман или макар причу о архиву на ивици копа. Авај, нити сам чувао документацију, нити сам написао роман (или макар причу); обећања дата себи лако је изневерити. Нема ко да нас подсети на то, осим нас самих. И, понекад, оваквих књига. Адвокатска канцеларија породице Варади радила је и стварала у Зрењанину (Бечкереку) дуже од једног века, кроз неколико генерација. И, све време чувала је своју документацију, списе предмета. Све. Једноставном проценом, долази се до бројке од стотинак хиљада судских предмета, можда и више. Књига Тибора Варадија Списи и људи написана је на основу тих докумената. Књига није о документацији, премда би се и таква могла написати, већ о много чему другом, о чему ћемо касније – грех би био просто набрајати. Дакле, већ и сâм податак да је толика грађа тако дуго, приљежно и истрајно чувана и целовито сачувана, достојан је дивљења и неверице. Као, уосталом, и дуготрајност и, следствено, успешност саме канцеларије. Долазиле су и одлазиле (о, и остајале) војске, освајачке и ослободилачке (неки пут је било тешко раздвојити та два појма, све је зависило од положаја посматрача), мењале се власти, државе и идеологије, људи су долазили и одлазили из Бечкерека, али канцеларија је била ту и радила је све време. Чини се – највише баш у оним најтежим временима. И архивирала је списе. У тим је списима сачувана не само радна историја једне фирме, породице, професије, већ и историја једног града и део историје држава које су на том месту постојале, људи и народа који су ту живели. Њихових мука и проблема. Свега тога има у овој књизи – почео сам са набрајањем, мада сам рекао да нећу а, ето, још нисам ни почео да пишем о њој. Поднаслов књиге гласи „Приче из адвокатске архиве“ и, колико год то било тачно и написано да би нам појаснило о чему је у књизи реч, толико читаоца може и завести на погрешан пут. Јер, овде је заиста реч о причама које овако сакупљене заједно чине једну велику причу, али не о оним причама на какве смо навикли и на какве се помисли увек када се тај појам спомене. Не о fiction причама, јер у овој књизи нема ни „ф“ од фикције. Од почетног слова до завршне тачке, све су ове приче у потпуности докуметарне и документоване. Онде где нема довољно података, аутор призива у помоћ сећање (многе од актера својих прича познаје лично или зна

Бележница 31

126

Прикази, читања, расветљења неког од њихових потомака, сродника, пријатеља); понекад се позива на информације других пријатеља и колега, али увек означавајући извор или наглашавајући да је реч о претпоставци. Варади прича своје приче тражећи и нудећи читаоцу ултимативну истину, не као адвокат (јер адвокати, углавном, инсистирају на оном делу истине који одговара њиховој страни), већ као истраживач и научни радник и са вером поштеног човека коме је истина изнад свега. Крећући се кроз списе са савршеним познавањем судских процедура, он држи и својеврсни јавни час анатомије тих истих процедура, те тежњи и намера разних држава и идеологија које су у Бечкереку биле на власти. Бројним меандрирањима циљ није – премда тај циљ свеједно постижу – да допринесу лепоти стила и читљивости текста, већ да приближе време и ситуацију у којој се прича одвија, да ближе дочарају њене актере и њихове судбине. Види се то и по стилу који не тежи барокној китњастости нити каламбурима, украсима којима многи писац прибегава да би задовољио и, покаткад, задивио читаоца, те истакао сопствену вештину. Не, реченица и језик у овој књизи прилагођени су пре свега јасноћи исказа; аутор се труди да на најрационалнији начин каже чињенице и саопшти оно што је наумио. Аутор своје дело скромно и опрезно назива документарном прозом, покушавајући и ту да буде и објективан и рационалан, правећи одмак од уметничке приче. Па ипак, управо ове чињенице чине да се често осетимо као у причама Киша или Александра Тишме; атмосфера сасвим одговара средњеевропском књижевном миљеу и, упарена са омиљеним средствима постмодерне – документарношћу и псеудодокументарношћу, као и објективношћу приповедача – чини да нам често буде жао због тога што аутор не користи своја меандрирања и реминисценције у већој мери и што не укључује и мало маште како би причу повео у правцима ка којима она нуди путоказ. Питање које сам поставио себи, већ читајући сâм почетак књиге, ауторов увод, било је: како из толиког броја судских предмета изабрати оне о којима треба писати? Могуће је увек применити више принципа и избор тих принципа на најбољи начин говори о карактеру самог аутора и његовог дела. Писац који би тежио само задовољству читалаца свакако би одабрао оне најзанимљивије и најбизарније случајеве (у овој књизи има тек два или три таква); згодно би било изабрати на основу стручне специфичности предмета и начина њиховог вођења и тако направити својеврсну лектиру за адвокате (свакако и таквих има у књизи), или изборе који би нас водили кроз историју саме канцеларије, породице Варади или града (на много начина ова нас књига кроз те историје свакако води); сасвим је било могуће груписати предмете везане за једну породицу или фирму и пратити њене успоне и падове, или се посветити самом начину архивирања… Могућности су заиста широке; богатсво таквог материјала је неисцрпно; многи би аутор или научник волео да се докопа нечега таквог. Тибор Варади је одабрао оне

127

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења предмете који се баве односом државе и појединца. Другачијег појединца. Оног који се разликује јер није наш и због тога сноси последице. Другост се у Варадијевој књизи, као и у животу, очитује у различитој нацији, али и вери, идеологији или нечем трећем (примећује се и сагледавање често подређеног положаја жена). Ипак, пре свега у нацији. Аутор често с тугом и жаљењем спомиње време када је у Бечкереку сложно живело много нација, са четири велике националне заједнице – српском, мађарском, немачком и јеврејском, када су људи и деца у току истог дана причали на сва три највећа језика, када је било неколико верских заједница и када су људи све те различитости поштовали. У граду који је променио десетак држава и идеологија. Град је, наравно, све време остајао на свом месту, само су државе, власти и идеологије долазиле и пролазиле. Тибор Варади детаљно пролази кроз списе предмета, оком и пером пажљивог и објективног посматрача и, понекад, судеоника у тим и таквим случајевима али, јасно је да у свим тим случајевима власти против појединца, он стоји на страни појединца. Пониженог и потлаченог појединца. Згаженог само због тога што је другачији. Поводе за све те случајеве држава лако проналази. Осим класичне и отворене, званичне или незваничне државне дискриминације, чест повод је и интерес оних који врше власт или оних који од те и такве дискриминације имају некакву посебну корист. У положају оних који трпе дискриминацију најчешће и највише су припадници одређене нације, али понекад то може бити и другачија вера или идеологија. Највећа вредност ове књиге проистиче из њене објективности и дужине периода који обрађује. Њен аутор јасно и недвосмислено показује да жртва може бити припадник било које нације, зависно од услова. У време Аустроугарске жртве су били махом Срби; у време немачке окупације – највише Јевреји и Роми али, у не много мањој мери, и Срби и Мађари, па чак и сами Немци (присилна регрутација и слање на руски фронт били су равни смртној казни). Потом су Немци били жртве нове комунистичке државе, у мањој мери и Мађари, али и сви остали, укључујући и Србе, ако су били на супротној идеолошкој страни. Како су се мењале жртве, тако су се мењали и „џелати“, па су тако носиоци државног национализма били и Мађари и Немци и Срби, како би који долазили на власт или јој били блиски. Варадијева књига такође показује да до ескалације национализма и других облика насиља власти над појединцем долази у време ратова, преврата, опасности по државу или идеологију. У мирним временима, насиље се смањује, везе између људи поново успостављају, стара пријатељства се обнављају а нова стварају. Законитост и међусобно поштовање се враћају, пре или касније, у своје цивилизацијске токове. Но, закони – некакви закони, дискриминаторски, националистички и нацистички, идеололошки и нељудски, какви год били – ипак постоје. И, у

Бележница 31

128

Прикази, читања, расветљења таквим ситуацијама, улога праве и поштене адвокатуре постаје још много јача и важнија, колико год то нелогично звучало на први поглед, јер какви су закони такви су и судови а у смутним временима, онај ко је понижен и подређен исти третман има и на суду, док се моћ адвоката сразмерно смањује, од браниоца закона често до положаја немоћног сумолиоца силе, тек ученијег од странке коју брани – адвокатура тада остаје последње ненасилно прибежиште и једина нада да се несрећа и неправда могу, ако не избећи, оно макар мало умањити. Национализмом појединаца у мирним и нормалним временима, оним који нема подршку власти, ова књига се не бави. Без државне силе иза себе, национализам се своди на појединачну нетрпељивост, прекршај или кривицу која је предмет законске казне. Држава и њено суд­ство, као и општи морал, тако нешто осуђују, али такве појаве, изазване исконском неповерљивошћу према дугачијем, понекад чак и страхом, никада не могу потпуно да нестану. Када држава стане иза национализма, почне да га спроводи или макар подстиче, и то увек са истим оправдањем и објашњењем – у интересу и у име народа – он достиже снагу опште пошасти. Тибор Варади, као писац ове књиге спретно избегава замке које поставља Тибор Варади као адвокат и професор: он закључке не износи дидактички, не заузима позу (праведног и оправданог) гнева пред неправдама и злочинима, не подучава нас шта је добро а шта лоше, не даје упутства за понашање ни потенцијалним жртвама ни властодршцима ни адвокатима; своје ставове он износи на посредан, прави књижевни начин, голицајући ум читаоца, терајући га да размишља и сâм доноси судове и закључке. А они се правом читаоцу јасно намећу. Зато би се за ову књигу с пуним правом могло рећи да представља демонтажу националистичких механизама државе. Било које државе, јер видели смо да у истом граду, настањеном истим људима, у сличним околностима, различите државе и идеологије показују исте тенденције, само са различитим жртвама и појавним облицима. Закони се мењају, али законитости остају исте.

