"Konstantin", Ivan Ivanji by Stubovi kulture

TEMPORA

Urednik Predrag Markoviﾃｱ

Oprema Duﾃ｣an ﾃテviﾃｱ

IVAN IVANJI

KONSTANTIN ROMAN IDEOLOGIJE

Beograd 2008.

1. JERMENSKA LEGENDA

Kralj Jermenije Tiridat stao je za trenutak u polukruænom vestibilu kupatila sagraðenog po rimskom uzoru u letnjikovcu Gar ni nedaleko od prestonice Eåmiadzin. Nezadovoljan okrenuo se svojoj staroj robinji: „Ko je od jutros na sluæbi, Nuãrivana?“ „Sinoñ niãta nisi izvoleo da narediã, zato sam te ja saåekala.“ Zbacio je sa sebe plaãt, ispod koga nije nosio niãta, i go preãao u odaju sa bazenom. Voda se zagrevala sistemom podzemnih cevi kroz koje je prolazila para, a cela instalacija loæila se spolja. Tiridat je graditelje doveo iz Dioklecijanove dvorske uprave. Seo je na tronoæac od abonosovog drveta i ñuteñi saåekao staru æenu. Poåela je da ga poliva pomoñu velike drvene kutlaåe. „Samo ti kaæi, zaåas mogu da poãaljem po neku mladu devojku...“ Poãto je kralj i dalje ñutao, dodala je intimnije: „Æao mi je ãto se ljutiã, Tiridate.“ „Svejedno mi je. Sve mi je svejedno. Okupañu se na brzinu, nije mi stalo do tvojih devojaka. Ti ñeã me najbolje namazati i izmasirati, kao nekada, stara moja, zar ne?“ Iako je ponekad umeo da se sasvim opusti u razgovoru sa nekadaãnjom dadiljom, tog jutra je bio ñutljiv. A ona je taåno znala ãta sebi sme da dozvoli. Posmatrala ga je s neskrivenim ponosom. Tiridat je bio visok åovek, iako je zaãao u petu deceniju, delovao je kao mladiñ. Kao izgnanik u mladosti svojevremeno je bio åak i pobednik na Olimpijskim igrama, a nastavio je da svakodnevno trenira i dok je bio rimski general, pa i sada kada je po drugi put vladar svoje domovine. Dugo je bez reåi sedeo u toploj vodi zelenoj od mirisavih soli. Rasejano se uãtinuo za trbuh, uhvatio

je sala za dva prsta. A nekad su mu miãiñi bili tvrdi i glatki kao mramor. Najzad se ispruæio na leæaju ispletenom od pruña i prepustio starici koja ga je mrãavim rukama trljala åas neæno, åas svom snagom. Naglo je ustao, ogr nuo se: „Poði sa mnom!“ Nuãrivana je zaåuðena poãla. „Ti baã ne voliã ovaj mozaik?“, kralj je pokazao na pod od bruãenog kamena u petnaest boja lepo sloæenih u figure. Bile su to ljubavne scene izmeðu bogova i nimfi, izmeðu devojaka i kentaura, a takoðe i izmeðu staraca i mladiña. „Zaãto bi bilo vaæno ãta se meni sviða?“ „Napravili su mi ga najbolji rimski majstori!“ Poãto je sad ona ñutala, mrzovoljno je dodao. „Valjda mogu da imam bar neãto od luksuza kad su me veñ izgnali u ovu pustinju.“ „Dozvoljavaã li da ti neãto kaæem, kralju?“ „Åim razgovaram s tobom, ne samo ãto dozvoljavam, nego åak i zahtevam.“ „U izgnanstvo si svojevremeno odavde oteran u taj Rim. Sad si u svojoj otadæbini. A ako je zaista pustinja, ti si pozvan da je uåiniã baãtom.“ „Ako i bogovi tako æele...“ Starica nije odgovorila. „Dobro, de. Tvoj Bog. Znam da si hriãñanka. Ne boj se, ima ih dovoljno i na dvoru cara Dioklecijana.“ Brzo koraåajuñi, tako da je starica jedva uspevala da ga sledi, preãao je preko trouglastog platoa. Ona je prvo mislila da ñe se ãirokim stepenicama popeti u hram boga Sunca, Mitre, koji se sagradili joã gråki neimari za njegovog dedu. Meðutim, kralj je proãao pored tog zdanja i uputio se do samog ruba provalije. Visoravan se zavrãavala naglo, a nekih tri stotina metara pod njihovim nogama huåala je brza planinska reka Azat. Kompleks palata, hramova i zgrada za vojsku i poslugu stisnuo se na priliåno uzanom prostoru, jedva se naãlo mesta za rimsko kupatilo, ali Tiridat bez njega nije hteo da æivi. Señajuñi se

