Page 1


TEMPORA


Urednik Predrag Markoviテア

Oprema Duテ」an テテviテア


IVAN IVANJI

JULIJAN

Beograd 2008.


© „Stubovi kulture“


1. SMRT ME PRATI OD SAMOG POÅETKA Sa Homerom i istorijom svoje porodice upoznao se isuviãe rano da bi sve razumeo, ali bio je veñ dovoljno velik deåak da mu se prva saznanja zauvek duboko ureæu u pamñenje. Uåinilo mu se da je i sam potomak Tantalovog plemena, da su svi njegovi roðaci, pa i on liåno, delovi one iste priåe na åijem åelu stoje gråki i ostali bogovi. Svi ñe patiti, svi ñe biti ubijeni ili ñe se meðusobno poubijati. Æivot je nemilosrdan, åovek po prirodi uglavnom zao, sudbina je neizbeæna. Prvo jasno señanje poåinje galamom, batom åizama, zveckanjem åelika. Noñ je osvetljena bakljama. Titrava, zlokobna, slaba svetlost. Opasne senke po zidovima. Grube ruke ga bunovnog trgnu iz postelje, zajedno sa starijim bratom Galom ga dovlaåe u oåevu loænicu, u koju nikad ranije nije smeo da uðe, tamo zabezeknut, a nem, otac stoji bleði nego ãto ga je ikada ranije video u æivotu. Nimalo ne deluje dostojanstveno, a kamoli oholo, kakvog ga inaåe pamti, ne brani se, ne diæe ruke, prosto dopuãta da ga maåevi izbodu. Njegova se krv proliva po uglaåanom patosu od belog mermera, a istovremeno promukao glas na latinskom, koji je Julijan tada loãe govorio i razumevao, pita: „A ãta ñemo sa njima?“ „Ne znam. Nemamo nareðenja... Pusti ih. Stariji je bolestan i neñe dugo, a maliãa je dete...“ Leã, raspoluñena glava, retka plava kosa krvava, krvava i tunika. Njegov otac. Kao odrastao åovek señao se oåevog ubistva kao da je to bio san, señao ga se joã i kao car, nije viãe znao da li je tu noñ doæiveo baã tako ili mu se slike prikazuju na osnovu toga ãto su mu razni ljudi kasnije ispriåali. Seña li se zaista tribuna koji mu je darovao æivot, rekavãi: „Pusti ih...”? Åinilo mu se da tog sredoveånog åoveka crvenog lica, velikog nosa i uzbuðenog glasa

5


bolje pamti nego oca, skamenjenog u tom sudbonosnom trenutku pred smrt, ili njegovo mrtvo telo na hladnom mermeru. Kao imperator, koji misli da moæe da promeni svet, Julijan bi joã uvek åesto govorio: „Mene smrt prati od samog poåetka...“ Zna da su mu oca ubili u jednoj od carskih palata u Carigradu, a da je on tada imao samo pet godina. To je izvesno. Ne zna taåno kada je poåeo da razlikuje veru u jednoga Boga i Gospoda naãeg, Isusa Hrista, Spasitelja, od onog verovanja koje ñe kasnije, kao zreo åovek, a takoðe i mislilac, najradije nazivati helenistiåkim. Nikako viãe ne zna kada je shvatio da svemoguñi raniji car, Konstantin, koga su sa gotovo poboænim poãtovanjem nazivali velikim i trinaestim apostolom, nije lik iz legende nego njegov roðeni stric, koga se, doduãe, uopãte ne seña, ali govore mu da su ga, kad je imao dve godine, jedanput njemu pokazali. Tako isto mogli su da mu kaæu i da je predstavljen Zevsu gromovniku ili bogu nepobedivog Sunca, Heliosu, kome ñe se docnije najviãe posvetiti. Za njegovog dedu, cara Konstancija I, koji je umro daleko pre Julijanovog roðenja, pripovedali su mu da je bio pravdoljubiv, blag i tih åovek, i odliåan vojnik. Pitao se nije li to protivreånost, biti blag, a vojniåina? Kasnije se trudio da bude joã i viãe od toga, ne samo blag, nego joã i mislilac i pisac, pa opet vladar i ratnik, sve istovremeno – ne prestajuñi, ipak, da se pita je li to uopãte moguñe. Poreklom iz Naisusa u ilirskoj provinciji Meziji, njegov deda se rano upoznao sa tadaãnjim prefektom Dioklesom, koji ñe kao car uzeti ime Dioklecijan i reformisati Rimsko carstvo. Konstancije ñe mu ostati veran do smrti. Dioklecijan ga je postavio za cezara Zapada, docnije i za avgusta, a on je sve prihvatao radosno, ali i posluãno, kao kad poruånika unapreðuju za kapetana. Moæda su ga zbog toga svi voleli, a uspevali takoðe i da ga poãtuju. Julijan je rano saznao da istu liånost retko kad i poãtuju i vole. Ljubav je isuviãe åesto åak i smeãna i dostojna prezrenja, jer je zapravo znak slabosti, a poãtovanje obiåno stekneã samo kad te se boje.