129

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења Драган Тешовић, Народна библиотека Бор

Библиотерапија? Овај есеј инспирисан је стручним семинаром који сам похађао а који је нудио „нове увиде“ у коришћење литературе као психолошко-психијатријског помагала. Током семинара спомињала су се разна, терапијски употребљива или корисна књижевна дела различитих жанрова, али не само она, већ и неки од аутора „стручне“ литературе о којима ћу у наставку текста, са свог становишта, размишљати. Искрено, од семинара сам очекивао мноштво нових идеја јер библиотекари се, чак и претерано често, стављају у улогу психолога и психијатара. Не својом вољом, али углавном успешно! Понекад и боље од школованих стручњака. Међутим, о сврси тога се може расправљати. Чак и у самим оквирима важеће психијатрије постоји такозвани „антипсихијатријски“ покрет, који се у основи залаже за то да се прво одреде границе „нормалности“ па да се тек потом приступа лечењу и указује на многобројне и све чешће злоупотребе психијатријских метода. Реално гледано, психијатрија је једна од најслабије утемељених медицинских наука зато што јој се премисе увек заснивају на темељима психологије, која се, осим када је реч о неколико области које се ослањају на чврсте експерименталне темеље, ни сама не може, нити ће у скорије време бити заснована као фундаментална наука. Да будем јасан – и у „фундаменталним“ наукама, какве су рецимо математика и физика, постоје пробоји, нови системи у којима 1+1 није 2, али се ти нови погледи на свет око нас заснивају на чврстим основама које се могу алтернативно и спекулативно развијати. И та, фундаментална наука, без обзира на своју очигледну непрактичност, у даљој будућности доноси корисне резултате за човечанство. Или апсолутно деструктивне (атомска енергија, ГМО), али ту већ улазимо у ПСИХОЛОГИЈУ, а о томе је и реч! Овоме тексту није циљ да направи опсежну критику „психологијатрије“, нити бих ја био за то стручан, чак и да сам се озбиљно аматерски интересовао за њу, већ је критичка тежња усмерена на оно што се у библиотечком жаргону подразумева под „популарном психологијом“. Дакле – да дефинишем СВОЈ став: психологија, а нарочито психијатрија јесу науке још увек (већим делом) засноване на недоказаним теоријама. Њихов најчешћи метод у данашње време се своди на статистику. Статистика јесте део математике, али није фундаментална све док анализирани подаци нису апсолутно сигурни. А у психолошким, као и у политичким статистичким истраживањима то је...

Бележница 31

130

Прикази, читања, расветљења Људи воле да читају психолошка дела. То је разумљиво, поред свих непознаница које постоје у нашем уму. Е, сад – класични психолошко-психијатријски текстови су већином те­шко читљиви и још мање разумљиви обичном смртнику. Док разјасните појам „индивидуације“, већ сте три пута заспали. Још мало па као читање Хајдегера! Шта је онда решење? Приближити градиво просечном читаоцу? Ту на сцену ступају писци такозване „популарне психологије“. Имамо, дакле, психологију и психијатрију, не савршено утемељене али, рецимо – ипак прихватљиве, а онда на то накалемимо апсолутне дунстере, који то никада нису академски проучавали, али су ту и тамо прочитали понешто, да л’ у новинама или у књизи коју је неко заборавио на аеродрому и – они постају гуруи новога доба! Да би овај рад добио на тежини, кренимо од најчитанијих аутора „популарне психологије“ који су, узгред речено, били помињани и на „стручном“ семинару.

1. Лујза Хеј (1926) – госпођа која је доживела да у Србији њене „афирмације“, шта год то стварно било, буду реклама на флашираној води. Ваљда се тако побољшава квалитет воде, па предлажем да она поскупи (мада не схватам зашто је и без афирмација толико скупа). Нико од читалаца се не запита КО ЈЕ ЛУЈЗА ХЕЈ? Лујза је 1970. године похађала часове религиозне науке (!!!) и тренирала (!!!) за свештеницу, ако је веровати Википедији и многобројним порталима на интернету. Нисам верник али поуздано знам да се у већини регуларних религија за свештеника учи, док фудбалери и остали спортисти тренирају. Али САД је земља неограничених могућности. На омотима књига представљена је као „предавач и учитељ“? Добро сад, постоје и вероучитељи, али она се сврстава у психологију? Логика? Ма да – библиотерапија! И да, да се не заборави – често уз њено име иде изјава „нешто најближе живом свецу“! Дакле, нешто као Саи Баба, али – будимо поштени – он је своја „учења“ задржавао у границама религије и није их представљао као психологију. Шта је суштина „учења“ Лујзиног? „Афирмација“! (Читао ја, с много муке, тек да видим.) Основна идеја почива на езотеријском учењу које је записао легендарни Хермес Трисмегистос (или Тот, како су га звали у Египту) на својим „смарагдним таблицама“, а које гласи: „Како је горе, тако је и доле“. И, како то са изрекама већ бива, и ова је многоструко применљива, посебно у разрађивању теорије о узрочнику импотенције, јер ако није у глави добро, још ће горе бити међу ногама. Наша Лујза ју је прихватила у класичном езотеријском стилу: идеје на менталном (астралном итд., код других аутора) плану, ако су често и са интензитетом понављане, могу лако да се преточе у наше физичко битисање. И поред тога што су езотеричне науке углавном инсистирале да те „идеје“ неће бити преточене у реални, живући свет уколико се

131

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења тичу „чисто материјалног“, дакле – новца, злата, високог друштвеног положаја и томе сличног – Хејовка то унапређује и код ње је све могуће. И злато. Тона ако треба. Шта је суштина ове теорије и њеног успеха? То што она обећава сигуран успех. Неуспех се правда недовољном енергијом коју сте уложили у идеју. Колика је количина енергије, маштања, „афирмација“ потребна за један грам злата, е, то морате сами да израчунате. Најтужније од свега је то што је Лујза те своје идеје промовисала на Западу 70-их година прошлог века, дакле у јеку Њу ејџа, а тада би их сви ми заинтересовани за онострано прогутали без воде. Било је то доба комунизма, када су се такве књиге продавале испод црте. Али те исте идеје продавати данас? На ово писање додатно ме је подстакла „књига“ која се однедавно налази у нашем фонду стручне књиге, МОЋНЕ МИСЛИ (морао сам писати великим словима, због тог „МОЋНО“, што је код Хејовке увек актуелно и велико), а то је чудо од 10,5x10,5 cm, са по две „афирмације“ на свакој страничици. И ТО СЕ ШТАМПА као књига, а издаје је „Лео комерц“? Ако ми ико верује, много, много паметнијих ствари се може наћи у верским календарима који се продају по пијацама (има чак или бар месечевих мена!).

2. Синиша Убовић – глумцотерапеут; лиценцирани ученик Хејовке на нашим просторима. Држи гомилу курсева који „вам могу променити живот“. Цена једног дводневног (викенд) курса је само 180 евра (са попустом од 20 евра уколико се пријавите на време), али шта је то спрам могућности за љубав, богаћење итд. које вам се откривају у та два дана!? Шта рећи о Убовићу као аутору? Леп момак. И... Толико!

3. Ронда Берн – е, она је теорију довела до савршенства! Открива исто што и Лујза Хеј, али то „поткрепљује“ „цитатима“ најуспешнијих људи! Нормално, сви они савршено упознати са Хермесовом Смарагдном таблом. Али шта рећи када су јој категорије у које сврстава те успешне: „животни тренер“, „метафизичар и стручњак за маркетинг“, „стручњак за зарађивање“ итд. (ко не верује, нек отвори прве стране књиге Тајна).

4. Естер и Џери Хикс (пази сад: „Абрахамова учења“!!!). Ко их препоручује? Лујза Хеј, наравно. Цитирам њене речи: „Верујем да су учитељи као Абрахам међу најбољима који постоје на планети...“ Овде већ улазимо мало дубље у „езотерични“ речник у стилу „вибрациони склад“, „фактор олакшања“, „вибрациона релативност“ итд. Вибраторно, наравно! Естер и Џери су још напреднији од Лујзе и Ронде. Док је прва морала све сама да осмисли на свештеничким тренинзима, а друга то „извукла“ од успешних људи, ово двоје су знања добили директно од врхунског учитеља на том плану. Од Абрахама лично! Када се мало уђе у ма-

Бележница 31

132

Прикази, читања, расветљења терију и потражи биографија дотичног Абрахама, утврди се да је он „нефизички ентитет“ до кога су стигли методом „каналисања“, пошто је госпођа Естер „носом исписала“ његово име у ваздуху приликом једног поменутог „каналисања“. Не, не спрдам се – све наведено можете наћи у рекламним материјалима за ово двоје „каналџија“ .

5. Емил Куе (1857–1926), Џозеф Марфи (1898–1981) и Винсент Пил (1898–1993). Ову тројицу стрпасмо у исти кош, пошто се свима њима „техника“ своди на исто. Ово је у ствари старија верзија „афирмација“, која се звала „позитивне сугестије“. Принцип је исти, све су остало нијансе, што би рекао неспорни лидер „позитивних афирмација“ Ђорђе. Коме није јасна теорија „позитивних сугестија“, нека погледа филм „Сећаш ли се Доли Бел“.