isuviãe dobro sopstvenih borbi sa Persijancima i znajuñi za njihove napade tokom proteklih decenija i vekova, sve je opasao snaænim bedemom od ogromnih bazaltnih kvadera, ali tu, nad okomitim stenama, nikakav zid nije bio potreban. Uz tu str minu niko se nije mogao popeti. Smrtne kazne najlakãe je bilo izvrãavati tako ãto bi se osuðenici vezani bacali dole. Ako bi neko sluåajno ipak uspeo da ostane æiv i da se odreãi, mogla je to biti samo volja bogova. Oblaci su prelazili preko jutarnjeg neba noãeni proleñnjim vetrom, sunce se probilo. Sa druge strane tesnaca takoðe su se dizala brda, izmeðu njih je leteo jedan usamljeni orao. Iznenada se u daljini iz izmaglice pojavila visoka planina Ararat koja se odavde retko mogla videti. Najåeãñe je svoje razuðene vrhove skrivala iza oblaka. „To je dobar znak!“, rekao je Tiridat i ne osvrñuñi se, uveren da ga je stara robinja veñ stigla. „Ako ti tako kaæeã.“ „Pribliæi se, zaãto se bojiã? Zar mi nisi bila kao majka?“ Tiridat ju je svojom snaænom desnicom zagrlio oko ramena i privukao je sebi. Sasvim tiho je pitao: „A onaj vaã Gregor? Da li je joã uvek æiv?“ „Zar ne znaã?“ „Svaãta ja znam. Znam, na primer, da mu ti i neke od robinja pod tvojom upravom nosite hranu i spuãtate u ãpilju sve ãto mu treba, iako je tamo baåen zbog zavere protiv bogova. Ako ste dovoljno prepredeno izigravale moja izriåita nareðenja, moæda je joã æiv.“ Dopustio je da se Nuãrivana izvuåe iz njegovog zagrljaja. Stala je na sam rub ambisa i ispravila se: „Meni do mog æivota nije stalo, kralju. Gur ni me svojim malim prstom i neñu viãe biti u nedoumici ãta æeliã od mene. Da si hteo da umre od gladi pod zemljom, lako si mogao da nas spreåiã da ga hranimo. Ako neñeã da isprljaã åak ni svoj prst, samo reci, mogu i sama da skoåim, jer znam da ñe moju duãu prihvatiti anðeli nebeski i uzneti je...“

„Za sada nemoj. Nisam uveren da tvoji anðeli postoje. Dabome da znam da ste ga snadbevali vinom, pa åak i knjigama i svetiljkama. Zovete ga Iluminator, prosvetljeni, pa mi reci zaãto onda ne svetli sam sebi u tmini kad je takav?“ „Åini ãta hoñeã, ali nemoj da mi se rugaã.“ „Neñu viãe, Nuãrivana, samo nemoj da se duriã. Zar ovde nije dobar vazduh? Imaã pravo, nigde drugde u Rimskom Carstvu ne moæe da se diãe tako lako kao ovde, na ovoj visini. Bliæi smo bogovima. Pa i tvom jedinom Bogu. Koliko ja znam, on je nekakav Mitrin roðak...“ „On je jedini Gospod Bog naã i mi nemamo drugih bogova osim njega.“ „Pustimo to. Kaæi ti meni kada si poslednji put razgovarala sa Gregorom?“ „Sinoñ, kralju.“ „Dobro je?“ „Dosta dobro.“ „Veåeras mu kaæi da se pripremi. Narediñu da ga sutra izvade iz te rupe. Moram da razgovaram s njim.“ Naglo je krenuo natrag ka hramu. Popeo se uz dva-tri stepenika, pa se joã jedanput osvr nuo. „Nuãrivana!“ „Kralju?“ „Meðu robinjama ima jedna koja se zove Ripsime, zar ne?“ Starica je tog jutra prvi put delovala zbunjeno. „Tako je, veliåanstvo.“ „Koliko je veñ dugo na mom dvoru?“ „Nekoliko meseci. Moæda i viãe.“ „Da, åuo sam. Poslali su mi je sa joã jedanaest njenih drugarica. Zaãto je do sada nisam video u svojoj spavañoj sobi? Zato ãto je hriãñanka, pa pokuãavaã da je zaãtitiã od greãnika kao ãto sam ja?“