6


Svoje komplikovano porodiåno stablo uåio je napamet kao poreklo Hristovo sa poåetka svetog pisma ili meðusobne odnose gråkih bogova i polubogova na osnovu Ilijade i velikih helenistiåkih pisaca. Stric Konstantin, zapravo samo polustric po istom dedi, ali ne i po babi, bio je, doduãe, najstariji, ali ne i braåni, prema tome dinastiåki za nasleðe odreðeni sin dede Konstancija. Konstantin se rodio iz veze sa kråmaricom, stabularijom Jelenom, takoðe iz Naisusa, gde je deda bio komandant gar nizona, ali Dioklecijan time nije bio zadovoljan i naterao ga je da se zvaniåno oæeni Teodorom, ñerkom starijeg po åinu kolege generala, posle avgusta, cara Zapada, Maksimijana, da bi se na taj naåin uåvrstio poredak vlasti u Imperiji nazvan tetrarhijom. Konstancije je posluãao kao i uvek i sa Teodorom dobio sinove, prvo Julijanovog oca, Julijana Konstancija, pa Dalmacija, Hanibalijana, kao i ñerke Anastaziju, Eutropiju i Konstanciju. Pokazalo se, meðutim, da je Konstantin, najstariji, iako vanbraåni sin, bio daleko najenergiåniji i oåigledno sposobniji åak i od svog oca, a pogotovo od svoje polubrañe. A da bi ispoljio sposobnost, åovek nije smeo biti milosrdan. U toku decenija pre Julijanovog roðenja odnosi unutar dinastije razvijali su se kao da se radi o borbi bogova sa Olimpa protiv titana, samo ãto su ovde uåesnici zbivanja bili smrtnici, koji su mogli da budu i jesu bivali ubijeni. Konstantin je prvo naredio da se ubije njegov prvoroðeni sin Krisp, mladi, daroviti i omiljeni admiral i ãef carske flote, koji je roðen vanbraåno, kao i on sam, a posle i njegova lepa mlada æena, Fausta, majka njegovih sinova, Konstantina II, Konstancija II, Konstansa i ñerki Konstantine i Jelene. Posle smrti velikog Konstantina nastala je borba na æivot i smrt izmeðu njegovih sinova, pa je najlukaviji, najspretniji ili najsreñniji meðu njima, Konstancije II, najpre organizovao ubistvo svoje polubrañe, brañe od strica, pa roðene brañe i sada je sam vladao imperijom. On je verovatno naredio i ubistvo Julijanovog oca. Ko bi drugi? Julijan je detinjstvo proveo shvatajuñi svoj æivot kao deo mitologije, a istovremeno i kao stvar nost, kojoj pripada liåno, jer

7


je znao: ako njega maåem poseku, njegova ñe krv poteñi, njega ñe boleti, on ñe umreti. Zbog toga se veñ kao malo dete pitao ãta je to smrt. Nije imao mnogo prilika da se igra sa vrãnjacima, za vreme vladavine svog oca nije imao prijatelje, samo uåitelje i åuvare, zbog toga nije mogao da sazna kakav je æivot van palata, iako je strasno æeleo da mu niãta ne bude strano. Valjda je zbog toga kasnije toiko cenio malobrojne prijatelje koje je uspeo da stekne u æivotu. Nije imao pojma koliko je obiånom åoveku strano da razmiãlja o carevima i dinastijama, o bogovima i njihovim podvizima i intrigama, kakav je æivot van carskih palata. Oduvek je oåekivao da ñe ga iz sna trgnuti galama, zveket gvoæða, bat åizama po mermeru, ali da ga neñe odvesti da gleda tuðu ili åak oåevu, nego da se suoåi sa sopstvenom smrñu. Svakodnevno se bojao smrti, svake noñi ju je oåekivao u polusnu, a moæda i u snu. Joã kao dete navikavao se na nju, te je zato kasnije mogao da je prezre. A posle izvesnog vremena, åak, i da pomisli da je poãteðen. Nije bilo logiåno to ãto ga je njegov stariji polubrat avgust Konstancije ostavio u æivotu. Iako nije od samog poåetka teæio slavi, prestolu, moñi, Julijan je rano saznao je da je ålan dinastije, da se istiåe pred drugima, da bi moæda on trebalo da bude car i gospodar celog poznatog sveta, istovremeno uviðajuñi da je takvo saznanje veoma opasno i moæe biti kobno, pa je i zbog toga pokuãavao da ga odagna od sebe. Prisutnost smrti u detinjstvu postala je tako intimna i normalna u detetovom æivotu da se ne bi mogla nazvati strahom. Smrt mu je na neki naåin bila roðaka, baã kao najstariji polubrat, imperator, gospodar njegovog æivota. Konstantin Veliki dozvolio je da carstvom zavlada hriãñanstvo. Sadaãnji imperator, Konstancije II, ponaãao se u javnosti kao poboæni hriãñanin. Moæda je to zaista bio jednim delom svog biña. Ubice Julijanovog oca, i izvrãioci, i naredbodavci, ruku ne manje krvavih od junaka iz gråke knjiæevnosti i stanovnika Olimpa, takoðe su bili vernici onog jevrejskog uåitelja iz Gali-

8


leje, Isusa, sina Josifovog iz Nazareta. Time je rano odreðen i odnos deteta Julijana prema veri kojoj su ga uåili. Podavao joj se jer je morao, plaãio je se jer mu se prikazivala kao pretnja, pokuãavao je da je razume, da se utopi u njoj, da se molitvama smiri, jer su mu pametni stariji ljudi govorili da tako moæe i mora. U toku dana, a pogotovo pred noñ, pre nego ãto bi mu san pao na oåi, ponekad je zaista uspevao da se usrdno moli, ali svejedno je osluãkivao ovozemaljske glasove, kao da ñe svaki åas odnekud ponovo doñi ubice njegovog oca, najzad i po njega. Kad je dovoljno ostario da bi umeo da mrzi, poåeo je da mrzi sve ãto je bilo vezano za to uåenje. Nije se precizno señao gotovo niåeg ãto se zbilo pre one noñi. Oca je zamiãljao kao mir nog, ñutljivog, otmenog muãkar ca sporih kretnji, uvek åisto odevenog, dobro namirisanog, u togi paæljivo nameãtenih nabora. Velike gestove sebi nije dozvoljavao ni prema sinovima. Moæda je zaista takav i bio. Niko ko ga je poznavao nije bio spreman da priåa o njemu. Moglo je biti opasno sa simpatijama govoriti o åoveku koga je gospodar osudio na smrt. Julijanova majka je umrla tri meseca posle njegovog roðenja. Zbog toga je ona takoðe mogla biti samo deo priåe o njegovom najranijem detinjstvu i poreklu, koju je åuo od drugih. Æivot napolju mogao je biti praãuma, ali on je veoma dugo bio kao zver koja nikada nije napustila svoj kavez. Sve najbitnije o sebi i svojoj porodici, ono ãto mu se najdublje urezalo u pamñenje, Julijan je saznao od Mardonija. Mardonije je bio evnuh, poreklom Skit, rob Julijanovog dede po majåinoj strani, koji je uoåio svestrani talenat mladiña i naredio da ga poduåuvaju da bi i sam mogao da postane uåitelj, iako su Rimljani njegov narod smatrali varvarskim i primitivnim. Tako je vremenom postao nadzor nik studija Julijanove majke, Baziline, a posle i njegov, Julijanov. Mardonijev glas bio je visok, ali ne piskav tenor; govorio je sporo, ali promiãljeno, samosvesno, odluåno, s takvim autoritetom da su ljudi zaboravljali – ili nikad nisu ni znali – da je rob. Izgleda da je neko propustio da mu blagovremeno poklo-

