Sanja Dimoski - Čudesno u nama

SANJA DIMOSKI / ÄŒUDESNO U NAMA

Urednik: Dejan Matić Dizajn korica: Dragana Nikolić Copyright © Sanja Dimoski, 2015 Copyright © ovog izdanja Treći Trg, 2015

Treći Trg – Čigoja štampa Beograd 2015

Bajke

i njihova čudesnost

„Neka bude što biti ne može.”

Njegoš Izgleda da sentimentalni i idealistički odnos odraslih prema bajkama predstavlja pokušaj oživljavanja onog starog, dečijeg, lekovitog nadanja da će sve biti dobro, da će dobro pobediti zlo, da će se zlo zatrti, zlikovci preobraziti, nespojivo spojiti, a želje ispuniti... Velikani ljudske misli kao odrasli i renomirani pisci – Šiler, Šo, Dikens, pamtili su i poštovali taj specifični, čudesni osećaj koji bajke ostavljaju na čitaoca.

Jedna od određujućih osobina bajki, kao oblika fantastične književnosti, je postojanje neverovatnih pojava u njihovim sadržajima. Ove pojave i događaji su podrazumevajući – niti uznemiravaju, niti čude, niti plaše glavnog junaka. Iznenadno pretvaranje princeze u žabu ili postojanje Baba Jagine jezive kuće, preživljavanje Crvenkape u stomaku vuka ili večiti san... sve su to fenomeni za svet bajki potpuno uobičajeni.

Cvetan Todorov (Tzvetan Todorov), filozof i književni teoretičar, bajke je smatrao pravcem fantastične književnosti koji je nazvao čudesan (za razliku od fenomena čudnog u književnosti). Svet čudesnog je podrazumevajući za junaka, on susreće vile, veštice, čarobnjake, patuljke; životinje mu pomažu, priroda i likovi se transformišu, nestaju, iznenada se pojavljuju... Čudesno u bajkama junak objašnjava Bajke i njihova čudesnost 7

natprirodnim uzrocima, odnosno prihvata postojanje natprirodnog, dok je junak fantastične književnosti, koju Todorov sistematski klasifikuje, začuđen ili čak prestravljen neobičnim događajima i neuspešno pokušava da ih razume racionalnom determinisanošću. Čovekovu težnju ka čudesnom, koja je koliko antropološki, toliko i psihološki fenomen, pisac Pjer Mabij (Pierre Mabille) je odredio ovako: „Iza prijatnosti, radoznalosti, svih uzbuđenja koja nam pružaju priče, bajke i legende, iza potrebe da se razonodimo, zaboravimo, da stvorimo sebi osećaj prijatnosti ili straha, pravi cilj čudesnog putovanja je...potpunije izražavanje sveopšte stvarnosti.“ Čudesne avanture junaka, koje se sreću u bajkama, a bajke su oblik književnosti nastao iz čovekovog predanja, mogu se posmatrati kao izraz žudnje za ostvarenjem nerealizovanih i napuštenih želja pojedinca. Neostvarene, neverovatne i napuštene želje ostaju negde u repertoaru našeg nesvesnog, upravo kao prevaziđene igračke.

Socijalizacija, proces učenja o tome šta bi trebalo da radimo, osećamo i mislimo, koji se u nas utka vaspitanjem, kako bismo mogli da se krećemo među ljudima, ove želje je odgurnula u potpuni mrak neprepoznatog, raciju stranog podneblja. Susret sa bajkama podstiče podsećanje na ove želje i donosi onaj čudni osećaj kao da se odrastao čovek sureće sa samim sobom, koji više nije on. To je susret sa onim naivnim i pomalo smušenim detetom, samim sobom, koje je nekad imalo nerealne i smešne strahove i nerealne i smešne želje, ono Ja koje je patilo zbog bezazlenih stvari i kojeg se odrasli pomalo stidi. Jer, odrasli je naviknut da ne priznaje ni zebnju, ni žudnju, ponekad ni strast, ni ljubav, a naročito ne ljubomoru, srdžbu ili zavist, čega je prepun svet bajki.

8 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Za odraslog čoveka, jedan od posebno teških psiholoških zadataka predstavlja stalno i nužno prevazilaženje psihološke ambivalencije. O ambivalenciji deteta koju je podsticajno opisao psihoanalitičar Bruno Betelhajm (Bruno Bettelheim), kasnije će se govoriti. Adolescenti neophodno moraju da mire potrebu za nezavisnošću i potrebu za toplim, ušuškanim okriljem roditelja, potrebu da idealizuju i potrebu da obezvređuju, želju da zadobiju slobodu i zebnju od sopstvenih izbora. Kasnije, u životu, ambivalencije se usložnjavaju i multipliciraju, dobijaju sve kompleksnije oblike, a odrastao čovek biva prinuđen da sa njima živi uvek težeći da svoja osećanja svede na „crno-bele” obrasce koji su mu jednostavniji za manipulaciju i kontrolu. Ponekad, tek negde u zrelim godinama, čovek razvija mudrost da harmonizuje različite sile u samom sebi.

Bajke su susret sa snažnim potvrdama da je nemoguće moguće. U bajkama, cilj je uvek ostvaren – zadobijeno je bogatstvo ili osvojena princeza, odnosno princ. Id1 je vladar koji je dobio svoje. Bogatstvo omogućava zadovoljenje potreba sada i ovde, a ruka kraljevića ili kraljevne zadovoljenje libidinalnih i narcističkih težnji. Vladanje na osnovu principa zadovoljstva2 je potpuno.

U stogodišnjim borbama sile dobra i zla na kraju bajke konačno se mire. Pobeđuje dobro – bezbednost, sreća i pravda, Id – prema psihoanalitičkoj teoriji nagonski, primitivni deo ličnosti koji ne poznaje racionalne datosti (npr. logičke, vremenske, etičke); uglavnom odgovara onome što je obuhvaćeno pojmom nesvesno.

2 Princip funkcionisanja tipičan za rano detinjstvo; beba i malo dete ne umeju da odlože zadovoljenje neke potrebe, zahtevaju da potrebe budu zadovoljene odmah; kasnije se razvija princip realnosti po kojem se potrebe zadovoljavaju onda kada su ispunjeni neki uslovi, to jest može se odlagati zadovoljenje potrebe (npr. za hranom).

1

Bajke i njihova čudesnost 9

baš kako i treba. Ipak, ni zlo nije lišeno svoje privlačnosti, ono je deo nas samih, kao i sveta oko nas. Priroda, kao neka sudbinska pozitivna datost čuva junaka bajke sa kojim se identifikujemo. Životinje, biljke, prirodne pojave i ostali pomagači u vidu različitih magičnih predmeta rade za glavnog junaka. Glavni junak nikada nije sam u bezizlaznoj situaciji, što je jedna od osnovnih strepnji odraslog čoveka.

Stana Smiljković, naš stručnjak za dečiju književnost ukazala je na jednu tendenciju koja je prisutna kako u bajkama tako i kod pojedinaca, a to je unutrašnji red, kako ga je ona nazvala. „Bajka je takva forma koja zagovara unutrašnji red i sklop.” Izvesnost srećnog kraja je tipična za bajke, naročito narodne bajke. Retke su one na koje se ovo ne odnosi, (npr.

Anderesenove „Devojčica sa šibicama” i „Olovni vojnik”). „Doveka su sretno živeli”, time se najčešće završavaju bajke.

Bruno Betelhajm je smatrao da „bajka umiruje, daje nadu za budućnost i obećava srećan završetak.” Po njemu, romantični, srećni završeci bajki pomažu detetu da shvati vrednost emocionalne bezbednosti i sreće koju je moguće pronaći u trajnim odnosima. Ovo stanje emocionalne bezbednosti je toliko moćno da može odagnati čak i strah od smrti, jer kada se stekne istinska ljubav (kako se često završavaju bajke), nema potrebe da se želi večan život, odnosno izbegava smrt. Čudesno u bajkama, dejstvo natprirodnog, magijskog, čarobnog, glavnog junaka ne uznemirava. Isto kao i u nesvesnom pojedinca i mnogim njegovim izrazima – dečijoj igri, snovima, mašti, umetničkom delu, fantaziji...

Nepredvidive, čudne, magične pojave tu su oko nas – u bajkama one su oko glavnog junaka, u životu, deo su intrapsihičkog sveta pojedinca. Stana Smiljković smatra da „postoji jedna upadljiva pararela između sveta bajki i unutrašnjeg sveta 10 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

ljudske psihe. Ta paralela jeste upravo bogatstvo, šarenolikost i dinamična promenljivost oba ova sveta...”

Paralele između sveta nesvesnog i sveta bajki su mnogostruke. Nesvesno pojedinca predstavlja predeo u kojem istovremeno bivstvuju najraziličitije sile i sadržaji. Fantazmi o oceubistvu ili falusnoj majci, uskomešane strasti i čulnosti, zameci kreativnih ideja... sam Eros i Tanatos, kako bi ih opisao Sigmund Frojd (Sigmund Freud), tvorac psihoanalize.

Termin čudesno, onako kako ga je koristio Todorov, može se primeniti i na opisivanje nesvesnog. Kao i u bajkama koje se odvijaju negde u neodređenom prostoru i vremenu – „bio jednom jedan...“, tako i sadržaji nesvesnog postoje mimo prostora i vremena, kao u nekoj posebnoj dimenziji našeg psihološkog funkcionisanja.

Zbog ovog paralelizma smisao pričanja bajki, sa svojim neprocenjivim potencijalom za razvoj deteta, o čemu je pisao Bruno Betelhajm, premašuje granice zabave i učenja dece.

Pričanje bajki je za decu carski put za poimanje i savladavanje sopstvenog nesvesnog, slično kao što je tumačenje snova odraslog, kako je govorio Frojd, carski put u nesvesno pojedinca.

Bajke i njihova čudesnost 11

Bruno Betelhajm – bajke kao detetov saveznik na složenom putu odrastanja

Psihoanalitičar Bruno Betelhajm je 1976. godine objavio knjigu The Use of Enchantment: The Mining and Importance of Fairy Tales, kod nas prevedenu kao Značenje bajki. U ovoj knjizi on je objasnio pozitivni uticaj koji slušanje bajki može imati na razvoj deteta koristeći psihoanalitička shvatanja o značaju nasvesnog, strukturi ličnosti (Id, Ego, Super Ego), razvojnim fazama, itd.

Iako se knjiga bavi prvenstveno značajem bajki za decu, Betelhajm je na više mesta podvlačio dejstvo tog pozitivnog uticaja koji se produžava i na odraslo doba čoveka. „Bez iskustva koje omogućava slušanje bajki, iskustva dodirivanja vlastitog nesvesnog, komunikacije sa njim, osoba ostaje lišena velikog resursa komunikacije sa samim sobom, ne uspeva da doživi odgovarajuće zadovoljenje nasvesnih procesa, te kao posledica može nastati osećanje da nikada nije potpuna.“ Ni dete, ni odrastao ne mogu sopstvenim raciom da ovladaju nesvesnim fenomenima koji su prisutni u intrapsihičkom svetu pojedinca. Kroz igru, dete izražava svoja nesvesna, neprepoznata osećanja (npr. osećanja ljubomore ili straha), ali ih istovremeno tom eksternalizacijom i upoznaje, a time i delimično ovladava njima. Ona u velikoj meri prestaju da budu potencijalno uznemirujući sadržaji koje je potrebno držati mimo svesti.

12 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Slično je i dejstvo bajki. Slušanje bajki detetu omogućava da nesvesne sadržaje (npr. edipalne prirode) uklapa u svesne fantazije (npr. o sebi kao vitezu). Dete nema mogućnost da manipuliše Idom i Super Egom kao što je za to, u izvesnoj meri, sposoban Ego odraslog. Ono zbog toga nesvesne sadržaje prerađuje u mašti, uz pomoć inspiracije koja dolazi iz sadržaja bajki. Na taj način dete je delimično ovladalo sopstvenim nesvesnim što stimuliše razvojne procese u različitim fazama detetovog života (npr. prevazilaženje Edipovog kompleksa, rivalstva između braće i sestara, zadovoljenje potrebe za nezavisnošću i sl.).

Pričanje bajki vrši još jedan pozitivan uticaj na dete. Iz činjenice da mu odrasli iz dana u dan pričaju ili čitaju bajke, čudnovate priče u kojima je magija dominantna, dete iščitava legitimnost sveta magije i sopstvenog fantaziranja. Ovo čini da se psihički razvoj odvija svojim prirodnim, polaganim ritmom, a ne nasilnim, forsiranim podsticanjem napretka (npr. u razvoju racionalnog mišljenja). „Dete intuitivno shvata da ove priče, iako nerealne, nisu neistinite; da se, iako se ono o čemu govore ne događa u stvarnosti, mora desiti kao unutrašnji doživljaj i lični razvoj; da bajke u imaginarnom i simboličnom vidu prikazuju suštinske stupnjeve u odrastanju i postizanju samostalnog postojanja.“ Lik zle maćehe dobro ilustruje pomoć koju dete dobija od bajke. Ona pomaže da se, bez osećanja krivice oseti gnev ili agresija prema nekoj realnoj osobi (u ovom slučaju majci, ali to može biti i otac, rival i sl.). U bajci se razdvajaju dobra majka (koja je obično umrla) i zla maćeha (koja je zauzela njeno mesto). Ovo sprečava da se dete oseća krivo zbog negativnih osećanja koja bi remetila odnose sa majkom u realnosti, fantazija održava dobru majku netaknutom, dok se Bruno Betelhajm – Bajke kao detetov saveznik na složenom putu odrastanja

13

neprijateljstvo projektuje na maćehu. Detetu je omogućeno da savlada protivrečna osećanja.

Slično kao i u prethodnom primeru, dete može imati doživljaj razdvajanja i samog sebe na dva bića, može da se identifikuje sa dva različita lika bajke. Dete može da se projektuje na „nekog drugog“ u kojeg se eksternalizuju rđave i zastrašujuće stvari koje se teško mogu priznati kao svoje. Istovremeno, dete može da se identifikuje i sa dobrom vilom, mudracem, životinjama pomagačima, a naročito plemenitim junacima, što im pomaže da razvijaju pozitivne osobine i osećanja.

Bajke nose svoju specifičnu moralnost. Ponekad, kao u bajci Lepotica i zver, one nose poruku „da se jedan stvor može voleti i pre nego što dobije svojstva koja podrazumevaju da će biti voljen“. Bajka Mačak u čizmama priča o tome da svako ima pravo i može da uspe, bez obzira koliko bio mali, lukav, snalažljiv i manipulativan. Svako može da se identifikuje sa mačkom, čak i ono dete koje stalno dobija poruke o tome kako „nije dobro“. Tako i surova bajka Modrobradi šalje poruku da će nastraditi onaj koji zbog svoje ljubomore ili dominacije teži da uništi partnerku koja mu pripada.

Bajke se završavaju trijumfom dobra, ali ponekad i surovim kažnjavanjem zlih junaka. Uglavnom, ovakvi završeci imaju kvalitet sveopšteg mirenja pobeđenih i poraženih, sile zla su uništene mada nisu sasvim nestale. Ponekad, bajke se završavaju bez ikakvog stradanja negativnih junaka (Ružno pače, Uspavana lepotica) ili velikom feštom koja slavi različitosti (zajednički slave sva tri praseta iako je samo jedno postupalo mudro u bajci Tri praseta). I kada negativne junake čeka strašna sudbina (Vasilisa Prekrasna, Crvenkapa) ona za dete nije uznemiravajuća. Sudbina negativaca ne predstavlja 14 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

vaspitnu pouku o tome šta sve dete može sustići ukoliko ne bude bilo „dobro“.

Ilustrativno i inspirativno je Betelhajmovo tumačenje bajke Sinbad moreplovac i Sinbad nosač iz zbirke Hiljadu i jedna noć3. Ova zbirka na metaforični način pokazuje koliko je složen i kompleksan psihološki razvoj čoveka. Razvoj se očitava u svim onim bajkama koje je Šeherezada iz noći u noć pričala ogorčenom i gnevnom caru. Pričajući bajke, ona ga je ozdravljivala. Sve one su imale posebnu funkciju i odnosile su se na različite procese ili teškoće u čovekovom funkcionisanju.

Pričajući bajke, Šeherezada je spasavala i sebe, svoj život i život mnogih drugih devojaka kao i samog cara kome je, očajnom od mržnje, napokon uspelo da ponovo zavoli neku ženu.

Bajka o dva junaka istog imena – Sinbad, govori o dvojnosti u čoveku i o potrebi harmonizovanja različitih aspekata naše ličnosti. Psihoanalitički bi se reklo integracija Ida i Ega, a može se odnositi i na različite aspekte nas samih – naše svesno i nesvesno, racionalno i iracionalno, trezveno i maštovito i sl. Betelhajm na primeru originalnog naslova ove bajke Sinbad Moreplovac i Sinbad Nosač ukazuje koliko je značajno ne menjati originalne naslove bajki, što je postalo uobičajeno. U ovom primeru, bajka se danas češće navodi pod nazivom „Sinbad Moreplovac“. On smatra da se tako gubi psihološki akcenat u priči koji se odnosi na mogućnost deteta da projektuje suprotne aspekte svoje ličnosti u likove Drevna zbirka arapskih priča govori o prevarenom i ogorčenom caru koji je, nakon što je ubio svoju ženu i njenog ljubavnika, nameravao da svako jutro ubije po jednu devojku, pošto bi proveo noć sa njom. Kada je na red došla Šeherezada, ona je svaku noć pričala čarobne priče koje cara nisu ostavljale ravnodušnim, a priče bi prekidala pre njihovog završetka, kako bi znala da je car ujutro neće ubiti, već da će je pozvati ponovo sledeće noći da bi mogao da čuje nastavak bajke. Tako je Šeherezadino pripovedanje spasilo nju samu i ozdravilo gnevnog cara koji je ponovo osetio ljubav.

3

Bruno Betelhajm – Bajke kao detetov saveznik na složenom putu odrastanja

15

koji su sasvim različitog karaktera.

Sinbad Nosač je pritisnut napornim radom i tegobama teškog svakodnevnog života. Sreće Sinbada Moreplovca koji lagodno i ugodno živi, od dosade bežeći u avanturistička putovanja. Kako Betelhajm kaže: „Onoga čega Sinbad Nosač (predstavljajući naš Ego) ima premalo – mašte, sposobnosti da vidi dalje od neposredne okoline – Sinbad Moreplovac ima previše – jer kaže da se ne može zadovoljiti normalnim životom...“. On podvlači da je velika vrednost bajke u tome što su oba junaka privlačna; nijednoj strani čovekove prirode se ne odriče važnost i privlačnost. Putovanja Sinbada Moreplovca puna su opasnosti i jezivih događanja. Ona su izraz duboko nesvesnih tendencija iz Ida. Ipak, kako se već to odvija u bajkama, fantazije o bogatstvu i ispunjenju želja na kraju prevladavaju fantazije o strepnji i strahovima – Sinbad se spasen i bogat vraća kući. Ova dva lika, koja su već zato što se isto zovu istovremeno i delovi iste ličnosti, naizmenično se rastaju i sastaju, tako nagoveštavajući nužnost dugotrajnog procesa harmonizovanja antagonističkih sila u nama. Potpuna harmonizacija dostignuta je tek kada su ispričane sve priče, na kraju Hiljadu i jedne noći, kada su Šeherezada i car priznali svoju međusobnu ljubav.

Privrženost likovima Sinbada Nosača i Sinbada Moreplovca je prilično jasna. Dete se može lako identifikovati sa oba. Ovde se krije jedna značajna razlika između bajke i basne. I u basni, npr. Cvrčak i mrav, oba lika su simpatična i podsticajna za identifikaciju. Ipak, basne uvek nose moralni nauk koji se očitava kroz snažni antropomorfizam. One nose naravoučenije, nauk ali i pretnju (šta se sve može dogoditi lenjom cvrčku), dok bajke dozvoljavaju i dalju egzistenciju dobrih i loših junaka, a dobrobit za dete je samo iskustvo 16 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

istovremenog postojanja kontradiktornih sila u nama. Zbog toga je nepotrebno, čak i štetno da odrasli, čitajući ili pričajući bajke deci, menjaju i ulepšavaju naoko strašne i jezive sudbine zlih junaka, u strahu da će deca možda biti uznemirena monstruoznim događanjima kojim se završava sudbina loših.

Upravo suprotno, jezivi scenariji deci dopuštaju da upoznaju sopstvene „jezive“ porive, da ih prepoznaju i eksternalizujući ih ovladaju njima.

Betelhajm objašnjava da bajke o dva brata zapravo govore o oprečnim silama u čoveku koje se moraju uskladiti. Bajke o dva brata, istovremeno su priče koje spadaju u najstarije i najrasprostranjenije, a motiv su i najstarije egipatske priče iz 1250. godine p.n.e.

Ove bajke govore o braći koja imaju različite karaktere i različite životne sudbine. Jedan je miran i ostaje sa roditeljima kod kuće, a drugi pustolovan, kreće u avanture, pada u rizike.