Nuãrivana je ñutala. Najzad se kralj nasmejao: „Noñas nju i njene drugarice hoñu da vidim za trpezom. Lepo ih pripremi...“ Lako se popeo do samog hrama. Kritiåki je posmatrao friz. Kamen beãe isklesan veãtom rukom, oko lavljih glava obavijale su se girlande, or namentika raznolikog liãña izvajana je u tvrdoj steni tako plastiåno kao da je ilovaåa. Oko ærtvenog oltara postavljena su dvadeset i åetiri gråka stuba. Mogao je biti zadovoljan takvom arhitekturom, skladnije malo svetiliãte ne bi naãao nigde drugde u Imperiji. Ali ovde nije imao s kim da razgovara. Dosadili su mu uvek isti lovovi, uvek iste pijanke, isti zagrljaji razliåitih æena. Sveãtenik nepobedivog Sunca Azir stigao je malo zadihan, obaveãten da je kralj iznenada izvoleo da se pojavi u njegovom hramu. „Veliåanstvo!“, poklonio se. „Danas mi neñeã biti potreban, ali hvala ti ãto si doãao. Neñu da prinesem ærtvu. Moram nasamo da se obratim Mitri. To ñe biti razgovor izmeðu kralja i boga, razumeã?“ Azir se poklonio i povukao pomalo zaåuðen. Tiridat je oseñao laku drhtavicu. Iznenada je poåela i ona åudna glavobolja koja ga je muåila veñ mesecima. U kamenom hramu sad mu je bilo hladno, jer ispod lakog plaãta nije obukao niãta. Pokuãavao je da se koncentriãe. Stajao je mir no, zadræavao dah, naterao svoje istrenirano telo da se ne pokrene, da ne zatreperi nijedan miãiñ. Morao je neãto da uåini. Da donese neku odluku. I car Aurelijan je posebno poãtovao Mitru, a svojom velikom pobedom nad Persijancima omoguñio je osloboðenje Jermenije. I Konstancije Hlor u dalekom Ebokarumu, jedan od dva cara, ålan tetrarhije careva na åijem je åelu stajao Dioklecijan, posebno je negovao Mitrin kult, nazivajuñi ga Sol invictus, nepobedivo Sunce. Ako sam ja kralj, taj bog prosto mora da mi dâ neki znak! Energijom i disciplinom borca pokuãavao je da savlada iznenadnu slabost organizma, joã uvek nije hteo da se pomakne, ali mu se uåinilo kao da mu se kameni pod naglo diæe u susret.

Kralj je pao licem napred, jedva je uspeo, instinktivno podmetnuvãi ruku, bar donekle da ublaæi pad. Onesveãñen, leæao je dosta dugo. Åelo mu je bilo krvavo od udarca. Azir se tek posle pola sata usudio da zaviri u hram, i videvãi obamrlog vladara smesta je izdao nareðenje da ga prenesu u dvorac i pozovu lekara. „Kralj Tiridat je razgovarao sa bogom Sunca!“, ãaputao je uveren da to moæe biti vrlo povoljno za njegov kult i njegovu liånu karijeru, bilo da kralj preæivi, bilo da umre, jer je taj susret sa boæanstvom pokuãao da ostvari bez posredovanja sveãtenika i ærtava. Persija je poslednjih nekoliko stoleña bila najveñi neprijatelj Rimskog Carstva. Iako ni borbe s raznim varvarskim narodima Afrike ili sa onima na severu Evrope nikada nisu prestajale, jedina ozbiljna sila, koja je trajnije mogla da ugrozi utvrðene granice i koja je uvek nanovo nanosila bolne poraze rimskim legijama, bila je ta moñna i teãko razumljiva zemlja na Istoku. Persija je vaæila za postojbinu vraåeva. Jermenija, mala kraljevina usred visokih kavkaskih planina, stalno se kolebala kako da saåuva svoju samostalnost izmeðu dve moñne imperije. Rim je bio udaljeniji, pa je verovatno zbog toga, a i da bi imao obezbeðenu situaciju istoåno od Cr nog mora, prihvatao kompromise koji su bar za relativnu nezavisnost Jermenije u svakom sluåaju bili povoljni. U vreme careva Valerijana i Galijena, kada je izgledalo da ñe se Rimska Imperija raspasti, Ãapur I je uspeo da potåini celu Jermeniju. Persijanci su voleli da podseñaju na to, kao i da je jermenski kralj Mitridat pao kao ærtva dvorske intrige, a njegov naslednik, Tiridat I, devet meseci je putovao do Rima da bi se poklonio caru i Senatu. Protivniåka dvorska stranka je, meðutim, upozoravala da je odlazak Tiridata I po svemu bio trijumfalan. Imao je dozvolu da ga prati tri hiljade dvorana. Uprkos starim rimskim obiåajima, pred tamoãnje veliåine nije morao da stupi razoruæan nego sa opasanim maåem, vratio se u svoj dvor ne samo sa krunom nego i sa kovåezima u kojima je bilo stotinu pedeset miliona denarija pomoñi. Pored ostalog s tim parama sagradio je palatu u Garniju za svoju rezidenciju, tako da