9


ni slobodu, a papir ni dokaz slobode tom misliocu i skeptiku inaåe nije znaåio mnogo. U najmanju ruku nije hteo da se poniæava i nekoga moli da mu je podari. Mardonije je objasnio Julijanu zaãto je Gal, koga je smatrao svojim roðenim bratom, ipak samo njegov polubrat. Njihov otac se prvo oæenio bogatom i uglednom rimskom patricijskom ñerkom Galom i s njom mir no æiveo u Italiji ne meãajuñi se u politiku. „Ne verujem da se iåega bojao, na mene nikad nije delovao kao straãljiv åovek. Tvoj otac, plemeniti Julijane, prosto nije mario za vlast. Moæda je pomalo i prezirao svet, nije hteo da se prlja svakodnevnim poslovima...“ Formalno je Julijanov otac, Julije Konstancije, imao pravo da zahteva da se ogr ne purpurom, ãto je bila oznaka carske vlasti. On je bio najstariji legitimni sin Konstancija Hlora, Dioklecijanovog cezara i naslednika titule avgusta. Konstantin, koji ñe dobiti epitet Veliki, bio je njegov samo koju godinu stariji polubrat iz oåeve ljubavne veze sa kråmaricom iz Naisusa, Jelenom, objaãnjavao je Mardonije uvek nanovo, da bi njegov vaspitanik dobro zapamtio sve rodbinske odnose. Meðutim, Julije Konstancije javno nikada nije osporavao Konstantinovo prvenstvo, a verovatno mu ni u sebi nije zavideo, dok je posmatrao kako s velikom energijom i surovom doslednoãñu uspeva da svu vlast prigrabi za sebe. Æiveo je sa saznanjem da mu je majka ubijena kao preljubnica. Zajedno sa roðenom brañom, Dalmacijem i Hanibalijanom, sklonili su ga iz dvora u Treverisu, u kojem viãe nisu bili rado viðeni, otiãli su u Galiju, gde su njih trojica studirali na poznatom univerzitetu Galia Narbonensis, sluãali predavanja åuvenih retora, pili i jurili lake æene zajedno sa ostalim studentima. Materijalnih briga, naravno, nisu imali, æiveli su kao prinåevi, nisu se isuviãe meãali sa prostim narodom, samo koliko im je bilo zabavno, ali joã manje u politiku, da ni sluåajno ne bi povredili sujetu niti interese svog svemoñnog polubrata Konstantina, jer su znali da bi to bilo smrtonosno.

10


Da nekako sve stoji pod senkom tog opasnog strica, Konstantina, Julijan je znao oduvek. To je bilo izvesno kao ãto ñe na kraju dana pasti veåe, a posle noñi osvanuti jutro. Nije kao dete svesno razmiãljao o tome da su njegov otac, pa zbog toga i njegov brat Gal i on, imali viãe prava da sebe smatraju vladarom nego taj dæin na prestolu, koga su joã æivog gotovo smatrali i svecem, ali nekako se oseñao uzviãenim, valjda i zbog toga ãto je uvek bio izdvojen, ãto su ga straæari, posluga, robovi, pa åak i uåitelji posmatrali sumnjiåavo i nisu sebi s njim dozovljavali nikakvu intimnost. Nije o tome razmiãljao, ali u dubini duãe znao je da je tako. Sa takvom protivreånoãñu morao je da æivi. Gala je rodila sina, kome je dala ime sliåno svome, Gal. Porodica se preselila u Vizant, gde je Gala umrla a Julije Konstancije se ponovo oæenio, opet bogatom i uglednom mladom æenom, Bazilinom. Brat njenog oca, Julije Julijan, ranije je bio namesnik Egipta, neko vreme prefekt pretorijanaca kod cara Licinija, a posle ga je preuzeo i sam Konstantin. Taj Julijan je bio u bliskim prijateljskim i daljim rodbinskim vezama sa åuvenim hriãñanskim episkopom Euzebijem, koji je veoma dobro poznavao i civilne odnose u Carstvu. „Ja sam imao åast da budem prvi vaspitaå tvoje divne majke, plemeniti moj Julijane“, priåao je stari rob Mardonije. „Bila je lepa, bila je pametna, obdarena svim darovima koje dete åovekovo moæe da primi. Pevala je, åitala stare pesnike, hodala je kao boginja, a bila blaga prema svakome... Takvi ne æive dugo!“ Bazilina je pred poroðaj sanjala da ñe roditi Ahileja. To je ispriåala svom suprugu. Ili stvar no nije oseñala prirodne bolova prilikom poroðaja ili je dostojanstveno uspevala da sakrije tegobu trudova. „Roditelji su ti smatrali da je taj san dobar znak...“, vrteo je stari rob zabrinuto glavom. „Oni su se toliko radovali ãto si doãao na ovaj svet da se nisu ni setili da je Ahilej, doduãe, bio veliki junak, ali imao teæak i kratak æivot...“

