"Kraljevo kupatilo", Žan Matern by Stubovi kulture

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:09 Page 1

Biblioteka

Minut Knjiga sto ~etrdeset tre単a

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:09 Page 2

Ureðuje Predrag Markoviñ

Æan Matern

Kraljevo kupatilo sa francuskog preveo Æivojin Æivojnoviñ

Oprema Duãan Ãeviñ

Beograd 2011.

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:09 Page 4

Naslov originala: Jean Mattern LES BAINS DE KIRALY roman Sabine Wespieser Editeurs, 2008 © „Stubovi kulture”

Elizabeti i Borisu in memoriam Na koricama Osma vrata (1959), plakat

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:09 Page 6

Would you know my name If I saw you in heaven? Eric Clapton

Nogu pred nogu. Šta je prostije? Stupimo jednim stopalom, najpre petom pa celim tabanom, a druga se noga onda podigne, njihovo je smenjivanje prirodno a telesni mehanizam savršeno uhodan. Nikakav složen nalog živaca niti kakav napor volje nisu nužni da bismo se kretali napred. Sreća što je tako: ima ciljeva do kojih ne bismo ni želeli da dospemo i puteva kojima nam se ne prolazi. Takve su one nekolike stotine metara od ulaza u groblje do Marijaninog groba, koje mi je samo nesvesnost mog tela omogućila da prevalim. Moje je telo pamtilo kretnje koje je trebalo da vrši da bih odmicao, da bih ostao uspravan. Ja, pak, nisam. Ja se ne sećam ničega. Tako bih voleo da mogu proći tom putanjom i ovog puta osetiti težinu svakog koračaja. Sada tu ne bi više bilo kovčega od svetlog drveta, ali ja bih se držao kao da je tu. Ne bi mi pogled više bio oboren na vrhove crnih cipela kako bi izbegao tuðe poglede. Ne bi bilo nikoga drugog pred rakom, bio bih sam. Sam u pokušaju da shvatim kuda takav put može da vodi desetogodišnjeg dečka. 7

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:09 Page 8

Ali daleko sam od onoga malog groblja u Povervilu, blizu Bar-sir-Oba. Lepo je to groblje što se ugnezdilo na brežuljku, na izlazu iz sela, naspram vinogorja Šampanje. Dok koračam ovde, pokušavam da zamislim onu jutarnju svetlost kada se diže prva jesenja magla. Kada mi to uspe, londonske ulice postaju puki dekor. Promaknu mom pogledu, sve nalik jedna na drugu. Svakog dana, meðutim, satima prolazim tim ulicama. Tim hodanjem sad prvi put mogu da odmerim prostranstvo grada u kojem živim već godinama. Hodam bežeći od četiri zida sobe koju sam iznajmio pre nekoliko meseci, u hotelu koji izdaje sobe na mesec. Krenem nasumice desno ili levo, pa kružim u velikim krugovima, putanjama koje ne bih umeo ni ucrtati na planu grada. Puštam da me povuče mnoštvo, bujica pešaka. Nisam u opasnosti da naiðem na kakvo poznato lice: nikoga i ne poznajem ovde, osim svoje žene i moga najboljeg prijatelja. Ali oni i ne znaju da dane provodim ovako, hodajući i pokušavajući da ih zaboravim. Otići od Laure i ne javljati se Leu učinilo mi se da je jedini način da iziðem iz bezizlaza. Bio sam u zabludi. Upao sam u sopstvenu klopku.

