O
Odabrana dela
Urednik Predrag Markoviс
O
Mihajlo Pantiñ
Novobeogradske priåe Sedmi dan koãave
Oprema Duгan Гeviс
Beograd 2010.
© „Stubovi kulture"
Novobeogradske priåe
Na koricama Marko Gole: Novobeogradski grafit (Bello)
Ono гireзe i razlivaзe Beograda koji viгe nema karakter grada oгanеenog rekama i utvrрenog tvrрavom, to viгe nije Beograd... To je novo naseэe еija istorija tek poеiзe. Isidora Sekuliс Novi Beograd, ma koliko bio veгtaеka tvorevina, jedini je Beograd koji treba da postoji. Ima solitere, najlepгe nebo i reku. Moжda je on surov, ruжan, moжda proizvodi 52 samoubistva godiгзe, sve to nije bitno, jer эudi mirno pristaju da tamo жive. Magi, EKV
Ðavo u liftu Pre nekoliko godina, moжda i svih deset, uglavnom dosta davno, proveo sam celo leto u Beogradu. Novom Beogradu. To je razliеito, Beograd i Novi Beograd, ali je razlika neobjaгзiva: ko zna – u redu, ko ne zna – nije na velikom gubitku. Odbio sam da sa svojom tadaгзom de vojkom Lidijom odem na more, bili smo veс pri kraju, i za зu i za mene veza se prirodno zavrгavala, a hteo sam, kao, da spremim i nekoliko preostalih ispita, гto je bio joг je dan dodatni, prividan razlog da ne otputujem. I tako, se deo sam u praznom stanu, i postepeno se navikavao na dosadu predugog letзeg dana. Isprva je pomalo muеno, еi ni ti se da polako kliziг niz kosinu sopstvene pameti, ali ubrzo postane prijatno, uroniг u neko staзe potonulosti, leз si i beskrajno miran, kao posle kakvog dobrog dжoin ta sa produжenim delovaзem. Tiгina pucketa u uгima. Nikoga nisam zvao, niko me nije zvao, izuzev neko liko pogreгnih telefonskih poziva. „Ne, pogreгili ste, ovde ne stanuje gospoрa Petroviс.” Ili: „Da, to je taj broj, ali traжite pogreгnu osobu.” I sliеne kojeгtarije. Reku sam preгao svega dva ili tri puta, grad se guгio u mlaеnim, lepэivim veеerima, i u dve tri glavne ulice bila je takva guжva, toliko zbijenih tela... hvatao me strah da сe nam nestati vazduha. Sa ove strane reke izgledalo je sasvim drukеije. U pustim kvartovima mogao se videti samo poneki usamэen prolaznik, tek da se uveriг kako ne жiviг meрu kulisama. U zgradama, leti, na Novom Beogradu, ostane onaj ko mora. Moja je bila gotovo ispraжзena, a рavo voli takva mesta. Velim, bio sam nekako sasvim izvan sveta, izdvojen, bez жeэe da bilo s kim razgovaram, poneгto sam еitao, ne
O9
previгe, i izleжavao se satima, jedino bih ujutru, kupujuсi u samoposluzi na uglu sitnice potrebne za taj dan, progo vorio nekoliko reеi sa prodavaеicom koja je sedela za ka som, i od duga vremena listala neki жenski еasopis, Bazar ili Praktiеnu жenu, гta se veс naрe. Bila je nova u toj pro davnici, moжda je zameзivala nekog ko je otiгao na go diгзi odmor, ne seсam se viгe, verovatno neгto tako ili to me sliеno. Kruжio sam izmeрu gondola sa robom pospano i bez жurbe, punio korpu i prilazio kasi, ona je spuгtala novine u krilo, i dok je kucala, еavrэali smo, prvih dana uobiеajene reеi, dobro jutro, mleko je opet poskupelo, na javili su kiгu, veс joj je vreme, prijatno, i tako redom. Bi la je neгto mlaрa od mene, ne baг lepa, ali nekako prisna, prisno, to je dobra reе, a ni ja nisam bio baг neki mutavac, mislim, voleo sam da skrenem u koprive, Lidija je otputo vala daleko, na more, a more je smrt, i rekao sam sebi, гta