11


Bajke i legende. Julijan kao dete nije uvek uspevao da razlikuje ãta su podaci o njegovoj porodici, kako mu ih je prenosio Mardonije, a ãta citati iz Ilijade, koju je morao dobrim delom da uåi napamet da bi savrãeno savladao gråki jezik. „Sve mi se zbrkalo u glavi“, æalilo se dete. „Shvatam. Zamisli kako ñe tek zvuåati onom ko nema pojma o meðusobnim odnosima u tvojoj porodici i dinastiji. Ali ti si uhvañen u njenom srediãtu kao muva u paukovoj mreæi!“, reåe Mardonije. „Ne pomaæe ako se budeã koprcao. Pomiri se s tim i snaði se ãto bolje moæeã...“ Brat od strica Konstancije – koga viãe niko nije nazivao „mlaðim“, jer su njegovog dedu, Konstancija Hlora, zvanog Bledoliki, polako zaboravljali – primio je k znanju da su Julijevi sinovi, Gal i Julijan, ostali u æivotu. Kad je veñ bilo tako trebalo je i da se stara o njima. Pomislio je da je moæda åak i dobro ãto su æivi, nije æeleo da se orgija ubijanja svih roðaka neposredno poveæe s njim, koji je insistirao na tome da sebe prikaæe kao bogobojaæljivog, hriãñanskog vladara. Nije, naravno, smeo ni da nabedi vojsku da je sve prinåeve potamanila na svoju ruku, jer bi to iãlo na raåun njegovog autoriteta kao vojskovoðe. Bilo je najjednostavnije da o ubijanju potomaka Konstantina Velikog ne kaæe ama baã niãta. Odluåio je za sada samo da razdvoji polubrañu i da im pruæi razliåito vaspitanje, a da ih zadræi pod strogim nadzorom. Nije bio åovek koji je kovao planove na mnogo godina unapred, nije bio daroviti dræavnik, nego samo veoma sposoban intrigant, pouzdavao se u svoj instinkt, koji ga je kao jedinog od moguñih pretendenata ostavio u æivotu, i time stavio na åelo Imperije. Julijan nije posebno patio kad su Gala odveli iz njihove palate u Nikomediji i poslali ga u Efes. Imao je tek pet, Gal jedanaest godina, bila je to isuviãe velika razlika da bi se igrali i zajedno izmiãljali nestaãluke. U njegovom svakodnevnom æivotu gotovo da i nije bilo velikih promena. O tome kako je prisustvovao klanju roðenog oca misliñe mnogo viãe kao zreo åovek. Intimni vas-

12


pitaå mu je ostao Mardonije, iako se na izriåitu molbu cara Konstancija o njemu sve viãe brinuo i nikomedijski biskup Euzebije, koji se toga rado prihvatio i odreðivao Julijanove nastavnike za pojedine predmete, gråku i latinsku gramatiku, matematiku, retoriku, veronauku i geografiju. Princ je bio dobar uåenik, isticao se neverovatnim pamñenjem i velikom radoznaloãñu, ali najviãe je voleo da mu uveåe pred spavanje Mar donije priåa o opsadi Troje i o Odisejevim lutanjima, a naroåito o istoriji, o Juliju Cezaru i Oktavijanu Avgustu, o Dioklecijanu i Konstantinu Velikom, a polako, strpljivo, jednostavnim jezikom stari rob je detetu umeo da pribliæi misli Platona, Sokrata, Aristotela. Julijanu se åinilo da taj rob i evnuh Mardonije zna viãe o svetu i zbivanjima nego episkop Euzebije i svi ostali profesori zajedno. To je relativizovalo njegovo shvatanje o tome ko je ãta i gde je istina. „U vreme cara Dioklecijana sediãte Imperije bilo je ovde, u Nikomediji. Ne moæeã ni zamisliti koliko je onda bilo æivlje i lepãe!“ „Kako je bilo?“ „Divno...“ Starac se zamislio. „Ali moæda je stvar u tome ãto sam ja bio mlad. Svejedno. Sad je ovde svakako sve zapuãteno. I ova je palata tuæna. Nema viãe one stare raskoãi i otmenog sjaja. Manje je ljudi na ulicama i trgovima. Nisu veseli. Nekada je bilo lepo i radosno izlaziti u grad, u parkove, na pijace, meãati se sa ljudima, poñi na hipodrom, u pozoriãte, a sad... Sad se sve premestilo u Carigrad, u Konstantinopolis. Sad je tamo centar sveta.“ „Za mene ne bi bilo nikakve razlike, moj dobri Mardonije. Kada ja mogu da izaðem iz palate i njenih vrtova?“ „Imaã pravo. Isuviãe te strogo åuvaju.“ Otkad je znao za sebe deåak se navikao da oko sebe ima dvorsku svitu, sluge i sluãkinje, posle i nastavnike, a tada joã nije slutio koliko je meðu njima bilo agenata koji su izveãtavali carevu tajnu sluæbu o svemu ãto se dogaðalo, o svakom razgovoru u njegovoj okolini.

