Page 1

Zvoncica&Foxy

~1~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Iva Mili

KOBNE ZABLUDE

~2~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

I

- Gospođo Smit, donela sam vam malo jaja i mesa. Ostavila sam u kuhinji - rekla je Meri Vitli ulazeći u usku, mračnu sobicu. Pored prozora je sedela žena srednjih godina, koja bi još uvek bila lepa da nije izgledala toliko izmučeno i bolesno. - Hvala ti, dušo. Svakog dana se molim za tebe i mislim na tvoju pokojnu majku, kako je samo bila dobra. Da nije bilo nje, ko zna šta bi do sada bilo sa mnom i mojom decom. Ona nas je spasila gladi kad je moj muž umro.

- Nemojte to opet da spominjete. - Šta se dešava? Tvoj otac se ne javlja? Vidim da nije ništa dobro, čim si se tako snuždila.

- Nije. Zimus sam išla u London. Pokušala sam da ga urazumim da se vrati na imanje, ali on nije hteo ni da čuje. Bio je... - uzdahnula je Meri uglavnom je bio pijan. Nije hteo sa mnom ni da razgovara. Mislim da se kocka. Bojim se šta će na kraju biti sa njim... i sa imanjem. - I ja se bojim. Otkako je tvoja majka umrla, poslednje dve godine, on kao da nije pri sebi. Doduše, ni pre se nije previše razumno ponašao. Izvini, znam da ti je otac i da ti je teško da pričaš o tome, ali ja sam starija i znam malo više. On je vaspitavan kao mladi naslednik, oduvek je bio svojeglav i razmažen, pa se to nije mnogo promenilo ni kad se oženio. Imao je i ranije takve odlaske u London, gde se kockao i provodio. - Znam. Majka je tada jako patila. - Da, mnogo ga je volela. Verujem da je i on nju, na neki svoj način. Znaš, devojke kada se udaju, uvek veruju da će moći da promene momka kada postane muž, da će se on popraviti kada bude pod uticajem njihove ljubavi. Ali to se ne dešava. Vremenom se mane samo pogoršavaju, ne ispravljaju se. Tako je to i sa njim. Teško da će se promeniti nabolje. Samo se nadam da neće ništa nepromišljeno uraditi. - I ja se nadam - rekla je Meri gledajući u stranu.

- Ne boj se, ma šta da se desi. Ja sam ti pričala kako su mene izvršioci izbacili sa dvoje male dece na ulicu kad je moj muž umro... Nego, jesi li me poslušala? Nadam se da si sakrila nešto para u slučaju da ipak dođe do toga? Bolje da čovek bude pripremljen na svaku situaciju. Ja nisam bila. - Kako sam mogla? Već godinu dana nisu isplaćene plate radnicima i posluzi. Neće niko da radi bez para.

~3~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Pusti ti poslugu. Novi vlasnik ima obavezu da isplati sve dugove, jer on ih preuzima zajedno sa imovinom. Dobiće oni svoje plate. Gledaj ti sebe. Uzmi nešto vredno i donesi ovamo kod mene, ja ću da ti čuvam. - Ne znam da li je to moguće. Tetka Džekson dolazi svakog dana i kontroliše da li je sve na broju. Navodno, boji se da posluga ne krade.

- Ah, Lujza je nemoguća! Kakva posluga, to ona dolazi da se hrani tuđom nesrećom! Da ne odneseš nešto vredno iz kuće pre nego što dođu izvršioci! Izvini, nisam htela...

- Ipak, ona je mamina rođena sestra... - Da, da. Znam šta ćeš reći, ona te odgajila, bila uz vas kad god je trebalo. Ali nije samo njena pogana narav u pitanju, ima još nešto što ti nisi znala, zašto se ona sve ove godine tako ponaša. Trebalo je da se ona uda za tvog oca. Nisi to znala? E, onda je naišla tvoja majka, njena mlađa i lepša sestra, i on se zaljubio do ušiju, zaboravio na planove. A Lujza to nikad nije mogla da im oprosti, ni njemu ni njoj. Verovatno se nadala da će se bar sada oženiti njome, kad je konačno ostao udovac. A on umesto toga pobegao u London. Mislim da joj je sada još gore nego kada ju je napustio da bi se oženio tvojom majkom. Pretpostavljam kako ona očekuje da on izmiri svoju nekadašnju obavezu prema njoj, da joj to nadoknadi bar sada. - Nisam to znala.

- To se dešavalo kada sam se već udala, ali znam sve do detalja. Lujza se onda udala za Džeksona i izdejstvovala da on dobije vašu parohiju, da bi mogla da vam se utrapljuje u kuću svakog dana. Mislim da je to tvog oca izluđivalo. Ali znaš i sama da je ona žena jake volje i vrlo nametljiva. Mora da je i ona sad nešto nanjušila pa zato dolazi češće. Šta ti kaže? - Kaže... ako se desi nešto nepredviđeno, ona nema mogućnosti da hrani još jedna usta. U tom slučaju trebalo bi da se obratim očevim rođacima u Jorkširu.

- Ah, kakva pokvarena, zla žena! Doduše, mi govorimo kao da je propast sasvim izvesna. Možda se neće desiti ništa katastrofalno - rekla je gospođa Smit neubedljivo. Ali odmah se trgla. - Ako se bilo šta desi, ako ti bude potrebna pomoć, krov nad glavom, znaš da si uvek dobrodošla. Moja deca nisu tu, Tom je u Londonu, Džejn se udala, ja sam sasvim sama. Ove dve sobice sigurno neće biti isto kao Sajenfild, ali imala bi gde da prenoćiš i šta da pojedeš. - Hvala vam, gospođo Smit. Nego... ne znam da li ste stigli da mi prepravite one stare mamine haljine...

~4~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Jesamm evo ih. Sad da odmah baciš te tvoje stare, otrcane. Ipak si ti naslednica Sajenfilda, trebalo bi da si doterana i da imaš novu haljinu. I dobro što si ih ugrabila pre nego što ih je tvoja tetka videla. Kakva je, ne bi ti dozvolila ni staru majčinu haljinu da uzmeš. Baš su lepe ispale. Možda nisu baš po poslednjoj londonskoj modi, ali materijal je dobar i ove boje ti lepo stoje. - Hvala vam. Možda bih i ja to mogla, ali nikako da stignem...

- Samo ti meni donesi, ionako ne mogu da izlazim, nemam šta drugo da radim. I nemoj da mi zahvaljuješ. Tvoja majka mi se našla u prvim danima nesreće, kada mi je bilo najpotrebnije. Pomogla mi je da se snađem, da nađem posao. Kasnije, kada sam bila suviše bolesna da bih bilo gde radila, dovela me je kod vas da vama budem guvernanta. Više sam se lečila nego što sam radila. A ti me i dalje pomažeš, donosiš hranu, zar je to malo? Nemoj toliko da brineš, šta god da se desi. Samo mene pogledaj, pa će sve da ti bude jasno. Ja sada ne bih bila u ovakvom stanju da sam mogla da budem jača, da manje brinem. Brige ruše zdravlje. Bila sam očajna, na ivici samoubistva, čak i kada sam počela da radim. Ja sam bila naslednica, kao i ti, imala sam sve što se moglo poželeti. A onda sam preko noći ostala bez ičega. Uključujući i zdravlje. Na kraju se sve sredilo, preživeli smo i ja i deca. Ima dobrih ljudi, nemoj da ceniš samo prema tvojoj tetki. Bog se uvek pobrine za one koji se ne predaju, koji umeju da se sami pobrinu za sebe. Sledeći put kad dodješ, sakrij od tetke nešto što bi moglo da se proda, pa donesi ovamo. Nećeš ni za jednu stvar da dobiješ mnogo, ali osećaćeš se sigurnije i bolje ako znaš da nisi baš bez ičega.

- Dobro, pokušaću da vas poslušam. Idem sada. Imam da radim u bašti, ostali smo bez većeg dela posluge, nema smisla da sve propadne. - Ma šta da misliš, ti si jaka i hrabra, dete. Divim ti se. Boriš se kako znaš i umeš i nikad se ne žališ, a mogu da zamislim kako ti je. Celo imanje je na tvojim leđima. Onaj tvoj otac raspikuća nije zaslužio da ima takvo dete. A i tvoja majka... Otkad je Keti umrla, čini mi se da je tebe zapustila. Nije trebalo da toliko očajava, da se preda, kad joj je ostalo još jedno dete. Prepustila te svojoj sestri, a to za tebe nimalo nije bilo dobro. - Žao mi je što bar Keti nije ostala živa. Volela bih da imam sestricu. Ne bih se osećala ovako usamljeno - uzdahnula je Meri. - Samo nemoj da gubiš nadu. I zdravlje. To je najvažnije. Stari, mudri ljudi uvek govore da će sve doći na svoje mesto, samo zdravlje da se ne izgubi. Glavu gore i veruj. Ja nisam, i vidi dokle sam došla. Nisam imala nikog mudrog i dobronamernog da me tada posavetuje. Samo se ne plaši. Nisi sama na svetu. - Znam. Hvala vam.

~5~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Meri je razmišljala o ovom razgovoru na putu do kuće. Volela je usamljene trenutke dok je na svom konju jurila preko polja. Možda zbog toga što je jedino tada mogla da se oseti slobodno i rasterećeno. Poslednje dve godine, posle majčine smrti, bile su prava noćna mora. Ni pre toga nije bilo sjajno, ali tada je sve krenulo nizbrdo. Nadzornici su ih napuštali, posluga takođe nije htela da radi bez plate. Otac je dolazio povremeno iz Londona, samo da uzme novac. Sav prinos sa imanja, pa i ostalo šta je mogao, uzimao je i odnosio. Ništa nije ostajalo da se ponovo uloži, da se isplate dugovi, koji su se samo gomilali i od kojih je dobijala glavobolju. Bilo je samo pitanje vremena kada će sve ovo otići dođavola. Možda će onda čak osetiti olakšanje što će ovim mukama biti kraj.

Onda će početi sasvim nove muke. Ali o njima nije želela da razmišlja dok ne dođe vreme. Nije imala snage da se sekira za toliko stvari odjednom. Ni sa ovim trenutno joj nije bilo lako. U salonu, kod kuće, ju je čekala njena tetka, gospođa Džekson.

- Gde si ti do sad? - upitala je odmah. - Smucaš se okolo po ceo dan. Nisi valjda išla do one prosjakinje Smit? - Ona nije prosjakinja. To je vrlo fina, školovana žena.

- Fina?! - frknula je tetka Džekson. - Ako je fina, zašto živi u selu na spratu iznajmljene kuće, u dve sobice? Da je bila fina, sada bi imala penziju, kao ja. Nego se udala za vucibatinu koji je proćerdao imanje i ostavio je na ulici - rekla je tetka, gledajući je oštro i pomalo samozadovoljno. Meri htede nešto da kaže, ali se predomislila. Znala je kako bi se rasprava završila. Tetka nikome nije dozvoljavala da ima zadnju reč. - Dok se ti provodiš, ja ovde moram da vodim računa da posluga ne krade - zaškiljila je ponovo tetka. - Gde je onaj veliki srebrni svećnjak iz salona?

- Ne znam - odgovorila je Meri, prolazeći pored nje. Tetka je umela da bude zamornija i od najgoreg daveža. Teča Džekson umro je pre desetak godina. Meri je verovala da je Bog nekako uslišio njegove molitve za spasenjem, i zato ga uzeo sebi. Život sa ženom kao što je Lujza Džekson mora da je bio pakao na zemlji. - Ne smeš da ne znaš. Moraš da paziš šta se dešava, inače će posluga da ti odnese i krov od kuće - gledala je podozrivo. - Stvarno ne mogu više da se borim. Ionako nemam zbog čega više da se trudim.

~6~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Pa, ne kažem da nisi u pravu. Tvoj otac je prava raspikuća. Sva sreća da se ja nisam udala za njega. Doduše, ni onaj moj šmokljan nije bio mnogo bolji. Meri je pogleda. Da li bi tetka bila drugačija žena, manje ogorčena, blaža i bolja osoba da se udala za čoveka kog je voiela? Jer ona svog muža nije voiela. Doduše, Meri nikako nije mogla da zamisli svoju tetku da bilo koga voli, čak ni kao mlada devojka. Ako je ona ikada bila mlada devojka. Ovako narogušena i namrštena, delovala je kao kakva veštica, stara koliko i svet.

- Nije trebalo ni da ide u taj London. Ali on je oduvek bio sebičan i svojeglav. Tako je vaspitan. Da ne brine ni za šta i da proćerda sve što ima. Tu se ne može mnogo šta uraditi. Navike su čudo. Tvoja majka nije imala gvozdenu volju da ga od njih oduči, zato im se on sada ponovo vratio. Da sam ja bila na njenom mestu, ne bi do ovoga došlo... - gunđala je ona dalje. Meri je tiho izašla. Otišla je pozadi u baštu. Tu je mogla na miru da se bavi cvećem, jedinim poslom koji ju je odmarao, gde je mogla da se isključi iz neprestanih briga...

~7~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

II

Poslepodne se polako odmicalo. Meri je ošamućeno sedela na krevetu u svojoj sobi. Činilo joj se da sanja svoju najgoru noćnu moru i da nikako ne može da se probudi. Tetka Džekson vadila joj je stvari iz fioka i pakovala ih u stari putni kovčeg. Njen glas kao da je dopirao iz daljine. - Staviću ono najnužnije. Rublje, haljine, zimski ogrtač, cipele... Moraće sve da stane u ovaj kovčeg. Ne verujem da će gospodin Rašton dozvoliti da poneseš više od osnovnog... - mlela je ona bez prekida, ne previše potrešena preokretom sudbine. Meri je imala utisak da tone, propada i nikako da već oseti tresak padanja i konačnog raspadanja. Tetkin glas bio je dosadan kao zujanje bumbara i pitala se da li joj se pričinjava da u njemu čuje tračak pritajenog zadovoljstva i likovanja. Ili joj se to samo pričinjava zbog onog razgovora sa gospođom Smit.

Kad samo pomisli da je samo pre dva sata bezbrižno radila u bašti, ništa ne sluteći. Onda su se na ulazu pojavila dva gospodina i saopštila da je njen otac umro, a pre toga je uspeo da na kocki izgubi imanje i sve što je posedovao. Gospodin Rašton je sada bio vlasnik Sajenfilda, pokazao joj je nekakav papir kao dokaz za to. Ona je, doduše, pokušala da pročita šta piše tamo, ali samo je videla beskrajnu belinu koja joj je zatreptala pred očima.

Tetka Džekson je odmah uzela stvar u svoje ruke i počela da je pakuje. Pominjao se i neki izvršitelj koji je došao da obavi sve po zakonu, ali Meri nije bila sigurna ni da je videla tog čoveka, niti je više bila svesna šta se dalje dešavalo.

Gospodin Rašton bio je mlad, uljudan i nešto joj je polako objašnjavao, ali Meri ga nije čula. Zujanje u ušima počelo je skoro onog momenta kada su joj saopštili da Sajenfild nije više njen i da treba da se pakuje i iseli što pre. To joj je objasnila tetka i ponudila se da je spakuje, pošto Meri to, očigledno, nije bila u stanju da sama uradi. Činilo joj se da je ipak nekako uspela da pre toga gospodinu Raštonu kaže ono što joj je bilo na duši, da ga zamoli da isplati zaostale plate radnicima i poveriocima, da izmiri dugove, ali ni to nije bila sigurna. Onda je u sobu ušao još neko, pa se tetka objašnjavala sa njim. Možda je to taj izvršitelj kog su pominjali. Hteo je da progleda stvari. To je već bio period kada se zujanje smanjilo, ali počela je glavobolja. Čula ih je kako nešto razgovaraju, ali opet se nije uključivala. Mozak kao da joj se ispraznio, misli izbrisale.

~8~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Da li je ovo šok? Nije bila sigurna, jer ništa nije osećala, ni mislila. Samo je sedela, bez mogućnosti da se pomeri i u jednom trenutku postala je svesna blažene tišine.

Tek, kao da se probudila iz bunila. Ustala je kao mesečar i prišla stočiću pored kreveta. Na njemu je stajala otvorena i otpražnjena majčina kutija za nakit. Vrednije stvari, dragulji, ogrlice neko je odneo. Ostalo je vrlo malo, nekoliko manje vrednih srebrnih komada. Meri uze dva srebrna ukrasna češljića za kosu. Sećala se kako ih je majka stavljala u njenu kosu, kako je rukom nežno pričvršćivala njene uvojke... - Mislim da to nećeš moći da poneseš, draga moja - reče njena tetka energično i uze joj češljeve iz ruku. - To je srebro, mislim da se gospodin Rašton neće složiti da uzmeš bilo kakve dragocenosti.

- Teško da bi takva sitnica mogla da uznemiri Raštona. Mislim da bi gospođica mogla da uzme te ukrase. Verujem da joj je to neka draga uspomena - začuo se neki muški glas.

- Gospodine Bigzli, molim vas da se ne mešate. Ja sam preuzela na sebe obavezu da spakujem moju rođaku, pa ja odgovaram za stvari koje će ona odneti kad pođe. Ne želim da mi gospodin Rašton posle prebacuje kako je nezakonito ostao bez vrednih stvari, jer je sad ovde sve njegovo, izuzev njenih ličnih stvari. Koje sam ja već spakovala. - Ja govorim u ime mog prijatelja, meni možete verovati - začuo se njegov glas jače. Meri okrete glavu i spazi mladog gospodina kako stoji pored vrata. Još uvek joj se mutilo pred očima, pa je samo nazirala njegovu siluetu. Ali glas mu je bio privlačan i energičan dok se suprotstavljao tetki. - U redu, - odvratila je tetka rezignirano - radite kako hoćete, ali da se zna da ja sa tim nemam veze. Ne želim da odgovaram za nezakonite radnje. - Dva češljića više neće biti nezakonita radnja, verujte mi. Gospođice, jeste li dobro? - sada se njegov glas čuo izbliza i Meri vide kako je seo na stolicu pored nje. -Imate li gde da odete? Klimnula je glavom. Imala je osećaj da su joj usta puna vate, pa nije ni pokušala da govori. - Kuda ćete? - Idem... u selo, kod... gospođe Smit. Rekla je... da mogu da dođem... ako se desi ovako nešto - uspela je nekako da promrmlja.

- Šta? Ni slučajno! - viknula je njena tetka, skačući na noge. - Ta žena je potpuni stranac, nije nikakav rod! Zar da dozvolim tako nešto? - Ona mi je bila guvernanta...

~9~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Ni slučajno! To je čista uvreda! Da te pustim da ideš kod potpunih stranaca, pa da me posle svi ogovaraju kako sam smela to da dopustim... ljutila se tetka. - Hoćete li da vas obe odvezem do vaše kuće kad se gospođica spakuje? - upitao je gospodin ljubazno.

- A, ne, nikako. Ja nemam mogućnosti da hranim još jedna usta, već sam i njoj to objasnila. Nikako neću moći da je primim kod sebe, to ne dolazi u obzir...

- Pa onda, kuda će? - činilo se da je gospodin izgubio strpljenje. Da je mogla da govori, Meri bi mu svakako skrenula pažnju da tetka tako deluje na ljude. - Kod rođaka u Jorkšir. Neka je oni prime. To su neki rođaci njenog oca, neka se oni brinu o njoj. Ja nemam mogućnosti za to. Žao mi je. I dosad sam pomagala više nego što sam mogla, dosta je više. - Gospođice, ne mrdajte odatle. Odmah se vraćam - rekao je on i izašao. - Hajde, Meri, - tetka nije odustajala, kao da je ona lično sudski izvršitelj - već je sluga izneo tvoj kofer dole. Ustaj, šta ti je. Ništa ti ne vredi da padaš u nesvest, u ovakvim slučajevima zakon je vrlo jasan. Hajde, moraš da požuriš. Večernja poštanska kočija neće čekati na tebe nastavljala je tetka da izdaje naredbe. Meri poslušno ustade, ali noge kao da su bile tuđe. Jedva je uspela da se spusti niz stepenice. U holu je stajao njen putni kovčeg. Sela je na njega. Verovatno nije prošlo više od desetak minuta, a njoj se činilo kao da se vreme vuče. I istovremeno ističe brzo kao u peščanom satu. Odnekud se ponovo stvorio onaj gospodin od malopre. - Gospođice, možete da se vratite u sobu. Razgovarao sam sa gospodinom Raštonom, rekao je da nema ništa protiv da ostanete još neki dan dok ne utvrdite kuda ćete...

- Gospodine, bolje bi bilo da se ne mešate... - upala je gospođa Džekson oštro, kao da je pitanje časti da Meri lično iseli još večeras.

Meri podiže glavu. Sada je mogla da vidi malo bistrije. Tetka se podbočila pored njenog kofera i Ijutito odmeravala mladog gospodina koji se usudio da joj protivreči i da Meri zadrži u kući duže nego što zakon dopušta.

- Gospođo, jeste li vi izvršitelj? Bivši ili sadašnji vlasnik imanja? upitao je drsko. - Ne - procedila je tetka kroz zube.

~ 10 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Onda će mi biti čast da vas otpratim do vrata, pošto više nemate ovde šta da tražite. Odnosno, vaše usluge nisu potrebne gospodinu Raštonu, novom vlasniku Sajenfilda. A za gospođicu Vitli mi ćemo se postarati sutra, tako da nemate potrebe da se brinete - reče on i uhvati tetku za ruku.

Meri nije mogla da odvoji pogled od tako neverovatnog i divnog prizora. Gospodin je odveo tetku do ulaza, učtivo joj se naklonio i zalupio joj vrata pravo u zapanjeno lice. A onda se okrenuo prema njoj i nacerio. - Zar nisam sjajan? Ovakve stare gospođe misle da su nepobedive, sve dok se ne sapletu o mene - rekao je zadovoljno. Meri podiže glavu i pogleda ga. Bilo je to u isto vreme neverovatno ljubazno ali i ružno lice. Uspela je da mu uzvrati osmeh. - Ovako nešto do sada nisam videla, da neko uspe da obuzda moju tetku.

- Ni ja nisam ovako nešto video, a svašta sam u životu viđao. Baš vam i nije neka tetka - napravio je gadljivu grimasu. - Tako ne treba da se ponaša brižna rođaka. Kao da je jedva čekala da vas odavde izbaci. Jeste li dobro? - Sada mnogo bolje - ponovo se osmehnula i uspela da se uspravi.