te koгta, i onako se neсe vaжiti, hajde da to ipak uradim, baг kao onaj fudbaler koji poгaэe loptu u mreжu, reda ra di, iako je sudija veс odavno svirao ofsajd. Ubrzo smo preгli na ti, razgovori su nam postali duжi, mada ne pre terano zanimэivi, htela je isto гto i ja, to se bar odmah vidi. Nekoliko dana kasnije saеekao sam je posle zavrгetka зene smene i odveo je u stan. Provodili smo noсi zajed no, ona je ujutru odlazila na posao, a ja bih ostajao u so bi, da tromo ispratim joг jedno dugo letзe pre podne. Je ste li primetili: letзi dani su uжasno dugi, ali su leta krat ka, i гto viгe starimo, sve su kraсa. Dolazila je predveеe, kada se meгaju svetlosti, od mleеne do zagasitosive, i svla еila se polako, сutke, pred ugaгenim televizorom. Zabora vio sam kako se zvala i znam da mi Bog to nikada neсe oprostiti. A onda sam dobio pismo. Od Lidije. Pisala mi je, do u detaэe, kako je umro зen deda, u sobi sa velikim ogle dalom, koje su pokrili crnom plahtom kada su mrtvaca po loжili na odar, takav je bio obiеaj, tamo, na ostrvima. I
O 10
dugo mi je opisivala taj pokrov, koji se, kako je rekla, iz nenada naгao u kuсi, taman i teжak pokrov za „psihu”, tako se u зenim krajevima kaжe za ogledalo. Sledeсeg dana, izjutra, silazeсi u podrum da bacim smeсe, mislio sam na to pismo, i kako u зemu nema ni гta o nama, samo o smrti. Gotovo, rekoh sebi, kraj. Tre balo je da malo izigravam gubitnika, kada bi Lidija pre stala neгto da pomiзe to jednostavno viгe nije postoja lo... puf... i viгe ga nema. Ali, bilo mi je svejedno. Pozvao sam lift, uгao i pritisnuo dugme sa brojem mog sprata. Lift, meрutim, stade veс u prizemэu, i u зega koraknu neki еovek, bez pozdrava. Nisam obraсao paжзu, piэio sam u praznu kantu za smeсe. Onda ga ipak pogledah. Bio mi je okrenut leрima, nepoznat, nije stanovao u na гoj zgradi. Pod miгkom je nosio veliki smotak crnog plat na, nalik onom pokrovu iz Lidijinog pisma. Opet sam pri tisnuo dugme, on nije, сutali smo, i kada je lift najzad stao, on se sklonio u stranu i pustio me da izaрem, a za tim je krenuo za mnom, i pratio me, u tiгini, sve do sta na. Na stepeniгtu se ugasi sijalica. Dok sam pipao po zi dovima traжeсi prekidaе, еuo sam kako nepoznati гkripa vo diгe u mraku. Nije mi bilo prijatno, ali naрoh prekidaе, ruka je sama znala taj pokret, ponavэala ga je godinama, i mutno svetlo prosu se po hodniku. Izvadio sam kэuе iz dжepa i gurnuo ga u bravu. Tip mi je stajao tik iza leрa. Tada sam se okrenuo. Bio je slep na jedno oko. Ono dru go je gorelo. – Izvolite – rekoh – ko vam treba? – Da li ovde stanuje gospoрa Petroviс? – glas mu je bio hladan, kao sa leda. – Ne. Ovde nema Petroviсa. – A, tako, verovatno sam promaгio ulaz – reеe i, pro mrmэavгi joг neгto гto nisam razumeo, othrama niz ste penice.
O 11
Sutradan sam na betonskom stubu susedne zgrade video novu umrlicu. Oko podneva, gledao sam to sa bal kona, stigla su mrtvaеka kola i odvezla kovеeg, pod crnim pokrovom, sa telom susetke, stare gospoрe Petroviс. Le to se pribliжavalo kraju. Jednog jutra u samoposluzi na uglu nisam zatekao prodavaеicu. Lidija se verovatno vra tila sa mora, ali mi se viгe nije javэala. U septembru sam poloжio preostale ispite. Sada ga еekam da doрe i izgovori moje prezime. Sa belom skramom u pogledu.