6. Робин Шарма – такође изузетно читан правник, али не у области права. Ту су танке паре. Зато је Робин постао и писац, а основно занимање му је – мотивациони говорник. То ми личи на онога који младеж у току вијетнамског рата убеђује да се пријави у војску. Али – није то. А шта је... не знам. Ваљда се труди да вас убеди да живите добро!

Поента Ово је тек мали сегмент писаца „смарагдне плоче“ које сам напамет и збрда-здола извукао из полица НБ Бор. Има тога још. Много. Шта би био закључак? Да ли библиотеке морају да купују биографије Сузане Манчић (шта јој написати као занимање? „Лото девојка“? „Старлета“ није постојало у њено време. Писац???)? Да ли морају имати „историчара“ – машинског инжењера Јована Деретића? Да ли метар и по полица у библиотеци треба да заузму „нутриционисти“, ако прочитате Бена Голдејкера ? Дакле – читајте Голдејкера пре књига о нутриционизму, хомеопатији и много чему још! Пре него што узмете у руке Јована Деретића, Олгу Луковић Пјанић, Миодрага Милановића и сличне, прочитајте књигу Радивоја Радића Срби пре Адама и после њега. Пре него се прихватите „популарне психологије“, проучите неке основне поставке психологије (Марфи, Рот) или уђите у дубоке воде психијатрије (Фројд, Јунг, Адлер, Ланг…), али иоле званично признате. А што се тиче саме наше професије – библиотекарства – измислимо нову категорију „популарна психологија“, која би се разликовала од популарне психологије (без надокнаде). Свиту Лујзе Хеј ставимо у сигнатуру те „популарне психологије“ (или „психијатрије“) или их пребацимо тамо где им је место – рецимо, у религију (?) или под одредницу: секте. Јер учили су ме да децимална класификација служи томе да „чак и Јапанац може наћи област психологије у

133

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења вашој библиотеци“. Озбиљан психолог би се морао увредити да види име Ронде или Синише поред свог имена, у истој полици, макар зато што је „гулио столицу “најмање пет година да би стекао звање које неки добијају сертификатом на викенд курсу. Како ја, дакле, видим „библиотерапију“? Намерно је стављам под наводнике јер је не сматрам научном дисциплином. СВАКИ ДОБАР библиотекар ће, у интеракцији са корисником, осетити шта том кориснику треба. Уосталом, корисници углавном и сами кажу: „Нећу фантастику“ (али може епска фантастика); „Историјско, али да има и љубави“ (никако оно са пуно крви и мушким ликовима); „Љубавни роман, да не размишљам много“ (значи са срећним завршетком) итд. Код такозване „стручне“ литературе, добро би било објаснити кориснику да не сме користити на своју руку књигу Како излечити шећер, без консултације са лекаром. А посебно их опоменути да су неки аутори који су „лечили рак“ својим књигама – умрли од истог. Да су преживели вероватно би написали „Како преживети рак други пут“. Лекари се школују дуго. Па се још додатно специјализују. Чак и психијатри. Више ћу веровати доктору који је потрошио десетак година свога живота него „стручњаку“ који има диплому „афирматора“ вредну 180 евра (минус двадесет, ако сте брзи). Размислите о томе!

P. S. При крају писања овог текста, на Стручно одељење Народне библиотеке Бор стигле су неке нове књиге. Између осталих и две Невене Ђукић: Синастрија и Нумерологија. Иако се чини да ови наслови немају везе са темом овог чланка, пажљивијим прегледом дâ се утврдити да оне, могуће, побијају тезу коју сам изнео. Наиме, цитираћу почетак биографије-рекламе са предње клапне обеју књига: „Невена Ђукић рођена је 1954. године. По вокацији је психотерапеут, а по свом опредељењу нумеролог и тумач тарота…“ Судећи по овоме, могуће је да је „афирматорима“ ипак место међу психолозима и психијатрима? Или, обрнуто?

Бележница 31

134

Прикази, читања, расветљења Драгица Радетић, Народна библиотека Бор

Текелијанум: само дела љубави остају Снажно осећање припадности српском народу развио је Сава Текелија (1761–1842) још у детињству. Као потомак српске банатске породице Поповића из Арада,1 Сава је растао поред православне цркве коју је 1705. подигао његов прадеда Јован. Арадска богомоља Светих апостола Петра и Павла, била је својеврсни споменик српске културе на тлу Угарске, чувар не само српске вере и обичаја него и свести о славној традицији некадашње српске државе. Пре него што је учио лекције о српској историји, Сава је, одрастајући у породици са развијеним националним поносом, још као дечак слушао о историји и традицији Срба и о својим дичним прецима, истакнутим крајишким официрима. Међу њима је најзначајнија личност био прадеда Јован који је почетком 18. века својој породици успео да обезбеди место међу најугледнијим српским породицама у Угарској. Захваљујући испољеној храбрости у рату против Турака у бици код Сенте, 1697. године, као и личној војничкој и командној спремности, допринео је да победи „хришћанско оружје над турским“. Савин прадеда Јован Поповић, на предлог принца Еугена Савојског, добија од цара Јосифа Првог као награду не само тражене поседе и спахилуке, него и племићку титулу по којој се породичном имену додаје име угарске властеле Tököly или, српски речено, Текелија. У ондашње време, друштвени и културни миље расељених и развејаних Расцијана, припадника српског рода са обе стране Дунава и Саве, по пустарама двеју великих царевина, Тур­ ске и Аустроугарске, карактеришу мултикултуралност и вишејезичност. Сава је већ на почетку свога школовања осетио тежину посредничке позиције између два народа и две културе. Након двогодишњег похађања српске школе, деветогодишњи Сава полази у латинску школу, што му не пада лако, како пише у свом „животоописанију“: „У лето 1770. после Воскрсенија, дакле девете године, послан би’ у латинску школу. Да сваки себи представи каква је то мука била учити два језика сасвим непозната; у то бо време у Араду врло мало Маџара бе, а родитељи у дому србски говорили.“2 Савини родитељи, отац који је по славном деди носио име Јован и мајка Марта, иначе синовица митрополита Павла Ненадовића, иако земљопоседници и носиоци племићке титуле, имали су материјалне неприлике због дугогодишњег парничења око имања. Ипак, свесни важности образовања, шаљу свог бистроумног, четрнаестогодишњег сина у Будим како би на-

135

Бележница 31

1

Арад је град у данашњој Румунији, близу Темишвара. Лежи на реци Мориш која је представљала границу између Баната и румунске покрајине Кришане, због чега је до 1741. године био седиште поморишке границе. Арад је познат и као некадашње седиште српских епископа.

2

Сава Текелија, Описаније живота мога (Београд : Нолит, 1989), 20.

Прикази, читања, расветљења

3

Исто, 38.

ставио учење на вишој гимназији са филозофијом. У том периоду Сава показује једнако интересовање како за хуманистичке тако и за природне науке. На крају се опредељује за правне науке и 1785. године, са двадесет четири године, завршава Правни факултет у Будиму, а следеће године. одбранивши докторску дисертацију писану на латинском, под насловом О узроку и циљу постојања државе, постаје „први Doctor juris не само от Србаља но и от Маџара који нису били професори“.3 Стекавши највише образовање, желео је да започне дипломатску каријеру у Русији уз помоћ стрица Петра, једног од тадашњих најугледнијих генерала царске руске војске. Са том намером је 1787. године отишао у далеку Русију, али су његова очекивања од стрица убрзо изневерена, те се, разочаран, враћа у Угарску. Видећи себе не само као представника српских спахија већ и као достојног заштитника интереса српског народа у Хабзбуршкој монархији, Текелија активно учествује у политичким збивањама ондашње Угарске. Захваљујући успешном ангажовању на политичкој сцени, као тридесетогодишњак (1792), бива биран за секретара при бечком двору, са звањем дворског саветника. Због тога посла прелази из Будима у Беч, у коме борави наредних шест година, и са позиције придворског секретара настоји да реши важна културна и просветна питања у корист Срба у Угарској. Схватајући значај писане речи за просвећивање маса, јавно се залаже за штампану српску књигу, а противи се њеном цензурисању не само од стране аустријске власти, него и оне коју је у Угарској спроводила српска црква. Такође, у званичним круговима износи ставове о неопходности школовања младих Срба и настоји да се званично установи фонд за те намене. Због црквене цензуре, неукости великог броја калуђера и изостанка очекиване подршке од стране митрополита Стефана Стратимировића за финансијску потпору српској деци за образовање на вишим школама, износи критичке ставове о свештенству, због чега против себе окреће црквене великодостојнике, укључујући и свог некадашњег пријатеља и школског друга, митрополита Стратимировића. Када га овај није подржао у настојању да заузме високи положај референдара Угарске дворске канцеларије, Текелија, уверен у исправност својих ставова, а са већ јасно израженом амбицијом за остварење политичких и просветних замисли и идеја важних за будућност српског народа, резигниран, напушта државничку службу 1798. и враћа се у родни Арад. Исте године објављује текст на српском и латинском језику под насловом Једног Арађанина начертаније Основанија за обученије сербске деце, у коме заступа идеју о образовању као главном покретачу напретка српског народа, по угледу на мисао српског просветитеља Доситеја Обрадовића, да се све своди на образовање и васпитање младежи, као „ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“.