Obojicu braće spaja posebna magija koja implicira da je, u psihološkom smislu reč o jednoj osobi. Često je predstavljena u vidu nekog predmeta koji se raspada kao znak da je prvi brat nastradao, kada drugi kreće da mu pomogne. Kad prvi brat nastrada, zbog slepog povinovanja radoznalosti i avanturizmu, onaj drugi ga spasava, te tako ponovo sjedinjeni žive do kraja života.

One, zapravo, govore o suprotnim težnjama u detetu i adolescentu – težnji ka zavisnosti i vezanosti za kuću i porodicu i težnji ka nezavisnosti i samopotvrđivanju. Betelhajm smatra da ove priče impliciraju da slepo povinovanje bilo kojoj opciji ne donosi sreću; jedino temeljno integrisanje vodi uspešnom postojanju. Prevazilaženje edipalne vezanosti za roditelje i prevazilaženje rivalstva, ljubomore i kompeticije između braće i sestara predstavlja srećan kraj ove bajke. Rivali Bruno Betelhajm – Bajke kao detetov saveznik na složenom putu odrastanja

17

moraju pomoći jedan drugom, antagonizmi su pomireni, a harmoničnost uspostavljena.

Betelhajm smatra da ova priča govori o sukobima u različitim fazama razvoja, kad god je nepohodno preći iz jedne u drugu fazu razvoja. „Sukob nastaje kada moramo odlučiti da li da pređemo iz manje diferenciranog u diferenciranije stanje uma i ličnosti, što iziskuje odvajanje od starih veza pre no što smo uspostavili nove.“ Mnoge bajke pomažu u prevazilaženju tema vezanih za libidinalni razvoj deteta, pa i adolescenta, a mnoge pomažu i samim roditeljima da razumeju nesvesne porive svog deteta.

Crvenkapa ukazuje na antagonizam deteta između hipnotišuće opčinjenosti vukom kao eksternalizacijom zbunjujućih i opasnih edipalnih težnji prema ocu i privrženosti lovcu kao ocu koji spasava i koji je zaštitnik. Snežana i sedam patuljaka je bajka koja pomaže u mukotrpnom uviđanju da je edipalna ljubomora prema roditeljima, kao i njihova prema detetu dopuštena i da bežanje od doma nije najbolji način za postizanje nezavisnosti jer nejako dete lako podleže novim izazovima (otrovnoj jabuci). Bajka Uspavana lepotica pokazuje kako će do seksualnog buđenja zasigurno doći, bez obzira na reakcije roditelja, a bajka Pepeljuga kako je junakinja ambivalentna prema svojoj seksualnost jer je se istovremeno i plaši. Ove junakinje su lepotice koje su izabrane, pasivne u svojoj plemenitosti, naivnosti i čednosti. Jedino se u bajci Lepotica i zver pokazuje da je edipalna vezanost za oca podrazumevajuća i čak poželjna. Junakinja ove bajke angažovano vodi svoj život i učestvuje u izboru partnera. Složen put emocionalnog i seksualnog sazrevanja ima ishod u zreloj partnerskoj ljubavi koja nije zasnovana na narcizmu, već na odnosu u kojem se mora učestvovati.

18 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Lekovitost bajki nosi karakter priča u kojima se, na kraju, nakon silnih junakovih avantura i nedaća, ipak sve završi kako treba. Upravo tako trebalo bi da izgleda i psihološko odrastanje. „Svaka bajka je čarobno ogledalo koje odražava neke aspekte našeg unutrašnjeg sveta i korake nužne za naš razvoj od nezrelosti ka zrelosti. Za one koji zarone u ono što bajka ima da im saopšti, ova postaje mirno jezero, koje isprva kao da odražava samo našu sopstvenu sliku, ali ubrzo iza nje otkrivamo unutarnje nemire svoje duše – njenu dubinu i puteve postizanja mira u sebi i pomirenja sa svetom, što je nagrada za naše napore “, naveo je Bruno Betelhajm.

Bruno Betelhajm – Bajke kao detetov saveznik na složenom putu odrastanja

19

Bajke

kao izraz kolektivnog nesvesnog

Za razliku od psihoanalize, u kojoj bajke nisu bile u fokusu, analitička psihologija Karla Gustava Junga (Carl Gustav Jung) posvetila im je veliki značaj. Sam Jung i mnogi autori ove orijentacije pisali su i tumačili bajke jezikom ovog teorijskog pravca.

Jedna od značajnih razlika između psihoanalitičkog pristupa bajkama i pristupa analitičke psihologije je što autori analitičke psihologije uglavnom smatraju da je potrebno izbeći individualizovan pristup bajkama – vezu i identifikaciju slušaoca ili čitaoca sa junacima bajke. Za analitičku psihologiju, sadržaj bajke i njeni junaci nisu poligon za identifikaciju. Junaci bajke su apstrakcije, kao i sva ostala dešavanja u bajci. Treba ih posmatrati kao simbole određenih procesa ili fenomena čovekovog unutrašnjeg sveta, najpre njegovog kolektivnog nesvesnog.

Za analitičku psihologiju bajke su „najčistiji i najjednostavniji izraz psihičkih procesa kolektivnog nesvesnog... one predstavljaju arhetipove u njihovom ogoljenom, sažetom i najjednostavnijem obliku“, kako je to rekla Mari-Luis von Franc (Marie-Louise von Franz), jedna od najistaknutijih Jungovih učenica i saradnica, autorka više značajnih dela posvećenih razumevanju bajki.

20 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Od velikog broja određenja kolektivnog nesvesnog teško je odabrati ono najilustrativnije. Mari-Luis von Franc (u delu „Interpretacija bajki“) ga shvata kao sveobuhvatnost tradicija, konvencija, običaja, predrasuda, pravila i normi ljudskog kolektiviteta koje svesti neke grupe ljudi, kao celine, daje usmerenje, odnosno prema kojima pojedinci te grupe obično žive bez previše razmišljanja.

Ova autorka je smatrala da su bajke apstrakcije nastale iz lokalnih saga koje su se razvijale u različitim predelima sveta kao posledica raznih iskustava koje je stanovništvo imalo, uglavnom u dalekoj prošlosti.

Arhetip, pojam značajan za razumevanje bajki, fenomen je čiji sadržaj je nemoguće prepoznati ili približiti uobičajenim racionalnim saznanjem. Pojedinac ga može samo naslutiti kroz individualno lično iskustvo, naročito kroz njegove simbolične forme kao što su snovi, ili se može razumevati kroz komparativno izučavanje velikih čovekovih delatnosti kao što je mitologija ili religija.

Ovakav pristup stavio je u fokus činjenicu da se motivi bajki, tokom dugog vremena, od prvih pisanih tragova o bajkama do današnjih dana nisu mnogo menjali. Najupečatljiviji primer toga je postojanje priče o Amoru i Psihi još iz II veka, koja veoma liči na „Lepoticu i zver“, odnosno sve one bajke koje za motiv imaju spasavanje životinjskog partnera lepotom i ljubavlju devojke. U Starom Egiptu je zabeležena priča o braći Anubisu i Bati, koja u osnovi ima motiv dva brata i njihovog rivalstva koji se često sreće u kasnijim evropskim bajkama.

S druge strane, analizirajući bajke kroz arhetipove, jungijanski autori su naglašavali ograničen broj tema i osnovnih tipova zapleta koji se pojavljuju u bajkama zapravo Bajke kao izraz kolektivnog nesvesnog 21

likova i njihovih odnosa, interpretirajući ih kao ilustraciju arhetipova samih.

Jung se bajkama bavio kao jednim od simboličnih pisanih izraza kolektivnog nesvesnog, kao što su mitovi, legende, predanja. Anima i Animus, to jest ženska i muška strana junaka, prikazani su kao vila i junak, zatočeni princ ili princeza, otac i majka, stari mudrac i čarobnica; simboli Senke su čarobnjak, đavo ili veštica, a simboli odnosa između Ega i Senke su motivi dva brata ili blizanaca; životinje pomagači predstavljaju naše nesvesne, ali prisutne potencijale koji su nam na dohvat ruke; ptice i krilate životinje simbolizuju intuiciju, a staro drvo psihički rast.

Kako objašnjava Mari-Luis von Franc (u navedenom delu), Jung je smatrao da je kroz izučavanje mitova, legendi i bajki, kroz bogatstvo kulturne građe koja je u njima prezentovana, moguće postepeno otkrivati osnovne obrasce ljudske psihe.

Bajke je smatrao najboljim načinom za ovo izučavanje, jer je u njima prezentovana mnogo manje određena svesna kulturna građa, te zbog toga one mnogo jasnije reflektuju obrasce psihe i predstavljaju osnovniju strukturu od mita. Mit je bliži svesti i istorijskoj građi nekog naroda, kod njega su arhetipski motivi više vezani za konkretne probleme određenih naroda u određenom vremenskom periodu i zato ga je lakše tumačiti. „Budući da bajka nadilazi kulturne i rasne razlike, može lako migrirati. Jezik bajke, naizgled je međunarodni jezik čovečanstva“, navodi Mari-Luis von Franc.

Tokom procesa interpretacije bajke, za analitičke autore, neophodno je povezivanje svih onih značenja datog simbola koji se sreće u bajci sa onim koja simbol ima u drugim oblastima – mitologiji, religiji, antropološkim izučavanjima.

Na taj način datom simbolu iz bajke pridružuju se njegova 22 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

osnovna značenja iz komparativnih oblasti, što kroz složeni proces interpretacije omogućava da se pojedinačno u bajci (ili u snu) razumeva bolje i sveobuhvatnije, da se razumeva kao fenomen kolektivnog nesvesnog.

Analitička psihologija implicira da gotovo sve bajke, svaka na svoj način, doprinose procesu upoznavanju Jastva, onako kako ga je video Jung. Jastvo je središte kolektivnog nesvesnog, središte samoregulišuće strukture psihe od kojeg zavisi dobrobit pojedinca. Simbol arhetipa Jastva, u bajkama, sreće se kao vrhovno načelo, lik ili pojava. U zapadnoj kulturi, često je to ostareli kralj. Ipak, Jastvo se u bajkama pojavljuje u nebrojeno mnogo simbola u zavisnosti od njegove funkcije u konkretnoj bajci. Prsten, s obzirom na njegov oblik, može biti jedan od simbola Jastva, isto kao i lopta (zemljina kugla) koja implicira spontano kretanje Jastva. Svaki simbol Jastva u bajci ima svoju specifičnu funkciju koja se otkriva procesom interpretacije bajke.

Po mišljenju Meredit Mičela (Meredith B. Mitchell), jungijanskog analitičara, bajke i mitove treba posmatrati kao alegorijske ili dramske prikaze složenih psiholoških procesa – obično onih vezanih za promene i razvoj, koji u simboličkoj formi donose vredne istine o čovekovoj prirodi. Osnovna pretpostavka u tumačenju bajke je da svako svojstvo u svakoj bajci – vreme i mesto radnje, objekti, dešavanja, korespondiraju sa faktorima, principima ili procesima ličnosti. Ovaj pristup sličan je analizi snova, mada se bajke mogu posmatrati kao kolektivni, univerzalni snovi koji se mogu odnositi na sve nas. I dok asocijacije na snove donosi osoba koja ih je sanjala, asocijacije na elemente u bajkama mogu da se nađu u velikim ljudskim delatnostima kao što su religija, umetnost i drugi oblici ljudskog stvaranja. Ovaj autor smatra da sama činjenica Bajke kao izraz kolektivnog nesvesnog 23

da nas je neka bajka privukla ili odbila ukazuje na to da ona sadrži nešto što korespondira sa nesvesnim procesima u nama. Čoveka ne može privući ili odbiti nešto osim ako ono nema neki lični značaj. Opšti okvir bajke može se posmatrati kao indikator početnog stanja ličnosti koji se nadalje, vremenom može menjati. Bajka govori o procesu transformacije koji vodi do novog svesnog stanja pojedinca.

Klarisa Pinkola Estes (Clarissa Pinkola Estés) svojim originalnim konceptom arhetipa Divlje žene, obogatila je jungijanski pristup bajkama. Inspirisana činjenicom o neumešnosti ili potpunoj nezainteresovanosti tradicionalne psihologije kada je reč o temama važnim za ženu, kao što su intuitivno, seksualno i ciklično, periodi života žene, ženska kreacija, ova autorka se upustila u etnološka, lingvistička i analitička tumačenja bajki i starih priča, postepeno otkrivajući i koncipirajući arhetip Divlje žene. Uglavnom potisnut kod savremene žene zbog modernih socioloških trendova i limitiranja položaja žene u društvu, ovaj arhetip predstavlja bazičnu snagu ženske prirode – sposobnost da prepozna opasnost koja joj preti, sposobnost da se sačuva uz pomoć intuicije, lukavstva i promućurnosti, sposobnost da čuva, leči i podiže, kao i sposobnost da kreativno stvara.

Analogiju između ženske i vučije prirode u svom bestseleru Žene koje trče s vukovima ona je našla u izučavanju vukova.

Potcrtala je sličnost između vukova i žena. Žene kao i vukovi imaju istančana čula, izrazitu sposobnost za odanost, sklonost povezivanju, izdržljivost i snagu, hrabrost, neprikosnoveno zanimanje za mlade, ali i partnere i čopor. Na kraju, tu je i društveno neprihvatanje, neistinito optuživanje, izmeštanje, jednostrano tretiranje kao opasnih, i čak uništavanje.

Za Klarisu Pinkolu Estes bajke su lek. Izučila je ogroman 24 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

broj bajki kako bi u mnogima, pronalazeći simbole arhetipa Divlje žene, pronalazila i načine na koje je moguće prevazilaziti probleme koje je sretala u kliničkoj praksi. Mnoge bajke ilustruju periode života žene, osnovne konflikte tipične za te periode, upoznavanje sa ljubavlju, procesima života i smrti, negovanja kreativnog života, pronalaženja seksualnosti i sl.

Analitička psihologija dodelila je bajkama mesto koje im pripada, ravnopravno sa snovima, mitovima, legendama i ostalim fascinantnim tvorevinama ljudske mašte. Kreativni doprinosi ove teorijske orijentacije i dalje obogaćuju psihološka tumačenja bajki.

Bajke kao izraz kolektivnog nesvesnog 25

Bajke

i psihoterapijski proces

Posao psihoterapeuta izgleda kao stalno, neprekidno kretanje, a psihoterapije kao pomorska putovanja koja nikada nisu ista kao ona prethodna i koja nikada nemaju potpuno jasna odredišta (ishode). Koliko god nam profesionalno znanje pomagalo da uvidimo gde ćemo stići ili gde nećemo stići na tom zajedničkom putovanju sa klijentima, isto toliko je psihoterapija nepredvidiva putanja, zavisna od osobenosti klijenta, terapeuta i njihovih odnosa.

Osim što psihoterapeut mora biti različit u svakoj terapiji, senzitivan za konkretnog klijenta koji je preko puta njega, spreman da sluša i samo bude tu ili slobodan da interpretira, on istovremeno mora biti i konstantan, nepromenljiv u onim važnim sferama sopstvenog identiteta, znanja i stila rada koji je vremenom kreirao.

Psihoanaliza kao tehnika lečenja je vrsta psihoterapije koja podrazumeva uzimanje u obzir klijentovog nesvesnog i nesvesno-nesvesnu komunikaciju klijenta i analitičara. Susreti su intenzivni, skoro svakodnevni, u nepromenljivim uslovima okruženja – ležanje klijenta na kauču i njegovo slobodno asociranje4. Kada se odlučujemo za psihoanalitički rad, veoma pažljivo procenjujemo potencijale za takav rad – i analitičara Slobodne asocijacije, osnovno sredstvo psihoanalitičke tehnike koje podrazumeva da klijent u seansi slobodno govori o onome šta mu pada na pamet, bez cenzure i procenjivanja o tome koliko je dati sadržaj bitan ili interesantan; smatra se da bilo kakvo klijentovo izražavanje ima svoje značenje i da je iza ispričanih tema moguće pronaći značenja koja su vezana za nesvesno klijenta.

4

26 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

(sa konkretnim klijentom) i klijenta sa mnogostranim osobenostima njegove psihopatologije.

Procena klijenta ponekad je laka i „teče kao voda”, tada se osećamo sigurni i s radošću započinjemo terapiju. Ponekad, ona podrazumeva mnogo dilema i oslanjanje ne samo na znanja nego i na fantazije analitičara koje se rađaju u prvim susretima sa klijentima. Inicijalni intervju, koji ponekad podrazumeva razgovore u više navrata, omogućava razvoj dobre procene. Psihoanalitičari veliki značaj daju onome što saznaju o ranom detinjstvu klijenta jer prodrazumevaju da je „dete otac čoveka”. Informacije o tome kakvo dete je klijent bio, ko ga je čuvao, kako se igrao, hranio, spavao... u tu veliku grupu pitanja uvek ubrajam i pitanja o tome koje je bajke voleo i koja mu je omiljena bajka. Ispostavlja se da ovo pitanje dovodi do brisanja vremenskih odrednica. Klijenti navode obično jednu bajku koju su u detinjstvu voleli i koja im je i danas najbliža. Uglavnom su veoma začuđeni posvećivanjem značaja bajkama, kod nekih se javi neko osećanje slično stidu, nekima ova tema probudi sećanja i olakša razgovor o tome kakvi su bili kao deca. Obično, razgovor o omiljenoj bajci podstakne promišljanje, sećanje i traganje za tim “vitezom” ili “princezom” koji još uvek, možda čuči u klijentu.

Postepeno, kroz rad, javljala mi se ideja da moji klijenti, često, veoma mnogo liče na junake svojih omiljenih bajki. Uviđala sam, uz mnogo preispitivanja i opreza, da terapije često predstavljaju hod ka rešenjima osnovnih motiva njihovih omiljenih bajki.

Shvatala sam, sa velikim uzbuđenjem, da teme u psihološkom razvoju klijenata, njihovi zastoji, teškoće i konflikti veoma liče na motive tipične za njihove omiljene bajke.

Izgleda mi da klijenti, treba da, upravo kao junaci omiljene bajke, razreše zadatke koji stoje pred njima. Motiv Bajke i psihoterapijski proces 27

bajke mi je izgledao kao pandan „transfernoj neurozi“5, jer razrešenje tog motiva predstavlja završetak terapije. Ponekad, to je veoma očito razrešenje Edipovog kompleksa, kao kod klijentkinja koje su volele i identifikovale se sa Crvenkapom ili Uspavanom lepoticom.

Izbor bajke nikako nije slučajan, bez značenja. Nekada sami klijenti nisu imali svoju omiljenu bajku ili nisu poznavali svet bajki u detinjstvu, ili su ga upoznavali preko crtanih filmova.

Nekad oni nemaju omiljene bajke, ali imaju omiljene basne, dečije pesme ili epske narodne pesme. Sve to ima neizmeran dijagnostički potencijal.

Kasnije, uviđala sam da interpretacije6, koje su se vezivale za sadržaj bajke postižu snažne, dalekosežne efekte. Kada bismo govorili o bajci, njenom sadržaju i metaforama koje se javljaju u bajci, kao da bismo govorili jezikom koji se u psihoterapijskoj seansi odmah razume.

Sećam se Marka čija je omiljena bajka bila „Vuk i sedam jarića“. Ona mi je omogućila da razumem njegovu identifikaciju sa najmanjim jaretom – stalno osećanje ugroženosti, strepnju od napada iz okoline, doživljaj da je u blizini neke stalno prisutne, preteće opasnosti, ali i sposobnost da se samozaštiti (kao jare koje se skrilo u velikom satu), izoluje, a onda oseća krivim jer je preživeo. I Jovana je, kao i Snežana imala odsutnog oca i izrazito oholu majku. Ulazila Teorija psihoanalitičke tehnike (tretmana) podrazumeva da klijent u psihoanalitičkom tretmanu treba da razreši transfernu neurozu koja je ponavljanje, novo izdanje infantilne neuroze, odnosno konflikata koji su se odvijali u ranom detinjstvu; osećanja koja su se odnosila na bitne objekte (obično majku) u analizi se ponavljaju u odnosu na terapeuta.

6 Interpretacije – intervencije analitičara tokom psihoanalitičkog procesa koje omogućavaju da klijent razume smisao, to jest stekne uvid o nesvesnim značenjima tema koje se pokreću tokom procesa i nesvesnoj determinisanosti psiholoških teškoća.

5

28 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

je u mnoge partnerske veze, i kao Snežana volela sve svoje „patuljke“ podjednako, ali nikoga posebno. Ona nikada nije našla svog princa, a terpiju je napustila. Nemanja je voleo Palčića (Palčicu), bajku koja je rečito prikazivala njegovu dečiju veru da će se pokazati kako su najmlađi i najmanji zapravo najhrabriji i najmudriji, jer, uvek je živeo u senci starije sestre, a kao dečak, trpeo od oca poniženja zbog svoje „nežne prirode“. Nakon terapije, zaista je prevazišao svoje teškoće ranjenog narcizma i postao zrela i integrisana ličnost.