O 12
Novobeograðani Pэusak tek гto je poеeo. Naiгao je naglo: tako biva na Novom Beogradu. Posle dugih dana жege, odjednom se, ah, najzad, nad prostorom izmeрu dve reke nakupe obla ci i po ulicama se prospe plahi boжiji daжd. Zatekao me na uglu ulice, koja je drugim krajem izlazila na reku. Leto je bilo na izmaku, osetio sam to nepogreгivo, rebrom, isto onako kao kada sredinom februara, u trenu dok malaksa va oгtri novobeogradski vetar, u nozdrvama osetim nago veгtaj proleсne topline. I veс je pэuгtalo svom snagom, tu, na skveru kod robne kuсe „Duga”, pa sam, zateеen, za boravэajuсi kuda sam krenuo, sigurno nije bilo vaжno, ule teo u prvi ulaz. Tamo je stajao neki tip, i еitao novine. Za mnom utrеaгe tri deеaka, u dobro natopэenim dresovi ma, jedan od зih nosio je uprэanu koгarkaгku loptu. Sme jali su se dok su еekali lift. (Boжe, od kada nisam igrao ba sket! Godinama.) Lift nije stizao, pa su odjurili uza stepe nice, i гto su se viгe peзali, зihovi glasovi postajali su sve tiгi, za nepun minut nastupio je mir, moglo se еuti ka ko pэusak гiba po prэavom staklu ulaza. Potom se otvoriгe vrata jednog stana u prizemэu: pored nas proрe sredoveеna жena, kapetanica sa bajatim licem. Bila mi je odnekud poznata. Za trenutak je zasta la, kao da se dvoumi. Onda ipak zakoraеi u kiгu. Uopгte nije жurila. Tip sklopi novine. Sada сe izvaditi noж, po mislih. Niгta od toga, nije me ni pogledao. Izaгao je i su stigao жenu, pokuгao je da je zagrili, ali mu je ona sklo nila ruku. Padalo je po зima, gusto i veеno, tu, na opu stelom parkingu, kao po prvim эudima. „Kog im рavola treba da kisnu i da u zrelim godinama izigravaju эubav nike iz loгih filmova”, upitao sam se, i odmah samom sebi odgovorio: „A kog se рavola to tebe tiеe.” I nije me se ti
O 13
calo. Povukao sam se dubэe u hodnik, do stana iz kojeg je maloеas izaгla ona жena. Na mesinganoj ploеici pisalo je: Telban. To je retko prezime, еak i na Novom Beogra du, gde, еini mi se, postoje sva prezimena ovog sveta. Po znavao sam, davno, jednu Ivanu, Telban, iгli smo zajed no u osnovnu гkolu i gimnaziju. Onda su se vrata opet otvorila i na hodnik je, жurno, ne primetivгi me, sa kiгo branom u rukama, izjurila baг ta Ivana, samo starija dva deset godina: „Mama”, vikala je, „saеekaj, zaboravila si kiгobran.” Ali, mame viгe nije bilo ispred zgrade, nestala je ne gde sa onim tipom. Ivana se okrenula, da se vrati, i tako smo se, posle dvadeset godina, ponovo sreli: – Zdravo – rekoh – da li me se seсaг? Pogledala me. U dubini stana, video sam to kroz po luotvorena vrata, preko зenih ramena, promaja je nadi mala zavese. Kao jedra. Setila se, naravno. Odmah: – Ej, otkuda ti? – Sasvim sluеajno. Sklonio sam se od kiгe. Nisam znao da ovde stanujeг. – Pa i ne stanujem. Znaг, ne жivim viгe u Jugoslavi ji. Doгla sam na dva tri dana da posetim majku. Daj, uрi, da ne stojimo ovde bez veze, dugo se nismo videli. I uгli smo. Ponudila me da sednem. – Hoсeг li neko piсe? – Radije bih еaгu vode. Oжednim kad pada kiгa. – Saеekaj da donesem – rekla je i otiгla po vodu. Osvrnuo sam se. Obiеan, niеim izdvojen stan u prizemэu, kakvih u ovom gradu ima na hiэade, i u svakom od зih po jedna, niеim izdvojena, obiеna эudska priеa. Svratio sam da pokupim jednu takvu priеu, taеnije, naleteo sam na зu. Spustila je еaгu na sto: – Nisi se promenio. Uvek isti.