Pre nekoliko dana, vraćajući se iz jednog od tih dugih tumaranja, prvi put sam opazio natpis, dve ulice od mog stana: Sinagoga Bet Hamedraš. Ako se može nazvati stanom turoban hotel u četvrti Golders Grin, koji mi služi kao skrovište: ne znam da li me je stid ili umor naveo da se tu sklonim, ili kukavičluk. Ima tome već godina dana. A ne znam ni šta me je povuklo da ponovo navratim u tu uličicu što vodi u ulicu Haj Strit, da bih proverio raspored bogosluženja istaknut na sinagogi. Ne bih isto tako umeo reći ni kada sam odlučio da odem tamo o Jom Kipuru – Danu praštanja. Postio sam kao što treba, a uspeo sam i da ne zaspim za vreme svih tih molitvi koje nisam čestito ni razumeo. Verujem da sam očekivao nekakvo olakšanje, da mi se skine teret sa savesti. Neku vrstu oproštaja. Osećao sam se usamljen usred tih stotina ljudi pod molitvenim šalovima i mislio sam na onu drugu sinagogu, u Amsterdamu, u kojoj smo bili zajedno. Laura je poželela da vidi Van Gogov muzej, čuvene Suncokrete. Tri meseca posle našeg venčanja, bio je to kao nekakav improvizovan medeni mesec. To je bio jedan od nje-

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:09 Page 10

nih nauma kojima nisam imao šta da suprotstavim – Laura je odlučivala, ja sam išao za njom. Amsterdam joj se svideo, produžili smo boravak, i posmatrajući promenljivo nebo iznad kanala pitala me je zašto je Vinsent Van Gog tražio svetlost juga. „Ne nalaziš li da su divni ovi oblaci? Pravi pozorišni prizor. Proleću sede brade.“ Podsetio sam je da su to prosto nagoveštaji pučine, tako blizu Severnog mora. To Lauru nije obeshrabrilo da izmišlja pripovesti, prateći utrkivanje oblaka zabačene glave, sedeći na klupi u Vondelparku. Bilo je hladno tada, u februaru, jedva sam to izdržavao, ali bio sam srećan. Ta žena, za koju nije bilo ničega važnijeg do da mi priča priče o ljudožderima što lete nebom, bila je čudo. Čudo koje je bilo moje. Po Lauri, svašta je vredelo iskusiti. Njena radoznalost obnavljala se pri svakom novom otkriću. Kada je videla da postoje automati koji izbacuju krokete – vrstu vrućih valjušaka od mesa ili raka, koje Holanðani jedu u svako doba dana – spopao ju je tako silan smeh da umalo nije pala s bicikla. Ali to je nije sprečilo da mi posle ište jednu kroketu. „Neću valjda da se vratim u London a da nisam okusila mesni specijalitet!“, rekla mi je još se smejući. „Ako ispričam

roditeljima da me ti hraniš jelima koja ispadaju iz automata kao bombone, upozoravam te da će oni poželeti da nam se brak poništi.“ Smejao sam se zajedno s njom. Bio sam najzad izišao iz čekaonice pred sopstvenim životom. Uoči povratka u London rekao sam joj: „Kako bi bilo da proðemo kroz Rijksmuzeum?“ Nekoliko dana ranije, kada smo se ćutke divili Van Gogovim slikama, Laura je izjavila da se taj doživljaj „ne može ni sa čim uporediti“. Stoga smo posle, umesto obilazaka drugih muzeja, radije išli na izlete brodom i duge voænje biciklom. Ipak smo više puta prošli ispod svodova Rijksmuzeuma i svaki put bi Laura pozvonila zvoncetom svog bicikla da bi čula kako to odjekuje pod tim novogotskim svodovima. „Rešeno je, dolazićemo ovamo svake godine: Amsterdam je sad moj grad, usvojila sam ga“, govorila je. „Nacija kadra da udesi stazu za bicikle koja prolazi bukvalno posred njenog najvećeg muzeja, to mi se sviða. Možeš li da zamisliš da bicikli prolaze u Londonu kroz Tejt galeriju? Ili ispod Bakingemske palate? Ali ako gospodin želi da razgleda muzej iznad biciklističke staze, slažem se.“ Bio je to moj prvi doprinos programu naših dana, ne računajući moj smisao za orijenti-