Mnoge uspešno završene terapije (kao ona sa Nemanjom) i moja osećanja vezana za te procese, neodoljivo su me podsećala na „happy end“ iz bajke i ono lekovito osećanje da je sve u redu. Tada sam počela da pišem o njima... Pisanje me je podsetilo, naročito u trenucima nedoumica ili čak skepse, koliko volim svoj posao. Čini me srećnom što mogu, kao magični pomagači u bajci da, kroz psihoterapijski rad, doprinesem razvoju i boljitku mojih klijenata – Vasilisa, Pepeljuga, Snežnih kraljica, Princeza na zrnu graška...

Tako su bajke postale, kako u početnoj fazi procene, tako i tokom celog procesa, podrazumevajuće u mom radu sa klijentima, ne samo u psihoanalitičkom radu, već i u ostalim tehnikama terapijskog rada.

Ako je, kao što je napisao Vinikot (Donald Winnicott), psihoanalitičar Britanske nezavisne škole i za mene najinspirativniji teoretičar psihoanalize u psihoterapiji reč o dvoje ljudi koji se zajedno igraju, a tamo gde igranje nije moguće, rad terapeuta usmeren je na to da pacijenta iz stanja nemogućnosti da se igra prevede u stanje da je sposoban da to čini, dodala bih da je u psihoterpiji reč o dvoje ljudi koji zajednički rešavaju psihološke zadatke klijenta koji su analogni zadacima koje mora da reši junak bajke. Ako Bajke i psihoterapijski proces 29

omiljene bajke nema ili nema nikakvih sećanja na detinjstvo, terapija treba da popuni te praznine, a prisustvo terapeuta u terapiji omogući razvoj.

Uspešna terapija zapravo može da se posmatra i kao zbirka arapskih priča „Hiljadu i jedna noć“. Svaka bajka koju je Šeherezada pričala, kao i svaka seansa, ima svoju funkciju i dovodi do postepenog ozdravljenja. Duboko sam uverena da je čoveku potrebna mudrost starih vremena, uvid u postepen i spor rast ka razrešenju sopstvenih konflikata, a ne instant koučing novog doba koji nas može ostaviti gluvim za sve istinske impulse koji dolaze iz nas samih i koji nas samo vežba da budemo efikasniji. Omiljene bajke, ali i priče, basne i pesme, način su da bolje razumemo sebe.

30 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

JUNACI PSIHOTERAPIJA

DAR OD MAJKE Vasilisa 1

K

ada sam je upoznala, T.7 je bila devojka od tridesetak godina. Bila je neupadljivog izgleda, stila oblačenja koji je bio jednostavan i skroman, a izgledala je nekako umorno i iscrpljeno. Ten joj nije bio čist, što me je asociralo na adolescentne probleme sa tenom, pa sam se pitala koliko li je T. u psihološkoj adolescenciji. Kada bi se nasmejala, lice joj je postajalo prijatno i izražajno. Bila je simpatična i mila.

Uvek sam puno pažnje obraćala načinu na koji klijenti dolaze do mene i započinju psihoterapiju. Često se pokazivalo da određeni klijenti imaju istančan potencijal da pronađu pravo rešenje za svoje probleme, u ovom slučaju psihoterapiju.

U nepreglednoj gomili tehnika pomoći koja im je preko medija bila na raspolaganju, neki bi uspevali da pronađu onu koja im je posebno potrebna. S druge strane, mnogi koje sam poznavala nisu uspevali da pomognu sebi iako im je pomoć „stajala ispred nosa”. Nadala sam se da je okolnost da me je T. pronašla, u moru ponuda pomažućih profesija i raznih vidova samopomoći, preko oglasa ordinacije u kojoj sam u Autor je dobio odobrenje od svih klijenata za korišćenje i objavljivanje njihovih priča.

7

Dar od majke 33

to vreme radila, govorila nešto o njenoj sposobnosti da bude konstruktivna.

Zatražila je pomoć zbog preterane sklonosti ka spavanju. Čim bi došla sa posla osetila bi se jako umornom i pospanom, te bi popodne prespavljivala. Kada bi se budila, već je prolazio dan. Onda bi obavljala kućne poslove, a nakon toga dugo gledala televiziju. Posle toga bi, onako obučena, ponovo zaspala. Tako su prolazili dani.

Njen, inače odgovoran pristup životu, kao i navika da mnogo i vredno radi, kosio se sa ovom preteranom sklonošću ka spavanju. Simptom je tako odigrao ulogu poziva na mobilizaciju unutrašnjih snaga. Pomišljala sam kako je bilo nemoguće da se kod T. javi neki drugi simptom. Činilo mi se da bi bilo koja druga vrsta tegoba ostavljala T. mnogo ravnodušnijom, i da je ne bi podstakla da se menja u dobrom smeru.

Iza njene pospanosti, naravno, krila se izvesna depresivnost.

Malodušnost, pasivnost, osećanje uzaludnosti, nedostatka smisla. T. se nije mnogo bavila ovim temama, ali ih je veoma lako uviđala kada bi se o ovome pokrenuo razgovor. Nisam imala utisak da bilo šta potiskuje, jednostavno, ona nije imala naviku da se, na ovaj način, kroz reči i razgovor, bavi svojim unutrašnjim svetom. Pitala sam se kako će se ovo odraziti na kvalitet našeg rada, s obzirom da psihoterapeut i klijent razgovaraju, komuniciraju rečima, ali uspostavilo se da je ona brzo i lako prevodila svoj unutašnji svet u reči.

T. je poticala iz provincijalne, veoma zapuštene i siromašne sredine. Njen otac bio je radnik, vodio je život siromašnog, neobrazovanog čoveka. Bio je udovac sa dve ćerke u adolescenciji kada je upoznao njenu majku. Majka je u to vreme već bila „baba-devojka”, te je ponudu za brak njena porodica prihvatila odmah. Ona sama nije imala imidž 34 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

privlačne žene, zbog njenih godina, izgleda, ali i statusa usedelice koji je imala. Pri tome, sve ovo bilo je u vezi jedino sa kulturnim miljeom iz kojeg je poticala, a ne stvarnim atributima ove, još uvek, veoma mlade žene. Kada se udala, njena majka imala je 29 godina.

Majka, takođe, nije bila obrazovana. Radila je kućne poslove i brinula se o domaćinstvu. Otac je bio često odsutan, radeći za nadnicu i pokušavajući da prehrani porodicu.

Slušajući T. dok je govorila o svojoj porodici, imala sam snažno osećanje da su veoma udaljeni od mene. Bili su mi veoma strani i čudni, upravo kao da su došli iz neke daleke priče ili bajke, kao da su sa nekog sasvim drugog mesta ili iz nekog sasvim drugog vremena. Uviđala sam da je taj doživljaj udaljenosti verovatno isti onaj koji je T. osećala tada u odnosu sa mnom, sa mojom ordinacijom, mojim svetom i mojim gradom, u koji je došla nekoliko godina ranije.

Njeni roditelji su četiri godina pre rođenja T. dobili sina, od rođenja sa teškoćama u razvoju, koji je preminuo još kao dečak. T. se rodila nakon četiri godine. Ona je bila jedino zdavo dete svoje majke. Izgledala mi je kao jedina svetla tačka u majčinom inače sumornom životu.

O svom detinjstvu pamtila je jedino uobičajene stvari.

Kuću i dvorište, oca koji radi i majku koja podmiruje sve njih. I sebe koja se igra ili trčkara nekuda. Sa polusestrama je imala distanciran, ali odnos bez konflikata, dok se sa bratom povremeno igrala. Živela je bez dobijanja velike pažnje.

Ipak, izgleda da je osećala snažnu majčinu privrženost.

Ta privrženost se očitavala u poziciji koja joj je od majke dodeljivana – dodatnoj užini, ugodnijem ležaju, sitnom novcu za slatkiše. Ne seća se svojih omiljenih igara, ne seća se priča koje su joj pričane, ne seća se kako je naučila da crta Dar od majke 35

ili piše, ne seća se ničega čega se uobičajeno seća dete koje je odraslo u gradskom kulturnom miljeu.

Ipak, stiče se utisak da je u tom mračnom i siromašnom okruženju rasla jedna neopterećena i vedra devojčica. Po samoj svojoj prirodi nije pridavala značaj nevoljama, jednostavno je podrazumevala nedaće i sa njima živela bez velike drame.

Uprkos manjku razvojnih stimulacija, unutra, u sebi, ona se osećala dobro.

Ovakvo stanje, između ostalog, omogućilo joj je da smrt oca, koji je iznenada umro kada je imala šest godina, a onda i smrt brata, kada je imala osam godina, preživi na emotivno prihvatljiv način. Majka, dve poluseste i ona, sa izrazito skromnom penzijom nasledjenom od oca, živele su „onako kako su umele”. Odrastanje uz mlade devojke na koje je mogla da se ugleda, bilo je za T. stimulativno. Škola, u kojoj je bila veoma uspešna, stidljivo otkrivanje suprotnog pola, mnoge kućne obaveze, naročito nakon odlaska sestara iz kuće, to je bila njena svakodnevnica.

Priča o njenom životu snažno je uticala na mene. T. je bila mnogo drugačija od mojih klijenata sa kojima sam uobičajeno radila, koji su više ili manje živeli zaštićenijim životima od njenog. Moj kontratransfer8 bio je pun radoznalosti i divljenja.

Doživljavala sam je, uz snažne pozitivne emotivne odgovore, kao neki redak etnografski eksponat. Njena izdržljivost i istrajnost u pokušajima da ostane jaka, često su me fascinirale.

Ponekad sam se pitala odakle joj snaga, istovremeno osećajući stid zbog mnogo manje teških stvari koje su mene, u mom životu, uspevale da potresaju. Izgledalo je kao da nema kraja njenim nedaćama.

Svesna i nesvesna psihoterapeutova reagovanja na konkretnog klijenta tokom psihoanalitičkog tretmana.

8

36 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Jer, kraj u kojem je živela zahvatila su ratna dejstva. A to znači mobilizaciju momaka iz mesta, nemaštinu, ukidanje struje, granatiranje, hladnoću… Onda, usledilo je i majčino oboljevanje, ozbiljni srčani problemi i nepokretnost. T. brine o sebi i majci (polusestre su se u to vreme već udale), školuje se i nakon toga počinje da zarađuje odlazeći svakodnevno, uprkos ratnim dejstvima, u veći grad da radi.

Dok njene vršnjakinje ipak uspevaju da se usmere na veze sa mladićima, a neke se i udaju, T. ima „druga posla”. U svom svetu, ona ne traži utehe, izgleda kao da ne stiže da pati, ne razvija kompenzatorne mehanizme, ne mašta, ne sanjari, ne negira okolnosti. Mladići ne postoje, emotivni život ne postoji, postoji samo preživljavanje. Izražavala je neki vrstu hiperprilagodljivosti (na ekstremne životne okolnosti).

Uprkos velike usmerenosti na majku, T. sa njom nije imala mnogo blizak odnos. One više podmiruju jedna drugu, odnosno prevashodno ćerka majku. Ipak, njena požrtvovanost i briga od početka su mi izgledale kao vraćanje nekog emotivnog uloga dobijenog u odnosu, veoma rano. T. je relativno bliska jedino sa prijateljicom koja se udala i dobila decu. T. joj se nalazi, ali ne žudi za njenim životom. Pitala sam se koliki je njen kapacitet da se veže u bliskim emotivnim odnosima. Da li ga je razvila tokom ranih godina emotivne razmene sa majkom ili je njena hiperadaptiranost, koja se javljala nakon svake teškoće na koju je nailazila, posledica suštinske nemogućnosti da se dovoljno snažno unese u bilo šta. Uz svu tu upitanost, istovremeno sam i čekala da naš odnos, koji se razvijao, otkrije kvalitet njene unutrašnje usmerenosti na druge.

Jedina snažnija emotivna reakcija na sve gubitke i životne nedaće kod T. se javljala tokom verskih praznika, koji su imali poseban značaj u sredini u kojoj je odrasla. Snažno osećanje Dar od majke 37

i suočavanje sa činjenicom da nema muškarca u kući, a time, kao i da nema porodice, javljalo se jedino tada. Osećanje da T. i majka žive kao sirotice, kao da su obe od sudbine napuštene, izgubljene žene, a ne majka i kćerka, duboko se javlja u tim danima. Nepostojanje muškarca u kući je teško, a istovremeno je, kulturološki, i neka vrsta sramote. Kao da obe žive, a naročito ona (s obzirom da je majka udovica) nekako mimo onoga što je bog odredio, što je narod prihvatio i što je očekivano. Očekivanja sredine od nje kao devojke vršila su snažan pritisak na nju. Pitala sam se koliko joj je muškarac bio potreban kao posledica pritiska da bude uniformna, ista kao druge - udata, zrela žena.

Nakon dugo godina nepokretosti majka umire od posledica infarkta kada je T. imala 29 godina. Žalost zbog gubitka majke kao da odlazi u drugi plan u odnosu na okolnost u kojoj je ona jedino stvorenje, uprkos angažovanju šire familije, koje treba da sprovede sve što se podrazumeva – da sahrani majku, prima saučešća, organizuje život bez nje.

Ovo mi daje za pravo da razmišljam o tome kako je njena konstruktivna reakcija na gubitke uvek istovremeno i beg od gubitaka. Dok ima šta da radi, T. ne mora da oseća. Isto tako, čim nema šta da radi, kada dođe sa posla, ona zaspiva, tako se sklanjajući od mučnih i teških osećanja, stanja i razmišljanja.

T. ostaje još neko vreme u praznom stanu u rodnom mestu, očito akumulirajući snagu za dalje.

Priča se nastavlja u Beogradu. Njen dolazak u tako različitu sredinu izgleda toliko neverovatno, kao da su u pitanju neke bajkovite, magijske sile koje T. vode ka prostorima u kojima će naći „bolje sutra”.

U ovoj novoj sredini, T. kao da oživljava (angažovana oko traženja stana, selidbe, zaposlenja). Ipak, tek kada je izgubila 38 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

sve svoje, tek tada, kao da dobija dozvolu da ona živi, tek tada počinje da opaža sebe i tek tada počinje potraga za sopstvenim životnim putem. Iako, ganuta pričom o životu T. koju sam slušala, pitala sam se šta bi se desilo da je majka poživela, da li bi T. tada sebi dala dozvolu da pronalazi svoje puteve i kakvi bi oni bili. Ili je silnim gubicima – oca, brata, majke, polusestara koje su se iselile, rodnog mesta koje je nastradalo u ratnim dejstvima, „naterana” da živi svoj život, naterana da sebe oseća.

Javlja se na konkurs strane medijske kuće koja ima predstavništvo u Beogradu i dobija posao u računovodstvu.

Beograd je za nju sve što nikada nije srela. Distancirani odnosi sa kolegama, izveštačeni i kodirani modeli komunikacije, muško-ženska koketiranja, vulgarno izražavanje žena, nekolegijalna ponašanja. Iznajmljuje stan i živi povučeno.

Nakon što je uspela da se opusti i verovatno odboluje majčinu smrt, postepeno sama sebi dolazi na red. Tada se javlja meni. Život joj protiče u poslu i spavanju. Nema prijatelje, nema emotivnu vezu, veoma je stidljiva i nesigurna na planu muškoženskih odnosa. Ima snažno osećanje da o tome ne zna ništa, i da se ponašanje na tom polju uči. U jednom razgovoru, slučajno, shvatamo da T. ne poznaje nijednu ženu koja nije udata. U njenom mestu, jednostavno ne postoji nijedna takva osoba. Ona zna da mora da se uda. Zadaci su veliki, a ista tolika i nemoć. Seksualnost je potpuno zatomljena. Prvi put odlazi kod ginekologa, što mi govori o tome koliko je malo važnosti tokom njenog odrastanja pridavano ženskom zdravlju, pa i seksualnosti. Obavlja preglede, odlazi kod stomatologa, poštuje savete kožnih lekara. Pre nego što dolazi kod mene, već izražava snažnu brigu za svoje zdravlje.

Slušajući je, ponovo joj se divim. Fascinirana njenom izdržljivošću, imam jake kontratransferne doživljaje u kojima Dar od majke 39

navijam za nju, kao i potrebu da joj dam profesionalni maksimum. Doživljavam je kao pobednicu, kao onu koja veliča život, kao dokaz da život može da traje, kao hrabru i nepokolebljivu devojku. Nekako, tada, javlja mi se ideja o tome koliko liči na Vasilisu Prekrasnu – tim svojim odupiranjem da je problemi poraze, vedrim i plemenitim duhom, umećem da bude prema sebi i za sebe dobra.

Ipak, pitam se i o potencijalnom kamuflažnom dejstvu njene životne priče pune velikih životnih problema i tegoba, jer pričajući o onome što se dogodilo u riziku smo da zaboravimo, smetnemo sa uma ono što se nije dogodilo; a, u životu T. još uvek se nije bila dogodila ljubav!

40 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Vasilisa Prekrasna Na samrti, majka je Vasilisi predala lutku. Preporučila joj je da se o njoj brine kako bi joj lutka pomagala kada bi se našla u nevolji. Nakon majčine smrti, otac se ženi i u kuću dovodi maćehu i njene dve ćerke. One se prema Vasilisi ponašaju surovo i na razne načine je maltretiraju. Jednom prilikom šalju je u šumu da odande donese vatru, odnosno potpalu za održavanje domaćinstva.

Vasilisa kreće u šumu, u džepu čuvajući lutku. Lutka je ta koja je vodi i ukazuje joj kojim putevima da se kreće.

Hodajući tako, Vasilisa ugleda tri konjanika – belog na belom konju, crvenog na crvenom i crnog na crnom konju.

Posle nekog vremena dolazi do kuće Baba Jage. Kuća je jeziva, ograđena kostima skeleta i lobanja. Strašna i prevrtljiva starica, Baba Jaga, zahteva od Vasilise da čisti njenu kuću i dvorište, razdvaja mak od zemlje, kao i da joj kuva. Vasilisa sve zadatke obavlja uz pomoć lutke. Njena lutka radi noću, dok Vasilisa spava. Svim postignutim što je Vasilisa uspela da uradi, Baba Jaga je, uprkos svojoj zlovolji, bila zadovoljna.

Tada se Vasilisa usudi da je zapita nešto o konjanicima.

Baba Jaga joj objašnjava da oni predstavljaju periode dana.

Podučava je i da mnogo pitanja ne vodi dobrom i da što više znaš, brže stariš.

Na kraju, Vasilisa dobija vatru od Baba Jage. Vatra je u unutrašnjosti lobanje koja je nataknuta na štap. Baba Jaga zapravo ima dvojnu prirodu – strašna je, ali ne povređuje Vasilisu; naređuje joj i drži je u zatočeništvu, ali je i oslobađa i daje joj vatru; kada je zadovoljna, mudro je savetuje, i na kraju, pušta je da se vrati kući.

Dar od majke 41

Vasilisa odlazi kroz šumu kući. Tamo je dočekuju maćeha i dve polusestre koje se prema njoj ponovo ponašaju surovo, bez obzira što je ispunila traženi zadatak i donela vatru.

Lobanja, sa vatrenim plamenovima koji iz nje izviru, pomno ih promatra. Sutradan ujutro, sve tri su nađene spržene.

Dve Vasilise Baš kao Vasilisa, i T. je dobila dar od majke. Izgleda mi da je to bio kvalitet njihovih ranih odnosa, okolnost da je majka uspešno vršila svoju „ogledajuću ulogu”9, omogućavajući T. da počne da se oseća kreativno, poželjno i dobro. Razmišljajući o njima dvema, zamišljala sam jednu, možda pomalo grubu, ali trezvenu ženu koja dugo i predano doji svoju ćerku, ne zato što je naučila da je to dobro za bebin rani razvoj, već zato što je to podrazumevajuće - ona jednostavno zna da je to najbolje što može da joj da.

Ono što je u bajci ostalo spolja – lutka koja je majčin dar, kod T. je internalizovan kapacitet da se brine o sebi. To je ono što je postalo njena snažna odrednica. Kako će se pokazati, njena kreativnost bila je sasvim praktične prirode – daleko od umetničkog izraza ili sublimacije, njena kreativnost bila je praktično snalaženje u životu, usmereno na samoodržanje.

Lutku koja radi noću, dok Vasilisa spava, nisam mogla da ne posmatram kao nesvesno. Njeno nesvesno kao i svako Po Vinikotu, majčina „ogledajuća uloga” omogućava bebi da razvija prve začetke doživljaje sebe (kao odvojenog subjekta); dete se „ogleda” u majčinom licu, stvarajući naznake o tome kako majka reaguje na njega; željene i voljene bebe, čije majke optimalno reaguju na sponatane bebine gestove i ponašanja vide nasmejano i sretno majčino lice.

9

42 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

drugo, deluje i bez svesnog znanja. Ono T. vodi putevima koji su za nju odgovarajući, bez racionalnog promišljanja, planiranja ili zaključivanja.