Zadovoljno je gledao njene napore. - Odlično. Sada ćete se vratiti u svoju sobu, a za ostalo ćemo videti ujutru. Momci, vratite ovaj kofer gore gospođici u sobu. Momci spremno skočiše. Posluga je volela gospođicu Vitli. Nisu mogli da je osuđuju zbog nemogućnosti da im plati, jer su bili svedoci njenih napora da održi imanje i spasi bar deo sredstava od bezumnog trošenja njenog oca. Bilo im je neizmerno žao zbog sudbine koju je doživela, mada im se novi vlasnik svideo. Valjda će sada imanje videti bolje dane.

Meri se popela u sobu i legla obučena na krevet. Ništa nije više želela nego da spava, da ode u neki sasvim drugi svet i zaboravi na sve ovo što ju je snašlo. I što je tek čeka. Te noći je, prvi put za poslednje dve godine, spavala mirno, bez snova. Doduše, kada se rano ujutru probudila, videla je da je još obučena u onu haljinu od juče.

Nema veze, bar se dobro naspavala i sada se bolje osećala. Bolje i spremnije da se uhvati u koštac sa svime što ju je snašlo. Valjda. Polako je sišla niz stepenice. U salonu nije bilo nikog. Mora da su još svi spavali. Onaj gospodin rekao je da će danas sve da rešavaju. Držać ga

~ 11 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

za reč i neće juriti da uhvati jutarnju poštansku kočiju, pošto i nije imala kuda da se žuri. Sačekaće da vidi šta će da joj kaže gospodin Rašton. Ako treba, putovaće večeras. Važno je da ima još jedan dan da se na miru pozdravi sa svojim imanjem, sa okolinom, sa gospođom Smit... Pošla je oko kuće do štala. Njen konj kratko zarza kada ju je video kako ulazi. Meri se osmehnu. Posle petnaest minuta već je jurila na njemu preko polja i livada prema selu.

~ 12 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

III

U trpezariji se u okupljalo društvo. Tu je bio mladi gospodin Džon Bigzli, koji je sinoć bio tako ljubazan prema Meri. Takođe i gospodin Rašton, novi vlasnik Sajenfilda. U međuvremenu su im se pridružili i prijatelji, gospodin Edmund Lentam, četvrti lord od Kauntvila i njegova sestra, gospođica Rozalija. Svi su doručkovali. - Bigzli, mislim da je velika greška što si zadržao tu gospođicu Vitli da ostane još neki dan. Tako se ne radi, znaš i sam - prekorevao ga je njegov prijatelj mladi lord Lentam. - Samo nam nedostaje da nam se ta jadnica obesi oko vrata i počne da plače i moli da joj se smilujemo i šta ti ja znam. Biće nam užasan teret. Vrlo je neprijatno izbacivati nekog na ulicu, naročito ako si ga već jednom vratio nazad, pa treba sve ispočetka. Mrzim to. Mislio sam da ste to sve obavili sinoć, pre nego što smo Rozalija i ja stigli. - Slažem se. Došli smo ovamo da se provedemo i odmorimo od vrućine u Londonu. Nemam nameru da gledam i slušam kako mi neko cvili i moli oko nogu - pridružila mu se sestra. Oboje su bili plavokosi i prelepi.

- O, znao sam da ne volite da gledate kad neko propada. Ali preuzeo sam rizik. Rašton je novi gazda, pa pošto je on pristao, sada je kasno. Dobro, dobro, - zbrzao je Bigzli kada je video da se i Rašton sprema da progovori - u slučaju da nešto krene naopako, lično preuzimam na sebe da gospođicu Vitli spakujem i popnem u sledeću poštansku kočiju za London. Ubeđen sam da neće doći do toga. Mislim da će se sve rešiti vrlo tiho i razumno. Pa, treba devojci dati malo vremena da se pribere! Valjda smo toliko ljudi! Da ste samo videli tu matoru vešticu kako joj prebira po stvarima i odvaja i vadi ono što vredi. Raštone, matora ti je spasila dve srebrne šnalice da ih gospođica Vitli krišom ne odnese! Mora da si presrećan zbog toga! - nastavljao je on da galami. Rašton se namrštio. Tamnokos i mlad, bio je skoro isto toliko lep kao i Lentamovi, samo malo više ćutljiv i zatvoren. Ni njemu se nije mnogo dopadalo da mu se bivša vlasnica i dalje mota po imanju, ali Bigzli je sinoć bio baš uporan, pa nije mogao da odbije njegove molbe.

- Jesam dozvolio jer je Bigzli insistirao. Ali ako se desi ono što Lentam predviđa, ja neću da se bakćem sa njom. Ne podnosim ženske suze i slabosti. Naročito histeriju i padanje u nesvest. Ti ćeš biti zadužen da je izbaciš odavde ako do toga dođe - rekao je on Bigzliju. Želeo je da na miru uživa u svom novom imanju, da mu to zadovoljstvo ne zagorčava stara vlasnica. Bila je jako bleda kada je juče razgovarao sa njom, kao da

~ 13 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

nije bila pri sebi. Samo mu nedostaje da mu se ovde ubije, pa da i tu gužvu ima na vratu!

- Uf, što ste smrknuti! Razveselite se malo! Devojka je potpuno mirna i razumna. Spakovala se, otići će za neki dan, razgovarao sam sa njom. Hteo sam samo da napakostim onoj staroj veštici, njenoj tetki. Da vidite samo kako je lepo imanje. Juče sam malo bacio pogled. Raštone, imao si sreću sa ovim, nema šta - pričao je dalje Bigzli trpajući hranu u usta. -Idemo posle da obiđemo sve. Matori Vitli bio je prava budala kada je ovako nešto uspeo da prokocka. - Neko budala, neko srećnik - promrmljala je gospođica Lentam bacivši ispod oka pogled na ozbiljnog Raštona.

- Tačno, Rašton je sada veleposednik. A mi smo njegovi srećni prijatelji koje je on ljubazno pozvao u goste. Biće ovo dobro leto, osećam Bizgliju niko nije mogao da pokvari raspoloženje. - Hajde, mrdnite malo, da idemo na jahanje. Vidite kako je lepo vreme, sunce sija, ptičice cvrkuću! - Ovaj se nikad ne umori - promrmljao je lord Lentam izlazeći iz trpezarije. - Čuo sam te! I u pravu si! Kako čovek da misli na umor pored ovakve lepote! Idemo malo da razgledamo okolinu. Hajde, Rozalija, ne gnjavi više, nećemo da te čekamo do podne! Ubrzo su sluge mogli da vide tri gospodina i gospođicu kako jašu prema reci.

Poslepodne su sedeli u salonu. Gospođica Lentam nije želela da joj koža dobije grubu tamnu boju na suncu, a muškarcima nije smetalo da sede pored otvorenih prozora. Svi su se okrenuli kada je sluga otvorio vrata i zvanično najavio: - Gospođica Vitli!

U salon je ušla Meri i malo zbunjeno zastala kada je susrela četiri para ozbiljnih očiju. Uopšte nije sumnjala u to da ovde nije ni najmanje dobrodošla. Progutala je pljuvačku i zakoračila još jedan korak.

- Gospođice! Pa, gde ste vi celog dana? - u susret joj je pošao onaj ljubazni mladić od sinoć, gospodin Bigzli. - Malo sam jahala, išla do sela... Ručala kod prijateljice i tek malopre se vratila. Želela sam da se oprostim od nje - rekla je, pokušavajući da ne pocrveni pod toliko proučavajućih pogleda, lako je juče bila potpuno pometena, uspela je da prepozna Raštona, zato se sada njemu okrenula.

~ 14 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Gospodine Rašton, želela sam da vam zahvalim na vašem ljubaznom pozivu da me ovde zadržite neki dan kao gošću. To je bilo izuzetno lepo od vas, hvala vam - ljupko se naklonila.

Rašton nije uspeo da sakrije iznenađenje, uprkos neprijatnosti koju je osetio kada ju je video kako ulazi. Čak su i Lentonovi začuđeno posmatrali ovo. Bigzli se cerio, kao da hoće da im kaže „šta sam vam rekao”. - Gospođice Vitli, biće nam čast da ostanete sa nama još neki dan posle nekoliko trenutaka oklevanja rekao je Rašton. Na prvom mestu, on je bio lepo vaspitan mlad čovek. Ozbiljno je proučavao njeno malo zarumenjeno lice. Nije bilo ni traga histerije, niti plača, niti bilo kakvih osećanja ili ponašanja koje bi njima svima bilo odbojno i uticalo da je odmah izbace. Primetio je njeno naglašavanje da je zadrže „kao gošću” i to je verovatno bilo presudno u ovoj njegovoj odluci. A i oči gospođice Vitli, sada kada je izgledala pribrano, delovale su veoma lepo i toplo. - Hvala najlepše. Poslala sam pismo mojim rođacima kojima je gospođa Džekson htela da me uputi. Nadam se da će za neki dan stići njihov odgovor. Ali još jednom zahvaljujem na vašem gostoljubivom pozivu. To je veoma ljubazno i velikodušno od vas. - Ništa, ništa - delovalo je da je Rašton malo zbunjen njenom smirenom i razumnom uglađenošću. Ni traga one izgubljenosti od juče. Dobro se pribrala. Ili samo glumi? On je po prirodi bio sumnjičav, naročito prema onima nižeg društvenog sloja, kojima je ona sada pripadala.

- Taman da iskoristim priliku i zamolim vas nešto - rekla je i sva lica se istog trena smrknuše. Ipak će da moli. - Volela bih da izmirite dugovanja radnicima i slugama koja moj otac nije bio u stanju da plati. Ja sam se trudila koliko sam mogla, ne znam da li ste stigli da pogledate knjige... - Jesam. Veoma su uredno vođene. To ste vi radili? - Rašton je ustao i prošao oko stola. Mogao je da nastavi da se uljudno ponaša, pošto nije molila za sebe. - Ne znam baš da li je to sve bilo dobro. Gledala sam ono kako su upravitelji to radili, pa sam pokušala da nastavim. Znate, moj otac nije baš bio vičan finansijskom niti bilo kakvom poslovanju. A upravitelji se nisu mnogo zadržavali. Niko ne voli da radi bez plate. - Što se tiče knjiga, sve je vrlo uredno. Za plate ne brinite. Uskoro će stići upravitelj sa mog drugog imanja da sve detaljnije pregleda. On je veoma sposoban čovek, proveriće i izmiriće obaveze koje su ostale posle smrti vašeg oca.

~ 15 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Sada mi je mnogo lakše - naklonila se još jednom. - Mislim da će se svi veoma brzo navići na promenu i da će biti srećni što je novi vlasnik tako ozbiljan i odgovoran čovek. Hvala vam još jednom. Mnogo mi znači kad znam da su svi zbrinuti i u dobrim rukama. - Nema na čemu. - Dozvolite da se sada udaljim. - Izvolite.

Meri je izaša, jedva pogodivši vrata. Dok je stajala nasred salona, noge kao da su joj bile od drveta, a jezik vezan u čvor pod hladnim pogledima tih uvaženih mladih ljudi. Nije bila gladna, stomak joj je celog dana bio zgrčen, pa se odmah popela u svoju sobu. Svoju bivšu sobu, odmah se ispravila.

Čim je za sobom zatvorila i zaključala vrata, suze su grunule na oči, a grčevit jecaj celu je protresao. Bacila se na krevet i ridala u jastuk, pokušavajući, koliko je mogla, da se utiša. Ne bi bilo dobro da neko od njih prođe ovuda i čuje je kako očajnički plače. Odmah bi je spakovali i utovarili u prvu kočiju za London. Ili bilo kuda. U to ni najmanje nije sumnjala. Gospodin Rašton je možda bio trenutno blagonaklon, ali videla je uzdržanost i oprez u njegovom držanju. Ovo sada je svima njima veoma neprijatna situacija, a slutila je da svi oni, svo četvoro, nisu od onih koji bi dozvolili da trpe bilo šta što im nije po volji.

- Vidite da je gospođica Vitli pitoma i ne ujeda - rekao je Bigzli čim je ona izašla iz salona. - Kako si ti naivan - odvratila je odmah Rozalija Lentam, iskosa proučavajući Raštona. - Te takve, što nemaju više šta da izgube, su najopasnije. - De, de, Rozalija, svi znamo da si ti najlepša i najprivlačnija devojka U prečniku od pedeset milja, gde god da se nalaziš - našalio se Bigzli prilazeći joj. - Ja sam tvoj najuporniji udvarač, živi dokaz za to. - Oh, nisam ni rekla suprotno - odmah se opustila i osmehnula. Rašton nije reagovao na to, pa joj zadovoljstvo nije bilo potpuno. - Ja i dalje mislim da joj nije trebalo dozvoliti da se i dalje smuca okolo - javio se njen brat, mladi lord. - Nije mi prijatno kad pomislim da bi mogla iznenada da se pojavi iza nekog ugla... - Tebi je savest ovog puta čista, zašto bi se toliko brinuo - odvratio mu je zajedljivo Bigzli. - Ona nije jedna od onih tvojih ostavljenih jadnica, ne moraš da brineš. Ovog puta je to Raštonova briga, a on je odlučio. Raštone, pobrinuću se da nam gospođica Vitli ne smeta dok je ovde.

~ 16 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- U redu. To je tvoja odgovornost. Mada, i dalje mislim da nije trebalo da ti popustim - odvratio je Rašton.

Rozalija Lentam je ustala i mazno prošetala do njega. - I ja se slažem. Nikako mi se ne dopadaju te očajne jadnice, nikad nisi načisto na šta su sve spremne... - Rozalija, ne potpaljuj vatru - opomenuo je Bigzli. On je uglavnom bio veseo i voleo da ih zadirkuje, naročito ih čačkajući po njihovim manama, ali umeo je da bude i ozbiljan, kao sada. - Za neki dan javiće joj se ti rođaci, spakovaćemo je u poštansku kočiju i tvoje lepe okice neće se ni sećati njenog lika, niti da je ikada postojala. Nema potrebe da budemo grublji nego što je neophodno. Vidiš i sama da se nije bunila, ni histerisala.

- U redu, baš si dosadan. Hoćemo li da malo igramo karte? -upitala je ona, pogledajući na Raštonovu stranu. On ustade i ode do stola. - Nisam raspoložen za karte. Hoću da pregledam još neke papire.

Igrajte vi bez mene. - Oh, ništa, i ja ću malo da čitam - odvratila je odmah ona i polako prošetala do police sa knjigama. Usput je bacila pogled da vidi da li je on gleda, ali on se udubio u papire i nije obraćao pažnju na nju. Ljutito je zgrabila prvu koja joj je došla pod ruku i vratila se do fotelje. - Ništa ti ne vredi. I dalje te ne primećuje - šapnuo joj je Bigzli kad je sela pored njega. Ona ga je besno ošinula pogledom, ali činilo se da Rašton ne obraća pažnju na njih. - Ne budi ljubomoran. Imaš suviše bujnu maštu. - Ne bih rekao. Mislim da čak i tvoj brat zna da ti se on sviđa, više nego ja. - O, opet ti. Nemoj ponovo da počinješ. - Ne brini, ovde ti neću dosađivati - nasmejao se tiho, prateći njene poglede kojima je proveravala Raštona. - Samo hoću da ti kažem da ću i dalje biti tvoj uporni obožavalac. Možda će ta taktika i da upali, ko zna. Ništa tako ne utiče na čovekovu odlučnost kao konkurencija - zadirkivao ju je dalje, ali ona više nije htela da se upušta u razgovor sa njim. Lentam se zavalio na sofi i izgledalo je kao da će da drema. Bigzli ustade i ode do prozora. Mrak je već pao, video se samo deo dvorišta. Nije se ljutio na Rozaliju. Znao je da joj se ne dopada, ali voleo je da se zabavlja peckajući ljude, i nije propuštao nijednu priliku za tako nešto.

~ 17 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

IV

Dva dana kasnije bila je skoro ista situacija. Meri je dalje bila u kući i trudila se da se njeno prisustvo što manje primećuje. Kad bi nekako mogli da zaborave da je ona i dalje tu, pa da zauvek ostane... I sama je znala da su to smešne nade. Ujutru bi uzela konja iz štale i polazila u obilazak okoline. Svraćala je na ručak u selo, kod gospođe Smit, trudeći se da zaobiđe tetkinu kuću.

Sada je stajala na brežuljku sa koga se najbolje video zalazak sunca. Posmatrala je zelena polja, okupana zlatnim sjajem. Nije bilo lako, ali trudila se da ne misli na probleme, da sve strepnje izbaci iz glave i samo uživa u ovom lepom trenutku. Zatvorila je oči i uživala je u blagoj toploti poslednjih sunčevih zraka na svom licu. Želela je da zapamti ovaj prizor i ovaj momenat, da joj on ostane urezan u pamćenje kao oličenje mira i slobode.

- Vi, izgleda, umete da uživate - začuo se neki glas iz blizine. Trgla se i okrenula. Nekoliko metara od nje stajao je na konju gospodin Bigzli i posmatrao je sa smeškom. Malo se smela, kao uhvaćena u nekoj nedoličnoj radnji, ali se na kraju i ona osmehnula. Njegov osmeh je razožuravao, niko nije mogao da mu odoli i bude dugo ozbiljan i zabrinut u njegovoj blizini.

- Ovo je mesto sa kog se pruža najlepši pogled na okolinu pri zalasku sunca. A tamo, sa druge strane, najlepše je ujutru, kad sunce izlazi - rekla je posle nekoliko trenutaka, kao da mu otkriva najveću tajnu.

- O, hvala. Ne verujem da će me Rašton toliko dugo trpeti u svojoj blizini da imam prilike da sam otkrijem takve stvari, pa će mi to uštedeti trud i vreme. Ne zbog toga što me ne želi ovde, - zbrzao je kada je video grč na njenom licu - nego naprosto zato što će ovde vreme proleteti i brzo će doći jesen. A onda ćemo morati nazad u dosadni London i provod. - Verujem da je tamošnji provod izuzetno dosadan - osmehnula se, prihvatajući njegov šaljivi ton. - Vi mi ne verujete kad kažem da zaista jeste. Ali svake godine se isto ponavlja, viđamo iste dosadne ljude, samo se menjaju mlade devojke koje dolaze da nađu muža. - Da li su i one dosadne? Nasmejao se i pogledi su im se sreli.

- One nisu dosadne. Sve su slatke i lepe, ali je dosadno što se sve uvek zaljube ili u neodoljivog, ozbiljog Raštona, koji ima prihod od deset hiljada godišnje, a sada će verovatno i više, ili u čarobno privlačnog Lentama, sa njegovim vilinski plavim očima i kosom, četvrtog lorda od

~ 18 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Kauntvila. Takođe sa prihodom od desetak hiljada godišnje i plus titulom. Tako da ja, siromah od samo šest hiljada i sa ovako ružnim licem, nikako ne mogu da dođem do izražaja - jadao se. Ona se glasno nasmejala njegovim jadikovkama.

- O, pa vi ste pravi prosjak u odnosu na njih! - začikavala ga je. Bilo je tako lako i prijatno razgovarati sa njim, daleko od njegovih zastrašujućih prijatelja.

- Da znate i da jesam. Vi se smejete, ali to mora da se vidi na delu. Još na početku sezone, pola devojaka se zaljubi u jednog, pola u drugog, i za mene, jadnička, ne ostane nijedna. - Izvinite, ali ne mogu da vas žalim. Da bi neko bio srećan, ne treba mu gomila obožavateljki. Dovoljna je samo jedna, ona koja se i vama sviđa. - Vaše reči zvuče zaista ohrabrujuće - prihvatio je on i ona pomisli kako je zaista čudno koliko je fin i drugačiji od svojih prijatelja.

Sad joj se njegove nepravilne crte nisu činile onako ružne. Iskrice iz njegovih očiju nisu dozvoljavale da čovek previše obraća pažnju na ostatak lica, kad ima tako lep, razoružavajući osmeh. - Da li su vam se javili vaši rođaci? - upitao je, a ona se uozbiljila. - Nisu još. Problem je u tome... što ja ne želim da idem kod njih, čak ni kad bi oni pristali, u šta iskreno ne verujem. - Pa šta ćete onda?

- Moja prijateljica je pisala nekim svojim prijateljima, pokušava da mi nađe mesto u nekoj dobroj porodici. - Radićete?

- Šta bih drugo? Ne bih bila ni prva ni poslednja devojka u ovakvoj situaciji. Svakog dana poneko ostane bez svega što ima, pa mora da se snalazi. Postaću guvernanta, družbenica, ili nešto slično - rekla je, pokušavajući da i dalje zvuči šaljivo kroz svoje stegnuto grlo. On ju je ozbiljno gledao. Bila je tako mlada, a iz njenih usta su izlazile ovako ozbiljne izjave. Trudio se da ne oseti preveliko sažaljenje prema njoj, jer više od ovoga nije mogao da joj pomogne, niti je želeo da se previše vezuje ili uključuje u ovakve probleme. - Hoćemo li? Mora da vas vaši prijatelji čekaju na večeri - rekla je Meri da prekine tišinu. - O, ako mislite da bi se oni zabrinuli što me nema, varate se. Mi smo svi jedna gomila samoživih sebičnjaka, niko ne se ne brine ni za koga drugog osim za sebe.

~ 19 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Verujem da se šalite. Vi ne delujete tako.

Zastao je tako da je i ona morala da zaustavi konja. Stajali su uporedo, mnogo bliže nego malopre. Meri je osetila kako joj se crvenilo penje u lice. Ozbiljno se zagledao u njene oči.

- Voleo bih da moje reči shvatite ozbiljno, gospođice. Nisam mislio samo na svoje prijatelje dole u vašoj bivšoj kući. Mislio sam na sve pripadnike mog sloja. Vi ste, nažalost, sada prešli na drugu stranu, više niste sa nama. Imaćete priliku da se uverite koliko su moje reči istitnite i iskrene. Čuvajte se. Mi smo ozbiljna pretnja tako finim i bespomoćnim devojkama kao što ste vi. Naše bogatstvo i položaj, čak i više nego izgled, čine da budemo najopasniji grabljivci koji bi mogli da vas ugroze.