Бележница 31

136

Прикази, читања, расветљења Међутим, још увек не одустаје ни од политичких планова, тада поткрепљених избијањем Првог српског устанка који убрзо прераста у националну револуцију за ослобођење. Сан о васкрсу српске државе Текелија види у стварању јединствене словенске државе на Балкану, Илирске краљевине или републике. Након продора Наполеонове војске у земље Хабзбуршке монархије, 1803. обраћа се Наполеону, а 1805. године и аустријском цару Францу Првом, ради подршке српским устаницима за ослобођење од турске власти и поновног успостављања државности Србије, са предлогом за стварање националне илирске државе. Текст ових писама, мада упућен супротстављеним странама, имао је за циљ да увери владаре да је овај предлог оправдан и да је и у интересу њихових земаља. Истовремено, са жељом да помогне устаницима, израђује мапу јединствене словенске државе на Балкану, штампа је у Бечу ћирилицом „да је Србљин може читати“ и 1805. објављује превод књиге Римљани у Шпанији, са својим коментарима, што је устаницима могло да послужи као подстрек и упутство за вођење устанка. С обзиром на то да је Текелија увидео да се његове политичке амбиције и планови не могу остварити без помоћи великих сила, убрзо своју борбу за националне циљеве премешта са политичког на културно и просветно поље. Посвећује се задужбинама у Араду и 1810. оснива фонд за школовање српске деце, а следеће, 1811. године и фонд при арадској цркви Светих апостола Петра и Павла, задужбини свога прадеде Јована, у сврху награђивања свештеника за држање проповеди. Тиме почиње ново поглавље у његовом животу, посвећено културној и просветитељској делатности. Под утицајем владајуће идеје просветитељства у Европи и буђења националне свести у српском народу, своју замисао о заједничкој илирској држави проширује идејом о грађанској слободи, правима и једнакости. Залаже се за законско изједначавање грађанских права српског народа у Угарској са Мађарима, при чему истиче да интересе српског народа у аустријској царевини могу заступати на прави начин само учени Срби. Интелектуално, морално и национално просвећивање, подучавање и описмењавање Срба, чије упориште види у школама, срп­ ским књигама и часописима, Текелија поставља као императив за напредак својих сународника. Занимање за српску књигу и културу показује и приликом посете фрушкогорским манастирима 1813. године. Упркос очекивањима да ће тамо имати прилике да види манастирске књиге, не налази их. „Библиотеке нигди; мало гди стари` лепи` евангелија“,4 како је записао у аутобиографским списима, због чега прекорева калуђере.5 За Саву Текелију који је већ тада имао богату библиотеку, који је и сам био писац, издавач и пренумерант, чињеница да у срп­

137

Бележница 31

4

5

Сава Текелија, Описаније живота мога (Београд : Нолит, 1989), 168. Када је реч о вредним предметима и црквеним драгоценостима, укључујући и књиге, мора се имати у виду да су у то време манастири често били харани и да је код калуђера постојала оправдана бојазан и неповерење према странцима који су посећивали манастире и који би могли да однесу њихове вредне старине, што не искључује могућност да је то случај и при посети Саве Текелије.

Прикази, читања, расветљења ским манастирима није видео књиге и библиотеке, била је жалосна потврда његовог ранијег става о инертности и конзерватизму у црквеним редовима. Као већ познатом поклонику књиге, али и угледном и имућном представнику српске интелигенције у Угарској, Текелији се 1818. године, обраћа Вук Стефановић Караџић за финансијску помоћ у објављивању Српског рјечника са граматиком. Упркос томе што наилази на разу­мевање умног племића из Арада, од кога добија новчану помоћ за свој издавачки поду­хват, Вук се сусреће са његовим неприхватањем народног језика као српског књижевног језика. Текелија истиче славенски језик као једини учени језик Срба, који се усваја образовањем, због чега се и разликује од простог, сељачког говора. Њихово неслагање по питању српског језика није утицало на Текелијину спремност да Вуку помогне и у наредним подухватима, као што је објављивање новог издања српских народних песама. Тиме је Текелија показао ширину образованог човека али и приврженост српском књижевном наслеђу, због чега га је Вук Караџић искрено уважавао као покровитеља, и упркос аристократском пореклу, како се види из њихове преписке признавао му народољубље. Свакако су друштвене и политичке прилике у Аустроугарској монархији биле знатно повољније за настајање српских културних, просветних и црквених институција у односу на Турску. Значајан број школованих и имућних Срба живео је у Пешти и њихово деловање је постајало све присутније не само у друштвеном и културном, него и у економском животу Угарске. Српско грађанство разних професија као што су адвокати, трговци, занатлије, чиновници, најпре се окупљало у оквиру српских црквених општина, а потом је ширило своје деловање кроз оснивање просветних и културних институција у Будиму и Пешти. Почетком деветнаестог века Срби су живели у делу Будима званом Табан, српском насељу са око седам стотина углавном имућних грађана. Не мањи број Срба био је насељен и у Пешти, у делу око српске цркве, у данашњој Српској улици (Szerb utca), у некадашњој Рацкој, а данашњој Пинтеровој улици (Pinter utca), затим, у Вереш Палне улици (Veres Pálné utca) и у Вацкој (Váci utca). Српски интелектуалци као што је Сава Мркаљ, Вуков претходник у борби за српски народни језик, Јован Берић Поповић, врховни школски надзорник и поета, Павле (Платон) Атанацковић, тадашњи професор у Сентандреји, Јоаким Вујић и Михајло Витковић, књижевници, и многи други, били су почетком деветнаестог века представници једне нове, слободоумне генерације. Најмлађи међу њима, Јован Хаџић, рођени Сомборац, иначе пештански ђак, по професији правник, али уз то, песник и преводилац, успешно је сарађивао и са истакнутим интелектуалцима ван Беча и Пеште, у првом реду са Лукијаном Мушицким у Шишатовцу и Георгијем Магарашевићем у Новом Саду.

Бележница 31

138

Прикази, читања, расветљења Почетком 1826. уочи Савиндана, у Пешти је основана Матица српска са Јованом Хаџићем на челу. Правно утемељење Матице српске Хаџић је видео у резолуцији цара Франца Првог из 1812, којом је Србима дозвољено издавање школских, богослужбених и моралнополитичких књига. У складу са тим, циљ оснивања овог књижевног српског друштва био је да се путем њега ради на ширењу књижевности и просвете српског народа, другим речима „да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда“, како је унето у први Матичин Статут. Подразумевало се да је друштву за рад била потребна финансијска подршка која се обезбеђивала новчаним улозима чланова друштва. С обзирома на иметак и углед који је уживао, као и на његову раније потврђену спремност да помогне културне подухвате, Сава Текелија би свакако био радо виђен и уважаван члан Матице српске. Међутим, заокупљен јавним пословима у Араду али и личним проблемима насталим због дугогодишње бракоразводне парнице и спорова око породичног имања, а већ и у поодмаклим годинама, Текелија показује опрез у вези са уласком у новоосновано Содружество. Већ после неколико година могло се видети да деловање Матице српске превазилази рад књижарско-издавачког предузећа и да Матица све више постаје водећа национална културна установа. На позив младог уредника Летописа Теодора Павловића, 1933, уз прваке банатске властеле, одзива се и арадски велможа и приступа Матици, дајући значајан новчани прилог. У знак захвалности новом приложнику Сави Текелији, уредник Летописа му је посветио целу други частиву (свеску) часописа за 1833, величајући његово порекло и славно име и њега као родољуба и великог доброчинитеља и задужбинара. Притиснут не само годинама и болешћу која га је задесила, него и неправедним а за њега неповољним исходом бракоразводне парнице, Текелију, времешног племића без потомака, све више је бринула будућност његове заоставштине. Иако задовољан раније установљеним фондовима, у Араду, намењеним за школовање младих и проповедање свештаника у арадској цркви и у Бечу, за школовање српских официра на Војној инжењерској академији, размишљао је о задужбини која не би имала непостојани, новчани карактер, него би била трајнија и која би могла одолевати користољубљу сродника у времену и после његове смрти. Дошао је на идеју да оснује задужбину, „заведеније“, односно дом за школовање српских ђака и студената. Најпре је имао намеру да преуреди парохијски дом при православној цркви у Пешти, али је убрзо одустао од те замисли и купио је у близини цркве кућу коју је уредио за прихват својих првих дванаест питомаца. Дом за ученике, своју задужбину, званично је установио завештајним текстом написаним 1838. године, под насловом Основателно писмо.6 Ово писмо је веома важан документ за Матицу српску јер јој је њиме поверен на управу Завод

139

Бележница 31

6

„Основателно писмо Саве Текелије“, Србски летопис за годину 1858. Св. 1 (Будим : Матица српска, 1858).

Прикази, читања, расветљења

7

Вук Стефановић Караџић, Историјски списи (Београд, 1969), 325–326.