Imala sam utisak da sam T. upoznala negde u periodu njenog boravka u šumi. Šuma mi je izgledala kao neispitano područje ličnog identiteta, a hod kroz nju potreba za upoznavanjem sa svojim unutrašnjim svetom i putokazima koji će se na tom putu javiti. T. je u svoju šumu ušla sa kašnjenjem (možda je zato imala adolescentne probleme sa tenom), odnosno kasnila je u procesu odgonetanja odgovora na pitanje „Ko sam ja? “, u traganju i razvijanju sopstvenog identiteta koje je tipično za mladalački životni period. Tom procesu T. se hrabro prepustila. Mogla je da, mazohistički, ostatak života oplakuje svoju zlu sudbinu. Naravno, ulazak u šumu neizostavno mora biti i ulazak u upoznavanje sa svojim nagonskim sferama, sa svojom seksualnošću. Uostalom, vatra je simbol životnosti, strasti i seksualnosti, ali, s druge strane i destrukcije. Jer, vatra može da sprži, uništi, pretvori u pepeo.

Ipak, kašnjenje sa ulaskom u šumu, kašnjenje ovog procesa nosi rizik da se put nikada ne okonča potpuno, da se nikada ne formira zreo i stabilan identitet. Kod T. to se naročito odnosilo na seksualni identitet i identitet zrele žene koja može da rađa.

Razvijajući se, u svom unutrašnjem svetu, a kroz neupadljive korake u psihoterapiji, T. je postepeno uplovljavala u svet nagoskih potreba. Ono što ju je, po njenom mišljenju fundamentalno određivalo, manjak iskustava sa suprotnim polom, bivalo je najvažnijom temom seansi. Snažno se oslanjajući na dar dobijen u odnosu sa majkom, kapacitet da brine o sebi, T. se postepeno upuštala u svet muško-ženskih odnosa. U ovom hodu, njena „lutka” joj je pomagala da bude Dar od majke 43

oprezna i da se čuva, sigurno izbegavajući sve zamke koje su mogle stajati pred jednom devojkom iz provincije u velikom gradu punom izazova. Nisu je prešli, niti su je izigrali, niti su je prevarili, imala je sposobnost da se zainteresuje za pristojne mlade ljude sa kojima je ostvarivala dobru komunikaciju.

Postepeno, u psihoterapiji, naš odnos je postajao odnos koji je čuva. Kao što je pažljivo hodala spoljašnjim svetom u kojem su počela da se dešavaju događanja sa mladićima, tako se razvio i transfer10, pun stidljivih pozitivnih osećanja, koja su bila pažljivo ispoljavana. Ja sam joj bila „rezervna lutka”, a seansa predeo u kojem može da se oseća bezbedno, da stvara uslove za nove kreacije, da skuplja snagu da ide dalje.

Uspešno je upoznavala značenje i neminovnost razvoja životnih perioda koji su se smenjivali. A njen je bio period sposobnosti za rađanje. Postepenim uvidima uvažila je da se konjanici iz bajke, neminovno smenjuju isto kao što period u kojem može da postane majka ima ograničeno trajanje. Iako krajnje nesigurna i daleka od teme materinstva, psihoterapija je ipak uspela da joj odškrine ova vrata.

Upoznala je jednog mladića i izgradila dugu vezu sa njim.

Ipak, on je mnogo mlađi i još uvek ne želi da ima decu. Možda joj to daje alibi za sopstvenu nespremnost…

I na kraju, ko je njena Baba Jaga? Mislim da je to onaj deo nje koji je ljubav i seksualnost učinio „poslednjom rupom na svirali”. Uprkos svim teškim okolnostima, ona je ipak sve vreme svog odrastanja izbegavala ljubav. Nije slučajno što joj se ljubav jednostavno nije desila.

Fenomen koji se specifično javlja tokom psihoanalitičkog procesa, podrazumeva uglavnom nesvesna reagovanja klijenta na terapeuta; ova osećanja su posledica prenošenja (transfera) osećanja koja su postojala u ranim odnosima sa bitnim figurama.

10

44 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Baba Jaga je njena ambivalencija prema ženskoj seksualnosti sa potencijalom za rađanje. Iako ostvaruje emotivnu vezu i ima seksualne odnose, seksualnost je još uvek, baš kao i sama Baba Jaga – i opasna i prijatna, i gruba i dobra, i svetla i tamna.

U svakom slučaju, darovana kapacitetom da brine o sebi, dobijenim u ranim odnosima sa majkom, ali i vatrom koja se otelotvoruje u seksualnosti koju je pronašala u sebi, T. čeka još i put povratka kroz šumu. Mislim da je sada negde na tom putu.

Na tom putu, trenutno mnogo bolje oseća sebe. Izgleda mi da vatra u lobanji ima značenje nečega što se odvija u pojedincu. Lobanja načinjena od kostiju predstavlja izraz racionalnog, a vatra nagonskog u čoveku. Vatra u lobanji kao da je harmonija između racionalnog i nagonskog. To je ono što spaja vrelu vatrenost i hladnu racionalnost smeštene u glavi pojedinca. T. postepeno stvara sklad ove dve sile u čoveku, ali još uvek je značajan put pred njom.

Ne znam da li će na kraju tog puta „spržiti” svoje neprijatelje - osećanja neadekvatnosti, malodušnosti i depresivnosti, identifikaciju sa majkom kao baba-devojkom, nesigurnost da uspostavi trajne interakcije sa muškarcima, zebnju od ženske seksualnosti koja podrazumeva i mogućnost materinstva... Psihoterapijski put samo je jedan od onih koji stoji pred njom. Jer, u bajci o Vasilisi Prekrasnoj postoji još jedna misao: „Što više znaš, brže stariš!” A moja klijentikinja je ipak, kao Vasilisa. Možda će napusti terapiju onda kada dobije dovoljno da bi se osećala dobro, iako to ne mora biti potpuno ostvarenje svih potencijala koje nosi u sebi.

Dar od majke 45

MLADIĆ KOJI NIJE ŽELEO DA POSTANE PAR KOŽNIH RUKAVICA Bajka o Mačku u čizmama, braće Grim (nastala po motivima istoimene priče Šarla Peroa iz 1697. godine)

I

mao neki mlinar tri sina, mlin, magarca i mačka. Kad mlinar umre, sinovi podeliše nasledstvo: najstariji dobi mlin, srednji magarca, a najmlađi mačka. Najmađi sin je mislio da je najgore prošao, šta bi mogao sa mačkom, osim da napravi krznene rukavice od njegove kože? Iznenada, mačak progovori, moleći ga da ga ne ubija, nego da mu pomogne da izađe pred ljude, da mu naruči čizme, pa onda neće dugo čekati na njegovu pomoć. Najmlađi sin tako i uradi.

Kada su čizme bile gotove, mačak ih navuče, uze vreću, u nju nasu malo žita a pri vrhu namesti uzicu da se vreća može svezati, pa je zabaci na rame i ode na dve noge kao čovek.

U toj zemlji je vladao car koji je obožavao jarebice. Pošto lovci nisu uspevali da ih uhvate, mačak se potrudi, otvori im vreću sa žitom, one uđoše, a on ih ulovi i odnese kod cara.

Car se oduševi te nagradi mačka, odnosno onog ko je mačkov gospodar, zlatom koliko je mogao poneti u vreći.

Za to vreme siroti mlinarev sin je sedeo i jadikovao što je posleMladić koji nije želeo da postane par kožnih rukavica 47

dnji novčić dao za mačkove čizme. Tada mačak banu, istrese sve zlato iz vreće i reče da će sutra obući ponovo čizme i napraviti ga još bogatijim i da je caru rekao da mu je gospodar grof.

Sutradan i mnogih narednih dana mačak je činio isto, donosio jarebice caru, a ovaj ga bogato nagrađivao zlatom.

Jednog dana, kada je saznao da će car i princeza prolaziti pored jednog jezera natera svog gospodara da se svuče i tako go kupa u jezeru i uz to glumi da je grof.

On sam istrča pred carevu kočiju kukajući kako je neko ukrao njegovom gospodaru-grofu odeću i kako mu je potrebna pomoć jer je go u hladnoj vodi. Car naredi da se obezbedi garderoba i da se grof primi u kočiju, a princeza se obradova jer joj se mladić na prvi pogled dopao.

Mačak otrča ispred kočije pa svim ljudima koji su radili na njivama, šumama i poljanama zapreti da treba da slažu cara kad naiđe sa kočijom i da mu kažu da zemlja na kojoj rade nije čarobnjakova već njihovog gospodara-grofa. Ljudi se uplašiše i poslušaše ga, pošto im je izgledao čudno, jer je bio mačak, a išao je u čizmama na dve noge.

Onda mačak ode do čarobnjakovog dvorca, uđe i pokloni se, a čarobnjak ga prezrivo upita šta hoće. Mačak mu se poče diviti i ulagivati i govoriti kako je čuo, ali je došao i da se uveri, da se čarobnjak može pretvoriti u bilo koju životinju. Čarobnjak je bio ohol i nadmen i pretvaraše se redom u razne životinje koje je mačak tražio. Napokon mačak navodno posumnja da se može pretvoriti u neku malecku životinju, pa kada se čarobnjak pretvori u miša, on skoči, ulovi ga i pojede.

Za to vreme kraljeva kočija je stigla do dvorca, nakon što su im svi oni radnici potvrdili da rade na imanju grofa.

Mačak ih dočeka na stepenicama želeći im dobrodošlicu u grofov dom.

48 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Car se zadivi dvorcem lepšim i većim od njegovog, a grof isprosi princezu, pa kada je car umro nasledi ga i postade car te zemlje, a mačak u čizmama njegov prvi ministar.

Psihološka interpretacija bajke Ovo je bajka o jednom snalažljivom mačku. Ako bi ga posmatrali kao čoveka, videli bi da je prodoran, beskrupulozan, surov, nemoralan, socijalno inteligentan i rešen da uspe. Meni je ova poslednja odrednica i najvažnija, jer ovaj mačak-čovek je rešen da uspe, odbija da „završi kao par kožnih rukavica“, odnosno da u životu bude gubitnik.

Mačak je spočetka bajke bio najmanje poželjna opcija za svog gospodara. Ipak, ovaj mačak-čovek ne pristaje na ono što mu je predodređeno, odlučuje da prekorači determinisane datosti. On traži da mu se nabave čizme – simbol čovečijeg hoda na dve noge. Sa njima može slobodno da korača u svetu ljudi, da bude samostalan i proaktivan, da bude ravnopravan ili čak vođa, mimo toga što je zapravo samo mačak (limitiran svojom životinjskom prirodom).

Tako bajka o mačku u čizmama postaje priča svih onih koji nisu pristajali na date predodređenosti i koji su snažnim koracima hrlili da razviju i ostvare svoje potencijale. Mačak u čizmama je, na neki način, antipod jednom drugom junaku iz bajke – ružnom pačetu, koje je, kroz celu bajku, nemoćno i pasivno pristajalo na poziciju autsajdera, sve dok nekim čudom nije videlo svoj obris u vodi i shvatilo da je prelepi labud.

Uobičajeno, čitaocu uglavnom upadaju u oči nepošteni, lukavi, a ponekad i surovi načini na koje mačak ostvaruje Mladić koji nije želeo da postane par kožnih rukavica 49

svoje cilljeve. Reklo bi se da za njega cilj opravdava sredstvo.

Ipak, radi se o bajci koja je prvenstveno namenjena deci, a u dečijem dobu nepoštenje, lukavost i surovost predstavljaju podrazumevajuća ponašanja. Deci je lako da se identifikuju sa mačkom, bez ikakvih etičkih dilema kojima su skloni odrasli.

Tek socijalizacijom i razvojem savesti deca usvajaju vaspitne poruke o nepoželjnosti nekih od mačkovih ponašanja.

Bajka o mačku u čizmama je priča u kojoj sa glavnim junakom mogu da se identifikuju deca koja su se osećala da su „loša“, koja su maštala ili činila nepoštena i surova dela, koja su začetke svog selfa gradila na obezvređujućim porukama odraslih. Konačno, ovo je priča za identifikaciju onih koji su se osećali drugačijima od većine (u bajci, mačak je jedini životinjski lik u svetu ljudi), a ipak su sposobni da za sebe budu dobri i konstruktivni. Kako bi Bruno Betelhajm rekao – to je priča o davanju šanse i onima koji su mislili da nisu dobri. Mačak u čizmama je optimistična priča o tome da svako može i ima pravo da uspe. Ovo je takođe potencijalno utešna priča jer govori o tome kako i koliko sve mačak - dete - čovek (koji je bespolno biće, pošto ne završava sa nekom mačkom) može da usreći (obogati) i sebe i svog gospodara (roditelja - porodicu- okolinu). Ovaj mačak je prešao put od „utešne nagrade“ do ponosnog ministra.

M. M. je jedan od mojih najdražih klijenata. Kompatibilni smo u doživljajima stvarnosti i svakidašnjice, sličnih smo interesovanja i vrednosnog sistema, i sličnih reakcija na dešavanja u našem gradu, tokom dugog četvorogodišnjeg 50 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

psihoterapijskog rada. Sigurna sam da je i ova okolnost doprinosila našem uspešnom radu. M. je pravi mladi intelektualac. U njemu su bile isprepletane izvesna formalnost u ophođenju, oslonjena na nesvesnu narcističku potrebu da bude uvažen i respektovan, i infantilna neobuzdanost koja je snažno i često prodirala iz njegovog Ida. Intelektualizacija, kao mala poza, ali i kao odbrambeni mehanizam, maskirala je pregršt različitosti, suprotnosti i konfliktnosti njegovog unutrašnjeg sveta. Uživala sam gledajući kako se distanca spram sveta oko njega, pa i mene, topi tokom našeg rada i kako M. postaje mekaniji, životniji i topliji.

Njegov „akademizam“, koji se očitavao u načinu na koji je govorio i gestikulirao, bio je u neskladu se neformalnim, modernim oblačenjem u kojem se samo krajnje diskretno mogla očitati njegova homoseksualna orijentacija. Lepuškastog izgleda, živih očiju, elokventan i verbalno superioran, uvek je uživao u uvidu o tome kakav efekat ostavlja na sagovornika i na širu publiku. Uvek mi je njegova socijalna maska izgledala kao štit, neophodan zbog strepnje od fantaziranih napada spolja i bola koji bi mogao iskusiti.

M. je jedino dete svojih roditelja koji su se razveli kada je bio adolescent. Majke se, iz perioda detinjstva, seća kao nepredvidive, impulsivne, strastvene žene, sklone odlaženju u krajnosti. Njen nedostatak empatičnosti za M. bio je praćen upadljivim i pompeznim izjavama o ljubavi prema njemu.

Bila je previše usmerena na oca, ljubomorna i zavisna od trenutnih odnosa sa mužem, i spremna da se dovija na razne načine kako bi ga privolela sebi. Ovo iskustvo haosa u odnosu sa majkom bilo je duboko zasejano u njegovom biću i dugo i snažno pulsiralo u svim njegovim emotivnim odnosima koji su se razvijali kasnije. Erotska ljubav bila je opasna i potencijalno Mladić koji nije želeo da postane par kožnih rukavica 51

smrtna, naročito za partnera (majku) koji se eksponirao kao slabiji. Eros i Tanatos, večno su bili isprepleteni i za M, a pojavni oblici ove prepletenosti, u relacijama sa partnerima, povremeno su ga snažno uznemiravali (npr. napadi straha da je zaražen AIDS-om).

Otac je bio strog, zahtevan i udaljen, a M. prepušten majci. U sukobima roditelja, držao je majčinu stranu. Bio je upleten u mrežu njene manipulativnosti i emotivnih ucena, tako da je otac bio i gromobran za njegov gnev i ljutnju. A opet, majčina, bar pojavna privrženost, često je bila jedini melem kojim je M. mogao da „leči“ svoje sveprisutno osećanje neadekvatnosti. U detinjstvu je dosta bila prisutna i šira porodica (čuvale su ga, sa ostalom decom, baba i tetke).

Odnosi majke i njega sa širom porodicom bili su intenzivni i emotivno umreženi, tako da se život odvijao kao na nekoj pozornici – sve je bilo eksternalizovano, javno i manifesno.

M. je silno želeo da ima glavne uloge.

Bio je radoznalo, nemirno i „teško“ dete. Morao je da bude u centru pažnje, ponekad surovo nadmudrujući mlađu decu u porodici. Reklo bi se da je bio dete izrazitih sposobnosti, višestruko nadareno i kreativno, koje je ipak u dobroj meri bilo prepušteno samo sebi. Usmerenost na sebe, ponekad je imala formu sebičnosti, ali je zapravo bila odbrambeni mehanizam od osećanja odbačenosti, usamljenosti i neadekvatnosti.

Odrastanje je za M. bilo plivanje kroz brzu i hladnu planinsku reku. Bio je uspešan u školovanju i višestruko nadaren, posebno za glumu i ples. Uz razna postignuća tokom razvoja, odvijala su se i diskretna i postepena upoznavanja sopstvene različitosti, introspektivna ispitivanja i nedoumice.

Bilo je mnogo pokušaja dokazivanja i samovrednovanja bez podrške iz kuće, adolecentnih lutanja, dešavala su se i 52 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

prva homoseksualna iskustva. Istovremeno su se odigravale i roditeljske žestoke svađe, majčine histerije i bolesti, očeva paralelna veza i distanciranje od majke i njega. Adolescentni haos praćen je porodičnim. Sve to je kumuliralo u jednom masivnom samouništavajućem fenomenu – došlo je do razvoja heroinske zavisnosti kod M., u periodu završetka srednje škole i upisa na fakultet. Kao da je droga morala da anestezira nepodnošljivu strepnju od anihilacije (nestajanja), strepnju da će se porodica i on sam raspasti i da će ostati prazan prostor u njemu i van njega, veliko ništa koje je zjapilo u fantazijama i dugo godina unazad. Droga je bila i bunt i protivljenje, autodestruktivni otpor prema okolini, nepristajanje, ali istovremeno i samouništenje, a onda i surovo kažnjavanje roditelja, naplata za pretrpljene patnje, „vraćanje miloga za drago“. Ona je bila i pokušaj neuspešnog povezivanje oca i majke uz narcističku fantaziju da je on taj koji ih može ponovo spojiti (tj. njegovi problemi).

Ova ozbiljna drama počela je da se razrešava kada je M. priznao zavisnost i obratio se roditeljima za pomoć. Tada su i majka i otac reagovali atipično – čuli su i videli šta se dešava.

Izgledalo mi je, kao da je M. morao da ispusti krik da bi ga razumeli. Priznanje zavisnosti je bio i test prihvaćenosti.

Tako uništenog i ranjenog, oba roditelja su ga prigrlila, onako kako su najbolje znali – organizovali lečenje i pružili mu neophodnu podršku. Konačno su utišali buku međusobnih konflikata, razišli se i oboje formirali nove emotivne veze.

Tretman zavisnosti se odvijao začuđujuće lako, s obzirom na ozbiljnost problema i činjenicu da mnogi heroinski zavisnici nikada ne uspeju da uspostave ni kratkotrajnu apstinenciju. M. se nakon lečenja, kao mačka, dočekuje na noge, brzo se oporavlja, nastavlja započete studije, živeći Mladić koji nije želeo da postane par kožnih rukavica 53

uobičajenim životom mladog čoveka. Njegova apstinencija je duga, konačna i trajna – posledica snažnog kapaciteta za odupiranje i izrazitih sila koje su ga vodile održanju života. M. spada u mali procenat lečenih i još manji procenat izlečenih bivših heroinskih zavisnika.11 Ipak, samouništenje nije prestalo, samo je prestalo da bude egzistencijalno. Preselilo se na polje emotivnih veza u koje M. srlja i u kojima strada. Ulazi u veze se narcističnim i dominantnim muškarcima, trpi i oprašta povrede, povrđuje, pravi ekscese, rivalizira se. Na kraju se duboko potresen povlači, pati, ne jede, ne spava, plače i teško i sporo preživljava ostavljenost. Poverava se bliskim ljudima ili onima koji su se na neki način zatekli u njegovom životu, priča o sebi i svojoj vezi, traži savete, pomoć i mišljenja... Ponekad čak pomalo uživa u ulozi ostavljenog, nesrećnog i sudbinski neshvaćenog čoveka.

Sve je emocionalno ranjiviji i često se povlači sledeći fantaziju o ljubavi kao opasnom fenomenu. Tanatos često nadjačava Eros.

Negde u to vreme sa javlja na terapiju. U njoj se brzo snalazi, u pitanju je komunikacija koja mu odgovara, voli da priča o sebi, a ja ga slušam i bavim se njime. Tek postepeno prestajemo da budemo glumac i gledalac, tek postepeno me prima u svoj prostor, dozvoljavajući da zajednički režiramo seanse i celokupnu terapiju. Za sve četiri godine, nikada nije bilo napada na seting12 ili nekih drugih ozbiljnijih sumnji u naš odnos. Imala sam utisak da je M. u terapijskom odnosu postepeno učio da bude i ono što nije znao da jeste – čovek koji ne pristaje da propada.

Savremena medicina zavisnost tretira kao hroničnu bolest, tako da se izbegava termin izlečeni zavisnik; ipak, ako se uzimaju u obzir dužina i kvalitet apsitnencije, naročito, uz prisustvo dugoročnih efekata psihoterapije, mišljenja sam da neki moji klijenti lečeni od zavisnosti mogu da se tretiraju kao izlečeni.