Osetila je kako se ježi od njegovih reči. Ali istovremeno je mislila da je veoma lepo s njegove strane što je ovako prijateljski savetuje i upućuje joj jedno ovako ozbiljno upozorenje. U poslednje vreme nije, osim gospođe Smit, imala prilike da oseti bilo čije prijateljstvo ovako iskreno pokazano. - Gospodine Bigzli, verujte da ću vaše reči ozbiljno uzeti u razmatranje. - Zapamtite, mi vam nismo prijatelji. Šta god da se dešava, koliko god da se neko od nas pokaže ljubazno i šarmantno, to je samo zamka. Rašton će vas uskoro zamoliti da odete, i ja se tu više neću mešati. Ni mene nemojte da odvajate od ostalih, nisam ja ništa bolji od njih, uprkos mojim naoko ljubaznim upozorenjima. - Tu se ne slažem sa vama - rekla je ozbiljno, gledajući ga u oči. Neću tražiti vaše prijateljstvo, shvatila sam upozorenje. Mi nikada ne možemo biti ravnopravni, ali ja ću uvek misliti o vama kao dobrom čoveku, koji mi je podario nekoliko trenutaka iskrenog prijateljstva. Ne brinite, neću nikada preći crtu koja nas odvaja. Gledaću da za nekoliko dana odem odavde. Samo čekam prvu mogućnost za to, prvi pozitivan odgovor. Zato i idem kod gospođe Smit svakog dana. - Dobro. Drago mi je što ste tako razumni i ozbiljni. Najopasnije za svaku mladu i samu devojku je njena potreba da bude zaštićena, i njena romantična mašta koja bi je dovela u zabludu da je našla čoveka koji će joj to pružiti. - Ne bih se bunila da imam zaštitu, ali ne verujem da imam opasno romantičnu maštu - nasmejala se kako bi sada okrenula razgovor na šalu. - Još jednom, hvala vam na brizi. Nisam odavno imala nekog ko bi toliko razmišljao o mojoj sudbini. - Eto, vidite, upravo sam vas na ovo upozoravao - počeo je on da negoduje. - Dešava se baš ono na šta sam želeo da vam ukažem.

~ 20 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Ne brinite, nisam vas pogrešno shvatila - nasmejala se ponovo. Zaboraviću da smo uopšte i razgovarali na ovu temu i biću oprezna i sa vama, isto kao i sa vašim prijateljima. Ni trunčica poverljivih osećanja neće se više nikada sa moje strane oteti u vašem pravcu. - Sada mi je mnogo lakše - prihvatio je smeh. - Sviđa mi se vaša inteligencija i razum... -izgledao je kao da je hteo da doda još nešto, pa se predomislio. Okrenuo se od nje i zagledao napred. Stigli su na vrh brežuljka sa kog se videla kuća Sajenfild. Zastali su i gledali lepu, belu građevinu. On pogleda u njeno ozbiljno lice. Uzvratila mu je osmehom, potiskujući suze koje su počele na naviru. Bilo mu je žao i njene mladosti, i bespomoćnosti, ali nije hteo da obećava i nudi više nego što može da pruži. Nije želeo ni da se ona previše veže za njega. Njihovi putevi su se ukrstili samo nakratko i nadalje se razdvajaju.

Ona se u međuvremenu sabrala i povratila kontrolu nad sobom. Nije želela da se preda samosažaljenju, naročito ne pred njim, da ga dovede u neprijatnu situaciju. Videla je njegovo ozbiljno lice i to joj je bilo sasvim dovoljno, da zna da na svetu postoji bar jedan dobar čovek, koji ne voli da gazi po drugima. - Nemojte da ste takvi - rekla mu je izazovno, jer je videla da se uozbiljio. - Hoćete da se trkamo? -i već je podbola konja i pojurila niz brdo. On je uzviknuo i pojurio za njom, sustižući je pred kućom, ali i kavaljerski puštajući da pobedi. Nasmejala mu se, okrećući konja prema štalama, kad su iza ugla naišli ostali. Zastali su, videvši ih nasmejane. Naročito je gospođica Lentam izgledala iznenađeno i ne naročito obradovano njihovom nečekivanom bliskošću. - Naišao sam na gospođicu Vitli dok se vraćala iz sela. Pokazala mi je mesto sa kog je najlepši zalazak sunca - rekao je Bigzli, a njegove reči zazvučaše kao pravdanje.

Meri je osetila kako crveni pod njihovim pogledima. Gospođica Lentam nije krila neprijateljstvo, čak je i Rašton izgledao neprijatno iznenađen, kao da je zaboravio da je ona još uvek tu. Samo je mladi lord Lentam bacio Ijubopitljiv pogled na nju. Ona nehotice povuče uzde kad joj se u sećanje vratiše Bigzlijeva upozorenja od malopre. - Oprostite, - promrmljala je prema ukočenom Raštonu - idem da vratim konja u štalu. Ali nije dovoljno brzo to uradila da ne čuje zajedljivi ženski glas iza sebe:

~ 21 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Zar se ona i dalje mota okolo? Mislila sam da je već otišla.

Ušla je u štalu i počela da skida opremu sa konja, kad je naišao mladi konjušar. - Gospođice Vitli, ostavite, ja ću. Nemojte da se mučite - rekao je.

Mogla je da čuje sažaljenje u njegovom glasu. Ostavila je konja i izašla. Pošla je prema kući koju je nekada smatrala svojom. Sada je ovde bila višak, nepoželjna, oni stranci bili su vlasnici i mogli su da je izbace odavde kad su hteli. Stigla je do ugla i zastala. Mogla je da im čuje glasove. Najglasnija je bila gospođica Lentam. - Ja stvarno ne vidim razlog zašto je ti uporno štitiš...

- Ne štitim je - začula je Bigzlijev hladni glas. Sva se naježila od njega. Kako je samo zvučao drugačije nego ono malopre, gore na brežuljku. Ali njegov ton nije joj bio neprijatan, pošto hladnoća nije bila upućena njoj, nego je imala za cilj njenu zaštitu. Suze su joj krenule na oči. Nije pamtila kada ju je poslednji put neko tako otvoreno štitio kao on sada. pred svojim prijateljima. Nju, potpuno nepoznatu, koja mu ništa nije, niti će mu ikada biti. - Ne štitim je, ali ni vas ne razumem, šta toliko imate protiv nje. Ionako će za neki dan da ode, zašto joj otežavati?

- Trebalo bi već da ode. Mi nemamo nikakvu obavezu prema njoj prepoznala je Raštonov glas. - Znam da nemamo. I ništa loše nije radila. Samo nam se sklanjala sa očiju. Zar ne vidite? Zato ide svakog dana da jaše i ne vraća se do uveče. Čeka vesti od te prijateljice, da može da ode. Neće ti ukrasti konja, Raštone, ako se toga bojiš. - Ne bojim se. Ali mi se ne sviđa što je još uvek ovde i što se ti toliko zalažeš za nju.

- U redu, u redu. Reći ću joj sutra da ide... - konačno se Bigzli predao. - Ja ne vidim razlog zašto da je tako odjednom izbacimo - rekao je iznenada Lentam.

Meri se zalepila za zid od zapanjenosti. On da se založi za nju? Pa on je od početka najhladniji prema njoj, najmanje je primećivao od svih, sa najviše prezira je to pokazivao. Opet se ustresla, setivši se onog njegovog pogleda od malopre. Možda bi trebalo zaista da sutra otputuje. Nije mnogo pametno da se bavi ovde u kući sa tri muškarca, od kojih nijedan ne može da joj želi dobro. Kroz glavu joj na trenutak sinu Bigzlijjevo lice, ali oterala je i njega iz misli. Niko joj ovde ne može želeti dobro, rekla je sebi, kao da utvrđuje lekciju. I on joj je sam to priznao.

~ 22 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Malo se vratila nazad, izašla na stazu i energično krenula prema kući, njima u susret. Svi su zastali i okrenuli se prema njoj.

- Gospodine Rašton, oprostite što sam koristila vašeg konja ovih dana, a da se vama nisam javila. To je bilo neoprostivo sa moje strane. Verujem da i vi, kao i ja, jedva čekate da konačno odem. Nadam se da ću još sutra dobiti odgovor koji očekujem, i da vas moje prisustvo ovde neće uznemiravati. Nekoliko trenutaka svi su gledali u nju, i ona oseti neprijatnost zbog te tišine. - U redu, gospođice. Možete da ostanete još koji dan, dok ne dobijete odgovor koji očekujete. Ali onda ćete zaista morati da odete - rekao je Rašton. Gospođica Lentam ga je munjevito pogledala zbog ponovnog popuštanja, a onda se besno okrenula i pojurila prema kući.

- Gospođici Lentam nije prijatno moje prisustvo ovde - rekla je Meri gledajući za njom. Nadala se da joj se u glasu neće osetiti raspoloženje koje je pretilo da je uguši od tuge i jeda. - Gledaću da što pre odem. Zaista ne želim da vam budem na smetnji - okrenula se prema Raštonu. Nehotice pogled joj je pao na Lentama, koji nije skidao oči sa nje. Od njega je malčice ustuknula i ponovo se okrenula Raštonu. - Ne bismo želeli da pogrešno shvatite naše gostoprimstvo... -počeo je on, ali ona ga prekinu, zapanjena i sama zbog svoje smelosti.

- Vaše gostoprimstvo nikako neću da zloupotrebim, budite sigurni. Nisam želela da vas uznemirava moje prisustvo, zato sam svakog jutra odlazila u selo i vraćala se kasno. Ako želite, mogu da se spakujem i sutra krenem. - A kuda biste vi? - upitao je sada Lentam.

Bila je prinuđena da pogleda u njega, ali odmah je skrenula pogled. Njegova lepota bila je toliko upadljiva, toliko neprirodna, da ju je plašila. Isto kao i njegovo iznenadno interesovanje za nju.

- Očekujem da mi nađu službu. - Hm, možda bih ja mogao da pomognem... - počeo je, ne skidajući pogled sa nje i dalje, ali ona i njega prekinu. - Hvala, ali ne. Ne bih želela da se zbog mene uznemiravate - dodala je da zabašuri svoju drskost, ali je i dalje bila energična u svom odbijanju njegove pomoći. -Očekujem da mi u tome pomogne prijateljica, zahvaljujem - a krajičkom oka videla je tračak osmeha na Bigzlijevom licu. To je dodatno ohrabrilo. - Nadam se da ćete me se uskoro rešiti. Dozvolite

~ 23 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

da se udaljim - naklonila se kratko i pošla prema ulazu, ostavljajući ih da gledaju za njom.

Pola sata kasnije sobarica je zakucala na njena vrata i prenela joj da žele da im se pridruži u trpezariji na večeri. Meri je zbunjeno ustala. Presvukla se u čistu haljinu i malo sredila raščupanu kosu, pa je polako sišla u trpezariju. Za ovih nekoliko dana počela je da se trudi da prestane da ovu kuću smatra svojom. Sve joj je sad postajalo tuđe u njoj, naročito četvoro uvaženih pripadnika najviše klase koji su je, kao preki sud, čekali u trpezariji. Zastala je na vratima, ne baš sigurna u to šta dalje. - Gospođice Vitli, hoćeteli da nam se pridružite na večeri, molim vas - Lentam joj je prilazio.

Dakle, to je bila njegova ideja. Početna nada sa kojom je sišla ovamo iščeze u sekundi. Preko njegovog ramena mogla je da vidi kako Bigzli seda za sto, ne gledajući u nju, a gospođica Lentam motri na Raštona, koji je pogledao u njenom pravcu. - Hvala - rekla je kratko i zaobišla Lentamovu pruženu ruku.

On se kratko osmehnuo i podigao obrvu na to njeno nevešto izbegavanje. Sela je na praznu stolicu prekoputa Bigzlija. Do njega je sedela gospođica Lentam. Znači, lord Lentam će sedeti do nje. U redu, treba da se navikava na ovo. Uskoro će napustiti ovu kuću, gde je sve do sada bila zaštićena i bezbedna, i krenuti u surovi svet, u kome vladaju ovakvi ljudi. Sada će malo imati prilike da vidi kako će to, otprilike, izgledati.

Uprkos želji da se drži dostojanstveno, grlo joj se potpuno steglo. Gospođice Vitli, znači, postaćete guvernanta? - okrenuo joj je Lentam svoj najšarmantniji izraz, gutajući je pogledom. Otkako ju je malopre video kako rumena i vesela dojahuje sa Bigzlijem, kao da mu se probudio apetit. On ionako nije navikao na seosku dosadu. Udvaranje je bilo njegovo drugo ja. - Najverovatnije - odgovorila je Meri kratko, gledajući kako se Bigzli prekoputa smeška. Mora da nije prvi put da gleda Lentama na delu. Možda će ovog puta videti nešto drugačije. Rešila je da ne dozvoli da je taj mladi, lepi lord zabljesne svojom slatkorečivom privlačnošću. - Pa, šta mislite o svojoj budućnosti, kako vam se to čini? -bio je on uporan. Teško da će do jeseni, ako ovde ostanu, imati neku drugu priliku za flert, pa ovu nije hteo da propusti, lonaku mu se gospođica Vitli neočekivano dopala.

~ 24 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Nema šta da mi se čini, to je neizbežno. I moram to što pre da prihvatim i da se naviknem - rekla je i uhvatila Raštonov ozbiljan pogled.

Gospođica Lentam ga je takođe primetila, i odmah joj je otrov potekao sa usana:

- Te guvernante, vaspitačice i družbenice su najjadnija stvorenja na svetu. Edmunde, sećaš li se kako smo ih sve maltretirali kada smo bili mlađi? Ludele su od nas. Tako su bile dosadne i jadne...

- Draga Rozalija, ne treba se ponositi svojim dečjim nestašlucima, jer kada smo odrasli, oni više ne deluju onako zabavno, nego možda kako ne želimo da izgledaju - opomenuo je Bigzli i Meri oseti ogromnu zahvalnost zbog njegovog zalaganja da ublaži oštricu njenog udarca.

- Bigzli, ti me čudiš - nije odustajala gospođica Lentam. - Ne znam zašto se toliko zalažeš za ovu gospođicu, - načinila se da je zaboravila njeno ime, a Meri proguta knedlu, praveći se da ne primećuje uvredu kad će ona uskoro ionako otići i više je nećemo nikad videti, kao što si i sam rekao - nije propustila da naglasi. Meri je gledala u tanjir, pa nije mogla da vidi njegovo lice.

- Naravno, draga Rozalija, ali nema potrebe da budemo nepotrebno grubi - odvratio je on pomirljivo.

Naravno, oni su svi bili njegovi prijatelji, nije mogao da im okrene leđa, pomisli Meri, osećajući se zaista jadno, baš kao što je tvrdila prelepa i nemilosrdna gospođica Lentam.

- Zašto? To će ionako uskoro postati njena svakodnevica, bolje da se na vreme navikava - govorila je i dalje u trećem licu, kao da dotična nije tu, ili je nedostojna da joj se lično obrati. - Sada nema ništa, nije više naslednica, treba što pre da zaboravi sve što je bilo i da se priprema na ono što joj sledi. A to sve je vrlo daleko od ovog ovde i ne treba da nas interesuje.

- Rozalija... - počeo je opet Bigzli, kao da se obraća nerazumnom, malom detetu. - Ne, gospođica Lentam je u pravu. Moram što pre da počnem da se prilagođavam. U stvari, već sam se polako navikla na pomisao da ovo više nije moja kuća. Gospodine Rašton, hvala još jednom na gostoprimstvu. Takođe, molim vas za dozvolu da još neki dan koristim konja iz vaše štale kog sam navikla da jašem. Bilo bi mi nezgodno da do sela idem pešice uspela je da nekako izbegne izraz „mog konja” i bila je zadovoljna zbog toga. Rašton verovatno ne bi mogao da pređe preko takvog lapsusa, izgledao je kao čovek koji obraća pažnju na takve sitnice.

~ 25 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- To je u redu. Možete i dalje da jašete, sve dok ste tu - odgovorio je, a gospođica Lentam je frknula tiho, ne gledajući u nju. Ali nije odustajala.

- Gospođica Vitli bi trebalo da bude na vreme upozorena na neke opasnosti koje se kriju u njenom trenutnom i budućem položaju - opet je počela. - Kao na primer, ne bi trebala da obraća pažnju na ljubaznost gospode. Obično se iza toga krije nešto što nije preporučljivo za fine devojke - rekla je, a Rašton je Ijutito pogledao. Medjutim, ona mu izazovno uzvrati. Meri se pravila da to ne primećuje, ali ništa nije moglo da joj promakne. - Rozalija, - nasmejao se njen brat - nemoj da plašiš gospođicu Vitli.

- Ako je pametna, prvo će se tebe čuvati, dragi brate - nasmejala mu se u lice, odvraćajući pogled od Raštona. Meri je tiho jela i nije govorila. Moj brat je neodoljivi zavodnik. Devojke lude za njim, pokušavaju samoubistva, ali on je i dalje, kao što vidite, neoženjen. Naročito je imun na čari raznih guvernanti i sličnih jadnica koje se ne obaziru na nemogućnost takve veze, pa se bezobzirno zaljubljuju u njega. I još drsko očekuju da njihova budalasta zainteresovanost bude uzvraćena. Kao da je tako nešto uopšte moguće. O tome vam govorim. Vaš i naš svet se nikada ne sreću i nemaju mogućnost da budu zajedno. Vi ste dole, mi smo gore. I tu je kraj. - Zaista nemam ni najmanju nameru da tu nešto menjam, niti da očekujem nešto drugačije nego što jeste - rekla je polako Meri. Tiho, pomirljivo izražavanje trebaće joj u budućem pozivu. Ma kakvo da je poniženje, ne sme da se naljuti i uvredi. To je prva i najvažnija lekcija za danas. Treba da sagne glavu i otrpi. - Vi ste vrlo inteligentna i razumna mlada dama - rekao je Lentam upirući u nju svoj najblještaviji osmeh. Shvatila je šta je njegova sestra htela da kaže.

- Ali razumem šta je vaša sestra htela da kaže. Vi zabljeskujete ljude svojim šarmantnim osmehom. Zaista žalim te jadne devojke koje su pogrešno razumele vašu običnu ljubaznost, na koju je mislila vaša sestra. Niste vi krivi što ste toliko privlačni - osmehnula mu se i nastavila da jede.

- Ho, ho! - zakihotao se Bigzli. -Jadni Lentam, ni kriv ni dužan što tolike žene izgubiše glavu za njim. Bez ijednog povoda i razloga, nego iz čista mira.

- Zavidljivcima ne dozvoljavam da me optužuju - odgovorio mu je Lentam i nacerio se. - Ko ti je kriv što tebe ne gledaju?

~ 26 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Niko, ali čuo si gospođicu Vitli. Samo se naivne, jadne glupačice zaljubljuju u tebe. Nijedna pametna devojka neće te shvatiti ozbiljno.

- Gospođice Vitli, da li ste baš to hteli da kažete? - upitao je Lentam naoko uvređen. Meri je podigla glavu i, opet sva zadovoljna zbog svoje snage, izdrža bez problema njegov zavodljivi pogled. - Nisam baš htela da to tako zvuči. Gospodine Bigzli, vrlo ste grubo interpretirali moje reči - rekla je, a nestašne iskrice sa kojima je prihvatio njen prekor, naterale su je da jedva suspregne osmeh. Uprkos tome što pred prijateljima nije mogao otvoreno da je brani, osećala je njegovu podršku. - Oh! Ja sam uvređen i povređen! - začuo se Lentam, a Bigzli, ne mogavši više da izdrži, prsnu u smeh.

Čak je i Rašton podigao glavu i sa izvesnim zanimanjem pratio njihovu raspravu. Jedino je gospođica Lentam uvređeno i dalje okretala glavu od njih. Ali onda se okrenula prema Bigzliju, kao da se nečega dosetila. - Dragi moj, koliko si me puta prosio ove godine?

- Mislim samo jednom. Misliš li da bi trebalo da nadoknadimo propušteno? Prošle godine to sam uradio barem četiri puta - propratio je ovu izjavu širokim osmehom.

- Vidite, - reče gospođica Lentam gledajući preko stola u Meri - tako to funkcioniše. I niišta ga neće promeniti. ma koliko se trudili i nadali. - Ja se i ne nadam, ne brinite - rekla je Meri, crveneći. - Samo čekam da mi jave i polazim odavde - ponovila je. Gospođica Lentam je baš nasrtljiva, prosto kao da želi da je odmah izbaci.

- Pustite vi Rozaliju, ona voli da pokvari dobro raspoloženje - rekao je Bigzli, a Rozalija ga prostreli pogledom.

- Ako dozvoljavate, ja bih da se udaljila. Imam da obavim nešto u svojoj... u sobi, da pišem neka pisma - brzo se ispravila Meri.

Nije čula šta su dalje razgovarali, da li su je ogovarali ili su potpuno zaboravili na nju. Nije je ni interesovalo. Za danas joj je bilo dosta poniženja i razgovora sa njima. Rozalija Lentam bila je neprijatna za ceo ženski rod, a njen brat zavodljivi grabljivac, baš kao što je Bigzli upozorio danas. Zna on Lentama dobro, zato joj je ono i rekao, baš zbog njega. Ipak, kad je uveče legla u krevet, nije mogla da zadrži suze. Natapale su joj obraze i slivale se na jastuk. Ovako će izgledati njen budući život. Preziraće je kao gospođica Lentam, zavoditi kao njen brat, čak ni

~ 27 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

oni kojima je simpatična, kao Bigzli, neće moći da budu previše bliski sa njom.

Bolela je i činjenica da će moći ovde da sedi, u svom nekadašnjem domu, sve dok se pretvara da je jedna od njih, da nije jadna i bedna, kao što je okarakterisala gospođica Lentam. Sve dok se šali sa njima, pravi se da im je i dalje jednaka, dok ne pokazuje strah i poniznost, dok balansira svakom svojom rečju, osmehom i šalom, sve dotle će je trpeti u svom društvu. Sve dok im je interesantna, kao kakav zanimljiv i nov kućni ljubimac, sve dotle će joj dozvoljavati da sedi za njihovim stolom i udiše isti vazduh sa njima. Čim prvi put pokaže slabost, uradi nešto, bilo šta, što će njima zasmetati, odmah će je udaljiti od sebe, odstraniti kao štetan element, kao nešto što im stvara neprijatnost, i odmah će zaboraviti na nju, kao da nikad nije postojala. Ali ona će i dalje postojati, živeti svoj mali, jedini, sebi dragoceni život, ma kakav se drugima činio.