O 14
– Pa, ako izuzmem dvadeset godina i dvadeset kilo grama viгe, gotovo da si u pravu. Гta je novo kod tebe? – Umro mi je otac. Pre nekoliko godina. – Жao mi je – rekoh. – Ako ima utehe, to nas sve еeka. – Znam – rekla je Ivana. – Ali, od tada se sve pro menilo. Posledзih godina nije izlazio iz kuсe, po ceo dan sedeo je pred televizorom, i gledao kako se raspada зegov mladiсki san. Potpuno se osamio, prestao je da razgova ra sa majkom, znaг, ona je mnogo mlaрa od зega, a sa mnom i inaеe nikada nije progovarao viгe od nekoliko najnuжnijih reеenica. Ovo viгe nije bio зegov svet. Sve mu je smetalo. I kako razgovaram, i sa kim se druжim, i гta stu diram, i kako se oblaеim, i moje эubavi su mu smetale. Зegovi vrгзaci, vojni penzioneri, ponekad su dolazili kod зega, ali je i зih odbio. Moжeг li to zamisliti – rekla je Ivana proгavгi rukom kroz kosu – prestao je еak i da navija za „Partizan”. Pred smrt viгe nije hteo ni hranu da uzima. Odbio je da жivi. Nisam znao гta da kaжem. Sedeli smo i сutali. Voda u еaгi bila je bela od hlora. Otpio sam bэutav, mlak gutэaj i vratio je na sto. Pogledao sam kroz prozor. Na sparuгe noj poэani ispred zgrade veс su mutno odbleskivale lo kve. Pod pэuskom su se muvali neki psi. Зima kiгa ni je smetala. Iz daэine se sa autoputa еulo kao da neko oгtrim noжem seеe beskrajni list hartije. – Kako je kod tebe? – upitala je Ivana posle pauze. – Viрaг li se sa starim druгtvom? – Maзe viгe dobro, i sve kao po loгoj navici. Ne vi рam nikoga. Ponekad sretnem ponekog, najеeгсe na uli ci, ili u autobusu. Ne razgovaramo, samo se pozdravimo ili nam je, еeгсe, ne znam zaгto, toliko neprijatno da se pravimo kako se ne poznajemo. Tako je vaэda lakгe. – I boэe – rekla je Ivana. – Sada smo veс эudi, sva ko sa svojim poslovima.
O 15
– Da – rekoh. – Proгlo je neverovatno brzo. Ne mo gu da verujem da nismo viгe klinci, da smo odrasli. Ne oseсam se tako. Stalno mislim, dok ovako sedim, kako сe pozvoniti neko iz druгtva i pozvati nas na neko dobro zezaзe, ili na basket. – Vi ste voleli basket. Mi smo se sakrivale po soba ma, гminkale se i oblaеile veг i garderobu naгih dragih ma mica. Kao da nam se жurilo da гto pre odrastemo. I sada kada smo odrasle – niгta. Жivot se sveo na dosadne tele fonske razgovore i stalno ponavэaзe kako bi zaista bilo dobro da se jednom okupimo, kao stara ekipa. I to nepre stano odlaжemo. Proгla priеa. – Proгla. Zaгto si se odselila? – Bilo mi je svega dosta. Odjednom. Posle oеeve smrti mamu viгe nisam mogla da prepoznam. Poеela je da izlazi sa drugim muгkarcima, nije birala, mlaрi ili stariji, svejedno, htela je da nadoknadi sve one puste godine, znaг, otac je doveo u grad dok je joг takoreсi bila devoj еica, i niгta joj nije pruжio, ni letovaзa, ni izlete, ni bio skop, o pozoriгtu da ne govorimo, niгta, baг niгta, more je prvi put videla u pedesetoj godini, a гta сe more onom ko ima pedeset godina. Promenila se, nismo viгe razgova rale kao nekad, postale smo daleke, bila je sve viгe nepo verэiva i sve viгe эubomorna, na moje godine, na obra zovaзe, na mladiсe sa kojima sam izlazila, seсaг se, za jednog se bila baг vezala, a on se nije zakopеavao na le рa, otiгao je еim je skuжio stvar. Iskreno, ni meni nije naj boэe iгlo, imala sam dobar ali dosadan posao, raskinula sam veridbu, i tako, pre nepunu godinu, odem u zemэu predaka. Ni tamo nije dobro, Эubэana je mali, ksenofo biеan grad. Sada sam ni tamo ni ovamo, izmeрu... Prekinula je monolog. Negde je iscurila magneto fonska traka. – Pa, ja bih da krenem – rekoh. – Mislim da kiгa prestaje.