12 Setting – set dogovora o učestalosti viđanja, terminima, mestu i sl. koji ima izuzetan značaj u terapijskom procesu; „napadi na setting“ podrazumevaju formu otpora klijenta prema terapiji, npr. stalno kašnjenje, zaboravljanje seansi i sl.

11

54 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Tokom terapije, M. doživljava relativno ozbiljan mobing na poslu. Šefica je paradigma majke, objektivno ima mnoga njena obeležja, a mnoga joj je M. pridodao tokom svakodnevnih profesionalnih komunikacija u kojima se oseća kao da je „upecan“. Takođe, jednim delom, transfer prema meni se eksternalizuje van terpije, odnosno on čuva naš odnos u seansi izbacujući iz njega sve što bi moglo da liči na sadomazohistička odigravanja sa majkom. Pred njim su teški terapijski i psihološki zadaci – da preživljava transferni odnos sa mnom, u terapiji, ali i da obezbedi odnose u realnosti u kojima neće stradati. U realnosti, tu su i šefica i majka, oba odnosa koja su suštinski egzistencijalna jer jedna obezbeđuje posao, a druga stan u kojem živi. Uspone i padove amortizujemo u terapiji, a van nje, M. je prilično dosledan i odlučan – snažno i bez velike pompe se suprotstavlja šefici na poslu i majci sa kojom gradi krajnje limitirane odnose.

Razvoj nezavisnosti od obe za njega je predstavljao krajnje uznemirujuće iskustvo. Promenu koja je sve prisutnija predstavlja nastavak života bez pozicije u kojoj je „kao da je voljen“, i to deluje lekovito i smirujuće.

Odnosi sa ocem postaju sve skladniji. Postepeno prestaju inhibicije da se identifikuje sa muškim principom koji podrazumeva prodornost i potentnost, a ženskost u njemu više ne znači da mora da bude ranjiv, već da je nežan i topao prema sebi i drugima.

Ekspresivnost i ekspanzivnost njegovog socijalnog funkcionisanja koja se očitavala u nedostatku privatnosti, nekritičkom iznošenju sopstvenog života i preteranoj usmerenosti na prijatelje i poznanike, postepeno je zamenjivana finom unutrašnjom komunikacijom sa samim sobom, osluškivanjem i prihvatanjem sebe.

Mladić koji nije želeo da postane par kožnih rukavica 55

Pred kraj terapije, događa se još jedan veliki udar na M. Dijagnostikovan mu je kancer koji je brzo i uspešno operisan, uz hemoterapije i postepeno oporavljanje. Neki njegovi bliski rođaci već su imali ovakva iskustva i svi su već dugo vremena dobro, što M. daje snagu da veruje i u sopstveno izlečenje.

U nekoj hipotetičnoj retrospektivi, kada bismo pogledali unazad, na prepreke koje su stajale na putu psihološkog razvoja ovog mladog čoveka...izgledalo bi i suviše teško za doživeti i preživeti i za više ljudi. Masivni „udari“ od spolja i iznutra, iz realnosti i njegovog unutrašnjeg sveta. Svaku prepreku je prošao uspešno: prihvatanje sopstvene homoseksualnosti, razvod roditelja, prevazilaženje heroinske zavisnosti, mobing, kancer i svoje lečenje... I na kraju ostaje pitanje, dokle bi tek M. stigao u svom ličnom razvoju, da je bilo „dovoljno dobre majke“13 još nekad tamo davno u ranom detinjstvu i više kvalitetnih podsticaja tokom razvoja?

I na kraju, ova, kao i druge bajke, nudi pojednostavljen scenario, ograničen broj razrešenja. Mačak je mogao ili propasti, postati par kožnih rukavica ili grandiozno prevazilaziti prepreke koje su pred njega postavljane – da bi završio kao bogati ministar!

Psihološki razvoj pojedinca ima neizmeran broj ishoda.

M. je, kao i mačak u bajci koji je od početka bio tretiran kao loša sudbina, u detinjstvu odavao sliku deteta sa kojim će biti problema, „teško dete“, dečak koji će postati homoseksualac i imati probleme sa drogom... Njegova hrabrost da se suoči i prihvati „različitost“, a naročito način uspostavljanja i kvalitet održavanja apsitinencije od heroina, tako ozbiljne zavisnosti, meni izgleda kao isto ono snažno i neprikosnoveno protivljenje Mačka u čizmama da postane par loših rukavica. „Dovoljno dobra majka“ – Vinikotov koncept koji podrazumeva optimalne uslove za razvoj bebe koji se odnose na senzitivnost i empatičnost majke koja ume da razume i odgovara na potrebe bebe.

13

56 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Ipak, izgleda mi kao da se M. u životu često klackao između dve pozicije – sirotog najmlađeg mlinarevog sina (očajanje u vezama, razvoj zavisnosti) i uspešnog Mačka u čizmama (školovan, integrisan, izlečen). M. je mogao biti pasivan, zavisan, malodušan i mazohističan kao i mlinarev sin. Takve tendencije su u njemu postojale, neretko je bio u takvim stanjima. S druge strane, u M. je oduvek bio i proaktivni mačak, onaj koji se uvek dočeka na noge. To znači da je umeo da bude i prodoran, zahtevan, manipulativan, agresivan.

Terapija mu je omogućavala da snažno ojača ulogu mačka.

Izgleda mi kao da su naše seanse bile koraci Mačka u čizmama.

Terapijske seanse, odnosno čizme, simbol su oruđa koje omogućava da se bude nezavistan, da se samostalno korača.

Svaki klijent je enigma za sebe, kao što je svaki terapijski tok poseban lavirint. M. mi je značajan jer sam mogla da se oslonim na njega, bio je klijent za koga sam znala da će, uprkos snažnoj zamršenosti njegovog unutrašnjeg sveta i ponekad teškim pomacima u terapijskom procesu, ostati u terapiji sa mnom, neće bežati, neće kreirati „negativne terapijske reakcije”14, neće odustajati od psihoterapije, kao što nije odustajao od svog napretka.

„Negativna terapijska reakcija”, napuštanje terapije kao posledica poboljšanja stanja klijenta, ali pre završetka procesa koji bi vodio kvalitativnim pozitivniim pomacima, zbog mazohizma, odnosno nesvesnog osećanja krivice.

14

Mladić koji nije želeo da postane par kožnih rukavica 57

DEVOJKA KOJA JE PRONAŠLA SVOJE JATO

K

M.

ada sam je upoznala, pre mnogo godina, M. je bila sitna devojka, nemarne, neuređene frizure, bez nekog određenog stila u oblačenju, ali nekako „šašavog” i simpatičnog izgleda. Nosila je upadljive naočare sa velikom dioptrijom od kojih su skoro sasvim neuočljive bile njene vedre oči. Njena gestikulacija i mimika bile su veoma izražene, a kada bi se nasmejala, bilo je to ekspresivno i srdačno.

M. je bila starije dete svojih roditelja, imala je 8 godina mlađu sestru. Opisivala ih je kao dobre roditelje, ali uvek opterećene nekim njihovim „izmišljenim” problemima.

Oboje su poticali iz građanskih porodica, negovali su građanske vrednosti i bile su im važne norme koje je trebalo ispunjavati – biti vredan, marljiv i pristojan, završavati svoje obaveze, školu, situirati se. Majka je naročito bila sklona „borbenom” životnom stilu, principu „zapni jače”, „svi smo krojači svoje sudbine” i sl. Otac je bio opušteniji, umeo je i da „kulira”. Bili su potpuno različitih struka, ali oboje su veoma dobro zarađivali i mnogo pridavali egzistencijalnoj sigurnosti. Upoznali su se na studentskoj ekskuriziji, kada su se zaljubili i, u romantičnom srednjevekovnom dvorcu, verili.

M. ih je opisivala kao skladan par. Majka je značajno više bila usmerena na vaspitavanje kćerki, u šta je često bila uključena i njena šira porodica.

Devojka koja je pronašla svoje jato 59

M. je rođena sa izraženim oštećenjem vida i ova činjenica duboko je odredila njen razvoj i psihološko funkcionisanje.

To je snažno uticalo na njeno doživljavanje same sebe, kroz odrastanje joj otežavajući da se razume, uvidi sopstvene konture, dešifruje se i u krajnjem slučaju – uživa u samoj sebi.

Oštećenje vida počelo je da igra veliku ulogu već pri prvim procesima učenja. Čim je počela da uči da hoda, pokazalo se da je trapava, da se često udara o ivice nameštaja, bivala je nestabilna i spora. Pri učenju pisanja, problemi su bivali još izraženiji, a kasnije pri učenju čitanja ili matematike, često je pokazivala veoma slab uspeh. Takva slika o M. postala je podrazumevajuća u njenoj porodici, među članovima šire porodice i svima koji su je znali. Izgleda da su roditelji imali dosta teškoća dok se utvrdilo pravo poreklo ovih problema sa „nespretnošću” koje je M. ispoljavala u svom ponašanju.

Zapravo, tek u procesu priprema za školu utvrđeni su problemi sa vidom. Njena slabovidost se jednostavno nije uočavala. Bilo je već uobičajeno tretirati je kao nespretnu, pomalo nezrelu, možda čak neuspešnu. Iza toga, krili su se stvarni problemi ove vedre devojčice.

Celo detinjstvo, u izvesnoj meri, proteklo je u senci posledica njene slabovidosti. M. se upisala u redovnu osnovnu školu, ali je život podrazumevao i dugu rehabilitaciju svakodnevne naporne vežbe, često zatvaranje po jednog oka za potrebe tretmana i konstantno nošenje upadljivih, ružnih naočara. M. je bila prilično loš učenik. Uz to, uglavnom je bila potpuno neprihvaćena od vršnjaka. Zbog svega toga, uopšte nije volela školu.

U kući, majka se bavila njenim obrazovanjem. To je podrazumevalo višečasovne domaće zadatke kako bi se dostiglo ono što deca bez velike muke savladaju u školi. Tako 60 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

je učenje, a time i saznavanje uopšte, postalo traumatično iskustvo puno neuspeha, straha od odbacivanja, razočarenja i nesigurnosti. Neuspeh u savladavanju gradiva, na neki način, postajao je i pretnja i moguća kazna. M. je imala strahove vezane za osećanje neadekvatnosti, neuspešnosti i odbačenosti koji su se javljali kad god bi usmeno odgovarala u školi, a socijalna anksioznost bivala je sve prisutnija uprkos njenoj vedroj prirodi i druželjubivosti. Odrastala je bez pravih i iskrenih drugarica, nekako maskirajući usamljenost. Ponekad je neuspešno pokušavala da bude deo nekog vršnjačkog okruženja (koje sluša istu muziku, ima isti stil života i sl.).

Odnosi sa suprotnim polom najviše su ličili na srljanje. Oko nje su se, nekako, uvek stvarali neadekvatni i grubi mladići, netolerantni, sa izraženim tendencijama da dominiraju i da je omalovažavaju. Ona je, s druge strane, nesvesno udovoljavala, naivno i nevino tumačila njihove postupke i često bivala zavarana, razočarana i napuštena. Uobičajeno je pravila pogrešne izbore.

M. se javila zbog depresivnih reakcija vezanih za raskid emotivne veze i neuspelog upisa željenih studija. Studije koje je želela da upiše izabrane su površno, situaciono, uz dosta nerealnu procenu mogućnosti upisa. Nije imala mnogo dobar uspeh u školi jer, zapravo, nikada nije ni uspela da se pronađe u bilo kojoj aktivnosti vezanoj za školu. Osim toga, završila je srednju školu koja nije imala veze sa studijama koje je birala. Sa slabim uspehom u školi i nemogućnošću da se stvarno posveti učenju, nije imala velike šanse da se ostvari na studijama. Bio je to još jedan izbor koji je potvrđivao njenu neumešnost.

Kada sam je upoznala, bila je neraspoložena i umorna. Kao da su njena, inače prirodna vedrina i optimizam, postepeno jenjavali. M. nije više imala snage da ulepšava i preinačuje stvarnost.

Devojka koja je pronašla svoje jato 61

U početku rada, M. mi je često tražila direktne odgovore na svoja pitanja, kao da sam bila saobraćajac koji je trebalo da je vodi i usmerava u složenom životnom saobraćaju.

Postepeno je uviđala svoje stvarne probleme, sakrivene iza onih akutnih, vezanih za neuspeh veze i upis na fakultet. Kroz psihoterapijski rad počela je da shvata i uviđa da je morala biti nesigurna, s obzirom na mnoga iskustva njenog odrastanja, ali je zapravo malo od toga osećala. Na moja pitanja o tome kako se osećala u određenim situacijama, ona je, motreći kako da prepozna moja očekivanja, odgovarala više onako kako je mislila da je očekivano, nego onako kako je stvarno osećala.

Bila je i suviše usmerena na spoljašnje pokazatelje i smernice, a premalo na svoje intimne, autentične odgovore. Ubrzo sam shvatila koliko joj je bilo teško da vidi sebe, naročito koliko joj je teško da vidi sebe iznutra. Pitala sam se da li ću morati da budem prevodilac i koliko će vremena biti potrebno da se razvije njeno autentično iščitavanje sebe.

Bez obzira na izvesne kvalitetne pomake koji su se dešavali na planu odnosa sa vršnjacima ili sa svojima, u porodici, osećala sam da su prvi pravi terapijski napreci počeli da se javljaju kada je krenula da mi priča o svojim maštanjima, putovanjima, zemljama koje je volela i nekim, naoko nevažnim mladićima, sa kojima je uspevala da prozbori ponešto o svojim autentičnim interesovanjima. Iako je imala mnoga veoma bolna iskustva vezana za učenje i saznavanje, ona je negde u sebi, skriveno gajila radoznalost, neka znanja i interesovanja koja nisu bila za javnost. Imala je svoje skrivene želje i prilično snažna interesovanja za određene delove sveta, muziku, film i sl. Ovome sam se veoma radovala. Ne samo da je bilo pravo uživanje prisustvovati tom zakasnelom razotkrivanju, buđenju „belog labuda”, nego je i odnos među nama, koji se postepeno 62 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

i stidljivo gradio, dobijao neku drugu, mnogo življu boju.

Razmišljajući u okvirima psihološke teorije, ovakve njene izraze, doživljavala sam kao jasne pojave njenog Pravog Selfa15, još uvek skromnog i stidljivog, ali ipak izraženog. Istovremeno sam imala fantazije o lepom i privlačnom belom labudu, i sama gajeći jednu bajkovitu sliku o M. Vremenom, „beli labud” je bivao sve vidljiviji. Nakon nekoliko meseci, „obračunala “ se sa neprivlačnim naočarima koje su skrivale njen živahan pogled. Zamenila ih je naočarima sa interesantnim i živopisnim okvirima. Nekako, sasvim lako i spontano, počela je da traži konsultacije sa raznim očnim lekarima i podvrgnula se medicinskim tehnikama koje su joj znatno poboljšale vid. Bila je vidno zadovoljnija.

Ipak, odnosi sa mladićima u tom periodu terapije još uvek su imali formu implicitnog ili eksplicitnog odbacivanja.

Bez jasne tendencije da se veže i bez suštinske potrebe za vezivanjem, M. je još uvek, kroz odnose sa njima, tragala za potvrdama o samoj sebi. Kao da je sa mladićima još uvek bila „ružno pače”. Uspevala je da razvije kapacitet za brigu o sebi, brinula se o svom spoljašnjem izgledu i vidu, ali je o svojoj unutrašnjoj, intimnoj lepoti, još uvek zaključivala na osnovu procena partnera. Još uvek je bila jako nesigurna.

Odnos sa mnom bio je naoko saradnički i poverljiv. Ipak, često se pomaljala i njena sklonost da pokaže samo ono što će je ostaviti bezbednom od odnosa - simpatičnu, šašavu devojčicu, devojčicu koja „tera svoja posla” i ne obazire se i suviše. Bio je to njen „Lažni Self ”16, način kojim se branila Pravi Self – koncept Donalda Vinikota; autentično psiho-fizičko ispoljavanje sebe, zasnovano na sponatnosti, prirodnim impulsima, slobodi u izražavanju; preduslov za kreativno življenje i uživanje u životu.

16 Lažni Self – koncept Donalda Vinikota; psihološka formacija nastala kao odbrana od pritisaka da se, tokom razvoja, adaptira na spoljašnje zahteve (naročito ma15

Devojka koja je pronašla svoje jato 63

od mogućih povreda u bliskim odnosima. To je bila njena maska i odežda, ono u šta bi se sakrivala od izranjavanosti i povređenosti na koje je nailazila u svetu oko sebe. Često nisam uspevala da dođem do prave ranjene M. Postepeni terapijski pomaci imali su svoju paralelu u njenom stvarnom životu. Celu godinu, između neuspešnog upisa na fakultet i uspešnog upisa jednog privatnog fakulteta iz oblasti umetnosti, trajalo je postepeno, fino i suptilno traganje za sopstvenim unutrašnjim kapacitetima, talentima, vizijama.

Kada se konačno našla na novim studijama koje su joj bile privlačne i uzbudljive, postepeno se, uz strahove, nesigurnosti i inhibicije adaptirala na novi kolektiv, kao na novo jato. Nekako je iz M. uspela da se izvuče njena stvarna druželjubivost, tolerantnost i potpuni nedostatak sklonosti da se rivalizira, kvaliteti koje su drugi konačno jasno prepoznavali.

Takođe, što je za nju bilo najvažnije, nije se hiperadaptirala na zahteve grupe i nije idealizovala kolege, što su obično bili njeni prvi koraci koji su je neizostavno vodili odbacivanju i socijalnoj povređenosti.

Na novim studijama njena uspešnost više se oslanjala na kreaciju nego na usvajanje znanja, tako da je u ovome bila mnogo manje inhibirana i mnogo bolja. Konačno je bila uspešna u ovom polju života. Nekonvencionalnost, neformalni socijalni odnosi (naročito sa profesorima koji nisu ličili na autoritete iz perioda osnovne škole), manje krute norme ponašanja, izgleda i komunikacije, sve su to bile osobenosti njenog jata, umetničkih krugova čiji je postajala deo. jke), u kojem dolazi do zanemarivanja sopstvene prirode i spontanosti, odnosno Pravog Selfa (rečima teorije); u širem tumačenju može se razumeti kao neautentičnost, socijalna maska, lažno Ja koje se prikazuje svetu; Lažni Self ima svoje gradacije, od diskretne odbrane privatnosti pojedinca, do življenja „lažnog“ života.

64 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Iz terapije je izašla kada je postigla da bude prihvaćena.

Bila je hvaljena od svojih, a u grupi na fakultetu zauzela je relativno prihvaćeno mesto. Ostvarivala je neke emotivne veze, ali još uvek nije stvarno želela da se veže. Uviđala je, sve jasnije, obrasce sopstvenih emotivnih veza, tipove bivših mladića koji su joj imponovali zbog sigurnost koju je crpela iz odnosa sa njima. Nije želela takve odnose. Postala je romantična i priželjkivala mladića sa kojim će moći zajedno da stvara.

Devojka koja je pronašla svoje jato 65

Ružno pače – sadržaj bajke i psihološka interpretacija Snela patka jaja iz kojih se izleglo nekoliko divnih pačića.

Samo iz jednog, najvećeg jajeta, nikako da se izlegne pače.

Komšinica, patka, ukaza joj da je to, možda, guščije jaje, te da vidi da li će mladunče umeti da pliva. Kada se napokon izleglo, bilo je to jedno veoma veliko i ružno pače, drugačije od svih ostalih. Ipak, pošto je umelo da pliva, patka ga prihvati sa ostalim svojim pačićima.

Svaka trudnoća i isčekivanje materinstva podrazumeva razvoj svesnih i nesvesnih očekivanja i fantazija o bebi kod buduće majke. Ona su, jednim delom, proizvod uticaja sredine i kulture, onoga što je očekivano i podržano kao prihvatljivo od strane okruženja, u bajci izraženo kroz glas komšinice koja ukazuje na moguću različitost, a time i neadekvatnost budućeg deteta. Majka je, s druge strane, hipersenzitivna za dete, spremna da ga prihvati.

Kada su doplivali do bare koja je bila u okolini, ostali stanovnci već su počeli da zadirkuju i vređaju Ružno pače, jer je bilo drugačije. Majka ga je isprva branila, ali je onda i ona počela da biva gruba prema njemu. Nakon nekog vremena i braća počeše da ga odbacuju.

Bara je samo mali delić makrokosmosa, ali majka patka zna samo za tu jednu realnost. Poruke socijalne sredine kojima se, zbog različitosti, vređaju i izoluju drugačiji, predstavljaju socijalne pritiske pod kojima se nalazi i majka. Kod nje se početna ambivalencija oslonjena na sumnju o prirodi velikog jajeta sve više razvija u otpor. Za rani razvoj deteta važna je „ogledajuća uloga majke“ (objašnjenje na prethodnim stranama).

66 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Odbacujuća majka, kroz svoje celokupno ponašanje prema detetu ne šalje poruku o tome kako je beba voljeno biće, prihvaćeno onakvo kakvo jeste. Tokom razvoja doživljaja sebe, od velikog značaja je sve ono što drugi misle i osećaju za nas. U „druge“ spada, pre svega majka, a onda roditelji, porodica i ostale osobe iz užeg i šireg okruženja.