je njegov mladi roðak, naslednik i imenjak, mogao da doda samo joã mozaikom ukraãeno raskoãno kupatilo. Jermenija se ponovo ustalasala zbog unutraãnjih trvenja, podstaknutih spolja od spretnih protivniåkih agenata Persije i Rima, kad je sadaãnji kralj joã bio deåak. Uz pomoñ rimskih pristalica uspeo je da pobegne u poslednjem trenutku. Persijanci su sa sobom doneli svoju mraånu veru, poruãili kipove slavnih jermenskih vladara, palili u novim svetiliãtima svoje svete vatre, a tu i tamo åak ruãili ili spaljivali oboæavane drevne idole. Oko poglavara jedne konjiåke horde, koji se zvao Mamgo, poåele su da se okupljaju voðe jermenskih brdskih plemena. Mamgo, iako turkomanskog porekla, viãe roðeni ratnik nego lukavi politiåar ili dræavnik, za vreme Dioklecijanovog pohoda protiv Ãapura definitivno je procenio da je bolje da preðe na stranu Rima i prihvati mladog Tiridata za kralja. Dok je Dioklecijan bio zauzet u Egiptu, tako da na dalekom severoistoku tog åasa nije imao nijednu kompletnu legiju, Ãapur se ponovo celim frontom okrenuo ka planinama severno od Ararata i uspeo da ih osvoji u jednom naletu, pa je Tiridat, sada veñ kralj, ponovo morao da beæi i zatraæi utoåiãte kod svojih rimskih zaãtitnika. Mamgo se povukao u neprohodni deo planina. Tiridat je zajedno sa Galerijem uåestvovao u sudbonosnom ratu pod vrhovnom komandom samog Dioklecijana. Cezaru Galeriju je åak spasao æivot kada su, potuåeni u jednoj bici, sami morali da preplivaju Eufrat. Konaåna pobeda ipak je pripala rimskoj vojsci, pa je tako, najzad, obezbeðena relativna nezavisnost Jermenije. Tiridat je, po drugi put, pobedonosno mogao da se vrati u svoju zemlju. Sada je bio kralj, ali, takoðe, i rimski satrap. Dioklecijan je nastavio sa politikom Oktavijana Avgusta i Hadrijana, nije viãe hteo da ãiri granice svog carstva, ali svakako jeste uticaj na druge zemlje. Na drugu obalu Cr nog mora nije viãe hteo da ãalje svoje legije, ali mu je bilo stalo da preko vernih saveznika i tamo zadræi kontrolu. Nije zahtevao da se formalno potåine Rimu, ali jeste da u manjim, pogotovo susednim zemljama vladaju ljudi vaspitavani u rimskom duhu.

Tiridat je nesumnjivo bio pogodan åovek. Ãkolovao se u Gråkoj, dalje razvijao u rimskoj armiji, ali je pripadao novoj generaciji, nije robovao tradiciji. Na Dioklecijanovom dvoru nije imao nijednog prijatelja, zaista simpatiåan bio mu je samo tadaãnji kapetan Konstantin, sin cezara Konstancija Hlora. Ipak nisu uspeli da se sprijatelje, Konstantin je u Nikomediji u slobodnim åasovima redovno nestajao, iãao nekim svojim putevima. Tiridat se nigde na svetu nije oseñao kao kod svoje kuñe. Kao mladiñ napijao se teãkog crnog vina, a kad je bio æedan isto toliko voleo je u sveæu izvorsku vodu, umeo je da uæiva i u snazi i veãtini svog disciplinovanog tela ili u lepoti nekog usamljenog åempresa. Sad mu sve to viãe nije bilo dovoljno, a nije nalazio utehu ni åitajuñi filozofske traktate. Traæio je neãto, ali nije znao ãta. Uprkos svim priznanjima koja je nekad dobio u Gråkoj i Rimu, ostajao je tamo stranac. Uåestvovao je na Olimpijadi i znao da ñe mu lovorov venac biti veñe odlikovanje od svake ratne pobede. Gde god je stizao, isticali su taj njegov uspeh, a divile su mu se i devojke iz uglednih rimskih porodica. Najbogatiji i najmoñniji ljudi u Carstvu pozivali su ga na gozbe, ali uvek je znao da je samo interesantan jer deluje egzotiåno. Varvari su povremeno dolazili u modu, ali prisnosti sa njima nije moglo biti. Sluæili su kao privremeni ukras inaåe zatvorenih druãtva. Dva puta je praktiåno iz poåetka morao da upoznaje sopstvenu domovinu. Vrañao se u brdovitu zemlju svojih predaka kao da je prognanik iz Rima, iz sjajnog veånog grada, iz moñne, dobro organizovane rimske vojske u kojoj je kao jedan od vojskovoða imao sigur ne pivilegije. Kao kralj sam je morao da se brine i sve obezbedi i za dræavu i za sebe. Teãio se Cezarovom miãlju da je bolje biti prvi na selu, nego drugi u Rimu. Ali to ga nije sasvim umirilo. Znao je da je veñ preãao zenit svog æivota. Ãta je postigao? Onaj olimpijski venac? Dve-tri pobede na bojnom polju? Dobio je krunu zabaåene kraljevine. Niti mu je vino prijalo kao nekada, niti su ga strast i radoznalost gonili iz jednog devojaåkog zagrljaja u dru-

gi. Pokuãavao je da uspostavi neku vezu sa veånoãñu, sa bogovima, pre svega sa Mitrom, ali njegov zdrav cinizam uvek je pobeðivao iskrenu æelju da se vine u neki novi prostor nadprirodnog. Na svoju nesreñu isuviãe je dobro poznavao sve moguñe sveãtenike. Svi su se oni viãe uzbuðivali zbog ovozemaljskih dobara nego zbog tajanstenih æelja svojih nebeskih gospodara.