за школовање сиромашне српске младежи у Пешти. Оно што је сматрао да обједињује Матицу и његову задужбину, јесте њихов заједнички циљ – просвећивање српског рода и стварање младе српске интелигенције. Препознавши у Матици установу од неизмерног значаја за напредак српског народа, њену будућност смишљено повезује са будућношћу своје задужбине. Своју имовину, коју ће чинити некретнине у кућама у Пешти и Араду, поседи, виногради и 150.000 форинти готовине, поверава Матици „на сохрањеније, содержаније и надсмотреније“ (на чување, одржавање и надзор). Осим тога, Основателно писмо садржи одредбу о поседовању штампарије која ће омогућити брже објављивање српских књига, али овим писмом поставља услов Матици да прихвати славенскоцрквени језику, као књижевни, што потврђује да је стари Славјанин остао веран конзервативној језичкој традицији. Међутим, потребно је истаћи да Текелија, упркос томе што до краја није прихватио Вукову концепцију језика и књижевности, показује разумевање за српске народне песме које је, по његовом мишљењу, требало сачувати у њиховом изворном облику, на народном језику, као неизоставни део српске народне традиције и духовности. Финансира ново издање српских народних песама 1840. године, тада већ као председник Матице српске, чиме заслужује да Вук Караџић, две деценије касније, његово име стави уз имена својих славних претходника, Доситеја Обрадовића и Лукијана Мушицког.7 Библиотека Матице српске отворена је за јавност 1838. године, да би, у складу са вољом оснивача задужбине, у њој сваки Славјанин могао читати књиге. Библиотека се формирала од Матичиних издања и од словенских и српских књига које су пристизале од бројних дародаваца из разних крајева. Сава Текелија је своју богату и, за то време, засигурно највећу приватну библиотеку, састављену од књига из разних научних области, на више од десет језика, наумио оставити својим Арађанима. Планирао је да ту јединствену библиотеку наследи семинаријум у Араду, уколико се добије одобрење власти за његово оснивање. Пошто није одобрен рад семинаријума у Араду, Савино благо у књигама, уметничким предметима, сликама породичних портрета и другим драгоценостима, годину дана након Савине смрти, 1843, прелази у власништво Матице српске. Текелијина визија Матице српске као снажне културне установе, историјски значајне за духовни развој Срба, почела је да се остварује још пре његове смрти. Извршавање опоруке након одласка свог покровитеља Матица је обаљала у складу са сврхом којој су његове задужбине биле намењене. Најимпозантнија задужбина, названа по свом оснивачу Текелијанум, убрзо је постала центар образовања и културног уздизања младих српских нараштаја. Многе генерације и значајан број великих српских умова удомљавао је Текелијанум, међу којима су нај-

Бележница 31

140

Прикази, читања, расветљења познатији Никола Тесла, Лаза Костић, Коста Руварац, Вељко Петровић, Богдан Гавриловић, Радивој Кашанин… Надзорник Текелијанума био је и Јован Јовановић Змај, а са најдужим стажом управитеља, више од три деценије, био је Стеван В. Поповић. Текелијанум је тако постао окосница младих интелектуалних снага и расадник будуће интелектуалне елите, због чега је заслужио назив српскои пантеон. Временом је Текелијанум, зграда дома за српске ђаке и студенте пропадала, и као сасвим оронула, почетком двадесетог века, морала је бити од темеља обновљена. Стару зграду било је неопходно заменити новом. Године 1907. започета је изградња велелепне четвороспратнице према плану мађарског архитекте Шандора Фелнера. Темељ, у који је стављена оснивачка Повеља на српском и мађарском језику, осветио је епископ будимски, Лукијан Богдановић, тадашњи председник патроната Текелијанума. Текст Повеље се завршава молитвом: „Да ново склониште завода Саве Текелије стоји много и много година; да завод међу зидовима му цвета и да узвишене идеје утемељитеља у највећој мери оствари на задовољство узвишенога Владара и љубљене отаџбине, на срећу српскога народа и на вечиту славу Саве Текелије! Амин! Да Бог да!“ Нажалост, молитвене речи нису имале моћ да заштите здање од недаћа двадесетог века. Зграда Текелијанума је након Другог светског рата, 1952. национализована од стране мађарских власти и задужбина је сасвим опустела и временом пропадала, изгубивши своју основну намену. Простор зграде је више од четири деценије коришћен за различите, углавном комерцијане, услужне и административне сврхе Мађарске. Захваљујући закону донетом 1991, зграда је 1996, у врло лошем стању, једним делом враћена Српској православној епархији будимској, а за други део је дата могућност постепеног откупа. Поновно оживљавање завод­ске зграде почиње са реновирањем, које се спроводило у више фаза, колико због обима посла, толико и због огромних средстава потребних за њено обнављање. Захваљујући влади Војводине, која је финансијски подржала обнову зграде, здање Текелијанума, после шездесет година поново 2011. постаје коначиште српске деце, ученика из многих места из Србије и Мађарске. Зграда, архитектонски и естетски прилагођена онима из комшилука, подељена је на станове за ђаке и на станове за издавање, од чије се станарине једним делом могу подмиривати трошкови интерната. Данас је у Текелијануму смештено укупно 52 младића, сви ученици Српске гимназије „Никола Тесла“ у Будимпешти. Са њима је поново оживео дух задужбине Текелијанума, на атрактивној пештанској локацији, у улици Вереш Палне, недалеко од Ваци улице − за туристе, жиле куцавице мађарске престонице. У Текелијануму поново стасавају генерације будућих српских

141

Бележница 31

Прикази, читања, расветљења интелектуалаца, вредни ученици, узорни по својим успесима, идејама и радозналости за стицање знања, истрајности у тражењу одговора и одгонетању замршене стварности у којој живе. Различите културе, другачије вере и језици, на овом месту се сусрећу, преплићу, опстају у „другости“, али и спајају у општељудску културу. Поред модерних средстава сазнавања, која младим генерацијама отварају нове могућности учења, књиге у Текелијануму, мада у знатно мањем броју него раније, још увек не престају бити чувари памћења и трајања националне и светске културе. Од некадашњег текелијанског књигохранилишта данас постоје два књижна фонда, један припада црквеној општини, а други чини библиотеку за ученике. Библиотека Саве Текелије и Библиотека старог Текелијанума, од краја 1945, након друге селидбе из Пеште у Нови Сад, чувају се као изузетно вредан део Библиотеке Матице српске. Текелијина библиотека данас броји 1.984 каталошке јединице, а Библиотека Текелијанума 7.114. Библиотека Матице српске поседује каталоге ових библиотека, а обе библиотеке су доступне и у електронском каталогу, на интернету. Просветитељска мисија Саве Текелије била је усмерена ка једном једином циљу, ка бољој будућности народа, за коју књига може бити важнија од сабље. Као човек са јасно израженом духовном компонентом, одбрамбену тачку српства видео је у културном и духовном развоју српског народа. Све његове задужбине биле су основане са тим циљем, али Текелијанум, као јединствени дар међу њима, била је круна његових идејних стремљења. Као задужбину своме народу „из једне једине љубови роду своме“, како је записао у свом тестаменту, основао ју је, скоро на крају живота, дубоко свестан неумитне ограничености људског живота и пролазности свега материјалног, на шта се може утицати ако се њихово постојање подреди нечем вишем и смисленијом. У овој племенитој намери је успео, о чему скоро два века сведочи Текелијанум, више као снага духа, него као грађевина. ЛИТЕРАТУРА:

Ераковић, Радослав. „Описаније добрих дела једног Арађанина“, Летопис Матице српске, књ. 483, св.

4 (2009) : 719–729. Караџић, Вук Стефановић. Историјски списи, Београд: Просвета, 1969. Мићић, Радован. Портрети из српске културне историје, Нови Сад: БМС, 1995. Текелија, Сава. Описаније живота мога, Београд: Нолит, 1989.

Бележница 31

142

Избор бележнице

Избор Бележнице _______________ Весна Тешовић, Народна библиотека Бор

Рај који то није

(Горан Траиловић: Лична топографија раја, Панчево, 2015)

Ако пођемо од најједноставније дефиниције топографије, по којој се ова наука бави описивањем и проучавањем Земљине површине, тј. рељефа, гледајући само корице књиге, можемо да се питамо какве то просторе описује Горан Траиловић, библиотекар саветник у Градској библиотеци у Панчеву, у својој, личној топографији. Да ли је лична јер описивање живота библиотеке од стране библиотекара није могло без субјективности? Колико је тешко направити објективни, аналитички отклон од стварности у чијим се раљама налазимо? Међутим, не постоји упитаност зашто се ти библиотекарско-библиотечки простори доживљавају као рајски (чак ни за оне који нису читали Борхеса). Свакоме ко део свог времена проводи у библиотекама, било као радник, било као корисник бројних услуга, ова метафора потпуно је јасна. Уз значајну разлику, у библиотечком рају не постоје забрањени плодови (са)знања. Или, ипак… Како год да доживљавамо библиотеке, и оне као и ми живе у реалном времену које у својој свакодневици има мало тога рајског. И тај дуализам се огледа од почетка до краја ове публикације, којом посленици панчевач-

ке библиотеке желе да обележе 90 година постојања и вредног рада. У предговору „Трајање као залога смисла и значаја“, актуелни директор библиотеке Дејан Боснић, библиотеке сматра за „суштаствене оријентире, оне стубне структуре, упоришне постаменте и културна чворишта на која, пре или касније, као мисаони ентитети, током живота неизоставно морамо наићи“. Тумачећи мисију библиотека каже: „Само тада ћемо – упркос кризама које не престају, нити ће – лакоћом пера сагледати и учинити све што је нужно да бисмо наставили унапређење библиотечких услужних интерфејса […] колико год буџетски дефицит одвраћао“. И тако током целе књиге, уз афирмативна подсећања на оне вредне, несебичне, богате духом или оне пуне поверења, разумевања и подршке, стална је „прокрвљеност“ постојањем оних другачијих који су у позицији да креирају живот који није рајски. Пред крај књиге, у својеврсном поговору „Забелешке на маргинама историје“ ­аутор Горан Траиловић објашњава да „нема ни најмању намеру да пружи целовит и систематичан преглед настанка и развоја панчевачке библиотеке, а још мање б­ иблиотекарства у

143

Бележница 31

______________ Избор Бележнице овом граду“ већ је реч о „промишљању садашњег тренутка и могућих пројекција будућности установе у којој ради“. Међутим, ако ову публикацију читате по реду, од почетка (што концепцијски није нужно, јер њена мозаичка структура дозвољава читаоцу да у било ком тренутку прочита било који од кратких текстова и створи целовиту слику о третираној теми), можда то и није „целовит и систематичан“, али јесте „преглед настанка и развоја панчевачке библиотеке“. У првом делу, насловљеном „Панчевачка читалишта“, бавећи се и питањем времена настанка јавне библиотеке у Панчеву, и недоумицама које постоје у вези са тим (нпр.

