СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА
Име Хиландар остало је од имена опустјелог грчког манастира, на чијим су рушевинама, Свети Сава и Свети Симеон подигли српски манастир. Претпоставља се да је оснивач и ктитор првобитног, порушеног манастира био Светогорац Георгије Хеландариос(„Лађаревић“). Име тог манастира Хеландар, изведено из имена његовог оснивача, касније се, барем у српском изговору, претворило у Хилендар и, редовније, Хиландар.
Организација Цркве у Србији са припојеним подручјима постављена је на сасвим нове основе. Развијена је дјелатност великих манастира; старање о мисионарском раду стављено је у дужност протопоповима. Правно уређење Српске Цркве је конституисано зборником нове, самосталне Савине компилације, Номоканоном или Крмчијом.Са овом кодификацијом византијског права, Србија већ на почетку XIII вијека добија кодекс чврстога правног поретка и постаје правна држава, у којој је уграђено богато насљедство грчко-римског права. Свети Сава је на тај начин више но било чим другим учинио Србију земљом европске и медитеранске цивилизације. Свети Сава је тачно одредио дјелогруг рада цркве и државе. Благодарећи том Савином раду, у Српској држави за цијело вријеме њенога живота, све до пропасти, никада ни једном приликом није дошло ни до каквог сукоба између Цркве и државе.
Мисли о Хиландару
Света Гора је царство без круне. Држава без војске, земља без жена. Богатство без новца, мудрост без школе. Кухиња без меса, молитва без престанка. Веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења.. Свети Николај Жички (...) Свети Сава је отишао из Србије у Свету Гору.Тамо се научио свему ономе што је касније пројавио, тамо је постао оно што је постао. Света Гора је управо учинила Светога Саву да буде прави и истински Просвјетитељ. А познато је да је баш Света Гора, и то не само у XIV вијеку, исихастичких спорова, него и далеко пре тога, од самог њеног почетка када почиње бити духовни и просвјетни центар Православља, тј. управо негдје од IX и X вијека када започиње схоластика на Западу, била главни носилац источноправославног исихазама и супротстављања западном менталитету, западној схоластици и њеној просвјећености. Света Гора је имала је имала своје дубоке корјене и почетке на Синају, у Јерусалиму, у Цариграду,у источној теологији и духовности, и она је достојно продужила и продужавала вијековну Православну традицију светоотачког опита и богословско-духовног искуства и просвјећености. И ето ту, на тим изворима просвјећености, научио се и напојио се Свети Сава и постао светитељ и просетитељ. Епископ Атанасије (Јевтић)
Нарочити значај имало је Савино старање о Православности Цркве и народа у строго византијском духу. Крепио је у народу религиозни дух, који је био слаб и морал, који је био на ниском степену. Подизао је цркве и пресађивао је религиозно и црквено уређење, како их је он видио и научио у Светој Гори. Сава је дошао у Србију као Архиепископ пун свијетлих идеала о своме позиву, пун снаге и воље да своје идеале оствари и пун планова, како ће то учинити. Свети Сава је у нашој историји свакако једна од највећих и најмаркантнијих фигура. Његова велика и снажна личност, његов користан и плодан рад у свим правцима и, прије свега, његов Апостолски живот, чинили су силан утисак на све, који су га знали и који су долазили са њим у додир, не само у Србији него и далеко ван њених граница.
30
година 2011.
бр. 2