13


Kad bi ipak izlazili u nosiljkama ili koåijama, deåak se divio hramovima starih bogova, hriãñanskim crkvama, javnim kupatilima. Pred njim uvek bi hodali ñutljivi, snaæni straæari, pored njega jahao ozbiljan, razgovorima nepristupaåan oficir. Æalio se ãto ga nikada ne vode u pozoriãte. Mardonije ga je savetovao: „Nemoj nikad dozvoliti da te jednoga dana, kad budeã imao drugove, zavedu da stalno juriã i u pozoriãta i razvijeã strasti prema spektaklu. Ponekad moæe, ali neka ti to ne postane sadræina æivota. Æeliã da doæiviã konjske trke? Kod Homera ñeã nañi najbolje opise takvih dogaðaja. Uzmi Ilijadu i upoznaj se sa igrama u åast Patrokla. Sluãaã kako priåaju o pantomimi? Pusti ti njih, ako uzmeã pustolovine Odiseja naiñi ñeã na igre Peaka, ãto viãe priliåi muãkar cima. Tamo ima dosta toga i o pevaåima i sviranju na liri. I opise drveña i bilja nañi ñeã kod Homera sigur no lepãe nego ãto mogu biti pozoriãne kulise...“ Jednog dana naiãli su na åudan prizor, gomila monaha tråala je za dvojicom starijih ljudi, sustigli su ih i poåeli da ih biju pesnicima i motkama. „Zaãto ih ubijaju, moj Mardonije?“, upita Julijan. „Smatraju da su jeretici!“ „Atanasijevci?“ „Bojim se da jesu. Idemo dalje. Nije to naãa stvar.“ „U åemu je njihova jeres?“ „Oni misle da su Isus i Gospod Bog jedno te isto, a ne kao ãto je Arije uåio, da su oni samo sliåni i da je svaki otac stvoritelj svoga sina...“ „Kao ãto je moj otac stvorio mene?“ „Pitaj sveãtenike, moj Julijane. O tome ja ne znam dovoljno da bih poduåavao jednog princa...“ Æivot je bio toliko jednoliåan da je mladom princu bila prava senzacija kada je dvorska kancelarija, koja je brinula o njihovoj palati, odluåila da se ona renovira. U toku dana donje prostorije su se ispunile radnicima. Njihov rukovodilac bio je hriãñanin Marko, a njega je u stopu pratio æivahan deåak, Julijanov vrãnjak, koji

14


se zvao Evagrije. Dok je Julijan uåio istoriju i gramatiku, Evagrije je posmatrao kako se polaæu ploåice mozaika na podu hola, podiæu skele od drveta, koje je tako lepo mirisalo, da bi se na zidove lepile ploåice, kako se skidaju stare i nameãtaju nove ograde od kovanog gvoæða. Uåio je sve zanate da bi jednom mogao da preuzme posao svog oca. I Julijan je hteo da pomogne svojim rukama. Pokazalo se da je priliåno veãt. „Ãta ñe ti to?“, upita ga Evagrije jednog dana. „Ti ñeã biti neãto veliko. Mi nikada neñemo æiveti istim æivotom!“ „Zaãto? Ako budem sveãtenik uvek ñu se moliti za spas tvoje greãne duãe!“ „Zar bi voleo da budeã pop?“ „Ne, ali po svoj prilici moram da budem. A ti? Naslediñeã svog oca? Biñeã majstor i preduzimaå? Zar ti to voliã?“ „Oh, da. Zar ima iåeg lepãeg? Ali ãta je sa tvojim ocem? Ko je on i gde je on?“ Iako je bio dete, Julijan je znao da o tome ne treba da razgovara ni sa najboljim drugom. Starmalo je odgovorio: „To je tajna!“ Ponekad je mogao da poseti svoju baku, majåinu majku, joã uvek uticajnu, bogatu matronu. Njene vile ovde u Maloj Aziji ni po åemu nisu zaostajale za luksuznim letnjikovcima u okolini Rima. Jednu je åak poklonila detetu zajedno sa imanjem na kom je sagraðena. Iako je od obale bila udaljena viãe od tri kilometra, iz njene baãte se pruæao pogled na puåinu. Uåili su ga kako da obraðuje zemlju, da se brine o lozi, uz pomoñ robova zasadio je mali vinograd. Pokazalo se da voli i ume sve, da bi mogao da bude dobar zemljoradnik, dobar vinogradar, dobar majstor i graditelj, ali je svejedno uåio lako i pamtio sve ãto je trebalo. Pa i viãe od toga. Ponekad je mogao da poseñuje Evagrija u njegovom domu. Nekoliko soba bilo je dograðeno uz prostrane radionice. Ti åasovi igre sa vrãnjakom su zapravo bili Julijanovo detinjstvo. Upoznao je starijeg imenjaka, babinog roðaka, Julijana, znao da je on bio prefekt pod Licinijem i Konstantinom. Jednostav-

15


nosti radi zvao ga je ujakom, iako mu je zapravo bio deda-ujak. „Zar oni nisu bili neprijatelji?“, pitalo je dete. „Zar Konstantin nije naredio da se Licinije ubije? Zar ti nije smetalo da sluæiã prvo jednom, pa drugom? Ko je od njih bio u pravu...“ „Neñemo o tome. Moæda kad budeã stariji, imenjaåe moj mladi...“ „Da li je opasno biti car? Ili je joã opasnije biti u blizini imperatora?“ „Kao ãto vidiã, ja sam dvojicu preæiveo.“ „Ujaåe, da li je istina da su cara Konstantina otrovali po nareðenju njegove polubrañe, jer je on bio vanbraåni sin svog oca, mog dede, a oni legitimni naslednici?“ „Ko to kaæe?“ „Priåa se...“ „Ne znam ko moæe da ti govori takve gluposti. Nemoj nikada, nikom, niãta da verujeã na reå...“ „Da li je moj roðak naredio da se ubije moj otac?“ Julijan stariji se uplaãio i gotovo istim glasom ponovio pitanje: „Ko to kaæe? Ja ti savetujem da se pomiriã sa sudbinom i ne postaviã nikada pitanja na koje odgovora nema... Åitaj Sveto pismo, kao ãto ti otac Euzebije savetuje, i åitaj Homera...“ Åitao je. Viãe od suvih reåi znaåila mu je priroda, a najviãe pogled sa breæuljka na zalazak sunca. Shvatiti komplikovane porodiåne odnose Konstantinovog plemena dosta je teãko, ali je neophodno da bi se razumele sve intrige, sva ubistva. Oteæavajuña okolnost je ãto mnogi njeni ålanovi imaju sliåna, poneki åak i ista imena. Pisac istorijskog romana ima tu prednost ãto mu je na neki naåin poklonjena ekspozicija, ali muku muåi sa ponekim podatkom koji izbeñi ne moæe, iako stvara nepotrebne zaplete. Fakti su kao miljokazi na „carskom drumu“ po kojem priåa mora da napreduje.