Ružno pače onda pobeže. Lutajući po močvari srete mnoge stanovnike ovih predela, ali i oni su ga malteretirali i vređali.

U jednom trenutku ga napade veliki pas, ali ga u zadnjem trenutku pusti i ode na drugu stranu. Pače je mislilo da ni pas neće da ga ujede od tolike ružnoće. Zapravo, ono nikada nije ni videlo samo sebe.

Doživljaj sebe u velikoj meri gradi se na osnovu onoga što drugi vide u nama. Kada smo mali, ne vidimo sami sebe (nemoguće su nam iole objektivne procene sebe). Vidimo se uglavnom očima drugih, vidimo ono što nam drugi kažu da jesmo. U fantaziji, „ružnoća“ neprihvaćenog deteta često je veća i teža od one na javi. Osobe sa ometenošću misle da ih drugi vide lošijim nego što ih oni stvarno opažaju.

Posle nekog vremena, pače se zadesi u kući u kojoj je živela baba sa mačkom i kokoškom. I u ovoj sredini nije dobrodošlo, jer im nije bilo ni od kakve koristi. Živeći neko vreme s njima, pače poče da mašta o plivanju, poče da priželjkuje da zapliva.

Nije moglo izdržati da to ne ispriča kokoški, ali ona ga grubo zaustavi i naruga mu se. Kokoška nije znala ništa o tome kako je plivanje lepo. Pače zavapi kako ga ni oni ne razumeju i napusti i ovo sklonište.

Kod pačeta je prisutno snažno osećanje nepripadanja i doživljaj da ga drugi ne razumeju, dok istovremeno samo kreira dalje nesporazume, tako što se eksponira pred onima koji ga ni ne mogu razumeti. Pače i samo indukuje poziciju onog ko je stran Devojka koja je pronašla svoje jato 67

i čudan, poziciju različitog, jer ne mogu mačka i kokoška znati kakvo je bogatstvo moći plivati! Plivanje može biti metafora najrazličitijih sklonosti i talenata.

Došla je zima i pačetu je bivalo sve teže. Jednom, dok je skitalo, ugleda jato predivnih ptica koje su ga očarale svojom veličinom, belinom i lepotom. Bili su to labudovi koje pače nije moglo da zaboravi.

Susret sa nečim biliskim ostavlja neizbrisiv trag. Na nesvesnom planu se prepoznaje kompatibilnost. Kao kada prvi put spoznate neko umetničko delo...ili osobu koju ćete zavoleti.

Pače je bilo potpuno smrznuto i izmučeno. Naiđe na njega neki seljak, uze ga i odnese kući. Deca su htela da se igraju sa njim, ali je Ružno pače pomislilo da mu žele učiniti nešto loše, te bežeći upade u posudu sa mlekom, maslacem i brašnom, a na kraju pobeže iz kuće, ponovo u divljinu.

Samo pače kreira loša iskustva. Ne ume da prepozna dobre namere, jer ih nema u sopstvenom iskustvu, beži i stvara niz problema. Postalo je onakvo kakvim su ga drugi videli – ružno, problematično, neadaptirano.

Ležalo je u bari, sve dok sunce ponovo ne zasja. Tada zamahnu krilima, i gle, ojačala krila snažno ga ponesoše. U tom trenutku, Ružno pače ugleda labudove i pomisli kako će krenuti k njima sve i ako oni budu hteli da ga ubiju. Zamahnu krilima da bi ih sustigao i u trenutku se pogleda u vodi koja je bila ispod njega. To više ne beše nezgrapno, crnosivo, ružno ptiče, već pravi labud. Veliki labudovi ga prihvatiše i nastaviše sa njim da lete.

Sazrevanje stvara mogućnost da „ugledamo labudove oko sebe“, odnosno da objektivnije sagledavamo okruženje. Kod nekih pojedinaca nagon za samoodržanjem se očitava u potrebi 68 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

da se „bude ono što jeste“ u odgovarajućem okruženju, da se bude među svojima – srodnim dušama, kolegama, istomišljenicima, a ne sa predodređenima (patkom i celokupnim njenim mikrokosmosom). Ponekad, on je toliko snažan da se za njim hita, čak i po cenu života. Takvu sudbinu možda imaju svi oni, od svog vremena i svog okruženja neshvaćeni umetnici, naučnici, humanisti, aktivisti...

Deca na obali ugledaše novog labuda i sa svojim roditeljima počeše da viču da je novi labud najlepši. Ostali labudovi se pokloniše pred njim. Labud se zastide i sakri glavu ispod krila, a onda povika kako se ovolikoj sreći nije nadao dok je bio ružno pače.

Prihvaćenost publike, drugih, uvek donosi olakšanje. Čovek je socijalno biće. Olakšanje donosi i prepoznavanje samog sebe. U optimalnom okruženju, „podržavajućoj okolini“17 po Vinikotu, sve čovekove vrednosti su najizrazitije i on je u mogućnosti da zadovoljno i ispunjeno živi.

Podržavajuća okolina (eng. holding environment) – podržavajući fizički i psihički prostor u kojem se dete razvija, oslonjen na bazu koju predstavlja majčina sposobnost dobrog prepoznavanja potreba deteta i stimulisanja autentičnosti i autonomije.

17

Devojka koja je pronašla svoje jato 69

VITEZ KOJI NIJE NOSIO MAČ I ŠTIT

S

točiću, postavi se, poznata bajka braće Grim, govori o krojaču, njegova tri sina i njihovoj sudbini koja je bila vezana za prevrtljivost jedne koze koja je živela sa njima i davala im mleko. Ova bajka pokazuje da čovekov racio „ ne može uvek da ga spase i da je muškarac sklon da bude izmanipulisan od sopstvenih nagona, odnosno žena. Takođe, bajka ukazuje da kontrola i dirigovanje čoveka mogu navesti da izgubi ono što mu pripada. Na kraju, i najvažnije, ova bajka potcrtava važnost odbrambene agresije, koja jednom, kada se uspostavi, pomaže i donosi neophodan mir.

Kratak prikaz bajke „Stočiću, postavi se” Jedan siromašni krojač davao je isti zadatak svoj trojici sinova, po redu, od najstarijeg do najmađeg – da odvedu kozu na ispašu kako bi mogla da se nahrani. Koza bi dugo pasla, a kada bi je sinovi, svako u svom pokušaju da ispune očev nalog, pitali da li se najela, ona bi odgovarala: „Sita, presita, kući mi se hita!”

Međutim, kada bi otac to kod kuće proverio, koza bi rekla: „Gladna pregladna, Vitez koji nije nosio mač i štit 71

trave ne videla, na kamenu bila!”

Otac se naljutio na sinove i tako je, jednog po jednog oterao od kuće. Ali, kada je jednom prilikom sam odveo kozu na ispašu, desilo mu se isto, pa sa pokajao, oterao kozu i ostao sam.

Najstariji sin je našao posao kod stolara, vredno radio, i nakon godinu dana od gazde, kao nagradu, dobio čarobni stočić. Kada bi mu se naložilo: „Stočiću, postavi se!”, na njemu bi se pojavilo mnoštvo bogate i raznovrsne hrane. Naivni najstariji sin na povratku ocu, u krčmi se hvalio i pokazivao svoj čudotvorni poklon, pa su ga prevarili i zamenili čaroban za običan stočić. Tako se, kad je stigao kući, osramotio pred ocem i komšijama jer se na nalog koji je dao Stočiću ništa nije dešavalo.

I srednji sin je prošao slično. Nakon vrednog rada kod mlinara, na poklon je dobio magarca iz koga bi, kada bi mu se naložilo: „Magarence, daj!”, dukati izlazili na sve strane. I on je bio hvalisav i naivan, pa je i sam bio prevaren. Kući je došao sa običnim magarcem koji na zahtev nije reagovao, pa je bio osramoćen i odbačen.

Najmlađi sin je, nakon vrednog šegrtovanja, dobio čarobnu vreću i u njoj štap koji bi na nalog: „Udri!” izleteo i tukao neprijatelja, sve dok sin ne bi naredio: „Stoj!”. Tako je najmlađi sin povratio čarobni stočić najstarijeg brata i čarobno magare srednjeg i došao kući. Tada je najstariji mogao da, viknuvši: “Stočiću, postavi se!” pokaže svoju čaroliju, a srednji naloživši: “Magarence, daj!”, svoju. Jedino najmađi sin nije morao da koristi svoju čaroliju, jer je sve bilo u redu i svi su bili u sreći i veselju.

72 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Psihološka tumačenja bajke Sva tri sina, kao i otac, junaci ove bajke u kojoj nema žena, bili su vredni i marljivi, ali i naivni i skloni da budu izmanipulisani. Oni su, uglavnom isključivo, koristili svoju trezvenost i racionalnost u procenjivanju situacije u kojoj su se našli – poslušali bi ono što bi koza rekla, odnosno ono što su videli i sami i znali da je istinito. Takav nedostatak fleksibilnosti u rezonovanju skupo su platili. Prvi deo bajke govori da nije dobro kad je racionalna trezvenost jedino merilo na koje se pojedinac oslanja. Prevrtljiva koza kojoj se dugotrajno ugađalo i obezbeđivalo zadovoljenje nagona (za hranom) prevarila je svu četvoricu. Bajka pokazuje da nagoni (u ovom slučaju za hranom), imaju prevlast nad raciom. Ona implicira da je muški princip (racio, trezvenost), u bajci oličen u četvorici muškaraca, u riziku da bude pobeđen (prevaren, izmanipulisan) od ženskog principa, žena (koza – majka, ona koja hrani) i ženske manipulacije nagonima. Tu su lekciju naučili svi muškarci, glavni likovi ove bajke. Otac je, čak, slepo verujući kozi, zanemario svoju privrženost i naklonost sinovima.

Odlazak mladića iz kuće, samostalni razvoj oslonjen na sopstvene potencijale, donosi prosperitet. Stvari se odvijaju u dobrom smeru, marljivost je nagrađena. Međutim, mladalačka naivnost prva dva sina i želja da se gospodari, diriguje i naređuje, kada još nije došlo vreme za to, skupo ih košta. Ne može se biti odrastao, kada još stvari nisu sazrele.

Nezrelost će ljudi zloupotrebiti.

Tek najmlađi sin pokazuje zrelost, opreznost i mudrost, a time i otpornost na manipulacije. Jer, dobivši čarobnu batinu, ne libi se da je upotrebi na pravi način. Uzima proćerdano i Vitez koji nije nosio mač i štit 73

razumeva da je odbrambena agresivnost kao i moć da se njom upravlja, neophodna čovekova snaga koja ga štiti.

Vitez i njegova psihoterapija I. je mlad čovek, vedre fizionomije, opuštenog ponašanja, ukusnog, urbanog stila odevanja. Na seansama je umeo da se pojavljuje kao dečak koji je u bermudama upravo sišao sa motora; kao mladić neupadljivog urbanog izgleda; ili kao japijevac, sa kravatom, odelom i aktentašnom. Uvek bi, kada je na seansu dolazio sa posla, čim bi seo i opustio se, pokretom ruke sa upadljivom rešenošću, ali i nehajnošću, odvezivao kravatu i ostavljao je podalje od sebe. Ja sam to razumevala kao jedan mali neverbalni izraz njegove nesputane prirode i rešenosti da ne bude vezan krutim zahtevima pred kojima se često u životu nalazio.

Bio mi je izuzetno drag. Jer, iako limitiran, kao i svi mi, paukovom mrežom svog nesvesnog, bio je spreman da radi na sebi, na neki način hrabar u svemu tome, ne kao osoba nad kojom se sprovodila psihoterapija, već kao saputnik u psihoterapijskom dvojcu sa sopstvenom specifičnom dinamikom kretanja.

U periodu kada se javio na terapiju, I. je tek napustio suprugu sa kojom je bio u braku 4-5 godina. Tada je već bio veoma uspešan u mnogim sferama života. Ipak, rastanak sa suprugom za njega je bio nepojmljiv, neverovatan i bolan.

Funkcionisao je kao da je doživeo neposrednu traumu potpuno je izostajala psihološka obrada svega što se dešavalo.

Već nekoliko godina, imao je povišen krvni pritisak koji je bez sumnje imao i psihološko značenje.

74 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Naši prvi razgovori o odnosu sa suprugom, kao i razlozima razilaska, tekli su „kao po jajima“, uprkos njegovoj izraženoj nameri da bude otvoren i saradljiv. Naoko, bio je vedar, u poslu i drugim sferama života efikasan, uobičajeno komunikativan i funkcionalan. Sve ovo, maskiralo je duboku unutrašnju potresenost. Imao je visoke adaptivne sposobnosti, zapravo pravu hiperadaptabilnost – vaspitavan da se ne žali nego suočava sa situacijom i rešava je; pragmatičan, preduzimljiv.

Prvo što mi je rekao o svom životu sa ženom je da su mu užasno smetale mnoge stvari njihovog zajedničkog života, kao i okruženje njenog prenatrpanog stana u kojem su živeli.

Nije voleo, i nikada nije mogao da prihvati okolnost da su jeli za poslužavnicima u dnevnoj sobi, gde je bio televizor.

Rekla sam mu da kao da mi govori da mu je uvek nedostajao odnos zajedništva koji se očitava u obitavanju za zajedničkim stolom, mestom koje ih okuplja, na istoj stvari koja im je potrebna oboma i u kojoj oboje učestvuju. Metafora stola za kojim se ruča pomogla mu je da počne da sagledava implicitne, a ne samo pojavne aspekte svog psihološkog stanja, koje je uobičajeno tumačio svojom izvrsnom racionalnom analitičnošću.

Razilazak sa suprugom je imao dugu predistoriju. Dugo vremena su se udaljavali, sve više imali odvojene živote, sve manje komunicirali. Smatrao je da je njegov najveći neuspeh i najveći razlog što je došlo do prekida odnosa to što nisu uspevali dovoljno da razgovaraju. Sebi je prebacivao zbog toga. U drugi plan otišla je okolnost da su imali teškoće sa sterilitetom i da pokušaj vantelesne oplodnje nije bio uspešan.

Neuspeh na ovom planu duboko je promenio njihov odnos.

Sledio je period adaptiranja u kojem se on naoko bolje snašao, ali koji je bio praćen njihovim sve većim udaljavanjem. U Vitez koji nije nosio mač i štit 75

jednom trenutku, nakon mnogo neprijatnih i mučnih pokušaja da se razumeju, I. je napustio stan. Kada se nakon nekog vremena vratio, saznao je da je supruga imala kratku aferu sa drugim muškarcem. Tada je I. otišao za stalno. U to vreme, već nekoliko meseci viđao je jednu devojku sa kojom, doduše, još uvek nije bio u vezi.

Brak i razvod, dugo su bile jedine teme kojima smo se bavili, a ja jedina osoba sa kojom je otvoreno o tome razgovarao. Postepeno, počinjao je da se otvara. Tada je iz I. počeo da „izviruje“ mali dečak čiju je vedrinu i radoznalost još uvek imao, pubertetlija koji je ponekad u sukobima sa školom, autoritetom ili grupom vršnjaka, matori momak koji može sve što hoće i na kraju zreo čovek koji mora da pomiri ambivalencije u sebi i prihvati raznolika ograničenja.

I. je odrastao kao 4 godine starije dete u kući roditelja koji su sada penzioneri. Ima mlađeg brata. Sa roditeljima je uglavnom u dobrim odnosima. Kao dete, bio je izuzetnih sposobnosti koje roditelji, uz svu privrženost, nisu umeli da podržavaju. Igre i saznavanje i interakcija u ovome, za I. su bile način na koji je želeo da bude voljen. One su bile deo njegovog odrastanja, ali su u njima učestvovali uglavnom ujaci i drugi rođaci. Ipak, imao je snažno osećanje da je dobro negovan, jer je bio poseban ljubimac ujaka i jedini unuk u široj familiji.

Odnosi sa majkom bili su ambivalentni, uslovljeni njenim snažnim manipulacijama vezanim za zdravstveno stanje koje su bile osnovni način njene kontrole ukućana i emotivnog angažmana kojim je dobijala pažnju. Oca je cenio, čak i idealizovao, imao osećaj snažnog potencijalnog, ali nikada potpuno realizovanog razumevanja. Brat je uvek bio „mali“ što je značilo da se njemu mora davati dodatna briga, pažnja, pomoć, novčana i psihološka podrška. I. je uvek bio neko 76 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

ko može sam, tako se i osećao i to je voleo, sa svim složenim konotacijama takve životne pozicije.

Bio je veoma pametan, socijalizovan i pragmatičan što ga je sačuvalo od većih razvojnih skretanja. Osim toga, svoju samostalnost uvek je shvatao kao benefit iz kojeg crpi samopouzdanje. Sa sazrevanjem, samostalnost je postala i nešto što ga definiše. Izbor studija, veliko autentično razumevanje društvenih tokova, mudra politizovanost. Sve to bilo je praćeno vrednim prijateljstvima u kojima se nesebično davao.

Na emotivnom planu, iako jako usmeren na interakcije, često je zauzimao poziciju „ni dovoljno blizu, ni dovoljno daleko“ koja je uglavnom bila odraz njegovih strahova od ponovne izmanipulisanosti kojoj on ne može odoleti, koja ga skupo košta i koje želi da se otarasi.

Nakon perfektnih studija i uspešno završenih mnogih edukacija, tokom magistarskih studija zapošljava se u inostranoj korporaciji, gde postepeno napreduje, na izuzetno odgovornim poslovima.

Sa devojkama je imao mnoge različite veze. Ipak, neka iskustva bila su neprijatna, a jedna veza posebno traumatična.

Bio je slepo zaljubljen u devojku, posesivne i veoma naprasite naravi, koja mu je bila koleginica. Njene reakcije na njegov prekid veze bile su burne, neprimerene i dovele ga u rizik da bude ugrožen na poslu. Ova epizoda bila je naročito teška jer ga je suočila sa posledicama svoje ponovo doživljene izmanipulisanosti.

U vreme kada se javio na terapiju bio je konstantno pritisnut velikim zahtevima i odgovornošću koju je imao na poslu, raspadom ideje o roditeljstvu, porazom ideje o vernosti i braku, povremeno konfliktnim odnosima sa svojima i priličnim distanciranjem od prijatelja...

Vitez koji nije nosio mač i štit 77

Vrlo brzo, u terapiju je ušla tema njegove sklonosti ka kontroli. Nesvesno je kontrolisao svoja emotivna stanja – potiskivao osećanja kad god ona nisu svrsishodna („nemam ništa od toga da se nerviram“), racionalizovao, npr. razloge raspada braka („samo da smo uspevali da razgovaramo“), minimalizirao ili zanemarivao činjenicu o visokom krvnom pritisku kao indikatoru „pritisnute“ pozicije u kojoj je bio (nije o tome govorio u terapiji). Skolnost kontroli ispoljavao je i prema svetu oko sebe – nepotrebnim uplitanjem u pitanja života svojih bližnjih, preteranom sklonošću da pomaže ili savetuje i sl., što je obično pratilo čuđenje zbog činjenica o ljudskoj nepraktičnosti.

Od samog početka iskazivao je izrazitu osetljivost i netrpeljivost prema nekonstruktivnim ponašanjima i postupcima razne vrste. Nikako nije mogao da shvati ograničenja nekih od ljudi u okruženju, njihovu nemogućnost da budu svrsishodni ili da ga poslušaju u dobronamernim savetima. Bilo mu je teško da bude nemi svedok propuštanja njihovih šansi.

I. je ispoljavao izražen strah od onoga što smo u terapiji radno nazivali dekonstrukcija, naspram konstrukciji. Bio je pragmatičan i omnipotentan, sa mnogim iskustvima kojima je potvrđivao svoju omnipotenciju. Na neki način, bio je podrazumevajući konstruktor svog života. Od ranih nogu umeo je da napravi svoje izbore koje je realizovao – odselio se od roditelja (kod rođaka), upisao studije koje je želeo, završavao ih onako kako je na svoj ambiciozan način želeo, uglavnom imao devojke koje je želeo (nikada nije spomenuo ni jednu „nesrećnu ili neuzvraćenu ljubav“), radio posao koji je želeo, zarađivao dosta. Sve ovo bilo je posledica njegovog velikog entuzijazma i marljivosti; ništa od toga mu nije 78 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

padalo teško, u punom smislu uživao je u svom napretku.

Međutim, to bi ponekad isprovociralo reaktiviranje infantilne omnipotencije („mogu sve što hoću“) i preteranog verovanja da smo „krojači svoje sudbine“, da je samo potrebno biti konstruktivan i vredan i sve će biti u redu. Ovo je izgledalo kao antipod dubokoj zebnji od bede, ništavnosti, nemoći i propadanja. Zbog toga nije mogao da podnosi ni svoju pasivnost, kada bi se pojavljivala u retkim situacijama, ni maskiranu razočaranost koja je ipak, tinjala u njemu.