O 16
Ustali smo. Na stolu mi je ostala nedopijena еaгa vo de. Otpratila me do vrata. Pogledali smo se, dugo, i bez reеi. Еekalo nas je novih dvadeset godina. Imao sam, ne kada, roman sa tom Ivanom Telban. I зenom mamom. Izaгao sam na ulicu. Vazduh je, posle kiгe, bio sveж, kao kad u sparnoj noсi, posle teгkog sna, otvorite friжider. Negde daleko, gore, u visokim, crnim гumama, kapalo je sa drveсa.
O 17
Na terasi Najzad, da poеnemo. Dan je bio lep, pa smo izneli stolice na terasu, i nastavili sinoсзi razgovor. Verin ate эe nalazi se na vrhu onog sivog solitera pored samog du navskog keja, ma znate sigurno, kada od Uгсa krenete prema Zemunu, novobeogradskom obalom, ostavite za sobom hotel „Jugoslaviju”, pa zatim veliki pusti plato na kojem je nekada bila жelezniеka stanica, a sada po зemu trеe dobermani, proрete zabavni park sa leve i marinu sa desne strane, i veс ste tu, uskoеite u lift, pritisnete dug me, odvezete se do posledзeg sprata, preskoеite joг ne koliko stepenika, i ugledate vrata Verine mansarde: ako ste pozvani slobodno uрite, ne morate zvoniti, prvo zato гto je zvono pokvareno, a drugo zato гto je gotovo uvek otkэuеano. Velim, dan je bio lep, izliven od teеnog kristala pro leсne svetlosti, i еim smo se probudili гirom smo otvori li balkonska vrata, ja sam pokupio piсe preostalo posle sinoсзe proslave mature, Vera je navukla farmerke i sku vala jaku kafu – гteta гto ne pijeг kafu, rekla je – hvala, radije bih jedan viзak, viзak je najboэe piсe, odgovorio sam – nigde nismo жurili, imali smo ceo vikend pred sobom. Verin еovek, a moj najboэi prijateэ, otputovao je negde van grada, oseсali smo se sigurno, spremni da dva dana zaboravimo na svet. Rasklopili smo baгtenske sto lice sa zavaэenim sediгtima i udobno se smestili. Nebom je, ostavэajuсi trag, promicao mlazзak. Prostor oko nas bio je гirok, nekako izdubэen, raspuknut i zakrivэen, go tovo se moglo osetiti da je zemэa okrugla. U joг еistom, jutarзem vazduhu, iznad Dunava, postali su vidni i zele ni, poplavэeni vrbaci. Dolazila je sezona ribolova. Vera je uzela blok i neгto crtala. Onda je rekla:
O 18
– Mislim da on zna. – Jesi li sigurna? – Da. Celu zimu nije izlazio iz stana, jedva sam ga ubedila da ode na taj put. Istina, niеim nije pokazao sum зu, ali sam to jednostavno osetila. Гta ti misliг? – Mislim da neгto sluti. Rekao mi je pre nekoliko dana. – Гta ti je rekao? – Rekao mi je da se u posledзe vreme neobiеno po naгaг, i da pretpostavэa da imaг nekog drugog. Zamolio me je da pripazim na tebe dok je on odsutan. – Ti si mu obeсao? – Pa naravno da sam mu obeсao, vidiг da se nijed nog trenutka ne odvajam od tebe – rekao sam, i Vera mi se osmehnula. Vera se divno osmehuje. – Еudno je druгtvo bilo sinoс. – Еudno. Tako smo se promenili. Neke uopгte nisam prepoznao. Kako se zvao onaj tip sa naoеarima, kaжu da je pisac, znaг, onaj гto niгta nije hteo da pije? – Misliг na Mihajla. Kako ga se ne seсaг, ima stari jeg brata, Stanka, ali je Mihajlo krenuo ranije u гkolu, pa su zajedno iгli sa nama u isti razred. Igrali su koгarku, jedne sezone bili su prvaci gimnazije. – Slabo pamtim – rekoh. – Viгe niko ne liеi na sebe. – Mnogo si pio – kazala je Vera. – Kako