Samoća njene sobice, koja joj je bila utočište od detinjstva opet je obuzela. Suze su izlivale njenu usamljenost, strah od budućnosti, od surovog života koji je čeka, od spoznaje da je njena želja za srećom, za ljubavlju, potpuno uzaludna i prazna. Bezmerna usamljenost čupala joj je srce. Sa neutaženom čežnjom sećala se nekadašnje davne majčine topline. Ili je to možda bila samo njena pusta želja i nedosanjani san. Kada joj je sestra umrla i majka se ugasila. Odjednom se nad njeno detinjstvo nadnela tetka Džekson i više u njemu nije bilo sunčanih dana. Otac je bio svet za sebe, beskrajno privlačan i šarmantan, i beskrajno dalek i nedodirljiv, potpuno nezainteresovan za sve osim ponekad za svoju suprugu. Od trenutka kada je ona počela da vene, on se okrenuo od njih svih, počeo sa sve češćim odlascima u London i pokušajima da u svoj život na drugi način unese vedrinu i zabavu. Plakala je, izlivajući iz sebe sav jad zanemarenog, zaboravljenog deteta, sav jad usamljenosti usred najlepše mladosti. Dosadašnja sreća bila je samo privid. Jedino što je bilo stvarno, bio je teret i odgovornost koje je neprekidno osećala, obaveze koje je imala prema svima, prema imanju, ljudima koji su ovde radili. Olakšanje zbog skidanja te odgovornosti, zbog toga što će svi oni ostati ovde zbrinuti, to olakšanje bilo je samo varka. Ono je zamutilo beznađe koje se sada otvorilo pred njom, preteće i zjapeće, gotovo da je proguta.

Očaj se uvlačio u nju zapanjujućom brzinom. Čak i današnja ljubazna Bigzlijeva upozorenja odjednom dobiše zastrašujuću notu. Ma koliko bio ljubazan, on je i dalje bio jedan od njih, to je sve vreme pokušavao da joj kaže. Sada ju je od njih delio nepremostivi jaz. Njena eventualna želja da im se približi verovatno bi bila i njena propast. Oni je nikada ne bi

~ 28 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

prihvatili kao sebi ravnu, ona bi za njih uvek bila plen, kako on reče, jer su oni prirodni grabljivci prema slabijima od sebe. A ona ne želi da bude plen, želi samo da je neko voli, da je štiti, da joj pruži ono malo koliko bi joj bilo potrebno da bude srećna i da tog nekog usreći. Ne mora taj neko da bude ni bogat, ni lep, ni naročito privlačan. Samo treba da ima toplo srce i da poželi da bude njen.

Suze su u međuvremenu presušile. Pridigla se na krevetu i ponovo razmišljala o svemu. Vrtela se u krug sa svojim strahovanjima i željama. Eto, baš ta njena čežnja za tim nekim, ko bi joj bio spasenje iz njenog mračnog, opasnog sveta, baš to je njen najveći neprijatelj, ono na šta ju je danas Bigzli upozoravao. Zbog nje bi upala u zamku zavođenja, kao i tolike jadne devojke pre nje, željne ljubavi i posle toga bezdušno ostavljene na dnu. Lentamovi ljubazni pogledi nisu mogli da budu ništa drugo. On je svakako bio svestan svoje privlačnosti. Bilo je dovoljno samo da dva-tri puta pogleda onim svojim neodoljivim pogledom kroz trepavice, i svaka žena ili devojka bila bi potpuno sluđena. Rašton je, opet, ulivao poverenje svojom zaštitničkom uglađenošću, koja je, možda, bila samo paravan za običnu krutu hladnoću i nezainteresovanost.

Kada bi pustila mašti na volju, lako bi od njih dvojice načinila junake iz bajki, vitezove na belim konjima, koji uleću i spašavaju unesrećenu princezu iz iznenadnih nevolja. Ali ona nije bila princeza. Niti su oni bili vitezovi na belim konjima, zainteresovani za bilo kakve „jadnice”, kako se slikovito izrazila gospođica Lentam, divna, bezbrižna i bogata, kakva je možda i Meri nekada bila, ili je mogla da bude. Ništavilo, beznađe, crna budućnost, sve joj se to smešalo i ona je pala u nemirni san, u kome su je jurili crni, preteći konjanici, veštice su joj se cerekale u lice, vadile i bacale dragocene uspomene iz jedinog kofera u koji ih je spakovala, lepe vile osuđivale su je na smrt i predavale u ruke ljubaznom dželatu, koji joj je kroz šalu objašnjavao kako je trebalo da pobegne od njih dok je još bilo vremena.

~ 29 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

V

Meri se probudila naglo skočivši iz kreveta. Jutro je bilo na pomolu. Otići će napolje još pre svitanja. Ionako je juče najavila da će opet jahati. Nije želela da se sa ukućanima sreće više nego što je bilo neophodno. Oni su bili stalno, bolno podsećanje šta ona više nikada neće moći da bude i oličenje surovosti onoga što je čeka. Ovo ovde, što gleda kako oni bez posebnog zanimanja vade i bez pardona koriste njene stvari, koje je čuvala i u kojima nikada nije stigla da uživa, bio je samo početak. Najviše joj je bilo žao zbog toga što se odricala svog uživanja u tim stvarima, da bi sada potpuno ostala bez njih. To nije trebalo da radi. Zašto nije uživala u tome kad je imala priliku? Majčinu divnu ogrlicu, na primer, nije htela da nosi često, nego samo u posebnim prilikama. Rašton je tu istu ogrlicu poklonio gospođici Lentam, kao da je obična bezvredna bižuterija. Toliko se nisu obazirali na nju, nisu mogli da sačekaju da ona ode, pa da tek onda razbacuju i raznose njene stvari. Ali to je ona bila za njih, obična stvar, koja ne govori, koja ne sme da ima svoje mišljenje i da se pobuni, jer bi odmah postala bivša stvar, izbačena i udaljena. Tu je bila još uvek samo zato što se smeškala i ćutala, što je gutala i nije komentarisala. Jedino je tako mogla i dalje da hoda svojim nekadašnjim hodnicima i salonima, da dodiruje stvari uz koje je odrasla. Nije više znala da li je veći očaj zbog toga što je i dalje tu, i gleda kako se njen nekadašnji život topi pred njenim očima, ili što će sve to vrlo brzo nestati i nastati potpuna tama. Nije otišla u selo. Produžila je dalje. Juče joj je gospođa Smit pomenula da se njena drugarica Lusi Peršam vratila kući, i da je bolesna. Želela je da je poseti pre nego što ode odavde zauvek. Sunce je već bilo visoko kada je stigla do imanja Peršamovih. Crveni kapci gospođe Peršam nisu slutili na dobro, kao ni drhtave ruke gospodina Peršama. Toplo su je pozdravili i zahvalili što je došla da vidi Lusi. Lusi je bila u bašti i gospođa Peršam pođe sa njom.

Meri je izdaleka mogla da vidi Lusi na improvizovanom ležaju u hladovini, ali tek kad je prišla blizu, zapanjila se. Lusina koža bila je prozirna i zategnuta preko ispupčenih jagodica, svaka kost na licu šiljato je probijala kroz bledu, tanku kožu. Ruka joj je bila kao grančica, i jedva je smogla snage da je malo pridigne u pozdrav. Meri joj je pritrčala i pažljivo je zagrlila. Cela Lusina pojava kao da je vrištala „pazi, lomljivo”.

~ 30 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Gospođa Peršam se lagano udaljila da ih ostavi same. Meri je mogla da vidi kako ona ima svoje mesto u blizini, u susednoj hladovini iza kuće, odakle može da motri na Lusi, čak i kada ova želi da bude sama.

- Sedi, Meri - rekla je Lusi, pošto je Meri ostala bez teksta kada je videla u kakvom je stanju njena drugarica. - Sedi i smiri se. Već sam navikla. Ti bar nisi počela da kukaš i plačeš kada si me videla. Već su mi dosadile takve sažaljive i užasnute reakcije. Želim konačno da sa nekim vodim normalan razgovor. Da samo znaš koliko sam srećna što si došla da me vidiš - rekla je i skoro ostala bez daha od napora.

- Šta se desilo? Kako... kako si došla u ovo stanje? Kad si prošle jeseni otišla u London, bila si zdrava i... spremna da se udaš - zamucala je Meri.

- Da, - uzdahnula je Lusi -Henri, moj verenik, moja velika, jedina ljubav, ostavio me je zbog većeg miraza i oženio se drugom - rekla je s mukom. Svaka reč izlazila je iz nje kao da je cedi na silu. A takav je bio i osmeh kojim je propratila svoju izjavu, napet i iskrivljen. Vene na slepoočnicama su joj iskočile. - Ne mogu da verujem. Pa, vi ste se toliko dugo i mnogo voleli. Koliko ste bili vereni, dve godine? - nije mogla Meri da izdrži, mada je počela da budno pazi na Lusinu reakciju. Nije joj se dopadao izraz bola koji se pojavio na njenom licu pri podsećanju na Henrija. Bar je njena majka bila u blizini i u pripravnosti, ako joj iznenada pozli. - Malo više od dve. Kad je došao da mi kaže, samo sam ga pitala zašto me je uopšte prosio, ako mu je otpočetka cilj bio da nađe najbolji miraz.

- A on? - On se kleo da me je voleo. Ali kada je nju upoznao... bla, bla. Ne verujem mu ni reč. Ali ne mogu... - suze su se pojavile u njenim očima. - Ne mogu da ga zaboravim. Ni da mu oprostim. Kad bi bar to mogla. Ovako... ne može da prestane da boli. Ovo... - ona rukom pokaza na svoje krhko, smršalo telo zavaljeno u ležaljci i pokriveno debelim pokrivačem iako je napolju bilo vruće - ovo je sve počelo posle toga. Dobila sam prvo temperaturu, osećala sam kao da svaka ćelija u meni gori, vrišti od bolova i fizičkih i psihičkih. Bila sam potpuno slomljena zbog njegove izdaje. Tako je bilo nepodnošljivo, da sam u jednom trenutku poželela da umrem, samo da ta agonija prestane. Izgleda da mi se ta želja ispunjava uzdahnula je. Meri nije znala šta da kaže. Samo je uzela Lusinu hladnu ruku u svoju i blago je stisla. - Tako mi je žao. Šta ste preduzeli?

~ 31 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Ako pitaš za lekare, obišli smo ih sve u Londonu i šire.

- I? - Meri, ja umirem. Raspadam se. Ne treba neka naročita inteligencija da se to pročita između redova, iz odmahivanja glavom svih lekara koji su me pregledali, iz očevih i majčinih očiju punih očajanja. Lekari ništa ne mogu. Samo je pitanje vremena, možda čak i dana. - Zar zaista nema leka?

- Mislim da je sad već kasno za to. I kad bi ga bilo, ja nemam snagu za borbu. Tako sam umorna, ne vidim nikakav cilj pred sobom. Predala sam se. Meri, nemoj nikad, nikad da dozvoliš da ti zdravlje, sreća i život zavise od nekog drugog, da čekaš da te neko drugi usreći. To je moja najveća greška. Prepustila sam Henriju moju sreću, moj život. Sad kad njega nema, neće biti ni mene. Nije trebalo tako, sada znam. Sada bih volela da sam drugačije živela, razmišljala. Trebalo je da ga volim, u redu, ali da volim sebe više nego njega. Ništa nije vredno ovoga, nikakva zanosna ljubav, nikakva zamišljena sreća i budućnost. Samo ono čemu ja lično postavim temelj, da bude čvrst i postojan, samo na to mogu da se oslonim u životu, a ne na kule u vazduhu koje mi drugi nude. One samo ispare, u jednom trenutku, puf, nema ih više. I onda tresneš na hladnu zemlju, razbiješ se u paramparčad. Roditelji, lekari, svi pokušavaju da zalepe te krhotine, ali to ne drži. Vidi se da je to zalepljeno, vrlo lako se odvoji, na svako gorko sećanje, na svaku nesrećnu misao, odvajam se ponovo po tim pukotinama. I ma koliko se trudila, ne mogu u sebi da razvijem klicu sreće, ni majušni izdanak. Kasno je za to, otrov se razgranao, jede me, osećam kako se širi mojim krvotokom, ulazi u kosti i mozak i srce... Raspadam se, Meri - gorko je zaplakala, a i Meri sa njom, pokušavajući da se bar malo obuzda, ali bezuspešno.

Žalila je svoju drugaricu iskreno i od srca. Kako je samo Lusi bila slatka, vesela, zaljubljena. Da, tu se otpočetka krila velika zamka. Sećala se Henrija, bio je zanosni, privlačni mladić u kog je bilo neodoljivo lako zaljubiti se. Zavidela je Lusi kada se verila sa njim, isto kao i sve ostale devojke u okolini. Ispada da čovek ne može unapred da zna šta je zaista sreća. Ono što se tako čini u prvom momentu, može da bude iskopana raka za nečiji grob. Stresla se kada se odvojila od Lusi. Lusi je brisala suze i pokušavala da se umiri. - Oprosti, Meri, ali ovako je svaki put kada se setim svega. Ne mogu da se obuzdam. Možda, kada bih mogla da oprostim i zaboravim, možda bih imala šanse da ozdravim, da oni organi koji mi se cepaju od bolova svaki put kada me i srce zaboli od sećanja, možda bi mogli da zacele kada bih ih pustila da se odmore od jada i patnje u koje ih bacam neprestano, jer ne mogu da mislim ni na šta drugo, osim na ono u šta sam se uvalila.

~ 32 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Pitam se kako je došlo do ovoga, da li je moglo da bude drugačije... I uvek zaključim da je moralo ovako da se završi. Kad nekog previše voliš, zamišljaš da je idealan, dostojan obožavanja, ti mu daješ preveliku moć nad sobom, moć da te uništi jednim svojim surovim ili nepromišljenim postupkom, jednim razočaranjem u njegovu bezgrešnost. Tako je sa mnom bilo. Volela bih da ga nisam toliko mnogo, ludo i bezumno volela. Da mu nisam dala tu moć nad sobom. - Lusi, možda bi moglo...

- Ništa više ne bi moglo. Vidiš kako je sreća varljiva kad ne zavisi od tebe. To je loše. Nego, čula sam šta se tebi desilo. Kako si ti? Kako sve to preživljavaš? Baš mi je žao zbog svega. Nisu te još izbacili iz kuće?

- Nisu, ali mislim da jedva čekaju da mi vide leđa. Ne znam ni sama. Mislila sam da je dobro što sam ostala još neki dan, ali teško mi je da gledam druge kako se baškare u mojoj kući, kako koriste stvari koje ja nisam htela ili smela... - uzdahnula je. - Možda je trebalo da odem odmah, isto veče. Tetka Džekson me je odmah spakovala, kao da ju je gospodin Rašton lično unajmio da me se što pre reši - nasmejala se. -Mislim da je na njega uticao njegov prijatelj, gospodin Bigzli. On je zaista najljubazniji od njih. - Oh, divno. Pričaj mi sve - ozarilo se Lusino bledo lice. - To će mi biti zanimljivije od bilo kakvog uzbudljivog romana. Nemam snage više ni da čitam. Pričaj, sa svim zanimljivim detaljima. Hoću da me ogovaranje malo razgali - nasmejala se i Meri je pomislila kako je to verovatno njen jedini osmeh u poslednje vreme. Potrudiće se da joj svoju situaciju ispriča kao kakvu šalu, da je razveseli i nasmeje.

- Da vidim odakle da počnem. Vest da je otac mrtav i da sam ostala bez ičega zatekla me je u bašti. Tada su naišli Rašton i Bigzli. Možeš da zamisliš u kakvom sam šoku bila, nisam mogla da se priberem do uveče... - Nemoj to sebi da dozvoliš. To je opasno, da se toliko prepustiš očaju - upozorila je Lusi ozbiljno. - Vidi samo mene, to neka ti bude lekcija. I ja sam tako reagovala. - Uveče sam se malo pribrala. Tetka Džekson je došla lično da me spakuje, svaku vredniju stvar je vraćala iz kofera i govorila kako nemam pravo da to ponesem. Bila je nepodnošljiva, kao da je ona lično izvršitelj. Onda je naišao gospodin Bigzli, on je bio zaista ljubazan. Mislim da je izdejstvovao kod Raštona da me pusti da ostanem. Uz to je ljubazno ali energično izbacio tetku napolje. - Ma nije moguće! Pa to je divno! - smejala se Lusi.

~ 33 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Meri je uživala u njenoj radosti.

- Da, ima nekoliko dana od tada. Ja svakog dana izađem rano, da me nemaju pred očima stalno, da ih ne podsećam kako mi tu više nije mesto. Idem do gospođe Smit u selo, ona se raspituje da mi negde nađe mesto. Vraćam se tek uveče.

- Kakvi su oni? Ima ih trojica, jel' tako? Jesu li zgodni? - Lusine oči su se malo usijale, a Meri je slutila da to nije samo od radoznalosti i uzbuđenja, nego je i temperatura malo doprinosila.

- Najzgodniji je lord Lentam. On je plav, božanstveno izgleda, pravi zavodnik.

- Oh, divno. - Pa... i nije baš. Verovatno misli da bi mogao da me smaže u jednom zalogaju. Sestra mu je još gora, otvoreno preda mnom govori kako su sve guvernante i družbenice jadna i bedna stvorenja, a i mene među takve svrstava. Hoće namerno da uvredi, i sviđa joj se Rašton. U stvari se boji da me on nije ostavio tamo iz sasvim drugog razloga, pa je ljubomorna trudila se Meri da joj priča bude zabavna, ali se i sama čudila svojim idejama. Delovale su sasvim logično i možda čak i tačno. Zašto bi joj ovako lako padale na pamet, da ih nije podsvesno ili svesno primetila? - A Rašton? I on je lep?

- Prelep, samo crnomanjast, ozbiljan, ne flertuje i ne baca udice kao Lentam, ali je na nedostižnim visinama. Niko ne može da mu se približi, niko mu nije dovoljno dobar. Gospođica Lentam je luda za njim, a on jedva da je primećuje, kao što primećuje lepo aranžirano cveće na stolu. - Ha, divno! A taj treći, što je ljubazan? - Lusi je lukavo pogledala, a Meri se ozari. - Bigzli je ružan kako se samo zamisliti može. Ali je ljubazan i veseo. Jeste jedan od njih, ali mislim da obožava da ih malo spušta sa njihovih nebeskih visina. On sam kaže da je siromah jer ima upola manje prihode od obojice, i mislim da se, kao, udvara gospođici Lentam. Ne znam da li to ozbiljno misli, jer on sve govori kroz šalu. Prosi je nekoliko puta godišnje.

- To ne mora ništa da znači. Sviđa ti se? - Da... samo... ne znam. Ne znam da li smem sebi da dozvolim da mi se dopadne bilo ko od njih. Bigzli me je upozorio na to. - Kako to?

- Rekao mi je da su oni svi opasni grabljivci i da se čuvam. Mislim da nije želeo da se zaljubim i da patim, jer je veza sa bilo kim od njih nemoguća - završila je kroz malo stisnuto grlo. - Zaista je veoma fin.

~ 34 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Deluje mi kao da je taj Bigzli zaista najbolji od njih. Samo da nije toliko ružan kao što kažeš. - Oh, i nije, kad bolje razmislim. Ima tako lepe, vesele oči. Pa kad se nasmeje, baš je divan... - zastala je, osećajući kako joj gore obrazi.

Lusi se smeškala i više je nije pitala. Meri je pomislila kako je možda bolje da malo obuzda svoje oduševljenje. Ono je nigde ne može odvesti. Treba samo da ima Lusinu sudbinu pred sobom, pa će lakše da prikoči.

- Hvala ti. Ne možeš da zamisliš koliko me tvoja priča razgalila i razveselila. Tako ti zavidim - rekla je Lusi zamišljeno. - Znam, izgubila si sve, sama si na svetu i smrtno uplašena. Ali si zdrava, sposobna da promeniš svoju sudbininu. Slobodna da upravljaš svojim mislima, osećanjima, svojim zdravljem i životom. To je najveća sreća koju ja u ovom momentu mogu da poželim. Da budem slobodna, da nemam Henrija i patnju vezanu za njega u svojoj glavi i srcu i telu, da mogu sve ispočetka. Sve bih drugačije radila, samo da imam drugu priliku. Pristala bih i da sam siromašna, sama, da me niko ne voli, samo da sam zdrava, da ne iščekujem smrt. Ne možeš da zamisliš koliko je lepo kad na trenutak prestanu bolovi, kad na miru mogu da gledam kako nebom plove oblaci, da slušam kako cvrkuću ptice, da uživam na suncu. Ne treba mi više ništa od toga - pridigla se i nagnula prema Meri. - Ne želim da umrem. Ima toliko toga što bih želela da doživim, da pomirišem, da dodirnem. Kad bih nekako mogla da zaustavim vreme, da zaustavim bolest u telu dok ne promenim i očistim misli, čini mi se da bih tada mogla da se oporavim. Ma, makar da ostanem živa, da mogu svakog dana da ležim ovde i osluškujem cvrkut ptica tamo iz drveća, da udišem svež vazduh. Ne marim i ako nikad više ne mogu da ustanem na noge i ako nastavi da me boli celo telo. Ništa mi više nije važno. Teško mi je kad vidim roditelje kako propadaju sa mnom. Oni to nisu zalužili. A to sam im ja priredila, svojom razmetljivom patnjom, svojim očajanjem. Baš me briga i za Henrija - napravila je bolnu grimasu - i za sve momke na svetu. Želim samo da na miru mogu sledeći put da udahnem bez razdirućih bolova koji me približavaju kraju, koji me podsećaju na to kako sam se okliznula i pala, i nisam umela, ni mogla ponovo da ustanem, da se uspravim. - Lusi, tako mi je žao...