GREGOR U JAMI Doãavãi ponovo k sebi u ãirokoj, pozlañenoj postelji, Tiridat se señao svega, sve do samog åasa kada je udario åelom o kamenu ploåu poda hrama boga Sunca. „Koliko sam vremena bio u nesvesti?“, pitao je svog gråkog lekara Hipolita. „Ja mislim jedan sat, veliåanstvo.“ „Ãta mi je?“ Grk je slegao ramenima. „Azir kaæe da si imao neke probleme sa bogom Mitrom. U takve stvari moja veãtina ne sme da se meãa...“ „Pusti gluposti. Ãta ti kaæe tvoje iskustvo?“ „Nisam siguran, kralju. Sad ti je puls u redu, oåi su ti åiste, dah ti je jedva malo ubrzan. Takve nesvestice åesto su opomene organizma. Mogu da nastupe pre teãkih bolesti. Ili da se viãe nikad ne ponove. Naæalost, u tom pogledu naãe je znanje ograniåeno. Sveãtenici tvrde da se u takvim nesvesticama ponekad razgovora s bogovima. Rekoh ti, to nije moja nadleænost. Da li si ti...“ „Niåeg se ne señam. Ali ja bih sad, naravno, mogao da kaæem sve ãto hoñu, na primer, da mi je Mitra neãto naloæio...“ Lekar je ustao. „To uvek moæeã. Ako ti mudrost vladara ãapne da se takva ãansa mora iskoristiti...“

„Glava me boli.“ „Dañu ti lek. Ispruæi, molim te, ruke. Prste rastavi...“ Ruke mu nisu drhtale. Tiridat je sam mogao da ustane, glavobolja se pojaåala, ali je normalnim korakom krenuo ka prozoru. Po suncu je video da joã nije ni podne. „Molim te, danas se nemoj isuviãe naprezati. Preporuåujem i lakãe obroke. Odmah ñu ti smeãati napitak protiv glavobolje. Inaåe se moæeã ponaãati kao i obiåno...“ Tiridat je pljesnuo rukama, naredio robovima da ga obuku, i preãao u prestonu dvoranu. Zatraæio je voñe, za ruåak da se spreme prepelice i Mamgo da doðe ãto pre. Kuriri su smesta krenuli na brzim konjima. Mamgo je upravo boravio u jednom udaljenom gar nizonu. Stari vojskovoða je upravljao zemljom u ime kralja, takoreñi iz sedla, na naåin kako to åine poglavari nomada. Ljutio se kad bi mu govorili da tako viãe ne moæe. Sve razvijenija privreda Jermenije zahtevala je stabilnu vlast koja je morala da se personifikuje u odreðenim liånostima, od kojih se oåekivalo da ãto åeãñe budu u glavnom gradu Eåmiadzinu. A to nisu voleli ni kralj, ni njegov doglavnik Mamgo. Stanovnici Jermenije zapravo su bili ravnoduãni i prema Rimu i prema Persiji. Verovali su da bogova ima u vazduhu, vatri, vodi i ãumama, na nebu i pod zemljom, a znali su da na samoj zemlji ima kraljeva, poglavica i vojskovoða koje treba sluãati, jer inaåe mogu da ti odvedu sina u armiju ili na prisilni rad, da ti otmu æenu ili ñerku, stoku da ti odvedu ili zakolju, kuñu da zapale, a tebe åak i da ubiju. Tiridat je proveo jedan od onih dana koji ni po åemu ne zasluæuju da se zapamti. Pehar gorke teånosti, koji mu je doneo Hipolit, zaista je suzbio bol, nije viãe imao oseñaj da ga steæe gvozdeni obruå naroåito na åelu i potiljku, ali je ostala neka muånina. Nisu mu prijale ni jarebice sa biranim povrñem. Naredio je da mu nameste leæaj blizu reke, pod kroãnjom hrasta.

Viãe je dremao nego spavao kad je zaåuo topot konja. Pomislio je, ako bi jednog dana Mamgo odluåio da sam preuzme vlast, mogao bi tako da dotutnji sa desetinom ver nih vojnika i da ga ubije na spavanju. Tiridat nije ima sopstvene telohranitelje. Znao je da bi jermenskom narodu bilo svejedno i da njega viãe nema. Ipak, bio je uveren da Mamgo ne pomiãlja na prevrat. Njegov stav bio je – neka kralj bude ko hoñe, vaæno je da se isuviãe ne meãa u prava koja sam stekao, da jaãem po celoj zemlji i ureðujem stvari po svojoj volji. Mamgo se ceremonijalno poklonio. Tiridat je ustao, rukom mahnuo pratnji da moæe da se udalji. Prvo je postavio nekoliko uåtivih pitanja o zdravlju Mamgovih æena, dece, unuka i novih naloænica, a zatim o ubiranju pãenice, jeåma i o problemima bolesti vinove loze. Znao je da stari konjanik to oåekuje od svog kralja pre nego ãto ñe on postaviti prvo pitanje: „A tebi danas nije bilo dobro, veliåanstvo? Reci mi, molim te, ãta se dogodilo? Pao si u nesvest?“ „Tebi ñu, naravno, reñi sve najotvorenije, moj Mamgo, ali, molim te, nemoj o tome da razgovaraã ni sa kim. Moæda samo sa nekoliko svojih najpoverljivijih saradnika, ali i njih da obaveæeã na tajnost. Razgovarao sam sa bogom Mitrom. Bio je ljubazan, ali ja sam na kraju pogreãio i pokuãao da mu pogledam u oåi, ãto nisam mogao da izdræim. Znaã, njegove su oåi deo samoga Sunca. Ko u njih pogleda smesta umire ili bar gubi vid. Jedino zbog toga ãto sam kralj i ãto je bog Sunca bio osobito milostiv prema meni, jer ima neke planove sa naãom zemljom, samo sam pao u nesvest i mogu joã da poæivim da bih sproveo njegovu volju. Vidi njegov peåat...“ Tiridat je odmotao purpur nu traku koju mu je Hipolit stavio preko zavoja na åelu. Pokazao je praznover nom Mamgu sveæu ranu. „Ãta su namere boæanskog Mitre?“ „Joã mi nije sve rekao. Naredio je da iz one jame izvadim hriãñanina Gregora, koga sam tamo bacio pre godinu dana. Ti se toga señaã, Mamgo?“