16


Konstancije Hlor – Constantius Chlorus - u Dioklecijanovo vreme ålan vladajuñe tetrarhije, kao cezar odgovoran za severozapad Evrope, roðen je u Naisusu – danaãnjem Niãu u Srbiji – oko 250. godine posle Hrista. Prvog sina, Konstantina (na latinskom Constantin) podarila mu je njegova ljubavnica, Jelena (sveta Jelena, Helena) u Naisusu, po naãem miãljenju 274. godine (neki podaci govore da je Konstantin Veliki roðen 280, drugi åak 285. godine, ali to je svojevremeno zapisano tako verovatno zbog toga ãto se car u pozne dane svog æivota trudio da javnost misli da je mlaði). Sa zakonitom æenom Teodorom, iz braka na koji ga je prinudio Dioklecijan, Konstancije Hlor imao je tri sina, Julija Konstancija (Iulius Constantius), Dalmacijana (Dalmatius) i Hanibalijana (Hanibalianus), kao i ñerke Anastaziju, Eutropiju i Konstanciju (Anastasia, Eutropia, Constantia). Konstantin Veliki je iz veze sa robinjom Minervinom imao vanbraånog, prvoroðenog sina, Priska (Priscus), koji je ubijen po oåevom nareðenju.Tu odluku je Konstantin doneo jer je posumnjao u ljubavnu vezu tog svog sina sa svojom æenom Faustom. Konstantinova æena Fausta je, inaåe, bila najmlaða sestra njegove mañehe, Teodore. Fausta je rodila tri sina, zakonite naslednike moæda nezakonitog cara Konstantina, Konstantina Mlaðeg, Konstancija Mlaðeg, i Konstansa, kao i ñerke Konstanciju i Helenu. Pred kraj æivota Konstantin Veliki naterao je svoju ñerku Konstanciju (Constantia) da se uda za njegovog sestriña, Hanibalijana, koga je naimenovao za kralja Jermenije, iako su njih dvoje bili u bliskom srodstvu, Konstancije Hlor im je bio zajedniåki deda. Istovremeno je svog joã maloletnog sina, Konstansa, oæenio ñerkom svog komandanta garde i najbliæeg saradnika, Ablavija.

17


Carstvo je tada podelio tako da je sâm zadræao vrhovnu vlast; najstariji sin, Konstantin Mlaði, dobio je na upravljanje Galiju, Ãpaniju i Britaniju, drugi sin, Konstancije Mlaði, postavljen je na åelo Male Azije, Sirije i Egipta, a treñi, mlaðahni sin Konstans, postavljen je za poglavara Italije, Afrike i severne Ilirije, dok je Meziju – danaãnju Srbiju – Trakiju i Makedoniju poverio svom sinovcu Dalmaciju. Posle Konstantinove smrti 337. godine doãlo je do opãteg meðusobnog rata svih njegovih potencijalnih naslednika, svih protiv sviju, iz kog je kao jedini pobednik izaãao Konstancije. On je po svoj prilici na kraju poslao i ubice da uklone njegovog strica, Julija Konstancija, Julijanovog oca. Sumnjao je u njega utoliko viãe, ãto je vezu sa tastom smatrao i te kako politiåkom. Nije verovao da on zaista nikada nije pomiãljao da posegne za vlaãñu. Julijev stariji sin sa suprugom Galom, Gal (Gallus), roðen je 325, a mlaði sa drugom æenom, Bazilinom, Julijan, 331. godine. Mardonije (Mardonios) jeste istorijski potvrðena liånost, car Julijan ga pominje u svojim spisima. Skiti su narod koji je sa prostora istoånog Irana preãao na predele zapadno od Dona i naselio podruåja kraj Crnog mora. Deåak Julijan æiveo je u nikomedijskoj palati i na imanjima sa letnjikovcima, bez roditelja, ali okruæen brigom babe, roðaka, meðu kojima su bili episkop Euzebije i bivãi prefekt i prijatelj careva, njegov imenjak, Julijan, bez ikakvih materijalnih briga, ãtaviãe, u izobilju i sa liånim robom, koji mu je bio i uåitelj i savetnik, upravitelj njegovog doma i zapravo liånost u koju je najviãe, u koju je jedino i verovao, sa starim evnuhom Mardonijem. Posle ñe govoriti da je to zapravo dosta tuæno i usamljeniåko detinjstvo bilo sreñno, moæda åak i da je bilo najbezbriæniji period njegovog æivota. Hiroviti car Konstancije koji je je veãto, ali velikim delom tek laæima i raznoraznim kombinacijama uspeo da se oslobodi i bra-

18


ñe i polubrañe, zapravo – svih konkurenata za presto iz svoje i prethodne generacije, sada je æeleo da uåvrsti svoj poloæaj na vrhu Imperije. Brañu po striåevima ubio je uz pomoñ vojske, bolje reåeno – generalâ. Vrh armije je u njemu video izvrãioca testamenta, a time u najmanju ruku na istoku Carstva i naslednika svog oca, Konstantina Velikog. Konstancije se trudio da se pretvara da nije bio upoznat sa detaljima pomora. Posle toga je istovremeno sa brañom Konstantinom II i Konstansom preuzeo titulu avgusta. Konstantin mlaði poginuo je u borbi protiv brata Konstansa oko prevlasti u zapadnom delu Carstva, a Konstans na Zapadu u ratu sa uzurpatorom Magnencijem. Sad je Konstancije sebe s izvesnim pravom mogao smatrati jedinim naslednikom svoga oca, utoliko pre ãto nije bilo nikakvog dokaza o tome da li je i koliko umeãan u prevrate smrtonosne za njegovu brañu. Odluåio je da se nipoãto ne ugleda na svog dedu, åije je ime nosio, nego na oca. Poverovao je da je Konstantin Veliki svoju silu uveliko zasnovao i na ujediniteljskim elementima vere u jednog jedinog, nevidljivog Boga, u hriãñanstvo. Meðutim, spoljni neprijatelji su u dugogodiãnjem previranju, krvoliptanju, neslozi brañe naslednika videli slabost Rimskog carstva, åija je prestonica sad bila u Maloj Aziji, u Carigradu. Persija je joã ranije morala da se sprema za rat plaãeñi se Konstantinovog napada i sada je sa moñnom vojskom mogla svakog åasa iz statusa odbrane da preðe u napad. Konstancije je znao da ovde mora da zadræi najveñi deo svojih vojnih snaga. Za to vreme se na Zapadu, u Galiji, general Magnencije proglasio za cara, dobar deo vojske poãao je s njim, pogotovo legionari sa zapada i severozapada kontinenta, na kraju je on uspeo da ubije Konstantinovog sina Konstansa i tako zavladao veñim delom zapadne polovine Imperije. Na Balkanu se stari general Vetranije takoðe proglasio za avgusta, a zapravo je radio po uputstvima Konstancijeve sestre Konstantine. Takoðe su i mnoga germanska plemena poverovala da sada mogu da povrate deo svojih teritorija, koje je Konstantin Veliki ukljuåuo u svoju Imperiju.