- Nemoj da ti bude. Hoću da ne misliš sa tugom na mene, da me ne sažaljevaš. Želim da pođeš odavde dignute glave, hrabra, da veruješ kako si srećna što imaš zdravlje i život, što imaš mogućnosti. Ja to više nemam. Ti si mlada, zdrava, zaista imaš bezbroj mogućnosti. Možeš tako da posmatraš, ili da se plašiš. Strepnja i strah guše naše telo, bacaju ga u vatru, uznemiravaju naše misli. A misli treba da su rasterećene, otvorene i optimistične. Nemoj da misliš da ti ovo pričam tek onako. Imala sam

~ 35 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

dovoljno vremena, i previše, da o svemu dobro promislim. A nikome nisam mogla da kažem, ni roditeljima, ni bilo kome. Znam da ćeš me jedino ti razumeti, a tebi i treba ovakvo iskustvo, jer se bojim da si u sličnoj situaciji kao ja kada sam se razbolela. Mir, stabilnost i vera da će sve biti dobro, samo to ti treba. Zamisli kako se svaki problem pretvara u priliku... Želim da živiš i za mene i umesto mene. Sve što odlučiš u životu, za šta stisneš petlju i budeš hrabra, da znaš da si to i u moje ime uradila. Nemoj da se plašiš, naročito da ćeš pogrešiti. Greške su sastavni deo života. A život, sve dok ga imamo, nepresušni je izvor prilika, ne samo problema. Ti si inteligentna, pametnija si od mene uvek bila. Da nisam bila ovakva glupača, ne bih dovde došla. - Nemoj tako da govoriš, pa upravo si mi držala predavanje o tome da ne smeš negativno o sebi da misliš. Znači, nisi glupa, samo si napravila grešku koju nisi uspela na vreme da ispraviš.

- To si baš lepo rekla. U pravu si. Ti si uvek bila u pravu. I kad bih imala snage, sada bih ti zavidela. Ali nemam snage, a i zavist je samo gubljenje dragocenog vremena. Svi mi mislimo da je život dugačak, da će za sve biti vremena... A nije tako. Treba živeti za svaki trenutak, uživati u svakom lepom prizoru, u svakoj miloj misli i osećanju i smejati se što više... - Ja sam mislila da si ti najsrećnija od svih nas, kada si dobila Henrija. Nekad kad mislimo da smo srećni što nešto imamo, nije baš tako - rekla je Meri zamišljeno. - A nekad, kad mislimo da nismo srećni, kad nemamo ništa, kad nam se ne smeši privlačna budućnost, možda je to baš prilika da bez tereta iz prošlosti krenemo napred, sa lepim očekivanjima i željama. Bog nam, najverovatnije, zaista ispunjava naše najdublje želje, prizvane iz podsvesti, samo je na nama da smislimo zaista nešto što će nam odgovarati. Ja sam u jednom trenutku slabosti poželela da umrem, i evo, čekam da mi se ta nesrećna želja ispuni. Ti budi pametnija, pa želi nešto bolje za sebe. Znaj, Gospod čuje naše misli i to tumači kao želje. - Možda.

- Hvala ti na poseti. Sad moram da spavam, umorila sam se. Nemoj više da dolaziš, biću u još gorem stanju, ne želim da me vidiš takvu. Hoću da zapamtiš ovaj razgovor, da me se sećaš ovako mudre i pametne. Razmisli i radi potpuno drugačije od mene, to ti je moj savet za rastanak.

Meri se sagla da je poljubi u obraz. Gospođa Peršam je već prilazlila sa napaćenim izrazom na licu, kao da je budno pratila njihove kretnje da može odmah da priđe kad bude trebalo.

~ 36 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Ubrzo je Meri bila na konju, na povratku kući. Uzela je samo nekoliko zalogaja kod Peršamovih, na silu, da ih ne uvredi, nije ni znala šta je pojela. Želudac joj se grčio od šoka, od tuge. Lusi, njena prelepa, predivna drugarica, nekada tako srećna, tako vesela, sada umire. Išla je polako, pustila je konja da brsti grmlje pored puta u prolazu. Nije se žurila. Bilo joj je potrebno da razmisli, da bude sama. Podigla je glavu i zatvorila oči, udišući punim plućima. Nije do sada razmišljala koliko je sve ovo lepo, previše zauzeta brigama oko imanja. Eto, brinula je kako da održi imanje, kako da rastegne mršave finansije, kako da omogući svima da prežive... i ostala u trenu bez svega toga. Ispada da su njene brige, koje su je jele i nisu joj davale noćima da zaspi, bile nepotrebne. Gospodin Rašton će se pobrinuti da svi dugovi budu isplaćeni. Gubila je i zdravlje i vreme na zahvatanje vode u rešeto. Sada više nema imanje, nema te brige.

Bila je spremna na nove, već je počinjala glava da je boli od strahova koji su je obuzimali pri pomisli na to šta je sve čeka. Neće više tako. Brinuće se samo ako zaista dođe do problema, ne unapred. Dobro, lakše je to reći nego uraditi, ali, da ne bi dozvolila da joj mozak ponovo napune strepnja i strahovi, zaposliće ga uživanjem u ovom prizoru, mislima o tome kako je ovde divna priroda, a zelenilo lekovito i isceljujuće.

Otvorila je oči i zastala. Pred njom je pucao pogled na dolinu, sunce na zalasku bacalo je predivne nijanse na šumarke i proplanke. Osetila je kao da joj se pluća oslobađaju, kao da puca neki nevidljivi oklop koji ih je stezao, i sada može da udahne do kraja, opušteno i duboko, bez gušenja i plitkog daha. Pustila je prijatnu toplinu iz misli i glave da joj se razliva po rukama, telu, sve do nogu, zamišljajući kako je to sreća koja je preplavljuje, isceljuje, povezuje one rastrešene delove, kako je to sreća koja potiskuje strah i strepnju, pušta ih da odu daleko od nje.

Kada je rešila da poseti Lusi, nije ni znala koliko će joj to značiti. Čovek ne zna kada će neka rečenica, nečija usputna ili namerna izjava, uticati da vam se u trenutku promeni ceo svet, pogled na život i budućnost. U odnosu na Lusinu sudbinu, njena je delovala kao ovaj suncem obasjani proplanak. Bila je mlada i zdrava. Život je pred njom. I nikome ga neće pokloniti. Sama će njime upravljati. A pre toga će očistiti svoje preplašene misli i napuniti ih ovom milinom koja je okružuje, a koju do sada nije imala kad da primeti. I zahvaliće Bogu na njegovim poklonima, na onome što joj daruje, što će joj još darovati, šta god da je odabrao lepo za nju.

Te misli su je ispunile lekovitim mirom. Došla je do one uzvišice sa koje je najlepši pogled na zalazak sunca. Dolazila je ovde ovih dana, ali tek je sada zaista mogla da doživi punu lepotu prizora, da primi u sebe divotu

~ 37 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

koju je on pružao. Sada je osetila koliko je ovih dana bila stegnuta, uplašena, kao bespomoćan vrapčić koji je ispao iz gnezda. Ali onda je naišla na jednu dobru dušu, koja joj je prenela svoju mudrost, skupo plaćenu, podsetila je kako je važno da uživa u svakom trenutku, da na svakom koraku, u svakom udanu, vidi lepotu i blago, nešto što može da donese zadovoljstvo. Bog nam je darovao ovaj život kao najlepši poklon, i mi ne smemo da ga bacimo neotvoren i neraspakovan. Treba da mu se radujemo, upotrebimo ga na najbolji mogući način.

Već je bila blizu kuće, stigla bi tamo za pet minuta da je poterala konja, a to nije želela. Htela je da još malo bude sama sa svojim novim, osvežavajućim, božanski divnim i čistim mislima, pa je sišla sa konja i lupnula ga po sapima da ode. On je znao put do kuće. A ona je želela još malo da prošeta. Počela je da pevuši svoju omiljenu pesmu. Laganim hodom imaće još skoro pola sata, neće se žuriti. A nije je ni briga za njih. Postalo joj je sasvim svejedno da li će je neko mrko gledati ili probati da je vređa. Osećala je kao da oko sebe ima neki svetleći, zaštitni sloj lepog raspoloženja koji onemogućava da do nje dopru tuđa zloba ili pakost. Nije više osećala strah i ustezanje od uljeza u njenoj kući, niti da treba da im se umiljava da bi tu ostala duže. Kao da je popila neko okrepljujuće piće, koje je razbistrilo njene misli, pa sada vidi jasnije, oseća se jače i samouverenije.

Bili su ovo divni trenuci koje je želela da produži. Zato se popela na jednu drvenu ogradu i sela, odmarajući mozak prijatnošću koja je još treperila u njoj, svežinom koja joj je očistila misli i osećanja. Osećala se okrepljeno i skoro srećno. To osećanje prosto ju je plašilo, jer nije imalo nikakvu realnu osnovu. A ipak se tako osećala. I nije želela sebi da kvari razmišljajući o razlozima. Važno da ona oseća kako će ipak sve biti u redu. Kako i ne bi bilo, kada se oseća ovako ispunjeno i srećno. Kada je začula kako joj se približava neko na konju, samo je malkice okrenula glavu. Naravno, to je bio Bigzli i jahao je pravo prema njoj. Iznenadilo ju je oduševljenje i olakšanje koje je osetila kada ga je videla. Kao da se i on vrlo prirodno uklopio u njeno blaženo raspoloženje i osećanje. - Gospođice Vitli, jeste li dobro?

- Da. - Zabrinuli smo se kad smo videli da se vaš konj vraća sam, pa sam pošao da vas potražim... Vi ste zaista dobro? - skoro optužujući je upitao pre nego što je sjahao i prišao joj. Njegov konj je počeo da pase iza njega, a

~ 38 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

on stade ispred nje. - šta vam se desilo? - gledao je radoznalo u njeno obasjano lice.

- Ništa, sve je u redu. Samo sam poželela da se još malo nadišem vazduha, pa sam ga pustila da se sam vrati. On to ume. A ja sam ostala ovde da se odmorim i razmislim. - O čemu to, ako smem da pitam? - upitao je pre nego što joj se pridružio na ogradi.

- O životu, o prilikama i mogućnostima, o strahu, bolesti, sreći, lepoti... - nabrajala je bez reda, žmureći. Osetila je kako njene reči zvuče, pa se malo osmehnula.

On se iskosa zagledao u njeno lice. Zaista je izgledala drugačije nego ovih dana... nego juče. Iskoristio je priliku da izbliza prouči njene zaobljene jagodice, savijene trepavice i senku koju su bacale, njene usne izvijene u smireni, blaženi osmeh, ivicu brade koja se izdizala iznad bele linije vrata... I neobičnu svežinu kojom su joj zračili obrazi i celo lice. Prosto nije mogao da odvoji pogled od nje. - Šta se to sa vama desilo? Drugačiji ste - upitao je tiho, kao hipnotisan zureći i dalje u detalje na njenom licu, obasjanom vatrenim sjajem zalazećeg sunca. I sama je bila kao sunce, ne blještavo, nego toplo i neophodno, ono koje daje život i svetlost.

Osetio je kako mu se neki žmarci spuštaju niz kičmu, kao da se popeo na Olimp i tamo zagledao u usnulu boginju svetlosti i lepote, koja god to bila. Mozak mu se zavezao i jedva da je znao kako se i sam zove. Jedino što je bilo važno, to je bila njegova želja, potreba da ovako zuri u nju, da bude pored nje, da upija mir i blaženstvo koji su zračili iz nje. - Bila sam kod prijateljice koja umire. To je veoma poučno iskustvo. Natera vas da razmislite o sopstvenom životu - rekla je i otvorila oči, koje je odmah uperila u njega. Sedeo je prilično blizu, ali raspoloženje koje je još uvek vladalo njome nije joj dozvolilo da zbog toga oseti nelagodu. Toplo joj je uzvratio pogled, i od njega joj je krv proključala u venama. Pustila je da joj osećanja poteku iz očiju, ako ne sa usana. Gledali su se tako nekoliko trenutaka... - Voleo bih da se ne ljutite na Rozaliju - uzdahnuo je, nevoljno prekidajući čaroliju. - Znam da je htela da vas uvredi sinoć, i verovatno i jeste, ali mislim da je samo ljubomorna. Nije navikla da oko nje budu i druge devojke... naročito lepe. - Nisam ljuta. Možda mi sinoć nije bilo pravo, ali sada ne mislim tako. Ima i ona svoje probleme i neostvarene želje.

~ 39 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Vrlo je lepo od vas što je tako branite iako vas je uvredila.

- Ali vama se i dalje sviđa, i pored svih tih mana - rekla je Meri. Nekoliko trenutaka gledali su se u oči. - Znamo se prilično dugo. Svi su oni moji prijatelji - odgovorio je polako. - Njoj se sviđa gospodin Rašton - zaključila je.

- O, da. Potpuno je opsednuta njime, šteta što je on ne primećuje. Mislim da će je to izludeti. On je jedini muškarac koji joj odoleva.

- Vama to ne smeta? Mislim, pošto vam se ona sviđa - ispipavala je ona dalje. Njegova ravnodušnost dok je pričao o tome ohrabrivala je. Interesantno je bilo što se osećala toliko opušteno i sigurno da joj nikakvo ohrabrenje nije ni trebalo. Kao da je samo trebalo da pruži ruku prema njemu i... uzme šta želi. A želela je njega.

- Pa... nekada mi je možda i smetalo. Više ne. - Šteta što ona zbog njegovog položaja, bogatstva i lepote ne može da vidi koliko ste vi superiorniji i vredniji - rekla je gledajući ispred sebe.

- Šta hoćete da kažete? Da sam bolji momak od njega? - nasmejao se, ali i ustao sa ograde i udaljio se nekoliko koraka.

- Vi ste dobar čovek, veseo, prijatan, hoćete da pomognete uvek kada je potrebno, vaše prisustvo je naoko neprimetno, ali vi ste srž ovog vašeg društva. Samo zahvaljujući vašem veselom raspoloženju vi održavate sve njih na okupu. - Mora da ne primećujete dobro - opet se nasmejao. - Žene imaju oči samo za Raštona i Lentama, gde god se pojavimo. - Žene umeju da budu zaslepljene lepim osmehom ili komplimentom. Govorim o pravim vrednostima. Prava je šteta ako gospođica Lentam to ne uvidi na vreme. Biće na velikom gubitku rekla je i skočila sa ograde. Nije htela da se ovaj razgovor otme kontroli i krene u nekom nepriličnom pravcu. Za sada je dovoljno. Već su dovoljno rekli, naoko kroz šalu. - Idem ja sada polako, prošetaću, a vi možete da se vratite i vašem zabrinutom društvu prenesete da sam dobro - rekla je, obuzdavajući osmeh. - Brinu oni više nego što mislite. - Verujem. Pretpostavljam da se gospodin Rašton zabrinuo da mu ne ukredem konja i odgalopiram na njemu sve do Londona.

~ 40 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Nasmejao se. Više nije branio Raštona, ni ostale.

- Znate šta? - pogledala ga je svetlih očiju, od kojih nije mogao da odvoji pogled. - To me više savršeno ne interesuje, ko šta misli. Verujem da će sve biti u redu i ne brinem se više toliko. Druge ne mogu da promenim. Jedino što mogu, to je ono u meni. Ionako će biti kako je suđeno, zašto brinuti unapred. - Gospođice Vitli, ne znam otkud vam izvire ta iznenadna pozitivna filozofija. Kao da ste me omađijali njome.

- Rekla sam vam. Išla sam danas da posetim drugaricu koja umire. Taj prizor deluje na čoveka. Tek u prisustvu bolesti i smrti setimo se koliko smo, zapravo, bogati kada smo daleko od toga. Uživaću u stvarima koje su mi trenutno na raspolaganju. U lepom prizoru pri zalasku sunca, u jahanju ili šetnji na svežem vazduhu, u vašem društvu sve dok ne pobegnete od mene... - Neću da bežim, zašto ste takvi. Evo, baš ću da prošetam do kuće sa vama. - Eh, izlažete se riziku. Vi ste mene juče upozorili na vas, bogate grabljivce. Ja sada moram da upozorim vas, na nas siromašne devojke koje love takve grabljivce - smejala se ona, da malo ublaži svoje reči. Ali više da ga provocira. Želela je da ga zagolica svojim rečima, svojim mislima. Otkud odjednom ovolika nadmoćna sloboda u njoj, ovolika samouverenost, uverenost da je on pravi čovek za nju i da će sa njim biti srećna? Osećala se moćno i privlačno, kao da može sve što poželi. Možda i jeste tako, sve ono što joj je Lusi rekla. Sviđao joj se Bigzli. Izgledao je kao čovek uz koga je lako i lepo živeti i uživati u smehu i svim ostalim sitnicama koje čine život, ko ume da i sam prepozna prave vrednosti.

- Preuzeću rizik. Ionako moji prijatelji misle da sam budala, pa neka još više budu ubeđeni. A vi ćete se predomisliti već za pet minuta, čim ih ponovo vidite, shvatićetei koliko su privlačiji od mene, bilo Lentam, bilo Rašton, pa ćete početi da zabacujete udicu prema njima - nastavljao je on njihovu šalu. - Ni slučajno. Pametnoj ženi ne treba muškarac koji samo služi kao čiviluk za lepo odelo. Nego neko ko ume da je nasmeje, da razume svaku šalu, da prepozna kada treba da priskoči u pomoć. Hvala vam za svaku vrstu pomoći koju ste mi dali, za svaki savet.

- Mislim da sam se malo prevario u vama. Možda vama i ne treba nikakav savet. Vi sami kao da ste stari pustinjak koji je celog veka razmišljao o suštini života i sad samo prosipa mudrosti.

~ 41 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Mudrosti možda i nisu, ali meni su značajne. Evo, stižemo do kuće. Vaši prijatelji izgledaju prilično zabrinuto što vas još nema - rekla je i a on se nasmejao.

Svo troje sedeli su ispod senice na baštenskoj garnituri i nisu uopšte obraćali pažnju na njih, svako zauzet onim što radi, ili se pravio da radi. U međuvremenu je Bigzli pustio konja i on otkasa prema štali. Ali pre nego što su se preko travnjaka približili grupi, neko im je presekao put. - Meri Vitli! - uzviknula je gospođa Džekson, podbočivši se u ratničkom raspoloženju. - Koliko vidim, ti si još uvek ovde, nisi otputovala! Šetkaš okolo u prijatnom društvu, živiš u kući sa tri mlada muškarca. To je vrhunac nepristojnog ponašanja. To odmah mora da prestane.

- Gospođo Džekson. Kakvo prijatno iznenađenje. Drago mi je da vas vidim u dobrom zdravlju - rekla je Meri mirno. - Što se tiče života u kući sa mladom gospodom, hoćete li da na tu temu popričate sa gospođicom Lentam, sestrom mladog uvaženog lorda Lentama? Jer i ona, takođe živi sa tom istom trojicom džentlmena u istoj kući. I to ne samo ovih nekoliko dana, nego svaki put kad negde putuju. Da priđemo do nje, da popričate sa njom na tu temu? Ili sa njenim bratom, lordom Lentamom?

Gospođa Džekson je tako izbečila oči u nju, da se Bigzli jedva uzdržao da se ne nasmeje pred njom. A onda se demontrativno okrenula i izmarširala iz dvorišta.

- Gospođice Vitli! Pa ovo je bilo predivno! Pravo majstorstvo! Vi ste se zaista promenili! - počeo je Bigzli da se oduševljava.

- Nemojte nikome da kažete, ali još uvek mi klecaju noge - rekla je Meri ozbiljno. - Nema veze, nije hrabrost u tome da nemate straha, nego da nešto uradite uprkos njemu! A to što ste vi upravo sada uradili je vrhunac hrabrosti! Kakva divota, kakvo zadovoljstvo ste meni priredili što sam prisustvovao ovako zabavnom trenutku!

- Jedino vi umete da prepoznate zabavu u ovim glupim situacijama progunđala je ona dok se polako opuštala. A taj zaključak samo je pojačao povoljan utisak o njemu.

Pogledala je njegovo nasmejano lice sa odobravanjem. Da, opuštenost i lakoća življenja kao da su izbijale iz njega sa svakom njegovom rečju, svakog trenutka i potvrđivale da ga je dobro procenila.

je.

- Ali u tome i jeste lepota života, da se svemu smejete, zar ne? -rekao Sada su stajali nasred travnjaka. Podigla je pogled i susrela njegov.

~ 42 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- U pravu ste. Ali ovo je za mene bio veliki i šokantni korak. Verovatno će me već za nekih desetak minuta pljuvati na sva usta u selu.

- Da li vam je stalo do mišljenja gospođe Džekson? Ne. Verovatno još manje do mišljenja nekih vama nebitnih ljudi u selu, pa prema tome, ponašajte se kako vama odgovara. - Znam. Od sada ću uvažavati mišljenje samo meni dragih i dobronamernih ljudi. Vaše mišljenje i podrška su mi među najznačajnijima. Znala sam da ćete me braniti ako se ona razgoropadi, pa sam imala dodatnu hrabrost - smejala se. Već su se približili, pa su se glave ostalih okrenule prema njima. Prvi se javio Lentam, iznenađen i zainteresovan:

- Šta vi to tako zanimljivo raspravljate? Kažite i nama, da se i mi nasmejemo. Umiremo od dosade ceo dan. Ovde jeste lepa priroda, ali se ništa zanimljivo ne dešava - prikukao je prilazeći im.

- Presrela nas je moja tetka... -počela je Meri da objašnjava. - I pokušala je da me isprovocira... - Ali joj je onda gospođica Vitli odgovorila tako da mislim da stara veštica neće više ovamo dolaziti da nam dosađuje - završio je Bigzli.

- Zaista je bila dosadna. Mislio sam već da joj poručim da se ovde više ne pojavljuje - rekao je Rašton. Bigzli je razvukao usta u veliki osmeh i pogledao Meri, kao da joj potvrđuje da se šalom i smehom sve rešava. - Gospođica Vitli nas je spasila te veštice - rekao je Lentam i pogledao je. Ona mu se samo malkice osmehnula i odmah se okrenula Bigzliju, koji se široko cerio.

- Gospođica Vitli je doživela preobraženje danas, dok je bila u poseti umirućoj bolesnici, i sada je potpuno promenila svoj pogled na život pričao je on dalje, dok su se radoznali pogledi okretali prema njoj.

Bilo joj je malo neprijatno, ali ni trunku kao prvih dana, kada ih se plašila i smatrala da su moćni i iznad nje. Sada je znala da su to samo beskrajno dosadni i uobraženi ljudi, pa je više nije bilo briga ni šta će misliti o njoj, ni šta će joj reći. Nije joj više bilo stalo do njihovog dobrog mišljenja o njoj, jer oni dobro mišljenje nisu imali ni o kome. - Gospođice! Pa pričajte nam o tome! - opet se ubacio Lentam, prinoseći drugu stolicu tako da sedne pored njega. Ona se samo malo osmehnula na to, prozrevajući njegove namere.