1994. прославила се стогодишњица, а средином осамдесетих година двадесетог века прославила се 175-годишњица библиотекарства у Панчеву), аутор истиче тезу, којој ће се враћати и у неколико наредних текстова у књизи, а то је да се не смеју поистоветити касина, читалиште и библиотека због потпуно различитих друштвених задатака које ове институције имају. Имајући као „путоказ“ књигу Гордане Стокић Симончић Књига и библиотеке код Срба у Средњем веку, Траиловић истиче да би се историја панчевачког библиотекарства могла рачунати од 16. века и Саборника из манастира Војловица (штампаног у Венецији 1536–1538), који је, заједно са осталим манастирским књигама, пренет у библиотеку панчевачке Цркве-

Бележница 31

не општине. У пет кратких текстова читаоцу се нуди кратка историја читаоница којих је било завидан број у овој вароши током 19. и почетком 20. века, све до 1954. када је „кућа са двориштем и покретнина“ Српске читаонице у Змај Јовиној 5 конфискована под околностима које још увек нису познате јавности. И наредне две целине – „Рађање библиотеке“ и „Градска библиотека после Другог светског рата“ – текстовима-цртицама пружа хронолошки увид у живот прве јавне библиотеке. Од ванредне седнице Проширеног сената града Панчева, 5. Априла 1924, на којој је донет, што би се данас рекло, акт о оснивању Градске књижнице и музеја са Правилима по којима ће градска књижница да ради, Горан Траиловић рачуна живот прве јавне библиотеке у Панчеву. Сазнајемо о богатству немачког и мађарског фонда и како је решен проблем малог броја српских књига; о томе да је пред Други светски рат библиотека примала 40-ак листова и часописа, имала преко 11.000 публикација и 1.300 чланова (на дику и понос данашњим Националним стандардима за јавне библиотеке). Сазнајемо и то да се „једна од првих наредби Војне управе за Банат (15. септембра 1944) тицала прикупљања и чувања књига“; куда се све библиотека селила; ко је у њој радио; о отпису „фашистичке“ литературе; о контрастној слици архитектонског сна о библиотеци и урбанистичке јаве која је све страшнија.

144

Избор Бележнице _______________ Како се прича о животу библиотеке приближава времену које је блиско аутору, тако се у историографско ткиво све више увлаче критички, духовити, хумористични или црнохуморни пасажи. Наредна четири дела можемо посматрати као својеврсни целину. Делови „Сарадња библиотека, архива и музеја“, са своја 4 кратка текста и „Књижевна топографија Панчева“, са својих 7 минијатура подсећају на заједничку мисију установа културе и постојећу литературу на ту тему. Похвално говоре о заједничком наступу свих установа културе Панчева на Међународном београдском сајму књига; о последњем научном скупу одржаном у библиотеци у новембру 2000, који је за свој резултат имао два литерарна века сажета у зборник Књижевна топографија Панчева а у коме су своје место нашли и записници са састанака послератне гимназијске дружине који су осветлили до тада непознате биографске детаље о Мирославу Антићу; о томе ко им је много помогао у изради Топографије; о идеји да се бележи усмена завичајна историја. Упознајемо се са „Златним добом издаваштва“ и публикацијама које представљају свака за себе у свом времену својеврстан подухват, са настанком часописа Читалиште, његовим уредницима, финансијерима и значајем, како у реалном тако и у виртуелном свету. Другачија је топографија раја дата у другој половини публикације. Оно лично много је снажније. Нема историографије. Дате су

сличице стварности као кратки есеји са јасном критичком нотом. Део „Град расте са библиотеком“ чине три текста. Пажњу привлачи тврдња из наслова првог: „Библиотекар је важнији од градоначелника“, где посредством информације да је директорка библиотеке у Бачкој Паланци иза­брана за личност године, Траиловић говори о умећу да се библиотеке наметну онима који управљају буџетом, и да је стручни, креативни и мотивисани библиотекар важнији и од буџета и од зараде, и да је самим тим највеће зло уплитање локалних моћника у кадровску политику библиотека. Искуства финских библиотека, где „чланска карта вреди много, а не кошта ништа“, приказана у целини насловљеној „Библиотека као место сусрета“, као да имају стилску функцију контраста јер већ у следећем делу, „Библиотекари у интернет парку“, читамо оштре, критичке, полемичке текстове о нашем искуству, о односу оснивача (на нивоу локала) према библиотекама, до односа Владе РС, која, доносећи Стратегију развоја информационог друштва у Републици Србији до 2020. године, није препознала библиотеке као важне чиниоце. Хвалећи мудрост локалне власти која је основала Ромску библиотеку у новосадском насељу Шангај, аутор истовремено куди Панчевце који су сродан пројекат одбили. И последње поглавље, „Библиотека, политика, идеологија“, нуди 7 кратких текстова-

145

Бележница 31

______________ Избор Бележнице есеја на теме односа блиотекарства и државног апарата, спремности да се промени тип­ ска слика библиотекара, да ли треба тржиште да одређује библиотекарство иако оно није профитабилно. Ове текстове краси снажан лични печат и духовите (до ироније) опаске поводом услуга које савремено библиотекарство нуди (уз коментар да се све то може прочитати у старим бројевима Библиотекара), а посебно на тему библиотекара као менаџера информацијама. Црнохуморна је и његова слика стања духа у српском библиотекарству: „уз све проблеме са Идеологијом и Политиком имамо највећи проблем са самим собом“; „Хетерогенији скуп библиотекара се, ваљда, може наћи само у Легији странаца“ … Посебну вредност за читаоца Личне топографије раја представља то што нас директно или кроз фусноте упућује на литературу коју можемо прочитати, заинтригирани ауторовим ставом или критичким или духовитим опаскама. Прилози на крају књиге, које чине дигитализовани оригинални Скупштински записник Проширеног сената самоуправног града Панчева од 5. априла 1924. „Оснивање и Првила Градске Књижнице и Музеја“ и Извештај за 1924, који на крају године подноси Никола Ђорђевић, градски библиотекар, дају не само фактографско историјско утемељење деведесетогодишњем животу јавне библиотеке у Панчеву, већ и много више.

Бележница 31

Није садржај ових списа оно што остаје као трајан укус после конзумирања Личне топографије. Овај опис раја препун је „ароме“ времена која се осећа кроз језик и стил њихових аутора. Почев од првог библиотекара, Николе Ђорђевића, 1924. године, до Горана Траиловића деведесет година касније. Жељу да укаже на мудрост и слогу виђених Панчеваца са почетка прошлог века и визионар­ство општинских власти из седамдесетих година двадесетог века обојила је меланхолијом опаска аутора „(...) чини се да је град, растући, полако почео да заборавља своју библиотеку. Урбанистички су јој сасечена крила, остала је немалтерисана на страни где је требало да се настави њена изградња, инвестиције и признања је заобилазе... Чак недостају и правичне надокнаде, прописане законом, за рад њених стручњака“ (што је на више места поновљено у овој књизи). Због свега тога делује слабашно Траиловићев оптимистички позив да би требало да „имамо сопствене визије и планове а не да животаримо у неким давним и туђим“. Лична топографија раја садржајно и језгровито, детаљно и духовито, кроз живот библиотеке осликава панчевачки (и не само панчевачки) културни миље, а боје ове слике, колико год да су снажне бивају у сенци дифузног осветљења „смутних времена“.

146

Ствари које су прошле

Ствари које су прошле ___________

Први број „Усмених новина“ У току прошле седмице одржан је први број Усмених новина Народног универзитета. Усмене новине су прилично успеле, одзив слушалаца није био задовољавајући али се видело да код нас за ову форму рада има интересовања и услова и да ту форму рада треба наставити. Борски колектив: орган рудничког одбора и предузећа – Бор год. 5, бр. 13 (23. март 1951): 2.

Коментар

Случај Косте Стојановића пример бирократије Читаве три године Коста Стојановић је запослен у Дому културе, као помоћни службеник и курир. Све до 1. новембра прошле године, Коста је примао плату. Отада па све до данас, за пуних пет месеци, Коста није плаћен. Није плаћен због тога што се не зна ко је надлежан да га плати. До новембра је Косту плаћало Грађевинско одељење Дирекције. Тада су му дали отказ и он је остао и даље с тим да ради у Дому културе и „3. октобру“. И, Коста је поштено радио све послове које је добијао, највише у цртачници, на позорници, у сали, свуда. Свој случај је Коста износио пред разним органима и установама. Свуда се жалио и свуда су му обећали да ће његов случај решити. Међутим, случај није све до данас решен. Сада га се сви одричу и „3. октобар“, и Руднички одбор и Дом културе… Борски колектив: орган рудничког одбора и предузећа – Бор год. 5, бр. 15 (6. април 1951): 4.