„Kako da ne. Naravno. Ja sam ti preporuåio da ga tako kazniã. Ali on mora da je odavno mrtav.“ „I ja sam mislio da je sigurno tako. Odmah sam naredio da provere. Æiv je. Samo bogovi znaju kako je preæiveo godinu dana bez jela i vode. Sutra æelim da ga vidim. Zato sam te i pozvao, ver ni moj Mamgo, uåitelju i zaãtitniåe moj, da bi bio u toku...“ Tiridat je vrlo dobro znao da ne moæe da sprovede nikakve nagle promene ako preko Mamga i njegovih straãnih konjanika ne obezbedi da narod prihvati nove ideje. Ko zna, pomislio je, jedva skrivajuñi osmeh na sopstveni raåun, moæda mi je taj plan stvar no neki bog ãapnuo na uvo dok sam bio u nesvesti. Åudio se kako se iznenada sve spretno slaæe, baã kao kockice mozaika u njegovom kupatilu. „Naredi, kralju.“ „Neka tvoji verni i poverljivi ljudi noñas, kad mesec zaðe, izvade Gregora iz jame. Neka ne razgovaraju s njim. Ãto god rekao, oni neka ñute. Ne znam kakvi ñe demoni progovoriti na njegova usta. U toku sutraãnjeg dana starije robinje ñe, po uputstvima koje ñe im dati moja bivãa dadilja Nuãrivana, okupati Gregora, nahraniti ga lakom hranom, napojiti mlekom. Neka se odene, odmori, a kad sutra sunce zaðe doveãñe ga pred nas na terasu.“ Mamgo je ozbiljno klimnuo glavom. „Biñe kako kaæeã. A æiv je posle godinu dana gladovanja u jami sa zmijama?“, åudio se i dalje. Meðutim, znao je da nije sposoban da dokuåi volju svemoguñih bogova. To nije bio njegov posao. Njegovo je bilo da zapoveda vojskom, sakuplja letinu i kaænjava neposluãnike. Zadatak je kraljeva, sveãtenika i vraåeva da se nose sa tom åudnom isprepletenoãñu interesa mnogobrojnih natprirodnih stvorova. On je iako je preãao ãezdesetu godinu joã uvek s lakoñom mogao da nosi teãki ãtit u jednoj, a dugaåko koplje u drugoj ruci, ali bi se oznojio kad bi samo pomislio na sva pravila vezana za ærtvovanje obiånog jarca ili bilo koje druge æivotinje na sveåanim ceremonijama.

Kao tog jutra staru robinju, tako je Tiridat sada svog doglavnika doveo do ambisa. „Lepa je naãa zemlja, moj Mamgo!“ Pogled sada nije dopirao tako daleko. Ararat se izgubio u daljini, sakrivãi svoje vrhove izmeðu sivih oblaka. „Da, kralju...“, posle kratke pauze iznenada se setio da kaæe i neãto svoje, „svaka je zemlja lepa, Tiridate, ako ti je potåinjena i posluãna.“ „Ti tako misliã?“, iznenadio se kralj. „Moæda si u pravu. Da, moæda... Ti nisi ovde roðen. Ali, znaã, ovo je ipak moja zemlja. Kad sam bio mlaði kao da je nisam oseñao, razumeã? Nisam samo njen vladar, istovremeno ja sam zaista njen sin. Zaboravljao sam to jaãuñi ispred rimskih legija kroz daleke krajeve, ali danas mi je jasno. Bog nepobedivog Sunca, Mitra, liåno me je upozorio!“, ispravio se, setivãi se s kim razgovara. „Nije moje da to shvatim.“ „Da ti kaæem, moj Mamgo, ja viãe volim Rimljane nego Persijance. Ne zbog toga ãto sam mnogo vremena proveo meðu njima. Rimljani nam ne nameñu svoje bogove. Ostavljaju nam viãe slobode. Ali æeleo bih da moja zemlja bude sasvim slobodna i nezavisna, a to zavisi, pre svega, od bogova kojima ñe se klanjati. Ja ne æelim da sluãam ni persijskog, ni rimskog cara kad mi je veñ odreðeno da vladam ovim gudurama i klisurama. I koji god bog da mi bude pomogao da to postignem, moj Mamgo, koji god bog mi bude omoguñio da Jermeniju uåinim ako ne velikom, a ono jedinstvenom, ja ñu njemu sluæiti najver nije. Hoñeã li sa mnom poñi tim putem?“ „Hoñu, kralju!“ „Dobro. Ti ne moraã da mi se zakuneã. Tvoja reå, Mamgo, vredi viãe od svake zakletve, ali ako ikad prekrãiã obeñanje narediñu da te bace niz ove stene.“ „Sam ñu se baciti!“, rekao je Mamgo potreseno. „Sam ñu se baciti ako ikada doðem u iskuãenje da se ne povinujem tvojoj mudrosti, kralju Tiridate.“