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:09 Page 12

sanje, jer se mreža kanala – pomalo kao nareðane četiri potkovice – Lauri činila zagonetnom. Inače se njoj sve činilo prosto: Van Gog je grešio što je nipodaštavao oblake nad Amsterdamom, a najlepša zbirka slika na svetu bila je za nju tek „ono mesto iznad bicikala“. Njeno dobro raspoloženje činilo se nenarušivo, pa se čak i Averkampovim prizorima zime grohotom smejala. Sa njenim darom zapažanja kao da je smesta primećivala kakvu neobičnu pojedinost slike, dok sam se ja zapetljavao u obilju na slikama. Od toga mi se vrtelo u glavi, teško sam mogao da dokučim na koliko metara od slike valja stati da bi se sagledala jednim pogledom. „Nikad se ne sagleda sve odjednom“, rekla mi je Laura, skliznuvši pogledom sa slike na mene. „Umeš li ti da klizaš? Sve te slike Holanðana s klizaljkama na nogama bude želju da i ja pokušam. Biva li to još, ta jurnjava po zaleðenim kanalima? Obožavala bih da to vidim.“ Laura je i dalje govorila o slikama iz Zlatnog veka i o svojoj želji da nauči da kliza, a nije ni opažala da smo prešli u drugu dvoranu. Rembrantove slike. Nisam je više slušao. Narodske svetkovine ustupile su mesto portretima amsterdamskog graðanstva, prošli smo kraj čuvenih Suknara strogih pogleda, pa smo zastali pred

Noćnom stražom. Laura kao da je očekivala moje komentare, ali meni su se veličanstveni svetlo-tamni efekti ukazali u vidnom polju i požurio sam napred. Proročica Ana, i ne svraćajući pogled na nas, sva zadubljena u knjigu koju kao da miluje rukom, i malo dalje Jevrejska verenica. Lauru je dirnula nežnost verenika, kako im se prsti dotiču, i zaštitnička ruka budućeg muža na srcu žene, ali ja sam već obratio pogled na drugu stranu, na jedno veliko platno u dnu sale. Bradat starac naslikan je kako sedi u oreolu beline, s obrazom oslonjenim na šaku. Levo od njega sluti se grad u plamenu, ali moju pažnju su privukle njegove oči. Nisam mogao od njih da odvojim pogled. „Bože mili, ovo je sušti izraz očajanja, ta glava koju je preteško nositi, te oči bez pogleda“, pomislio sam i pre no što sam pročitao kako se zove slika: Jeremija oplakuje razorenje Jerusalima. Laura je primetila da sam potresen. „Šta ti je?“ Pokušao sam da se priberem i ne pokažem pogruženost koja mi se sigurno čitala na licu. „Ništa, ništa. Neverovatna je ova slika, ne nalaziš li?“ Laura me je uhvatila za ruku ne rekavši ništa, a ja sam joj bio zahvalan na ćutanju, na tome nemom razumevanju.

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:09 Page 14

Tako je lep završetak Jom Kipura. Stotine belih šalova nad glavama čine kao nekakav šator: more beline koja peva. Kao da ih još gledam, te ljude što hoće da započnu novu godi-

nu oprani od svakog greha. Slobodni. Slobodni ljudi koji pevaju. Voleo bih da ličim na njih. Voleo bih da sam pod njihovim šatorom, da naučim njihove molitve. Nisam sišao s uma, samo živim u ćutnji. Odselio sam se, a nisam dao svoju novu adresu ni onima koji su mi dotad ispunjavali život, napustio sam Lauru bez ijedne reči objašnjenja. Samoća mi se činila kao jedini moguć odbrambeni bedem. Te tako danas nemam nikoga s kim bih mogao podeliti lepotu Jom Kipura, nikoga kome bih pričao o svojim morama ili svojim snovima. Pusto je oko mene; a odjednom mi dolazi želja da govorim o onome što mi je poverio ujak Jožef ili o grobu mog dede na groblju u Budimpešti. Laura i ne zna koliko mi Jožef nedostaje. Tom ujaku, koji nije bio ni nalik drugima, koji je prerano umro, pre no što je mogao odgovoriti na moja pitanja, ona mu ne zna čak ni ime. Provodio sam raspuste kod njega, išli smo zajedno u operu, poklanjao mi je knjige. Ali nisam ga više mogao zvati telefonom iz Budimpešte kada me je ona nadgrobna ploča na groblju podsetila na ćutanje roditelja o poreklu naše porodice. Laura o tome ništa ne zna. O svim tim pitanjima o prošlosti, koja sam odavno odagnao samo odmahnuvši rukom... Jer

