Zvoncica&Foxy
- Deluje mi kao da je taj Bigzli zaista najbolji od njih. Samo da nije toliko ružan kao što kažeš. - Oh, i nije, kad bolje razmislim. Ima tako lepe, vesele oči. Pa kad se nasmeje, baš je divan... - zastala je, osećajući kako joj gore obrazi.
Lusi se smeškala i više je nije pitala. Meri je pomislila kako je možda bolje da malo obuzda svoje oduševljenje. Ono je nigde ne može odvesti. Treba samo da ima Lusinu sudbinu pred sobom, pa će lakše da prikoči.
- Hvala ti. Ne možeš da zamisliš koliko me tvoja priča razgalila i razveselila. Tako ti zavidim - rekla je Lusi zamišljeno. - Znam, izgubila si sve, sama si na svetu i smrtno uplašena. Ali si zdrava, sposobna da promeniš svoju sudbininu. Slobodna da upravljaš svojim mislima, osećanjima, svojim zdravljem i životom. To je najveća sreća koju ja u ovom momentu mogu da poželim. Da budem slobodna, da nemam Henrija i patnju vezanu za njega u svojoj glavi i srcu i telu, da mogu sve ispočetka. Sve bih drugačije radila, samo da imam drugu priliku. Pristala bih i da sam siromašna, sama, da me niko ne voli, samo da sam zdrava, da ne iščekujem smrt. Ne možeš da zamisliš koliko je lepo kad na trenutak prestanu bolovi, kad na miru mogu da gledam kako nebom plove oblaci, da slušam kako cvrkuću ptice, da uživam na suncu. Ne treba mi više ništa od toga - pridigla se i nagnula prema Meri. - Ne želim da umrem. Ima toliko toga što bih želela da doživim, da pomirišem, da dodirnem. Kad bih nekako mogla da zaustavim vreme, da zaustavim bolest u telu dok ne promenim i očistim misli, čini mi se da bih tada mogla da se oporavim. Ma, makar da ostanem živa, da mogu svakog dana da ležim ovde i osluškujem cvrkut ptica tamo iz drveća, da udišem svež vazduh. Ne marim i ako nikad više ne mogu da ustanem na noge i ako nastavi da me boli celo telo. Ništa mi više nije važno. Teško mi je kad vidim roditelje kako propadaju sa mnom. Oni to nisu zalužili. A to sam im ja priredila, svojom razmetljivom patnjom, svojim očajanjem. Baš me briga i za Henrija - napravila je bolnu grimasu - i za sve momke na svetu. Želim samo da na miru mogu sledeći put da udahnem bez razdirućih bolova koji me približavaju kraju, koji me podsećaju na to kako sam se okliznula i pala, i nisam umela, ni mogla ponovo da ustanem, da se uspravim. - Lusi, tako mi je žao...
- Nemoj da ti bude. Hoću da ne misliš sa tugom na mene, da me ne sažaljevaš. Želim da pođeš odavde dignute glave, hrabra, da veruješ kako si srećna što imaš zdravlje i život, što imaš mogućnosti. Ja to više nemam. Ti si mlada, zdrava, zaista imaš bezbroj mogućnosti. Možeš tako da posmatraš, ili da se plašiš. Strepnja i strah guše naše telo, bacaju ga u vatru, uznemiravaju naše misli. A misli treba da su rasterećene, otvorene i optimistične. Nemoj da misliš da ti ovo pričam tek onako. Imala sam
~ 35 ~
Bosnaunited