i ne bih. Posle toliko vremena svako hoсe da se pokaжe boэim nego гto jeste. Imam utisak, mada se godinama nismo videli, ili moжda baг zato, da je izmeрu nas trajalo neko tiho, ali vrlo surovo takmiеeзe. Ko je do kle stigao, гta je postao, kakvu je karijeru napravio, da li je oжeзen ili razveden, ima li dece, gde stanuje, gde letu je, i tako redom, gomila gluposti middle age a, u jednoj propaloj, anonimnoj zemэi koja je definitivno otiгla do рa vola, a da zbog toga nikog nije zabolela glava. Kada рa
O 19
vo zavlada svi postaju pripravnici za pakao. (Baг sam to lepo rekao, zar ne, kao junaci iz Leoneovih filmova.) Za misli, molim te – nastavio sam da deэem tu жvaku, ose сajuсi kako u meni raste bezrazloжni bes – ona Vujiсka, ma seсaг se one Vujiсke koja je uvek kokodakala iz prve klupe – ta Vujiсka me je dva sata gзavila svojim znaеaj nim nauеnim radom, baг je tako rekla, znaеajnim nauе nim radom. Moжeг misliti. A znaг o еemu je reе? Kaжe da je objavila studiju o leеeзu proliva tek roрene teladi, еak mi je i poklonila separat, sa posvetom. Da ne verujeг: po seban otisak iz еasopisa Savremena poэoprivreda, broj dva za ovu godinu, Bogomira Vujiс: „Savremena glediгta i tumaеeзa etiologije proliva teladi u prvim danima жi vota.” Еuj posvetu: „S эubavэu, Bogomira”. Ljubav i pro liv teladi. Morao sam da popijem nekoliko viзaka da bih je sluгao. – Primetila sam. Bio si vrlo, vrlo paжэiv. I ovde, na terasi, a pretpostavэam i tamo – rekla je Vera, pokazuju сi rukom prema prozorima sobe iza svojih leрa, sa onom dvosmislenoгсu u glasu, koju kod зe naroеito volim. Ni sam znao da li je u pitaзu zezaзe ili blaga, pomalo naiv na эubomora devojеice koja se stidi da samoj sebi pri zna da se zaэubila. A moжda je po sredi i jedno i drugo. Izgleda da me ipak videla kako sa Bogomirom odlazim u drugu sobu. (Tamo smo gledali kзige i Verine crteжe. Еasna reе. – Bogomira – rekoh joj – budi originalna, sve druge su rekle ne.) Trudeсi se da ostanem prividno ravno duгan, uzvratio sam laganim protivnapadom: – Гta sam drugo mogao da radim, kada si ti celo ve еe priеala sa onim piscem. Brodovi su prolazili rekom. Dunav je, velik, oticao na kraj sveta. – Greгiг. To nije bilo ono na гta ti misliг. Mihajlo i ja se nismo videli nekoliko godina, taеnije, od moje po
O 20
sledзe izloжbe. Nekada smo bili dobri prijateэi. Posle to liko vremena baг smo lepo razgovarali. – Znam – rekoh pomalo uvreрeno. – Slikarka i pi sac, to mora da je bio vrlo zanimэiv razgovor. – Pa da znaг i da jeste. Dogovorili smo se da on na piгe predgovor za katalog mojih crteжa, a ja da napravim viзetu za зegovu novu kзigu, Рavo u liftu. Dobar na slov, rekla sam, dopada mi se, a on je mene pitao zbog еe ga slikari ne umeju da daju prave nazive svojim slikama. – Aha. I гta si mu odgovorila? – Da ne treba razmiгэati o nazivima. Oni sami do рu. Ako doрu. Ako ne doрu, znaеi da su nepotrebni. Re kao mi je da su slikari nemuгti эudi, i zato na poseban na еin sreсni. Slike niгta ne govore, slike сute. I tako, u stva ri, najboэe govore. A pisac mora da govori, mada zna da nije u staзu da bilo гta zaista kaжe. Reеi su nepostojane isto kao i ono гto bi trebalo da nam saopгte. – Zanimэivo. Mora