„Voleo bih da odemo da vidimo i portugalsku sinagogu, ako nemaš ništa protiv.“ „Samo ako je i ona posred staze za bicikle“, odgovorila je ona opet se zasmejavši. Nije mi postavljala pitanja. Siguran sam da se uzdala da ću na kraju i sam poželeti da joj objasnim zašto mi je ta Rembrantova slika izmamila suze. Mogao sam joj reći: „Posle pogibije moje sestre, znaš, moj otac je imao takav pogled, s glavom baš tako oslonjenom na šaku, svako veče kada bi seo u svoju naslonjaču. Ne, tačnije, kada bi se sručio u naslonjaču. Ponekad bi satima tako sedeo, izgubljena pogleda. To jest, meni se činilo da je to bilo satima. Sa pogledom kao da mu je život pretežak, kao da je iznemogao.“ No nisam ništa rekao: uzela me je za ruku i to je bilo dovoljno da mi razagoni te misli. Požurio sam korake da iziðemo iz dvorane posvećene Rembrantu. Pred Vermerovim slikama povratio sam dah. To je bilo prvi put da sam izbegao nešto da kažem. Početak bekstva.

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:10 Page 16

Pre Laure, žene nisu imale nikakvu moć da me opčine. U dečačkom uzrastu nisam naučio pravila igre. Usamljen, prezirući one prolazne privlačnosti i trenutne zlovolje koje stvaraju i rasturaju drugarske skupine, ali i prve parove, osta-

jao sam po strani, zaogrnut gordošću kao neko ko veruje da je neshvaćen. Pa i kada su one sive gimnazijske godine ostale iza mene, nikada nisam dopustio da me opčini neka žena ili čovek. A to zakašnjenje nikada nisam nadoknadio. Ali njezin me je smeh poneo. Uzbudio me je. Preplavila me je veselost, slapovi zbrkanih i radosnih glasova iz njenih usta, opčinile su me i njene oči, takoðe nasmejane. Je li to bilo zato što i nisu nastojale da me očaraju? Njena radost kao da je bila sama sebi dovoljna, bolje reći, činilo se da buja u tom smehu ne mareći za druge. Ali kako ostati neobuzet njime? Kako čovek ne bi poželeo da se zagnjuri u to brujanje, da se stopi s njime? Åula su mi razbudili nagoveštaji u tome zvonkom, zvučnom smehu, od koga mi je celo telo treperilo. Taj je smeh zvučao kao nekakav odgovor na moje sumnje. U času našeg susreta, sinula mi je jedna pomisao: mogu li dva ljudska bića stvarno spoznati slogu, počinuti jedno u drugome? Je li to moguće? Počinuti. Rečnici su mi toliko ispunjavali dane da su rečima ispraznili smisao. Više nemam maternjeg jezika, nikada ga nisam ni imao. Onim koji bi mi to mogao biti, roditelji su se došaptavali samo kada su verovali da su sami. Taj njihov jezik čuo sam kroz zid što me je delio od njiho-