Gregor je zapravo bio Tiridatov roðak. I on je pripadao dinastiji Arsakida, ali jednoj od sporednih grana. I njemu je pretila opasnost kad su Persijanci hteli da istrebe sve muãke potomke te loze pa je, u isto vreme kad i Tiridat, i sam joã dete, dospeo u Italiju. Odrastao je u Kapadokiji nadomak domovine, gde je vaspitavan u uglednoj hriãñanskoj porodici. Krãten je, pa se oæenio hriãñankom, Marijom. Meðutim, posle trogodiãnjeg braka, u kojem su mu se rodila dva sina, oseñali su potrebu da svoj æivot u celosti posvete Bogu, u koga su strasno poverovali kao u jedinog. Ostali su joã neko vreme zajedno, uzdræavajuñi se od svih braånih zadovoljstava da bi deci, dok su mala, pruæili zaãtitu domañeg ognjiãta. Stariji sin Aristak kasnije ñe i sam postati poboæni pustinjak, anahoret, pa najzad i episkop. Mlaði sin je produæio porodiånu lozu. Veñ prilikom prvog Tiridatovog povratka i Gregor je ponovo doãao u domovinu i poåeo da propoveda hriãñanstvo. Kod siromaãnog stanovniãtva imao je dosta uspeha. Peãke je iãao od sela do sela, spavao u ãtalama, jeo åime bi ga ponudili, molio se. Sav zarastao u bradu, s drugaåkom nenegovanom kosom, ni po åemu nije liåio na izdanak kraljevske porodice. Odavao ga je samo otmeni govor, ali od njega su to prihvatili jer su verovali da taj Bog govori kroz Gregorova usta. Lutajuñi tako kroz Jermeniju preæiveo je i novu persijsku okupaciju. Njemu su bili tuði svi bogovi osim onog jednog, u åije je ime propovedao i krãtavao. Persijanci nisu stigli da se pozabave svim religijama i ideologijama, interesovala ih je samo gola vlast. Nepristupaåne jermenske planine mogle su imati vaæan strategijski poloæaj, ali samo ako bi se nalazile u rimskim rukama. Neutralna Jermenija za Persiju u to vreme nije bila naroåito vaæna, interes joj je leæao mnogo juænije, na putevima koji su vodili duæ velikih reka, naroåito Eufrata. Vaæno je bilo samo da Jer menija nipoãto ne bude rimska baza koja bi mogla da ugrozi saobrañajnice kroz Mesopotamiju. Kasnije, kad su zemljom opet zavladali Tiridatovi ljudi, a Mamgo zaveo red i u zabaåenim delovima kraljevine, Gregor

je uhapãen. Mamgo je, naravno, saznao da je kraljev roðak. On je u Jermeniji znao gotovo sve. Obavestio je Tiridata, ali vladar tada nije bio raspoloæen da se detaljnije obavesti o nezanimljivim policijskim akcijama. „Porodice se odrekao. Sa tog stanoviãta baã me briga. Radi s njim ãta hoñeã. Kao i da nije potomak Arsakida...“ „Ali da nije iz tvoje porodice, morao bih da ga ubijem. Podbunjuje narod. Kaæe da ne treba da se ærtvuje ni caru, ni starim bogovima. Sve ãto je protiv naãe tradicije moæe da koristi samo neprijatelju. A ja ne smem da prolijem kraljevsku krv bez tvoje dozvole...“ „Onda krv nemoj prolivati. Kao da nema drugog reãenja! Kaæem ti, Mamgo, radi ãta hoñeã...“ Mamgo se dræao starih zakona i obiåaja. Nije pogubio Gregora. Spustio ga je pomoñu uæeta u duboku ãpilju blizu Gar nija, kraljevske letnje rezidencije. Raåunao je da ñe ga zmije otrovati, podzemne vode utopiti, a u najgorem sluåaju, najduæe ñe se muåiti ako umre od gladi i æeði. Nije raåunao s tim da su i mnogi ålanovi Tiridatove posluge hriãñani, da je meðu njima bila åak o upraviteljica, negdaãnja kraljeva dadilja, robinja Nuãrivana. Jama je bila priliåno suva. Udobnija, svakako, od mnogih peñina u koje su se dobrovoljno povlaåili pustinjaci, anahoreti. Gregor nije dobijao samo dosta hrane i voña, spuãtali su mu dole u korpama od pruña i knjige, pergament i pisaljke. Molio se, pio sveæu vodu, jer je u dubini naiãao åak i na podzemni izvor. Svetiljke je morao da ãtedi, nalazeñi se gotovo neprekidno u mraku primao je sa zahvalnoãñu Boæju volju da ovde ima mira da se koncentriãe na spas svoje duãe, jer ceo je njegov æivot bio samo priprema za izlazak na veånu svetlost i pred lice Gospodnje. Znao je da ne treba da se pita dokle ñe sve to da traje i ãta je svrha njegovog ispaãtanja. Bog se brinuo o njemu. Ponekad bi, pored titrave svetlosti, proveravao poneãto iz svetih knjiga, ali je dosta toga znao napamet, govorio je tekstove iz jevanðelja prvo u sebi, zatim glasno i sluãao kako mu glas