Ovako izražena sklonost kontroli, uz naknadno dodatno jačanje omnipotencije kada bi uspevao u svojim namerama – neumitno je narušena kada se desio neuspeh na planu dobijanja deteta. Nakon neuspelog pokušaja vantelesne oplodnje, pobegao je od te teme duboko iznutra uzdrman, suočen sa svojim velikim nesvesnim strahom – da je moguće biti nemoćan, da svi napori, pragmatizam i sve svrsishodne konstrukcije ponekad nemaju efekta. Toliko željeno potomstvo bilo je nemoguće. Uz to, depresija kroz koju je supruga prolazila, njegovo osećanje dodatne nemoći da joj pomogne, podrivali su samopouzdanje na raznim nivoima.

I. je morao da se suoči sa još jednim udarcem na svoj vrednosni sistem. Odanost, koja je za njega bila jedna od prvih velikih odrednica u svim odnosima sa bliskim ljudima, neumoljivo je oskrnavljena. Supruga ga je izdala. I tada uspeva da bude džentlmen. Odlazi. Ne krivi je. Nije ljut. U sebi pati i racionalizuje razloge razilaska - da su više razgovarali, da su imali više zajedničkih trenutaka, da je uspevao da joj pokaže šta oseća i misli... Sasvim duboko, ostalo je njegovo ogromno, bazično razočarenje. Ne samo, i ne toliko razočarenje u nju, već razočarenje u svoju životnu filozofiju – da veliki konstuktivni trud ne mora da prati nagrada, da su naše Vitez koji nije nosio mač i štit 79

sposobnosti ograničene i da postoje stvari na koje ne možemo uticati onoliko koliko želimo.

U to vreme polako se zbližava sa devojkom, izrazito senzibilnom i nemanipulativnom, koju je viđao i dok je bio sa suprugom.

*** Dugogodišnji terapijski rad sa I. bio je prava rekonstrukcija.

Morali smo da krenemo od bazičnih egzistencijalnih strahova, izraženih u iracionalnoj strepnji da će doživeti neki egzistencijalni kolaps. Oni su bili izdanak ranih iskustava, sumnje u svoju egzistencijalnu poziciju u porodici, naročito nakon rođenja mlađeg brata.

Rad na slabljenju krutih mehanizama odbrane i hiperadaptabilnosti koja je bila u funkciji kontrole, odvijao se veoma sporo i uz promenljivu dinamiku. Nije imao nikakav uvid u psihološku konotaciju svoje odgovorne pozicije na poslu i bilo je potrebno mnogo vremena da I. razume složenost i promenljivost svojih psiho-fizičkih odgovora na poslovne obaveze. Elan i motivisanost, za njega su bili podrazumevajući. Izbegavao je bilo kakvu pasivnost koja bi mogla da aktualizuju potisnuta osećanja koja čoveka mogu da inhibiraju – strah, tugu, zavist...

Mukotrpno smo u svest „dovlačili“ uvide o složenom mozaiku koji je doveo do razilaska braka, o silnim neprepoznatim nezadovoljstvima koja su tinjala i dok je bio sa suprugom, o njihovom odnosu u kojem je on bio „veliki i snažan“, a ona „mala, nežna, nesposobna“. To je otvorilo pitanje sklonosti da bude izmanipulisan, naročito u odnosima 80 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

sa ženama, uprkos svojoj izraženoj analitičnosti i pronicljivosti.

A onda, došlo se i do odnosa sa majkom, strahova za njen život, njegovom „pecanju“ na manipulacije u godinama kada je bio dečak. Postepeno se otkrivala, za I. potpuno neočekivana, pritajena sklonost da bude izmanipulisan, uprkos svesnom otporu i jasnom stavu da je manipulativnost nešto što najviše mrzi kod ljudi. Jednim malim delom, na manipulaciju je pristajao, ostalom snagom svoje ličnosti joj se nemilosrdno suprotstavljao (npr. u poslovnim odnosima).

Za I. bilo je veoma teško da razume potisnuta negativna osećanja, koja su po svojoj prirodi „nekonstruktivna“, i zbog toga nisu dobrodošla. Na vrhu piramide neprihvatljivog bila je sopstvena agresivnost, sopstvena destrukcija kao entitet koji je nemoguće prihvatiti, nešto što nije deo njegovog identiteta i vrednosnog sistema. Zbog toga je, ponekad i na socijalnom planu, bio naivno slep za ljudsku mržnju i zavist, a destrukciji se čudio očima deteta.

Tokom terapije razvio je vezu sa devojkom koju je viđao i pred kraj braka, ali je iz te veze, s početka, konstantno bežao.

Rad na prihvatanju traumatičnog odvajanja od supruge reaktivirao je ranije separacione strahove i ometao zbližavanje sa sadašnjom devojkom. Na psihološkom planu funkcionisao je kao da se „jako opekao“; tek sa protokom terapije uspeo je da odnose sa svojima učini dovoljno dobrim, a odnose sa devojkom dovoljno bliskim.

Agresija i ljutnja i dalje su osećanja koja nije lako registrovati. Tek postepeno, otvara se tema lekovitosti odbrambene agresivnosti i njene funkcije. I. svoje iracionalne, destruktivne impulse, nesuvisle ili bez racionalnog povoda, još uvek ne ume i ne želi da prepozna.

Psihoterapijski rad i dalje traje sa ciljem da mu pomogne da Vitez koji nije nosio mač i štit 81

ovlada sopstvenom agresivnošću, da mu je približi ne bi li je razumeo. Psihoterapija, budući da svojim efektima doprinosi da se prevaziđu psihološke teškoće, ograničenja i ranjivosti, svojevrsna je njegova pobeda, njegovo nepristajanje na datosti i slavljenje proaktivnosti.

*** Kada sam I. pitala o njegovoj omiljenoj bajci, nakon kraćeg razmišljanja, rekao je da je to bajka „Stočiću, postavi se!“. Tada smo se oboje nasmejali. Već i sam naslov neodoljivo je odslikavao njegovo računanje da u životu sve treba da bude „postavljeno“ onako kako on želi.

Promišljanje o njegovoj omiljenoj bajci potvrdilo je moju ideju da I. kroz psihoterapiju treba da razrešava značajne teme koje su pandan zadacima koji su postavljeni pred tri sina u bajci. Tri mladića u bajci predstavljaju njega samog – njegove različite aspekte, razvojne periode ili sklonosti.

Prvi deo bajke razumela sam kao veliku temu vezanu za odrastanje, ali i sadašnje dane – sklonost da se, tvrdoglavo ubeđen u svoja racionalna merila, uprkos analitičnosti i trezvenosti, podlegne manipulaciji. Oslanjanje isključivo na svoja čula (sinovi su videli da je koza pasla i čuli da kaže da je sita) i nepreduzimljivost mladića u bajci (pristajanje da budu oterani od kuće) podsetili su me na tvrdoglavu uverenost u racionalna rešenja i pragmatizam mog klijenta. Nikada nije želeo da preispituje ovakav pristup, odbijao je da se bavi implicitnim značenjima, kontekstom, emocijama, intuicijom.

Bajka ukazuje na posledice rigidnosti u korišćenju jednog jedinog principa. I otac i sva tri sina slepo koriste trezvenost 82 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

i racionalnost, uprkos lošim posledicama. Kao i moj klijent koji je uporno potiskivao i negirao osećanja vezana za brak i umanjivao ili zanemarivao svoje unutrašnje patnje i fizičke tegobe. Da nije bilo tako i tokom njegovog braka, verovatno bi primetio znakove koji bi mogli da mu pomognu da uvidi kako se oseća. Izgleda mi kao da nije hteo da se naljuti na ženu, da nije mogao da se naljuti na nju. Kao što nije mogao da se ljuti na mamu ili na svoje kada je bio dete. Kao što mu je i danas teško da se ljuti, čak i kada je to sasvim očekivano i prirodno, na devojku, kolege, prijatelje. Jer, za I. agresija je primitivna, a reakcije na frustraciju treba da budu konstruktivne.

Slabost pred kozom koja predstavlja ženu koja hrani (majku) ili nagonski deo nas samih (prevrtljivost, nepredvidljivost nagona) upravo su one odrednice koje su doprinosile da I. u nekim susretima sa bliskim ženama bude uvučen u manipulaciju.

Drugi deo bajke govori o odrastanju, o putu samostalnosti.

Ipak, preterano infantilna omnipotencija („mogu sve što hoću“) i uporno očekivanje da u životu sve bude „postavljeno“ onako kako ko priželjkuje, nisu doneli suštinski smiraj. Jer ovaj obrazac podrazumeva i visoku kontrolu nad sobom, a naročito nad svetom oko sebe. Naložiće se nešto (poželeti nešto) i to će se i dobiti (sa više ili manje truda). Dovoljno je samo zamisliti, potruditi se, pa sprovesti.

U životnoj situaciji kada je I. morao da se suoči sa svojim limitima, dolazi do kolapsa. Izigrane filozofije (koja podrazumeva ljudsku konstruktivnost), i suočen sa problemima (da ima decu, održi brak), bio je u psihološkoj krizi, slično sinovima koji se izigrani vraćaju ocu – u zavisnu poziciju.

Vitez koji nije nosio mač i štit 83

Istovremeno, složena situacija u kojoj se našao, ne samo što je zahtevala bolne psihološke elaboracije na koje I. nije bio spreman (i zbog strukture svoje ličnosti), nego je podrazumevala i propast kontrole kao matrice koja je u najvećoj meri obezbeđivala samopouzdanje i zadovoljstvo sobom.

U bajci, uspešno rešavanje zadataka se dešava angažmanom najmlađeg brata. Kod I. to su „mladi“ slojevi njegove ličnosti, nešto što je nastalo ili nastaje tek skoro, u terapiji. Najmlađi sin predstavlja one sile u I. koje se suprotstavljaju rigidnosti; on je pandan snažnoj dinamici kretanja koju I. nosi. To su one tendencije u I. koje ga podstiču da se pita, preispituje, da se ne libi da se bori za sebe, čak ni onda kada to podrazumeva ljutnju na drugog.

Na kraju (bajke i terapije), „najmlađi“ slojevi ličnosti, odnosno tek najmlađi sin pokazuje zrelost, opreznost i mudrost. Jer, dobivši čarobnu batinu, ne libi se da je upotrebi.

On uzima proćerdano i uspeva da nauči da je odbrambena agresivnost neophodna, kao i moć da se kontroliše. Kao što bajka pokazuje – kontrolu naredbi daje najmlađi sin: „Udri“ ili „Stani“, reči koje savladavaju bilo kog neprijatelja.

Rad koji nam predstoji, treba da podstakne I. da, iako je vitez, plemenitih i čovečnih namera, treba sa sobom da nosi štit i mač kako bi mogao i umeo i da se odbrani od spoljašnjih i unutrašnjih mračnih sila.

84 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

DEVOJKA RIBA Mala sirena - H. K. Andersen (prvi put objavljeno 1835. godine)

M

ala sirena je atipčna bajka - bez srećnog završetka, junakovog uspešnog prevladavanja nedaća, poraza negativaca... U njoj nema hoda ka rešavanju problema koji glavnog junaka vode ka uspehu. Junakinja ove bajke kreće se ka svojem sve većem uništenju. Sadržaj ove bajke ne predstavlja paralelu scenariju željenog razvojnog puta koji treba da prevlada pojedinac, niti scenariju uspešne psihoterapije. Ova bajka može da se razume kao ilustracija jednog perioda u psihološkom razvoju devojke i „seta“ mogućih psiholoških teškoća vezanih za popustljivost, trpeljivost, mazohizam, samokažnjavanje... Sudbina Male sirene je puna lišavanja.

Devojka riba 85

Sadržaj bajke i psihološka interpretacija Kralj podvodnog sveta bio je već mnogo godina udovac, pa je njegovim dvorovima i vaspitavanjem njegovih ćerkisirena, morskih vila, upravljala njegova majka.

Najmlađa ćerka beše najlepša, nežna i prozirna poput ružine latice. Ni ona nije imala noge, već joj se, kao i kod svih njenih sestara, telo završavalo prelazeći u riblji rep. Bila je ona neobično, tiho i mirno dete. Omiljeno joj je bilo da posmatra i pliva oko mermernog kipa divnog mladića, koji je na dno mora dospeo nakon nekog brodoloma. Jako ju je zanimao svet ljudi iznad mora, te je stalno zapitkivala baku o tome.

Još i pre nego što je seksualno sazrela, devojčica pokazuje interesovanje za mladiće, ali pomereno na interesovanje za nežive predmete – kipove sa muškim likom. Kip je, iako privlačan, samo kameni dvojnik živog partnera. U životu adolescentkinje, odnos sa mladićem koji je „mrtav, poput kipa“ (što može da podrazumeva mladiće koji su nezainteresovani, egoistični, suzdržani, hladni i sl.) neizostavno vodi uskraćenosti. Takođe, kip je objekat divljenja i fascinacije, a ne objekat sa kojim se može ući u interakciju. Razmena sa svetom mora, svojim okruženjem, takođe, ne privlači ovu devojku. Ona je magnetisana udaljenim, nedostupnim svetom. Svet ljudi može da se posmatra i kao svet prirodnih seksualnih nagona, za razliku od sveta mora u kojem su bića (naoko) aseksualna.

Sve sirene dobijale su dozvolu da kad navrše petnaestu godinu, izrone na površinu mora i posmatraju svet koji tamo postoji. Sve starije sestre su uživale u blagodetima 86 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

sveta, gledale izlaske i zalaske sunca, predivnu prirodu i prirodna čuda.

Seksualnim sazrevanjem otkriva se svet čulnosti (ljudske, prirodne). Razvoj se postepeno odvija – u ranoj adolescenciji devojke još uvek više zanima priroda, pejzaži i toplina sveta na kopnu. Seksualnost je tek nagoveštena.

Kada dođe red na Malu sirenu, ona izroni nestrpljiva i vesela i ugleda prekrasno okićen brod, a na njemu puno ljudi i predivnog mladog kraljevića, krupnih crnih očiju, koji je imao 16 godina i baš tada slavio svoj rođendan. Sve je bilo šareno i svetlo, a vatrometi su ulepšavali slavlje. Ipak, u jednom momentu, naiđe nevreme, u brod poče da nadire voda, i pošto se brod razbio, kraljević pade u vodu i poče da ga guta morska dubina. Tada, Mala sirena pomisli kako će, ako mladić potone, oni moći da ostanu u njenom svetu zauvek zajedno, ali onda se seti da je on čovek i da to znači da će biti mrtav, pa mu priđe i poče da ga spasava. Izvuče ga na obalu, poljubi i ponovo se brzo vrati u more. Posle nekog vremena, kraljević se povrati, a neke ga ljubazne devojke odvedoše među ljude.

Seksualnost i emotivnost usmerene ka partneru kod ove devojke su nemoguće, jer je podvojenost sveta ljudi i sveta mora konačna. Njena opčinjenost čulnim svetom uvek mora ostati na nivou žudnje, jer imati partnera značilo bi povući ga u morski svet (u fantaziji, verovatno, svet same sebe) i time ubiti. Nagonska žudnja je opasna, sigurnije je baviti se „kamenim kipom“. Živa, prirodna interakcija između dvoje mladih je nemoguća. Čak, kao da se kod devojke pojavljuje sklonost da u odnosima bude upotrebljavana i iskorišćavana, jer je ona ta koja motri, spasava mladića, izvlači ga na obalu.

Nakon povratka u more, Mala sirena je stalno mislila na Devojka riba 87

kraljevića. Pronađe obalu na kojoj su bili njegovi dvori, pa je stalno tamo provodila večeri gledajući zabave koje su ljudi pravili i sve više maštajući da bude jedna od njih.

Prisutan je i kult veličanja žudnje, a time i patnje, odnosno mazohizma, jer za to vreme, njene vršnjakinje uživaju u svetu koji im je dat.

Baka joj je objašnjavala smrtnost ljudi i to kako su bića morskog sveta u povoljnijem položaju jer žive 300 godina, a onda se pretvore u penu. Očajna zbog smrtnosti svih morskih bića, Mala sirena je saznala da se besmrtnost ipak može dostići ako je neki mladić zavoli više od svega na svetu i reši da je oženi.

Besmrtnost predstavlja potrebu za trajanjem, kao i narcističku težnju za omnipotencijom. Besmrtnost tela ukazuje na snažnu usmerenost na telesno. Mala sirena, kao da nije nikada prihvatila sve one limite koje nosi njena pozicija: telesne - da ima rep, a ne noge; prirodne – da ne može imati partnera koji nije njene vrste i na kraju limite vezane za trajanje života – težnju da se uvek ostane mlad, nepromenljiv, večan i time izrazi svoja omnipotencija. Želja za večnošću je tolika da se čak i partner može koristiti u tu svrhu – ako je zavoli i oženi se njom, biće joj podarena večnost. Ili, ljubav nas čini večnima, što je romantičnije, ali i manje primereno tumačenje ovog dela bajke.

Nemoćna da ostvari vezu sa kraljevićem, Mala sirena se obraća morskoj veštici. Ona joj pripremi čarobni napitak koji će joj stvoriti noge, ali će svaki korak biti bolan kao da je noževi probadaju. Takođe, jednom promenjena, nikada se više neće moći vratiti u obličje sirene. Ako je kraljević ne zavoli i ne oženi se njome, neće postati ni besmrtna duša.

Veštica je dobro upozori da će njena sudbina biti nesrećna.

Mala sirena na sve pristade, a za uslugu veštici morala je još 88 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

da se odrekne i svog glasa, najlepšeg od svih koje su imale njene sestre i drugarice. Ostao joj je stas i pogled da njime očara kraljevića.

Kvalitet ove žudnje je autodestruktivan, jer to nije žudnja koja vodi konstruktivnom hodu ka zadovljenju potrebe. To je žudnja koje ima kvalitet „nemoguće misije“ u kojoj se nikada ne može dobiti ono za čim se žudi, ali istovremeno nije moguće ni odustati od takvog cilja i okrenuti se nečemu što je dostižno i donosi zadovoljstvo. U žudnji za nedostižnim devojka se okreće autodestrukciji. Veštica je upozorava da će njena sudbina biti nesrećna. Kao da postoji neki glas, neka intuicija i znanje koje govori o tome da se bira loš scenario, ali uprkos tome, on je sve privlačniji, magnetizam destrukcije je ogroman. Čarobni napitak, kao i psihoaktivna supstanca, oduzeće devojci sredstvo uobičajene komunikacije među ljudima – glas, a dati ono što joj je u fantaziji neophodno da bi zavela partnera - noge (zapravo seksualne organe). Imati žensku seksualnost u isto vreme je mazohistički bolno, jer svako podsećanje na nju, u vidu koraka, odnosno seksualnih uzbuđenja, smrtno je bolno. Istovremeno, ova namera devojku i samu pravi nemom i neekspresivnom, nedokučivom ljudima oko nje.

Mala sirena se zauvek oprosti od očevih dvora i sveta mora i izroni na obalu, popi čaroban napitak i pretvori se u devojku.

Odmah je zadobila kraljevićeve simpatije, svojom lepotom, stasom, plesom i pogledom, ali ju je tretirao kao devojčicuusvojenicu. Bivao joj je sve privrženiji, a otkrio joj je i da traži devojku koja ga je spasila, ne sluteći da je ona baš ta. Bila je sve spremnija da mu posveti svoj život. Ipak, u dubini duše bila je tužna, a nije mogla ni suze da pusti.

Iako je seksualna žudnja kod ove devojke osnovna pokretačka snaga, ona ipak ostaje infantilni objekat ljubavi. U očima Devojka riba 89

muškarca, ona je i dalje devojčica i to je najviše definiše. Kod nje se ne razvija seksualnost odrasle, seksualno zrele žene, one koja ume da uzima i da daje.

Vremenom, kraljević se posveti kraljevni iz susednog kraljevstva, misleći da je ona devojka koja ga je spasila.

Presrećan kraljević se obrati Maloj sireni rečima da će sigurno i ona biti srećna zbog njegove sreće, jer ga najviše voli na svetu. Tada ga devojka poljubi u ruku. Imala je osećaj da će joj srce prepući.

Tragika ljubavi i usmerenosti na mladiće sve je uočljivija.

Oni su odrasli, zreli muškarci, zainteresovani za druge žene.

Ostvarenje srećne veze sa muškarcem moguće je samo kroz radikalni narcistički scenario u kojem ona treba da postane njegov jedini objekat obožavanja. Takođe, njeno povinovanje sve je transparentnije i ima ulogu kamuflaže patnje.

Usamljenu i tužnu, nakon što su verenici otplovili na svom svadbenom brodu, Malu sirenu zatekoše sestre koje su izronile da joj pomognu. One su veštici dale svoju odsečenu divnu dugu kosu u zamenu za nož koji bi Mala sirena trebalo da zarije kraljeviću u srce da bi nestala čarolija i da bi se vratila u morski svet. Ali ona to nije mogla ni htela da uradi.

Bes i ljutnja koji bi se okrenuli napolje (ka drugima) su nedopušteni i ostaju duboko u nesvesnom. Jedini smer koji je moguć je izrazito autodestruktivan. Čak ni pomoć drugih, koji su joj naklonjeni, nije moguće prihvatiti.