da je to proеitao kod Davida Albaharija. I гta je posle bilo? – Posle se umeгao onaj Nikoliс, Danilo, znaг ga, onaj rudarski inжeзer. – Pretpostavэam da vas je ugзavio nekom priеom o ugэu... – Ne. I taj je sasvim dobar tip. Gledali smo sa tera se, dole, prema Dunavu, u mrak, i onda je neko od зih dvojice, ne seсam se viгe ko, rekao kako dno ne postoji, kada bi neko od nas skoеio, propadao bi veеito, i tada mi je palo na pamet kako sam kao devojеica zamiгэala kraj sveta, neгto kao onaj uroрenik iz filma Bogovi su pali na teme, ideг, tako, danima, ideг, ideг noсima, i doрeг na ne ku visoku liticu, na kraj sveta, dole je bezdan, kada si de te ne umeг da zamisliг neгto гto je beskonaеno, i vidiг kako se ispod tvojih nogu stropoгtava okean. Onda je Nikoliс rekao da je sliеan oseсaj imao u Boru, na povrгin
O 21
skom kopu; kada staneг na зegovu ivicu osetiг kako te, naroеito u sumrak, ili pred zoru, taj prostor, balkanski pupak, najdubэa rupa Evrope, zove i guta. Oduvek znam, dodala sam, da je moja najboэa zamisao, naжalost neizvo dэiva, da naslikam prazninu, i da kada еovek doрe pred moju sliku i pruжi ruku da opipa platno, ta ruka jednostav no proрe, tamo, na drugu stranu, iza ogledala. Bilo je blizu podneva. Gledan sa visine, Novi Beo grad liеio je na loгe snimэenu razglednicu. Suviгe pravih linija. Gomila гkatula baеena iz vazduha, uredno poreрa ni kolektivni mrtvaеki sanduci, гto bi rekao debeli Krleжa. – Joг smo deca. Klinci naгih prijateэa veс polaze u gimnaziju. – Uvek сemo to biti. – Jesi li siguran? – Sasvim. Gledam te kako crtaг. – Kako? – Kao da se igraг. – Taеno, igram se. Znam i neke druge igre. – Koje? – Reсi сu ti posle. Uostalom, i ti si deеak. Ideг na pe caзe. – Oboжavam. – Zbog еega? – Vrag сe ga znati. U stvari, kada stalno radiг jedan te isti posao suгtina negde iscuri, jednostavno nestane. Pred vodom je sve drukеije, mislim, oseсaг se vrlo organ ski, elementarno, sediг, gledaг i еekaг neгto гto uopгte ne mora da doрe. Samo sam na vodi ja – ja. Nigde dru gde. – Еak ni sa mnom? – To je teгko pitaзe. – Htela sam da te pitam: da li me voliг? – To je lako pitaзe.
O 22
– U redu, samo mi joг nisi rekao koji to posao nepre stano radiг. – Pa taj, volim жenu svog najboэeg prijateэa. – Znamo tu priеu. – Naravno, ali, vidiг, nama se ta priеa dogaрa prvi put. – Razumem. – Nema tu гta da se razume, to je jednostavno tako. Neko vreme smo сutali. Gledao sam je iskosa, kako crta. Nije bilo potrebe da se bilo еega seсam. Sedeli smo tu, na terasi, u naгoj priеi. Primetila je da je posmatram. Okrenula je glavu prema meni, kao da жeli neгto da ka жe, ali sam je preduhitrio: – Vreme je za ruеak. Hoсeг da donesem neгto? – Ne, jeгсemo unutra. Idemo li? Stavila je crteж u blok i ustala. Dokrajеio sam piсe i poгao za зom. Ovo nije neza nimэivo, mislio sam, moжda baг zato гto je besmisleno. Je li smo, i gutali se. – Zakэuеaj vrata – rekla je Vera – ukoliko жeliг da ti neгto pokaжem. Uеinio sam to, bez reеi, i vratio se u sobu. Seo sam na krevet. Priгla je i dodirnula me prstom. – Da se skinem? – upitala je, nevino, kako samo ona ume, kao da joj je prvi put. – Da – rekoh glasom nepoznatog, gubeсi se. Ona skide pamuеnu koгuэu, otkopеa farmerke, ko je skliznuгe na pod i ostade vitka kao deеak, u tankom krat kom kombinezonu, golih ramena i ruku. Zatim i to zbaci sa sebe. – Doрi – rekoh, i ona se spusti na leжaj pored me ne. Poloжio sam ruku na unutraгзu stranu зene butine. Bila je topla. Ljubili smo se dugo, ispred nas bilo je po slepodne, noс, pa zatim joг jedan dan, pusta nedeэa, du
