Njujorška luda

je se čini većim nego u naravi, iako je nekoliko stopa udaljen od mene. „Odlazim poslije doručka. Žao mi je što sam ti bio na teret.“ „Nisi mi na teret, Francisco.“ „Potrošio si novac na mene. Osim toga, previše si visok za jedan madrac.“ „Nabavit ću još jedan. Možeš ostati koliko hoćeš.“ „Odlazim poslije doručka.“ „Naravno, ako baš želiš. Ipak, imam prijedlog.“ Gledam ga sa znatiželjom. „Moramo otkriti tko si. Mogli bismo provesti vrlo zanimljivo vrijeme. Nešto kao igra ili krimi priča.“ Odmahujem glavom. „Moraš na posao ili u školu“, kažem. „Trošiš novac na mene hraneći me i odijevajući me. Nemaš ništa. Ne bih te htio uvrijediti, no čini mi se da si siromašan.“ „Oh, ne, Francisco. Vrlo sam bogat. Imam malenu mirovinu, dovoljnu za sve što mi je potrebno, a nešto mi i ostane. Osim toga, učim, ali to mi ne uzima previše vremena.“ „Student si?“ „Tako nekako. Želio sam postati medicinski tehničar, no smetala im je moja visina pa me nisu primili. Uostalom, nitko me ne bi zaposlio, čak i da sam to uspio završiti. Prekrupan sam za kola hitne pomoći, znaš. Osim toga, ljudi u kritičnomu stanju katkada me se boje. Zbog toga učim sam, samouk sam, i preko vikenda volontiram u utočištima, ali najviše vremena provodim obilazeći grad i tražeći ljude koji su u nevolji.“ „Pomažeš im?“ „Tako nekako, pokušavam im biti pri ruci.“ 24