Nakon što joj srce prepukne i što život izgubi, Mala sirena se pretvori u nevidljivu, vazdušnu vilu koja je jedino mogla da pokušava da čini dobra dela ljudima i tako postepeno stiče besmrtnu dušu.

90 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Tragika ove heroine je potpuna. Njeno postojanje je nevidljivo, i sve potencijalne interakcije sa okolinom su nemoguće. Devojka se odriče svoga tela koje je ionako bilo njena prazna maska.

Mogućnost da čini dobra dela, da bi dostigla željenu besmrtnost, tek je jedan nagoveštaj. Sudbina u kojoj je moguće samo davati drugima, bez ikakvog reciprociteta, u humanost odeven je nastavak one, oduvek prisutne tendencije ka zanemarivanju sebe.

V. V. sam upoznala kada je bila 21-godišnja devojka, od kada je prošao dugi niz godina. Tada je bila upadljivog izgleda, modnog stila „darkerke“, sa puno pirsinga svuda po licu i telu, što je stavljalo u drugi plan njenu fizičku lepotu i nežan, ali pomalo setan izgled. Javila mi se po preporuci drugarice, čija je sestra bila moj dugogodišnji klijent. Njen problem bilo je povremeno ekscesivno uzimanje stimulativnih psihoaktivnih supstanci, uglavnom na žurkama, u društvu, vikendima. Odmah sam pomislila na depresivnost i usamljenost. Ekstazi – droga koja nas spaja sa drugima, sa kojima zatim neponovljivo uživamo i volimo se, osećamo se srećno i nedodirljivo u okrilju grupe sa kojom delimo iste stvari. Zamena za osećanje pripadanja, a opet, upravo potvrda otuđenosti i neinteraktivnosti.

Sada, nakon toliko godina, toliko susreta i veoma dobrog poznavanja V. razumevam da je od početka stvarno bila kao Mala sirena, junakinja bajke koju je, jednom, tokom terpije, navela kao omiljenu.

Njen prvi veliki problem bila je njena prva velika ljubav – mladić iz drugog grada sa kojim je imala letnju strasnu Devojka riba 91

vezu koju je odlikovalo otkrivanje seksualnosti i ulazak u seksualne odnose, ali i izrazita nezrelost tog životnog doba.

Nikada nije uspela da mi objasni prirodu svoje vezanosti ili prividne vezanosti za njega, kao što nije uspevala da opiše ni njega samog, niti šta joj se na njemu dopadalo. Nakon što ju je ostavio, ali ne i ponizio ili na bilo koji drugi način ozbiljnije povredio, zatvara se u kuću, danima ne izlazi iz sobe, ne jede, ne spava i odbija bilo kakvu pomoć ukućana i drugarica.

Imala je veliki broj simpatija, kratkih veza, seksualnih iskustava. Imponovao joj je imidž zavodnice koja dobija ono što želi. Uživala je, u ponekad ekscesivnim seksualnim iskustvima, sa relativno nepoznatim mladićima. Bila je veoma sklona „nesrećnom zaljubljivanju“, obično u idealizovane ili nedostupne mladiće, snažne „mačo“ muškarce. Tokom suočavanja sa svojom „nesrećnom sudbinom“ intezivno bi patila za njima, isključivala se iz svog svakodnevnog života, plakala, patila od nesanice i sl. Ili, pravila bi im scene, nebrojeno puta zvala telefonom, slala neumesne sms poruke, uznemiravala ih na studijama ili kod kuće i sl., pokušavajući da im objasni koliki su „kreteni“. Tokom terapije, razumevale smo ove epizode kao neke njene „filmove“ u kojima je igrala.

Imala je potrebu da odigrava romanse i melodrame, da se sakriva u svoju sopstvenu isfantaziranu kinematografiju i tako izbegava razvijanje odnosa sa mladićima u kojima se, zapravo, osećala suštinski neadekvatno. Dugački periodi intenzivnih odnosa sa mladićima smenjivani su isto tako dugim periodima povučenosti, nesigurnosti i čak stidljivosti.

Od srednjoškolskog perioda bila je sklona samopovređivanju. Stalni oblik ovoga bio je vidljiv u njenim skoro izranjavanim zanokticama, potpuno izgrickanim noktima, čestom grickanju usana dok ih ne bi raskrvarila i povređivanju 92 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

tena lica (iritiranjem bubuljica i sl.), a sitno samopovređivanje žiletom po rukama javljalo se povremeno, obično u mesecima dosade i tuge, kada se suočavala sa potpunim gubitkom volje i raspoloženja. Ponekad, samopovređivanje bi se pojavljivalo ili pojačavalo i u „dobrim periodima“. Modni stil koji je podrazumevao pirsinge bio je implicitan nastavak ovog trenda.

V. je bila jedino dete svojih roditelja. Kao jedinica bila je obasipana pažnjom, pomalo razmažena i svojeglava. Strasno je volela lutke, ali i „igre za dečake“ – alate, kamione, vozove, automobile. Otac je bio značajno stariji od majke, „neupućen u pitanja emotivnog života“, prijatan, ali distaniciran, veoma usmeren na svoj posao zbog kojeg je često putovao i duže vremena bivao odsutan od kuće. Imao je česte, relativno ozbiljne kardiovaskularne probleme. Majka je bila mlađa, veoma lepa i privlačna žena, ali je već dugi niz godina bila na psihijatrijskom lečenju zbog psihotičnih epizoda koje nisu bile dramatične, ali su radikalno menjale njihov porodični život. U periodima kada je bila dobro, majka je mojoj klijentkinji izgledala uvek pomalo depresivno, suštinski nezaineresovano za život oko nje. Napustivši karijeru, bila je uglavnom kod kuće, posvećena domaćinstvu, sa kraćim poslovnim angažovanjem. Oba roditelja bila su nedostupna i daleka, uprkos velikoj privrženosti za V. Majka i V. su bile prevodioci istog stranog jezika.

Sve vreme V. je imala dugotrajna ženska prijateljsva. Neka od njih su intezivna i požrtvovana, neka vezana za zajedničko uzimanje droga, ali su sva iskrena i plemenita. Ponekad bi objašnjavala svoju nesreću u ljubavi (koja se vremenom uobličavala kao fenomen koji je prati) time što je možda muškarci i ne privlače. Dešavalo joj se da dane provodi sa prijateljicama u stanu, bez bilo kakvog izlaska napolje, u Devojka riba 93

situacijama kada bi njeni odlazili na vikende van grada.

Ponekad je spominjala svoje fascininacije ženama sa estrade ili holivudskim divama.

Njena omiljena bajka više je nego odlična slika njenog unutrašnjeg sveta. Mala sirena, devojka ni u svetu mora ni na svetu kopna, žena riba. Sirena je i seksualno i aseksualno biće, topla (toplokrvna) i hladna, riba i žena, žena bez vagine, bez mogućnosti rađanja, bez važnih erogenih zona. I u samoj V. sve je bila duboka dvojnost – bila je razbludna i stidljiva, heteroseksualna i homoseksualna, sa libidom i bez libida, voljeno, ali i zanemareno dete.

V. je bila ni zdrava, ni bolesna. Jer, čitav niz ozbiljnih psiholoških problema nije je ostavio nefunkcionalnom. Njena autodestruktivnost i neautentičnost pojavljuju se uporedo sa toplim prijateljstvima, velikom brižnošću prema majci, završetkom fakulteta, dobijanjem stipendije za master studije u inostranstvu, uspešnim završetkom studija, pronalaženjem posla i stalnim zaradama od raznih profesionalnih angažmana.

Zloupotreba droga nije se završila razvojem zavisnosti; problemi sa samopovređivanjem bili su povremeni, nisu se produbljivali i nisu je ugrožavali; nikada nije napravila recidiv na planu uzimanja droga; nikada nije bila u nekoj, za nju zaista rizičnoj partnerskoj vezi, i možda najvažnije, V. se nije razbolela ni fizički (kao otac) ni psihički (kao majka), nego je još uvek kod nje sve naoko u redu. Izgledala mi je potpuno „ušuškano“ u svoj Lažni Self.

Sva ta dvojnost kojoj je robovala nije je stavljala u situaciju izbora već u poziciju u kojoj ništa nije ni mogla da izabere.

Nesvesno determinisano povređivanje tela i psihe drogom, samopovređivanjem, nesrećnim ljubavima, pokazivalo je jasnu samokažnjavajuću snagu.

94 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

V. u meni izaziva snažno osećanje zbunjenosti, a onda i tugu. Prečesto nisam znala šta joj je i samo sam čekala da moja osećanja prema njoj počnu da kreiraju odgovore.

Ponekad sam upadala u grešku koju je pravila i ona sama, pokušavala sam da joj pomognem da zamaskira svoju tugu.

Nekad, kao da smo bile u magli, samo delimično sposobne da je razdanimo tu „maglu“ koja je bila izraz njenog eksternalizovanog unutrašnjeg sveta koji se pojavljivao tu, ispred nas, u seansama.

Terapijski rad omogućio joj je da se oseća značajno zadovoljnije, što je korespondiralo sa potpunim zaustavljanjem zloupotrebe droga i samopovređivanja. Još dosta vremena nakon toga dolazila bi ponekad, kada bi joj bilo potrebno da „gasimo požar“. Imala je izrazito istančan osećaj kada sam joj potrebna - neko od poverenja, kao pupčana vrpca koja je drži za onu zdraviju stranu postojanja. Ipak, bez obzira na dobra iskustva sa psihoterapijom, nikada nije pristala na intenzivan tretman koji bi doneo kvalitativna poboljšanja.

Viđala sam je povremeno, sve dok nije otišla na doktorske studije u inostranstvo. Obično bi srećna odlazila sa seanse jer je imala osećaj da je od par susreta dobila pomoć. Ja sam obično imala osećaj da je ponovo odigrala da je „negde između“ – i u terapiji i van nje. Uvek bih joj se obradovala kad je vidim, a onda, preplavljivalo me je, možda isto ono njeno malodušno osećanje izvesnosti, da će sve uvek biti baš ovako, na pola puta. I dobro i loše. Čim je ne bi bilo dugo, znala sam da je dobro, ili relativno dobro.

Više nije sprovodila masivne samokažnjavajuće manevre – nije se povređivala, drogirala, uništavala zbog ljubavi...

Ipak, imala sam utisak kao da je pred njom onaj mermerni kip iz bajke, kao ogledalo u kojem se ona sama ogleda ne Devojka riba 95

znajući da li je živa ili od kamena, da li je izgubljena u brodolomu i potonula (kao što je izgledala njena pozicija u porodici, naročito nakon oboljevanja majke) ili je objekat ljubavi (roditelja); da li je muško ili žensko, devojčica ili žena, uništiva (kao njeno telo) ili neuništiva (kao mermerni kip koji večno boravi na dnu mora). Kao Mala sirena u bajci, koja živi u vodi, na zemlji i na kraju u vazduhu i nigde se ne oseća da pripada i V. nigde nije potpuno – u porodici, poslu, našoj zemlji, inostranstvu, vezi, terapiji. Može biti jedino negde između.

Izgleda mi da je paralela između moje klijentkinje i Male sirene potpuna, sve do kraja bajke, odnosno terapije. U ovoj bajci nema razvojnog hoda, nema rešavanja problema. V. u terpiji nije išla ka potpunom razrešenju, ali je za nju terpijski rad bio poligon koji joj je omogućio da dostigne moguće, da više ne bude za sebe toliko loša. Verujem da će u nekim drugim oblastima, zemljama ili područjima rada razvijati ne samo kompenzatorna zadovoljstva u poslu (davanje prevodilačkih usluga drugima), već i mnoge druge radosti. I sama, kao autori bajki, bez obzira na sva profesionalna znanja, priželjkujem za svoje junake psihoterapija sve najbolje, najlepše i najčudesnije.

96 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Moj nemušti jezik Izgleda da je davne 1829. godine neki Grujo Mehandžić iz Srbobrana pripovedao Vuku Karadžiću srpsku bajku Nemušti jezik. Vuk ju je 1853. godine obajvio u zbirci „Srpske narodne pripovijetke”, a ja sam je pročitala, ponovo, posle školskih dana, dok sam razmišljala i pisala o bajkama i klijentima. Šta li to ovu bajku, poruke odevene u kruto patrijahalno ruho, vezuje sa mnom, našim savremenim svetom i njegovim sofisticiranim tvorevinama kao što je psihoterapija ili još čudnije, psihoanaliza?

Sadržaj ove bajke svodi se na ovo: Bio jedan čoban, koji idući za ovcama zađe u šumu. U toj šumi buknu vatra, a u njoj se nekako nađe zmija. Čoban se sažali nad zmijom i spasi je iz vatre, a ona mu se zahvalno obavi oko vrata i reče mu da je vodi kod njenog oca, Zmijskog cara. Nauči ga tada da će mu car, kao nagradu što ju je spasao, nuditi najrazličitija bogatstva, ali da on ne pristane na neku drugu nagradu, već da traži nemušti jezik. Nemušti jezik će mu omogućiti da razume ne samo ljude, već i životinje.

Kada dođoše do dvora Zmijskog cara i kad zmija ispriča ocu kako ju je čoban spasao, car ponudi svakakvo bogatstvo, ali čoban uporno htede nemušti jezik, te mu ga car, konačno, posle mnogo odupiranja i dade, ali mu zapreti da to mora biti tajna, inače će čoban umreti.

Moj nemušti jezik 97

Čoban se poče vraćati ka šumi, svojim ovcama i razumede sve što su životinje između sebe govorile. U mnogim prilikama iskoristi svoj nemušti jezik na mudar način. Tako saznade od gavranova gde se nalazi zakopano blago, saopšti to svom gospodaru koji ga bogato nagradi, pa je mogao i da se oženi.

I u svom gazdinstvu nemušti jezik mu je mnogo puta koristio. Naročito, kada je otkrio koliko ga je stari i krezavi kućni pas voleo, za razliku od svih drugih mlađih i visprenijih i kako je nameravao da ga štiti od krvoždernih kurjaka.

Međutim, u jednoj situaciji, slučajno se nasmeja nečemu što ču od kobile, te izazva ženinu veliku radoznalost od koje ona nije mogla da odustane. Posle mnogih ženinih propitivanja, besan čoban leže u kovčeg i reče da će joj reći tajnu, ali da će onda morati umreti. I u toj situaciji nauči nešto vredno od svojih životinja – od psa, koliko se može voleti i biti veran, a od petla, kako ne treba posustajati u svojim namerama, pa makar imao i jato kokoški oko sebe.

Tada odustade od namere da razotkrije svoju tajnu te pozva ženu u sobu, a ponese i batinu, da joj s njom „pokaže“ zbog čega se nasmejao.

I na kraju, šta je, šta predstavlja taj nemušti jezik?

Metaforu za mogućnost da se razumemo sa svetom oko sebe... sa prirodom, od koje smo se otuđili, sa životinjama koje ne razumevamo jer ne govore? Ili jezik šifrovanih poruka, ne životinja nego samih ljudi, onih koje su neprepoznate, nerazumljive, nejasne, onih na koje i ne računamo da ih možemo razumeti. Da li su to poruke koje negiramo?

Nesvesne poruke?

98 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Možda psihoterapeuti, naročito psihoanalitičari, pokušavaju da saznaju nemušti jezik svojih klijenata. Ovaj nemušti jezik psihoterapije je sporazumevanje, ne samo osmišljenim izgovorenim rečima, već i osećanjima, fantazijama, telesnim senzacijama, pomislima, asocijacijama. Uz pomoć takvog nemuštog jezika, unutrašnji svet klijenata prestaje da bude nedostupan i nerazumljiv. Taj nemušti jezik pomaže da se bolje razume nevesni jezik, nesvesno. Psihoterapeutu postaje bliži svet koji ga okružuje – u šumi ljudi, dešavanja i pojava o kojima svakodnevno sluša u seansama, uspeva da se snalazi bolje.

U terapiji, sve ovo analitičaru omogućava da uspostavlja nesvesno – nesvesnu komunikaciju, da razumeva i interpretira fenomene koji nastaju u analitičkom procesu, i to je dobro i za njega i za klijenta.

U životu, nemušti jezik uz pomoć kojeg ponekad uspeva da razume nesvesno – svoje, svojih bliskih i daljih osoba – analitičara kao čoveka stavlja u ponekad provokativnu situaciju - da vidi ono što možda i ne bi želeo, i da se zbog toga što vidi i pomisli da razume, uvek pita – da li je dobro video ili su to samo njegove sopstvene refleksije.

Tako i sada, na kraju ove knjige, neću da bežim od upitanosti. Da li je sve što sam videla i zapisala sigurno tako?

Da li su moji klijenti zaista kao junaci bajki, a psihoterapije hod ka razrešenju osnovnih zadataka koji se kriju i u njihovim omiljenim bajkama? Da li su stvarno morali da pređu toliki razvojni put, pomire avanturizme i stagnacije, ljubavi za očeve i buduće partnere, rivalstva sa braćom, sestrama, vršnjacima, zavisti, destrukcije i ljubomore, zajedno sa seksualnošću, ljubavima i identifikacijom...

Moj nemušti jezik 99

Da li je sve ovo putovanje kroz moj „potencijalni prostor“18 u kojem su klijenti, junaci bajki, čarobnjaci i vile, čarolije, srećni završeci, pustolovine, teorije, razmišljanja, doživljavanja, kreiranja...? Pitam se, da li je možda sve ovo neki čudnovat način da uskladim prostranstva moje omiljene bajke? Pokušaj da pomirim suprotnosti mog detinjstva, mog odrastanja i mog života... i ipak dođem do srećnog kraja?

Potencijalni prostor, treći prostor – prostor čovekove kreativnosti; to je područje između subjektivnog, ličnog sveta i objektivnog sveta, onog koji se može percipirati; razvija se kroz detetovu slobodnu i bezbednu igru koja je, po svojoj prirodi i unutrašnja i spoljašnja; kasnije, postaje prostor celokupnog kreativnog izražavanja čoveka; kako Vinikot kaže:“to je područje igre, koje se širi u kreativno življenje i celokupni kulturni život čoveka...“ 18

100 Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije

Zahvalnost Dini i Saši, Vasilisi od koje je sve počelo, ostalim junacima iz knjige i svim drugim mojim junacima psihoterapija, psihoanalizi, Betelhajmu i Vinikotu, mojoj „dovoljno dobroj majčici“...

Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije 101

O autoru Sanja Dimoski, psiholog, psihoanalitičar, dugogodišnji psihoterapeut, dr.sci. i predavač na Beogradskom univerzitetu.

Radila sa mladima sa poremećajem ponašanja, zavisnicima, a sada radi sa psihoterapijskim klijentima i predaje studentima.

Knjiga je nastajala godinama, kroz rad sa klijentima, promišljanja i praćenja osnovne ideje o paralelizmu izmađu bajki i psihoterapijskih tokova. Razvija multidisciplinarnost i kreativne spojeve nauke i umetnosti.

Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije 103

Sadržaj Bajke i njihova čudesnost 5 Bruno Betelhajm – bajke kao detetov saveznik na složenom putu odrastanja 10 Bajke kao izraz kolektivnog nesvesnog 18 Bajke i psihoterapijski proces 24 Junaci psihoterapija Dar od majke 31 Vasilisa 1 31 Vasilisa Prekrasna 39 Dve Vasilise 40 Mladić koji nije želeo da postane par kožnih rukavica 45 Bajka o Mačku u čizmama, braće Grim 45 Psihološko tumačenje bajke 47 M. 49 Devojka koja je pronašla svoje jato 57 M. 57 Ružno pače – sadržaj bajke i psihološka interpretacija 64 Vitez koji nije nosio štit i mač 69 Karatak prikaz bajke „Stočiću, postavi se” 69 Psihološka tumačenja bajke 71 Vitez i njegova psihoterapija 72 Devojka riba 83 Mala Sirena – H. K. Andersen 83 Sadržaj bajke i psihološka interpretacija 84 V. 89 Moj nemušti jezik O autoru

95

101

Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije 105

Sanja Dimoski Čudesno u nama - od bajke do psihoterapije Izdavači Treći Trg Francuska 7 Beograd www.trecitrg.org.rs Čigoja štampa Studentski trg 13 Beograd www.chigoja.co.rs Za izdavače Dejan Matić Žarko Čigoja Lektura Maja Ivanović Slog i prelom Treći Trg Štampa Čigoja štampa Štampano u petsto primeraka Beograd 2015 CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 159.964.28 615.851 159.964.2 Виникот Д. В.

159.964.2 Бетелхајм Б.

821.09-342 ДИМОСКИ, Сања, 1965Čudesno u nama : od bajke do psihoterapije / Sanja Dimoski. - Beograd : Treći Trg : Čigoja štampa, 2015 (Beograd : Čigoja štampa). - 101 str. ; 21 cm Tiraž 500. - O autoru: str. 101. - Napomene uz tekst.

ISBN 978-86-6407-012-6 (TT) a) Виникот, Доналд Вудс (1896-1971) b) Бетелхајм, Бруно (1903-1990) c) Дубинска психологија - Психотерапија d) Бајка - Психоанализа e) Бајке - Мотиви COBISS.SR-ID 220132876