~ 43 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Nema tu šta mnogo da se priča. Život je kratak i ne treba ga traćiti na budalaštine, na dosadne i zle ljude. Treba primećivati lepe stvari oko sebe i uživati u njima. Uživati u prirodi, muzici, čak i u svojim prijatnim i ohrabrujućim mislima - rekla je hrabro. Nije je bilo briga da li će je razumeti, ili pomisliti da je luda i skrenula s uma. Lentam se zagledao u nju kao da je neko divno čudo. Rašton ju je ozbiljno ali zainteresovano gledao, a gospođica Lentam je grizla usnu. - Pa ste vi rešili da živite punim životom? - upitala je zajedljivo.

Meri se osmehnu. Njen mir i savršenu ravnotežu više nije bilo lako narušiti. - Zavisi šta smatrate pod tim. Svoje navike neću mnogo menjati. Samo ću više gledati da se osećam ispunjeno i zadovoljno.

- Kao da je to moguće - progunđala je opet gospođica Lentam. - Ako čovek nije bogat, kao što vi niste, ne može ni da bude srećan. To su samo vaše prazne priče kojim hoćete da privučete našu pažnju.

- Pa... - počela je Meri - mislim da mi nije neophodno da budem naročito bogata. Nisu mi potrebne ni zlatne kočije, ni preskupi nakit, čak ni udvaranje najzgodnije gospode - bacila je pogled na Lentama - da bih bila srećna. Neki minimum za pristojan život ne bi bio naodmet, ali mogu da kažem da sam i sada prilično zadovoljna. Sedim ovde u smiraj ispunjenog dana, imam prijatne sagovornike i pričamo o temama koje me interesuju. Trenutno mi ne treba ništa više od toga. - Pričam ti priču. A ne izjeda vas što sedite ispred kuće ukojoj ste odrasli, a sada vam više ne pripada - ubacila se Lentamova otrovno. - Rozalija - upozorio je brat. Ona se izazovno okrenula kada je videla da su i Raštonove tamne oči uperene u Meri Vitli u očekivanju odgovora.

- Smeta mi, naravno. Ali nisam više nesrećna zbog toga. Ako ništa drugo, bar mi je laknulo što ne moram više da razbijam glavu time kako da ovo veliko domaćinstvo dalje vodim sama. Sada sam tu obavezu prebacila nekome drugome, - pogledala je Raštona - ko će to mnogo bolje i lakše da radi. - I sada ste potpuno bezbrižni, kao ptica na grani. To je nemoguće. Vi nemate apsolutno ništa. Ne možete biti srećni - nije odustajala gospođica Lentam.

- Zaista nemam. Zbog toga ovo možda i zvuči tako budalasto. Ali verujem da me Bog neće napustiti, da postoji neka budućnost koja me čeka, koja će ispuniti moje potrebe. Znam da će sve biti u redu. - To je sve izveštačeno i nemoguće. Ne mogu da verujem u te laži.

~ 44 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Ne morate da verujete. Ja ovo ne pričam da bih bilo koga od vas uverila u ono što mislim ili osećam.

Vi ste me sami pitali šta mi se desilo, i eto, ja pričam. Možda je bolje da više ne govorim, pošto mi niko ne veruje, a ja ne želim da vas uvredim nastavljanjem ovih, vama neverovatnih, priča. - Ne, ne, samo nastavite - rekao je udvorički Lentam. - Baš nam je interesantno da vas slušamo.

- Eto, vidite. Do malopre vam je bilo dosadno, trebalo je samo da po vama pospem malo čarobnog praha i sve se menja - nasmejala se ona. - Hoćemo li da uđemo, počinje da bude prohladno - predložila je Lentamova. Svi su ustali da uđu u kuću, a njen brat se prilepio za Meri.

- Gospođice Vitli, vi ste jedna zaista neobična osoba. Voleo bih da vas malo bolje upoznam.

- Hvala, gospodine. Ne verujem da bih vam bila baš toliko interesantna kad biste me bolje upoznali. Pretpostavljam da vas ne zanimaju devojke koje vole da osluškuju kako trava raste i slično.

- Naprotiv, možda mogu da naučim kako da cenim te stvari zatreptao je prema njoj. - Vaša dosada može da bude veoma opasna. Sada ste uočili igračku koja bi mogla da vam je odagna, pa ste se bacili na nju. Možda ta igračka ne želi da se bavi otklanjanjem dosade kod gospode - upozorila ga je.

- A možda će se smilovati jednom jadnom, usamljenom srcu koje čezne za društvom u ovoj lepoj prirodi - odvratio je sa naročitim osmehom. Meri se samo nasmejala i požurila lakim korakom za ostalima, ostavljajući ga da gleda za njom.

~ 45 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

VI

Za vreme večere Lentam je pokušavao da uvuče Meri u razgovor, udvarajući joj se na svoj uobičajen šarmantni način, ali ona se pravila nevešta i sa šalom odbijala njegova nasrtljiva udvaranja, što je imalo za rezultat njihovo pojačavanje. Postajao joj je pomalo dosadan. Verovala je da nikad nije imao potrebu da se ovoliko trudi. Možda mu je taj otpor upravo povećavao interesovanje. Nije želela da ga na taj način draži i privlači. Neko drugi je sve više privlačio njenu pažnju, a Lentam joj je samo oduzimao vreme.

Bigzli je prekoputa sa potajnim zanimanjem posmatrao njihovu igru udvaranja, Lentamove pokušaje i neočekivano odolevanje. Bio je zainteresovan više nego što je sebi priznavao. Brinulo ga je to što je znao da su Lentamove metode uvek uspešne, ali ga je i radovalo što se činilo da do sada ovde nemaju uspeha. Sviđala mu se Meri Vitli, više nego što je to očekivao. Od ovog popodneva, osećao je kao da pada u nekakvo bunilo, zavisnost, da ne može da odvoji pogled od nje, da mora da vidi i čuje sve što ona ima da kaže. Ali nije želeo da se gura ili stoji u redu iza drugih obožavalaca. - Gospođice Vitli, ne damo vam da opet pobegnete u vašu sobu. A ni sutra ne smete da se ujutru izgubite na ceo dan! - javio se opet Lentam pred kraj večere. - Mi se ovde zlopatimo primajući posete, nema nikog da nas malo odmeni, primi bar deo tog dosadnog tereta na sebe. Zahtevamo da sutra ostanete sa nama i skinete nam susede s vrata!

Meri se nasmeja njegovoj tiradi. Nije bila svesna kako joj se lepo rumene obrazi, kako joj oči sjaje, a kosa pomalo razbarušeno beži iz ukosnica. Jedino što je videla, to je da je večeras svi gledaju, ali na potpuno drugačiji način. Čak se i gospođica Lentam primirila i nije više davala pakosne izjave. Mora da je primetila nezadovoljno mrštenje sa kojim ih je Rašton primao. - To nije loša ideja. Gospođice Vitli, vi susede bolje poznajete, hoćete li da nam učinite to? Priznajemo da smo lenji za upoznavanje seoskih posednika i da su nam prilično dosadni. Možete li da primite to na sebe? dodao je Rašton. Meri ga je pogledala i videla kako i gospođica Lentam podiže glavu, gleda u njega, pa odmah u nju. Nakratko su im se pogledi sreli.

- Hvala na pozivu. Zaista mi neće biti teško da sa njima razgovaram. Ali moraću da vam ih predstavim, ne možete da pobegnete od tog upoznavanja sasvim. Vi ste sada ovde gospodar i morate da ih poznajete upozorila ga je.

~ 46 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

On je zadržao malo duže pogled na njenom licu. Od njega se zarumenela još više. Bilo je nekako lakše i bezbednije da gleda u Bigzlija prekoputa, iako je i on imao potajno zadivljen izraz na licu. Bilo je zaista prijatno gledati u njegovo nesavršeno, prijateljsko, nasmejano lice. Neka toplina počela je da joj se širi srcem.

Gospođica Lentam podigla je glavu i počela da zuri u razmenu njihovih pogleda preko stola, pa je Meri spustila glavu.

- Hoćemo li da pređemo u salon? Gospođice Vitli, hoćete li biti ljubazni da nam se pridružite? -sada je zvanično i Rašton uputio poziv. Meri je ustala i pogledala ih preko stola. Iz njenih očiju izbijala je neka nova toplina i snaga kojih pre nije bilo, koje su činile da niko ne može da odvoji pogled od njih. - Vrlo rado, hvala - rekla je ljupko, vrlo malo svesna privlačnosti koju je obilato zračila iz sebe.

Lentam se odmah stvorio pored nje i pružio joj ruku. Pogledala ga je se prekornim osmehom i spustila svoju ruku na njegovu, dozvoljavajući mu da je zvanično odvede u salon. - Mislila sam da se vi muškarci povlačite posle obroka na pušenje, bilijar ili tako nešto - zadirkivala ga je dok su prelazili u salon. - To važi samo kada nemamo ovako lepo i zanimljivo društvo. A i moja sestra bi nas ubila da je ostavimo samu - dodao je brzo.

Meri se nasmejala, a on kao da je upijao svaku promenu na njenom licu. To joj je bilo pomalo neprijatno, pa se okrenula napred i nije više htela da ga gleda dok nisu stigli. Sela je na sofu, pretpostavljajući da su oni u međuvremenu već odabrali omiljene fotelje. Rozalija Lentam je sela na drugi kraj sofe, što dalje od nje. Meri to nije smetalo. Maksimalno je uživala u svom novom i neočekivanom uspehu. Zaista, šta se to dogodilo sa njom? Zar je moguće da se za jedan dan ovoliko promeni, ojača, prestane da ih se plaši i sklanja od njih, čak počne da se šali sa njima i da ih zadirkuje, kao da im je ravna u svemu? Pogledala ih je dok su se smeštali i šetkali po njenom salonu kao da je sad zaista njihov. Pa... kad bolje razmisli, zaista i nisu zasluživali da se oseća inferiorno u odnosu na njih. Oni su imali više para i bolji status u društvu od nje, ali to nije značilo da zaista vrede više od nje. Očigledno im je nedostajalo nešto iznutra, neka potpora, neka ispunjenost, jer zašto bi im bila potrebna da im razgoni dosadu? Bacila je pogled na gospođicu Lehtam. Ona je sedela, neraspoložena i gledala ispred sebe, pokušavajući da prikrije svoju ozlojeđenost. Jedini čovek za kojim gine i uzdiše je ne primećuje. Meri je mogla da oseti dubinu tog razočaranja iako ga sama nikada nije iskusila.

~ 47 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Lentam je bio sličan sestri, samo što se on bolje organizovao da zabavi sebe, pomislila je malo ljutite Kao muškarcu, bile su mu dozvoljene mnoge aktivnosti koje žene nisu imale. On je mogao da se kreće više, da ide kad hoće i gde hoće, da bez posledica po sebe igra surovu igru zavođenja i ostavljanja. Meri je brzo skrenula pogled sa njega kada je videla da se on okreće prema njoj.

Raštona je najmanje mogla da pročita. Bio je zatvoren, krut u držanju, pomalo tajanstven. I dalje je prema njemu osećala izvestan strah, ali viša nije dozvoljavala da je on parališe. Susrela je jedan njegov taman pogled i čak izdržala nekoliko sekundi. Odlično, nije više prestravljena kada je sa njim u društvu. To je veliki napredak za nju. Kako je samopouzdanje veliko i moćno oružje! Dovoljno je što je samo malo ubedila sebe da se opusti, i vidi šta se sve dešava! Večera sa uzvišenom gospodom, sedi u salonu i ravnopravno razgovara sa njima.

Sada je osećala kao da im je zaista ravna, da se ne pretvara samo da je jedna od njih, čak je osećala i izvesnu superiornost. Nije njoj bilo potrebno njihovo društvo, nego obrnuto. Doduše, postojao je jedan izuzetak. Bigzli se šetkao po salonu i ona ga je pratila pogledom. Zašto je ikada pomislila za njega da je ružan? Možda zbog upadljve, skoro neprirodne lepote ove druge dvojice. Ne mogu oni nikada da se uporede. Jesu oni, i Rašton i Lentam, imali savršene crte lica, gordo plemićko držanje, ali nisu ni približno bili privlačni kao Bigzli. Meri ga je posmatrala slobodno, pošto je trenutno niko od njih nije gledao, svi zauzeti nečim drugim. Bio je visok i zgodan, smeđa kosa, malo duža po poslednjoj modi, uokviravala mu je lice. A to lice bilo je toliko prijatno i toplo, tako je zračilo nekim unutrašnjim sjajem, od kog nije mogla da odvoji pogled. Usne su mu i sada titrale, spremne na osmeh, dok je listao neke knjige, kao da bira šta će da čita.

A onda se iznenada okrenuo i uhvatio njen pogled. Nije uzmakla, nastavila je da ga gleda preko salona, kao da želi da mu pošalje sve svoje pozitivne misli i osećanja. Nekoliko trenutaka trajala je ta topla razmena pogleda, a onda se on okrenuo i vratio knjigu na policu. Sva ustreptala, prizivala ga je da joj priđe, da sedne pored nje i potpuno joj zaokruži ovaj neverovatan dan.

Umesto toga, do nje se neočekivano spustio Lentam. Njegova sestra ustala je nekoliko trenutaka pre toga, kao da mu ustupa mesto. Meri se malo ukočilo, bacivši kradomice još jedan brzi pogled na Bigzlija, koji je baš krenuo u njenom pravcu. A onda zastao i seo na fotelju prekoputa. Oh, zašto nije bio brži, zašto odmah nije seo do nje? Ili bar da je ona na vreme ustala i prišla njemu. Sada ne bi bila primorana da sedi do Lentama i trpi njegova zaslađena, mazna udvaranja.

~ 48 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Ipak je izdržala nekih pola sata, ne zapažajući uopšte o čemu razgovaraju. Automatski, mada ljubazno mu je odgovarala i pomalo se izmicala kada bi se on previše približio i počeo da joj se unosi u lice. Uhvatila je nekoliko Bigzlijevih pogleda, malo zamišljenih i ozbiljnijih nego inače, ali nikako nije mogla da se izvuče. Lentam je stalno održavao razgovor, ne dozvoljavajući joj da nađe neki izgovor i ustane od njega. Nije bila navikla na udvoričke teme, lagani flert i dvosmislene izjave, pa ju je ovaj razgovor zamarao, isto kao i napadna pažnja kojom ju je Lentam obasipao. Na kraju je ipak nekako uspela da ustane. Prišla je stočiću na kome je stajala vaza sa cvećem i počela da ga namešta, dajući Lentamu šaljivi odgovor na neku njegovu srceparajuću muško-žensku temu. Pogledala je preko cveća i videla da svi muškarci gledaju u nju. Pocrvenela je i nastavila da razmešta stabljike. Šta je ovo, zar je odjednom postala toliko privlačna? Ili je nešto drugo u pitanju. Možda je njena dosadna tetka bila u pravu, možda nije trebalo da se zadržava u kući punoj nepoznatih mladih muškaraca. - Mislim da bi vaša sestra možda bolje umela da da odgovor na vaše pitanje - rekla je Lentamu, kada joj je već potpuno dosadilo da odbija njegovo flertovanje. - Ja se odavde nisam makla celog života, pa zaista ne znam kako to izgleda u visokom društvu. Gospođice Lentam, hoćete li da mi pomognete? Vaš brat me zasipa pitanjima na koja ne umem da odgovorim - pozvala je Meri zapostavljenu gospođicu, koja je oštro pogledala, verovatno se pitajući šta se krije iza toga. Merin ljubazni i blagi izraz trebalo je da joj kaže kako samo želi da je uključi u razgovor. - Ja mislim da ne treba da zovete nikog u pomoć kada vam se neko udvara - rekla je gospođica Lentam pomalo izazovno.

Naravno, ma koliko Meri bila loša prilika za njenog brata, njoj je više odgovaralo da Rašton ostane slobodan, njoj na raspolaganju. Jer je počelo da je zabrinjava interesovanje koje je i on počeo da poklanja ovoj gospođici. - Oh, ja ovo ne doživljavam kao udvaranje - rekla je brzo Meri, preletevši pogledom po ostalima u sobi. - Lordu Lentamu je ovde na selu prilično dosadno, verujem da su ovo obični laki razgovori da mu brže prođe vreme. - Gospođice Vitli, sada ste me za srce ujeli! - povikao je on teatralno, uhvativši se za grudi. Ona se na to nasmejala i prošla po sobi, zaobilazeći iza Bigzlijeve fotelje, da bude što dalje od Lentama.

~ 49 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Neće vama ništa biti, verujem da vam je srce od čelika, tako da ne brinem mnogo za njega - odvratila je. - Gospodine Bigzli, vi ste se nešto ućutali? To ne liči na vas. - Ja služim samo da zabavljam narod u pauzama predstava - rekao je sa poluosmehom.

Za trenutak ga je ozbiljno pogledala, kao da time hoće da se obrati samo njemu, a onda se okrenula i ponovo nasmejala.

- Možda ste u pravu. Ovo do sada sve liči na prilično uspešnu predstavu lorda Lentama - trudila se da zvuči bezbrižno i šaljivo. Verujem da on ovako nešto ne izvodi prvi put, zar ne, gospodine Rašton? - Moglo bi se reći - odgovorio je ovaj i pogledao u Lentama. Jedan trenutak kao da su se borili pogledima, a Meri se malo povuče. Nije trebalo da se obraća Raštonu, njegova obožavateljka će poludeti, još više će je mrzeti. - Niko ne može da porekne da je Lentam ovde glavni zavodnik, odnosno miljenik žena i devojaka. - De, de, nisi ni ti cvećka - odmah je uzvratio pogođeni Lentam, kome je bilo krivo što mu kvare udvaranje.

- Kad te vide tako tamnokosog, tajanstvenog, pola devojaka se odmah zaljubi u tebe. - To je tako nepravedno. Vi onda tako podelite obožavateljke, i ništa ne ostavite za gospodina Bigzlija? -osmehnula se, sedajući na fotelju blizu ovog poslednjeg. On joj je uzvratio pogled i malo se osmehnuo. - Ko će pogledati u njegovo ružno lice? - nasmejao se Lentam, a Meri se štrecnu na njegove bezosećajne reči.

- Zašto? - odmah je reagovala, malo oštrije nego što je planirala. Možda devojka mora da bude lepa da bi se dopala, ali za muškarce su važniji držanje i pojava, da budu šarmantni i duhoviti, pouzdani i zaštitnički nastrojeni da bi bili privlačni. - Gle, gle, izgleda da je ovog puta Bigzli dobio obožavateljku odvratio je Lentam ne mogavši da obuzda ljubomoru.

Meri ga je prekorno pogledala. - Ja samo hoću da ublažim vaše reči, koje nisu bile dostojne prijatelja - prekorila ga je. - Oh, u redu, izvinjavam se. Ali da znate, ni on mene ne štedi!

- I ne treba da vas štedi, ali ne na ovako grub način - rekla je, a sama sebi zazvučala kao neka stroga učiteljica. - Gospodin Bigzli je suviše ljubazan, ako vas ponekad i pecka, on to radi kroz šalu.

~ 50 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- O, verujte da i njegove šale vrlo često imaju zube - nacerio se Lentam.

Bigzli ga je pogledao, pa uzvratio širokim osmehom, kao da potvrđuje njegovu optužbu.

- Lentame, toliko si sujetan, da ne možeš da dozvoliš da makar jedna gospođica stane na moju stranu umesto na tvoju - izazivao ga je Bigzli, ali bilo mu je toplo oko srca što je ta gospođica tako žustro skočila u njegovu odbranu.

- Da je bilo koja druga, dozvolio bih. Ali za mišljenje gospođice Vitli moram da se borim - odvratio je nadureno Lentam.

Rašton je sve vreme ćutao i posmatrao, ali Meri nije više smela da mu se obraća, budno praćena pogledom gospođice Lentam. Stvari ovde nisu nimalo bile jednostavne.

I dok je uveče ležala u krevetu, Meri je razmišljala. U stvari, nije mogla da trene, ponovo se vraćajući na sve ono što se danas desilo. Obuzela ju je tuga zbog Lusi i njene nesreće. Ustala je i širom otvorila prozor. Možda će se brže smiriti i uspavati ako udahne malo svežeg vazduha. Naslonila se rukama na dasku, udišući zatvorenih očiju. Iz nekog razloga, stalno joj se vraćala Bigzlijeva slika pred oči.

Bigzli, kako joj se smeška, Bigzli, kako je gleda tamo na ogradi poslepodne, a iz očiju mu izbija neka posebna toplina... Otvorila je oči. Nije pametno tako se prepustiti maštanju. Prokleti Lentam, kako je samo nasrtljiv. Ako misli da će mu i ona biti laka meta, grdno se vara. Jedini problem je što svojom nametljivom pažnjom može da otera onog drugog, čije je udvaranje retko i dragoceno. Pomislila je i na Raštona i stresla se. Činio joj se simpatičniji od Lentama, ali ni njegova pažnja ne bi bila dobrodošla. Setila se nekoliko njegovih pogleda od večeras i obgrlila kolena rukama. Oh, kad bi samo znala šta Bigzli misli, šta oseća...