tada sam bio ubeðen da će ljubav koja me vezuje za Lauru biti dovoljna da popuni praznine jedne povesti o kojoj tada nisam hteo ni da razmiãljam. A ne znam ni od koga bih tražio oproštaj. U Amsterdamu mi je uspelo da se skrijem iza svog skromnog znanja, iza onoga što je Laura zvala mojom učenošću. Mogao sam da joj govorim o Rembrantu i o istorijskim okolnostima u kojima je slikao biblijske teme ili Jevreje graðane toga grada, koji su zvali novim Jerusalimom, mogao sam da razglabam o mističnim i političkim zanosima Zlatnog veka ili o mestu portugalskih izbeglica, protestanata i Jevreja u Holandiji. Laura je uvek pažljivo slušala moje monologe, gledajući me pravo u oči, kao da želi da pokaže da pridaje najveću važnost mojim rečima. Da li je slutila da svoju učenost izlažem samo da bih izbegao da govorim o uzbuðenju koje me je obuzelo?

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:10 Page 18

ve sobe, ali je on bio zabranjen. Gramatika njihovog detinjstva nije se primenjivala u mojem. Oni su hteli da moj jezik bude ovaj uobičajeni, svugde prisutan. Zaboravljajući svoje izbeglištvo, hteli su da mi pruže obično francusko detinjstvo u malom, običnom provincijskom gradu. Naučio sam napamet reči i fraze koje omogućuju da se stopimo s dekorom, povinovao sam se njihovoj želji. Postao sam odličan učenik, naročito u francuskom jeziku, navikao na čestitanja. Moj savršen sluh i fotografsko pamćenje omogućili su mi da učim brže od ostalih i nije mi nimalo bila potrebna pomoć roditelja. Oni su govorili jedan starinski francuski, s uhodanim izrazima, sputani strepnjom da će ih odati kakva gramatička greška. Ali takav jezik nikada nije postao moj, a jedina gramatika koju posedujem sastoji se u jedinom pravilu koje je izrekao moj otac: „Bog dao, bog i uzeo.“ Lauru sam napustio jer mi te četiri reči nisu dopuštale da živim, da budem otac našem detetu. Ni njen muž. Åetiri reči nisu dovoljne da se voli, a ni svi moji traktati o stilistici ne pomažu mi da razgovaram s njom. Guši me bol što ne znam ni ime našem detetu. Ono zaslužuje nešto bolje nego moje ćutanje i moje laži.

Odakle mi nada da će ova sveska nešto promeniti? Je li to od onih molitvi što sam ih čuo u sinagogi? Od radosti onih ljudi iz koje sam bio isključen? Ne znam. Našem će sinu uskoro biti sedam meseci i Laura mu je bez sumnje kupila prvu zimsku odeću. A, meðutim, on je prolećno dete, dete svetlosti. Ali i dete bez oca.

Sada je oktobar. Rad mi neće uznapredovati. Ovog meseca neću biti na visini glasa koji uživam. Slušam kako pada kiša, hodam, gledam nebo. Da bih uporedio boju s onom kakvu je imalo davnog oktobarskog popodneva pre dvadeset godina. Bolje reći, kakva mi je ostala u sećanju; bilo mi je deset godina i nekoliko meseci. I protiv naše volje, kalendar izaziva takve automatske uspomene, i ta ritornela datuma često je jača od naše želje da zaboravimo. Da li je moj otac proveo život mrzeñi mesec maj? Je li i on tražio u svom detinjem pamćenju neku sliku, nešto što bi omogućilo da se seti kakve je boje bilo nebo, kakvo vreme, onog dana kada je izgubio majku? Nikada se nisam usudio da ga to pitam, jer premda mu je mati umrla meseca maja 1938, kada je njemu bilo ravno deset godina, maj je i mesec mog roðenja. Datumi su