19


Narodi Carstva viãe niãta nisu razumeli, ni sve legije nisu znale ko trenutno zapravo vlada. Konstantin Veliki je svojoj deci podario sliåna imena izvedena iz njegovog, ne bi li tako naglasio jedinstvenost dræave i vladarske porodice, ali sad se pokazalo da je time samo doprineo opãtoj zabuni. Brkali su ih, nisu viãe znali ko je koga ubio, ko je gde na vlasti. Konstancijeva vladavina nije se åininila nimalo sigurnom, nije viãe imala nikakvog uticaja na razvoj zapadne Evrope, zapadne Afrike, pa ni na sam grad Rim koji je joã uvek davao ime celoj Imperiji. U toj situaciji vladar se ponovo setio dva najbliæa roðaka, svoje brañe od strica, Gala i Julijana. Moæda ih se pomalo veñ i pribojavao, a verovatno se nadao da mu ipak mogu i posluæiti, pomislio je da ñe bar u poneåemu moñi na njih da raåuna kao na svoju krv. Stari episkop Euzebije u Nikomediji je umro, utoliko viãe je trebalo motriti na Julijanovo vaspitanje. Zbog toga je neoåekivano naredio da se dva princa prebace zajedno u Macelum, mali, usamljeni dvorac u Kapadokiji pod planinom Argajos, najviãim vr hom u Maloj Aziji, koji su raniji kraljevi i carevi koristili samo kad bi kretali u lov. Najbliæi grad bila je Cezareja. Trinaestogodiãnji Julijan nije bio potpuno svestan da ne napuãta samo svoje drugove, babu i ostale roðake i prijatelje, svoj dosadaãnji æivot, nego i da se iz velikog grada i blizine prestonice seli u totalnu divljinu. To je svakako bio i opraãtaj od detinjstva. Radovao se kad je åuo da ñe opet biti zajedno sa bratom, Galom, ali je malo posle veñ bio na rubu oåaja ãto ñe morati da se rastane sa Mardonijem. Rob, a pored toga joã i evnuh, nije mogao da mu bude zamena za oca, ali je gubitak tog oåinskog prijatelja sad doæivljavao svesnije nego sa pet godina ubistvo svog roðenog oca. „Jevreji svoje mladiñe sa trinaest godina proglaãavaju punoletnim, lepi moj mladi gospodaru!“, rekao je Mar donije. „Æelim ti svako dobro. Æelim ti pre svega da æiviã dugo i da budeã sreñan. Vlast ti ne æelim. Vidi mene, tvog odanog slugu, a ako smem da kaæem, ponekad i tvog uåitelja...“

20


„Ti si mi jedini pravi uåitelj!“, pokuãao je Julijan da ga prekine boreñi se sa suzama. „Taman posla! Ali, dozvoli da nastavim, ako smem sebe neskromno da pomenem kao moguñi primer, vidi! Ja sam poæiveo dugo, a bio sam sreñan, veoma sreñan ãto sam mogao da budem u blizini tvoje plemenite majke i da sluæim tebi, ãto sam mogao da vam koristim, a rob sam od detinjstva i unakaæen, tako da radosti sa æenama ili deåacima nikad nisam doæiveo, doduãe, ni zmije ljubomore mi tako nisu mogle niãta svojim palacavim jezikom i otrovnim zubima.“ „Jedno joã moraã da mi kaæeã, dobri Mardonije, jer kad se rastanem od tebe viãe nikoga neñu moñi da pitam. Do sada se nisam usudio. Kako je to bilo kad su mi ubili oca? Ne señam se viãe jasno. Ne znam ãta sam sanjao, a ãta se stvar no zbilo. Ti si bio prisutan, zar ne?“ „Jesam.“ „Govori!“ „Da sednemo za åas negde u vrtu...“ Krenuli su do klupe od tesanog kamena, neudobne, doduãe, bez naslona. Stajala je na åistini, usred rondele sa cveñem, bila izloæena suncu, ali dovoljno udaljena od ukrasnog æbunja i drveña. Oko njih su zujale påele. Starac je rukom pokazao gde da sednu, a deåak primetio kako je pre toga pogledom proverio da li nekoga ima u blizini. „Misliã li da u palati zidovi imaju uãi?“, upita Julijan ãapatom. „Ne znam. Sumnjam u sve ãto pouzdano ne znam. Ipak se nadam da nas ovde trgovci æitom ne mogu åuti...“ „Kakvi trgovci? Kakvo æito?“ Mardonije se nasmejao, a to je åinio tako retko da je delovalo åudno. Julijan je prvi put primetio da ima loãe zube. „Ti ne znaã ni to, dobri moj mladiñu? Narod tajne agente, uhode, dostavljaåe naziva frumentarima, trgovcima æitom, zbog toga ãto oni imaju obiåaj da se na pijacama umeãaju meðu prodavce i kupce da bi bolje åuli ko ãta govori. Tako se odomañilo ãirom celog carstva da pripadnike tajne policije zovu trgov-