I da ga natera da bude brz u izjašnjavanju. Nije bila u situaciji da odbija uvažene prosce, tako da je imala samo dve opcije. Ako bi neko od njih bio brži od Bigzlija, mogla je da odabere da ga odbije, i odmah se odavde odseli, ili da ga prihvati, ne znajući da li će se Bigzli izjasniti ili ne. A to joj se takođe nije mnogo dopadalo. Bila je potpuno sigurna da želi samo Bigzlija. A onda se trgla. Kako je samo glupa! Vidi se da je naivna, odrasla na selu, gde se ljubav i romantika odmah krunišu brakom. Kao da bi je bilo ko od njih zaprosio! Za njih je ona samo igračka, razbibriga, to ne treba da smetne s uma. Uzdahnula je, pitajući se da li svi oni to vide u njoj. Osim toga, čak i da dođe do neke prosidbe, treba samo da se seti Lusi i onoga

~ 51 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

što je ona doživela. Veridba ne mora da bude garancija za buduću sreću. Vrlo se lako može raskinuti, sa većim posledicama po devojku, nego po momka iz visokog društva koji lako nastavlja dalje, kao da se ništa nije desilo, kao da nikome nije slomljeno srce i uništen život. Stresla se. Ona svakako neće dozvoliti da se toliko zaljubi i da posle pati kao Lusi. Pošto je situacija takva, neće lupati glavu oko nemogućih prilika, nego će se opustiti i uživati još neko vreme. Zaista se ne može reći da udvaranje ne prija, makar i ovakvo nasrtljivo i nepoželjno. Svako voli da je u centru pažnje. Pitala se da li je Bigzlijevo udvaranje Rozaliji Lentam samo prijateljska podrška kojom joj pomaže da privuče Raštonovu pažnju? Zašto bi on podmetao sebe da bi bilo kome pomogao da se dočepa nekog kog želi? Osim ako nije izuzetno, veličanstveno dobar, divan, topao, velikodušan... A ona sama je glupača neviđena što sebi dozvoljava da ga i dalje zamišlja kao princa na belom konju, pomislila je ljuta na sebe. Bolje bi bilo da se dobro naspava, inače će sutra imati crne podočnjake, i nijedog udvarača. Okrenula se na drugu stranu i čvrsto stisla oči.

~ 52 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

VII

Još tri dana nastavljala se ista priča. Iz neobjašnjivog razloga Lentam je proganjao Meri na svakom koraku, a ona je pokušavala na ljubazan, ili i ne baš ljubazan, način da ga odbije. Ostali se nisu mešali, ali primetila je da posmatraju situaciju. Mora da se pitaju koliko će mu vremena biti potrebno da nju smota oko malog prsta, razmišljala je Ijutito, pokušavajući da mu umakne, ili mu da neki odgovor koji će obeshrabriti njegov entuzijazam. Nažalost, izgleda da ga je njeno odbijanje još više podsticalo, davalo mu zamah, pa je situacija bila još gora nego na početku. Tako da, kada ga je videla kako stoji ispred štala, u mestu se okrenula i požurila nazad prema kući. Međutim, on ju je video i stigao je u nekoliko koraka.

- Gospođice Vitli, vi baš hoćete da me izbegnete - rekap je, zagledajući joj se izbilza u oči, kao što je već stekao naviku, a ona nije mogla da ga odvrati od toga.

Stisla je usta. Sada su bili sami, pa više nije imala strpljenja da ga ljubazno odbija. Došlo je vreme da se ozbiljno razjasne, da mu ozbiljno kaže kako zahteva da je ostavi na miru. - Trebalo vam je malo više vremena da to shvatite.

- Zašto me odbijate? - nije se predavao. - A zašto toliko uporno vi mene progonite? Dosadno vam je ovde, pa ste našli razonodu, da jednu devojku bez zaštite mučite i kinjite? - otvorila je čep na prepunom balonu i ozlojeđenost je sada slobodno tekla iz nje. Ja sam vam ovde zabava, ali ne razumem zašto ste toliko nesnosni da me ni sekund ne ostavljate na miru...

- Razumem vaš stav, - rekao je gledajući je zamišljeno - ali moram da dodam da sam iskren kada kažem da mi se do sada nijedna devojka nije toliko dopala kao vi. Vi imate nešto posebno u sebi...

- Sigurna sam da nisam ni prva ni poslednja kojoj ste tako nešto rekli - prekinula ga je i okrenula se da pođe, ali on je lako uhvatio za lakat i zadržao. Izvukla je ruku iz njegove i udaljila se korak, sevajući očima prema njemu. - I ne dodirujte me. Za tako nešto nemate dozvolu, i nikada je nećete dobiti. - Ne znam šta ću sa vama. Izluđujete me. Tako ste mili i staloženi, ali istovremeno iz vas izbija tako vatreni temperament da me to dovodi do ivice - oči su mu sijale na način koji joj se uopšte nije dopadao. - Ne zanimaju me vaše teorije i izmišljotine. Pustite me da idem. I ostavite me na miru - ponovo je pošla, ali je on opet zadržao.

~ 53 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Odmah je pustio njenu ruku, čim je stala. Gledao ju je nekoliko trenutaka, a onda duboko uzdahnuo.

- Nikako ne uspevam da vas uverim kako su mi namere ozbiljne. Preostaje mi samo jedno da vas pitam: hoćete li da se udate za mene? Jer jedino na taj način mislim da mogu da doprem do vas. Izbečila se u njega, ne mogavši da shvati kakvu to surovu igru igra. Sad je zaista preterao.

- Vi zaista ne prezati ni od kakvog oružja u vašim namerama -Ijutina je kiptela iz nje. Približio joj se jedan korak, uživajući u vatrenom izrazu njenih očiju. Ni najmanje se nije brinuo zbog njenog izliva besa. Obožavao je žene koje se otimaju i brane. To je znak da umeju i da vole sa istom žestinom, kasnije, kada se predaju. Njeno uzbuđenje prelazilo je i na njega, ali u drugom vidu. Osmehnuo se, ne obazirući se na njenu ljutnju. Znao je da je njegov osmeh razoružavajući, neće ni ona moći dugo da se brani, lako za sada odoleva duže nego bilo koja do sada. Trupnula je nogom o zemlju, ni sama ne verujući da to radi. - Bezobrazni ste, prelazite sve granice, i još se i smejete. Odmah da ste prestali sa takvim ponašanjem.

- Draga moja gospođice Vitli. Meri. Sasvim sam iskren. Nikog u životu nisam poželeo kao vas. Evo, pitajte moju sestru.

- Vi terate šegu sa mnom, i to vam neću dozvoliti - rekla je i odmarširala prema kući. Čula je iza sebe njegov smeh. Ovog puta nije hteo da je zaustavi.

Za ručkom je situacija bila još gora. Ponašao se kao da je sve u redu, kao da je njena ljutnja samo neki detinjasti hir.

- Gospođica Vitli ne veruje da imam sasvim ozbiljne namere, zato je ljuta na mene - rekao je nonšalantno, na Merin neviđeni užas.

Podigla je glavu i odmah susrela Bigzlijev pažljivi pogled. Komplikacije su se širile, i činilo joj se da je udaljavaju od njega. A i njegovo ponašanje ju je ljutilo. Što je više Lentam nasrtao, on se više povlačio. Bila je sigurna da je zainteresovan. Zašto onda ćuti? Zar će je prepustiti prijatelju bez borbe? - Ja sam vas zamolila da prestanete sa takvim ponašanjem. Vaše šale su uvredljive i neprihvatljive. Neću to više da slušam - rekla je oštro, osećajući poglede svih prisutnih. Lentam se i dalje smejao.

~ 54 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Danas sam je zaprosio i ona smatra da je to neslana šala. Rozalija, objasni joj, molim te. - Gospođice Vitli, morate da znate da on do sada nikada nijednu devojku nije prosio - rekla je njegova sestra skoro ljubazno.

Meri podiže pogled. Bigzli je gledao u tanjir, a Rozalija direktno u nju, isto kao i Rašton. Njegov pogled nije mogla da protumači, kao i uvek. Izgledao je uzdržano ali zainteresovano, kao da je proučava, kao da je ona neki zanimljivi eksponat koji treba bolje zagledati da bi se proniklo u njegovu suštinu. Mora da ih je ipak čudilo Lentamovo ponašanje. - Bez obzira na to, moj odgovor je ne - rekla je durnovito i počela da jede. Ruke su joj se tresle, pa je spustila viljušku. Nije želela da pogrešno protumače njeno uzbuđenje. - Meri, ne budite detinjasti, ozbiljno sam to mislio - Lentam se nije ni najmanje ljutio. - I ja sam - odvratila je pokušavajući da zvuči smirenije. Ako bude poverovao da njeno odbijanje nije u afektu, nego promišljeno, možda će odustati da je proganjanja.

Njegova sestra ozbiljno ju je posmatrala preko stola sve vreme dok su ručali. Više nisu pričali na tu temu, osim što je Lentam i dalje bio napadno ljubazan, nutkao joj i dodavao hranu, a ona izgledala glupo sa svojim durenjem. Ali tu nije bilo pomoći. Bigzli je na licu imao neprozirnu masku. Nije mogla da dopre ispod nje i vidi šta oseća i misli, mada je i dalje imala onaj dobar osećaj u vezi sa njim od pre nekoliko dana. Samo kad bi hteo već jednom da se izjasni. Morala je svakog dana da ga gleda prekoputa za vreme obroka, da tumači njegove izraze lica i uzdržane šale, da se pita da li se on to ipak povlači, ili je i dalje zainteresovan, kao i najvažnije - šta misli da preduzme.

Najavila je da ide posle ručka u svoju sobu. Nije htela da svi vide kako je pošla napolje, jer bi Lentam mogao da joj se ponovo prilepi. Zato je sačekala da se svi rasture, a onda se polako iskrala do štale. Umela je sama da osedla i spremi konja, navikla je da ne čeka na tuđu pomoć. Tiho je izašla, a onda poterala konja u galop.

Usporila je tek kada je bila daleko. Provukla se kroz neke živice i skrenula sa svoje uobičajene staze za jahanje, opet za slučaj da Lentam pođe za njom. Zaista nije više želela njegovo društvo. Jahala je dok se nije dobro umorila, dok iz sebe nije izbacila bar pola besa, a bilo ga je poprilično. Onda je pustila konja da polako hoda. Na jednoj uzvišici ugledala je jahača kako je posmatra.

~ 55 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Trgla se, odolevajući nagonu da pobegne. Ali kada je bolje pogledala, videla je da je to Bigzli. Podbola je konja prema njemu i za minut stajala pored njega. Posmatrao je njeno zajapureno lice.

- Jeste li se iskrali na jahanje? -upitao je sa poluosmehom. - Priznajem da jesam. Lord Lentam je... nesnosan - progunđala je.

On ništa nije komentarisao. samo ju je posmatrao. Okrenula se i pogledala direktno u njega, skoro kao da ga izaziva.

- Treba da znate da je on vrlo uporan kad sebi zacrta neki cilj - rekao je polako. - I ja sam uporna.

- I zaista ste vi prva devojka koju je prosio. Nikada ga nisam video ovakvog... Sada je kao lovački pas na tragu. On ovo ozbiljno misli za prosidbu. - Baš me briga.

- Ljuti ste na njega. On baš nije uzor ponašanja. Ali ipak je... lord. Pogledala je opet u njega.

- Mislim da ste me dovoljno upoznali da znate da mene takve stvari ne zanimaju. Lord Lentam mi se ne sviđa i tačka. - Neće tako lako odustati. Vi ste sada suviše veliki izazov za njega. Biće veoma uporan. A nisam video nijednu devojku da toliko dugo istrajava u odbijanju. - Jel' se vi to zalažete da popustim? - sada je zaista zvučala izazivački. - Hoćete da posredujete za njega? Toliko vam je stalo da pristanem? Toliko vam je dobar prijatelj da ćete sve učiniti da dobije ono što želi?

Gledao ju je nekoliko trenutaka. Da je mogla da uđe u njegovu glavu i pročita ono što sada misli. Da li on uopšte nešto oseća prema njoj? Ako oseća, zašto se ne bori za nju, zašto nešto ne kaže? Možda mu se i dopada, ali ona nema ni miraz, ni veze, nema ništa što bi ga podstaklo da se veže za nju. Uzdahnula je i zagledala se prema horizontu. Još uvek nije htela da se preda. Sve dok on jasno i glasno ne kaže da je neće. A nadala se da do toga nikada neće doći. Zašto bi inače imala ovako dobar osećaj u vezi sa njim? Kao da će... biti zajedno, srećni i u ljubavi. Imala je tu sliku prosto opipljivu pred sobom. Šta je onda sad ovo? - Ne razumem te vaše igre. I ne želim da razumem. Ja sam jednostavna osoba. Nije mi stalo da imam muža sa titulom, prestižni

~ 56 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

položaj u društvu, skupe stvari na kojima će mi druge žene zavidete. I istovremeno pokušavati da mi preotmu muža. Želim jednostavan porodični život, bez laži i pretvaranja, bez surovih igri zavođenja, bez preljuba. Želim mir, iskrenost, poverenje. Volim da se smejem, da budem opuštena. Možda ga ja trenutno interesujem jer se odupirem, ne pristajem. Šta će biti kad pristanem i ne budem mu više interesantna? Čak i da se udam za njega, koliko će vremena proći pre nego što me ostavi negde na svom imanju, na selu, i krene da se provodi u Londonu? Moj otac je tako radio. Ne želim to za sebe. Moje je odbijanje iskreno. On jeste lord, ima položaj, čak je veoma privlačan, priznajem. Ali meni to nije dovoljno. Mene to ne privlači. Ja želim... nešto sasvim drugo - dovršila je tiho i pogledala ga ozbiljno, skoro molećivo. Posle nekoliko trenutaka je odvratio pogled. - Ja samo znam da nijedna žena Lentamu nije mogla da odoli. Kadtad pristanu. Bolje je da prihvatite njegovu bračnu ponudu, jer drugi vid njegovog osvajanja nije tako pristojan i velikodušan - rekao je skupivši oči. Netremice ju je gledao, kao da hoće da ulovi i najmanju njenu reakciju na svoje reči. - Vi ste još gori od njega. Ne znam zašto sam o vama imala toliko lepo mišljenje, zašto sam smatrala da ste mi prijatelj - odjednom se gušila od besa. - Niste ništa bolji od njega. Prvo date nadu da se iza vašeg ljubaznog stava krije nešto više, a onda se povlačite i ostavljate me na cedilu. - Rekao sam vam da smo mi svi grabljivci - odvratio je malo oštrije, gledajući je u oči. - Baš tu negde blizu smo bili, isto ovako stajali, kada sam vas na to upozorio. A vi, očigledno, niste to moje upozorenje shvatili ozbiljno.

- Jesam, shvatila sam. Nemojte da mislite da će mi srce prepući zbog vas ili bilo koga drugog. Svi ste vi isti. A vi još gori od ostalih - doviknula mu je pre negošto je poterala konja, obnevidela od suza. Zastala je na sledećem brežuljku, pokušavajući da se smiri. On je posle nekoliko trenutaka bio opet pored nje, stigavši je, i pokušavao da joj zaviri u oči. Uperila je pogled u njega, znajući da su joj oči crvene i otečene, isto kao i nos. - Evo, pogledajte me. Vidite kako izgleda jedina devojka koju je vaš prijatelj zaprosio, i jedina koja će ga odbiti. Ne verujem da će mnogo tugovati zbog toga. Pretpostavljam da će se već za neki mesec utešiti, odmah čim počne balska sezona naći će drugu zanimaciju. Moći ćete da se kroz šalu sećate kako ste se ovde na ovom imanju lepo zabavljali. Zar stvarno želite da se udam za njega?

~ 57 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Gospođice Vitli... Meri, - počeo je meko i ona je ugušila jecaj i pogledala na drugu stranu - nemojte da o meni mislite loše. Ja samo... mislim da će sve nekako ići svojim tokom, da će sve biti dobro. Inače će biti bolno... po oboje. - Šta će biti bolno? - upitala ga je, dopuštajući da on vidi suzu koja joj je skliznula niz obraz. - To što ste vi kukavica, i nećete da se borite protiv njega? Oh, pardon, kao fina devojka ne bih trebala da govorim takve stvari. Ja samo treba da sedim skrštenih ruku i čekam prvog ko me zaprosi, bez mogućnosti da biram ko bi to mogao da bude. - Ja samo želim da budem sasvim siguran. Ne bih želeo da budem napušten ili prevaren kada se jednom nekome obavežem - rekao je tiho, gledajući napred. - Ja njega znam, kažem vam, nema žene koja je mogla da mu odoli, udata, neudata, on je nekakav otrov za njih. - To ste lepo rekli, za njih. Da li me razumete kad kažem da ne volim takve muškarce? Ja njega ne vidim kao privlačnog, zanosnog ili tako nešto. Ja ga vidim samo kao nasrtljivca, koji ne preza ni od čega da se dočepa onoga što poželi. On nikada neće moći da promeni mišljenje koje imam o njemu. Samo ste me vi mnogo razočarali. Mislila sam da ste potpuno drugačiji... bolji - šmrknula je i okrenula se od njega. Kad je poterala konja, videla je da je ostao da stoji i gleda za njom. Ovog puta naterao je sebe da ne pođe za njom. A želeo je da pojuri kao vihor, da je stigne, skoči s konja i povuče i nju, da je zgrabi i ne pušta je od sebe nikada više. Možda ga zaista voli, možda će se odupreti Lentamu, ona, jedina od svih zbog koje mu je srce zaigralo, pa ga je na silu primirio. Možda zaista ne treba da je pušta da se bori sama. Nije joj dao nikakvu nadu da će osim Lentamove dobiti bilo kakvu drugu ponudu. A ipak ga je odbila, i dalje ga odbija, već nekoliko dana, iako Lentam samo što ne kleči i puzi pred njom. Svi su u šoku, i Rozalija i Rašton. Odbija ga, vrlo postojano, pazeći i na Lentamovo dostojanstvo, sve kroz šalu i naivnost, iako je trebalo da ga oberučke prihvati, jer joj preti opasnost da bi, ako ostane neudata, jednog dana mogla da dođe u situaciju da prosi za hleb.

Mora da je luda. Ili da ima nekog drugog kog voli više nego što se plaši siromaštva i samoće. Srce mu je udaralo kao ludo kada je pošao za njom. Neće je više puštati da se muči, nije kavaljerski. A i ne može da izdrži bez nje ni jedan jedini dan. Potpuno razume Lentamovo ludilo. Ni on se ne oseća ništa bolje. Kao da ih je omađijala, kao da sa svakim svojim osmehom i pogledom, a potpuno nesvesna svoje moći, povlači konce kojima su vezani za nju.

~ 58 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

VIII

Blizu štale Meri je srela gospođicu Lentam. Imala je utisak da je ona ovde čeka, kao da hoće da razgovara sama sa njom. I nije se prevarila. - Gospođice Vitli, mogu li da progovorim sa vama nekoliko reči? odmah joj je prišla i Meri je uljudno stala. - Tiče se mog brata. I vas. Hoću da vam kažem da on prema vama ima zaiste ozbiljne namere. Ne treba se olako odreći takve prilike. On je već lord, iako je ovako mlad. Vidite i sami kako je privlačan. Bogat je.

- I vi odobravate njegov izbor? -upitala je Meri gledajući je u oči i Rozalija spusti pogled, pa je opet pogledala.

- Odobravam. Biću iskrena prema vama. Verujem da ste i vi takva osoba i da mi nećete zabiti nož u leđa. Primetila sam... -uzdahnula je, kao da joj je teško da nastavi - primetila sam i kod gospodina Raštona izvesno interesovanje za vas. A to ne smem da dozvolim -Rozalija nastavi, ne obazirući se na njeno čuđenje, kao da želi da ovo obavi što pre. - Ne znam šta je to u vama što ih tako privlači. Moguće je da ni vi sami niste svesni toga. Ali želim da Rašton ostane na sigurnom. Zašto se ne udate za mog brata? - upitala je. - Vi mu ne verujete, ali moguće je da se on potpuno promeni pod vašim uticajem. Vi ste mnogo jača ličnost nego što izgledate na prvi pogled. Verovatno je vaše vaspitanje uticalo na to, ili vaši stavovi. Možda i ova vaša nezgodna situacija, u kojoj tako dobro plivate. Moram da priznam, mada nerado, da ste zaista privlačni. Iz vas prosto zrači neki mir, neka sreća... a ne bi trebalo, s obzirom na vašu sitaciju. To je meni potpuno neobjašnjivo. Nešto ima u vama što privlači ljude, ne samo muškarce. Tako ste smireni, prihvatate sve sa dečjim optimizmom, sa verom da će sve biti dobro, da su svi ljudi dobronamerni. I izgleda da tako i biva, kao da privlačite sreću svojim mislima. Tako ste strpljivi, ne pokazujete ni snishodljivost ni strah. To je veoma čudno... i neočekivano. Zavidim vam. - Gospođice Lentam, - Meri je nehotice uhvatila za ruku - ne znam šta da vam kažem. Iznenadili ste me - trudila se da ne uvredi tu gordu devojku nekom trunčicom sažaljenja ili saosećanja. Bila je sigurna da će se gospođica Lentam već za pola sata gorko kajati što se tako ponizila pred njom da je ovako moli i da joj sve ovo priznaje. - Meri, molim vas. Edmund, nikada do sada ni u koga nije bio ovako zaljubljen. On vas zaista voli. Mislim da jedino sa vama može da bude srećan. Nemojte da prokockate ovako dobru priliku, možda se neće ponoviti - završila je brzo i tiho, jer im se već približavao Bigzli.

~ 59 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Jesam li vas prekinuo u nečemu? - upitao je, a Meri se učini da u njegovom neobaveznom tonu može da nasluti prikrivenu napetost.

Možda se predomislio? Srce joj je brže zalupalo pri pogledu na njegovu ozbiljnu priliku. Razmenili su kratak pogled.

- Ne, već smo završile razgovor. - Nisi valjda opet bila neprijatna prema gospođici Vitli? - nasmejao se on, ali ne onako opušteno kao ranije. Meri je ćutala.

- Ne, ovog puta sam baš bila fina i nagovarala sam je da se predomisli i uda se za Edmunda. Eto, jesi li sad zadovoljan? - završila je Rozalija Ijuteći se. - Oh, izvini zbog moje radoznalosti. Pa... jeste li se dogovorile? - nije mogao da se obuzda.

Meri je bacila brz pogled na njega, pun prekora i uvređenosti. Mada... da li joj se učinilo ili je u njegovom glasu začula i ljubomoru?

- Verujem da će gospođica Vitli ponovo razmotriti svoj stav po tom pitanju - rekla je Rozalija kad su ušli u kuću i otišla na sprat do svoje sobe. Meri je ušla u mali salon, po navici, i svalila se u fotelju pored prozora. Zamišljeno je zurila u jednu tačku, kad se otvoriše vrata. Skočila je na noge, kao da su je zatekli u krađi. Potpuno je zaboravila da ovo više nije njena kuća, i da možda nije u redu da se tako opušteno ponaša dok je ovde sa tuđim dopuštenjem.