odjekuje izmeðu stena. Dane i noñi nije brojao, jer ih nije razlikovao. Morao je da zabaci glavu da bi u visini, po tome da li je krug otvora jame svetao ili sasvim mraåan, pratio kako vreme teåe. Kad doðe åas, govorio je u sebi, Gospod ñe me pozvati. Nije moje da brinem. Zahvaljujuñi tome ãto su mu robinje neãto dovikivale, a ãto nije sasvim razumeo, uspeo je da ostane savrãeno hladnokrvan kad je neãto kasnije åuo i jaåe neobiåne zvuke. Bilo je to mnogo buånije nego kad su te dobre æene spuãtale hranu, novo ñebe, zejtin za svetiljku ili neki spis, pa bi korpa lupala o stene. Sad se neãto krupnije odronjavalo, niz str minu je padalo sitno kamenje, a on se uzdræao da podigne glavu, iako je po zvuku shvatio da se neãto ili neko spuãta u dubinu. Novi zarobljenik? Druãtvo u veåitom mraku? Ili dæelat koji ñe ga pogubiti? Jesu li mu to poruåivali, da bi se spremio? Nije bilo potrebno. Uvek je bio spreman. Gregor je ustao, pogled smer no spustio ka zemlji i åekao, kao ãto je veñ åekao godinu dana. „Hajde!“, rekao je grubi glas. „Vodimo te gore, na svetlost dana!“ „Neka bude volja Gospodnja i blagosloveno Njegovo Ime!“, rekao je Gregor uveren da ñe ga ubiti. „Poæuri, ne gnjavi!“ „Slab je“, dodao je drugi glas. „Moramo mu pomoñi. Povucite, vi, tamo gore!“ Gregor je podigao pogled i video da su se pomoñu uæeta spustila dva vojnika, stariji i mlaði. Stariji je dræao baklju, a mlaði vezao uæe oko njegovog struka. Odozgo su snaæno povukli i poåelo je bolno podizanje, konopac se duboko urezao u njegovo mrãavo telo, a glavom, laktovima i nogama stalno je udarao o stenu uz koju su ga dizali. Poãto je stigao na proplanak pred peñinom, zastao je zaslepljen. Posle tako dugog boravka u mraku niãta nije mogao da vidi. Naslonio se na jedno drvo. „Morañemo da ga nosimo...“

U sebi je mrmljao molitve. Laknulo mu je kad su ga uneli u jednu kuñu, jer je tu bilo tamnije. „Oslepeo si, jer si uvredio dobrog boga Sunca moleñi se tvom Krestusu“, reåe stariji vojnik. „Pomoliñu se i za tebe da bi ti se vid prosvetlio drugaåijom, znaåajnijom svetloãñu nego ãto je ovozemaljski sjaj sunca!“ „Pomoli se“, prihvatio je mlaði vojnik skeptiåno, spreman da se pouzda u bilo kog duha ili demona. Nije se pridræavao zabrane da razgovara s tim åupavcem, bio je isuviãe radoznao da sazna kako je uspeo da preæivi. „Ãkoditi ne moæe, ako ne bude pomoglo, ali platiti ti neñu jer to mora da je neki slabaãni bog kad ga poãtuje samo sirotinja.“ Gregor je zaustio da odgovori, ali su dva vojnika veñ otiãla. Ostao je sam sa robinjama koje su skinule sa njega stare krpe i poåele da ga umivaju. Nuãrivana je poslala masti iz kraljeve apoteke da bi ga namazali i namirisali. Iako je bio Tiridatov vrãnjak, Gregor je posle viãe godina lutanja meðu siromaãnim seljacima i godine provedene u jami izgledao kao starac. Kad je stigao kraljev berberin, naãao je snage da se suprotstavi. „To ne dozvoljavam. Kosu i bradu mi ne smete dirati!“