O 23
ga kao godina. Osam ili devet spratova niжe, u stanu su dije Dimitrijeviсa, u jednoj loгe nameгtenoj sobi, bez эu di, svetlucao je prazan TV ekran. U kuhiзi se hladila еi nija pudinga od еokolade. Privuеena neobiеnim, hipno tiеkim sjajem, svraka iz obliжзeg parka doletela je na prozorski sims. Zaspali smo. Probudilo me kucaзe. Stavio sam Veri ruku na usta, otvorila je oеi, i dao joj znak da сuti. Ustao sam i neеuj no otiгao do ulaznih vrata. Pogledao sam kroz гpijunku. Bio je to on, Verin еovek i moj najboэi prijateэ. Kucao je sve jaеe, onda je poеeo da udara i da viеe: – Otvorite, znam da ste tu. Zaustavio sam dah. Sasvim blizu jedno drugom, u prostoru podeэenom obiеnim drvenim vratima, tukla su dva srca. Vera mi je priгla sa leрa i zagrlila me. Drhtala je. Sve to trajalo je pola minuta, ne viгe. Potom, зegov glas je postepeno postajao sve tiгi, зegovi udarci sve sla biji. Najzad je poloжio еelo na zid i sasvim zaсutao. Еuo sam ga kako jeca. Uzeo sam Veru za ruku i poveo je na terasu. Predve еe, sa reke se podizao vetar. Suton je dolazio iz dalekih ravnica, kraj dana liеio je na finalnu scenu nekog pozorja koje se razvija dramski i mistiеki, u horizontima, pokretima, bojama i podnebesnim znacima. Pravo u pogled nadiralo je prostrano poэe neba, sa velikim tvrрavama oblaka, ogrez lim u krv sunеevog zalaska. Mrak je pao naglo, kao da je neko, posle odigrane predstave, spustio teгku, neprozirnu zavesu. Stajali smo i gledali se, nemo i u tiгini. Znali smo da dno ne postoji.
O 24
Lov na tvorove Pozvonio sam. Otvorila mi je neka жena, od onih kojima teгko mo жete odrediti godine. Mogla ih je imati trideset, ali i pe deset, svejedno, izgledala je kao da danima nije videla sunce. – Dobar dan – rekoh. Nije uzvratila pozdrav. Samo je procedila hladno, preko usana: „Ko vam treba?” – Da li je tu Vujadinoviс? – upitao sam. – Odselio se pre dva meseca. – Da sluеajno nije ostavio novu adresu? – Nije – reеe, i zatvori vrata. Negde se еuo radio. Na ploеici je pisalo: Striganoviс. Nikad еuo. Pozvonio sam opet. Proгlo je dosta vremena pre ne go гto se ponovo pojavila. – Dobro, гta vi hoсete? – Еujte, potreban mi je Vujadinoviс. Znate li bilo гta o зemu? – A ko ste vi? – Njegov drug iz vojske. – Javio se pre nekoliko dana. Rekao je da сe moжda navratiti, da pokupi neke stvari. Pa sad, ako vam se еe ka, еekajte. Nije me pozvala da uрem. Nisam to ni oеekivao. Smandrэao sam se niz stepeniгte. Napoэu je osvajalo ra no, prozraеno novobeogradsko jutro. Seo sam u tek otvo ren bife, tu, odmah pored ulaza, u prizemэu solitera. Na ruеio sam doruеak i duplu kafu. Kroz staklo izloga video sam ulicu. Prolaznici su postajali sve еeгсi. Po nekom su manutom redu izlazili su iz betonskih kula, koje su podu pirale nebo: prvo гetaеi pasa, potom starci i starice u po
O 25