To je bio Rašton. Što je još gore, nije se povukao, nego je ušao i za sobom zatvorio vrata. Meri oseti kako joj obrazi postaju vrući. Nikada nije bila nasamo sa njim i bilo joj je izuzetno neprijatno zbog njegove tamne ozbiljnosti. Ustala je stala ispred ogledala, na pola puta do vrata, kao da hoće da pobegne. Izgleda da je on ovu sobu odabrao za svoj kabinet. A ona upala ovamo zaneta svojim mislima. Sad mora da smisli kako da se odavde izvuče. Odjednom joj se Lentam učinio kao lak protivnik. Gospođice Vitli, sedite slobodno. Baš sam hteo da popričam malo sa vama. - Nećete valjda i vi da me nagovarate da se udam za vašeg prijatelja izletelo joj je nepromišljeno. Odmah se ugrizla za jezik od pogleda koji joj je upitio. - Pa... ne baš. Sedite.

~ 60 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

Bilo je teško ne poslušati takvu ponudu koja je više zvučala kao naređenje. Rašton je posedovao neprikosnoveni, tihi autoritet, kome je bilo teško ne povinovati se.

Sela je na ivicu fotelje. Počela je da se brine. Da li će je usloviti da se uda za Lentona izbacivanjem iz kuće? Ona još uvek nema gde da ode. Nije htela da im kaže kako je još pre nekoliko dana stiglo prismo od njenih rođaka iz Jorkšira u kome je ljubazno ali odlučno obaveštavaju da ne mogu da je prime i da će morati sama da se snalazi. Gospođa Smit takođe nije dobijala pozitivan odgovor za njenu službu, tako da još uvek nije imala kuda da ode. Njegov dolazak ovde, očigledno nameran, nije slutio na dobro. Sva se skupila na sedištu. - Moram da priznam da nisam očekivao da će doći do ove situacije. Izgleda da ste potpuno očarali lorda Lentama - počeo je sedajući na fotelju sa druge strane stola. Podigao je pogled i ona susrete njegove oči. Slutila je da se iza njih kriju čelična volja i srce. Ni sama nije znala zašto joj je palo na pamet da je on čovek koji verovatno nikad ne prašta. Izgledao je privlačno, zaista tu nije bilo prigovora, ali i daleko i hladno. Nije mogla da zamisli zašto je Rozalija Lentam toliko opsednuta njime. Možda je isti slučaj kao i sa njenim bratom, verovatno je bio jedini koji joj je odolevao. Ćutala je, strepeći od njegove ozbiljnosti i neumoljivosti.

- Znate, drago mi je što sam poslušao Bigzlija i ostavio vas ovde. Znala je da je Bigzli umešao svoje prste u njen ostanak, ali sada nije mogla da sa zahvalnošću misli na to. Bila je suviše uvređena i ljuta na njega. Danas samo što mu nije izjavila ljubav, a on ništa. - To mi je dalo priliku da vas bolje upoznam - nastavljao je Rašton, a ona se svojski trudila da iz misli izbaci Bigzlija, koji se u njih stalno vraćao, i da se usredsredi na ovo što joj Rašton govori. Mora da je bilo važno, čim joj se obraćao sa ovako teatralnom ozbiljnošću. - Imao sam priliku da vidim vaše odlično vaspitanje i manire, vaše prijatno ophođenje u društvu i opuštenost sa kojom nastupate, kao i ozbiljnost sa kojom ste se starali o imanju. To su sve pozitivne stvari, koje o vama govore sve najbolje. Osim toga, u vama postoji neka crta koja čini da ste uvek dobro raspoloženi, da niste namćor ili zlopamtilo, da umete da oraspoložite druge i napravite dobru atmosferu, što je uvek korisno za domaćicu i suprigu... - nastvljao je on, a ona se ukoči na ove njegove poslednje reči. U početku joj nije bio jasan njegov uvod, ali sada je sa užasom počela da naslućuje kuda ovaj razgovor vodi. Jedino što se nije usuđivala da mu

~ 61 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

upadne u reč i prekine ga, jer on nije bio Lentam, sa kojim je mogla da se prepire. On je bio Rašton, čija reč je bila zakucana i zacementirana. Ukočeno je buljila u njega, nesposobna da se pomeri ili oseti bilo šta drugo osim nemerljivog straha. Sada je zaista imala samo dve mogućnosti. Ako ovo stvarno vodi u pravcu zbog kog je strahovala, ili će morati da pristane, uništi i sebe i Rozaliju, za šta ne bi trebalo da ju je baš toliko briga, ili ga odbije i momentalno se pokupi odavde. Jer ne postoji nikakva mogućnost da bi posle takve nerazumne odluke, odbijanja jedne ovako povoljne prilike, mogla još da ostane.

- Vi verovatno slutite kuda ovaj razgovor vodi. Ja sam o svemu dobro razmislio. Tačno je da vi od imovine nemate više ništa, ali meni to ne smeta. Ja imam sasvim dovoljno. Svakom problemu prilazim analitički, pa tako i ovom pitanju. Meni je potrebna supruga koja će me istovremeno dostojno reprezentovati u društvu, koja neće pokleknuti pred izazovima bilo koje vrste, a koja će se istovremeno brinuti da se održava porodična toplina i opušteno raspoloženje... -nastavljao je. Meri je počela da se ježi pri pomenu na zadatke koje je namenio svojoj budućoj supruzi. Zar je on svemu tome tako hladnorazumski pristupio? I procenio je da će ona moći da održava „porodičnu toplinu” bez trunke njegovog doprinosa? Stresla se, grčevito tražeći način da se izvuče iz ove mišolovke, kada su se otvorila vrata. Na njima je stajala bleda Rozalija. Meri je skočila na noge i brzo joj prišla, kao da beži. Naravno da mora da iskoristi ovu priliku.

- Gospođice Lentam, jeste li dobro? Vrlo ste bledi. Hoćete li da pozovem sobaricu, da vam donese malo čaja? - brbljala je Meri.

Rašton je ostao da sedi, sa nezadovoljnim izrazom na licu. Ona mu se okrenu, pokušavajući da se osmehne, ali imala je utisak da joj se usne grče.

- Gospodine Rašton, nećete se ljutiti da kasnije nastavimo ovaj razgovor. Trebalo bi da se pobrinemo za gospođicu Lentam. Dođite ovamo, gospođice. Sešćemo u salon. Uzela je Rozaliju pod ruku i odvela je do sofe. Rozalija je razrogačenih očiju, punih optužbe, zurila u nju.

- O čemu ste razgovarali sa gospodinom Raštonom? - upitala je hladno. - Priznajem da je razgovor tek počeo. Još nije stigao da kaže šta je hteo - rekla je Meri ne gledajući u nju.

~ 62 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Vi ste mi obećali... od vas sam očekivala da mi budete prijateljica...

- počela je Rozalija da traži reči. Meri je uhvatila za hladnu ruku, pa se odmakla kad se ova trgla. - Verujte da nije ništa rečeno što bi moglo da povredi vaša osećanja rekla je Meri, ali i odmah ućutala. To je bilo samo delimično tačno. Nije ništa još rečeno, ali bilo je u planu. Zato je skrenula pogled. Trgla se kada je u salon ušao Rašton, ozbiljno ih gledajući. On nije bio čovek koji bi dugo čekao odgovor. Zato se sva zgrčila. Rozalija je išla pogledom između njih, pokušavajući da pronikne. Mora da je shvatila da pitanje nije još bilo postavljeno i da verovatno ne bi sa radošću bilo dočekano, jer se skoro istog momenta pribrala.

- Hvala vam, Meri, zaista ste ljubazni. Malo mi je bolje. Ali, ako biste bili ljubazni da sedite još pored mene, moglo bi ponovo da mi bude loše rekla je brzo. - Svakako, ne brinite. Neću se odmicati od vas - odvratila je Meri još brže. Razmenile su brz pogled razumevanja od koga se Meri malkice opustila. Rozalija je neće pustiti, da on ne bi postavio svoje nepoželjno pitanje. A ni ona neće ostaviti Rozaliju, iz istog razloga. Neočekivani savez bio je sklopljen. Rašton je nezadovoljno produžio pored njih i seo za sto u uglu, malo dalje, gde je inače provodio večeri, zadubljen u neke papire i prepisku. I odatle je lako mogao da motri na njih. Uskoro je ušao i Bigzli. Preleteo je pogledom po svima i seo blizu njih dve. lako je bila ljuta na njega, Meri je i dalje ostajala pri svom mišljenju da on ima neki specijalni dar da oseti raspoloženje prisutnih, da popravi atmosferu. - Šta je bilo, šta ste se snuždile? - upitao je odmah ispod glasa. Meri je bacila uplašeni pogled preko Rozalijinog ramena, ali Rašton je nešto čitao i činilo se da ne obraća pažnju na njih. I Bigzli je pratio njen pogled. Malo su mu se suzile oči od zaključka do kog je verovatno došao. Rozalija ga je ozbiljno pogledala, kao da ga upozorava da ne pravi svoje uobičajene šale ovog puta, a i Meri kao da je zaboravila da je danas bila ljuta na njega. Uzvratio joj je pogled, pokušavajući da shvati šta se dešava. Sumnja mu se uvlačila u srce, veća nego ona prethodnih dana. - Šta je bilo? Rozalija? Neću moći da pomognem ako ne znam šta se dešava - upozorio je on. Rozalija kao da je premišljala da li da glasno izgovori užasavajuću činjenicu.

~ 63 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Rašton je hteo da zaprosi gospođicu Vitli... - počela je bledih usana i Bigzli uperi munjevit pogled u Meri. - Ali nije stigao. Ja sam ušla u sobu.

- Gospođice Vitli, vi zaista harate ovim domom - rekao je kao da je prekoreva. - I šta je bilo dalje?

- Izašla sam sa gospođicom Lentam, kojoj nije bilo dobro - rekla je Meri jedva čujno, da su oboje morali da sagnu glavu da je bolje čuju. On ju je zamišljeno gledao. Uzvratila mu je na trenutak, i zadrhtala od onoga što joj se učinilo da vidi u njegovim očima. - Vama se ne dopadaju ponude koje ovde dobijate? - upitao je sa tragom ironije.

- Mislim da vam je odgovor više nego jasan - odgovorila je hladno, odmičući se. tako.

Rozalija ih je posmatrala sa novim izrazom na licu. - Kakav je trebalo da bude vaš odgovor? - bio je on uporan. Meri isto

Okrenula se na drugu stranu da bi potvrdila svoj stav kako neće da mu odgovori na to pitanje. Osećala je da njen ponos nije baš preporučljiv u ovom momentu, ali nije mogla da izdrži. - Hoćete da kažete da ne biste prihvatili ni ovu, još primamljiviju ponudu? Podigla je bradu, ne gledajući u njega. Ali zato ga je Rozalija značajno pogledala. U tom momentu u sobu je ušao vrlo raspoloženi Lentam. - O, divno, svi smo na broju. Da li je društvo raspoloženo za malo bridža? Ne? A vista? Ih, kakvi ste. Gospođice Vitli, nećete da mi pravite društvo da se malo prošetamo po bašti? - Ne, vašoj sestri nije dobro. - Rozalija je zdrava kao konj... -počeo je, ali ga preseče ljutit pogled tog „konja”. - U redu, u redu, moguće da i njoj ponekad bude loše. Pa, onda, malo ću da se pravim da čitam ove vaše zanimljive knjige - seo je u jednu fotelju malo dalje.

Meri nije primetila poglede koje su Bigzli i Rozalija razmenili. On je odjednom ustao, promrmljao nešto i izašao iz sobe. Meri sakri razočaranje. Naslonila se i turobno razmišljala. Rašton joj se još manje dopadao posle one njegove tirade. Nije volela kad ljudi u svakoj prilici dramatično dižu glas do neba. Nije iza njegove uzdržanosti bilo ničega, osim hladnoće i proračunatosti. Kako je samo mogao da se dopadne Rozaliji, da ga tako očajnički voli, da se ponizi

~ 64 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

i upadne mu usred prosidbe drugoj? Pogledala je u Rozaliju i vide da je zaista bleda i grozničavih očiju. - Meri, da li biste bili ljubazni da za trenutak izađete i donesete mi... ovaj... jedan lek iz moje sobe? -reklaje jedva čujno.

- Kakav lek? - upitala je Meri još tiše, bacajući pogled opet preko njenog ramena. Tamo su sedeli Lentam i Rašton, naoko udubljeni u nešto, ali niko nije mogao da garantuje da neće odmah ustati i sustići je na stepenicama. - Pa... ima na mom stočicu jedna bočica... videćete. Zna Bigzli, on će vam pomoći - rekla je Rozalija i pogleda je u oči.

Sumnja se uvukla u Meri. Šta se ovde dešava? Zar je Rozalija šalje na sastanak sa Bigzlijem? - Molim vas, izađite. On je napolju, čekaće vas. A njima neću dozvoliti da izađu za vama, ni jednom ni drugom - rekla je Rozalija molećivo.

- Vi... me šaljete... a vaš brat? Danas ste me nagovarali da pristanem... - Znam da ga nećete. Nije mi bitno, odaberite kog hoćete, osim Raštona. Molim vas. Hoćete li? Vidim da je Bigzli taj koga vi... - U redu. Samo pazite...

- Ne brinite. Bilo ko da pođe za vama, zadržaću ga - Rozalija ju je ščepala za ruku. Meri je nečujno ustala. Glave obojice džentlmena u tom momentu se podigoše prema njoj. Rozalija takođe ustade i pođe sa njom do vrata. - Samo da malo udahnem vazduh. Odmah se vraćamo - rekla je i izašla u hol sa Meri, kad je videla da to neće ići baš tako lako.

Bigzli je stajao na ulaznim vratima, kao da je čeka. Brzo je prišao i uzeo je za ruku. Meri je začuđeno pogleda u Rozaliju, koja kao da je vršila primopredaju. - Sačekaću malo ovde, a onda se vraćam unutra. Idite.

Bigzli ju je već vukao kroz vrata napolje. Poslušno je trčkala za njim, sve do zadnjeg dela vrta gde se završavala trava i počinjala šumica. Srce je pretilo da joj iskoči iz grudi, šta je ovo? Nada je bubnjala u njenim venama i pela se do ušiju. Kada su konačno stali, dovoljno daleko i duboko u senci drveća da niko ne može da ih nađe, naslonio se na jedno stablo, ne skidajući pogled sa nje i ne puštajući joj ruku. - Dakle, gospođice Vitli... - obratio joj se on malo grubljim glasom nego što je navikla da čuje od njega. Sva se naježila od prijatne izvesnosti. Ovo ni najmanje nije bio onaj šaljivi, nasmejani Bigzli. Izazivački se podbočila i uzvratila mu pogled.

~ 65 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Dakle, gospodine Bigzli... - imitirala ga je.

- Šta je sve ovo trebalo da znači? Nije znala da li joj njegove tamne oči ili njegove reči izazivaju tu prijatnu jezu koja je počela da je pecka niz kičmu.

- To ćete vi meni sada ljubazno da objasnite. Nisam ja vas dovukla ovamo u šumu, nego vi mene - i pored sve hrabrosti, glas joj je drhtao. - Meri... - uzdahnuo je povlačeći je prema sebi. Sada je stajala sasvim uz njega, sa rukom u njegovoj. Čekala je, teško dišući. -Da li vi, Meri Vitli, hoćete mene sasvim da izludite? - upitao je promuklo. Malo mu se približila, kao da je taj njegov glas magnet koji je privlači, kome ne može da odoli. - A vi mene?

- Poludeću od vas. Prvo Lentam, sad i Rašton. A sebe da ne pominjem. Mora da smo svi poludeli, a ja najviše. Šta je to u vama da toliko privlačite ljude? Mislim da sam bio na kraju živaca ovih poslednjih dana. Da li ima još neko na svetu ko bi mogao da vas zaprosi? - Da li bi trebalo da me još neko zaprosi, pa da vi reagujete? Mislim da je i ovo do sada bilo sasvim dovoljno - reči su bile ljutite, ali ton se topio od sreće koja se širila njenim krvotokom. - Jeste li odbili Raštona? - Ne, nije još stigao da me pita. Vi dobro znate da bih sada već bila gore u sobi i pakovala svoje prnje da jesam.

- Ali biste ga odbili? - Šta vi mislite? - približila se još malo. Još milimetar i bila bi naslonjena na njegove grudi. On steže svoje ruke oko nje, privlačeći je u čelični zagrljaj. - Ne želim ništa da mislim - odvratio je, zagnjurivši lice u njenu kosu. Naslonila se na njegovo rame, obuhvatajući ga rukama oko struka.

- Zašto ste mi ovo radili? - upitala je negde u njegov kaput. - Zar ste morali da čekate da me baš svi vaši prijatelji pitaju? Srce samo što mi nije prepuklo zbog vas.

- Oprostite. Nisam mogao da verujem šta nam to radite. Video sam ja da se i Rašton premišlja. A već Lentam... Oni su obojica bolje prilike. I finansijski i u svakom pogledu. - Svašta - promrmljala je ona opet negde prema njegovom ramenu. Vi ste bili moj izbor od prvog trenutka.

~ 66 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Nisam ni znao da sam se ovoliko zaljubio u vas. Sve do malopre. A onda me ta činjenica tresnula posred srca - uzdahnuo je.

- Rozalija vam pomaže. Mislila sam da navija za svog brata. - Ona je meni mnogo dužna. A shvatila je malopre sve. Nije ona loša. Zna da će se njen brat brzo utešiti. Ili možda i neće... - Niko me drugi ne zanima - dahnula je u njegovu košulju. Sada je sve bilo dobro.

- Sutra idem da sredim papire za venčanje. Večeras ćemo objaviti veridbu, venčavamo se za neki dan i idemo na moje imanje. Ne puštam te više nikud. Zamalo da ostanem bez tebe - rekao je, ljubeći je u čelo. - Nikad - tiho se nasmejala u njegovu košulju.

Uzeo je njeno lice u ruke i malo je odvojio od sebe, kao da hoće da je bolje pogleda. Podigla se prema njemu. Nekoliko trenutaka trajao je treperavi trenutak iščekivanja, pre nego što su se njegove usne spustile na njene. Privila se uz njega i uzdahnula. Taj dodir usana nije bio dovoljan. Priljubila se uz njega, tražeći nešto što će bolje utažiti čežnju i čekanje na ovaj trenutak. Njene rastvorene, meke usne bile su poziv kome nije mogao da odoli. Zaronio je u njih, lud od sreće. Dugo, dugo je trajala njihova razmena nežnosti i poljubaca ispod starog stabla. Kada su se konačno razdvojili i pošli polako prema kući, držeći se za ruke, ona se nasmejala. - Šta je smešno? - upitao je odmah, privlačeći je u zagrljaj. - Tvoje upozorenje da si opasan grabljivac.

- Pa, vidiš da sam te ugrabio - promrmljao je na njeno uvo. Morala je da zastane, zadrhtavši od njegovog daha. Pronašla mu je usne pod slabom svetlošću mesečine. Tačno je znala da će biti ovako slatkog ukusa, ovako nežne, snažne i neumoljive.

~ 67 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

IX

Prošlo je nekoliko meseci. Balska sezona je već počela, ali mladi par Bigzlijevih nije nameravao da se udalji iz svog gnezda na njegovom imanju. Njegovi prijatelji Rašton i Lentam trebalo bi da su se do sada odljutili, naročito Rašton, koji je zakljlučio da bi mu ipak Rozalija Lentam bila dovoljno dobra i pogodna supruga, pa su se nedavno venčali. Njen brat je bio više ljut, i već je nekoliko ljubavnica promenio od letos. Njih to nije previše zabrinjavalo.

Bili su sami u spavaćoj sobi. Obuhvatio ju je oko struka dok je ostavljala češalj i privukao sebi. - Ništa još ne može da se napipa. Ono je sada kao zrno pasulja upozorila je Meri kroz smeh svog supruga, zavlačeći ruke u njegovu kosu. Sklonio je ruke sa nje i prislonio glavu.

- Šta misliš, hoće li biti dečko ili devojčica? - upitao je mrmljajući u njen još uvek ravan stomak. - Možda je bolje da ovog puta bude dečko, a sledeći put devojčica. - Znači, biće i sledećeg puta? -pitao je šeretski, podižući pogled prema njenom licu. - Zato što je praksa, znaš, da supružnici, kad obezbede naslednika, uzmu zasebne spavaće sobe. Počnu zaseban život. - A tome li se ti nadaš! -uzviknula je. Tačno je znala da će život sa njim biti ovako bogat smehom i radošću. Svaka sekunda pored njega bila je ispunjena treperavom srećom, od koje je njihova ljubav još više cvetala. - Jel' ti to hoćeš da se izvučeš iz supružinskih dužnosti? - zgrabila ga je za vrat i privukla sebi.

On je iskoristio priliku da je poljubi. Pa onda još malo da produži poljubac. Posle nekog vremena pustio ju je i nežno pomilovao vrhovima prstiju od slepoočnice, preko obraza, pa sve do brade. Zadrhtala je od njegovog dodira.

- Neću da se izvučem, samo se brinem - objašnjavao je dok je rukom ponavljao pokret od koga je opet drhtala, zatvarajući oči. - Ako bude devojčica, verovatno će biti mila i slatka kao ti. Ali ako bude dečko, i liči na mene, bojim se da mu se ne zaglavi nos kad bude izlazio... Cušnula ga je pre nego što je prsnula u smeh. - Ovo ću shvatiti kao potvrdu, da ti ne smeta što sam ovako ružan promrmljo joj je u uvo, ljubeći je.

- I sam si rekao da se ionako ništa ne vidi kad se ugasi svetio zadirkivala ga je, grleći ga.

~ 68 ~

Bosnaunited


Zvoncica&Foxy

- Istina. I ti si se složila sa tim.

- Rado. A onda mu je uzela lice i privukla ga sebi. Gladno ju je poljubio, povlačeći je na krevet.

- Jesi li sigurna da mu neće smetati... da mu malo dođem u goste? upita je on, po ko zna koji put.

- Sigurna sam - odvratila mu je kroz tihi kikot. Ali smeh je zamro kada joj je prekrio usne svojima. Nije to bio više onaj nežni poljubac od malopre. Ovo je bio zahtevan i žestok, koji je tražio i davao mnogo više i koji je ona odmah uzvratila, pripijajući se uz njega.

KRAJ

~ 69 ~

Bosnaunited

265886221 iva mili kobne zablude  

ljubic

265886221 iva mili kobne zablude  

ljubic

Advertisement