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:10 Page 20

nemilosrdni: najahuju jedni na druge i preklapaju se. Ali može li sin nadoknaditi prerano izgubljenu majku? Kako pronaći tu staramajku iščezlu u zaboravu? Nekoliko njenih fotografija koje imam svedoče o crtama koje su nam zajedničke kroz pokolenja, koje će možda naslediti i moj sin. Iste oči, a naročito iste naglašene jagodice, pa i tanke usne. „Usta su ti stroga“, govorila mi je Laura ponekad. Ali ne znam ništa drugo o njoj, ili skoro ništa. Mora biti da je dugo bila bolesna, u postelji, pre no što se ugasila. Troškovi za lekara i za banje u Srbiji gotovo su iscrpli dedinu ušteðevinu, bezmalo godinu dana pre no što će izbiti rat. Deda je već bio udovac kada je otišao na front. Osobita bakina lepota nije pri tom ništa menjala. Morala nam je i ona biti oduzeta, kao i godinama kasnije moja sestra, njena unuka. Često se trudim da njihov život posmatram kao dovršenu povest. Grozim se odlomaka i ne mogu da se sviknem na misao da su ta dva života prekinuta. Meðutim, nepoznati su mi zakoni koji bi mi omogućili da razumem tako prerane smrti. Moja staramajka izdahnula je kao kakva nesreðena sintaksa, kao zbrkan splet mnogih zavisnih rečenica, zagrada, upitnika i crtica, kao loše sklopljena složena rečenica koja ševrda

i ne vodi ničemu. A šta je i moj otac mogao razumeti o toj ženi, tako nežnoj prema njemu kada bi joj zdravlje dopustilo da ustane iz kreveta, ali tako često vezanoj za postelju, u jednoj sobi na kraju hodnika, o toj majci za koju su mu govorili da joj je „srce malaksalo“? A što se tiče moje sestre, ne uspevam da razjasnim njen odlazak, nikakvo gramatičko pravilo ne pripomaže da objasnim taj niz sreðenih rečenica, većinom jasnih i kratkih, meðu kojima gotovo da i nije bilo upitnih, a posle njih taj strašni prekid od tri tačke. Pa i taj znak uzvika, koliko konačan toliko i nesaglasan. Moj je otac izvukao samo jednu pouku iz tih gramatičkih nesreća. Dato, pa oduzeto. Te su mi reči zvučale u glavi toliko godina, do mučnine. Je li došlo vreme da se prestanem zaklanjati u već naučene strane jezike i u one čiji mi se udžbenici gomilaju na pisaćem stolu? Oni mi služe kao bedem da više ne čujem povest o Jovu. Dato, pa oduzeto. Uostalom, i ne znam kako je taj stih preveden. I ne želim da znam. Slabo se viðam sa susedima, moj je rad samotnički, a kada idem u kupovinu, samo me cenjkanje sa bakalinom Pakistancem u mojoj četvrti vraća u one duge godine kada mi ništa nije

vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:10 Page 22

omogućavalo da izbegnem te tako banalne, svakodnevne reči. Reči obične. Svom silom ubrzano sam gutao strane jezike da bih se zaštitio od tih tako običnih reči. Da bih ih ostavio iza sebe, potopio ih drugim glasovima, drukčijim rečima. Ono što sam osećao kao novu slobodu kada sam počeo da učim engleski, i ne sagledavajući mu opseg, postalo je uživanje: pri prvom putovanju u Englesku postao sam svestan da mogu da se izražavam i na jednom drugom jeziku. A to mi je bio i prvi susret sa čulnom nasladom. Kao kada dečak uči da se služi svojim udom da bi sebi pribavio nasladu; to se, uostalom, zbilo u isto vreme. Nikada to nisam zaboravio, pa i danas još, za mene, engleska gramatika ima nešto zajedničko sa doživljajem slobode – i čulne naslade. Engleski mi je pribavio jedno nepoznato uživanje, ali i jednu iluziju: dugo mi je još govor na engleskom dopuštao da verujem da će se zbivanja u mojoj prošlosti odupreti prevoðenju. Da će se izbrisati iz pamćenja ako grčevito prionem uz reči koje moj otac nikada ne bi mogao da izgovori, reči jednog drugog jezika. Reči kojih nije bilo onda kada je Marijana umrla.