147

Бележница 31

__________ Ствари које су прошле Из дискусије и закључака саветовања просветних радника

Специфичности Бора правилно искористити у васпитању омладине Бор има своје специфичности, констатовала је дискусија. То су специфичности једног града–предузећа, града који је нагло нарастао, добио, такорећи преконоћ, низ разноврсних школа а тим и велики број ученика. Није чудно и није необјашњиво откуда баш у Бору извесних нездравих појава код неких његових житеља – ђачких родитеља: експлоатисани годинама од домаћих и страних израбљивача, којима је последња брига правилно васпитање људи Бор је наследио неке особености од којих се највећи део грађана било сасвим еманциповао, било да их није ни имао. Али, код извесног броја грађана Бора, остале су неке од тих лоших навика. Те особине неких грађана нису ни масовне ни забрињавајуће, све их је мање из дана у дан и овај напредни и здрави део увелико је надвладао и убедљиво победио. Али, нажалост, код извесног броја људи има још негативних особина које „заразно“ и штетно делују и на омладину. Школска омладина прими по неку од тих особина, подлегне лошем примеру, несвесно копира и имитира. То намеће закључак: неопходна је упорна борба за даље преваспитање људи и искорењивање и оних последњих трагова мучне прошлости. Та борба ће дати користи; све ће мање бити лоших примера који негативно утичу и на омладину, све ће лакши бити задатак васпитача а већи успон васпитаника-школске омладине. Далеко важнији облик специфичности Бора јесу оне друге: Бор као огромно радилиште, са мноштвом дивних примера борбе за социјалистичку изградњу, пружа далеко веће обиље примера на које омладина може и треба да се угледа. Примери ударништва, самопрегорног рада, рационализаторства и новаторства; даље, примери борбе за испуњење дневних задатака; даље, примери штедње и правилног односа према општенародној имовини; онда, велика победа радничке класе и примање предузећа на управљање; затим, брига народних власти за подизање и побољшање животног стандарда; затим, колективност и неговање колективне свести а то значи заједничке одговорности пред заједничким задацима – итд. итд. – све су то и те како веома крупни беочузи у непрекидној нити примера који могу да помогну и наставницима у настави и васпитачима у васпитању уопште. Посебно место заузима и тема о томе, коли-

Бележница 31

148

Ствари које су прошле ___________ ко драгоцене користи може наставницима да пружи и само Предузеће у настави појединих предмета (физика, геологија, хемија, математика итд.) Саветовање је, кроз дискусију и закључке, све ово ставило до знања свима наставницима и позвало их да ове очигледне специфичности Бора искористе до крајњих граница у васпитању и настави. (одломак из непотписаног реферата) Борски колектив: орган рудничког одбора и предузећа – Бор год. 5, бр. 40–41 (3. октобар 1951): 2, 5.

149

Бележница 31

Летопис библиотеке _____________

Летопис библиотеке 20. октобар: Креативна радионица Дечјег одељења за децу предшколског узраста поводом Светског дана јабука.

23. октобар: Енигматска радионица Дечјег одељења за ученике сеоских основних школа; аутори енигматских задатака били су Крста Иванов и Радомир Матић (Енигматски клуб Бор).

1–2. новембар: Дечје одељење Народне библиотеке Бор учествовало је на 4. Фестивалу науке у Бору: Тимочки научни торнадо (ТНТ2015).

4. новембар: Предавање психолога Недељка В. Јовића „Породица у вртлогу дроге“.

5. новембар: Отварање изложбе „Портрет као индустријски пејзаж“ Завичајног одељења НБ Бор; аутор изложбе и каталога: Драган Стојменовић, виши дипломирани библиотекар. Представљање Малог клуба књигољубаца у ОШ „3. октобар“, Бор; модератор: Вилота Стојменовић.

12. новембар: Представљање публикације Ескамотажа (Народна библиотека Бор, 2015); о књизи говорили: Горан Миленковић, виши дипломирани библиотекар, ур. публикације и аутор истоименог пројекта; Јелена Милетић, историчарка уметности и Милица Ружичић, уметница и једна од ауторки публикације.

13–14. новембар: Народна библиотека Бор учество­вала је на семинару „Андрагошка обу­ка“ у организацији Друштва за образова­ ње одраслих у Београду.

19. новембар: „Енигматика за почетнике“ на Дечјем одељењу – енигматска радионица за ученике виших разреда основне школе; аутори енигматских задатака били су Крста Иванов и Радомир Матић (Енигматски клуб Бор).

6. децембар: Обележавање међународних дана волонтера и земљишта, у оквиру Еколошких дана Бора 2015, у организацији Друштва младих истраживача Бор, Народне библиотеке Бор, Канцеларије за младе Бор и других партнерских организација.

7–11. децембар: Недеља писмености у организацији Народне библиотеке Бор и ОШ „3. октобар“, Бор; изложба „Правопис у слици и речи“ Весне Јовановић (Дечје одељење НБ Бор), Марије Радосављевић (Дечје одељење НБ Бор) и Саше Чорболоковића (проф. српског језика, ОШ „3. октобар“).

7. децембар: Предавање Саше Чорболоковића, проф. српског језика и књижевности, „Правопис у администрацији“, у оквиру „Недеље писмености“.

8. децембар: Квиз „Колико познајеш правопис“ Весне Јовановић (Дечје одељење НБ

151

Бележница 31

____________ Летопис библиотеке Бор) и Саше Чорболоковића (проф. српског језика, ОШ „3. октобар“, Бор) за ученике виших разреда основне школе, у оквиру „Недеље писмености“.

9. децембар: Представљање Ескамотаже (Народна библиотека Бор, 2015) у Народној библиотеци „Доситеј Новаковић“ у Неготину. О књизи је говорио Горан Миленковић, виши библиотекар, ур. публикације и аутор истоименог пројекта. На Дечјем одељењу одржана је, у оквиру „Недеље писмености“, радионица „Правописна енигматика“; аутори радионице: Весна Јовановић (Дечје одељење НБ Бор), Саша Чорболоковић (ОШ „3. октобар“), Крста Иванов и Радомир Матић (Енигматски клуб Бор).

10. децембар: Радионица „Снађи се на интернету“ за ученике петог разреда основне школе; модератор: Виолета Стојменовић, виши дипломирани библиотекар.

11. децембар: Предавање Виолете Стојменовић, вишег дипломираног библиотекара и Саше Чорболоковића, проф. српског језика и књижевности „Правопис у савременој комуникацији“, у оквиру „Недеље писмености“.

14. децембар: Представљање 30. броја Бележнице у оквиру обележавања Дана библиотекара Србије.

15. децембар: Стручни семинар „Сеоске библиотеке као информациони и комуникациони центри сеоских локалних заједница“; аутор семинара: Весна Црнковић, Народна библиотека „Радислав Никчевић“ Јагодина.

Бележница 31

22–25. децембар: Креативне новогодишње радионице Дечјег одељења НБ Бор.

26. децембар: Изложба и представљање про­ јекта „Борска детињства“ Завичајног одељења Народне библиотеке Бор у оквиру манифестације „Викенд на Филозофском“ Филозофског факултета Универзитета у Београду; о пројекту и изложби говорио је аутор, Драган Стојменовић, виши дипломирани библиотекар.

29. децембар: Предавање др Родољуба Живадиновића, председника Савеза пчеларских организација Србије, „Стандард квалитета – добра пчеларска пракса: економичност пчеларења и предуслови за пласман меда“, у организацији Друштва пчелара „Албина“ – Бор и Народне библиотеке Бор.

2016.

26. јануар: Обележавање Светског дана образовања за одрживи развој у оквиру „Еколошких дана Бора 2016“ у организацији Друштва младих истраживача Бор, Народне библиотеке Бор и других партнерских установа и организација.

27. јануар: Обележавање Св. Саве, Дана библиотеке; у оквиру свечане академије наступио је борски црквено-општински хор „Св. Ђорђе“.

10. фебруар: „Прешернов дан“ у организацији друштва „Крас“ и Народне библиотеке Бор 18. фебруар: Представљање публикације Борски алманах: улична фотографија као

152

Летопис библиотеке _____________ заједничка антропологија (Народна библиотека Бор, 2015). О књизи су говорили аутори: проф. др Слободан Наумовић (Филозофски факултет у Београду) и Владимир Радивојевић (фотоаматер из Бора), и виши дипломирани библиотекари: Драган Стојменовић, приређивач и Горан Миленковић, уредник едиције РазБор, у оквиру које је ова књига објављена.

19. фебруар: Трибина „Сат времена за здрав живот“ у организацији удружења United, Бор.

22–26. фебруар: Недеља пријатељства у организацији Дечјег одељења Народне библиотеке Бор.

22. фебруар: Радионица „Који је твој матерњи језик“ за ученике Гимназије „Бора Станковић“, Бор, поводом Међународног дана матерњег језика; радионицу је водила Виолета Стојменовић, виши дипломирани библиотекар. На Дечјем одељењу одржана је, у оквиру „Недеље пријатељства“, математичка радионица под називом „Карирана радионица“; ауторка радионице је Виолета Стојмировић, дипл. инж. металургије.

23. фебруар: „Дада-колаж“ – креативна радионица за младе на тему колажа и сродних уметничких поступака, организована поводом стогодишњице дадаизма. Модератор: Виолета Стојменовић. На Дечјем одељењу одржано је, у оквиру „Недеље пријатељства“, такмичење у решавању енигматских задатака у организацији Дечјег одељења НБ Бор и Енигматског клуба Бор.

24. фебруар: Бранко Стевановић представио је књигу Урнебесна физика, чији је један од аутора.

25. фебруар: Едукативна радионица „Била једном једна бајка...“; ауторке радионице: Марија Радосављевић и Весна Јовановић (Дечје одељење НБ Бор).

26. фебруар: Креативна радионица „Наруквице пријатељства“ на Дечјем одељењу НБ Бор, као завршни програм у оквиру „Недеље пријатељства“.