21


cima æitom. Ja sam te doveo na ovu åistinu jer nas ovde dobro vide, znaåi da ñe pomisliti da niãta ne krijemo, a neñe moñi da prisluãkuju.“ „Onda sad moæeã da govoriã?“ „Mogu. Nije da nisam oåekivao... Verujem da je tako neãto oåekivao i tvoj plemeniti otac...“ „Zaãto se onda nije sklonio? Zaãto nije preduzeo niãta? Da li ti je rekao neãto o tome?“ „On meni? Vidi se da nisi stigao da ga upoznaã. Nikome se on nije poveravao, najmanje jednom robu. Nije me mnogo ni voleo, podnosio me je, jer sam na njegov dvor doãao sa tvojom majkom, koju je oboæavao, a tako brzo izgubio. Prosto znam da je strepeo, strepeo od sudbine, ne od smrti, bojao se za vas, svoje sinove, ali nije hteo da se bori protiv neizbeænog. On bi to smatrao kukaviålukom. Ti se ne señaã da ste vas dvojica one veåeri pre pogibije razgovarali u atrijumu palate?“ „Ne.“ „Ti i ja smo ãetali kroz baãte, Julijane, ja sam ti govorio imena cveña i poneke ptice koja bi proletela. Bio si tako mali... Video si oca kako sedi sa upraviteljem svog imanja i pritråao mu, iako nije bio obiåaj da mu dete priðe ako ga ne zove. Bio je strog åovek u svakom pogledu, najstroæi, doduãe, prema samome sebi. Ja nisam priãao, nisam hteo da smetam, pa ni da me tvoj otac grdi ãto sam dozvolio da mu ti smetaã. Nisam åuo ãta ti je rekao, ali te pomilovao po kosi, privukao k sebi i dugo grlio. Ne señam se da je ikada ranije bio tako neæan s tobom, a sa Galom verovatno nikada.“ „Pa?“ „Legao si da spavaã kao obiåno u istoj sobi sa Galom, ja u predvorju. Onda su iznenada upali vojnici predvoðeni oficirima koje nisam poznavao. Priznajem da sam se uplaãio. Kako ne bih? Izvukli su vas iz postelja, ja sam ostao prislonjen uza zid, ali na mene nisu obrañali paænju. Mislio sam da ñe ubiti i vas dvojicu. Imao sam dobro sakrivenu boåicu otrova. Imam je i sada. Nameravao sam da se ubijem. Ipak, radoznao da vidim

22


ãta se stvar no dogaða, odloæio sam taj åin, a nisam se usudio ni da otvorim ãkrinju u kojoj sam åuvao svoje stvari i smrtonosni napitak. Sva sreña! Tako sam, eto, joã dugo mogao da ti budem od neke koristi. Moram da ti kaæem, oca su ti sasekli. Ne znam ni ko je, niti kuda posle odvukao njegov leã, ni gde su ga sahranili ili spalili. On nije rekao ni reåi. Nije pokuãao da se oprosti od vas, svojih sinova, da vam da joã neki savet, da vam kaæe koliko vas je voleo. Ti si stajao nasred sobe i plakao, a Gal se okrenuo licem zidu da se ne bi videlo da jeca. Tribun koji je predvodio ubice joã mi je doviknuo – ne brini, staråe, ako zatreba doñi ñemo i po mladunåad!“ Zañutali su. Neko je prolazio stotinak koraka od njih iza reda visokih åempresa. „Da li je car Konstancije naredio da mi se ubije otac?“, pitao je Julijan ãapatom. „Ne znam. Nisam siguran...“ „Govori. Osim tebe niko mi neñe reñi istinu.“ „Istina moæe biti prokletstvo. Ne znam da li je ikada blagoslovena, niti da li je dostiæna za nas smrtnike. Ali kad me pitaã, reñi ñu ti ãta mislim, reñi ñu ti nerado, ne zbog toga ãto bi to moglo biti opasno za mene, jer ja viãe nisam vaæan, nikada vaæan nisam ni bio... Opasno je za tebe. Naglaãavam, kaæem ti ãta mislim, jer ne znam. Nezamislivo je da tvoj brat od strica to nije naredio ili bar preñutno odobrio, nezamislivo... Bolje bi bilo da ti nikad nisam morao reñi, ali saznao bi pre ili posle da mnogi postavljaju to pitanje. Moraã da æiviã s njim. Sluãaj, Julijane moj, moraã da æiviã sa straãnim saznanjima, ali ne da uludo pogineã zbog njih. Zar ne misliã da ovo sunce peåe isuviãe? Heliosa, boga Sunca, ne treba izazivati, biñe bolje da se malo sklonimo od njega, a moraã i da se pripremiã za daleki put, æelim da nadgledam ãta su ti sve spakovali...“ Posle su se samo joã jedanput zagrlil pre nego ãto se deåak popeo u koåiju. Viãe se nikada u æivotu nisu videli. Sinovi Konstantina I, ubrzo posle smrti nazvanog Velikim, Konstantin II, Konstancije II i Konstans (Constantinus I,

23


Constantius II, Constans) proglasili su se avgustima 337. godine. Konstantin II poginuo je 340, a Konstans 350. godine. Ime Cezareja ponela su åetiri grada na raznim taåkama Rimskog carstva. Cezareja, u åijoj blizini se nalazio lovaåki dvorac u koji su prognani Gal i Julijan, nalazila se u Kapadokiji, u Maloj Aziji, danas se tu nalazi turski grad Kajseri. Poznatija je Cezareja u Izraelu, u rimsko vreme Cesarea Maritima. Cezareja Filipi nalazi se kod brda Hormon na sirijsko-libanskoj granici kod danaãnjeg mesta Banijas, a jedna Cezareja se nalazi na severozapadu Afrike u danaãnjem Alæiru.

24


"Julijan", Ivan Ivanji  

Knjiga "Julijan" Ivana Ivanjija u izdanju Stubova kulture

Advertisement
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you