4. март: „Кабаре Волтер“ – мултимедијални програм посвећен обележавању стогодишњице дадаизма. Хуга Бала, Рихарда Хилзенбека, Марсела Јанка, Жана Арпа и Тристана Цару глумили су: Ненад Пантић, Алекса Манасиев, Александар Ђорђевић, Марко Грујчић и Душан Смиљковић, чланови драмског студија при Центру за културу Бор, који води Симонида Гаврић. Аутор програма: Виолета Стојменовић, виши дипломирани библиотекар.

7. март: Такмичење у решавању енигматских задатака у организацији Дечјег одељења НБ Бор и Енигматског клуба Бор. Обележавање међународних дана очувања енергије и енергетске ефикасности, у оквиру Еколошких дана Бора 2016, које организују Друштво младих истраживача Бор, Народна библиотека Бор и друге партнерске установе и организације.

17. март: Историчар и проф. Филозофског факултета Универзитета у Београду, др Ду-

153

Бележница 31

____________ Летопис библиотеке бравка Стојановић одржала је предавање на тему историје Холокауста: „Варљиво сећање. Како смо учили о Холокаусту?“ 18. март: Предавање и радионица за ученике нижих разреда основних школа „Џинови леденог доба“ Гордане Пауновић , палеонтолога из Музеја у Смедереву.

22. март: Представљање образовног пакета „Дунавска кутија“ и обележавање међународних дана шума, вода и метерологије, у оквиру Еколошких дана Бора 2016, које организују Друштво младих истраживача Бор, Народна библиотека Бор и друге партнерске установе и организације.

23. март: Драган Великић, актуелни и двоструки добитник НИН-ове награде за роман године, представио је роман Иследник.

25. март: Представљање планинарске експедиције „Албанска голгота 100 година касније”.

29–31. март: Едукативна радионица „Била једном једна бајка...“ за ученике борских основних школа; ауторке радионице: Марија Радосављевић и Весна Јовановић (Дечје одељење НБ Бор).

1. април: Креативне радионице за децу сликарке Бојане Лукић на тему Мали принц, реализоване у оквиру пројекта „Моја планета“. На Дечјем одељењу одржана је и едукативна радионица „Жаркина азбучница“ за децу предшколског узраста.

2. април: Поводом Међународног дана дечје књиге отворена је изложба радова насталих у

Бележница 31

оквиру пројекта „Моја планета“. На изложби су представљени серија цртежа Плаво-бели свет малог принца Бојане Лукић, које је Народна библиотека откупила средствима Министарства културе добијеним на Конкурсу за откуп уметничких дела из области визуелне уметности 2015, и инсталација „Моја планета“ настала у току радионица за децу на тему Малог принца које је осмислила и водила Бојана Лукић.

4. април: Едукативни програм „Асоцијације из књижевности“ за ученике виших разреда основних школа на Дечјем одељењу НБ Бор.

6. април: Обележавање Међународног дана Рома, у организацији Народне библиотеке Бор и удружења грађана „REAB“ 7. април: У оквиру Еколошких дана Бора 2016. обележен је Светски дан здравља, програмом у организацији Друштва младих истраживача Бор, Канцеларије за животну средину, Дома здравља и Опште болнице Бор и других партнерских установа и организација.

21. април: Играоница „Андерсен“ за ученике нижих разреда основне школе; ауторке програма: Марија Радосављевић и Весна Јовановић (Дечје одељење НБ Бор).

22. април: Отварање изложбе минијатурних књига „Минијатура на зрну грашка“ др Дејана Вукићевића (Народна библиотека Србије), поводом Светског дана књиге и ауторских права.

25–27. април: Едукативна радионица „Шта је (била) књига?“ за ученике виших разреда

154

Летопис библиотеке _____________ основних школа; модератор: Виолета Стојменовић, виши дипломирани библиотекар.

25. април: Књижевно вече у оквиру пројекта „Читалићи“ под називом „Љубав на прво читање“, у организацији ОШ „3. октобар“, Бор.

26. април: Такмичење у решавању енигматских задатака, у организацији Народне библиотеке Бор и Енигматског клуба Бор.

27. април: Ускршња креативна радионица на Дечјем одељењу НБ Бор.

28. април: За децу која су учествовала у едука­ тивној радионици посвећеној облицима и начинима произвођења књига кроз историју, „Шта је (била) књига“, Народна библиотека Бор је организовала колективну посету штампарији „Терција“ у Бору.

155

Бележница 31

Белешка

Белешка ________________________

Белешка Овај број Бележнице илустрован је фотографијама камермана Криса Фосита, насталим током снимања једног дела документар­ ног филма „Рудник злата“ америчког режисера Бена Расела. Филм се бави различитим друштевно-технолошким условима под којима се рударење одвија у различитим деловима света (у Суринаму, финском делу Лапоније и Бору). Фотографије Криса Фосита снимљене су током боравка филмске екипе у Бору, у марту 2016. године. Крис Фосит (Chris Fawcett) (Белфаст, 1958) – камерман; специјалиста за рад са стедикемом. Као сниматељ, сарађивао је са великим бројем редитеља и продуцената кратких, експерименталних, документарних или образовних филмова и живих наступа широм света; радио је и за велике куће као што

су Би-Би-Си, Си-Ен-Ен или Дизни; са Беном Раселом сарађивао је на снимању вишеструко награђених докуменатрних филмова „Обреди реке“ (2011) и „Нека свако иде куда може“ (2009), снимљених у Суринаму. Бор сам посетио због рада на дугометражном, нефикционом филму који режира Бен Расел, а који представља портрет рада и колективног духа снимљен на површинском копу рудника РТБ Бор и у лавиринту тунела дубоко испод површине земље. То је једна од најзахтевнијих продукција у мојој каријери, али и једна од оних које су ми пружиле највише задовољства. Част је и привилигија радити међу посвећеним радницима и радницама у рударским постројењима. Надам се да ћу једном моћи да поново дођем у Бор.

157

Бележница 31

Упутство ауторима, преводиоцима и приређивачима Да бисмо избегли извесне недоумице на које наилази редакција приликом приређивања текстова за штампу, али и ради једнообразности текстова, поготово када је реч о навођењу литературе и фуснота, молимо ауторе, преводиоце и приређиваче да се придржавају следећих упутстава: • За Бележницу се пријављују радови чији садржај није објављиван; • Радови (и други прилози) треба да буду достављени редакцији ИСКЉУЧИВО у електронској форми имејлом (nbbor@ open.telekom.rs), са назнаком „За Бележницу“, уређени у програму Microsoft Word; • Све остале прилоге који иду уз текст – илустрације: шеме, дијаграми, табеле и сл. – треба доставити одвојено од текста, такође у атачменту, јасно обележене и са назнаком у ком делу текста треба да буду штампане, најбоље што је могуће ближе тексту где се први пут помињу; • Странe свих текстова треба да буду формата А4, текст у једној колони; • Текст мора бити ћириличан (изузев неоп­ ходних термина и скраћеница који морају да буду на страном језику и ако је матерњи је-

Бележница 31

158

зик аутора – хрватски или бошњачки) – style: Normal + Justified, font: Times New Roman (Serbian Cyrillic), font size 12, проред:1; • Текст треба организовати следећим редоследом: у истом реду – (титула) име и презиме аутора, (назив установе у којој је запослен), место; испод – јасно одвојени (наднаслов), наслов и (поднаслов), текст рада (са фуснотама); напослетку – (литература); • За писање наслова књига и часописа у самом тексту треба користити курзив (italic); за наслове песама, приповедака, текстова у часописима или књигама, филмова, позоришних представа, изложби и сл. користити наводнике као у примеру: „Искрена песма“, а у оквиру цитата, уколико је потребно – полунаводнике (апострофе): ‘Искрена песма’; • У раду се могу користити искључиво фус­ ноте обележене основним бројевима; • Списак коришћене литературе је на крају текста; извори се наводе језиком и писмом коришћене публикације; • Стил цитирања у фуснотама и литератури је Chicago Style (Humanities) и молимо ауторе, уколико их текст садржи, да се овог правила придржавају;

Упутство како се овај стил користи можете пронаћи: -- у тексту мр Драгане Сабовљев у рубрици „Одраз“ у Панчевачком читалишту број 13 (новембар 2008), -- на сајту www.citaliste.com -- на веб адресама: -- h ttp://www.chicagomanualofstyle.org/ tools_citationguide.html -- http://www.citaliste.com/pdf_stampa/ cikago_za_sajt.pdf • Списак литературе треба саставити по азбучном реду (ако је текст писан ћирилицом) или абецедном реду (уз рад писан латиницом), узимајући у обзир прво слово презимена аутора или наслова анонимног дела; на крају списка иду URL адресе. Редакција Бележнице ради лектуру и коректуру текстова и задржава право да у договору са аутором измени наднаслов, на­ слов или поднаслов текста, као и дискреционо право да рад процени и не објави уколико

не одговара утврђеним критеријумима, квалитативним, садржинским и формалним. Објављени радови ни на који начин не смеју повредити ауторска права других појединаца или организација. За право објављивања, оригиналност и квалитет радова одговарају сâми аутори. Аутори су одговорни и за чињенице, податке и ставове изнете у тексту, који не морају бити у складу са ставовима редакције. Сматра се да су аутори своја ауторска права на текст (и фотографије), од тренутка кад су их послали, пренели на Народну библиотеку Бор као издавача часописа. Издавач ће радове објављивати у штампаном и електронском облику (на сајту Народне библиотеке Бор). Текст објављен у Бележници аутор може објавити и у другим публикацијама, уз сагласност главног уредника и обавезно навођење извора, тј. броја Бележнице одакле је рад прештампан.

159

Бележница 31